Архива

Posts Tagged ‘tender’

MULJATORI I STRUČNJACI: POSLOVI OKO GASIFIKACIJE KRUŠEVCA MUTNI K`O MORAVA POSLE KIŠE…

1. јуна 2016. Коментари су искључени

 

Istražujući na koji način je dodeljen posao gasifikacije grada Kruševca, novinari istraživači portala "Pištaljka" došli su do činjenica o direktnoj umešanosti Vučićevog kuma, Nikole Petrovića u posao gasifikacije grada Kruševca, vredan 32 miliona evra koji je dodeljen bez tendera firmi „Rasina energogas".

Prilog je Pištaljka objavila 13. aprila ove godine…

 

            Dragana Matović , Novak Grujić

GASIFIKACIJA BEZ TENDERA

 

Posao gasifikacije Kruševca vredan 32 miliona evra dodeljen je bez tendera firmi „Rasina energogas" čiji su vlasnici jedna ofšor kompanija i preduzeće registrovano za poljoprivrednu proizvodnju „Eko-global" u vlasništvu Vere Ristić.

Firmu „Rasina energogas" za strateškog partnera pri izgradnji gasovoda imenovao je grad Kruševac koji, kao jedan od osnivača ove firme, ima pet procenata vlasništva, dok ceo projekat finansira „Srbijagas"  .

Ugovor o izgradnji gasovoda u Kruševcu u junu 2013. godine (kako je Insajder objavio u serijalu „Energetski (ne)sporazum" potpisali su  tadašnji gradonačelnik Kruševca i bivši ministar odbrane u Vladi Srbije Bratislav Gašić, direktor „Srbijagasa" Dušan Bajatović i zastupnik „Rasina energogasa" Jovan Lazarević.

U vreme kada je „Rasina energogasu" dodeljen posao gasifikacije Kruševca, firma „Eko-global" (Eco-global), koja ima samo dva zaposlena, bila je registrovana za obavljanje mešovite poljoprivredne proizvodnje. Dva meseca nakon što je „Rasini" dodeljen posao izgradnje gasovodne mreže u Kruševcu, firma Vere Ristić u Agenciji za privredne registre (APR) promenila je pretežnu delatnost u – proizvodnju električne energije.

Zašto je posao vredan više desetina miliona evra dodeljen bez tendera firmi čiji su vlasnici kompanija sa Kipra „South Frontier Energy Limited" i preduzeće registrovano za poljoprivrednu proizvodnju odbijaju da objasne kako bivši gradonačelnik i potpisnik ugovora Bratislav Gašić, tako i sadašnje rukovodstvo grada Kruševca.

Gašić nam je u telefonskom kontaktu, pre nego što je spustio slušalicu, rekao da se obratimo gradu Kruševcu, a na ponovljen poziv i insistiranje novinara da objasni kako je tako vredan posao dodeljen ofšor firmi i poljoprivrednom preduzeću, pre nego što je ponovo spustio slušalicu, iznerviran rekao da je „bezobrazno" što ga to uopšte pitamo. Posle toga se više nije javljao na pozive.

Zašto i na osnovu kojih kriterijuma je odlučeno da „Rasina energogas" izvodi posao od 32 miliona evra nisu odgovorili ni nadležni u Kruševcu. U njihovom pisanom odgovoru navodi se da je skupština grada izabrala strateškog partnera za gasifikacijuna osnovu Odluke o prihvatanju predloga Ugovora o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću" donete 28. januara 2011. godine.

Brojni pokušaji da stupimo u kontakt sa nekim iz „Eko-globala" nisu imali uspeha. Nijedno od dvoje zaposlenih, niti vlasnica Vera Ristić, koja je ujedno i direktor, nisu bili u prostorijama firme na adresi označenoj u APR-u u radno vreme u više navrata, niti je u radno vreme bilo ko odgovarao na telefone označene na sajtu firme.

Ni pokušaji da kontaktiramo sa Jovanom Lazarevićem, direktorom „Rasina energogasa", nisu bili ništa uspešniji. U prostorijama predstavništva firme „South Frontier" u Beogradu, u kome je Jovan Lazarević takođe direktor, nismo zatekli nikog.

Posao izgradnje gasovodne mreže u Kruševcu započet je 2008. godine i prenosio se sa ofšor firme na ofšor firmu, sve dok 2013. nije dodeljen „Rasina energogasu", čiji je jedan od vlasnika takođe ofšor firma. U svim tim firmama pojavljuje se isto ime – Jovan Lazarević.

Milionski posao gasifikacije Kruševca prvobitno je bio poveren preduzeću „Tehnoenergetika". Ova firma je bila u većinskom vlasništvu ofšor firme „Chester Resources" iz Velike Britanije čiji direktor je bio Jovan Lazarević.

Odlukom Skupštine grada Kruševca od 27. avgusta 2010. „Tehnoenergetika" je bila obavezana da osnuje novo preduzeće i da 95 procenata izgrađene gasovodne mreže unese u to novoformirano preduzeće kao svoj nenovčani kapital.

Tehnoenergetika" je 7. decembra 2010. godine osnovala firmu „Rasina gasnet" i na to preduzeće prenela 666.101 evro nenovčanog kapitala. Zastupnik „Rasine gasnet" postaje Jovan Lazarević.

„Rasina gasnet" i grad Kruševac, potom, 28. februara 2011. godine osnivaju firmuRasina energogas", u koju „Rasina gasnet" unosi 666.101 evro nenovčanog kapitala koji je dobila od „Tehnoenergetike", koja je izašla iz posla. „Rasina gasnet" krajem 2012. godine ulazi u postupak likvidacije. Kao razlog likvidacije ovog preduzeća navodi se svetska ekonomska kriza.

O delatnostima drugog vlasnika „Rasina energogasa", firme „South Frontier" sa Kipra, nema javno dostupnih podataka. S druge strane, filijalaSouth Frontier" u Beogradu je u konzorcijumu sa „Virom grupom" prošle godine kupila Rafineriju nafte Beograd.

Jedan od vlasnika „Virom grupe" je i Dejan Oketić. On je prošle godine osuđen na 20 meseci zatvora zbog zloupotrebe položaja u švercu naftnih derivata i oduzeto mu je protivpravno stečenih 25.000 evra.

„South Frontier" je u APR-u registrovan kao firma za konsultantske aktivnosti u vezi sa poslovanjem i ostalim upravljanjem. Prilikom kupovine rafinerije, „South Frontier" je zastupao advokat Nenad Vukčević, koji je upisan i kao direktor kiparskog „South Frontier Energy Limited".

U Ugovoru o gasifikaciji koji su potpisali Bajatović, Gašić i Lazarević navodi se da su Ministarstvo energetike i rudarstva, tadašnji NIS, koji je pravni prethodnik „Srbijagasa", i gradovi i opštine sa teritorije Srbije, potpisali sporazum o saradnji na realizaciji gasifikacije Srbije u skladu sa Nacionalnim akcionim planom Vlade Srbije od 21. juna 2005. godine.

Članom 2 tog sporazuma predviđeno je da se izgradnja gasovodnih objekata finansira, pored ostalog, i iz sredstava privatnog sektora putem poslovnog partnerstva. Grad Kruševac je potpisnik ovog sporazuma. To znači da je „Srbijagas" investitor radova,

„Rasina energogas" izvođač, a grad Kruševac je dužan da obezbedi izdavanje saglasnosti i odobrenja iz svoje nadležnosti i da stvara uslove za nesmetano odvijanje radova. Rok za izvođenje radova je četiri godine od uvođenja strateškog partnera u posao.

Iako firma „Eko-global", koja je dobila unosan posao gasifikacije, nije bila registrovana za tu delatnost, njena vlasnica Vera Ristić ima iskustva u poslovima iz oblasti energetika. Ona je kao suvlasnik kompanije „Eko energo" (Eco energo) gradila mini hidroelektrane po Srbiji .

Vera Ristić je u firmi „Eko energo" bila direktor od 2008. do 2010. godine, kada je na direktorskoj funkciji nasleđuje Nikola Petrović, sadašnji direktor Javnog preduzeća „Elektromreža Srbije"  i kum premijera Aleksandra Vučića. Petrović na toj funkciji ostaje do 2012. godine kada postaje direktor „Elektromreže".

Jedan od suvlasnika firme „Eko energo", pored Vere Ristić i njene firme „Eko-global", je i firma „Roming elektroniks" (Roaming Electronics)  Nenada Kovača (sa 45% vlasništva). Kovač, koji je u javnosti poznatiji po nadimku „Neša Roming", odnosno ta njegova firma osnovala je firmu „Lanus", koja je bila osnivač firme „Apex Solution Technology" – vlasnika beogradskog „Bus plusa".

Suvlasnik „Eko energa" sa Ristićevom i Kovačem je i Dragan Klisura, i to po dva osnova, kao fizičko lice i preko svoje firme „Eko Vlasina". Klisura je bivši dugogodišnji radnik u raznim preduzećima iz sistema čuvenog „Energoprojekta", gde je radio i otac Nikole Petrovića. Jedna od Klisurinih firmi, „Hidro tan", bila je izvođač radova na devet mini hidroelektrana koje je kao investitor gradio „Eko energo".

Poslednji na listi suvlasnika „Eko energa" je Nenad Mihajlović, koji je Nikolu Petrovića nasledio na mestu direktora „Eko energa" po njegovom stupanju na funkciju direktora „Elektromreže".

Mihajlović je, osim preuzimanja direktorske funkcije u „Eko energu", od Petrovića preuzeo i deo vlasništva u firmi „Vita frut"  iz Priboja, a u ime Petrovića u APR-u podnosio i zahteve za promenu vlasništva u firmama „MHE Jabukovik" i „Mini Hydro Investments", kada je deo vlasništva u ovim firmama sa Petrovića prešao na ofšor firmu „Pegassun Limited" sa Britanskih Devičanskih Ostrva. Firme „Mini Hydro Investments" i „Roaming Electronics" registrovane su na istoj adresi u Beogradu – Triše Kaclerovića 27l.

„Eko-global" preko „Eko energa" učestvuje i u vlasništvu pomenutog „MHE Jabukovik" čiji je vlasnik bio Petrović. Vlasnici „MHE Jabukovik"  su isti kao i vlasnici „Eko energa". Hidroelektranu Jabukovik u Crnoj Travi, koju je gradila ova firma, pustila je u rad krajem 2013. godine tadašnja ministarka energetike Zorana Mihajlović.

 

    Reakcija Nikole Petrovića na tekst „Ofšor gasifikacija Kruševca"

(Pismo generalnog direktora „Elektromreže Srbije" poslato Pištaljci 9. maja 2016. godine)

Poštovani, Obraćam Vam se u vezi sa tekstom „Ofšor gasifikacija Kruševca" objavljenim na portalu Pištaljka () 13. 4. 2016. godine. Kako ste pomenuli moje ime i Elektromrežu Srbije u tekstu u kome pišete o gasifikaciji Kruševca, sa čime ja (a posebno ne EMS) nemam nikakve veze, našao sam za shodno da Vam postavim nekoliko pitanja: Pre svega, zanima me, kakve veze ja imam sa gasifikacijom Kruševca?! Na osnovu čega ste moje ime ubacili u ovaj kontekst?! Da li je vaš cilj samo da napišete tekst u kome se na bilo koji način pominje Nikola Petrović?

Sve ovo Vas pitam jer sam čitajuću pomenuti tekst zaključio da ga pišete sve dok ne pomenete moje ime. To je izgleda suština: na bilo koji način dovesti premijerovog kuma i direktora EMS u vezu sa sumnjivim poslovima. Ne birate sredstva, pa mi tako spočitavate činjenicu da sam živ čovek koji je nešto u životu i uradio. Moram da Vas obavestim da sam u svojoj bogatoj poslovnoj karijeri upoznao mnogo ljudi, sarađivao sa njima i ostvarivao profit, kako za svoju firmu, tako danas i za JP EMS. Ako idete vašom logikom, na ovaj način, možete da me povežete sa bukvalno svakim čovekom u ovoj zemlji, a i šire. Pitanje je čemu sve to?!

Kakve su Vam namere kada se bavite ovakvim konstrukcijama?!

Ne želim da ulazim u dalju polemiku sa Vama, niti utičem na Vašu uređivačku politiku, ali skrećem pažnju – konstruisanje priče na ovaj način krajnje je neprimereno onome za šta se zalažete: istraživanju korupcije i drugih zloupotreba u vlasti, privatnim i javnim preduzećima i drugim institucijama.

Srdačno,

Nikola Petrović

 

   Odgovor Nikoli Petroviću

Evo zašto ste Vi u ovoj priči

Poštovani gospodine Petroviću, Pištaljka je tekst „Ofšor gasifikacija Kruševca" objavila jer je, valjda ćete se složiti, javni interes da se sazna kako se i na koji način troše državni novac i resursi.

U istraživanju o akterima posla od 32 miliona evra koji je dodeljen bez tendera naišli smo na Vaše ime kao lica povezanog sa Verom Ristić, vlasnicom fime Eko global, kojoj je dodeljen taj posao.

Kako je firma Vere Ristić, inače tašte Novaka Đokovića, kojoj je dodeljen posao od 32 miliona evra bez tendera, bila registrovana za poljoprivrednu delatnost, pokušali smo da pronađemo šta je to preporučilo i kvalifikovalo da dobije posao gasifikacije od 32 miliona evra bez tendera.

Jedinu vezu sa energetikom firme koja je dobila posao gasifikacije od 32 miliona evra bez tendera, pronašli smo preko suvlasništva u firmama koje se bave energetikom, a u kojima se Vi pominjete kao suvlasnik i direktor.

Vera Ristić, vlasnica firme kojoj je dodeljen posao od 32 miliona evra bez tendera, i Vi povezani ste preko firme Eko energo, u kojoj ste Vi bili direktor. Na tom mestu ste nasledili Veru Ristić, čija firma Eko global je suvlasnik Eko energa u kojem ste Vi bili direktor.

Među drugim suvlasnicima firme Eko energo nalazi se Nenad Mihajlović, čovek koji je u Vaše ime podnosio zahtev za promenu vlasništva u firmama koje ste posedovali do dolaska na funkciju direktora EMS-a, a koje se od tada vode na nepoznatog vlasnika na Devičanskim ostrvima. Mihajlović je čovek na koga ste preneli i svoj deo vlasništva u jednoj od firmi u kojoj ste se vodili kao suvlasnik.

Među suvlasnicima Eko energa je i Dragan Klisura, koji u svom vlasništvu ima nekoliko firmi koje se bave energetikom.

U tekstu smo pomenuli i još jednog suvlasnika Eko energa, Nenada Kovača, vlasnika Roming elektroniksa. To je onaj isti Nenad Kovač koga su i neke Vaše stranačke kolege prozivale za povezanost sa Draganom Đilasom i umešanost u vlasništvo nad Bus plusom, iako nikada to nisu ničim dokazali, i uprkos tome što bi Kovača lakše bilo povezati sa Vama nego sa Đilasom, jer firma čiji ste vlasnik donedavno bili deli istu adresu sa firmom Nenada Kovača.

Novinari su, tragom neproverenih glasina da je posao veka u Beogradu dobio gradonačelnikov prijatelj „Neša Roming", što je, priznaćete mnogo manje od povezanosti između Vas i Vere Ristić, istraživali i došli do činjenice da je Kovač bio vlasnik firme koja je bila prvi vlasnik Bus plusa.

Ta činjenica, koja bi današnjoj vlasti mogla da posluži kao polazište za istragu koja se neobjašnjivo i uprkos svim optužbama Vaše stranke u predizbornim kampanjama, nikada nije desila, bila je skrivena iza mnoštva povezanih lica i firmi, zamaskirana u legalnost ovdašnjih propisa i zakona koji se donose upravo tako da bi se takvi poslovi mogli nameštati legalno i bez posledica.

Niko se Vama, gospodine Petroviću, ne bavi zato što ima nešto lično protiv Vas ili zato što je ljubomoran na Vaš veliki poslovni uspeh na koji se pozivate. Mi novinari se Vama bavimo zato je naš posao da vas kontrolišemo. Vas koji upravljate državnom imovinom.

To je naš zadatak i obaveza, ljutili se Vi zbog toga ili ne. Ni Đilasu to nije prijalo. Ni tada nas to nije bilo briga.

S poštovanjem,

Dragana Matović

urednik u Pištaljci

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MULJAČINA SA HANGAROM ZA AVIONE NA BATAJNICI – VAŽNO I NEISPUNJENO OBEĆANJE!!

18. марта 2016. Коментари су искључени

 

Odlazeći premijer je ponovo oštetio budžet Republike Srbije, ovaj put za više od dva miliona evra. Reč je o prevari sa izgradnjom velikog hangara na vojnom aerodromu Batajnice za potrebe remonta supersoničnih aviona.

Umesto njega, Vojska Srbije i ratno vazduhoplovstvo, dobili su prostor u koji ne mogu da stanu ni superosnični avioni tipa MIG, ni ruski transportni avioni tipa Antonov. Da li se to neko ružno našalio, ili je samo pljačka u pitanju?

 

                      Vuk Stanić

OBECANJE ZA PLJACKU

 

Mada je za vreme svoje vladavine napravio više desetina milijardi evra i dolara štete za državu, odlazeći predsednik Vlade Srbije, pokazivao je svoju destruktivnu psihologiju na svakom koraku: gde god bi neki "posao" pokrenuo, napravio je deset puta veću štetu od koristi!

Tako je i u Aferi hangar oštetio budžet za više od dva miliona evra! Reč je "poslu" kojim je on lično rukovodio, a koji se ticao izgradnje velikog hangara na vojnom aerodromu Batajnica

Oštećeni su poreski obveznici, novac je nenamenski potrošen, a avioni Vojske Srbije, tipa MIG, ostavljeni su na našem najvećem vojnom aerodromu, bez hangara! Vojska Srbije je ponižena i prevarena, jer je Vučić slagao da će biti izgrađen hangar za MIG-ove, a onda protivzakonitim radnjama privatnoj firmi "Morava In"  pribavio veliku materijalnu korist!

Korist su stekli tako što im je Aleksandar Vučić omogućio da naplate 220 miliona iz budžeta, dok u Batajnici zidaju hangar veličine kokošinjca u kojem MIG-ovi ne mogu da se remontuju. Od kiše i drugih vremenskih nepogoda, ubuduće će tu, verovatno, sklanjati samo školske avione.

Milioni građana su se radovali kada je žuta nomenklatura otišla sa vlasti. Veliki deo javnosti je slavio odlazak arogantnog i zloglasnog ministra odbrane Dragana Šutanovca. Podsetićemo da je naš magazin svojevremeno objavio i dokaze da su Šutanovac i njegovi ljudi oštetili Srbiju za više od milijardu evra, u aferi otpisa duga iz poslova sa Irakom.

Posle Šutanovca ne može biti gore, mislili su mnogi, a onda je na mesto potpredsednika Vlade i vojnog ministra, došao Aleksandar Vučić. Na sastancima sa vrhom Generalštaba, Vučić se informisao koje su najbolnije tačke u sistemu odbrane. Zajedno sa načelnikom generalštaba i mnogobrojnim novinarima Vučić je obišao i vojni aerodrom u Batajnici.

Dramatično i sa suzama u očima, pred kamerama je skoro zaplakao, kada je javnost obavestio da naša Vojska na vojnom aerodromu u Batajnici nema čak ni hangar u kome mogu da se remontuju avioni.

Obećavam, napraviću hangar za MIG-ove, obećao je tada Vučić, a danas se ponaša kao da to nikada nije izgovorio. MIG-ove više ne spominje, ali zato treba podsetiti javnost da je baš on tvrdio da je sramota da MIG-ovi ratnog vazduhoplovstva stoje na livadi i kisnu, da ih peče sunce i da po njima pada sneg.

Sramota je, smatrao je Vučić pre nekoliko godina da se sitne popravke na borbenim avionima obavljaju pod vedrim nebom i odlažu za kasnije ako nije lepo vreme. Kada je to izjavljivao svi su ga podržali, jer i neukim građnima, baš kao i onima sa vojnim obrazovanjem, jasno je da će radni vek aviona biti duži ako bude u hangaru umesto pod vedrim nebom (u vreme kad nije u akciji).

Kada je Vučić saopštio da to neće biti tek "tamo neki hangarčić", već da će Vlada naći novca da se napravi zdanje u koje će moći na remont da uđu avioni tipa Antonov. Ako se zna da je teretni avion ruske proizvodnje tipa Antonov najveći transportni avion na svetu, mnogima je sa pravom zaigralo srce i pomislili su: evo, napokon, političara kome nije cilj da nam vojsku uništi do kraja.

Ali, od samog početka, sve je krenulo naopako…Vučić je predložio da se odmah raspiše tender na kojem bi se tražili ponuđači za izgradnju hangara.

Kako je oko njega bilo i pismenih ljudi, objašnjeno mu je da mora imati izrađen eleborat na temu "Hangar za supersonične avione". Tenderu za nosioca posla po zakonu mora prethoditi tender na kome će biti izabrana firma koja će uraditi projekat. Vučić je poslušao savete i tender je raspisan.

Zvanično je procenjeno da izgradnja hangara za supersonične avione na vojnom aerodromu u Batajnici može da košta 309 miliona dinara. U projektu koji je pobedio predviđena je izgradnja hangara u koji može da stane i ruski avion Antonov, baš kao što je Vučič i obećao.

U skladu sa tim projektom, Vlada Srbije je aprila 2014. godine donela zaključak broj 401-2955/2014. godine, u kome piše da će se finansirati kapitalni projekat na tri godine. Službenici Vlade Srbije koji su stručni za oblast finansija, izradili su finansijski plan koji je ugrađen u pomenuti zaključak 401-2955/2014, a koji je predviđao da će izgradnja hangara biti finasirana na sledeći način: investitoru će novac biti isplaćen u tri tranše u periodu od tri godine i to šezdeset dva miliona dinara (tačno 61.765.000) u 2014. godini, dve stotine miliona dinara u 2015. godini i četrdeset osam miliona (odnosno 47.499.280) u 2016. godini. U elaboratu se dalje navodi da novac mora biti potrošen "tačno po godinama" i isključivo za projekat "Hangara za supersonične letelice".

– Ukoliko se ne potroši novac se na kraju godine mora vratiti u budžet, navodi se projektnoj dokumentaciji.

Na tender koji je u skladu sa ovim pravilima raspisan javile su se četiri firme. Tri od četiri firme su poštovale odluku Vlade Srbije i dale su takve ponude u kojima su predviđale izgradnju hangara do 2015. godine i cena koju su ponudile bila je manja od 309 miliona koliko je predviđeno elaboratom.

Četvrta firma "Morava in" iz Kruševca, za koju je lobirao Aleksandar Vučić, dala je nevalidnu ponudu. Njihova cena je bila najniža 223 miliona dinara, dok je rok u kome su obećavali da će završiti objekat bio rastegnut do čak 2016. godine. Ekspertski tim Vlade Srbije je odmah shvatio prevaru koju Vučiću bliska "Morava in" priprema. Ali, premijerova reč je bila zadnja…

Praksa je pokazala da prevarantske firme imaju oproban obrazac po kome završavaju poslove. U ovom slučaju, jasna je namera ponuđača "Morava in" da isticanjem manje cene naplati prve dve tranše koje će Vlada platiti izvođaču i da na taj način naplati ceo iznos pre okončanja radova. Postoji realni rizik, koji se u praksi više puta obistinio, da po naplati celokupne sume, firma ne realizuje projekat na način kako se obavezala.

U tom trenutku, bilo bi kasno da se ispravlja greška, jer bi novac bio potrošen, a hangar ne bi bio završen, objasnili su Vučiću, ističući da osim sumnjivih namera koje se kriju iza ovakve ponude, postoji i jasno mišljenje stručnjaka u vladi i komisiji da je takva ponuda suprotna odluci Vlade broj 401-2955/2014 u kojoj se jasno ističe da su sredstva namenjena investitoru raspoređena po godinama.

Ta odluka, istina, ostavlja prostor da se izađe sa nižom cenom, ali ne dozvoljava da se celokupna suma isplati pre okončanja radova, ma koliko ona bila niža od odobrenih 309 miliona dinara.

Najbolja ponuda po ceni (240 miliona dinara, bila je odmah iza one koju je dala "Morava in": 240 miliona za radove i predviđala je okončanje radova u septembru 2015. godine. Da je ova ponuda prošla, Vučić bi prošle godine otvorio hangar i održao svoje obećanje. Ovako tender je oboren, jer nekome iz vrha SNS nije odgovaralo da se radi pošteno.

Iako nije prošao rok predviđen Zakonom o javnim nabavkama član 109 stav dva, koji kaže: "…Naručilac može da obustavi postupak javne nabavke iz objektivnih i dokazivih razloga, koji se nisu mogli predvideti u vreme pokretanja postupka i koji onemogućavaju da se započeti postupak okonča, odnosno, usled kojih je prestala potreba naručioca za predmetnom nabavkom, zbog čega se neće ponavljati u toku iste budžetske godine, odnosno u narednih šest meseci…"

 

       Vučić naređuje da se tender za hangar pod hitno ponovi!

 

U skladu sa Vučićevim željama, tender je ponovo raspisan, a "Morava In" sa pojavljuje sa novom ponudom ovaj put oni nude da će hangar završiti za svega 220 miliona dinara.

U tom trenutku službenici ministarstva odbrane saznali su da je "Moravi In" već uplaćen avans, zbog čega su zaključili da je ovako niska cena data samo da bi se na tenderu pobedilo po svaku cenu.

Svi upućeni su se složili da je tim novcem nemoguće izgraditi hangar kakav je predviđen projektnom dokumentacijom, i da je u pitanju paničan potez kojim "Morava In" pokušava da zadrži avans.

Ipak u samom vrhu Vlade Srbije doneta je odluka da se ponuda "Morave In" prihvati, a posledice prihvatanja njihove ponude su sledeće: "…Danas 2016. godine, hangar još nije završen".

Slika radova u Batajnici koju objavljujemo uz ovaj tekst otkriva da neće biti ni završen u skorije vreme. Na slici se vidi i da je hangar premali da u njega stane na ruski transportni avion tipa Antonov, odnosno da u njemu nema mesta ni za MIG-ove! Bez problema, u ovakav hangar mogu da stanu školski avioni tipa Lasta, ali se ovo zdanje nikako ne može označiti kao: "Hangar za supersonične avione i ruski Antonov", kako nam je Aleksandar Vučić pre nekoliko godina obećao…

 

      A 1. Oružje za teroriste!

Strane službe NATO država, konstantno pokušavaju da Srbiju uvuku u konflikt, u kome bi naša vojska, namenska industrija, ili neka druga institucija, povukla neprijateljske poteze u odnosu na Rusku federaciju.

Magazinu Tabloid, nedavno je dostavljena kopija dokumenta Ministarstva odbrane u kome se ističe da je firma CRP Impex tražila dozvolu da u Saudijsku Arabiju (SA) izveze oružje.

Osim domaćeg naoružanja CRP Impex i druge firme tražile su da u Saudijsku Arabiju izvezu oružje ruskog porekla, koje bi bilo kupljeno u Ukrajini, Belorusiji i drugim zemljama koje ovo oružje imaju u magacinima.

Naše službe bezbednosti najpre su ispravno zaključile da Saudijcima takvo oružje ne treba, jer ga je teško implementirati u njihovu armiju, koja 100 odsto koristi tehniku i naoružanje NATO država, najviše američko.

Sledeće pitanje na koje su potražili odgovor je: zbog čega Belorusija, Ukrajina, Rumunija ili Mađarska ne prodaju takvo oružje direktno Saudijcima već prihvataju posredovanje srpske firme u poslu?

Odgovori do kojih se došlo bili su alarmantni, oružje bi otišlo u Saudijsku Arabiju, ali bi ga ta država dalje prosledila pobunjenicima u Siriji, koji su u sukobu sa Bašarom El Asadom, predsednikom Sirije, koga podržavaju Rusi.

U pitanju su teroristi koje već nekoliko meseci bombarduju ruske vazdušne snage i svaka prodaja oružja takvim ekstremističkim grupama mogla bi da pokvari odnose sa Ruskom federacijom. Srećom ovaj posao je za sada uspešno stopiran.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NIKAKAV KIJAMET NIJE MOGAO DA BUDE SMETNJA PREVARANTIMA U JP PUTEVI SRBIJE DA STVORE MALO DRŽAVNO KRALJEVSTVO SA VELIKIM RAZBOJNICIMA NA ČELU

3. јануара 2016. Коментари су искључени

 

Direktor sektora u JP Putevi Srbije za naplatu putarine Milenko Caković, došao je u ovo preduzeće sa "karijerom" mafijaša, poznatog ne samo u Srbiji, nego i u regionu. Svoju kriminalnu aktivnost nastavio je u ovom preduzeću, tako što je uveo sistem elektronske pljačke, pranja novca i reketiranja.

Caković je tokom dosadašnje "karijere", širom otvorio vrata fiktivnom zapošljavanju, naplaćivanju radnih mesta i kupovini visokoškolskih diploma, kako za sebe (kupio titulu magistra ekonomije!) tako i za svoje slepo odane podanike.

Caković je više puta pokazao svoju moć (a država nemoć!) tako što je uvek neko iz vrha državne piramide, zaustavljao policijske istrage koje su započete u vezi sa njegovim kriminalnim radnjama.

 

                 Goran Milošević

STRUCNJACI ZA NAPLATU1

 

Njegova biografija (u antrfileu teksta), govori kako je ovaj bivši izbacivač iz diskoteka dospeo do zaštićenog režimskog kriminalca. Tekst koji je napisao radnik sektora za naplatu putarine, a koji objavljujemo, govori o lancu kriminala koji je Caković stvorio oko sebe.

Ako se ukloni pravednost, šta su kraljevstva nego velika razbojništva, pitao se jedan nadahnuti filozof? U srpskim državnim preduzećima, tim malim kraljevstvima, kakvi su i Javno preduzeće Putevi Srbije, vladaju pravi razbojnici.

Gotovo je nemoguće čak i prosečno informisanom posmatraču, da "proguta" priče direktora naplate putarine Milenka Cakovića i rukovodioca zajedničkih poslova Darka Savića. To su dvojica patoloških lažova u čijoj nadležnosti su sva Potemkinova sela ovog javnog preduzeća.

Naime, pod fasadom strogog legalizma, vrhunske profesionalnosti i ogromne stručnosti, kriju se laži, prevare, nestručnost, razne zloupotrebe službenog položaja, trgovine uticajem… a sve to zarad ličnih interesa (naravno na štetu budžeta Republike Srbije).

Prirodno, mnogi su zaposleni odavno doveli u pitanje svaki posao kojim se ovi prevaranti i dezinformatori bave u J.P.“Putevi Srbije“. Ko će, kada i kako nadoknaditi ovu parazitsku štetu? Zašto se ne kažnjavaju očigledne prevare rukovodioca J.P.“Putevi Srbije“? Možda bi trebalo da se ponovo vratimo unazad i sagledamo neke, do sada neobjavljivane priče o njima dvojici.

U trenutku kada sam nakon sačinjenog video snimka izdavanja duplih kartica za naplatu putarine, delio svoja razmišljanja o budućim koracima sa nekim kolegama, javlja mi se telefonom stalno pominjani Darko Savić. Nudi se kao “iskreni“ kolega da pomogne, uz jedan jedini uslov: da ne širim dalje priču o snimku koji sam napravio.

Naravno, ne verujem mu ni sekunde, jer smo se do tada samo površno poznavali. Bez obzira na njegovu upornost i pritiske, odlučujem da se za pomoć obratim Narodnoj kancelariji Srbije i Povereniku za pristup informacijama od javnog značaja. O velikoj razočaranosti zbog ostvarenog tragikomičnog kontakta sa Narodnom kancelarijom i Brankom Jankovićem, ne bih sada.

Epilog kontakta sa poverenikom Rodoljubom Šabićem, cenim da svi znaju. Međutim i pored ogromnih ne slaganja i velike svađe zbog ova dva pomenuta zvanična kontakta, Savić nije gubio interesovanje za moje buduće poteze. Čak i nakon hapšenja tzv.“drumske mafije“, Savić je izlazio iz svake pore moje kuće.

Nije prolazio dan, a da me nije bar nekoliko puta zvao telefonom, dolazio kod mene ili se sretali u gradu. To naše (iznenadno) druženje primećivale su brojne kolege iz Smedereva. Počelo je da raste interesovanje medija za mene. Davao sam intervjue za televizije i novine.

Na svakom snimanju uvek je bio prisutan i Savić – da se nađe, pomogne i objasni, ali i da preuzme kontakte sa novinarima (!) Zbog nesporno velike (i čudne) upućenosti u nelegalanu naplatu putarine, vremenom je zadobio moje poverenje.

Čak je “pomogao“ i angažovao svog prijatelja advokata da me zastupa u sudskom sporu (bez moje novčane naknade) koji sam pokrenuo protiv bivšeg generalnog direktora Branka Jocića.

Kako sam prošao u tom postupku takođe je poznato. Međutim, interesantno je to da se nakon velikog hapšenja u Putevima Srbije, na veliku rukovodeću scenu pojavljuje Milenko Caković. Iako ga je meni Savić predstavljao kao živog sveca, upravo taj hvalospev budio je dozu podozrenja.

Nakon Cakovićevog imenovanja za direktora naplate putarine (čini mi se 2006.god.), Savić iznenada sa mesta inkasanta sa naplatne stanice Vodanj, prelazi na mesto zamenika šefa odseka na Bubanj Potoku. Vremenom pomaže starim prijateljima (kolegama) da se ponovo vrate na posao.

Caković i Savić u želji da se predstave javnosti (promovišu) kao veliki ljudi – dobrotvori.

U avgustu 2006. godine, MUP je podneo protiv njega krivičnu prijavu zbog falsifikovanja diplome i protiv Milojka Dragojlovića. Posle toga mu generalni direktor J.P.“Putevi Srbije“, Branko Jocić, potpisuje rešenje za radno mesto sa nižom stručnom spremom (pomoćnik šefa novosadske deonice), gde se Milojko uopšte ne pojavljuje!

Generalni direktor Branko Jocić zadužuje Milojka Dragojlovića za praćenje i modernizaciju sistema naplate putarine iako Milojko za taj posao nema nijednu kvalifikaciju! Ugovorena cena opreme sa firmom koja je pobedila na tenderu (Institut “Mihajlo Pupin“) je 6.700.000 evra.

Da bi se izbegao novi tender, koji je obavezan kod značajne promene prvougovorene cene, na prvobitni ugovor se dodaju četiri aneksa da bi na kraju cena opreme po rečima Milojka skočila na oko 11.000.000 evra.

Po prvobitnom ugovoru kompletno postavljanje sistema na sve tri deonice je trebalo biti završeno do kraja 2006. godine, i to po ceni od 6.700.000 evra. Postavljena je oprema samo na jednoj deonici i to Šid-Šimanovci početkom 2007. godine.

Inače Milojko Dragojlović je u vreme najveće krađe na naplatnim stanicama počev od aprila 2004. godine. pa na dalje bio šef kontrole a potom i načelnik naplate putarine (sa falsifikovanom diplomom) . Kao načelnik nije ispunjavao nijedan uslov za to radno mesto: Visoka školska sprema (falsifikovana diploma) , tri godine radnog iskustva sa visokom stručnom spremom (nije imao ni jedan radni dan sa VSS), državni ispit (nije imao) u isto vreme kada je bio načelnik naplate putarine, bio je i glavni nadzorni organ, što je po zakonu nedopustivo.

Da kuriozitet bude veći i kao glavni nadzorni organ nije imao nijedan zakonski uslov da to bude: diploma inžinjera elektrotehnike (nije imao), državni ispit (nije imao), stručni ispit (nije imao), licencu (nije imao). A, sve to nema ni danas!

Konačno, Caković “eliminiše“ Dragojlovića. Sve poslove kojima se on do tada bavio preuzima Darko Savić! I on ne ispunjava nijedan uslov za rad na visoko rukovodeće mesto! Ali, to nema ko da mu zameri.

Sve to omogućava direktor naplate putarine Milenko Caković, koji pored Savića, na važnim rukovodećim mestima u naplati putarine postavlja uglavnom nestručan kadar, kojima je jedina preporuka slepo izvršavanje Cakovićevih naredbi i odsustvo vlastitog mišljenja i integriteta.

Iskustvo i stručnost podrazumeva se da je zavedeno kao negativna osobina. Savić dakle preuzima i širi poslovne kontakte od Dragojlovića sa partnerima za koje ga je do tada optuživao za sumnjive poslovne aktivnosti – tendere (Miloš Kovačević – Telix, Veselin Jevrosimović – Comtrade, Institut Mihajlo Pupin…).

Kada se Savić rešio Dragojlovića i došao na njegovo mesto, započinje i proširuje aktivno “druženje“ sa Kovačevićem, kao da je sve u najnormalnijem redu – samo su se “igrači“ promenili.

Od leta pa na dalje, izvršene su smene rukovodilaca i radnika kontrole  koji su po opisu posla bili odgovorni za sprečavanje organizovane pljačke u odeljenju naplate putarine.

Bivši rukovodilac odeljenja za naplatu putarine Zoran Isailović je prebačen u komercijalnu službu, a društvo mu prave bivši kontrolori: Pera Dojčinović, Zoran Ilić, Jakovljević, Dejan Ljekočević, Anita Grubović Nikčević, Zoran Vignjević i Milan Gvozdenović – Paloma. Bivši šef odseka Bg-Le Milan Prica i bivši šef kontrole Miodrag Jovanović sada vrše kontrolu LOT programa. Izvršene su promene i na novosadskoj deonici, a šta li se čeka na šidskoj deonici?

Kako je vreme prolazilo jedan po jedan pripadnik "hobotnice" iz Smedereva uzdiže se na više pozicije u naplati putarine – Željko Jovašević, Aleksandar Nikolić, Dejan Adamović. Međutim, da bi se napredovalo i još značajnije ostalo na nekoj od viših pozicija potrebno je ispuniti određeni uslov: bez pogovora izvršavati sve naredbe, odreći se vlastitog mišljenja i integriteta.

Zbog toga ubrzo dolazi do sukoba između Adamovića sa jedne strane i Cakovića i Savića sa druge strane. Naravno u tom sukobu Adamović izvlači deblji kraj, najpre biva degradiran a zatim dobija otkaz (što je standardna opcija kada neko štiti svoj integritet i sukobi mišljenje sa Cakovićem i Savićem) ali zahvaljujući “stručnim“ ocenama Cakovića, Adamović se uz pomoć inspekcije rada vraća na posao i započinje maraton u sudskom postupku protiv J.P.“Putevi Srbije“. Obzirom da su dugo na svojim rukovodećim mestima, nije teško zaključiti kako obavljaju svoj posao druga dvojica pomenutih prijatelja (Nikolić i Jovašević).

Tako, malo po malo, Savić uzdiže svoj lik i delo: postaje predsednik atletskog kluba Smederevo, širi odnose sa lokalnim (Smederevskim) političkim vlastima (Predragom Umičevićem i Jasnom Avramović)…

 

    A 1. Uspon Milenka Cakovića: od sitnog lopova do velikog kriminalca

Caković (Ljuboja) Milenko (JMBG 060195..) je došao je još 1997. godine u Odelenje za naplatu putarine i zaposlio se kao radnik obezbeđenja. O njemu se znalo da je kriminalac, koji ima dosijea u u zemljama regiona.

Prethodno je radio kao izbacivač na splavovima i u diskotekama. Iako zaposlen kao radnik obezbeđenja, nijedan dan ne provodi na tom radnom mestu već se odmah uključuje u pljačku naplate putarine, sa specijalnim zadacima (premlaćivanje neposlušnih i uterivanje straha među zaposlene).

Od prvih "zarađenih" para kupio je par pantalona i diplomu ekonomskog fakulteta. Munjevito napreduje, kako finansijski tako i radno. Mesto direktora sektora naplate putarine dobija uz veliku novčanu nadoknadu i uz pomoć Branke Zec, koja je kao finansijski direktor preduzeća bila sa njim u vezi.

Imperija Milenka Cakovića iz dana u dan bila je sve veća. Sav nelegalno stečeni novac Caković je prao preko svoje nevenčane supruge Ljiljane Nešković, vlasnice firme za gradnju, koja poseduje više luksuznih zgrada u Beogradu (u vrednosti od više miliona evra). Ona mu je i otvorila sva vrata u politici, MUP-u, pravosuđu…

Caković na nezakonit način otkupljuje godine radnog staža koje nije imao, a ubrzo, kupio je "na slobodnom tržištu" i diplomu magistra ekonomskih nauka, mada je poznato da je nepismen, neobrazovan, primitivan i nasilan, te da kao čovek ne poseduje ni moralne ni radne ni stručne kvalitete ni sposobnosti. Ali, kako su događaji pokazali, ta ga je "preporuka" samo još više uzdigla u svakom režimu. Tu prestaje priča o njemu a počinje priča o onima koji su ga stvorili…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TENDERDŽIJA BRATISLAV: MINISTARSKA FUNKCIJA OMOGUĆAVA DA LICE BUDE ZAŠTIĆENO U MUĆKAMA!??!

22. новембра 2015. Коментари су искључени

 

Službenici Ministarstva odbrane uputili su Redakciji opširno pismo, opisujući poslovanje ministra Gašića i njegove družine,  a uz pomoc naše saradnice, to pismo, složeno u tekst prezentujemo javnosti!!!

 

                       M. Hadžić

TENDERDZIJA

 

Ministar odbrane Bratislav Gašić, već dugo zarađuje veliki novac na nameštenim tenderima. Tako je namestio tender kruševačkoj firmi Morava In za izgradnju hangara na vojnom aerodromu Batajnica za borbene avione Mig i transportni avion AN u vrednosti 2,2 miliona evra, i 2013. godine je urađen projekat za taj veliki hangar, i po projektu cena hangara je iznosila 3 miliona evra.To je projekat za hangar koji je opremljen sa svim radionicama, rashladnim uređajima, i sve ostalo što ide uz to.

Vlada na čelu sa Vučićem 2014. god. je odobrila 3 miliona evra za kapitalni projekat-hangar. Gašić je oborio tender u 2014. godine, zato što Morava In nije ispunjavala uslove, i iako po zakonu o javnim nabavkama, kao naručilac koji je oborio tender nije imao pravo da u narednih 6 meseci objavi novi tender.

Gašić je naredio da se u roku od mesec dana objavi novi tender i namestio je posao Moravi In koja sada po tom projektu radi stajanku za najmanji avion Lasta u iznosu od 70 miliona dinara, a razliku od 1,4 miliona evra je podelio sa Moravom In.

Da bi nekako zametnuo trag svojih dugih prstiju, Gašić je u jednom naručenom novinskom članku tvrdio da je "sprečio mućku tešku 25 miliona evra" (u vezi nabavke stomatoloških stolica za potrebe VMA), te da će neko morati da odgovara zbog arčenja državnih para!

Sve je počelo kad je Uprava za vojno zdravstvo, pri Ministarstvu odbrane, početkom ove godine pokrenula nabavku stomatoloških stolica, vrednu 25 miliona dinara za potrebe Vojnomedicinske akademije.

Ovaj naručeni članak je Gašić je preko Uprave za odnose sa javnošću u ministarstvu odbrane pustio da pokaže kako se on bori protiv korupcije u ministarstvu, a u stvari sam sebe je pokopao, i dokazao koliko ne poznaje Zakon o javnim nabavkama, i ono sto je najvažnije, dokazao je da za njega postoji samo Zakon ulice, šverca i sile-pretnji prema poštenim ljudima.

Naravno, ništa od toga nije bilo tačno. Naime, Gašić je sve radio kako bi njegov prijatelj dobio tender koji je hteo da proda vojsci stare i neupotrebljive stomatološke stolice.

U međuvremenu, neviđena hajka i teror, vrši se u Fondu Sovo na referente koji su po zakonu odradili tender, i nisu dodelili tender Gašićevom intimusu, koji je danima dolazio u ovu ustanovu i pretio referentima otkazom, predstavljajući se kao "Gašićev prijatelj".

Svako ko nije nameštao tendere Gašićevim pajtosima, oteran je iz Ministarstva odbrane, a to odlično zna i premijer Vučić, koji ga je na tu funkciju postavio, ali ga i dalje štiti jer njima dvojici je podela kolača važnija od poštovanja zakona i držanja do morala, etike i časti.

Prema slobodnom opredeljenju, Gašić je švercer na veliko, i arogantni kriminalac. Pljačka i preti poštenim ljudima, a 46 miliona evra duguje državi na ime poreza, ali i pored toga, Vučić ga štiti.

Mislio je Gašić da će namestiti tender svom mafijaškom prijatelju, i da će na VMA isporučiti trule stomatološke stolice, kao što je ugradio i trulu betonsku armaturu, koja je zabranjena Zakonom od 2009. godine, u vojne zgrade na Bežanijskoj kosi, i te stanove gradi Morava In.

Trula armatura plaćena je 78 dinara po kilogramu, a pet dobavljača je tada odbačeno na tenderu po Gašićevom nalogu, koji su imali Zakonom odobrenu armaturu, čija je prosečna cena bila 62 dinara po kilogramu.

Kupljeno je 5 tona trule armature. Ceo posao je dodeljen firmi koja je dala najskuplju ponudu i koja je za skoro 30.000 evra viša od ostalih, jer je postupak namešten tako da odgovara samo jednoj firmi!

Direktor kompanije "Medipro international"  , Stevan Zeljković, zbog svega ovoga, vešto je izbegao sve kontakte sa medijima do današnjeg dana.

Celu proceduru u vezi sa nabavkom realizovao je Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika (SOVO). Procenjena vrednost nabavke iznosila je 25.858.000 dinara, bez PDV-a. Poziv je objavljen 13. jula, a postupak javnog otvaranja organizovan je mesec dana kasnije, 14. avgusta.

Odlukom direktora, 8. septembra ugovor o nabavci dodeljen je kompaniji "Medipro international" za 26.399.580,59 dinara sa PDV-om, iako su druge dve ponude bile znatno niže – jedna 19.500.000, a druga 18.800.000.

 

© Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MILIKINA VREMENA: LOGISTIČKA PODRŠKA ZA OPERACIJU NA KASI KLINIČKOG CENTRA SRBIJE!!?

16. септембра 2015. Коментари су искључени

 

Počinje "trogodišnji investicioni ciklus" u Kliničkom centru Srbije (KCS). U narednom periodu na revitalizaciju zgrade najveće zdravstvene ustanove u Srbiji biće utrošeno 300 miliona evra. Na ovaj impresivni budžet zinula je Vučićeva družina. Mogućnosti otimačine su nesagledive.

Da bi pljačka uspela, smenili su doskorašnjeg direktor KCS, profesora Miljka Ristića, koji je već oborio dva tendera, preko kojih je trebalo da mafija iz ministarstva opljačka milione evra. Kao "pouzdan čovek", na njegovo mesto je doveden docent (koji ne ispunjava uslove) Milika Ašanin, iz Nikšića. Ovaj crnogorski stručnjak za "kombinacije", dobio je životnu priliku: uključiće se u pljačku i odobravaće nameštene tendere. Ako na kraju bude previše tražio, i njega će da nameste!

 

                       Milica Grabež

OPERACIJA NAD KASOM KCS.-2

 

Vlada Srbije je 4. avgusta smenila profesora Miljka Ristića sa mesta direktora Kliničkog centra Srbije, na predlog Alekse Jokića, savetnika predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića.

Kako je navodeno u saopštenju Ministarstva zdravlja, novi direktor Kliničkog centra Srbije biće dosadašnji direktor Urgentnog centra KCS-a, docent Milika Ašanin.

Odlukom Vlade Srbije, saopštilo je ministarstvo, dosadašnji direktor KCS profesor Miljko Ristić prelazi na mesto glavnog koordinatora za transplantaciju srca i kardiohirurgiju za Beograd, Niš, Kragujevac i Užice.

Profesor dr Miljko Ristić je vrhunski kardiolog, ugledni je profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu. Ministarstvo zdravlja je, u saopštenju, zahvalilo Ristiću na svemu što je do sada učinio kao direktor najprestižnije zdravstvene ustanove u Srbiji i na uspešno sprovedenim planovima i programima, koji su realizovani u proteklom periodu.

Ali, licemerju Ministarstva zdravlja nikad kraja. U saopštenju je navedeno: "…Očekujemo da će profesor Ristić, kao vrhunski stručnjak, svojim iskustvom i znanjem na novom mestu pružiti veliki doprinos unapredjenju zahtevne oblasti i doprineti podizanju transplantacije na viši nivo u Srbiji".

Ko je docent Milika Ašanin, i zašto je, baš on, postavljen na ključno mesto srpskom zdravstvu? Prema Statutu Kliničkog centra Srbije, za direktora se može izabrati lice koje ima zvanje univerzitetskog profesora medicinskih nauka. Postavljeni Milika Ašanin je docent, i ne ispunjava te, formalne uslove.

Zašto je smenjen profesor Miljko Ristić?

Revitalizacija zgrade Kliničkog centra, koja treba da se osposobi za funkcionisanje, predviđa da se za tri godine izvedu svi građevinski radovi i usele raštrkane klinike i instituti, koji su u sastavu Kliničkog centra.

Vrednost radova opredeljena je na 300 miliona evra. Lepa para, može se dosta od tog budžeta staviti u džep. A period od tri godine je dug. Zgrabi pa živi, rukovode se tom prostačkom logikom funkcioneri ministarstva zdravlja.

A profesor Ristić je oborio dva tendera, kojima su budžet iz Ministarstva zdravlja Srbije planirale milione da stave sebi u džep. Predviđena je kupovina 10 novih skenera, ukupno će se izdvojiti i platiti za njih 10 miliona evra!

A šta sa skenerima za te tri godine, dok zgrada Kliničkog centra Srbije ne bude “revitalizovanma". Nema veze, uzeće se provizija, a skenere će prebaciti da se “ne ukvare“ u privatne ordinacije. Zaradiće se lepe pare. E, zato je bio potreban Milika Ašanin.

Na dan kada mu je uručeno rešenje da je novi direktor Kliničkog centra Srbije, dato mu je da potpiše svoje prvo rešenje sa tog mesta – da asistenta Marka Ercegovca postavi za direktora Urgentnog centra KC Srbije!

Poslušni Milika se dugo vrpoljio. Našao se u neobranom grožđu, i ličilo je da će da odbije ponudu koja se ne odbija. Ipak, drugovi su imali jače argumente, i Milika je, no što će jado, no potpisao!

Marko Ercegovac je po univerzitetskom zvanju asistent. A direktor Urgentnog centra KC Srbije može biti samo lice sa zvanjem profesora medicine. Nema veze, Erceg ume da ćuti, i potpisuje.

Smenom profesora Miljka Ristića, zdravstvenoj mafiji otvaraju se neslućene mogućnosti za poslednju pljačku u zdravstvu, posle koje neće ostati ni konca za zašivanje rana.

Nakon smene, profesoru Ristiću, tvrde izvori Redakcije, telefonirali su i predsednik republike Tomislav Nikolić i premijer Aleksandar Vučić, uveravajući ga da oni "nisu bili obavešteni o njegovoj smeni“.

Nije nikakva tajna da je zdravstvena mafija smenu profesora Miljka Ristića sprovela uz logističku podršku Alekse Jokića, savetnika Aleksandra Vučića. Ovaj čovek iz senke servisira najjaču organizovau kriminalnu grupu u kojoj su Nikola Petrović, Andrej Vučić, Aleksandar Stepanović, predsednik Višeg suda u Beogradu, Marko Čadež, predsednik Privredne komore Srbije i još nekoliko Vučićevih “bliskih prijatelja“.

Ko je Aleksa Jokić, čovek iz senke ? Po čemu se pamti ovaj čovek?

„Mog Vučića mnogi bi voleli da vide mrtvog" – izjavio je pre dve godine za dnevni Kurir, u neobično familijarnom tonu Aleksa Jokić, tada šef kabineta, savetnik i najbliži saradnik prvog potpredsednika Vlade.

Kao osobe koje „srpskom Eliotu Nesu" rade o glavi, Jokić je markirao „Miškovića, Beka i njihove medije sluge", koji su „Srbiju opljačkali, razorili i moralno uništili". Šefovanje Vučićevim kabinetom otprilike je deseta važna funkcija u bogatom Jokićevom „višepartijskom" angažmanu – od Saveza komunista, preko SPS, SRS do SNS…

Od 1974. do 1984. godine, radio je u policiji, zatim obavljao više javnih funkcija u Valjevu, bio je načelnik Kolubarskog okruga (od 1990. do 1994), potom istovremeno ministar saobraćaja u vladi Mirka Marjanovića i načelnik Kosovskog okruga (94-97), da bi od tada do Petog oktobra obavljao funkciju direktora JP PTT Srbije.

Za vreme te poslednje funkcije za njega se vezuju mnogi skandali – sindikat Nezavisnost optužio ga je 2000. godine da je naložio upravnicima svih pošta da na radnom mestu i u radno vreme organizuju prikupljanje potpisa za listu SPS-JUL i Slobodana Miloševića.

Zatim, da je dva puta tokom svog mandata od PTT Srbije dobio stanove, prvi put jedan od 165 kvadrata u Beogradu, za koji je ustupio svoj prethodni dvosobni u Valjevu. Za tročlano domaćinstvo (supruga i sin), Jokić je od firme dobio i drugi stan, ovog puta od 252 kvadrata.

Nikada nije rasvetljena Jokićeva uloga u prodaji dela „Telekoma Srbija" Italijanima i Grcima iz juna 1997. godine, koji je pokojni premijer Đinđić nazvao „najštetnijim ugovorom po državu ikada napravljenim".

Nedeljnik Vreme, svojevremeno je objavio reportažu o Valjevcu koji je na plećki istetovirao likove Mire, Slobe i – Alekse Jokića! Navodno mu je ovaj obećao neku uslugu, pa je rešio da ga iscrta na koži.

Jokić je rođen u selu Divci kod Valjeva, gde je posle mioničkog zemljotresa državnim parama izgradio osnovnu školu kojoj bi pozavideo i Beograd. Niko, istina, ne zna šta će selu tolika škola.

Da brine o rodnom selu, dokazuje i prošlonedeljna izjava Velje Ilića na valjevskoj TV o investicijama u taj kraj: „…Evo Aleksa Jokić je poluprivatno tražio i zamolio me da obezbedim novac za vodovod u Divcima i dobio je 19 miliona".

Osim što osmišljava strategiju pljačke, i pokriva mafiju iz Vučićevog okruženja, Aleksa Jokić, čovek bez ikakvog morala, radi i o glavi “moga Vučića“. Ako je uzme, oprostićemo mu sve krađe, lopovluke.

Dug je spisak stambenih jedinica površine od nekoliko ari u vlasništvu gospodina Jokića. Koliko duša Jokić nosi na svojoj duši, tek treba da se istraži.

Smena profesora Miljka Ristića, i postavljanje Milike Ašanina iz Nikšića za direktora najveće zdravstvene ustanove na Balkanu, loš je znak. A, to znači da dolaze vremena poslednje, i najsurovije pljačke u zdravstvu. Milikina vremena mnogi neće preživeti.

Prošle godine u avgustu je smenjen direktor Klinike za infektivne bolesti, veoma poznati stručnjak, profesor Dragan Delić, uz obrazloženje da je u sukobu interesa. U januaru ove godine profesor Delić je podneo neopozivu ostavku na mesto direktora Lekarske komore Srbije zbog haosa u ovoj ustanovi. Od tada na Klinici za infektivne bolesti Kliničkog centra Srbije radi kao klinički lekar!

Promovisanje nesposobnih, nestručnih, netalentovanih, ali poslušnih, na rukovodeće pozicije u zdravstvu, ugrozilo je zdravlje nacije. Korupcija, krađa i otimanje novca iz budžeta, Srbiju predstavlja zemljom u kojoj dobar deo lekara postaju ubice nedužnih građana koje traže pomoć lekara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

U SRBIJI JE ZAKONOM ZAŠTIĆENA PLJAČKA U JAVNIM NABAVKAMA

10. јуна 2015. Коментари су искључени

 

Srbija je u proteklih 14 godina izgubila oko 10 milijardi evra zbog korupcije u javnim nabavkama, a gde je taj novac nestao nije teško pogoditi. Više puta objavljeni podaci o preko 100 milijardi dolara iznetih iz Srbije, dovoljno govore o tome. Takođe, važno je reći i to da Srbija godišnje troši tri milijarde evra za javne nabavke, a korupcija i pljačka traje redovno, uz nesebičnu pomoć pravosuđa. Na taj način akteri uvek ostanu nekažnjeni, a trag opljačkanom novcu se redovno gubi.

Bivši šef delegacije Evropske unije u Srbiji, Vensan Dežer, tvrdio je pred kraj svog mandata, da Srbija na javnim nabavkama godišnje gubi oko milijardu dolara. Ovu informaciju niko nikada nije demantovao, a sve govori da je takvo stanje i danas.

Samo godinu dana posle poslednje izmene Zakona o javnim nabavkama sprema se nova izmena! Cilj te izmene može biti samo izmišljanje novih oblika otimanja preko javnih nabavki.

 

                    Milan Malenović

OBAVEZAN MITO KAO SKRIVENA PLJACKA

 

Najveći izvor visoke korupcije, odnosno davanja mita najvišim državnim službenicima, su javne nabavke. O kolikom novcu se tu radi, vidi se već iz pregleda statističkih podataka.

Za 15 godina privatizacije Srbija je dobila između 2,6 milijardi evra (kako tvrde stručnjaci) do tri milijarde evra (kako tvrdi vlast). Direktne strane investicije u Srbiju 2013. godine (za 2014. još nema pouzdanih podataka) iznosile su između 1,229 milijardi evra i 1,485 milijardi evra, u zavisnosti koju metodologiju obračunavanja primenjujemo.

Istovremeno, na javne nabavke se iz republičkog i budžeta lokalnih samouprava godišnje izdvoji između 2,5 i 3 milijarde evra. Vlastodršcima je, zato, daleko najisplativije da se ugrađuju u javne nabavke, nego u bilo šta drugo šta se dešava u Srbiji, mada su njihovi lepljivi prsti svuda umešani.

Od 2013. na snazi je novi Zakon o javnim nabavkama, čija se izmena najavljuje već za ovu godinu. Iako je na papiru sve u najboljem redu, iskustvo pokazuje da ni izbliza nije tako. Da nešto ne valja vidi se već iz činjenice da na najvećim konkursima uvek učestvuju ista preduzeća, što pokazuje da privrednici nemaju poverenja u vlast i da smatraju da je glupo da investiraju u nabavku konkursne dokumentacije i izradu ponude kada se pobednik unapred zna.

Postoje tri najčešće metode korupcije u javnim nabavkama. Prva je saradnja davalaca usluga sa državnim službenicima, gde ponuđač, da bi dobio posao, daje proviziju službeniku. Tu spadaju i česte izmene ugovora o nabavci, čime se drastično povećava prvobitna cena iz ponude.

Drugi način je kada se davaoci usluga dogovore o ceni koja je daleko iznad tržišne. Potom se ponuđač koji je izgubio tender pojavljuju kao podugovarač pobednika.

Treći je unapred prilagođen postupak nabavke i obelodanjivanje tenderskih informacija. Rezultat je da u tom slučaju ponudu šalje samo jedan, ili svega nekoliko ponuđača, zato što je tender namešten za određenog davaoca usluge. U Srbiji, svaki treći ugovor između preduzeća i javnih zvaničnika uključuje i davanje mita kroz razne oblike (novcem, robom ili uslugom).

Izbori državnih dobavljača i izvođača sve više postaju problematični. Republička komisija za zaštitu prava ponuđača u drugoj polovini prošle godine rešavala je čak 1.094 žalbe, 28 odsto više nego godinu ranije. Od toga je u čak 65 odsto slučajeva ustanovljeno da je žalba bila opravdana, dok ranijih godina prosek osnovanih primedbi nije prelazio 60 odsto.

Dakle, stanje je sve gore! Izveštaj ove komisije i Uprave za javne nabavke pred Odborom za finansije Skupštine Srbije biće uskoro jedan od povoda za izmene Zakona o javnim nabavkama.

 

       Novi zakon neće ništa promeniti

 

Zvanično, vladajuća stranka pokušava da nađe slabe tačke pa se već unapred hvale kako će biti kažnjen svako ko sabotira nabavke ili će biti isključen iz procesa javnih nabavki.

U perspektivi je, ustvari, donošenje takvog zakonskog akta kojim će pljačka u javnim nabavkama biti zaštićena kao i učesnici u toj pljački. Naručilac javnih nabavki u sadašnjoj situaciji, nekada i mesecima ne donosi odluku ko će dobiti posao.

To znači da se vrši pritisak na najpovoljnijeg ponuđača da se povuče iz postupka. Ovo stanje će se zakonom tako regulisati da će naručiocu (čitaj, predstavniku vladajuće koalicije), biti omogućeno da bez brige angažuje koga on hoće i da od njega kupuje za državne pare šta god hoće. Važno je samo da bude "transparentan" Vođi i njegovim "blagajnicima".

Kako ova "transparentnost" tačno izgleda vidi se iz primera nemačke firme "WMT Engineering & Service GmbH". Ova kompanija se bavi revitalizacijom postojećih i izgradnjom novih deponija za otpad. Njihova specijalnost je izgradnja deponija po najvišim standardima Evropske Unije.

Zahvaljujući takvom načinu rada i saradnji sa ovom kompanijom, Hrvatska je, na primer, za saniranje starih i izgradnju novih deponija platila iz budžeta samo 20 odsto ukupnih troškova, dok je ostatak finansiran preko dobijanja bespovratnih sredstava iz različitih evropskih fondova.

Početkom februara ove godine, predstavnici WMT-a su posetili i Niš koji ima velikih problema sa deponijom na Bubnju čije otpadne vode ugrožavaju zdravlje stanovništva. Nemačka delegacija je tada razgovarala sa članom gradskog veća zaduženom za komunalne poslove Milošem Banđurom. Na kraju je dogovorena razmena određenih podataka koji bi nemačkoj strani dali mogućnost izrade stručne analize i predloga sanacije, kao i nov razgovor nekoliko meseci kasnije.

Na žalost nemačkog preduzeća, ni jedan član njegove delegacije ni na koji način nije Banđuru dao do znanja da će biti nagrađen ako upravo ova kompanija dobije posao za čiju realizaciju je i EU već obezbedila deo sredstava.

Pošto je gradska uprava dostavila WMT-u tražene informacije, ugovoren je novi sastanak na kome bi nemačka strana iznela konkretne predloge sanacije. Ni prilikom dogovaranja tog sastanka niko zvaničnicima u Nišu nije pomenuo "proviziju", odnosno mito, pa se sve dalje odigravalo na sramotu Niša i cele Srbije.

Sastanak je bio ugovoren sa pomenutim Banđurom, ali se on na istom, održanom krajem maja ove godine, nije pojavio. Sugrađani su ga videli kako u to vreme sedi u kafiću u blizini niškog sedišta Srpske napredne stranke, čiji je član. U poslednjem trenutku je, pravdajući se obavezama, sastanak otkazao i gradonačelnik Niša Zoran Perišić, takođe član SNS-a.

Umesto nadležnih i stručnih osoba, nemačku delegaciju su primili partijski funkcioneri naprednjaka: koordinator za Niš Milan Stanojković i Žarko Đorđević. Na ovaj način je delegaciji, koja je prešla nekoliko hiljada kilometara kako bi sa kompetentnima konkretno razgovarala o rešavanju problema koji tišti sve Nišlije, stavljeno do znanja da sve odluke o javnim nabavkama, a u to spada i pomenuti posao saniranja deponije, donose isključivo aparatčici Srpske napredne stranke i to nakon izvršene analize isplativosti posla za njih same i za stranku kojoj pripadaju.

Novi Zakon o javnim nabavkama ništa neće promeniti u neodgovornom ponašanju odgovornih koji javnim nabavkama ne pristupaju za dobrobit naroda, već isključivo svoga džepa.

I dosadašnja zakonska rešenja su bila dosta dobra, ali je najveći problem bio što se nisu sprovodila, ponajviše zato što nije postojala sankcija za neodgovornost nadležnih. A nje nema ni u nacrtu novog Zakona o javnim nabavkama.

 

       Državnim funkcionerima mito od 30 odsto

 

Poznato je da je vođa naprednjaka Aleksandar Vučić zaljubljen u arapske šeike i njihove dolare koje nemilice stavlja u svoj džep. Njihov plan je da se kroz radove na pripremi zemljišta za „Beograd na vodi" izvuku stotine miliona evra iz budžeta i prebace na privatne račune.

Da bi se pristupilo realizaciji tog projekta potrebno je izmestiti Glavnu železničku stanicu u Beogradu na novu lokaciju, a to je takozvani „Prokop" koji se bezuspešno gradi već decenijama.

Kako bi se završio „Prokop" Srbija se zadužila kod Vučićevih arapskih partnera, ovoga puta ne iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, već iz Kuvajta. Radi se o svoti od preko 25 miliona evra.

Postupajući po aktuelnom Zakonu o javnim nabavkama naručilac posla, u konkretnom slučaju „Železnice Srbije" a.d. je o nameri raspisivanja konkursa 20. maja 2013. obavestio Upravu za javne nabavke.

U istom dopisu navedeno je da procenjena vrednost javne nabavke iznosi 20.250.000,00 evra. Rešenjem od 14 juna 2013. godine, Uprava za javne nabavke imenovala je „Toplički centar za demokratiju i ljudska prava" iz Prokuplja za građanskog nadzornika u postupku ove javne nabavke.

Po Zakonu je posao građanskog nadzornika da, kao neutralna strana, nadgleda sprovođenje tendera. U ovom slučaju je izabrano iskusno udruženje, javnosti poznato po otkrivanju afere nepostojeće elektronske prezentaciije Ministarstva za ekologiju, kada je bivši ministar Oliver Dulić svojim prijateljima za to platio 25.000 evra iz republičkog budžeta.

Pošto su se stekli zakonski uslovi, odluku o pokretanju postupka javne nabavke naručilac je doneo 17. septembra 2013. godine (broj odluke 300/2013-1068). Ukupna procenjena vrednost nabavke iznosila je 3.000.000.000 dinara, što je u odnosu na vrednost iz Plana nabavki (20.250.000 evra), prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan donošenja Odluke, bilo više za 5.924.767.17 evra, odnosno za 29,25 odsto.

„Železnice Srbije" 15. januara 2014. godine na Portalu javnih nabavki i svojoj internet strani objavljuju poziv za podnošenje ponuda i konkursnu dokumentaciju, a da o tome, kao i u slučaju pokretanja postupka javne nabavke, nije obavestila građanskog nadzornika.

Sadržina poziva za podnošenje ponuda bila je u suprotnosti sa prethodnim obaveštenjem, u delu u kojim je naručilac na nedvosmislen način iskazao nameru da zaključi 10 ugovora, jer se ovog puta tražio jedan ponuđač koji bi realizovao svih deset poslova. Samim tim su u startu već iz trke bile isključene manje firme koje nisu u stanju da same prihvate ovako zahtevan posao.

Građanski nadzornik je iz sredstava javnog informisanja saznao da je objavljen poziv za podnošenje ponuda, odnosno da je postupak javne nabavke pokrenut, te je zbog toga 16. januara elektronskom, a 17. januara preporučenom poštom uputio dopis tadašnjem generalnom direktoru naručioca, Dragoljubu Simonoviću, i obavestio ga da je postupanje naručioca u suprotnosti sa Zakonom o javnim nabavkama.

Odgovor u propisanoj formi nikada nije dobio.

Umesto pismenog odgovora direktora, predstavnik pomenutog udruženja građana je na sastanku sa članovima tenderske komisije dobio usmene odgovore koji su njega, kao i javnost, ostavili bez teksta. Na pitanje zašto shodno Zakonu nije na vreme i od strane nadležnih obavešten o pokretanju postupka, odgovoreno mu je: „Eto, i to se dešava".

Odgovor na pitanje zašto se, suprotno Odluci koju je odobrila Uprava za javne nabavke, umesto deset pojedinačnih partija raspisuje zbirni tender za sve, odgovor je glasio kako je tako praktičnije i jeftinije za „Železnice Srbije".

Ako je tako jeftinije, zašto je konačna cena viša za skoro šest miliona evra u odnosu na onu predviđenu prvobitnom Odlukom? Na ovo su članovi komisije rekli da imaju pravo na povećanje od deset odsto u slučaju skoka cena. Prevideli su pri tome dva detalja: povećanje iznosi skoro 30 odsto i javnost, za razliku od članova Komisije, zna matematiku.

Konačno, članovi Komisije nisu umeli da objasne ni zašto, suprotno Zakonu, nisu sproveli istraživanje tržišta pre određivanja vrednosti naručenih radova. Kako su onda, uopšte došli do pomenute cifre?

U suštini, radi se o tome da predviđeni radovi neće koštati ni 20 miliona evra, a razlika od šest miliona evra je provizija za naprednjačke kadrove na čelu države i „Železnica". Želja vlastodržaca je da se do poslednjeg centa iskoristi odobreni kuvajtski kredit, koji neće oni vraćati, već pošteni građani kojima se upravo zbog takvog ponašanja vlasti smanjuju prihodi, a povećavaju rashodi za takse i druge državne namete.

Ako pomenutu „proviziju" od 30 odsto uzmemo kao uobičajenu, ispada da nas kod prosečne vrednosti javnih nabavki od tri milijarde evra godišnje, košta skoro milijardu evra! Zbog toga što su državni funkcioneri u Srbiji nezajažljivi kad je primanje mita u pitanju.

Poređenja radi: planirani budžetski deficit ove godine je ispod dve milijarde evra i više od njegove polovine bi i bez smanjenja penzija i otpuštanja zaposlenih ili povećanjem cene struje bilo sanirano ukidanjem „provizija" na javne nabavke i to samo doslednim sprovođenjem zakona.

 

    A 1. Nova izmena Zakona o javnim nabavkama

Ministri i vladini "stručnjaci" sa kupljenim diplomama i doktoratima svakog dana javnosti dokazuju kako nisu dorasli funkcijama koje obavljaju. Samo godinu dana posle poslednje izmene Zakona o javnim nabavkama sprema se nova izmena i to ne samo zato što aktuelna rešenja nisu dobra, već i da bi se još više olakšalo nekažnjeno nepoštovanje onih propisa koji su za narod i budžet dobri, ali ne odgovaraju političarima naviklim na mito.

 

   A 2. Ko kupuje državnim parama, sklon je korupciji

Vrednost javnih nabavki na godišnjem nivou u Srbiji je oko 4 milijarde evra, što čini oko 15% društvenog proizvoda. Svaki procenat ušteda dakle ima veliki značaj. Za razliku od kupovine za sopstvene potrebe, lice koje kupuje državnim novcem nema motiv za najefikasnije trošenje sredstava i podložno je korupciji. Osnovni mehanizmi za promenu postojećeg modela ponašanja su ozbiljniji pravni okvir, stroža budžetska i eksterna finansijska kontrola, obezbeđivanje transparentnosti postupka i efikasne konkurencije među ponuđačima, kao i delimična centralizacija javnih nabavki.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PARA ZA VOJSKU NEMA I ZBOG TENDERA: KUPOVINA MLEKA ZA VOJSKU OD FIRME PROIZVOĐAČA LEKOVA

Vojska Srbije je na prosjačkom štapu. Počev od ministra Borisa Tadića, pa preko Dragana Šutanovca, Aleksandra Vučića do Bratislava Gašića, na vojnu imovinu i Vojsku Srbije, svi oni sa svojim saradnicima, nasrtali su kao hijene na ranjenu antilopu. Armija koja je uspela da zadivi i zabrine NATO alijansu svojom taktikom, osposobljenošću i spremnošću da vodi rat, poražena je u sukobu sa kvinsilinzima koji su dolaskom DOS-a na vlast rukovodili odbranom Srbije. Istraživač Redakcije, pukovnik Milan Jovanović, sve do svoje smrti, opisivao je kriminal i zločine koje je vršio bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac sa svojom organizovanom kriminalom grupom. Da je živ, bavio bi se istraživanjem kriminala u vojsci danas.

                  major Goran Mitrović

TENDERI U MO-4

Iz Vojske Srbije i Ministarstva odbrane stalno nam stižu izveštaji o korupciji, lažnim tenderima, i ogromnoj količini novca, koja završava u džepu državnog sekretara Zorana Đorđevića i njegovih saradnika.

Navešćemo samo dva slučaja.

Vojna pošta 9808 – Ministarstvo odbrane, zaključila je 31. januara prošle (2014) godine ugovor sa sa privatnim preduzećem AVE Pharmaceutikal d.o.o. iz Beograda, koja posluje u sastavu FINA group iz Vršca. Ugovor je sklopljen na štetu Ministarstva odbrane za najmanje šest miliona dinara, samo na kupovini mleka i mlečnih proizvoda za prošlu, i u prva tri meseca ove godine.

Ugovor o nabavci mleka potpisao je u ime Vojne pošte pukovnik Petar Latković, a za ovu privatnu firmu njen direktor Saša Antić. Naime, privatna firma je za potrebe Ministarstva odbrane trebalo da isporuči 191,498 litara svežeg pasterizovanog mleka, po ceni od 82,50 dinara po litru, bez PDV-a, ili po ceni od 90,75 dinara.

Takođe, ugovorena je i isporuka jogurta u pakovanju od 0,2 litra sa 3,2 odsto mlečne masti, u iznosu od 390.364 litara, sa 12 odsto mlečne masti po ceni od 104 dinara bez PDV-a, ili 114 dinara sa PDV-om, po jednoj čašici jogurta.

Kisela pavlaka u čaši od 0,2 litra plaćena je po ovom ugovoru 223,20 dinara, mada je reč o isporuci od 19.158,21 litra. Vojna pošta je naručila i 33.320 litara kiselog mleka u pakovanju o,2 litra sa 3,2 mlečne masti, po ceni od 121 dinar sa PDV-om!

U maloprodaji, dakle u samouslugama, časa jogurta ili kiselog mleka može se kupiti za 18 dinara sa PDV-om, a u velikoprodaji je i još jeftinija, ali je Vojna pošta privatnoj firmi plaćala višestruko veće cene.

Oko šest miliona je razlika u ceni koja se slila na račun firme, koja se, inače, bavi proizvodnjom lekova. Ko je , osim pukovnika Latkovića uzeo deo kolača, od inače siromašnog vojnog budžeta?

Aktuelni državni sekretar u Ministarstvu odbrane Zoran Đorđević grabi i šakom i kapom. Koliko li je tek ovaj gospodin uspeo da drpi iz vojnog budžeta? On je, inače, spreman na sve gadosti. O tome govori i beleška sačinjena 5. marta ove godine, sa predstavnicima firme Makler, koja je zavedena pod broj Int. 18-194 i vodi se kao službena tajna. Belešku je, po ovlašćenju ministra sačinio pukovnik dr Branko Ilić.

Sastanku je prisustvovao, pored lica iz Ministarstva odbrane i Ljubomir Štrbac, direktor preduzeća Makler d.o.o. iz Beograda. Na kraju beleške sa ovog sastanka, a kojem je promovisana firma Mekler kao novi dobavljač biohemijskih reagensa za VMA, stoji: „…Gospodin Đorđević je naložio da je za potrebno iznova uraditi tehnički specifikaciju biohemijskih reagensa za potrebe BZU u 2105. godini, a prema gore predloženom modelu snabdevanja. Kao nosilac zadatka imenovan je pukovnik doc. dr Janko Pejović, koji će u koordinaciji sa predstavnicima preduzeća Mekler, izraditi predlog referata za centralizovanu nabavku biohemijskih reagenasa u 2015. godini…“.

Beleška je urađena u jednom primerku, a fotokopirana, komisijski u pet primeraka i dostavljena je kabinetu ministra, državnom sekretaru Đorđeviću.

Ipak, 19. marta, ista beleška, sa istog sastanka, zavedena je pod broj 214, a u njoj se samo dopisuje u već citiranom delu beleške, da će pomenutu doktor Pejović u koordinaciji, osim firme Mekler, i sa svim ostalim dobavljačima komponenata u oblasti biohemijskih reagenasa, izraditi predlog referata.

Neko je skrenuo pažnju na marifetluke državnog sekretara, te je došlo do falsifikovanja, tako što je sačinjena druga službena beleška, istog sadržaja, zavedena pod novim brojem!

Ovo su samo dva dokumentovana kriminalna postupka u poslovanju Ministarstva odbrane, na čijem je čelu Bratislav Gašić, a na čelu vlade je Aleksandar Vučić.

      A 1. Uče da putuju, ne da ratuju

Ministarstvo odbrane potrošilo je dva i po miliona evra na putovanja, zaključak je istraživanja koje su sproveli naši novinari Milica Jeremić i Ivan Ercegovčević.

Ministarstvo odbrane u protekloj godini potrošilo je neverovatnih 254.653.678 dinara na službena putovanja u zemlji i inostranstvu.

U odgovoru ovog ministarstva upućenom redakciji ,,Tabloida“, sa zahtevom da nam se odgovori koliko je utrošeno novčanih sredstava na službena putovanja u zemlji i inostranstvu, navodi se da je preko 170 miliona dinara potrošeno na putovanja u Srbiji, dok je za putovanja u inostranstvo izdvojeno skoro 85 miliona dinara. Prostom računicom zaključuje se da je to ministarstvo za samo godinu dana potrošilo 2.100.000 evra državnog novca i to, kako navode na putovanja u zemlje kao što su Norveška, Rusija, Jermenija, Belorusija, Azerbejdžan, Kina, Amerika, Liban, Turska, Izrael i druge.

U saopštenju koje smo dobili od službenika ministarstva odbrane posebno je naglašeno da u ovaj trošak nisu uračunata službena putovanja resornog ministra Bratislava Gašića, kojeg finansira direktno republička vlada. Naravno, iz vlade republike Srbije nisu hteli da nam odgovore koliko su novca dali u prethodnoj godini na službena putovanja ministra Gašića, ali i svih ostalih resornih ministarstava.

      A 2. Biografija državnog sekretara

Rođen je u Beogradu 11. februara 1970. godine.

Master je ekonomskih nauka – oblast: Međunarodno bankarstvo i finansije, zajednički program na engleskom jeziku Univerziteta Panteion, Atina Grčka – Fakulteta za društvene i političke nauke i Fakulteta za međunarodnu ekonomiju, Beograd. Završio je Školu nacionalne odbrane – Visoke studije bezbednosti i odbrane. Završava doktorske studije i u fazi je prijave doktorske disertacije iz oblasti ekonomskih nauka, sa usmerenjem na finansijsku kontrolu, upravljanje, izveštavanje i reviziju, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad.

Profesionalno iskustvo sticao je na rukovodećim pozicijama u oblasti finansijskog i izvršnog menadžmenta u renomiranim domaćim i međunarodnim kompanijama (Comtrade, Kabel-X…).

Usko je usmeren na međunarodne finansije i bankarstvo, finansijsku kontrolu i upravljanje, finansijsko izveštavanje i reviziju. Objavio je više radova u vodećim domaćim i stranim naučnim i stručnim časopisima iz ekonomije i finansija.

Predsednik je Političkog saveta za rodnu ravnopravnost Vlade Republike Srbije i Nacionalni direktor za naoružanje.

Stekao je više uglednih profesionalnih sertifikata. Dobitnik je, između ostalih i nagrade „Mihailo Petrović-Alas“ iz oblasti matematike. Član je udruženja Mensa Srbija.

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: