DRŽAVA TRETIRA RADNIKE KAO BELO ROBLJE SA NISKIM PLATAMA MOTIVIŠUĆI IH ZA NERAD!!!

 

Na nedavno održanom Petnaestom kongresu Saveza samostalnih sindikata Srbije, svirani su marševi i mahalo se barjacima u slavu Aleksandra Vučića, čije prisustvo je gromoglasno pozdravljeno. Ovaj sramni događaj desio se neposredno nakon informacije evropskih ekonomskih institucija, koje su objavile podatak da u Srbiji tek svaki šesti radnik prima platu (u privatnom sektoru), a da oni srećnici koji ipak primaju platu, devedeset odsto zarade daju na puko preživljavanje.

Umesto opšte pobune, sindikat je pristao na to da se i dalje vrši pritisak na radnike da ne traže povećanje zarada, jer će se na tržištu pojaviti veliki broj kvalifikovanih radnika i stručnjaka koji će zbog pogrešne stranačke pripadnosti ili kritičnog odnosa prema lopovskoj vlasti ostati bez posla u državnoj službi i javnim preduzećima.

 

                               Milan Malenović

 

Odlazeći predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, nedavno je priznao kako ne zna koliko je tačno ljudi zaposleno u državnoj i lokalnoj administraciji, odnosno u javnim službama. Ne zna im se broj, ali se zna da ih ima više nego što je potrebno?!

Predlogom zakona o smanjenju zaposlenih u državnoj upravi predviđeno je da opštine na svakih 1.000 stanovnika imaju 9,5 zaposlenih u javnom sektoru ako imaju do 50.000 stanovnika, odnosno 11 ako imaju do 100.000 žitelja, dok će one sa više stanovnika moći da zaposle 13 službenika. Kada su gradovi u pitanju, na svakih 1.000 stanovnika moći će da zaposle sledeći broj službenika: Kragujevac do 15, Niš 16,5, Novi Sad 18, a Beograd 18,5.

Posebno će biti utvrđen broj profesionalnih vojnika i pripadnika policije koje će predlagati resorni ministri. Nigde se, međutim, ne pominju medicinari i prosvetni radnici, pa je u ovom trenutku nejasno šta će biti sa njihovim brojem. Od smanjenja broja zaposlenih izuzimaju se kabinet predsednika Republike i Narodna banka Srbije. Zašto je to tako, niko ni ne pokušava da objasni.

Broj zaposlenih u potpuno nepotrebnim državnim agencijama nije neka velika tajna, mada niko u vlasti sa sigurnošću ne zna ni koliko tih agencija ima.

Ministarka za državnu upravu Kori Udovički u leto 2014. je javnost obavestila da će u septembru iste godine biti donet akcioni plan za sprovođenje Strategije reforme javne uprave, i da će agencije biti ukinute čim budu prebrojane?!

Niti su agencije prebrojane, niti imamo pomenutu strategiju.

Posle izbora 2012. Vučić je najavio ukidanje čak 60 agencija i drugih bespotrebnih institucija, ako naprednjaci budu formirali vlast. Posle dolaska na vlast, Zorana Mihajlović je u septembru 2012. obećala da će broj agencija biti smanjen na 50.

Kancelarija poverenika za informacije Rodoljuba Šabića je u maju 2014. utvrdila da postoji oko 170 republičkih agencija, zavoda, direkcija, fondova i drugih organizacija. Ovo nije konačan broj, jer su slične institucije osnivale lokalne samouprave širom Srbije, koje se finansiraju iz lokalnog budžeta, dakle, takođe, novcem građana, rečeno je tada.

Režimski mediji danas lažno tvrde kako je broj agencija sveden na ispod stotinu. U analizi Balkanskog centra za regulatornu reformu, međutim, navodi se da konačnog spiska svih agencija nema, a da su tokom svog istraživanja utvrdili da postoji više od 100 agencija i sličnih organizacija državne uprave.

Prema toj analizi postoji: 15 javnih agencija; 31 uprava, inspektorat, direkcija i organi u sastavu ministarstva pod drugim nazivom; 19 vladinih službi i savetodavnih tela; 17 sekretarijata, zavoda i posebnih organizacija sa nazivima koji u sebi ne sadrže "sekretarijat" ili "zavod"; 25 nezavisnih regulatornih tela…

Prema podacima Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, objavljenim početkom juna, u agencijama radi navodno oko 32.000 ljudi, ali je taj broj barem dva puta veći.

Krajem maja Republički zavod za statistiku (RSZ) je saopštio kako je aprilska plata u proseku iznosila 45.605 dinara, i u odnosu na mart bila je nominalno veća za 5,8 a realno za 5,3 odsto. Aprilska prosečna neto plata je, međutim, nominalno manja za 0,5 odsto, a realno za 2,3 procenta nego u istom mesecu prošle godine.

Kada su u pitanju zaposlenost i prosečna plata, mora se biti oprezan, jer su izneti podaci dobijeni na osnovu ankete koju sprovodi RSZ. Većina zaposlenih u Srbiji, međutim, ne prima prosečnu platu, već daleko manji iznos.

Cena takozvane potrošačke korpe u martu mesecu (u trenutku nastajanja ovog teksta još nisu bili objavljeni podaci za april) iznosila je 66.628,74 dinara, dok je ona minimalna koštala 34.550,48 dinara.

Direktor ozloglašene Agencije za privatizaciju, Ljubomir Šubara, pokrenuo je postupak razrešenja zastupnika kapitala u preduzeću predviđenom za privatizaciju, koji se drznuo da mu kaže kako ne želi svoje preduzeće da namerno odvede u stečaj samo kako bi ono bilo kupljeno za trećinu tržišne vrednosti od strane unapred poznatog kupca. Šubara neće imati nekih problema posle ovakvog nezakonitog postupanja, jer je njegova najbliža saradnica (a možda i nešto više) u rodbinskim vezama sa Bratislavom Gašićem.

Naime, Šubara je visoko kotiran u SNS-u, jer drugačije ne može da se objasni njegovo postavljenje u januaru na ovo mesto, uprkos činjenici da je kao stečajni upravnik uhvaćen u velikom broju mahinacija, pa je čak protiv njega vođen disciplinski postupak i zato što je samom sebi u jednom kruševačkom preduzeću u stečaju odredio duplo veću platu od dozvoljene.

Otpuštanja iz državne službe pogodiće, očigledno, one najsposobnije, koji se ne uklapaju u sumanutu ideju naprednjaka o jednopartijskoj, kleptokratskoj vlasti. Na tržištu rada će se tako pojaviti veliki broj kvalifikovanih radnika, pa če privatni poslodavci lako i brzo nalaziti zamenu za radnike koji odlaze jer im je plata mala.

I inače je na Zapadu već duži niz godina prisutan trend koji prodire i u Srbiju, kako više ne postoje stalno zaposleni. Svi su na privremenom radu, a gazda može u svakom trenutku da ih otpusti i primi nekog mlađeg, sposobnijeg i manje zahtevnog.

Srbija pod naprednjacima nazaduje i vraća se u 19. vek, u eru pre dolaska socijal-demokratskih i socijalističkih pokreta, koji su za radnike uspeli da izdejstvuju humane uslove rada sa platama koje im omogućavaju da žive kako pošten čovek i zaslužuje.

 

       Robovska radna snaga u Srbiji, glavni režimski adut

 

Problem sa kojim se većina zaposlenih u Srbiji suočava nije samo razlika između prosečne plate i visine životnih troškova. Na regionalnoj konferenciji "Zarade i modeli nagrađivanja" u Beogradskoj bankarskoj akademiji, održanoj krajem maja u organizaciji beogradskog udruženja "Business Support Network" (BSN), profesorka Živka Pržulj je iznela zapanjujući podatak: u realnom sektoru u Srbiji oko 650.000 zaposlenih prima zarade sa zakašnjenjem, dok oko 50.000 njih ne prima platu nikako, a samo oko 17.000 zaposlenih redovno prima zaradu.

Iz ovoga se vidi i da u realnom sektoru privrede (onom koji nešto zarađuje, a ne samo troši novac poreskih obveznika) radi tek nešto više od 700.000 zaposlenih, odnosno oko 10 odsto ukupnog stanovništva Srbije.

Oni su, znači, ti koji finansiraju ovu državu u kojoj, po zvaničnim podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, u ovom trenutku na posao čeka 761.878 osoba. Ne postoji ni jedan u svetu poznati ekonomski model koji bi pomogao državi da opstane, ako je u njoj broj zvanično nezaposlenih (njima treba dodati i lica koja iz nekog razloga nisu na evidenciji NSZ-a, kao i penzionere i osobe na školovanju) veći od broja zaposlenih, posebno kada se uzme u obzir da je broj zaposlenih u javnom sektoru približan onom u privatnom sektoru.

Toliko o uspešnosti privrednih reformi ove i svih prethodnih vlada.

Uprkos katastrofalno niskim platama (koje se još ne isplaćuju redovno ili se ne isplaćuju uopšte) aktuelna vlast ne čini apsolutno ništa kako bi se tu nešto poboljšalo. Naprotiv!

Počev od premijera Aleksandra Vučića, svi državni zvaničnici u svim kontaktima sa stranim kompanijama i potencijalnim investitorima, ističu kako su niske plate u Srbiji najveća prednost ovog tržišta i najvažniji razlog zašto treba novac ovde ulagati.

Žalosno je kada neka država nema čime drugim da se ponosi, već samo siromaštvom sopstvenog naroda.

Od osoba sa kupljenim diplomama i doktoratima ne treba ni očekivati ništa pametnije, jer privredni stručnjaci tvrde upravo suprotno: kako su niske plate pre razlog da ozbiljne kompanije ne investiraju u neko tržište.

Niske zarade, posebno one ispod minimuma potrebnog za život, ne motivišu radnike da rade. Na konferenciji "Zarade i modeli nagrađivanja" međunarodni poslovni konsultant Milan Vučković je objasnio kako male zarade teraju radnike da traže dodatne izvore prihoda, pa se tako često dešava da stalno zaposleni uzimaju bolovanje u vreme sezonskih ili poljskih radova.

Uz to, dodaje Vučković, što je tržište i ukupna ekonomska situacija gora, to je i sveukupni platni nivo slabiji, tako da strani investitori ovde proizvedenu robu nemaju kome da prodaju, pa se onda odlučuju ili na proizvodnju u zemljama potrošačima (uprkos visokim platama, ali sa daleko nižim troškovima transporta), ili u državama u kojima je radna snaga još jeftinija nego u Srbiji, ali je zato populacija daleko brojnija, pa je samim tim i tržište veće.

Osim toga, jeftina radna snaga je i iz drugih razloga sve manje argument za kojim se povode investitori. Ovo je naročito izraženo kod stranih kompanija u proizvodnji (koje se koriste modernim proizvodnim tehnologijama u auto-industriji, metalskoj industriji i tako dalje) kroz implementaciju automatizacije i robotike, usled čega je sve manja potreba za proizvodnom radnom snagom. Ovaj trend će sa tehnološkim osavremenjivanjem u Srbiji sve više biti prisutan ubuduće. On će svakako doprineti značajnom gašenju radnih mesta u proizvodnom sektoru.

Pošto je profit jedini pokretač investitora, kako domaćih tako i stranih, niko od njih ne vidi razlog da samoinicijativno podiže plate radnicima. Da bi do toga došlo potrebno je sinhronizovano delovanje države i sindikata.

U Srbiji su, uprkos katastrofalnom stanju na tržištu rada i bednim platama, sindikati i aktuelna vlast saglasniji nego u doba realnog socijalizma, ali ne po pitanju poboljšanja položaja radnika. Ova ljubav, tačnije ulagivanje sindikalnih lidera, ide toliko daleko da gladni radnici, umesto na proteste, odlaze na slet u čast vođe Vučića.

Tako je nedavno na Petnaestom kongresu Saveza samostalnih sindikata Srbije održan plesni performans radnika sa sviranjem marševa i nošenjem barjaka, začinjen gromoglasnim pozdravljanjem Aleksandra Vučića.

U narednom periodu teško da može da dođe do povećanja plata u realnom sektoru, jer će najavljenim otpuštanjem zaposlenih iz javnih preduzeća i ustanova doći do povećanja konkurencije na tržištu rada. Poslodavac će lako moći da bira između više radnika iste kvalifikacije i iskustva, pa će izabrati onog spremnog da radi za najmanju platu.

 

       Naprednjačko "kadrovanje" u Boru

 

Od dolaska naprednjaka na vlast partijska pripadnost je bila jedini uslov da bi neko dobio državni posao. Zbog toga ne treba sumnjati da će se i otpuštanja od 1. jula sprovoditi isključivo po stranačkoj liniji i biće pogođeni isključivo oni koji ne samo da ne podržavaju ovu vlast, već ne žele da kriju ni njene lopovluke. To već sada pokazuju mnogobrojna iskustva.

Za primer se može uzeti i situacija u Boru, Vučićevoj "naprednjačkoj bazi", gde je VD direktor JKP "Toplana" Darko Milićević promenio rukovodeći kadar. Tako je na mesto rukovodioca ekonomske službe umesto Maje Stanković postavio ponovo Mirjanu Živanović, na mesto rukovodioca pravne službe umesto Vladimira

Tasića ponovo je postavio Draganu Jenić, a umesto Dragutina Damnjanovića, koji se vratio u RTB Bor, postavio je Desimira Miljkovića.

Na jednom sastanku kolegijuma, Dragana Jenić predlaže da se otpuste partijski nepodobni radnici, kako bi se otvorila mogućnost zapošljavanja naprednjačkih kadrova. Prvi otkaz dobio je Dragan Nakić, samohrani otac koji se usudio da kaže svom rukovodiocu Dragiši Đorđeviću da ne može da ide u Majdanpek na miting podrške Vučiću. Nakić je čak tom prilikom dao i opravdanje (mora da ostane uz povređeno dete), ali Milićevića to nije interesovalo.

Odmah posle toga red dolazi na Svetlanu Jovanović. Na sastanku sa njom, kome su osim Milićevića prisustvovali i Mirjana Živanović, Dragana Jenić i Vladimir Tasić, v.d. direktor je pita u kakvom je srodstvu sa Jugoslavom Jovanovićem, osnivačem pokreta "Šesti oktobar" i istoimenog sajta.

Pošto je dobio odgovor da joj je to suprug, Milićević je osuo drvlje i kamenje na Jugoslava tvrdeći kako on na pomenutom sajtu blati to preduzeće iznoseći podatke o mahinacijama i lopovluku rukovodstva.

Nakon što je Svetlana odbila Milićevićev predlog da se distancira od svog muža (kao što su u vreme Golog Otoka supruge morale da se odreknu muževa okrivljenih da su informbirovci), pokrenut je postupak za raskid radnog ugovora sa njom. S obzirom na predstojeći talas otpuštanja "viška" zaposlenih u državnoj službi, Milićević čak neće morati ni da smišlja neki poseban razlog za otkaz.

Na većim mukama je Blagoje Spaskovski, direktor RTB Bor, nekadašnji kadar Dinkićevog URS-a, a sadašnji kadrovik lokalnog SNS-a. On mora da nađe obrazloženje prihvatljivo za sud, zašto sa posla otpušta doktora rudarstva Branislava Mihajlovića, čiji je jedini greh što je na svom Tviter nalogu tražio da se na Terazijama podigne spomenik pokojnoj Verici Barać i naveo opšte poznatu činjenicu kako je Vučić ceo svoj život i radni vek proveo tražeći načina da dođe na vlast.

 

     A 1. Šta režim nudi strancima, a šta traži od njih

Umesto da poboljša sveukupni privredni ambijent u zemlji, koji bi, time, postao atraktivniji za samostalni dolazak stranih investitora u proizvodnji, Srbija već godinama, nudi raznim "investitorima" po inostranstvu čitave pakete državnih subvencija koje su obuhvatale i širokogrude poklone iz budžeta u iznosima i do 10.000 evra po jednom radnom mestu. Ovo je između ostalog rečeno na nedavno održanoj regionalnoj konferenciji pod nazivom ""Zarade i modeli nagrađivanja".

Uzgred, konstatovano je da u Srbiji baš niko nakon potpisivanja ugovora ne kontroliše koliko je ta firma zaista realno zaposlila ljudi, već su sredstva izdavana na obećanje određenog navodno planiranog broja budućih kadrova! Potom se u čitavu priču uključuju lokalne samouprave, preko kojih su strani investitori dužni da primaju ljude.

Tada se aktivira čitav sistem pritisaka na stranog investitora da lokalnim moćnicima na vlasti, u svom budućem menadžmentu zaposle svakojaku rodbinu, ljubavnice i svojtu. I to nije sve: najgore od svega nije bila visina novčane subvencije, već autoritarno pravo bivših ministara ekonomije koji su sahranili domaću proizvodnju, da stranim firmama nude sume "od oka", koje oni lično procene i na kraju odrede.

Naročito je ovo otvaralo široke mogućnosti za razne vidove korupcije. Zahvaljujući takvim ministrima, uz kumovanje pseudoagencije kakva je bila i ostala SIEPA, Srbija je u očima mnogih privrednika i investitora iz inostranstva, delovala poput jedne obične banana-države. I nova vlada, odnosno politički establišment na vlasti video je tu neku svoju računicu pa je budalaština sa državnim subvencijama nastavljena. Zato sada gase kompromitovanu SIEPU a osnivaju agenciju sa novim imenom, kako bi prevarili javnost da je reč o nečem novom.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

U „UMIRUĆEM“ KRALJEVU ŽIVI SRPSKA SIROTINJA UZ VLADINA OBEĆANJA, DOK AERODROM POKLANJAJU STRANCIMA!!!

 

Mada je Kraljevo strateški možda i najvažnija urbana i ekonomska teritorija koja gravitira prema Raškoj i granici sa Kosovom i Metohijom, na tu činjenicu se niko u Vladi Srbije ne obazire. Umesto da sve snage budu usmerene u podizanje privrede i spašavanje Kraljeva od potpune propasti, Vučićeva vlada je pripremila podlu strategiju kojom ovaj grad treba da postane "servisna stanica" građana iz sandžačkih opština. Čak ni aerodrom Lađevci nije pretvoren u civilni da bi bio na usluzi Kraljevu i najjužnijim obodima Šumadije, nego sa idejom da on bude usputna stanica za letove privatnih avio kompanija na liniji "vazdušnog mosta" između Turske i Nemačke.

 

                     Milica Grabež

 

Nedavno izgrađena sportska hala u kojoj je odigran teniski meč Dejvis kupa, samo je šminka za potrebe jednog režimskog savetnika i njegove kriminalne družine. U stvarnosti, Kraljevo živi u potpunoj bedi. Sve velike firme, počevši od Fabrike vagona pa da "Magnohroma", postale su plen mešetara i ordinarnih lopova. A vlastodršci oholo tvrde da oko Kraljeva, umesto mutnog i zatrovanog Ibra teče med i mleko

Pre četiri godine, od strane nekoliko konsultantskih kuća, vršene su procene imovine državnih preduzeća u Kraljevu. Za tu procenu zainteresovana je bila i Agencija za privatizaciju. Tako je izračunato da je njihova minimalna vrednost najmanje 30 miliona evra, mada je za većinu preduzeća bilo rečeno da su u lošem stanju zbog propalih privatizacija i da čekaju nove vlasnike. Po svemu sudeći, procene su bile planirano umanjivane, a kasnije nastali događaji, pokazali su i zašto je smišljeno devalvirana njihova vrednost.

Procena vrednosti imovine Fabrike vagona Kraljevo (FVK) nikada nije urađena kako treba. naime, reč je o koncernu koji raspolaže ogromnim površinama gradskog građevinskog zemljišta u centru grada i isturene pogone u Vojnom naselju. Procene lokalnih trgovaca nekretninama, ukazuju da je samo zemljište na kome se fabrika nalazi, najmanje pet puta veća od jedne ranije agencijske procene, prema kojoj cela fabrika ne vredi više od 6 miliona evra!

Da je u pitanju ozbiljna prevara, u kojoj već godinama učestvuju i lovci u mutnom i ministri i kriminalci međunarodnog ranga, govori i podatak da je u aprilu ove godine, delegacija indijske železničke kompanije "Rajts" obišla je pogone Fabrike vagona i uz podršku "domaćina iz Beograda", razgovarala sa poslovodstvom o mogućnostima privredne saradnje. To je bila zvanična vest u medijima, iza koje se krio još jedan pokušaj države (u ovom slučaju Vučićeve vlade), da se naruga radnicima Fabrike vagona i njihovim porodicama.

Sa druge strane, zbog dugovanja za neisplaćene plate radnicima, starih i po 15 godina, kao i duga prema poveriocima, FVK, koja se već nalazi u veoma teškoj situaciji, mogla bi uskoro da ostane bez mašina za proizvodnju.

Došlo je dotle da su januaru ove godine, sudski izvršitelji posle dve održane licitacije, po pravosnažnim presudama, zaplenili četiri struga iz pogona Vagonogradnje u Fabrici vagona, i to po ceni od ukupno 1.200 evra, iako je njihova vrednost i trostruko veća. To je samo najava onoga što će se dalje dešavati. Cilj je zastrašivanje radnika i poslovodstva i dalje umanjivanje vrednosti fabrike.

U ovom slučaju su nam vezane ruke, jer se mašine rasprodaju po pravosnažnim presudama. Iako je i Agencija za privatizaciju pokušavala da odloži izvršenje, sudski izvršitelji su postupili po presudama, kažu u FVK, napominjući da rukovodstvo pokušava da namiri dugovanja po presudama u iščekivanju potencijalnog kupca i nove privatizacije.

Mnogi su to shvatili kao poziv na bekstvo iz pakla. Tako je od ukupno 730 zaposlenih u FVK, za socijalni program koji je ponudila država po uredbi Vlade Republike Srbije o socijalno-ekonomskom zbrinjavanju zaposlenih u preduzećima u restrukturiranju, izjasnilo se čak 426 radnika! Jer, davljenik se i za slamku hvata!

Iako je izjašnjavanje radnika o tome da li bi prihvatili socijalni program – otpremnine u visini deset bruto plata, ili 200 evra u dinarskoj protivvrednosti po godini radnog staža, bilo informativnog i neobavezujućeg karaktera, spisak onih koji su prihvatili "vladine mere", poslat je u Ministarstvo privrede.

Radnici umorni od dugogodišnje besposlice, besparice, štrajkova i lažnih obećanja, naivno su poverovali da ih neće snaći sudbina kruševačkog "14. oktobra" ili IMT-a ako prihvate ono što je Vlada ponudila i da će biti tretirani kako dolikuje. Ministarstva privrede na ovo nije reagovalo. Ni pismom ni slikom. Država, tačnije, Vučićev režim, nema nameru da socijalno i ekonomski zbrine bilo koga.

Ne treba izgubiti iz vida da je Fabrika vagona najstarija fabrika u Kraljevu i da je u vreme Jugoslavije imala i više od 5.000 radnika, sve do početka devedesetih godina bila simbol jugoslovenske vagonogradnje. Dugo i užasno propadanja Fabrike vagona, na žalost liči na sva slična privredna stratišta "demokratske Srbije".

Ali, uprkos svemu, Fabrika vagona je možda mogla da se spasi 2006. godine, kada ih je za 220.000 evra kupila ukrajinska kompanija "Azov impeks" iz Donjecka. Zbog rata u oblasti Donjecka (kao i zbog nemogućnosti poštovanja kupoprodajnog ugovora), privatizacija je poništena, a fabrika vraćena na staranje državi.

U međuvremenu, FVK je sa 5.000, spala na svega 730 zaposlenih, kojima se duguju čak 24 plate. Potresan besparicom, blokadom računa i štrajkovima, FVK je, međutim, nastavio da životari, a sporadični solidni izvozni poslovi nisu imali dugoročnog efekta, niti su doneli finansijsku konsolidaciju.

Radnici su u katastrofalnoj finansijskoj situaciji, prete im isključenjem struje i prinudnom naplatom nagomilanih dugova, nemaju overene zdravstvene knjižice, ni povezan radni staž.

U međuvremenu, na spisku kraljevačke filijale Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ), krajem nalazilo se i preko 20. hiljada ljudi bez posla. Na području te filijale, koja pokriva opštine Kraljevo, Vrnjačku Banju i Rašku, stalno raste broj nezaposlenih. Danas je skoro cela regija prepuštena sebi. Države nema, para nema, posla nema. Ima samo laži i obećanja.

Usluge Narodne kuhinje svakodnevno koristi skoro hiljadu ljudi. Hrane je bilo do kraja prošle godine. Ove, 2015., i nje je počelo da nedostaje. Zahvaljući donatorima hrana je bila obezbeđena do kraja 2014. godine.

Narod se u Kraljevu snalazi kako zna i ume. Retko ko u novčaniku ima više od 200 dinara kad krene na pijacu. Na pijaci kajmak (ako ga ima) kupuju u čašama od jogurta, a sir u posudama od margarina. U mesarama, meso kupuju na grame.

Socijalnu pomoć od koje ne može da se živi, prima više od 9.000 građana Kraljeva. Zahteva za socijalnu pomoć ima na hiljade, ali ni grad ni Centar za socijalni rad nemaju načina da im pomognu. Takozvana buvlja pijaca postala je sirotinjski hiper-market pod otvorenim nebom.

I dok sirotinja posrće po ulicama Kraljeva, Vučićeva vlada iznosi grandiozne planove o razvoju ovoga kraja, koji nemaju nikakve veze ni sa Kraljevom ni9 sa građanima kraljevačkog regiona.

Glavna propagandna aktivnost je vezana za Aerodrom Morava (Lađevci, kod Kraljeva), za koji i Vučić i njegovi ministri (Rasim Ljajić, Zorana Mihajlović), uporno tvrde da će biti "turistički"!

Šta se zapravo krije iza ovih velikih reči? Na to je, ne znajući šta čini, nedavno odgovorio načelnik Raškog upravnog okruga, Nebojša Simović, koji je neoprezno preneo delove razgovora koje je ranije vodio sa predstavnicima Direktorata za civilno vazduhoplovstvo.

Naime, Simović je imao susrete sa predstavnicima jedne privatne nemačke avio-kompanije iz Frankfurta, koja će, u saradnji sa Aerodromom Nikola Tesla i Vladom Srbije, u formi javno-privatnog partnerstva organizovati, saobraćaj na relaciji Frankfurt – Lađevci – Istanbul!

Tačnije, biće to "vazdušna linija" koja će prevoziti Turke, Albance sa Kosova, i Bošnjake iz Sandžaka. Od toga Kraljevo neće imati ništa. Srpska sirotinja u ovom delu države, nema čemu da se nada. Decenijama nije uređena ni autobuska stanica, u koju se i dan-danas ulazi kao u nekakav stočni zabran, a ne kako dolikuje veku u kome živimo.

Proširenje Aerodroma "Morava" i njegovo pretvaranje u civilni aerodrom, učinjeno je direktno na štetu Vojske Srbije (na žalost, i uz saglasnost vojnog vrha!) kao i na štetu interesa Republike Srbije.

Bio je to još jedan Vučićev veleizdajnički akt, koji odgovara NATO paktu. Naime, vojni aerodrom u Lađevcima kod Kraljeva, procenjen je kao "isuviše blizu" NATO bazi na jugu Kopaonika (administrativno Kosovo i Metohija). Njegovo pretvaranje u civilni aerodrom, i to za potrebe transporta muslimanskog sveta sa juga Balkana i Bliskog istoka, zadovoljio je njihove "kriterijume".

Grupa režimskih budžovana sve ređe prolazi čuvenom "dolinom jorgovana", pored Ibra, prema "dolini gladi", gradu Kraljevu. Svoj prljavi posao su uglavnom obavili. Tuda će opet, kao u otomansko doba, prolaziti "Turci i trgovci", ali ne džadom, nego avionom, preko nebesa!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

IZBOR NOTARA: KORUPCIJA, POHLEPA I BAHATOST SU VEŠTINE KOJE SU DOMINIRALE U NOTARSKIM KOMISIJAMA

 

Samo tri dana pre početka zvaničnog rada kancelarija javnih beležnika-notara, građani Srbije nisu imali ni njihov spisak, ni radno vreme, ni visinu taksi i tarifa koje će plaćati za zaključivanje pravnih poslova kod javnih beležnika. Na dan kad su javni beležnici zvanično počeli sa radom, većina njih nije ni položila odgovarajući ispit, niti je na bilo koji drugi način bila kvalifikovana da preuzme taj izuzetno odgovoran posao. Šta se zaista zbivalo u pozadini režimske propagande oko javnih beležnika, redakcija je je saznala od službenika Ministarstva pravde.

 

 

 

Prvog septembra sa radom je počelo 93 notara, umesto 100 , koliko je trebalo da bude izabrano, da bi se formirala javnobeležnička komora. Ali, to nije najveći problem. Veći problem je što nisu doneti svi propisi koji su neophodni za funkcionisanje notarske službe, a oni koji su doneti u Skupštini Srbije u nedelju 31. 8. 2014., odnosno dan pre početka rada notara, doneti su uz povredu ustava, jer ne mogu biti primenjivi pre isteka roka od 8 dana od dana objavljivanja u Službenom glasniku, a biće primenjeni odmah, tj. od 1. septembra 2014. da bi notari mogli početi sa radom,

Inače, uslov za početak rada notara je da Komisija Ministarstva pravde obiđe sve notarske kancelarije, i da da svoju saglasnost za početak rada. Takva Komisija nije ni formirana, niti je obišla ni jednu notarsku kancelariju u Srbiji. Procedura je morala da bude sledeća: da se obiđe notarska kancelarija, sačini Zapisnik i donese rešenje o tome da prostor u kome će raditi notar ispunjava ili ne ispunjava uslove, i postavi rok za otklanjanje nedostataka…

Uostalom, sve to je propisano Pravilnikom o uslovima za obavljanje javnobeležničke delatnosti (Sl.glasnik Republike Srbije br.31/2011). Članom 11 navedenog Pravilnika propisano je da ministar imenuje tročlanu Komisiju od kojih najmanje jedan član mora biti javni beležnik, a Komisija pre započinjanja sa radom javnobeležničke kancelarije proverava ispunjenost uslova, kako u pogledu prostora, tako u pogledu opreme, inventara. Članom 12 propisano je da navedena Komisija donosi rešenje o ispunjenosti uslova za početak rada javnobeležničke delatnosti.

Komisija do početka rada, 1. 9. nije donela ni jedno rešenje kojim utvrđuje ispunjenost uslova za početak rada, a javni beležnici su počeli sa radom. Ali, nisu svi javni beležnici 1. 9. počeli sa radom. Da bi mogli da počnu sa radom, notari su morali da se umreže sa određenim službama, katastrom i dr. , a ni jedan od javnih beležnika to nije učinio.

Nezaključivanje ugovora o osiguranju u smislu čl. 150 Zakona o javnom beležništvu povlači i sankciju – prestanak rada notara. Ni taj uslov za početak rada notara nije ispunjen. Ministar pravde je više puta do sada izjavio da notari odgovaraju svojom imovinom za rad.

To jednostavno nije tačno, jer to nigde nije propisano. Uostalom, nikada nije ni vršeno anketiranje notara šta imaju od imovine, niti su dužni da svoju privatnu imovinu bilo kome prijave.

Nema podataka na internetu da je Komora uopšte formirana, niti da je izabran izvršni odbor, nadzorni odbor, disciplinska komisija…Štampa o tome ćuti.

 

      Izabrani bez položenog ispita!

 

Bivši premijer Srbije Zoran Živković, a sada poslanik u Skupštini Srbije izjavio je na pomenutoj sednici Skupštine "da će obzirom na visoku tarifu koja pripada javnim beležnicima, a koju ovaj narod ne može da plaća, određeni broj javnih beležnika zaraditi toliko, da će moći da vrati makar deo novca koji je javni beležnik dao za svoje imenovanje.“ Treba li ovakvom mišljenju bilo kakav komentar, obzirom da navedeni stav bivšeg premijera niko nije demantovao. Znači, u pitanju je čista korupcija, pohlepa i bahatost.

Srbija je država koja je poslednja u Evropi uvela notare u pravni sistem. Imala je priliku da to uradi transparentno, obzirom da su zemlje u okruženju sa sličnim pravnim sistemima notarstvo uvele i pre 20 godina. Umesto da koristi iskustvo drugih, notarstvo je uvedeno uz kršenje procedure, Zakona o javnom beležništvu i navedenih pravilnika, a problem će se javiti slično problemu sa izborom sudija.

Ministar pravde je imenovao notare na osnovu mišljenja Komisije koju je on formirao, a čije je mišljenje prihvatio u celini. Komisiju su sačinjavali Snežana Marković, predsednik i članovi Biljana Pavlović i profesor Dejan Đurđević.

Navedena Komisija je pre toga izvršila ispitivanje kandidata, odnosno, oni su bili članovi ispitne komisije koji su odlučivali ko je položio i sa kojom ocenom notarski ispit, a ko ne. Njih troje su bili istovremeno članovi ispitne Komisije, kao i konkursne Komisije, koja je birala notare. Na taj način je prekršeno ustavno načelo o zabrani sukoba interesa.

Ministar pravde je u celini prihvatio mišljenje Komisije koju je on imenovao, kako u pogledu imena svih 94 imenovana notara, tako i u pogledu mesta gde notari zasnivaju svoju nadležnost. Inače, Komisija je izvršila bodovanje tako što je ocenu na ispitu pomnožila sa 10, na to dodala staž kandidata i to jedan bod za svaku godinu staža , ali najviše 20 bodova, i na sve to dodala bodove po osnovu svog "utiska o kandidatima." Komisija je u potpunosti promenila zakonske uslove za izbor notara, i kako je i sama navela u svom pismu ministru pravde, nije primenila 3 od 4 kriterijuma propisana ćl. 29 stav 4 Zakona o javnom beležništvu za izbor notara. Kriterijumi propisani navedenim članom Zakona o javnom beležništvu su: uspeh na pravosudnom ispitu, uspeh na javnobeležničkom ispitu, vrsta pravnih poslova na kojima su kandidati radili, rezultati koje su kandidati postigli na radu.

Navedena Komisija je umesto 4 kriterijuma iz Zakona primenila samo jedan, i to uspeh na javnobeležničkom ispitu. A i taj kriterijum je primenjen tako da favorizuje kandidate nove Komisije. Umesto druga 3 kriterijuma, Komisija je uvela jedan svoj novi-nepostojeći kriterijum– Opšti utisak komisije o kandidatima.

Na osnovu tog izmišljenog kriterijuma-opšti utisak članova komisije, koji je nosio do 15 bodova, 12 kandidata koji su konkurisali samo za Beograd je dobilo 0 bodova, a od 1 do 3 boda dobilo je 24 kandidata. I to bez ikakvog obrazloženja.

Postavlja se opravdano pitanje, kako je logički moguće da neko po osnovu dva propisana zakonska kriterijuma -vrsta pravnih poslova na kojima je kandidat radio i -rezultati rada koje je kandidat postigao dobije 0 poena.

Kako su više od polovine navedenih lica koji su dobili 0-3 boda advokati sa 15 i više godina staža, proizlazi da se ta lica uopšte nisu bavila advokaturom i da nemaju nikakve rezultate. A pritom komisija ne daje nikakvo obrazloženje za takav svoj stav. Ali zato oni koji su radili kod vojske, policije i državnoj administraciji imaju "neverovatne radne rezultate" i dobijaju po 15 bodova.

Kako je to Komisija uspela da oformi svoje mišljenje o pojedinim kandidatima, takođe je sporno. Naime, Komisija je obavljala intervju sa svakim kandidatom, tako što je npr. dana 16.7. 2014. obavila intcrvju sa 25 kandidata za 2 sata. Dana 17. 7. 2014., takođe je obavila intervju sa 17 kandidata za 2 sata, a 18. 7. 2014. je obavila intcrvju za 2 sata sa 26 kandidata, a 19. 7. 2014. intervju sa 31 kandidatom, takođe za 2 sata.

Kandidati su, inače, pozivani preko sajta Ministarstva pravde , sa koga su uzeti ovi podaci, a koji se dostavljaju u prilogu. Iz navedenih podataka se vidi, da je po kandidatu za intervju ostavljeno po 4 minuta, u koje vreme treba uračunati i vreme ulaska u prostoriju, upoznavanja sa Komisijom, potpisivanja izjava o saglasnosti za objavljivanje intervjua koji su snimani, zatim izlazak , kurtoazno pozdravljanje. Bilo je kandidata koji su o svom radu govorili samo pola minuta, a zatim su bili prekinuti uz zahvalnost što su došli. Kakve to veštine poseduje Komisija kada je u stanju da za 1 minut ili 2, stvori utisak o kandidatima, pitanje je koje ostaje bez odgovora.

Nepravilnosti koje su prethodile izboru notara su sledeće:

Sedam izabranih notara nije imalo položen ispit u momentu raspisivanja konkursa 5. 6. 2014. godine (podaci za Beograd), to su: Miodrag Đukanović, Ana Petrović, Srbislav Cvcjić, Aleksandra Beštić, Iva Sekulić-Graovac, Jovanka Jovanović i Saša Bošković.

Imenovani su ispit položili 23.7.2014. godine, odnosno 18 dana nakon raspisivanja konkursa. Među njima je kandidat Miodrag Đukanović, koji je izabran za predsednika Komore notara.

Znači, osnovni uslov je da bi neko konkurisao za notara, je da ima položen ispit, u momentu raspisivanja konkursa, što navedena lica nisu imala, a izabrani su za notare!

 

      Kako su padali na popravnom ispitu

 

Najmanje deset izabranih notara (podaci za Beograd) je na usmenom ispitu palo na popravni. To su: Ivana Grabež, Milovan Glišić. Jasna Bojadžijevska , Dejan Radulović, Danka Carić, Savo Mićković, Dragana Smiljević, Slavica Jovanović…

Navedena lica su bodovana kao da su položila ceo ispit u roku, što nije slučaj. Navedena lica su dobili najveći broj bodova od svih kandidata, a npr. Ivana Grabež, koja je pala na popravnom ispitu, zauzima prvo mesto na rang listi sa 116 poena medu 1.000 kandidata koji su polagali ispit.

Miodrag Glišić je treći sa 115 poena, a takođe je pao na popravni. Neshvatljivo je da lica koja su pala na popravni budu najbolji između svih kandidata koji su položili notarski ispit.

Neshvatljivo je da najveći broj poena za položen ispit dobije 10 kandidata koji su pali na popravni. Logično je i pravično da kandidat, koji je sa manjom ukupnom ocenom položio ceo ispit u roku dobije veći broj poena od onog kandidata koji je pao na popravni što kod ove Komisije nije bio slučaj.

Ukupna ocena se na ispitu dobijala zbirom ocena na pismenom i usmenom delu, podeljeno sa dva. Navedena lica su dobila visoke ocene na pismenom delu ispita jer su im testovi za pismeni deo ispita bili unapred dati.

Ti kandidati su dobili devetke i desetke. A onda su pali na popravni i nisu položili ceo ispit, jer nisu mogli da baš kod svih članova Komisije imaju protekciju. Ali su zato dobili ukupnu ocenu visoku, jer su, kako smo naveli, na pismenom delu ispita dobili najveće ocene.

Ogromna većina kandidata, 95% koji su položili ispit u aprilskom, majskom i junskom roku 2014. su iz Beograda. Ti rokovi su bili bespotrebni , jer je već postojao dovoljan broj kandidata koji su položili ispit za Beograd (preko 80, a biralo se 44), i završili sve seminare.

Ako se želelo da veći broj kandidata bude iz unutrašnjosti, čime bi se moglo opravdati uvođenje aprilskog i majskog roka, ne i junskog (obzirom da je konkurs već bio raspisan) trebalo je organizovati ispite u regionalnim centrima Nišu, Užicu, Novom Sadu. Ali to nije bila želja Komisije i Ministarstva pravde, i pokazalo se da su gotovo svi kandidati koji su polagali u ta 3 roka, bili iz Beograda. To su bili kandidati koje su Komisija i Ministarstvo pravde kasnije imenovali za notare, što znači da su ta 3 ispitna roka za te kandidate bili namešteni.

Od prvih 16 kandidata na rang listi, 14 je položilo ispit u aprilskom, majskom i junskom roku. Polaganje za junski rok je bilo 23.juna 2014., što nije po Zakonu, obzirom da je konkurs raspisan 18 dana ranije, odnosno 5. juna 2014.

Od 12 imenovanih notara za teritoriju Prvog osnovnog suda u Beogradu (opštine Stari Grad, Savski Venac, Palilula, Vračar i Zvezdara), 10 njih su položili ispit u aprilskom, majskom i junskom roku, 23 od 40 izabranih notara za glavne gradske opštine, položili su ispit u aprilskom, majskom i junskom roku 2014.godine. Svi kandidati koji su polagali 23 juna 2014. (posle raspisivanja konkursa) su iz Beograda.

Taj rok-junski je nezakonit i napravljen je sračunato za beogradske kandidate bliske Komisiji i ministru pravde, a u tom momentu u Beogradu je bilo viška 45 kandidata koji su položili ispit.

Za junskim ispitnim rokom nije postojala nikakva objektivna potreba. Taj rok je namešten za određene kandidate. Po izmišljenim kriterijumima komisije, koja je ocenu sa ispita množila sa 10, automatski su eliminisani kandidati koji su dobijali niže ocene na ispitu.

Tako je Ana Petrović, koja je pala na popravnom ispitu , dobila ukupnu ocenu 9,1 odnosno 91 poen. Imenovana je dobila na znanje najveću ocenu od svih kandidata, a bilo ih je preko 1000, a pala je na popravni. Zaista za Riplija.

"…Uradila posao za dva minuta"

Kandidati koji su polagali 2012. polagali su pred Komisijom sastavljenom od profesora Pravnog fakulteta (prof. Dragor Hiber, prof. Oliver Antić, prof. Nebojša Jovanović, prof. Bodiroga i pred sudijom Ustavnog suda Marijom Draškić). Pred tom Komisijom je bilo izuzetno teško položiti, i od 600 prijavljenih kandidata u majskom, septembarskom i novembarskom roku 2012. položilo je 55, odnosno 9 %. Ali, tih 55 kandidata koji su položili 2012.godine, po starom pravilniku i pred profesorskom Komisijom bilo je dovoljno da se "pokrije" Beograd.

Rezultati kandidata postignuti u ta tri ispitna roka objavljeni su na sajtu Ministarstva, i to ocena kandidata na pismenom delu ispita i ukupna ocena. Posle smene stare Komisije i formiranja nove, više nisu objavljivane ocene kandidata.

Od tih 55 koji su položili , svi su dobili ocenu od 6,00 do 7,00. Od tih 600 kandidata dobijena je samo jedna 8 (Danka Carić), a i ona je na usmenom pala na popravni. Navedeni podaci govore koliko je taj ispit bio težak, a da bi kandidat položio morao je kod svakog profesora da dobije najmanje ocenu 6.

Kada je ministar pravde video da je od 600 kandidata položilo 55 , odnosno da je te 2012. u majskom roku položilo 30, u septembarskom 19, a u novembarskom samo 6, što je bio očigledan pad i broja prijavljenih i onih koji su položili, smenjena je "profesorska Komisija", promenjen je Pravilnik o polaganju ispita i po novom Pravilniku donetom u aprilu 2013.godine održani su ostali ispitni rokovi.

Od aprila 2013. do juna 2014. održano je 11 ispitnih rokova i od oko 300 prijavljenih kandidata položilo je oko 140, odnosno blizu 50%. Po novom izmenjenom Pravilniku bilo je dovoljno da se položi kod većine od 5 (znači 3 ispitivača), što govori o tome da je kriterijum bio mnogo blaži (član 10 , stav 4 Pravilnika o javnobeležničkom ispitu (Sl. Glasnik RS 31/2013.).

Iz iznetog se vidi da je od 600 kandidata položilo samo 9% kod prethodne- smenjene Komisije i po starom Pravilniku, a da je prolaznost kod novoformirane Komisije skoro 50% od broja prijavljenih.

Najprofitabilnije opštine-centralne u Beogradu, Vračar, Stari Grad, Savski Venac, Zvezdara i Voždovac, dobili su kandidati koji su položili sa najvećim ocenama u aprilskom, majskom i u junskom roku 2014, pred novom Komisijom.

Komisiju, a ni ministra pravde nije interesovalo to što su kandidati koji su položili 2012.godine pred starom- profesorskom komisijom i po starom Pravilniku obučavani u najmanje 10 seminara koje su vodili notari iz Bosne, Nemačke, Francuske, Mađarske i dr, a u organizaciji GlZ-a. Obučenost kandidata za njih nije bio kriterijum, a to je logično najvažniji kriterijum. To govori o tome da je za Komisiju bilo važno da prođu njihovi kandidati, za koje su i raspisivani ispitni rokovi…

Komisija nije vrednovala radni staž kandidatima koji su imali više od 20 godina radnog staža. S druge strane, vrednovala je radni staž notarima koji su radili u policiji, vojsci i državnoj administraciji, gde po prirodi posla nisu ni mogli raditi poslove bliske građanskom pravu. Zbog svega navedenog ne čudi da je u udarnom dnevniku RTS-a u 19:30h dana 1. 9. jedan od notara izjavila “da je jedan posao toga dana uradila za 2 minuta.“ Takvoj izjavi nije potreban nikakav komentar.

U stručnoj javnosti vlada mišljenje da je izbor notara izvršen početkom avgusta, kada su ljudi na godišnjem odmoru, da bi javnost bila uskraćena o nezakonitom izboru notara.

Takođe se zna da postojeći notari neće raspisivati konkurs za prijem novih notara do iduće godine, da bi se oni pozicionirali što bolje u pogledu pribavljanja poslova i dobrih klijenata. A kada taj konkurs bude raspisan da će za notare biti izabrani Ljiljana Blagojević, doskorašnji pomoćnik ministra pravde, Danijela Vazura, sestra sadašnjeg pomoćnika ministra pravde i druga lica bliska postojećoj vlasti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA KAO ZEMLJA TREĆEG SVETA: UVOZNIČKI LOBI ODREĐUJE ASORTIMAN KRŠ ROBE A GRAĐANI ISPAŠTAJU

 

U crnom srpskom trouglu, između Ministarstva finansija, Carine i špeditera, snašli su se samo kriminalci i uvoznički lobi. Svi ostali su žrtve ove dugogodišnje mreže za hvatanje multimilionskih profita na koje niko ne plaća porez. Građani Srbije, obični potrošači, plaćaju zbog toga najskuplju i najlošiju robu na svetu, koju uvoznici tretiraju kao obično smeće. Samo najbednije afričke kolonije mogu da se uporede sa ovakvim stanjem na tržištu. I tu prestaje svaka rasprava na temu "evropskih integracija" i drugih režimskih prevara.

 

                          Vuk Stanić

 

Kod većine svetskih proizvođača, Srbija se nalazi na spisku zemalja "treće kategorije". Roba koju te firme izvoze, a koja ne zadovoljava standarde "prve kategorije", Srbija uvozi a to kupac u Srbiji plaća po najvišim svetskim cenama.

Tako, na primer, frižideri, šporeti, zamrzivači, laptop-računari i druga tehnička roba, koja se godinama prodaju u prodavnicama kao što je Tehnomarket, zbog grešaka i nedostataka, nikada ne bi došla do kupaca u Americi, Australiji, kanadi ili Zapadnoj Evropi. Vek trajanja ove robe duplo je kraći od one u Evropskoj uniji.

Svaki treći tehnički uređaj koji se nalazi na tržištu u Srbiji, mora biti servisiran najdalje posle tri godine, a svaki sedmi je tehnički neispravan i kupac ostvaruje pravo na zamenu. Ali, na ostvarenje tog prava, građani čekaju i do godinu dana, i uglavnom je to uzaludan posao.

Osim loše tehnike, u Srbiji se prodaju i čokoladni namazi sa manje lešnika nego što ih imaju, na primer, na tržištu Hrvatske ili Slovenije. Naše čokolade imaju manji procenata kakaoa, a uvozni začin "Vegeta" sadrži više soli ovde nego na drugim tržištima.

U gaziranim sokovima u Srbiji nalazi kukuruzni sirup umesto šećera! Deterdženti iz uvoza treće kategorije (lažni predstavljeni kao prva kategorija) lošije peru. Od uvoznih šampona koji se prodaju u Srbiji dobija se perut, omekšivači za pranje veša imaju slabiji miris od istih koje "familija pošalje iz Nemačke". Dokazano je da do pojedinih proizvoda kućne hemije domaćice dobijaju kožne bolesti i razne oblike ekcema.

Od kada je uništena fabrika sapuna i šampona "Merima" iz Kruševca i predata u ruke nemačkog "Henkela", na našem tržištu se pojavio problem da gotovo svi sapuni koji se prodaju izazivaju isušivanje kože. Postoji i skuplja kategorija sapuna, koja nema ovaj efekat isušivanja, ali je trajanje takvih sapuna u Srbiji duplo kraće od onog u Evropskoj uniji. Uvozni "Bravo" sokovi na srpskom tržištu sadrže manje voća. Patike koje na tržištu Srbije imaju višestruko veću cenu od one evropske, traju znatno kraće.

Ovde treba istaći da trgovinski lanci koji posluju u više zemalja zavisno od geografske lokacije na kojoj se nalaze imaju i različit kvalitet robe. Ovo se odnosi na svu robu, tehničku, prehrambenu, tekstilnu…

Među kupcima tehnike preovlađuje mišljenje da je kupovina robe u prodavnicama "Metro" u Srbiji za nijansu bolja opcija od kupovine u drugim prodajnim lancima. Na žalost, ni kupovina u "Metrou" nije sigurna po pitanju genetski modifikovane hrane.

Globalni tržišni fašizam, koji kupce deli "po kategorijama" proizveo je i zločinačku prodaju robe najgoreg kvaliteta, zbog čega zemlje poput Srbije plaćaju i novcem i zdravljem.

 

     Podvala po kategorijama

 

Svetska trgovina i proizvodnja bazirane su na geografsko rasističkim metodama, odnosno podeli ljudi na tri vrednosne klase. U prvoj klasi zemalja nalaze se Amerika, Japan, Kanada, Australija, Novi Zeland, Švajcarska, Norveška, veliki broj članica Evropske unije i druge bogate zemlje poput Saudijske Arabije. Za ove zemlje globalne korporacije proizvode robu prve klase. Najbolje kompjutere, najbolje frižidere, televizore, klime, mobilne telefone…

Ljudi druge kategorije prema mišljenju globalnih korporacija žive u istočnom delu Evropske unije (EU) i zemljama koje još nisu ušle u EU, a nalaze se u istočnoj Evropi, od afričkih država u ovoj kategoriji nalazi se Južnoafrička republika.

Globalni kapitalisti ovde svrstavaju i Kinu, ali je ta zemlja zbog posebnog položaja u svetskoj ekonomiji specifičan slučaj. Kinezi proizvode svu tehniku svih kategorija i zavisno od društvenog staleža kupuju i koriste robu svih kategorija. Rusija je poslednjih godina pooštrila standarde za robu iz uvoza, pa je i njen kvalitet podignut.

Zemljama druge kategorije namenjena je roba istih proizvođača, ali vidno slabijeg kvaliteta. Jedan od primera su akumulatiori za automobile koji imaju istu garanciju za ove ali i za zemlje iz prve kategorije.

U zemljama druge kategorije akumulatori po pravilu traju od jednog do meseca do jedne godine duže od garancije, dok u zemljama prve kategorije traju nekoliko godina posle isteka garancije. Slična je priča i sa frižiderima, dok je po pitanju personalnih kompjutera razlika u kvalitetu još izraženija na štetu zemalja druge kategorije.

Stalni članovi druge kategorije su Češka, Slovačka, Poljska. Hrvatska se takođe smatra zemljom druge kategorije, ali pošto preko ove zemlje ide kako tranzit tako i šverc najgoreg kineskog "tehnološkog đubreta" od koga se deo deo i zadržava u toj zemlji tamošnji potrošači se često suočavaju sa jadom i bedom zemalja trećeg sveta.

Zemlje poput Mađarske, Slovenije, Italije Portugala i Španije dobijaju robu prve kategorije od velikih proizvođača kao što su Nokia, Samsung, Audi, Epl, Nestle ali se na njihovim tržištima može naći i roba druge i treće kategorije, koju delimično sami proizvode, a delimično je uvoze ili švercuju sa okolnih tržišta. U zemljama treće kategorije nalaze se zemlje trećeg sveta, odnosno zemlje bliskog istoka poput Iraka i Egipta, skoro sve afričke Zemlje, Ukrajina, Moldavija…

U treću kategoriju ljudi globalni kapitalisti svrstavaju i stanovnike Turske. U tu zemlju se izvozi roba najgoreg kvaliteta, ali se ista takva roba u njoj i proizvodi. Ipak Turska je istovremeno i izuzetak koji potvrđuje pravilo, jer zbog velike blizine Evropske unije i velikog broja Turaka koji rade u inostranstvu na to tržište (ne)organizovano stiže i roba kvaliteta prve i druge kategorije, za one koji imaju novca.

Ko god je boravio u hotelima sa pet zvezdica u Turskoj, Egiptu i EU, zna da postoji velika razlika turskim i evropskim zvezdicama. U hotelu sa pet zvezdica u Turskoj može vam se desiti da jednog dana ne dobijete nove peškire jer kompanija koja ih pere za hotel tog dana nije stigla da obavi posao na vreme…

 

     Kineska roba i uvozni lobi

 

Rukovodstvo nekadašnje SRJ napravilo je 1996. godine dogovor sa Komunističkom partijom Kine, da u Beogradu naprave kinesku četvrt u Beogradu, takozvani "Čajna taun", odakle bi bila prodavana kineska roba za celu Srbiju. Kinezi i Julovci su tada dogovorili da u Srbiju koja je bila pod spoljnim zidom sankcija zapadnih zemalja, liferuju najviši kvalitet zapadnih brendova koji se prave u Kini.

Ali, ubrzo, dogovor je "revidiran" po zamisli političko-kriminalnih klanova u Srbiji. Kinezi su bili šokirani činjenicom da će neko pod pritiskom jedne interesne grupacije, sopstvenom narodu naneti takvu štetu. Ali, kad su videli da je to tako i da drukčije neće biti, ni oni se nisu mnogo bunili. Shvatili su da na taj način neće dolaziti u sukob sa Zapadom koji kod njih već ima proizvodnju, a dobili su i priliku da se reše i dela robe najgoreg kvaliteta, za koju je bilo teško naći kupca.

Malo po malo zakupili su ceo centar u Bloku 70 u Novom Beogradu. Na prvi pogled nije postojala nikakva ekonomska opravdanost onog što su radili. Plaćali su zakup lokala po cenama od 1.000 tadašnjih nemačkih maraka, za petnaest kvadrata, a prodavali su robu sto puta jeftinije od bilo koga na tržištu! U to vreme carine i porez na promet zajedno su iznosili više od pedeset odsto cene proizvoda i ma koliko da su Kinezi jeftino proizvodili, njihova roba nije mogla da se prodaje tako jeftino, a da se to Kinezima isplati.

Počele su da se otvaraju špediterske firme, sa posebnim statusom na carini. Uvedena je praksa da se sto pari patika carini kao jedne, da se pet stotina trenerki carini kao pet…I kineska država se angažovala davanjem besplatnih kontigenata robe. Iseljenik koji bi uspeo da dobije papire za rad u Srbiji, od fabrike bi dobijao kontejner robe, a troškove bi fabrici nadoknadila država. Tako bi kineski preduzetnik bi imao računicu da zakupi radnju po basnoslovno visokim cenama…

Ipak već nakon dve godine, Kinezi su maloprodaju u Bloku 70 pretvorili u regionalni centar za snabdevanje cele Srbije i regiona. Iz baze u Bloku 70 oni su izvršili ekspanziju na Budimpeštu gde su otvorili Kinesku pijacu daleko veću od centra u Bloku 70. Tako je prestala i potreba da Kina više ikome daje besplatnu robu. Ustanovljen je nov modus poslovanja za ovaj region.

Krš-roba iz različitih fabrika širom Kine se šalje u luke poput Šangajske. Nju tamo tovare u kontejnere koji se ubacuju na prekookenaske brodove zajedno sa drugom kvalitetnom robom. O tako ukrcanoj robi obaveštavaju se kineski preduzetnici u regionima u kojima će brod pristajati. Ukoliko brod staje u Luka Rijeci, Konstanci, ili Valoni, obaveštavaju se preduzetnici u ovom regionu.

Zainteresovanima se na faks šalje kopija tovarnog lista. Kada se nađe preduzetnik koji je u stanju da takvu robu uveze i plasira u svojoj radnji, on prihvata da plati kontejner. Postoji opcija da čak i Kinez koji nema novca preuzme kontejner, a da troškove u njegovo ime pokrije mafija. U tom slučaju preduzetnik je dužan novac da vrati sa kamatom, a sa druge strane mu se ostavlja vremena da prethodno proda robu.

Našoj carini se potom dostavlja faktura kineske fabrike koja glasi na preduzetnika ili firmi koja se odlučila da uveze kontejner. Špediteri završavaju sa carinicima da postupak bude efikasan kako se ne bi plaćale ležarine za kontejner u carinskim i lučkim magacinima. Oni takođe obezbeđuju i da se fiktivno umanji vrednost robe koja se carni kako bi se kineskom preduzetniku isplatilo da prodaje jeftino, da plaća skup zakup i astronomske usluge špeditera.

Ovaj sistem je toliko dobro funkcionisao da su Kinezi morali špediterima za njihove usluge da plate pet do deset puta više nego što takve usluge koštaju. Zauzvrat je špediterska mafija napravila sistem u kome je izigravan poreski sitem Srbije i još pet država u ovom regionu.

Kontejner koji bi se iskrcao u Konstanci u i fiktivno krenuo za Srbiju, a roba bi usput završila u kineskim radnjama u Bugarskoj i Rumuniji. Kontejneri iskrcani u hrvatskoj luci Rijeka, bi takođe kretali na put ka Srbiji usput bi se skidala plomba vadila roba za radnje u Hrvatskoj i Bosni, plomba bi se vraćala i kontejner bi nastavljao ka Srbiji.

Kako bi se ovakve prevare uspešno izvele u njih su bili uključeni službenici svih okolnih zemalja. Koliko je ovo sofisticirana prevara najbolje govori činjenica da je svaki kontejner na ulazu u Srbiju i izlazu iz zemlje u kojoj je brod iskrcan, morao tri puta da se meri i da ima u gram istu težinu, dok su blombe morale da budu uvek originalno postavljene…

U međuvremenu su Kinezi sa domicilnim privrednicima u Srbiji pored centra koji su zakupljivali izgradili još jedan centar i potom uspeli da sa zakupodavcima dogovore smanjenje kirija. Sve ovo bi značilo veliki profit, da okolne zemlje nisu jedna po jedna primane u EU. Ovo je za tamošnje kineske preduzetnike uglavnom značilo, da moraju poslovanje da premeste u Srbiju.

Za dobro razrađen sitem izvoza robe lošeg kvaliteta iz Kine ovo nije smelo da znači prekid u radu, jer bi takav prekid za radnike u fabrikama značio da ostaju bez posla. Izvoz roba nije smanjen čak je povećan, a tržišta Bugarske, Rumunije, Mađarske, a potom i Hrvatske , u dobroj meri su zamenjena bosanskim, makedonskim, kao i povećanim plasmanom krša na Srpsko i Crnogorsko tržište.

Ovde treba još jednom podsetiti da je prvobitni plan kineske države za Srbiju bio da nam prodaju najkvaliteniju robu koju imaju. Takvu zamisao sprečio je uvozni lobi blizak vladajućim režimima, dok je špediterska mafija sa ljudima u carini i poreskoj upravi omogućila da loša roba bez oporezivanja stigne u kineske prodavnice u Srbiji.

Da je bilo odgovornih u Srbiji, problem je bilo lako rešiti. U Kinu je samo trebalo da otputuje ministar spoljnih poslova, zajedno sa ministrom trgovine, i da sa Kinezima postigne novi dogovor. Postizanje dogovora sa Kinezima inače ne bi trebalo da bude problem, jer je ova zemlja prema Srbiji prijateljski nastrojena i do danas nije priznala Kosovo.

 

     Špediterska mafija

 

Posle uvozničkog lobija, glavni krivac i organizator ulaza loše robe u Srbiju je špediterska mafija. Pored loše kineske robe, špediteri sa carinicima imaju takav sistem rada da oni bukvalno gospodare ulazom i izlazom sve robe u Srbiju. Ukoliko pozovete carinu ili Ministarstvo finansija i pitate ih kako da uvezem, ocarinim automobil, fen za kosu ili slično, dobićete odgovor da se obratite nekom od špeditera…

Sa druge strane, Zakon ne predviđa obavezu da vi morate angažovati špeditera, ali je rad carine do te mere ne transparentan i celokupni carinski postupak se drži u strogoj tajnosti, sve iz razloga da bi vi morali da angažujete špediciju.

Dakle, Carina i Ministarstvo finansija imaju razrađen sistem po kome pravno ceo posao možete i sami da obavite, ali je to u praksi ne izvodljivo. Sama procedura uvoza podrazumeva desetak stavki, a jedini način da saznate o kojim stavkama je reč je, da vam ih otkrije neko ko radi na carini ili špediter.

Do koje mere se ne može verovati špediterima najbolje govori činjenica da je u četiri različite špediterske firme cena carinjenja za jedan isti automobil bila različita. Špediter iz Novog Sada ponudio je da posao završi za 6.000 evra, u Kragujevcu za 4.000 dok su od beogradskih špeditera dobijene ponude za 3.500 i 4.700 evra!

Ovlašćenja špediterima su takva da mu vi dajete pravo da vas on zastupa pred carinom i da može u vaše ime da uradi sve radnje, ali i da ne snosi nikakvu odgovornost.

Novosadski špediter, na primer, imao je plan da naplati 6.000 evra i tvrdio je je njegova usluga tek 200 evra. U stvarnosti je planirao da više od dve hiljade evra stavi sebi u džep. Sve ovo je moguće uraditi i u dogovoru sa službenicima Carine.

Oni "greškom" špediteru izdaju račun na 6.000 evra, što je dve hiljade evra više. Vi platite, a špediter posle sa ovlašćenjem koje ste potpisali, podnese žalbu pred carinskim sudom bez da vas o tome obaveštava. Građani u 99 odsto slučajeva i ne znaju da postoje carinski sudovi. Taj sud posle donese rešenje o korekciji, a razliku isplati špediteru koji vas o tome nikada i ne obavesti.

Posao ovako organizovane špedicije, carine i Ministarstva finansija je da se zaštite uvoznički karteli. Kao što postoje špediteri koji "završavaju posao" sa kineskom robom, ima onih specijalizovanih za automobile, lekove, građevinske mašine…

Svi oni u dogovoru sa carinskim službenicima rade za određene delove uvozničkog lobija i to na način da upropaste posao svakom novom konkurentu koji bi se pojavio u poslu. Špediter "slučajno" napravi propuste u papirima kod uvoza, a u dogovoru sa carinicima, zbog čega roba nepodobnog uvoznika bude blokirna u carisnkom magacinu.

Za svaki dan se plaća ležarina, koju niste ukalkulisali u cenu za više od dva dana kako vam je usmeno rekao špediter. Ispostavi se da je procedura da roba mora da "odstoji" sedam dana i vaš proizvod zbog povećane cene postaje nekonkurentan. Za vašeg konkurenta se istovremeno ispostavi da procedura nekim čudom može da se skrati i na jedan dan, i vi možete da pakujete kofere iz branše kojom se bavite.

Ukoliko pokušate da uvezete računare-laptopove, ili neku drugu tehničku robu, nemojte se iznenaditi ako vaš špediter uzme novac od konkurencije da sve uradi pogrešno i da vaša roba provede mesec dana u magacinu!

Primera radi, dovoljno je da špediter dogovori sa carinicima da u vašem kontigentu bude jedan ili dva artikla više nego u fakturi zemlje porekla. Carina protiv vas pokreće postupak i privremeno vam zapleni svu robu. Vi bivate osuđeni da ste hteli da prošvercujete "jedan komad nečega" i plaćate kaznu na to, ali ni ostatak kontigenta ne možete da koristite dok postupak traje. Potom, neki od carinskih inspektora ustanovljava da ni ostatak robe ne ispunjava standarde i kada platite kaznu i ležarinu, od vas traže da robu vratite u zemlju porekla o vašem trošku.

Istovremeno, isti ili drugi špediteri završavaju da milioni komada neispravne robe uđu u zemlju, ali se to završava samo za one koji su deo sistema. Zapravo ukoliko bi ste ispunili sve što je propisano za uvoz robe, skoro niko od uvoznika koji posluju na tržištu Srbije ne bi mogao da posluje. Najbolji primer je pravilo propisano Zakonom o prisutnosti genetski modifikovanih organizama u hrani, ukoliko bi se srpska Carina pridržavala toga nijedna "Milka" čokolada niti "Snikers" ne bi mogli da uđu u Srbiju.

Ipak, to pravilo se primenjuje samo ukoliko neko pomisli da u Srbiji zaista postoji slobodno tržište i pokuša da uveze nešto što smeta uoznom lobiju. Zavisno da je mladi biznismen u pokušaju na granicu dovezao tehniku, hranu ili tekstil, roba se podvrgava propisanim procedurama nalazi joj se "greška", uvozniku u pokušaju ostaje samo da kune dan kada je pomislio da će i on dobiti svoje mesto pod suncem.

Uvoznom lobiju inače smetaju svi i sve i "oni" će se pobrinuti da se vi na Carini suočite sa proverama kvaliteta kakve oni nikada ne moraju da prođu. Iz tog razloga je prošle godine u Srbiji uvezeno i prodato 1.200 bicikala za decu sa fabrički pogrešno urađenim navojem za pedalu. Navoj je postavljen u pogrešnom smeru pa posle nekog vremena okretanjem pedala vi ih otšrafite i one vam u vožnji otpadnu…

Od svih evropskih zemalja, samo u Srbiji i Makedoniji se dešava da na originalnim telefonima marke "Nokia" i "Samsung"posle par meseci "crkne" litijumska baterija i da kupca prodavac potom optuži za loše rukovanje telefonom!

Postoje agencije ovlašćene od strane države da proveravaju standard i kvalitet robe koja se proizvodi u Srbiji i koja se uvozi. Svaki uvoznik je dužan da pribavi certifikat za robu koju uveze da je ista bezbedna i kvalitetna. Ipak zahvaljujući "sposobnim" špediterima i carinskoj mafiji tržište je preplavljeno robom koja ne zadovoljava propisane standarde.

Najbolji pokazatelj da uvozni lobi može da uveze sve, a ostali ne mogu ništa, pokazuje primer klima-uređaja uvezenih sa Bliskog istoka u kojima je umesto freona bila smeša koja se stavlja u WC šolje kao osveživač! Klime su rasprodate, na "akciji", a firma koja ih je pustila u lanac supermarketa je zatvorena i za drugu priliku biće otvorena nova.

Istovremeno, građani koji su pokušali da uvezu američke automobile se proteklih meseci suočavaju sa šikaniranjima od strane Automoto saveza, Mašinskog fakulteta ili Instituta u Vinči, koji ovih dana procenjuju da kola koja ispunjavaju američke standarde ne ispunjavaju i srpske i ne izdaju certifikate za njihov uvoz!

 

    A 1.

  Srozavanje standarda i trovanje nacije

U bivšoj SFRJ važio je standard koji je označavan skraćenicom JUS, raspadom SFRJ jedna po jedna nova država je prihvatala novi evropski standard koji se označava sa ISO. U Srbiji je uvođenje ISO standarda išlo uporedo sa liberalizacijom tržišta i ukidanjem službi kontrole.

Treba pošteno reći da ni u vreme Tita i Jugoslavije, naše fabrike često nisu uspevale da ispune domaći JUS- standard. Najbolji primer za to je bila "Zastava" iz Kragujevca, koja je pun standard na svojim vozilima ispunjavala samo za modele koji su izvoženi u Ameriku, dok je na domaćem tržištu bilo normalno da u prodaju puste automobil bez pojaseva na prednjim sedištima.

Sa druge strane po pitanju uvoza robe u Jugoslaviju, ali i izvoza domaćih proizvoda, postojala je zavidna kontrola kakve danas nema. Ondašnji Sovjetski Savez nije dao mogućnost Titovoj Jugoslaviji da ima bescarinski izvoz poljoprivrednih proizvoda, kakav Srbija danas ima sa Ruskom federacijom. Ipak do raspada SFRJ nije se desilo da roba izvezena u SSSR bude vraćena, kako je nedavno vraćeno meso iz Ruske Federacije.

Noževi koji su proizvodile firme "Imapa" iz Zemuna i "Famipa" iz Prizrena ispunjavali su JUS standarde i mesari i domaćice sa njima su mogle da rade. Danas je u Srbiji nemoguće kupiti dobar kuhinjski nož, na sve strane se prodaju kopije uvoznih "Solingenovih" noževa koje ne zadovoljavaju ni ISO niti raniji JUS. Najveća prevara standardizaciji hrane u Srbiji je urađena uvođenjem agencija za dodelu HASSAP certifikata.

Ministarstvo poljoprivrede licenciralo je agencije da proizvođačima hrane i restoranima dodele certifikate HASSAP. Većina agencija koje su certifikat dodeljivale sada su ugašene, iz jednostavnog razloga što na tržištu više nema kome da prodaju ovaj certifikat. Sada oni kojima je HASSAP dodeljen mogu mirno da rade i da truju, jer su agencije koje su im ga dodelile ugašene, a sam certifikat im dozvoljava pravo na samokontrolu po osnovu koje ih ne može kontrolisati inspekcija uprave za veterinu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

DRŽAVA SVOJE ENERGETSKE POTENCIJALE PRODAJE STRANCIMA, A NAPREDNJACI OD SRBIJE PRAVE KOLONIJU!

 

Narednih nedelja, naprednjačka vlast planira da otuđi imovinu u državnom posedu, vrednu više stotina miliona evra, i to za samo desetinu te svote. Planirano je, naime, da državna imovina ne bude prodata privatnim investitorima, već drugim državama! Tako će otići strateški resursi, kao što su, na primer, telekomunikacije. Na taj način će srpskom privredom ubuduće upravljati komesari stranih vlada, a Srbi će biti samo jeftina radna snaga i ovce za šišanje kojima će uzimati i poslednju paru da bi se u drugim državama čuvao socijalni mir. Nemačka i Austrija imaju najviše šansi da ponovo postanu srpski tutori i eksploatatori. Da li je to ono što je Aleksandar Vučić nedavno obećao u Berlinu?

 

              Milan Malenović

 

Kada se kaže „privatizacija", uobičajeno je da se smatra, da neko preduzeće, koje je u državnom vlasništvu, bude prodato privatnim licima, odnosno preduzeću koje je u privatnom vlasništvu. Srbija je i ovde izuzetak od normalnog sveta, jer se kod nas izraz „privatizacija" koristi i kada nešto što je u vlasništvu naše države prodajemo stranoj državi.

Nekadašnji nacionalni avioprevoznik, Jugoslovenski Aerotransport (JAT) bio je kompanija u većinski državnom vlasništvu dok nije prodat arapskoj kompaniji Etihad, a slična sudbina očekuje i Aerodrom „Nikola Tesla" (u daljem tekstu ANT). Etihad iz Ujedinjenih Arapskih Emirata je čisto državna kompanija, osnovana 2003. godine ukazom koji je potpisao emir Abu Dabija Kalifa bin Zajed Al Nahjan.

Tim aktom određeno je da vlada Abu Dabija da osnivački kapital u visini od pola milijarde dirhana, odnosno oko 136 miliona dolara. Po svim dostupnim podacima, emirat Abu Dabi je i dan danas apsolutni vlasnik ove kompanije.

Zašto je JAT prodat stranoj državi, možda bi neko i mogao da objasni, ali, kad je u pitanju prodaja Aerodroma, odgovor se i ne nazire. Za razliku od JAT-a ANT je uspešna kompanija koja uprkos svetskoj krizi posluje sa prihodom i tako dopunjuje budžet svog većinskog vlasnika – države Srbije.

Jedini ekonomski opravdani razlog da se ANT uopšte proda, i to jednoj stranoj državi, bilo bi dodatno ulaganje u njegov razvoj, ali tako nešto od arapskih šeika poznatih kao "zalivske cicije", slabo ko ozbiljan očekuje.

I Telekom Srbije je jedno veoma uspešno preduzeće u većinskom državnom vlasništvu. Prema izveštaju o poslovanju, prošle godine je zapošljavao 13.229 radnika i ostvario neto prihod od skoro 15,7 milijardi dinara, dok je na računu imao još i 18,45 milijardi dinara neraspoređenog dobitka iz prethodnih godina.

Za kupovinu ove kompanije, koja bi takođe u dogledno vreme trebalo da bude privatizovana, zainteresovani su, po navodima samog Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija Srbije, Telekom Nemačke i Telekom Austrije.

 

     Čeka nas komesar iz Beča

 

Nemački Telekom je akcionarsko društvo u kome nemačka država direktno ima 14,5 odsto vlasništva, dok još 17,4 odsto drži preko KfW (Kreditanstalt fuer Wiederaufbau), po veličini treće banke u Nemačkoj u kojoj savezna vlada Nemačke ima četiri petine akcija, dok su preostale u vlasništvu vlada nemačkih pokrajina. Ostali vlasnici akcija Telekoma Nemačke su mali akcionari, tako da, s obzirom da nema svaki vlasnik akcija pravo glasa, nemačka vlada sa svojih skoro 32 odsto kapitala ima apsolutnu vlast na redovnim skupštinama akcionara, pa samim tim i u Telekomu.

U slučaju da Telekom Srbija bude prodat nemačkom Telekomu njime bi se upravljalo iz Berlina i to iz resorno nadležnog ministarstva.

Nedavno je meksička kompanija America Movil (u vlasništvu drugog najbogatijeg čoveka sveta, Karlosa Slima) stekla većinski paket akcija Telekoma Austrija, tačnije 50,7 odsto. Austrijska država, međutim, i dalje preko državne kompanije OEIAG (Oesterreichische Industrieholding AG) ima više od 25 odsto akcija, pa po zakonu koji važi u toj alpskoj republici ima i pravo veta na sve odluke koje bi da donese većinski vlasnik, a za koje se proceni da nisu u skladu sa zakonom ili interesima kompanije.

U slučaju da Telekom Austrije kupi Telekom Srbije našom telekomunikacionom kompanijom upravljaće neki komesar vlade u Beču, što smo mogli da imamo i bez krvavog Prvog svetskog rata.

Samim tim, prodaja većinskog paketa akcija srpskog Telekoma nemačkom, odnosno austrijskom Telekomu ne bi bila nikakva privatizacija, već presipanje iz šupljeg u prazno, kao u slučaju Jata, samo sa još pogubnijim posledicama.

Kao što je pokazala „afera Snouden", telekomunikacije nisu samo način da ljudi stupaju jedni sa drugima u kontakt, već i polje na kome su veoma aktivne službe bezbednosti svih zemalja. Najgora je američka NSA, agencija koja prisluškuje bukvalno ceo svet.

Strana država koja bude kupila Telekom Srbije neće morati više da ulaže milione evra u razvoj sofisticirane tehnologije kako bi mogla da sazna šta srpski političari i građani međusobno razgovaraju: biće dovoljno da naredi svom službeniku koji sedi na nekoj od visokih pozicija u našem Telekomu da sve te razgovore snimi i preda nadležnim bezbednosnim strukturama Nemačke ili Austrije.

Pored toga što na poklon dobija sve srpske državne, poslovne, pa i privatne tajne, nemački, odnosno austrijski kupac dobija još i Telekom Srbije ispod svake cene!

Vlada Srbije u poslednje vreme narod još uporno laže kako će prodati ceo Telekom i da će od te prodaje budžet zaraditi više od milijardu evra. Država u ovom trenutku poseduje 58 odsto akcija nacionalnog teleoperatera, dok 22 odsto poseduju sadašnji i bivši zaposleni Telekoma, kao i ostali građani Srbije.

Preostalih 20 odsto akcija u rukama je samog Telekoma koji ih je svojevremeno otkupio od grčke kompanije OTE, ali novac za to nije dala Vlada, koja bi sada da profitira na njihovoj prodaji: novac su dali svi akcionari (odričući se dividendi kako bi se otplatio kredit), kao i sami zaposleni (pristajući na ograničavanje prihoda radi otplate).

Ako država i ovih 20 odsto, kao apsolutni gospodar akcionarskog društva (što je po ovdašnjem zakonu jednako kao i da je jedini vlasnik), pripoji svom paketu akcija, to bi bila čista pljačka svih onih koji su godinama plaćali za te akcije.

Osim toga, predsednik Sindikata zaposlenih u Telekomu Miroslav Joksimović je nedavno je procenio da zbog opšteg stanja na tržištu za državni paket akcija teško da može da se dobije više od 600 miliona evra, a za toliko para (samo u nemačkim markama) je svojevremeno Srbija pod sankcijama prodala Telekom italijansko-grčkom konzorcijumu. Čak je i onda to bilo daleko ispod njegove stvarne vrednosti.

 

     "Bonus malus" za braću Vučić

 

Nije mnogo drugačija ni predstojeća privatizacija Dunav osiguranja a.d, još jedne kompanije u kojoj srpska država ima većinsko vlasništvo. Odmah posle razarajućih poplava u Srbiji Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) je iskazala spremnost da otkupi najveći osiguravajući zavod u Srbiji. Ako su te najave tačne, ne treba uopšte ni sumnjati da će, kao i uvek, EBRD od naših vlasti dobiti na tacni ono što traži.

U vlasničkoj strukturi EBRD-a najviše deonica imaju Evropska centralna banka (koju čine nacionalne banke država, članica evro-zone), američka centralna banka FED i britanska centralna banka Bank of England (čiji se vlasnici uporno kriju). Ostale akcije imaju centralne banke članica EBRD-a, što će reći da je i ova banka kontrolisana od strane stranih država (Srbija je takođe članica EBRD-a, ali na strani primaoca kredita, tako da nema pravo na učešće u donošenju odluka).

Da priče o prodaji Dunava EBRD-u nisu samo puste želje aktera političke scene Srbije, pokazuju i nedavna dešavanja. Odmah posle najave „privatizacije" Dunava poskupelo je obavezno osiguranje za motorna vozila i to izvan svake poslovne logike, sa samo jednom namerom: da se Dunav sa povećanim prihodima bud-zašto proda drugim državama.

Objašnjenje za ovaj postupak je glasilo kako vozači zbog smanjenog broja saobraćajnih nesreća i primene „bonus malus" principa plaćaju manje za osiguranje, pa tako osiguravači manje i zarađuju. U toj računici se jedino zaboravilo na to da „bonus malus" važi u svim razvijenim zemljama gde se ne koristi kao obrazloženje za poskupljenje i da kod manjeg broja nesreća osiguravajuće kuće isplaćuju manje para.

Spinovanje javnog mnjenja u vezi poskupljenja osiguranja u potpunosti liči na uobičajeni rad „kuhinje laži" Srpske napredne stranke, koja je privatnim linijama žestoko zainteresovana za prodaju Dunava.

Mlađi brat premijera Srbije Aleksandra Vučića, Andrej Vučić, upravo je u vreme podizanja stope osiguranja motornih vozila, a što je najvažniji izvor prihoda svakog osiguravajućeg društva, postao član Nadzornog odbora „Udruženja osiguravača Srbije", krovnog regulatornog tela koje okuplja sve osiguravajuće kuće Srbije. Sa te funkcije on će zastupati interese Familije u predstojećoj prodaji Dunav osiguranja a.d.

Smisao ove sage o Dunav osiguranju je da svi vozači u Srbiji moraju da plaćaju višu stopu osiguranja kako bi naprednjaci, a na prvom mestu klan Vučića, uzeo što je moguće višu proviziju pri prodaji ovog osiguravajućeg zavoda i to, najverovatnije, ne nekom privatnom investitoru, već banci iza koje stoje nacionalne banke (pa samim tim i interesi) drugih država.

 

     Uz pomoć naopakih subvencija

 

Od predstojećih velikih privatizacija preostaje eventualno još EPS, koji je u prošloj godini ostvario profit od 19 milijardi dinara i to uprkos činjenici da se cena struje u Srbiji velikim delom tretira kao socijalna kategorija, jer ovako siromašan narod ni ovu cenu ne može da plaća.

Sudeći prema najavama iz Vlade Srbije, za ovo preduzeće je najviše zainteresovan nemački RWE (nekadašnji Rheinisch-Westfälisches Elektrizitaetswerk AG) sa sedištem u Esenu. I u ovoj korporaciji, koja je prošle godine imala obrt od preko 50 milijardi evra i iskazala gubitak od 2,443 milijarde evra, nemačka država ima dominantno vlasništvo.

Oko četvrtine svih akcija RWE-a imaju nemačke lokalne vlasti, a dobar deo imaju i druga javna preduzeća. Deo lokalnih samouprava je svoje akcije udružilo sa jednim delom javnih preduzeća (kao što su štedni zavodi ili osiguravajuća društva) i oformilo RW Energie-Beteiligungsgesellschaft mbH & Co. KG, koje je sa svojih 16,15 odsto učešća u osnovnom kapitalu RWE-a daleko najveći pojedinačni akcionar ovog koncerna.

Nemačka vlast, tako, kupovinom EPS-a želi za male pare da obezbedi sebi pristup jeftinoj električnoj energiji, kojom će, zatim, da snabdeva sopstveno stanovništvo i time učvrsti socijalni mir u sopstvenoj zemlji. Zbog toga nikoga ni ne čudi da je tokom poslednje Vučićeve posete Berlinu od strane nemačkih zvaničnika pokrenut i razgovor na ovu temu.

Od Južne Amerike, preko Sjedinjenih Američkih Država, pa do Zapadne Evrope privatizovane javne usluge i resursi se stalno vraćaju u državno vlasništvo. U protekloj deceniji 86 gradova je vratilo vodovod u državnu, odnosno javu svojinu. Samo u Nemačkoj je od 2007. do danas vraćeno 100 energetskih koncesija u državno vlasništvo. A Srbija bi svoje energetske potencijale da pokloni Nemačkoj?!

Ne treba zanemariti ni mišljenje britanskog stručnjaka prof. Endrjua Kambersa, kako vlast jedino može uz pomoć naopakih subvencija, kakve plaćaju danska i švedska država, da nagovori privatizovane gigante iz oblasti elektroprivrede da ulažu u oblast obnovljivih izvora energije, što bi, da su te kompanije ostale u državnom vlasništvu, išlo mnogo lakše i jeftinije.

Srpski budžet te pare nema, jer da ih ima privatizacija nam ne bi ni trebala, zbog čega ćemo i dalje da se gušimo u vazduhu zaprljanim dimom iz termoelektrana, dok će Nemci uživati u svežem vazduhu i jeftinoj struji iz Srbije.

Privatizacija javnih dobara, pogotovo strateški važnih, kao i preduzeća koja i sada posluju sa dobitkom, i danas je, isto kao i u bliskoj prošlosti, način da se opljačka Srbija. Ali, za razliku od prošlosti, kada su glavni korisnici ove mogućnosti bili domaći tajkuni, sada će najviše da profitiraju strane državne kompanije, kao što je na primer Al Ravafed (još jedno državno preduzeće iz Ujedinjenih Arapskih Emirata) koji po tajnom ugovoru sa srpskom Vladom ima pravo zakupa plodnog zemljišta po skoro upola nižoj renti od one koju su do sada plaćali zemljoradnici iz Srbije.

Da li je bolje da nas pljačkaju domaći ili belosvetski lopovi, u suštini nije ni toliko bitno. Važno je sprečiti pljačku, ko god da je sprovodi.

 

      A 1.

"   …Svašta bi čovek mogao da pomisli"

Nekadašnji ministar privrede Saša Radulović poznat je po svojim neoliberalnim stavovima, odnosno ubeđenju da sve treba privatizovati i tržištu prepustiti da reguliše samo sebe. Kao takav on je bio izričit protivnik državnog kapitalizma, pogotovo njegove izvitoperene verzije u kojoj preduzeća u vlasništvu stranih država kupuju preduzeća koja su u vlasništvu srpske države.

Pošto se nekoliko puta u toku svoje kratke ministarske karijere sukobio sa tadašnjim prvim potpredsednikom Vlade Aleksandrom Vučićem bio je potpuno ignorisan i zanemaren u radu Vlade. Na kraju mu ugovori, za koje se unapred znalo da ih neće odobriti, uopšte nisu bili ni prosleđivani.

Shvativši da su njegovo mišljenje, pa samim tim i rad, nepoželjni Radulović je prestao da dolazi na sednice Vlade i time isprovocirao svoje razrešenje.

"…Tajni dogovori sa Arapima gotovo svakodnevno daju nove plodove. Ceo tajni dil je paket. Od kredita, preko zemljišta, Etihada, Beograda na vodi, gradnje socijalnih stanova, puteva, čipova, a da za pet meseci u ministarstvu nijednog Arapina nisam video", tvrdio je kasnije Radulović medijima i dodao: "…Sav posao sa Arapima su vodili Siniša Mali i kadrovi Mlađana Dinkića, kao i advokatska kancelarija Harison koja zastupa Arape. Kako se posao vodi, čovek bi pomislio da se Arapi ne interesuju mnogo za svoje pare i imaju puno poverenje u Malog, Dinkićeve kadrove i tu kancelariju. A oni svi rade kao tim. Čovek bi pomislio i da to nisu arapske pare, nego neke naše koje su bile prljave pa su se umile, oprale i sredile, pa više nisu naše pare i odlučile da se vrate. Svašta bi čovek mogao da pomisli ."

 

     A 2.

   Naprednjaci od Srbije prave koloniju

Tačerizam je vrhunac neoliberalizma i ime je dobio po nekadašnjoj premijerki Velike Britanije, Margareti Tačer, koja je beskompromisno zastupala ideju izlaska države iz privrede i uništavanje sindikata. Tri decenije posle početka njenog razarujećeg programa britanski dnevni list "Gardijan" objavio je poražavajuće rezultate koji pokazuju da je tačerizam i u zemlji svog nastanka doveo do pustoši.

Mnogi izveštaji pokazuju da su privatizovane usluge skuplje i neefikasnije od onih u javnom vlasništvu. Rasprodaja železnice i metroa pokazala se kao posebno loša. Guranje privrednika u prirodni monopol dovelo je do fragmentacije, do gubitaka na godišnjem nivou od 1,2 milijardi, do najskupljih voznih karata u Evropi, a više su se nego udvostručile subvencije nego dok je železnica bila državna, navodi "Gardijan". Nasuprot privatizovanom delu železnica, deo koji još nije privatizovan pruža daleko bolju uslugu i stavlja godišnje 800 miliona funti u državnu blagajnu (isto kao i vodovod Škotske koji je u državnim rukama).

"Gardijan" na kraju zaključuje: "Privatizovane industrije nisu uspele da obezbede efikasnost, odgovornost ni sigurna radna mesta. One su iz datog monopola lako isisale bogatstvo, koncentrisale ga u sve manjem broju ruku, probudile nejednakost i nisu ostvarile suštinski važne investicije."

Državno vlasništvo i u zemlji porekla najekstremnijeg oblika neoliberalizma dobro funkcioniše, pa je pitanje zašto ne može i u Srbiji, kako su to tvrdili Aleksandar Vlahović, Božidar Đelić i Mlađan Dinkić? Naprednjačka vlast ne osporava mogućnost da državne kompanije mogu uspešno da posluju i u Srbiji, ali smatra da su Srbi za taj poduhvat nesposobniji od svih ostalih na svetu, pa se najvažniji državni resursi ove zemlje poveravaju vlastima drugih država.

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NERAZDVOJNO PRIJATELJSTVO: OPUŠTENO DUHOVITO LAGANJE KROZ „PREMIJER LIGU“ SRBIJE

 

O istoriji bolesnih opsesija Vladimira Bebe Popovića i Aleksandra Vučića, njihovim mržnjama, lažnim simpatijama, zaverama i spletkama koje i danas prave, piše ugledni novinar Predrag Popović, nekadašnji bliski saradnik Aleksandra Vučića, bivši glavni urednik dnevnih listova "Nacional" i "Pravda", urednik dnevnog "Telegrafa", autor nekoliko publicističkih knjiga i najbolji poznavalac "presvučenih" radikala.

 

               Predrag Popović

 

Prvi Njutnov zakon moralne gravitacije glasi: Sila kojom se privlače lažovi i prevaranti stostruko je veća od one koja postoji među normalnim ljudima, a merna jedinica koja označava količinu ove sile naziva se – jedan Cane. Tačnost tog načela dokazuje veza između Aleksandra Vučića i Vladimira Popovića, zvanog Beba.

Popović je u skandaloznom intervjuu Televiziji B92 ponosno priznao da sarađuje s Vučićem. Svi neupućeni i lakoverni našli su se u šoku. To je i logično, ako se u obzir uzme samo politička prošlost a zanemari kvalitet karaktera te dvojice ekstremista.

Svako normalan, pa čak i poneki naprednjak, seća se ogromnih razlika u njihovim političkim stavovima i aktivnostima. Popović je činio sve što je mogao ne bi li oborio crno-crvenu koaliciju SPS-JUL-SRS, da bi posle petooktobarske revolucije nastavio obračun s radikalima. Posle ubistva Zorana Đinđića predvodio je „sablju" i satanizovao političke protivnike, najviše Vojislava Šešelja i njegove najbliže saradnike.

Vučić mu nije ostajao dužan. Na oproštajnom mitingu, noć pred Šešeljev odlazak u Hag, s govornice je pretio osvetom „banditu, đubretu i izdajniku" Đinđiću.

„Svi smo mi Šešelj, ako je on odgovoran za bilo šta i mi smo", preuzimao je mladi radikal na sebe teret optužbi i zaklinjao se na večnu vernost voljenom vođi. Tri nedelje kasnije, kad je Đinđić ubijen, Vučića nije napuštala hrabrost. Dok je trajao televizijski prenos sahrane, Vučić me nazvao i kroz grletni smeh rekao:

– Brate, samo jednom u životu sam bio pijan, kad je Zvezda osvojila Kup šampiona u Bariju. Ni gutljaj alkohola nisam uzeo ni kad mi se rodio Danilo, ali sad ne mogu da izdržim, otvorio sam šampanjac!

U toj euforiji zablistao je morbidnom duhovitošću. Tako veseo, pitao me da li znam da je Beba jutros prvi došao na Novo groblje i legao u otvoren grob, da isproba komfor u kome će zauvek uživati Đinđić. Nešto kasnije mi je poslao SMS poruku: „Da li znaš šta rade mravi na Đinđićevom grobu? Igraju Premijer ligu!"

Sve do 2009. godine Vučića je držalo to raspoloženje. Nije propuštao priliku da Đinđića nazove mafijaškim premijerom, izdajnikom i kriminalcem. Za Bebu Popovića, Čedomira Jovanovića i Gorana Vesića tvrdio je da predstavljaju „političko krilo surčinsko-zemunskog klana".

Još žešće je udarao po Stanku Subotiću, zvanom Cane, za koga je govorio da, u saradnji s Jovicom Stanišićem, predvodi najopasniju mafiju u Srbiji, koja švercuje duvan i drogu, vrši ubistva, seče tela i u kesama ih baca u Dunav. Zbog takvih izjava pljuštale su Canetove tužbe, ali ne znam kakav su imale epilog.

Znam kako sam ja prošao po tužbi Bebe Popovića zbog Vučićeve izjave. Sredinom 2007, Vučić je tražio da u njegovim novinama „Pravda", koje sam tada uređivao, objavim informaciju o suđenju pripadnicima zemunskog klana za otmice Miroslava Miškovića i Milije Babovića.

Prema Vučićevoj tvrdnji, ti zločini neće biti potpuno rasvetljeni dok se ne utvrdi uloga Bebe Popovića. Kad sam odbio da to objavim kao izjavu anonimnog izvora – znam, tužiće me Beba, on to jedva čeka – Vučić mi je rekao:

– Ne brini, neće. A, bilo bi dobro da te tuži. Kao svedoci doći ćemo Toma Nikolić, Žarko Zečević i ja. Veruj mi, neće mu biti dobro kad čuje kakvim sve dokazima raspolažemo…

Bio sam glup, poverovao sam mu. Objavio sam tekst, dobio tužbu i posle prvog ročišta shvatio da me Vučić prevario. Umesto svedoka, stigla mi je presuda.

U međuvremenu tužibaba Beba nastavio je da me sudski progoni. Nekom prilikom, dok sam u hodniku Palate pravde čekao da mi počne suđenje, javio mi se jedan iskusniji kolega, inače dobar poznanik Bebe Popovića, i pozvao na piće. Kad sam mu rekao da nemam vremena, moram da se u sudnici suočim s njegovim drugarom, čovek je prasnuo u smeh.

– Namestili su te Vučić i Beba. Oni se ne razdvajaju, a tebe progone po sudnicama – rekao je.

Kad je Beba prvi put išao u Vučićev vinski podrum u Jajincima, ispričao mi je taj kolega, poneo je neku skupu bečku čokoladu. Kasnije se rugao opisujući Vučićevu decu koja nisu znala da otvore Mocart-kuglice, pa su ih žvakali sa omotom.

Nije mi bilo smešno. Sažaljevao sam sebe. Kako i ne bih, kad sam tek tada, za mene prekasno, shvatio s kim sam se uhvatio u kolo. Kockice tog mozaika užasa složile su se same od sebe. Generalni distributer Vučićevih novina bila je Canetova „Futura". Zvanični suvlasnik „Pravde", Vučićev kum Nikola Petrović nije krio vezu s „ duvanskim kraljem", pa i sa Bebom Popovićem.

Koliko su bliski saznao sam, opet, na jednom suđenju. Popović me tužio jer nisam objavio nepotpisano reagovanje Mile Đinđić naslovljeno na „direktora" Nikolu Petrovića. Na suočavanju, nervozan kao vepar, pitao me da li je Nikola rođeni brat Aleksandra Vučića.

– Da ja znam, nije – odgovorio sam.

– Jeste. Po majci.

– E, zaista ne znam da li Angelina Vučić osim Aleksandra i Andreja ima još sinova…

– Kad tuženi nije objavio demanti nazvao sam Nikolu, a on mi je rekao da je na putu i da nazovem njegovog brata Aleksandra, on će sve srediti. Nazvao sam Aleksandra Vučića koji mi je rekao da hajku protiv mene u „Pravdi" ne vodi on nego to na svoju ruku radi Predrag Popović – ispričao je Beba, a to je uneto u sudski zapisnik.

Isto veče otišao sam u Vučićev stan u Yu biznis centru. Posle serije uvreda na njegov i Bebin račun, Vučić je opušteno slagao da o spornom demantiju nije ni reč razmenio s Bebom, nego s Mikijem Rakićem.

– Ne verujem ti. Kako možeš da sarađuješ s tom jagodinskom protuvom Bebom? – rekao sam.

– Pre bih se ubio nego sarađivao s njim. Samo da znaš, Beba je u Jagodini bio gospodin čovek, protuva je postao tek kad je došao u Beograd i postao konobar na splavu „Savski galeb" – odgovorio je Vučić.

Naravno, lagao je. Već tada je bio okružen Bebinim pipcima. Redakciju „Pravde" je zastupala advokatska kancelarija Dobrivoja Bobana Glavonjića, koji je 1998-99, kao predsednik Trgovinskog suda, u saradnji s tadašnjim ministrom protiv informisanja, progonio medije.

Isti taj Glavonjić, Vučićev intimus, svojevremeno je, kao suvlasnik marketinške agencije „Spektra", bio poslovni partner Bebe Popovića i Milana Beka. Zbog svega toga nisu me iznenadile vesti o Vučićevim i Subotićevim sastancima u Parizu i Ženevi.

Ne znam šta je sve Vučić dobio od Caneta, ali šta god to bilo, u paketu mu je dopao i Beba. Našli su zajednički interes, ali ne verujem da su promenili mišljenje jedan o drugome. Vučić i danas uveseljava svoje društvo pričama o „lakiranoj bubašvabi".

– Beba je kupio stan u jednoj „pametnoj zgradi" u Podgorici. Stan izgleda holivudski, sve u njemu je kompjuterizovano: osvetljenje, temperatura, vlažnost vazduha, baš sve. Međutim, on ne zna da upravlja sa svim tim čudima, pa je, nakon što se stoti put zaglavio u liftu, zaposlio čak šest služavki da one brinu o tehnici – ruga se Vučić.

Siguran sam da se ni Popović nije odrekao starih stavova o Vučiću. Naprotiv, koliko ga voli rado bi ga poverio na čuvanje Šešelju.

Ipak, ta dvoglava aždaja danas vlada Srbijom. Interes je lako savladao njihov krhki moral. Beba se i dalje zaklinje u Đinđića, ali svom novom savezniku oprašta sve što je radio protiv pokojnika. S druge strane, Vučić se svog tvorca Šešelja javno i brutalno odrekao i u svoj kartel prihvatio Bebu i Vesića.

S obzirom na karakterne sličnosti Vučića i Bebe nije teško pretpostaviti šta nas čeka. Uostalom, to se vidi i po oduševljenju s kojim Popović, na najprljaviji način, pokušava da kompromituje Vanju Ćalović, direktorku jedne crnogorske nevladine organizacije koja nervira gospodara Mila Đukanovića. Na isti način, porno aferom, Vučić se pre 16 godina obračunavao sa Slavkom Ćuruvijom, svojim ličnim neprijateljem.

Kad su laži, prevare i spletke u pitanju, ne zna se gde svršava Vučić, a počinje Beba. Ne zna se ni koliku će cenu morati da plate građani Srbije dok se ne reše njihove vladavine.

Davno, dok je bio u opoziciji, četnički vojvoda Tomislav Nikolić hrabrio je narod tvrdnjama da Srbija nikada neće propasti, da i svako groblje ima izlaz. Ne sumnjam da se u taj resor on odlično razume, ali čini mi se da na stratištu, kakvo od Srbije prave Vučić i Beba, mrtvi imaju više šanse da vaskrsnu, nego mi da preživimo.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije