Архива

Posts Tagged ‘putovanja’

SKUPO PLAĆENO LOBIRANJE IZ BUDŽETA ZA PROMOVISANJE PREDSEDNIKA „VLADE U SRBIJI“ PO INOSTRANSTVU!!!

20. октобра 2015. Коментари су искључени

 

Premijer Aleksandar Vučić naneo je svojim kriminalnim delovanjem neopisive štete Srbiji. A njegova medijska pojavljivanja još više. Uprkos tome, on iz budžeta plaća "lobirajući za Srbiju", a ustvari, promovišući sebe i svoju sumanutu ličnost.

Kako u domovini, tako i u inostranstvu, on je najveća antireklama koja je zadesila ovu zemlju, a njegovo "lobiranje" postaje sve skuplje i sve nepodnošljivije. Svet ga vidi onakvim kakav je: kao ludaka i štetočinu.

 

                      Milan Malenović

LOBIRANJE DRZAVNIM PARAMA

 

Prilikom poslednje posete Vašingtonu predsednika Vlade Aleksandra Vučića, on i njegovi saradnici su oštro kritikovali grupu studenata koji su protestovali protiv njega, njegove politike i posete Sjedinjenim Američkim Državama.

Iako su ovakvi protesti u Americi sasvim normalna pojava, Vučić i njegovi jurišnici su neobaveštenoj srpskoj javnosti sve želeli da predstave kao nastavak nekakve (nepostojeće) zavere sa ciljem da se obori srpska vlada. Iza svega su stajali neki tajkuni i snažni lobi koji su oni potkupili, tvrdio je Vučić.

Prema ovome je lobi zlo, zavereničko udruženje koje po svetu obara vlade za pare bogatih i bahatih. Međutim, nije tako. Lobiranje  je odavno poznat princip rada u okviru državnih administracija. Bio je poznat i primenjivan još u starom Rimu.

Za razliku od Srbije, civilizovane države su delatnost lobista ograničile i definisale zakonima. Kod nas je u okviru borbe protiv korupcije bilo planirano donošenje odgovarajućeg zakona najkasnije do 2008. godine, zatim je rok pomeren do 2014, ali ni sada nemamo javnosti prikazan nacrt zakona, iako je ministar pravde Nikola Selaković još prošle godine obznanio kako je zakon skoro spreman za skupštinsku proceduru.

Iako mu lobiji smetaju kada sumnja da su organizovali kampanju protiv njega, Vučić iste itekako voli i koristi njihove usluge, kada mu to odgovara. Poznato je više slučajeva, mada zvaničnici uporno odbijaju da srpsku javnost upoznaju sa time na koje lobiste se i za koje svrhe troše pare iz budžeta.

Najpoznatiji slučaj je angažovanje britanske lobističke grupe Bel Potinger . Njoj je za osam meseci rada u 2013. godini Vlada uplatila 200.000 evra, dok je najmanje još toliko u korist Srbije uplatio Etihad iz UAE. Isto toliko je plaćeno i u 2014. godini.

Zauzvrat je Vučićev kabinet šeicima poklonio JAT i najskuplje gradsko građevinsko zemljište na Balkanu, za projekat za "Beograd na vodi"  , kao i hiljade hektara vojvođanskih oranica.

Za te pare je Bel Potinger trebalo da obezbedi Vučiću prijem u vrhu britanske vlasti, do čega uprkos svemu ni do danas nije došlo. Jedino što su ovi lobisti postigli je pokušaj predaje rezolucije protiv Srbije u Savetu bezbednosti, kada su nas za naše pare optuživali da smo počinili genocid u Srebrenici.

Posle neuspeha sa Bel Potingerom, Vučić se po savetu iz Abu Dabija okrenuo Toniju Bleru . Ovaj bivši britanski premijer je posle odlaska sa vlasti kao utehu dobio da vodi kontakt grupu za rešavanje bliskoistočne krize.

Devedesetih godina prošlog veka, u vreme građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, Bler je bio najvatreniji zagovornik pomoći albanskim separatistima na Kosovu  i islamskim fanaticima u Sarajevu.

U isto vreme kada je postao "savetnik" Aleksandra Vučića, on je od strane zalivskih šeika, poznatih po tome što finansiraju islamističke pokrete širom sveta, bio angažovan da zastupa interese Nasera Orića . O tome je i u srpskim medijima govorio član Ekspertskog tima jugoistočne Evrope za borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala Dževad Galijašević.

Zanimljivo je da se posle slučaja Orića, Bler više nije pojavljivao u Beogradu, niti se zna da je bilo šta posle toga radio za srpsku Vladu. Izgleda da je on i bio angažovan samo da bi izgladio odnose između vlasti u Beogradu i bogatih, ali islamističkih šeika iz Zaliva, i to tako što će osmisliti model po kome ovdašnjoj javnosti izgleda kao da se teroristi iz Bosne i sa Kosova procesuiraju, dok se u stvarnosti ništa ne dešava.

Interesantan je i odnos Vučića sa Dejvidom Petreusom, penzionisanim američkim generalom  (godišnja penzija 220.000 dolara) i bivšim direktorom CIA-e. Posle afere otkrivanja poverljivih informacija svojoj ljubavnici, koja je zatim iste objavila u jednoj knjizi, Petreus nakon samo godinu dana 2012. napušta CIA-u i prelazi da radi za američki investicioni fond KKR, u kome postaje direktor "Global Institute" i senior partner.

KKR zvanično upravlja novčanim fondom od preko osam milijardi dolara, mada mu na raspolaganju stoji daleko više para. Tako je, primera radi, ovaj fond 2007. za preuzimanje kompanije "First Data International" predao ponudu vrednu 29 milijardi dolara.

Senior partneri u KKR-u su bankari sa iskustvom ili investitori sa debelim novčanikom. Sa svojom godišnjom penzijom od 220.000 dolara, Petreus sigurno nije veliki investitor, a nema ni bilo kakva iskustva kada su u pitanju finansijski poslovi. On, međutim, poseduje odlične veze u sadašnjoj američkoj administraciji.

KKR je 15, oktobra 2013. kupio "United grupu" koja u Srbiji ima većinski udeo u SBB-u. U to vreme je kao viši savetnik Upravnog odbora SBB/Telemach grupe, radio nekadašnji američki ambasador u Srbiji, Kameron Manter.

U jesen 2013. izrađivao se u Srbiji predlog novog Zakona o elektronskim medijima. Prema članu 109 tog nacrta zakona, „da bi se sprečilo narušavanje medijskog pluralizma ili vršenje prevelikog uticaja na javno mnenje, ne dozvoljava se da: 1) Operater pruža opšte medijske usluge i medijske usluge specijalizovane za informativni programski sadržaj."

Prema tome, SBB nije mogao istovremeno da bude i tvorac i distributer informativnog programa, jer je postojala bojazan da bi on iskoristio svoj položaj da protežira svoj informativni program.

Investicija KKR-a se u tom slučaju ne bi isplatila, jer je iza njegove akvizicije SBB-a stajao CNN  , koji je već uveliko planirao pokretanje svoje sopstvene televizije na Balkanu, N1 TV  .

U Beograd tada dolazi Petreus koji je u srpskoj prestonici do sada boravio najmanje tri puta i sastajao se sa Vučićem i njegovim najbližim saradnicima. Posle prvog sastanka, radna grupa za izradu nacrta novog Zakona dobija naređenje da obustavi dalji rad. Izvršilac ove odluke bio je pomoćnik ministra kulture i medija Saša Mirković.

Vučić je odmah pokazao "razumevanje" za "opravdane zahteve" KKR-a, ali je od Petreusa tražio protivuslugu: američki mediji, kao i zvaničnici trebaju da budu naklonjeniji naprednjačkoj vlasti u Beogradu.

U početku saradnja, međutim, nije išla kako je zamišljeno. U aprilu 2014. godine, Dejvid Petreus objašnjava Vučiću kako KKR planira da od Srbije napravi regionalni centar novih medijskih tehnologija uz izuzetno visoka ulaganja.

Vučić, sa svoje strane, ostaje pri zahtevu da paket buduće saradnje mora da obuhvata i lobiranje u korist njegove vlasti, makar i uz umanjene investicije KKR-a. Nije pomoglo ni posredovanje američke ambasade u Beogradu, a da bi pokazao kako sve zavisi isključivo od njega, Vučić daje nalog radnoj grupi da usvoji nacrt Zakona kojim se distributerima zabranjuje da budu i proizvođači informativnog programa.

Zakon u ovom obliku, međutim, nije prošao. U međuvremenu je Petreus dobio uverenja od svojih nalogodavaca da će preuzeti lobiranje za Vučića.

U Briselu je taj posao na sebe preuzela advokatska kancelarija Gide Loyrette Nouel  koja je u januaru 2014. za račun KKR-a podnela zahtev Evropskoj komisiji da odbaci restriktivni nacrt zakona.

Saradnik te kancelarije, Benoit Le Bret je, faktički, tvorac izmena aktuelnog Zakona o medijima  , zahvaljujući kome je N1 TV u avgustu ove godine započeo emitovanje svog programa preko SBB-a.

Da bi izbegao konfrontacije u budućnosti, Petreus je preko svojih veza omogućio da Vučić u Vašingtonu bude primljen na razgovore od političara koji imaju donekle neki ugled, a ne samo od anonimnih savetnika i zamenika pomoćnika u ministarstvima.

Tako je Srbija deo svog suverenitetata žrtvovala da bi se udovoljilo potrebi Vučića da se promoviše, pa joj sada zakone diktira saradnik advokatske kancelarije iz Brisela.

I RTS je 2009. godine, na zahtev EU bio prisiljen da razdvoji delatnosti proizvodnje programa i distribucije (koju sada vodi ETV ), ali je američkim kompanijama omogućen dominantan položaj na medijskom tržištu Srbije samo da bi se srpski premijer fotografisao na ulici ispred Bele Kuće.

Uticaj N1 TV u Srbiji je zanemarljiv, jer se ova televizija emituje samo preko jednog kablovskog operatera, tako da aktuelnu vlast ne zanima što se na njenom programu pojavljuju i kritički prilozi o Vučiću i SNS-u.

Portal "Balkanist"  je pre godinu dana objavio kako Srbija skupo plaća lobiste da bi se u svetskoj štampi pojavljivali pozitivni članci o Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci (ne i o samoj Srbiji). Upućeni tvrde kako je članak u londonskom "Indipendentu"  iz avgusta 2013. pod naslovom "Aleksandar Vučić: čovek koji izvlači Beograd iz izolacije" plaćen 10.000 funti.

U izveštaju za britanske medije koji je platila Srbija, pod naslovom "Srbija obezbedila milijardu dolara kredita od UAE", najveći deo čine citati Aleksandra Vučića koji samo priča o tome kako Srbija napreduje ka boljoj budućnosti.

Prema tome gde se lobira, a gde ne, vide se prioriteti ove vlasti u spoljnoj politici. Za lobiranje u Vašingtonu i Londonu ova vlast ima sredstva, ali je Brisel potpuno zaboravljen. I ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije Jadranka Joksimović se proletos žalila na to da Srbija ništa ne čini po pitanju lobiranja u samom vrhu Evropske Unije.

Koliko je poznato, Srbija se u Briselu oslanja na lobističke sposobnosti samo tri organizacije: predstavništvo Privredne komore Srbije koje ima samo jednog zaposlenog, jedno udruženje poslodavaca i jednu konsultantsku firmu. Posle Vašingtona, Brisel je najveći svetski centar za lobiranje , a za Srbiju bi trebao da bude i najvažniji, pod uslovom da iskreno teži EU.

Prilikom jedne od svojih poseta Nemačkoj, gde se, uglavnom, sretao sa predstavnicima kompanija kojima u opisu radnog mesta stoji i obaveza da se iz kurtoaznih razloga pojavljuju na ovakvim skupovima, Vučić je dao intervju najtiražnijem nemačkom dnevnom listu "Bild" , za koji je plaćeno najmanje 15.000 evra, kolika je najniža tarifa za ovakvu vrstu usluga.

Koliko je taj skupo plaćeni intervju bio uspešan vidi se i po tome što se isti uopšte nije ni pojavio u štampanom izdanju lista, već je samo nekoliko sati bio na "Bildovoj" internet prezentaciji i to negde između rubrika "Saveti domaćicama" i "Novo na muzičkoj sceni".

Privredna komora Srbije ima dobru saradnju jedino sa Privrednom komorom Bavarske, jednom od nemačkih pokrajina. Dolaskom na čelo PKS-a Marka Čadeža, koji je prethodno radio u ambasadi Nemačke u Beogradu, u službi za odnose sa javnošću, vlast se ponadala da će steći bolju prohodnost u nemačkim političkim krugovima, ali to se nije desilo.

Kratki sastanak Vučića sa predsednikom vlade Bavarske Horstom Zehoferom ovog leta, upriličenim posle više neuspelih pokušaja, Srbija je platila 20.000 evra, koliko je tražila lobistička agencija iz Nemačke, mada se nezvanično priča da je samo polovina pomenutih para otišla Nemcima, dok je ostatak ostao našem posredniku u poslu. Pre toga, dok smo hteli da se Vučić i Zehofer besplatno rukuju, predsednik bavarske vlade nikada nije imao vremena.

U Registru transparentnosti Evropske Unije postoji samo jedan podatak o plaćanju lobističkih usluga Srbije, a to se odnosi na londonsku agenciju Bel Potinger i to za 2014. godinu. Sve ostalo je bilo plaćanje "ispod stola".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UVOD U BELO ROBLJE I SRAMAN ROBOVLASNIČKI UGOVOR DEVOJKAMA IZ SRBIJE ZA RAD U AVIO KOMPANIJI IZ DRŽAVE OMAN

21. септембра 2015. 2 коментара

 

Kompanija Oman Er (Oman Air) i njihov partner Mekti (Meccti) ponudili su mladim srpkinjama, preko domaće firme Flaj-Flaj, da potpišu, da će raditi kao stjuardese, ali i da ih poslodavac može rasporediti da rade "bilo koji drugi posao". "Bilo koji drugi" je širok pojam, tako devojke ne treba da se iznenade kada ih rasporede na mesto, čistačica, ili radnica u toples barovima.

Srbija nema status poštovane zemlje u svetu, srpsku radnu snagu svetski kapitalisti posmatraju kao pametne robove koje treba angažovati za što manje para. Za ovakav status Srbije i srpskog naroda možemo zahvaliti aktuelnoj, ali i svim prethodnim vladama u poslednjih 25 godina.

Aktuelni predsednik Vlade nam konstantno saopštava dobre ekonomske rezultate, dok je narod toliko bedan da roditelji dozvoljavaju deci da odlaze na rad u takve zemlje, gde im se može desiti da budu silovani, kidnapovani, ubijeni…

                 

                   Vuk Stanić

FLAJ STJUARDESE I PONIZAVAJUCI UGOVOR O RADU

 

Beogradska firma Flaj-Flaj (Fly-Fly) je na svom sajtu, objavila sada već treći poziv zainteresovanima, za rad u omanskoj avio kompaniji Oman-Eir (Oman Air), gde se kako kažu mogu javiti isključivo neudate devojke mlađe od 31 godine!

U oglasu se ističe da prijavljene kandidatkinje ne smeju imati ni vanbračnu decu. Čitajući samo taj deo oglasa, uvidećete sličnost sa oglasima koji su objavljivani u istočno evropskim zemljama posle pada berlinskog zida, a služili su za regrutaciju devojaka za rad u toples barovima i javnim kućama.

Kandidatkinje koje su se odazvale oglasu, prošle su niz testova, većina ih je primljena a onda su im poslali ugovore koje treba da potpišu. Jedan sa omanskom kompanijom Oman Er, a drugi sa firmom Mekti iz Ujedinjenih Emirata.

Sedište Mektija je u "Ras Al Kaimah" slobodnoj zoni, u kojoj kako upućeni kažu većina poslovnog prostora zvrji prazna bez zakupaca. Ljudi iz Mektija kažu da se bave regrutacijom letačkog osoblja.

Beogradskim devojkama koje su odabrali kao letačko osoblje su posle položenih testova na potpis poslali prevarantski ugovor koji potpisnice obavezuje da Mektiju plate 1.900 dolara.

U pitanju su devojke koje su prošle gomilu testova, engleskog jezika, mereno je koliko su visoke, da li mogu da preplivaju 50 metara… Procedura je trajala neko vreme i kandidatkinje u tom periodu nisu tražile drugi posao, dok su svoje životne planove opredelile prema vestima da će uskoro raditi kao stjuardese za Oman Er.

Mektijev ugovor je kandidatkinje pogodio kao hladan tuš, doprineo je da neke odustanu. Onima koje su rekle da nemaju novca ljudi iz Flaj Flaja su savetovali da ugovor ipak potpišu, i da će novac moći da plate Mektiju od plate koju će im dati Oman Er.

– Zvala nas je Milica Jeremić i Flaj Flaja i pretila da će nas skinuti sa spisaka ako ne potpišemo, ali zašto nam nisu odmah rekli da će mo morati da platimo za posao stjuardese, nego nam sada kad treba da krenemo prete – rekla je jedna kandidatkinja u izjavi za Tabloid.

Sa druge strane ugovorom im niko nije garantovao da će se na poslu zadržati dovoljno dugo da isplate zahtevanu sumu, dok je plata na koju mogu da računaju u prvih šest nedelja tek 400 evra!

One lukavije obratile su se direktno Oman Er-u pitajući ih kakav je to način da neko traži 2.000 dolara za usluge posredovanja u zapošljavanju. Oman Er je bio brutalno kratak, odgovorili su im da nisu upućeni u način na koji Mekti posluje.

Drugim rečima, saopšteno im je – poljubi li ostavi, a što se tiče renomirane kompanije Oman Er, devojkama je na potpis poslat još gori ugovor.

Robovlasničkim ugovorom Oman Er, zahteva od kandidata da se obavežu da će živeti u smeštaju koji im kompanija odredi, i da neće smeti da ga promene. Osim ako im to ne odobri menadžment kompanije. Svima onima koji ne izdrže da rade duže od godinu dana, kompanija, kažu, neće dati novac da se vrate kući u Beograd.

Ugovor predviđa probni rad od čak tri meseca tokom kog kompanija u roku od nedelju dana može oterati kandidata na ulicu. Posle probnog rada otkazni rok je mesec dana, ali su razlozi zbog kojih se može izgubiti posao trivijalni i postoji čak opcija da sa posla budete izbačeni trenutno.

Oman Er tako postavlja uslov da stjuardesa mora biti u svakom trenutku obavezna da obavlja svoj posao i da će čak i ako bude bolesna ili iscrpljena i zato napusti radno mesto biti momentalno otpuštena.

U tom slučaju kompanija neće biti ni u kakvoj obavezi, da vam pronađe neku alternativnu poziciju, pišu u ugovoru koji kandidatkinje moraju da potpišu, a navodi se i da će ukoliko se to dogodi pre isteka dve godine radnica morati Oman Er-u da plati 2.720 omanskih rijala odnosno nešto manje od 5,5 hiljada evra.

To je trošak koji će Oman Er potrošiti za vaš trening program, piše Oman Er, a nekoliko penzionisanih stjuradesa sa kojima smo kontaktirali kažu da se ovako sramno sa zaposlenima ne postupa ni u jednoj renomiranoj kompaniji na svetu.

Naša sagovornica koja je radila za Kuvajtsku avio kompaniju i koja poznaje više Omanovih stjuardesa, kaže da se nikada nije dešavalo da kompanija traži da joj se vrati novac koji je uložila u edukaciju stjuardese.

Eto vremena se menjaju, izgleda da je Oman Er, počeo da posluje na čudan način prokomentarisala je ona kada smo joj pokazali ugovor.

Skandaloznim zahtevima Oman Era-a ni tu nije kraj, pa je ugovorom predviđeno da kompanija zaposlenog može premestiti i na drugačije radno mesto ukoliko je to kako kažu u poslovnom interesu kompanije.

Kompanija će tokom trajanja ovog ugovora, obavestiti zaposlenog u pisanoj formi o bilo kakvim promenama pozicije i mesta na kojima radi koji može biti rezultat reorganizacije kompanije ili može biti uzrokovan poslovnim razlozima kompanije.

Plata koju je Oman Er spreman da plati za sve ovo je 195 omanskih rijala u prva dva meseca, odnosno 325 rijala u kasnijim mesecima. (Jedan omanski rijal vredi oko dva evra)

Istražujući koliko je bezbedno danas raditi u Omanu, obratili smo se nekim od naših gastarbajtera u toj državi od kojih smo dobili sledeće informacije:

Devojkama koje dođu da rade u ovu zemlju savetujem oprez, rekao nam je jedan inženjer koji tamo radi već nekoliko godina, a on i njegove kolege slažu se u sledećem: "…Muskat je predivan grad i niko ne pamti da se nekoj amerikanki ili Evropljanki ovde desilo nešto loše.

Sa druge strane mladi Arapi veoma pate, jer seksa pre braka gotovo da nema, a muškarac se ovde može oženiti tek kada stekne dovoljno novca i društvenog statusa. Iz tih razloga mlade Filipinke i Nepalke koje rade kao konobarice, ili posluga često su meta onih koji ne mogu da sačekaju brak.

Nikada se nije desilo da neka Filipinka prijavi silovanje i da počinoci budu kažnjeni, ali se redovno dešava da devojke koje prijave tako nešto budu proterane. Istog dana im se ukida boravišna viza i šalju se kući avionom. Pre nekoliko godina u Muskatu se desilo krajnje bizarano krivično delo.

Mladić je silovao Filipinku koja je radila kao posluga u njegovoj firmi. Posle odnosa ona je pokušala da odbrani svoju čast udarajući mladića, da bi u nastavku borbe ona bila savladana i ubijena.

Pokušavajući da prikrije krivično delo, mladić je nesrećnicu zakopao na plaži. Kada je pomislio da se izvukao iz problema on je o celom slučaju ispričao svom dobrom drugu. Drugar u želji da proba kako je biti sa ženom odlazi na plažu i otkopava leš ove Filipinke, a potom sa njom upražnjava polni odnos.

Tokom opštenja sa lešom mladić biva primećen i policija ga hapsi. Kako bi se spasio kazne on policiji sve priznaje. Ovde treba istaći i da je kasnije kazna za jednog i drugog mladića bila znatno blaža od one sa kojom bi se suočili da su to uradili sa Omankom, ili devojkom iz neke moćnije države…".

Upućeni se slažu da je u Omanu prisutan respekt prema strancima iz moćnih država, ali i da radnici iz Indonezije, sa Filipina, Šri Lanke moraju da rade u uslovima koji se mogu smatrati užasnima. Radnici nemoćnih država dužni su da trpe najgora poniženja, ukoliko ih ne pokriva neka firma iz neke moćne države.

Nažalost, Srbija je danas među zemljama koje važe za slabe i neugledne, a to je pozicija u koju je naša zemlja potonula nakon raspada bivše SFRJ. To je ono što bi svaka devojka koja se zaputi na rad u Oman trebalo da ima u vidu, a nezgodna stvar je što će u Muskatu biti same bez porodice i države koja bi ih mogla zaštiti.

Zaštita srpskih radnika koji odlaze u inostranstvo trebalo bi da se započinje već u Srbiji, u Ministarstvu za rad i zapošljavanje. I sam ministar Aleksandar Vulin je za medije izjavio da se većini agencija koje vode radnike na rad u inostranstvo ne može verovati.

Bilo bi dobro, kada bi domaćim propisima firmama poput Flaj Flaja bilo zabranjeno da posreduju u sklapanju radnih ugovora koji su lošiji od onoga što propisuje naš Zakon o radu (koji takođe ne valja).

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

NAMERNO NESTRUČNO URUŠAVANJE DIREKTORATA CIVILNOG VAZDUHOPLOVSTVA SRBIJE!!???

23. августа 2015. Коментари су искључени

 

Nezakonitim imenovanjem novog direktora civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije, Mirjane Čizmarov, nastavljeno je sa haosom u ovoj instituciji. Naime, Vlada Srbije je donela nepostojeći upravni akt, u vidu rešenja o imenovanju vršioca dužnosti zamenika direktora Direktorata civilnog vazduhoplovstva, čime je otvorena mogućnost da i druge neodgovarajuće ličnosti dođu na vrlo delikatne funkcije, od kojih zavisi i bezbednost zemlje.

U međuvremenu, pokrenut upravi spor pred Upravnim sudom za poništaj ovog nezakonitog imenovanja, ali to neće zaustaviti bahato, režimsko "kadrovanje" u Direktoratu civilnog vazduhoplovstva.

 

                  Milica Grabež

DIREKTORKA

 

Konačan udarac inače uzdrmanim temeljima srpskog civilnog vazduhoplovstva, dala je Vlada Republike Srbije svojim Rešenjem donetim još 30. oktobra 2014. godine, kojom prilikom je za direktora Direktorata imenovala Mirjanu Čizmarov, osobu koja već pune dve godine aktivno učestvuje u sprovođenju nezakonitosti u Direktoratu.

Do njenog imenovanja ne bi ni došlo, da Zaštitnik građana Republike Srbije nije doneo Preporuku (po pritužbi koju je dobio 1. avgusta prošle godine) kojom je utvrdio da je Direktorat civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije – Upravni odbor, načinio propust u radu u postupku izbora direktora i zamenika direktora Direktorata civilnog vazduhoplovstva, kršeći načelo zakonitosti u svom radu.

Neophodnost da se bez odlaganja, izaberu, u skladu sa zakonom, generalni direktor i zamenik generalnog direktora Direktorata civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije, kao i da se utvrde razlozi za načinjeni propust i preduzmu mere, uključujući i mere lične odgovornosti, kako se propust ne bi ponovio, jeste suština Preporuke Zaštitnika građana, koja je izražena u tri imperativne tačke: "…

Potrebno je da upravni odbor Direktorata civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije bez daljeg odlaganja, u svemu u skladu sa zakonom sprovede, odnosno okonča postupak Javnog konkursa za izbor direktora i zamenika direktora Direktorata;

Potrebno je da Upravni odbor Direktorata utvrdi razloge koji su doveli do propusta i o njima, uz izvinjenje, obavesti sve učesnike konkursa i javnost; Potrebno je da Upravni odbor predloži Vladi Republike Srbije mere koje će sprečiti da se propust ponovi u budućnosti…".

Do današnjeg dana, ni Direktorat ni Upravni odbor Direktorata nisu u celosti postupili po Preporuci Zaštitnika građana, koji je povodom toga uputio i četiri urgencije. Došlo je jedino do imenovanja direktora Direktorata, koje je u celosti sprovedeno nezakonito, zbog čega je pokrenut upravni spor kojim se od Upravnog suda traži poništaj Rešenja Vlade Republike Srbije kojim je imenovana Mirjana Čizmarov.

Tužba za poništaj nezakonitog imenovanja je podneta krajem 2014. godine ali se do danas Upravni sud nije oglasio povodom toga i pored obaveze da zakaže ročište u roku od 30 dana od dana podnošenja tužbe.

Direktorat, odnosno njegov upravni odbor, usvojio je novu sistematizaciju radnih mesta, 26. juna 2015. godine, kojom gotovo u potpunosti urušava civilnu vazduhoplovnu vlast, a samim tim i srpsko vazduhoplovstvo u celini.

Mirjana Čizmarov je tu sistematizaciju uradila inkognito zato što stručni kadar u Direktoratu nije imao potpunog uvida u njenu izradu. Ona je prethodnih dana pripremila i potpisala anekse ugovora o radu kojim su najstručniji radnici u Direktoratu sklonjeni u stranu dok je poslušnike nagradila velikim zaradama i boljim radnim mestima.

Koristeći činjenicu da je Direktorat javna agencija koja nije na budžetu Republike Srbije, pa samim tim i ne opterećuje finansijski građane Republike Srbije, Mirjana Čizmarov je u proteklom periodu zaposlila veliki broj nepotrebnih radnika koji značajno opterećuju budžet Direktorata civilnog vazduhoplovstva. Posledice takvog ponašanja mogu biti pogubne za Direktorat u budućnosti.

Usvojena sistematizacija je pogubna za srpsko vazduhoplovstvo, ali pored mnogih nezakonitosti treba posebno izdvojiti činjenicu da je Mirjana Čizmarov iz sistematizacije izbacila jednu od najvažnijih službi u Direktoratu, koja se zove Služba traganja i spasavanja što je direktno suprotno propisima međunarodne organizacije civilnog vazduhoplovstva!

Ova gospođa je istovremeno učestvovala i u sumnjivoj kupovini poslovne zgrade u Skadarskoj ulici u Beogradu, gde bi Direktorat trebalo da se preseli krajem avgusta 2015. godine.

Ali, ono što je Vlada Republike Srbije uradila na svojoj 138 sednici, u petak 10. jula ove godine, prevazilazi sve stereotipe o pogrešnom postupanju Vlade, o donošenju nezakonitih akata, o nepotizmu i drugim režimskim bolestima.

Naime, oholost, bahatost, nečuvena demonstracija sile koju je Vlada Republike Srbije pokazala prilikom donošenja Rešenja o imenovanju vršioca dužnosti zamenika direktora Direktorata u liku mladog, sa biroa dovedenog, nestručnog i neiskusnog čoveka, za koga se pouzdano zna jedino da je rođen 1986. godine.

Sporan je i njegov "akademski status": nije utvrđeno kada je diplomirao- 2009. ili 2010. godine! Dva su različita podatka u njegovom dosijeu. Na diplomi Pravnog fakulteta koju je priložio, ne stoji da je u pitanju Univerzitet u Beogradu, pa nije poznato koji pravni fakultet je u pitanju!

Naravno, ovo nije ništa novo u radu Vlade pa i celokupne državne administracije. Kad god su mogli, oni su zaobišli, preskočili ili pogrešno protumačili neku odredbu zakona ili drugog propisa, ali su taj propis barem do sada imali kao polaznu osnovu. Međutim, sada su otišli korak dalje, pa iako nisu morali da krše propise, oni su to uradili.

Javni konkurs za izbor direktora i zamenika direktora Direktorata je i nakon imenovanja direktora (nezakonitog ali ipak imenovanja u skladu sa tim konkursom) 30. oktobra 2014. godine, ostao na snazi, pa se, eto, samo čekalo da se neko ko Vladi bude najprihvatljiviji sa liste kandidata imenuje na to mesto.

Ali, ne! Ti neuki ljudi su imenovali mladića koji nema nikakve profesionalne veze sa vazduhoplovstvom (jasan uslov u konkursu je bio petogodišnje iskustvo u vazduhoplovstvu!), već nema ni potrebnih pet godina radnog iskustva (u vreme kada je Javni konkurs raspisan 31. jula 2013. godine, vrlo verovatno da nije bio ni u radnom odnosu). Uz sve to, on nije ni na spisku kandidata od kojih se imenuje zamenik direktora, tačnije nije ni mogao biti učesnik konkursa!

To još uvek nije najgore. Prava eskalacija režimskog diletantizma i okrutne demonstracije sile, pokazala je da Vlada nije bila u stanju da pravilno primeni nijedan postojeći propis.

Ali, zato je umela da imenuje neukog i u svakom pogledu pogrešnog čoveka za vršioca dužnosti zamenika direktora (a ne zamenika direktora), iako je javni konkurs još uvek otvoren, iako su propisi o tome kada se bira vršilac dužnosti (samo kada prestane funkcija prethodnom direktoru pre isteka vremena na koje je imenovan i to najduže za period od šest meseci i do raspisivanja javnog konkursa) toliko jasni da nisu potrebna bila kakva dodatna objašnjenja.

Nova direktorka civilnog vazduhoplovstva Republike Srbije, Mirjana Čizmarov, posebna je priča. Reč je o osobi koja nema potrebna znanja iz bilo koje oblasti civilnog vazduhoplovstva (nije nikada završila ili bar odslušala bilo koji kurs iz oblasti civilnog vazduhoplovstva).

Zbog njenog ranijeg ponašanja u privrednim subjektima i državnim organima u kojima je radila pre zasnivanja radnog odnosa u Direktoratu kao što su preduzeće „Dimničar", Ministarstvo saobraćaja i Privredna komora ali i njenih karakternih osobina, ona je još početkom 2004. godine, najurena iz ministarstva saobraćaja i infrastrukture od strane tadašnjeg ministra za kapitalne investicije Velimira Ilića!

Često je putovala u inostranstvo i kao član usko stručnih delegacija, i to iz onih oblasti koje nimalo nije poznavala, tako da su takva putovanja imala karakter turističkih putovanja. Na nekim od tih putovanja je iskazivala krajnje nepoštovanje prema kolegama, a njeno najblaže rečeno „slobodno ponašanje" je imalo veoma negativnog uticaja na Direktorat.

Sumnjivi sastanci koje je imala na tim putovanjima sa krajnje sumnjivim osobama (ovi podaci su potpuno pouzdani) i sasvim sigurno iznošenje onih podataka i informacija o Direktoratu koji su mogli biti i poverljive prirode, nažalost nisu sankcionisani od strane odgovornih u Direktoratu.

Prema saznanju iz potpuno pouzdanih izvora, često je koristila privilegije koje joj nisu pripadale i zloupotrebljavala je službena poznanstva sa radnih sastanaka, na koje su je pozivali generalni direktori kao rukovodioca opšteg i pravnog sektora.

Kasnije je, po osnovu tih poznanstava, za sebe, a vrlo je moguće i za druge, pribavljala znatna materijalna i nematerijalna sredstva. Na taj način je sebi obezbedila i stan po najpovoljnijim uslovima.

Uzgred, treba podsetiti da je Mirjana Čizmarov, zahvaljujući svojim neverovatnim apetitima, oštetila Direktorat civilnog vazduhoplovstva za pedeset miliona dinara, samo po osnovu iznajmljivanja poslovnog prostora.

Bez javnog tendera i bez valjanog pregovaranja, zaključila ugovor o najmu, za koji je kasnije priznala da je preplaćen i štetan za Direktorat, što je zavedeno i u zvaničnoj dokumentaciji!

Ali, kod Vučića je sve kao i kod Pape u Vatikanu: pomoliš se, platiš i gresi su ti oprošteni!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZAJEČAR: VELIKI PINOKIO U MALOM GRADU

21. октобра 2014. Коментари су искључени

 

– Ko god od vas bude imao problema sa direktorom ili funkcionerom SNS, koji je dobio mandat da predstavlja SNS, ili nekog primenite da krade ili laže, dođite, recite mi i taj više neće moći da radi posao koji se tiče građana.

Ovu „nadahnutu" izjavu Lažni car Šćepan Debeli (Saša Mirković, nominalni predsednik Skupštine grada Zaječara a faktički uzurpator svih funkcija u ovom gradu) dao je svojoj BEST TV 29. maja 2013. godine, pred same vanredne izbore. Pri tome, vreme je pokazalo, nije ni pomislio da bi se ta izjava, ili obećanje kako god, mogla odnositi na njega i njegove najbliže saradnike. Nažalost, problem nije samo u tome: Lažni car Šćepan Debeli je u suštini patološki lažov, koji Zaječarcima gotovo svake nedelje „proda" po neku masnu laž. Naravno, zbog ograničenog prostora moći ćemo samo da se pozabavimo nekim biserima iz njegovog inače bogatog lažovskog arsenala, pred kojim bi baron Minhauzen izgledao kao amater.

 

                  Vuksan Cerović

 

Da Zaječar i Zaječarci ulaze u vreme bezobzirnog laganja postalo je jasno još 2012. godine, kada je Mirković kao potpredsednik PRS (Pokret radnika i seljaka za jednokratnu upotrebu), započeo kampanju uoči tadašnjih redovnih lokalnih izbora. Slovio je kao kandidat za gradonačelnika, a evo šta je sve obećao, a njegova verna BEST TV ushićeno obnarodovala:

– Moraju da se naprave zemljoradničke zadruge preko kojih će se dati novac domaćinima. Svaka kuća mora da dobije po 10.000 evra, da prve godine počne da radi, a druge godine da počne da donosi prinose. Ako ja budem postao gradonačelnik, svaka porodica koja se bavi poljoprivredom dobiće 10.000 evra stimulativnih sredstava iz budžeta grada… (Grljan, 2. aprila 2012. godine).

Istu ovu priču Mirković je ponovio u Šljivaru, Gamzigradu, Dubočanu i još nekim zaječarskim selima. Obećavao je građanima da će grad osnivati zemljoradničke zadruge i deliti evriće šakom i kapom. Pri tome građanima nikada nije rakao gde će naći tolike evre, jer nije ni nameravao da obećanje ispuni.

U toj PRS – ovskoj kampanji, obećavao je još subvencije za preduzetnike koji zapošljavaju radnike, svim porodicama pomoć u odnosu na broj dece, niže takse za privrednike, vraćanje „Toplane"…

U istom stilu nastavio je nakon što je lokalna vlast u Zaječaru, na čijem je čelu osam godina bio Boško Ničić, predsednik Pokreta Živim za krajinu i potpredsednik URS-a, potpuno zaribala zbog mnogih mutljavina oko putovanja, investicija, zanemarivanja školstva i ulaganja za Zaječar ogromnog novca u megalomanske rukometne planove.

Ovog puta lagao je kao predstavnik SNS, u čije je redove odmah posle izbora sa kompletnim zaječarskim PRS-om pretrčao, jer je mudro procenio da su mu tako šanse da se domogne vlasti znatno veće.

– SNS, zajedno sa svojim koalicionim partnerima, neće nikada da učestvuje u pregovorima, niti da formira vlast sa ljudima, koji su sistematski uništavali grad Zaječar i sve građane Zaječara. (BEST TV 20. januar 2013.)

Da je debelo slagao nedvosmisleno potvrđuje činjenica da je svemoćni Lažni car Šćepan Debeli danas bukvalno okružen ljudima od najvećeg poverenja bivšeg gradonačelnika Boška Ničića.

Oni su pomoćnici gradonačelnika, većnici, načelnici služni, kadrovici – jednom rečju ljudi od najvećeg poverenja. Čak je 5. avgusta ove godine formirana odbornička grupa „Zaječar u srcu" koju čine bivši Ničićevi odbornici Slađana Jovanović, Dobrila Danković, Ljubiša Petković, Dragana Milićević i Mirjana Smiljanić.

Grupa je sa SNS, koji je u Zaječaru zapravo maska za PRS, potpisala koalicioni sporazum. Šef odborničke grupe je poverljivi Ničićev čovek Ljubiša Petković, a po opštoj oceni ne radi se o bilo kakvoj političkoj ljubavi nego o sopstvenim interesima. Pošto su ti ljudi bili deo vlasti koja je po Mirkovićevim rečima uništavala Zaječar i Zaječarce i sa kojima ne može biti nikakve saradnje, očigledno je lagao.

Uoči vanrednih lokalnih izbora Lažni car Šćepan Debeli sipao je lažna obećanja kao iz rukava. Još kao član Privremenog organa obećao je da će sve sednice tog tela biti javne (BEST TV 24. aprila 2014.), a sve su bile zatvorene za javnost. Istog dana najavio je zabranu korišćenja službenih automobila u privatne svrhe i opet slagao.

Vozilo Opel Astra, navodno preneto Centru za kulturu koristio je isključivo i kao svoje Marko Jeftić koga je doveo iz Beograda. Drugo vozilo iste marke koristio je Tomislav Pavlović, bivši načelnik Gradske uprave za dolazak na posao iz Bora i povratak kući.

U tom vozilu je, nažalost, nedavno nastradao. U Gradskoj upravi pričaju da jedno vozilo marke „Škoda" koristi Milan Božović, pomoćnik za saobraćaj koga je takođe doveo iz Beograda. Kasnije je obećao da će sva službena vozila biti označena nalepnicama i opet slagao.

– Nakon mog izbora za gradonačelnika svakoj firmi koja počne proizvodnu delatnost na teritoriji grada Zaječara, za svakog zaposlenog radnika, biće iz budžeta izdvojeno po 10.000 evra..! (BEST TV 15. maj 2013.)

– Sve nezaposlene trudnice nakon izbora dobiće posao. Svi koji ih zaposle imaće subvencije iz gradskog budžeta… (BEST TV 31. maj 2013.).

– Nakon izbora svi penzioneri sa najnižim primanjima dobijaće jednokratnu pomoć… (BEST TV 6. jun 2013.)

– Sa profesionalnog sporta prebacili smo 15 miliona na socijalna davanja i isto toliko za pomoć nezaposlenim porodiljama, koje će od 1. juna dobijati po 30.000 dinara mesečno (BEST TV, 14, jun 2013.).

– Od danas počinje revizija poslovanja Gradske uprave, svih javnih preduzeća i javnih ustanova. (BEST TV 29. jul 2013.).

– Predsednik Skupštine grada Zaječara Saša Mirković pokrenuo je inicijativu da Zaječar bude klinički centar, koji će žiteljima Timočke krajine pružati zdrastvenu zaštitu na najvećem nivou…Inicijativu je u razgovoru sa Mirkovićem podržala ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović. (BEST TV, 28. avgust 2013.)

Lažovskih bisera ima sijaset i trebalo bi mnogo prostora da ih sve citiramo. Od obećanja da atraktivni istorijski vredan objekat „Vodenica" više nikad neće biti „dat na korišćenje miljenicima vlasti", navodnog „zahteva gradonačelniku Velimiru Ognjenoviću da smanji broj pomoćnika i članova veća", obećanja da će se budžetom za 2014. godinu za podsticaj male privrede i poljoprivrede izdvojiti 300 miliona diunara (23. oktobar 2013.), organizovanju ORA „Zaječar 2013" pa pomerene za narednu godinu (5. oktobar 2013), izgradnje pasarele iznad pruge kod silosa „Žitoprometa" u sklopu izgradnje novog mosta (10. februar 2014), obezbeđivanja računara svakom prvaku (20. februar 2014.), obećanja da će grad formirati mlekarsku zadrugu ( 21. februar 2014), do gomile laži i njega i njegovih saradnika oko saradnje sa Vudstok, gotovo nijedna reč koju je izgovorio nekrunisani gospodar zaječara nije bila istina.

Mnogi Zaječarci lokalnu vlast doživljavaju kao privatno preduzeće u kome je jedini gazda Saša Mirković. Ljudi su zapošljavani tako što su, umesto radne biografije i diplome direktorima donosili ceduljice na kojima je pisalo kolika treba da im bude plata.

Taman posla da ne budu primljeni. Samo u Agenciji za strateški razvoj d.o.o. bilo je zaposleno desetak ljudi iz Beograda, koji Zaječar nikada očima nisu videli. Koliko ljudi radi na izmišljenim radnim mestima i funkcijama, ili radi kod jednog, a platu prima kod drugog budžetskog korisnika malo ko zna.

Pomenuta Agencija je po svemu sudeći trebala je da bude paravan za mutljavine Lažnog cara Šćepana Debelog i njegovih pulena. Iz pouzdanih izvora saznali smo da se Ljubomir Vučković v. d. direktora. već tada žalio da je Mirković, mimo Agencije kojoj je to trebala da bude delatnost, preko Gradske uprave direktno ugovarao razne poslove.

Žalio se, takođe, da su mu neprekidno slati kadrovi sa ultimativnim zahtevima da budu zapošljeni sa dobrim platama i da je od njega ultimativno traženo da potpiše ugovor o zakupu rezidencijalnog Genex apartmana od 260 kvadrata sa garažom, po ceni od 360 hiljada dinara mesečno.

U taj prostor, koji je trebao da bude nekakva Kancelarija Zaječara u Beogradu, "uselile" su se Mirkovićeve sekretarice Danijela Jovanović, Dragana Luković i Mara Bojbaša, kao i izvesni Stevan Milićević, koji su u međuvremenu zapošljeni u Agenciji za strateški razvoj. Prostor je opremljen novcem iz budžeta grada Zaječara.

Na Vučkovića je, saznali smo, vršen veliki pritisak da potpiše ugovor o zakupu pomenutog prostora što je on odbio. Ko je potpisao ugovor i da li je zakup prostora plaćen javnost nije nikada upoznata, ali se zna da je Kancelarija Zaječara u Beogradu brzo ukinuta.

Ukinut je i Vučković tako što je 4. aprila 2014. godine Skupština grada donela rešenje o njegovom razrešenju, uz obrazloženje da privredno društvo na čijem je čelu bio nije postiglo očekivane rezultate. Vučković nije bio na sednici, a na pitanje koji to rezultati nisu postignuti rečeno je da je čovek bolestan. Pred Osnovnim sudom u Zaječaru, saznali smo, pokrenuo je sudski spor zbog nezakonitog razrešenja.

Ima indicija da Vučković, nije smenjen samo zbog odbijanja da bude paravan i da potpiše ugovor o zakupu prostorija u Beogradu. Iz vrlo pouzdanog izvora saznali smo da je odbio da Agencija za strateški razvoj grada Zaječara potpiše ugovor sa TV BELAMI iz Niša vredan pet miliona dinara za kampanju koja sa Agencijom za strateški razvoj nije imala nikakve veze.

Te pare su, navodno, bile namenjene za finansiranje kampanje SNS u Nišu i Sokobanji za parlamentarne izbore. Da li je taj ugovor potpisan i da li je novac uplaćen javnosti je nepoznato. U svakom slučaju nadležni bi to trebali da provere.

Agencije za strateški razvoj više nema, ali je mnogo veći problem što su svi direktni i indirektni korisnici budžeta grada Zaječara, nemilice zasipani lažnim obećanjima, suočeni sa velikom besparicom, dugovima i sudskim sporovima.

U isto vreme traju građevinske bahanalije nove vlasti, koja ulaže ogroman novac u građevinske projekte koji nisu prioritetni (most na Crnom Timoku, rekonstrukcija Ulice Nikole Pašića i uređenje starog groblja), što plate radnika kasne mesecima, što su tri ustanove u likvidaciji (Ustanova za sport, Centar za kulturu i Turistička organizacija) istu sudbinu dele JP "Objedinjena naplata" i "Agencija za ruralni razvoj", a JKP "Kraljevica" je oterano u stečaj. Umesto obećanog zapošljavanja 600 radnika u ovoj godini bez posla je ostalo sedamdesetak.

Da bi se to prikrilo na sceni je neviđeni medijski mrak. Lokalne televizije umesto izveštavanja o skupštinskim zasedanjima posao otaljavaju čitanjem dnevnog reda i izjavama Saše Mirkovića, dok odbornici opozicije posle sednica mikrofonu ne mogu ni da privire.

Naravno, to ima cenu. U izveštaju o šestomesečnom izvršenju budžeta, koji odbornicima još nije dostavljen, piše da su mediji dobili 89 odsto, poljoprivreda 1,10 odsto, javni prevoz 2,0 odsto a srednje škole 4, 20 odsto sredstava planiranih za ovu godinu.

Kako stvari stoje svetla na kraju tunela nema. Svi putevi vode iz Zaječara, a nijedan u Zaječar. Nažalost.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREVAROM PRI KUPOVINI VETERINARSKIH STANICA DO LAKE ZARADE, UNIŠTAVANJA VETERINARSKIH USLUGA I STOČNOG FONDA

5. фебруара 2014. 1 коментар

 

Kupovina veterinarskih stanica u Srbiji, dobrim delom je obavljena novcem od od trgovine drogom, ali i iz drugih sumnjivih poslova. To je i bio razlog visokih aukcijskih cena koje su postignute prilikom prodaje, ali i uzrok kasnijeg raspada veterinarske službe kakva je decenijama postojala. Privatizacija veterinarskih stanica u Srbiji, sprovedena je na potpuno pogrešan način, pa je danas kvalitet veterinarske službe vraćen na nivo od pre Drugog svetskog rata. Ovo je zaključak stručnih lica, izveden iz zastrašujućih činjenica o propadanju ove strateški važne oblasti.

 

          Vuk Stanić

 

Zarazne bolesti stoke, poput svinjske kuge, kju-groznice, bruceloze i šmalenberga, su postale normalna pojava. Ove bolesti trebalo bi da suzbijaju veterinarske stanice, u saradnji sa Upravom za veterinu Ministarstva poljoprivrede. Ali, tu treba znati da pojava ovakvih bolesti pojedincima donosi veliki profit, pa je to i razlog što Ministarstvo ne uspeva (ili nema nameru) da ih iskoreni.

Od ovakvog stanja profitiraju, sumnja se, neki službenici ministarstva poljoprivrede, i povlašćeni vlasnici veterinarskih stanica. Oni po osnovu "programa mera" iz budžeta, zarad suzbijanja zaraznih bolesti, izvlače godišnje više od 250 miliona dinara.

Budžetska kontrola koja je nedavno obradila dokumentaciju Ministarstva poljoprivrede Srbije, otkrila je brojne nepravilnosti u ovoj oblasti. Država je finansijski oštećena, ispostavilo se, ali još uvek niko nije u zatvoru.

"Program mera" je naziv pod kojim ministarsvo za poljoprivredu malim ili velikim poljoprivrednim gazdinstvima može da daje besplatne vakcine za stoku, lekove, spermu bikova za veštačku oplodnju krava. Sve to do seljaka stiže putem veterinarskih stanica, koje vode evidenciju o broju stoke koju treba vakcinisti u području na kome deluju.

Na osnovu dokumentacije stanica, ministarstvo im dostavlja vakcine, vakcine i druga oprema iz programa mera je besplatna, ali se usluge poput veštačke oplodnje, ili vakcinacije naplaćuju. Naplaćuje ih veterinarska stanica.

Na prvi pogled ovo je siguran posao koji garantuje vlasniku stanice monopol na veterinarske usluge na geografskoj lokaciji za koju je nadležan. Informacija o sigurnom poslu koji donosi veliki profit, a iza kojeg stoje država Srbija i Evropska unija, bio je i razlog da se u privatizaciju stanica proteklih godina uključe i oni koje veterina nikada nije zanimala!

 

     Brzo kupi, brzo rasturi, brzo prodaj…

 

U kupovinu veterinarskih stanica ušao je i novac od trgovine drogom, ali i iz drugih sumnjivih poslova. To je i bio razlog visokih aukcijskih cena koje su postignute prilikom prodaje.

Zapravo i oni čiji kapital nije vukao poreklo iz kriminalnih poslova morali su na aukcijama da se nadmeću sa ovima čiji novac vodi poreklo iz sivih tokova, što je cene dizalo do nerazumnih nivoa.

Primera ima dosta. Recimo, Javnu veterinarsku službu, Veterinarsku stanicu u Novom Sadu, kupio je u maju 2008. godine, Veljko Šćepanović, odnosno njegova majka Vera, i to za 1.086.000 evra. Milion i osamdeset šest hiljada evra koliko je Šćepanović izlicitira je bilo 12,5 puta više od početne cene na toj aukciji.

U nadmetanju je učestvovalo sedmoro zainteresovanih. Novi vlasnici tada su izjavili da su stanicu "kupili porodično" i da će nastaviti tu delatnost. Agencija za privatizaciju kasnije je raskinula ugovor sa njima zbog neodržavanja kontinuiteta poslovanja, neinvestiranja i nepoštovanja socijalnog programa.

Mediji su tada objavili da je novi vlasnik Veterinarske stanice „Novi Sad" , na računu zatekao 3,5 miliona dinara, ali da je ubrzo sve spiskano, i da je su od 16 zaposlenih veterinara ostala svega četiri!

Ova porodica kupila je nekoliko veterinarskih stanica u Vojvodini. Na ime Dragana Šćepanovića kupljena je Veterinarska stanica „Sombor", i taj ugovor Agencija za privatizaciju je raskinula zbog neinvestiranja, neodržavanja kontinuiteta proizvodnje, i nepoštovannja socijalnog programa.

Šćepanovići su kupili i stanice u Srbobranu i Kikindi, kao i Veterinarsku stanicu „Sremska Mitrovica", za koju su dali 855.000 evra.

Veterinarska stanica u Subotici bila je jedna od najskupljih. Prodata je za 1.511.000 evra polovinom 2008. godine, a zbog neplaćanja rata sav posao je pao u vodu. Agencija za privatizaciju raskinula je i taj ugovor. Kada je otišla na doboš, ova stanica je bila skuplja od ostalih koje su bile ponuđene na toj aukciji. Cena je od početnih 37,6 miliona u nadmetanju troje potencijalnih kupaca porasla na 121 milion dinara. Vlasnica je tada postala Darinka Konstantinović iz Futoga.

Veterinarsku stanicu u Mionici kupilo je za 9,6 miliona dinara fizičko lice, po profesiji hemičar, tada je izjavio da planira da ujedini veterinarske stanice Kolubarskog okruga u holding.

Konzorcijum zaposlenih u Veterinarskoj stanici Kragujevac je na aukciji pobedio klanicu Budućnost iz tog grada, postane vlasnik svog preduzeća za 29 miliona dinara.

Veterinarsku stanicu Ruma kupio je Živko Matijević, a prodajna cena na aukciji dostigla je 55 miliona dinara.

Veterinarsku stanicu Vladimirci kupilo je poljoprivredno preduzeće Gučevo iz Loznice za 23 miliona dinara, a stanicu Veliko Gradište kupio je Slobodan Rajčić, bivši radnik te stanice i vlasnik privatne veterinarske stanice Rajčić.

Stanica u Čačku plaćena je 688.000 evra, u Valjevu – 641.000 evra, a dok su neke otišle za svega 12.000 ili 14.000 evra.

Zlatni posao sa programom mera i monopolom na veterinarskim uslugama na određenom geografskom području ispostaviće se nije tako zlatan, pa su ugovori kasnije uglavnom raskidani, kao što je slučaj sa stanicama „Šid" i „Bačka Topola", zbog nepoštovanja socijalnog programa, odnosno neodržavanja kontinuiteta poslovanja.

Ukupno je, od jeseni 2007. do kraja 2009, prodato stotinak veterinarskih stanica u celoj Srbiji, potom je do kraja 2010. godine raskinuto 19 ugovora. Agencija za privatizaciju je kasnije i sama saopštila da je od ukupno 101 prodate stanice, petina privatizacija poništena.

Najbolji primer da veterinaske stanice nisu vredele koliko je izlicitirani su raskidi ugovora stanica u Petrovcu, kupljene za 693.000 evra, Velikoj Plani i Žagubici, kupljenih za 242.000, odnosno 328.000 evra.

Ispostavilo se da Ministarstvo ne odobrava svakome da učestvuje u programu mera i da veterinarska stanica mora prethodno da ispuni uslove koje propisuje Evropska unija.

Drugi veliki problem je i činjenica da kupovinom stanice nikome nije garantovano da se u istoj opštini neće otvoriti i konkurencija, sa namerom da na istoj opštini radi isti posao.

Najveći problem sa kojim su se vlasnici stanica suočili bio je raspad srpskog stočnog fonda.

U poslednjih deset godina fond je smanjen za 250.000 junadi i blizu 400.000 krmača, pa su neke od stanica čak i kada ispune uslove za program mera imale toliko mali obim posla da više nije postojala ekonomska isplativost. Ovo je ujedno i razlog zbog koga bi bilo dobro preispitati odluku o divljoj tržišnoj privatizaciji ovih ustanova.

 

     Lepo je zarađivati na javnim nabavkama

 

Veterinari su pre privatizacije veterinarskih stanica tražili da se, zbog specifičnosti posla, postave posebni uslovi za prodaju, odnosno da se vodi računa o tome ko ulazi u ovaj posao, da ne bi došlo do "urušavanja struke".

Javna veterinarska služba je veoma važna za svaku opštinu i svako selo, s obzirom na to da joj je osnovni zadatak briga o životinjama i sprečavanje zaraznih bolesti, poveravanje ovako bitnog posla nekome kome je na prvom mestu profit je veliki rizik za naciju.

Ipak ne posluju sve veterinarske stanice loše, budžetska kontrola ustanovila je veći deo novca iz programa mera upućivan na svega nekolicinu veterinarskih ustanova.

Upoređivanjem podataka o broju vakcina koje su upućivane pojedinim veterinarskim stanicama i broja registrovanih životinja na tim opštinama, ispostavilo se da su dobijale deset puta više vakcina od ukupnog broja životinja.

Ove informacije prosleđene su i službenicima ministarstva unutrašnjih poslova, pa je tim povodom saslušavano više službenika ministarstva među kojima i načelnica veterinarske inspekcije, Sanja Čelebićanin.

Jedno od objašnjenja koje su dali zaposleni ministarstva je da je u dokumentu pogrešno, umesto hiljadu komada upisana jedna nula više, zbog čega je navodno poslato deset hiljada komada vakcina stanici u Kragujevcu.

Pošto se višak inekcija ne pojvaljuje jednom već više puta, ovakvo objašnjenje ne može da objasni ukupan višak. Čudno je i to da se stočni fond godinama smanjuje a da se novac koji država izdvaja iz budžeta za program mera konstantno uvećava.

Sa nekada 60 miliona dinara, za program mera u ovoj godini Uprava za veterinu tražila je 240 miliona dinara. Istraživanjem koje je naš list sproveo došli smo do saznanja da postoje grupe kojima je u interesu da se svinjska kuga i druge bolesti nikada ne istrebe, jer će onda uvek lepo zarađivati na javnim nabavkama inekcija za te bolesti.

Privatizacija veterinarskih stanica, se pokazala kao loš posao, u kojem nije dobro prošla ni država, ni nove gazde, ni radnici.

Država je na gubitku jer je dvadesetak stanica ranije privatizovanih sada ne funkcionalno, ne moguće je za njih naći nove vlasnike. Ispostavilo da vlasništvo nad njima ne donosi dovoljan profit. Sa druge strane ukoliko se država pojavi kao vlasnik i tim stanicama vrati status javnih ustanova one bi mogle da budu u povlašćenom položaju u odnosu na druge privatne veterinarske stanice.

Smanjenje stočnog fonda dovodi do toga da je sve manji obim posla za sve veterinarske stanice, dok su u većini privatizovanih ustanova gazde loše ili nikako sprovele socijalni program. Veliki broj veterinara koji su radili u ovim ustanovama je ostao i bez posla, što je velika sramota za državu.

Nedavno je Petar Matijević tražio da mu država omogući da privatizuje Institut za higijenu i tehnologiju mesa. Srećom država je za sada zauzela stav da institute ne treba privatizovati.

Ranija iskustva sa privatizacijom veterinarskih zavoda govore u prilog tome da je ova odluka ispravna. Šta više u oblasti poljoprivrede većina poduhvata je loše urađena, i kvalitetne fabrike su prodavane ispod cene.

Fabrika ulja u Zrenjaninu je pod sumnjivim okolnostima postala većinsko vlasništvo hrvatskog tajkuna Ivice Todorića.

Fabrika ulja i proteina Bioprotein iz Obrenovca, koja je jedina proizvodila supstance za zdravu hranu na balkanu procenjena je pre privatizacije na 4,5 miliona dolara. U postupku privatizacije uz amin ministra Aleksandra Vlahovića, fabrika je prodata firmi Bankom, Milana Pešuta iz Republike Srpske za svega 150 hiljada dolara!

Slabo je poznato da se ova kompanija bila partner sa firmom Zekstra, uhapšenog Dragana Đurića prilikom kupovine Veterinarskog zavoda u Zemunu.

Zekstra nije mogla da se pojavi sama na tenderu po što joj je pretežna delatnost bila prodaja garderobe. Đurić i Pešut su formirali konzorcijum njihovih firmi Zekstra i Bioprotein i tako ispunili uslove za tendersko nadmetanje za Veterinarski zavod.

Inače vlasništvo Pešuta nad Bioproteinom je i tada osporavano od strane Narodnog pokreta za borbu protiv korupcije iz Obrenovca. Oni su tvrdili da je aukcija o prodaji poništena 07.04.2003 i da je Pešut protiv Zakonito zagospodario tom fabrikom.

Zaista na aukciji su svi učesnici bili povezani sa firmom Bankom, jedan je radio u toj firmi, drugi je bio dužnik te kompanije, treći ponuđač je bio sam Bankom.

Ipak intervenisao je lično ministar za privredu i privatizaciju Aleksandra Vlahović i Bankom je postao vlasnik Bioproteina.

 

     A 1.

  Pavlović: "Vučić radi protiv Zakona"

Istražujući po kom Zakonskom aktu su privatizovane veterinarske stanice, i zavodi privatizovana obratili smo se Ministarstvu poljoprivrede i Agenciji za privatizaciju. Oni nam do zaključenja broja nisu odgovorili ništa…

U razgovoru sa bivšim direktorom agencije za privatizaciju Brankom Pavlovićem saznali smo da, on u vreme dok je vodio Agenciju nije želeo da dozvoli privatizaciju veterinarskih stanica, ali ni Veterinarskog zavoda u Zemunu iz razloga, strateško nacionalnog značaja. Pavlović nam je objasnio i da direktne pogodbe koje sklapa Aleksandar Vučić sa šeicima iz emirata o prodaji i najmu poljoprivrednog zemljišta nisu u skladu sa zakonom, baš kao ni direktna pogodba o izgradnji Beograda na vodi.

Pavlović kaže: "…Ja sam se lično zalagao da se ne proda Veterinarski zavod u Zemunu, jer kada nešto privatizujete, to znači da ste ga prepustili volji tržišta. Kada ga privatizujete, vi ste rekli da to ne mora više da postoji.

Rekli ste da će tržište o tome odlučivati. Dakle sutra može biti zatvoren ako se vlasnicima ne isplati da njime upravljaju. Taj model nije dobar za one firme koje imaju strateški značaj. Veterinarski zavod je kao su meni tada stručnjaci veterinari rekli, jako bitan u proizvodnji nekih proizvoda. Rekli su da država ne sme doći u situaciju da te proizvode uvozi…".

On ističe da je potom tražio i mišljenje resornog ministarstva za privatizaciju veterinarskih zavoda i stanica, da takvo mišljenje nije dobio i da zbog toga veterinarski zavodi i stanice nisu prodavani, dok je on vodio Agenciju.

Na pitanje kako komentariše prodaju bez tendera poljoprivrednih preduzeća šeicima iz Emirata, i način na koji im Aleksandar Vučić obećava da će graditi Beograd na vodi, Pavlović kaže da to nije u skladu sa Zakonom: "…Sve je to suprotno Zakonu, počev od prodaje Sartida Amerikancima direktnim dogovorom. Sve to što sada Vučić obećava Šeicima u suprotnosti je sa Zakonom. Sve čak i direktna pogodba oko prodaje JAT-a nije legalna.

Zakon o privatizaciji i Zakon o javnim nabavkama, regulišu tu oblast i jasno se ističe da treba obezbediti više ponuđača. Osim toga čak i da ne postoji niko zainteresovan za izgradnju Beograda na vodi, osim partnera koje Vučić zagovara, postavlja se pitanje da li treba sve tek tako prepustiti u ruke stranaca?".

 

     A 2.

  Antibiotici u medu

Svega pet odsto meda u Srbiji je prirodnog porekla.

Nedavno preminuli mladić, koji je umro usred penicilinskog šoka, nakon konzumacije meda, naterao je veterinarsku inspekciju da prvi put posle više godina urade analize meda na prisustvo antibiotika.

Čak i kada nema antibiotika u medu, ne očekujte da med bude zdrav, jer je 95 odsto meda dobijeno veštačkom prehranom pčela.

Veterinarske stanice se gotovo uopšte ne bave zdravljem pčela, pa ih vlasnici samostalno leče antibioticima. To za posledicu ima da konzumenti takvog meda često imaju alergijske reakcije na antibiotike.

Po zakonu inspektori su obavezni da kontrolišu prisustvo antibiotika, ali po zakonu takve analize niko ne radi.

Prema rečima bivšeg inspektora Miodraga Stojšića, najgora situacija je u Beogradu.

-U glavnom gradu, veterinarska inspekcija kontroliše isključivo kvalitet meda, dok se uzorkovanje i ispitivanje na zdravstvenu ispravnost uopšte ne radi, priča on i objašnjava da inspektori kvalitet kontrolišu tako što rade analize na HMF i Dijastazu. Ovakvi testovi se u Evropskoj uniji više ne rade, kaže on.

Stojšić objašnjava da je Evropa shvatila da je HMF u sokovima prisutan i do 1000 miligrama na kilogram, dok ga u mesu ima i 2000 miligrama na kilogram. Potom su radili ispitivanja i shvatili da nije opasan po ljudsko zdravlje, a kako HMF ima daleko manje u medu nego u mesu i sokovima oni su prestali med da kontrolišu tim povodom.

Sa druge strane već nekoliko puta se desilo da kontigente srpskog meda vrate iz EU, zbog prisutnosti antibiotika koje niko ne kontroliše.

Po našem zakonu dozvoljena je količina 40 miligrama HMF-a u medu. I pčelari to uglavnomi postižu. Ipak kada med dugo stoji na policama u maloprodaji HMF zna da poraste i preko tog nivoa. Ovo supstanca ostaje daleko ispod 1000 miligrama koliko ga ima u sokovima. Redovno beogradski inspektori, po naređenju Dušana Ljuštine načelnika za Beograd, kontrolišu med na HMF, a nikada na antibiotike, priča Stojšić i kaže da je on do sad uvek predlagao da Ljuština bude smenjen.

 

     A 3.

  Bolje su radili u vreme Tita

Veterinarske stanice i ambulante postojale su već u Kraljevini Jugoslaviji, dok je u vreme Tita mreža raširena tako da su svojim radom pokrivali svaki kutak SFRJ.

U socijalističkom samoupravljanju opštine, a nekada i manje jedinice lokalne uprave, organizovali su rad veterinarskih stanica. Posle raspad SFRJ Srbija je nasledila taj oblik rada ovih ustanova. Pomoćnik ministra poljoprivrede Žika Kostić je 1992. godine stanice izdvojio iz ingerencije lokalnih samouprava i stavio ih pod republičku kapu. Veterinarske stanice su tada postale javne službe.

Pojedini veterinari koji su u to vreme radili u tim stanicama, odbili su da nastave sa radom, smatrajući da je to napad SPS-a na nezavisnost njihovog rada. Plate i prihodi veterinarskih stanica su u narednom periodu smanjivani, ali ne zbog pogrešnog rada, već iz razloga opšte ekonomske krize i poodmaklog propadanja sela. Ipak ove stanice tada su zadatke iz njihovih oblasti savesno obavljale i nije bilo zaraznih bolesti životinja ni za trećinu koliko ih ima danas.

Posle petog oktobra, stanice su lagano transformisane tako da mogu da budu privatizovane. Opštinske prostorije u kojima su radile i oprema sa kojom su radile smatrani su njihovim vlasništvom, koje je zajedno sa zaposlenima bilo predmet kasnije privatizacije.

Danas je oblast koju bi veterinarske stanice trebalo da regulišu u opštem haosu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: