Архива

Posts Tagged ‘arabija’

BOSNA i HERCEGOVINA: ŠIROKI CILJEVI MIROLJUBIVOG SVETA I VEHABIJSKIH KOLONISTA PREKO DRINE…

17. јануара 2016. Коментари су искључени

 

Pod izgovorom izgradnje turističkih naselja u Bosni i Hercegovini arapski investitori kupuju zemlju na kojoj će nići kampovi za smeštaj i obuku islamskih ratnika. Placevi se kupuju za sada samo na teško pristupačnim brdskim terenima, kako bi budući kampovi mogli lakše da se brane, a i da budu sklonjeni od pogleda radoznalaca.

Hrana za nove vehabističke kolonizatore dolaziće sa imanja koje će zakupiti arapski investitori u Vojvodini, piše u svom istraživačkom tekstu novinar bečkog lista „Kuriir".

 

                    Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

MIROLJUBIV SVET DOSAO DA OSTANE

 

Prošlog leta je neuobičajeno veliki broj turista iz arapskih zemalja posetio banje u Bosni i Hercegovini, posebno Ilidžu, poznato lečilište na obodu Sarajeva. I ranije je u BiH dolazilo dosta turista iz zemalja sa Arabijskog poluostrva, ali je njihov broj 2015. bukvalno eksplodirao.

Novinar bečkog dnevnog lista „Kurir", Vilhelm Tojrecbaher istražio je ovaj fenomen i svoja zapanjujuća otkrića objavio 3. januara 2016. u pomenutim novinama.

Arapi u Bosnu i Hercegovinu dolaze bez vize. Na mnogim lokalima u Sarajevu stoje natpisi na arapskom jeziku, a džamije su svuda po gradu. U početku su posetioci sa Bliskog Istoka zaista bili samo turisti, od prošlog leta sve više njih ostaje da boravi u Bosni i Hercegovini.

Zakon BiH ne dozvoljava stranim pravnim i fizičkim licima da postaju vlasnici zemlje, ali im ne brani da postanu vlasnici domaćeg preduzeća koje poseduje nepokretnosti.

Samo iz Kuvajta potiču vlasnici 232 nova preduzeća, među njima je i investitor koji na Igmanu gradi futurističko naselje „Novu Ilidžu" za 40.000 stanovnika. Maketa naselja podseća na „Beograd na vodi": veliki tržni centar, luksuzni apartmani, hoteli, parkovi, pa čak i promenada veoma slična onoj zamišljenoj da bude na Savi. Kuvajtski ambasador u Sarajevu ovde je sazidao svoju novu privatnu rezidenciju.

U malom mestu Trnovu , na granici sa Republikom Srpskom, investitori iz Ujedinjenih Arapskih Emirata kupuju okolna naselja da bi za 2,2 milijardi evra izgradili luksuzno naselje za takođe 40.000 stanovnika. U izgradnji će biti angažovana lokalna radna snaga, ali će 150 Srba izgubiti svoja ognjišta.

Tojrecbaher tvrdi kako su stanovnici odbili da Arapima prodaju svoju dedovinu, ali da im je ona oduzeta eksproprijacijom, na sličan način kao i zemljište potrebno za „Beograd na vodi".

Ove sličnosti nisu jedine veze između arapskih investicija u Bosni i Hercegovini i onih u Srbiji.

Stanovništvo BiH sa različitim osećanjima posmatra dolazak investitora iz Persijskog zaliva. Srbi i Hrvati su veoma podozrivi i uznemireni, ali nisu ni svi Bošnjaci oduševljeni, piše Tojrecbaher. Sa jedne strane su pojedinci srećni jer stižu sveže pare i kreće izgradnja zemlje, što nailazi na odobravanje posebno jer se ova država oseća izdatom od strane Evropske Unije koja ne pokazuje naročito interesovanje za ulaganja u ratom razorenu balkansku državu.

Sa druge strane, primetno je za svakog da Arapi najmanje ulažu u poljoprivredu i industriju, čak nije sigurno ni kakve turističke kapacitete oni, navodno, grade. Ono što jeste za svakog očigledno jeste da će vlasnici i korisnici novih, luksuznih građevina biti državljani istih onih zemalja iz kojih dolaze investitori. Šeici, zaključuje Tojrecbaher, zidaju naselja za vehabije koje će naseliti pred samim kapijama Evrope.

Narod ovog napaćenog regiona još nije zaboravio vehabije i pripadnike Al-kaide koji su za vreme građanskog rata 1992. do 1995. Bošnjake snabdevali oružjem i borili se u Armiji BiH protiv Srba i Hrvata. Ti „saborci" su najmanje vremena provodili na frontu, a daleko više u pozadini šireći svoju verziju islama i maltretirajući, a najčešće i ubijajući na zverski način ne samo pripadnike drugih veroispovesti, već i muslimane koji nisu pristajali da se vrate u srednji vek vehabijskog učenja.

Godinama posle završetka građanskog rata vlasti BiH i međunarodne mirovne snage vodile su akciju iseljavanja ovih misionara i mudžahedina, ali je najveći broj njih ostao. Sada im dolazi pojačanje.

Da namere arapskih investitora uopšte nisu naivne, dokaz je upravo njihov sinhronizovani prodor u Srbiju.

Za razliku od BiH Srbija je većinski pravoslavna zemlja, a u krajevima gde bi finansijeri iz Ujedinjenih Arapskih Emirata najviše da ulažu, u Vojvodini i Beogradu, skoro da uopšte ni nema muslimana. Posedi u Srbiji su, međutim, značajni za izdržavanje kolonista koji će biti naseljeni u Bosni i Hercegovini.

Obradive zemlje nema puno u BiH, posebno ne one visokog kvaliteta. Hrana koja se u toj državi bude proizvodila jedva će moći da zadovolji potrebe stanovništva uvećanog za vehabijske koloniste. Sa druge strane, zalivske zemlje nemaju skoro uopšte obradive zemlje, pa su primorane da hranu uvoze.

Zbog toga je zamišljena simbioza između arapskih projekata u BiH i onih u Srbiji: u Srbiji će biti osnivane farme, a nadzornici će dolaziti iz arapskih kolonija u Bosni i Hercegovini. Radna snaga mogu da budu i domaći stanovnici, a po potrebi će radnici biti dovođeni i sa strane, iz islamskih zemalja sa jeftinom radnom snagom.

Bogati šeici već godinama unazad kupuju obradivu zemlju širom sveta. Ujedinjeni Arapski Emirati su, po izveštaju glasila Evropske mreže za alternativno razmišljanje i dijalog „Transform" iz 2009. u Pakistanu posedovali skoro milion hektara, dok su u Ukrajini pregovarali o kupovini nekoliko miliona hektara obradive zemlje.

Rat u ovoj bivšoj sovjetskoj republici pokazao je da su ovako vredne investicije najsigurnije tamo gde postoji mogućnost kontrole režima i sprečavanje nepoželjnog razvoja događaja.

Među najvećim svetskim kupcima i zakupcima obradive zemlje, nalaze se Saudijska Arabija (najmanje dva miliona hektara) i Ujedinjeni Arapski Emirati (oko 1,5 miliona hektara). Precizni podaci nisu dostupni, jer mnoge afričke zemlje prećutkuju dolazak kupaca iz Zaliva.

Arapski investitori nisu, međutim, omiljeni ni među svojom braćom po veri. U skoro isključivo muslimanskom Pakistanu investitori iz Abu Dabija i Katara kupili su nekoliko stotina hiljada hektara zemlje. Kako nisu svi seljaci dobrovoljno prodali svoja imanja, a mnogima nije isplaćena pravična nadoknada, krajem prve decenije ovog veka došlo je do pravog seljačkog ustanka koji nije mogla da uguši ni, inače, do zuba naoružana pakistanska armija, piše „Transform".

Kolonizatori Bosne i Hercegovine hraniće se sa vojvođanskih njiva, njihove glavešine sedeće u luksuznim naseljima u Sarajevu ili u „Beogradu na vodi", a na tuđoj zemlji naseljene vehabije zauzvrat će intervenisati kada god paori iz Vojvodine zatraže svoja prava. Kolonizacija BiH i Srbije mali je korak za šeike, ali zloslutno krupan za hrišćamsku Evropu.

     A 1. Šeici u luksuznim vilama

Za sada Arapi ne pokazuju veliko interesovanje za investicije u Republici Srpskoj, ali to je samo prividno. Cilj šeika i emira upravo jeste da se cela Bosna i Hercegovina kupe da bi tu bila izgrađena najveća vehabistička baza u Evropi. Srbi pravoslavci i Hrvati katolici vremenom će milom ili silom svoja imanja prodavati kupcima iz zemalja Persijskog zaliva i odlaziti u beli svet.

Vilhelm Tojrecbaher ukazuje na zabrinutost stanovnika BiH zbog činjenice da Arapi nezaustavljivo grade džamije i škole u kojima se deca ideološki truju i pripremaju da postanu „sveti ratnici islama".

Ispred trgovinskog centra „Sarajevo" u prestonici Bosne i Hercegovine stoji mermerna kocka sa natpisom na arapskom koji skoro ni jedan prolaznik ne razume, ali koji ima značenje za vehabije. Zdanje od 49.000 kvadratnih metara i 80 lokala zidala je saudijska kompanija „Al-Shiddi".

Isto preduzeće se dočepalo i 180.000 kvadratnih metara najboljeg zemljišta na brdima oko Sarajeva. Tu, po ugledu na Beverli Hils, treba da nastane super luksuzno naselje Poljine Hils sa 214 vila za prebogate šeike. Završetak radova na prvom zdanju u ovom naselju svečano su obeležili ambasador Saudijske Arabije, visoki zvaničnici te kraljevine u pratnji domaćih funkcionera iz redova Bošnjaka, kao i brojni predstavnici investitora.

Na samo dva kilometra od Sarajeva je mesto Hadžići u kome su do rata živeli skoro isključivo Srbi. Danas ovo mesto pripada kantonu Sarajevo, a zemljište kupuje investitor iz Kuvajta koji tvrdi da će tu da nikne turističko naselje.

Kuvajtska kompanija „Ardh Al-Jazeera" gradi u naseljima Sokolović Kolonija i Dobrosavići 50 luksuznih vila. I u naseljima Lužani, Lokve, Crepljani i Osenik nastaće arapska odmarališta, odnosno kampovi za smeštaj i obuku vehabista, tvrdi bečki „Kurir".

©Geto Srbija

 

materijal: List protiv mafije

UVOD U BELO ROBLJE I SRAMAN ROBOVLASNIČKI UGOVOR DEVOJKAMA IZ SRBIJE ZA RAD U AVIO KOMPANIJI IZ DRŽAVE OMAN

21. септембра 2015. 2 коментара

 

Kompanija Oman Er (Oman Air) i njihov partner Mekti (Meccti) ponudili su mladim srpkinjama, preko domaće firme Flaj-Flaj, da potpišu, da će raditi kao stjuardese, ali i da ih poslodavac može rasporediti da rade "bilo koji drugi posao". "Bilo koji drugi" je širok pojam, tako devojke ne treba da se iznenade kada ih rasporede na mesto, čistačica, ili radnica u toples barovima.

Srbija nema status poštovane zemlje u svetu, srpsku radnu snagu svetski kapitalisti posmatraju kao pametne robove koje treba angažovati za što manje para. Za ovakav status Srbije i srpskog naroda možemo zahvaliti aktuelnoj, ali i svim prethodnim vladama u poslednjih 25 godina.

Aktuelni predsednik Vlade nam konstantno saopštava dobre ekonomske rezultate, dok je narod toliko bedan da roditelji dozvoljavaju deci da odlaze na rad u takve zemlje, gde im se može desiti da budu silovani, kidnapovani, ubijeni…

                 

                   Vuk Stanić

FLAJ STJUARDESE I PONIZAVAJUCI UGOVOR O RADU

 

Beogradska firma Flaj-Flaj (Fly-Fly) je na svom sajtu, objavila sada već treći poziv zainteresovanima, za rad u omanskoj avio kompaniji Oman-Eir (Oman Air), gde se kako kažu mogu javiti isključivo neudate devojke mlađe od 31 godine!

U oglasu se ističe da prijavljene kandidatkinje ne smeju imati ni vanbračnu decu. Čitajući samo taj deo oglasa, uvidećete sličnost sa oglasima koji su objavljivani u istočno evropskim zemljama posle pada berlinskog zida, a služili su za regrutaciju devojaka za rad u toples barovima i javnim kućama.

Kandidatkinje koje su se odazvale oglasu, prošle su niz testova, većina ih je primljena a onda su im poslali ugovore koje treba da potpišu. Jedan sa omanskom kompanijom Oman Er, a drugi sa firmom Mekti iz Ujedinjenih Emirata.

Sedište Mektija je u "Ras Al Kaimah" slobodnoj zoni, u kojoj kako upućeni kažu većina poslovnog prostora zvrji prazna bez zakupaca. Ljudi iz Mektija kažu da se bave regrutacijom letačkog osoblja.

Beogradskim devojkama koje su odabrali kao letačko osoblje su posle položenih testova na potpis poslali prevarantski ugovor koji potpisnice obavezuje da Mektiju plate 1.900 dolara.

U pitanju su devojke koje su prošle gomilu testova, engleskog jezika, mereno je koliko su visoke, da li mogu da preplivaju 50 metara… Procedura je trajala neko vreme i kandidatkinje u tom periodu nisu tražile drugi posao, dok su svoje životne planove opredelile prema vestima da će uskoro raditi kao stjuardese za Oman Er.

Mektijev ugovor je kandidatkinje pogodio kao hladan tuš, doprineo je da neke odustanu. Onima koje su rekle da nemaju novca ljudi iz Flaj Flaja su savetovali da ugovor ipak potpišu, i da će novac moći da plate Mektiju od plate koju će im dati Oman Er.

– Zvala nas je Milica Jeremić i Flaj Flaja i pretila da će nas skinuti sa spisaka ako ne potpišemo, ali zašto nam nisu odmah rekli da će mo morati da platimo za posao stjuardese, nego nam sada kad treba da krenemo prete – rekla je jedna kandidatkinja u izjavi za Tabloid.

Sa druge strane ugovorom im niko nije garantovao da će se na poslu zadržati dovoljno dugo da isplate zahtevanu sumu, dok je plata na koju mogu da računaju u prvih šest nedelja tek 400 evra!

One lukavije obratile su se direktno Oman Er-u pitajući ih kakav je to način da neko traži 2.000 dolara za usluge posredovanja u zapošljavanju. Oman Er je bio brutalno kratak, odgovorili su im da nisu upućeni u način na koji Mekti posluje.

Drugim rečima, saopšteno im je – poljubi li ostavi, a što se tiče renomirane kompanije Oman Er, devojkama je na potpis poslat još gori ugovor.

Robovlasničkim ugovorom Oman Er, zahteva od kandidata da se obavežu da će živeti u smeštaju koji im kompanija odredi, i da neće smeti da ga promene. Osim ako im to ne odobri menadžment kompanije. Svima onima koji ne izdrže da rade duže od godinu dana, kompanija, kažu, neće dati novac da se vrate kući u Beograd.

Ugovor predviđa probni rad od čak tri meseca tokom kog kompanija u roku od nedelju dana može oterati kandidata na ulicu. Posle probnog rada otkazni rok je mesec dana, ali su razlozi zbog kojih se može izgubiti posao trivijalni i postoji čak opcija da sa posla budete izbačeni trenutno.

Oman Er tako postavlja uslov da stjuardesa mora biti u svakom trenutku obavezna da obavlja svoj posao i da će čak i ako bude bolesna ili iscrpljena i zato napusti radno mesto biti momentalno otpuštena.

U tom slučaju kompanija neće biti ni u kakvoj obavezi, da vam pronađe neku alternativnu poziciju, pišu u ugovoru koji kandidatkinje moraju da potpišu, a navodi se i da će ukoliko se to dogodi pre isteka dve godine radnica morati Oman Er-u da plati 2.720 omanskih rijala odnosno nešto manje od 5,5 hiljada evra.

To je trošak koji će Oman Er potrošiti za vaš trening program, piše Oman Er, a nekoliko penzionisanih stjuradesa sa kojima smo kontaktirali kažu da se ovako sramno sa zaposlenima ne postupa ni u jednoj renomiranoj kompaniji na svetu.

Naša sagovornica koja je radila za Kuvajtsku avio kompaniju i koja poznaje više Omanovih stjuardesa, kaže da se nikada nije dešavalo da kompanija traži da joj se vrati novac koji je uložila u edukaciju stjuardese.

Eto vremena se menjaju, izgleda da je Oman Er, počeo da posluje na čudan način prokomentarisala je ona kada smo joj pokazali ugovor.

Skandaloznim zahtevima Oman Era-a ni tu nije kraj, pa je ugovorom predviđeno da kompanija zaposlenog može premestiti i na drugačije radno mesto ukoliko je to kako kažu u poslovnom interesu kompanije.

Kompanija će tokom trajanja ovog ugovora, obavestiti zaposlenog u pisanoj formi o bilo kakvim promenama pozicije i mesta na kojima radi koji može biti rezultat reorganizacije kompanije ili može biti uzrokovan poslovnim razlozima kompanije.

Plata koju je Oman Er spreman da plati za sve ovo je 195 omanskih rijala u prva dva meseca, odnosno 325 rijala u kasnijim mesecima. (Jedan omanski rijal vredi oko dva evra)

Istražujući koliko je bezbedno danas raditi u Omanu, obratili smo se nekim od naših gastarbajtera u toj državi od kojih smo dobili sledeće informacije:

Devojkama koje dođu da rade u ovu zemlju savetujem oprez, rekao nam je jedan inženjer koji tamo radi već nekoliko godina, a on i njegove kolege slažu se u sledećem: "…Muskat je predivan grad i niko ne pamti da se nekoj amerikanki ili Evropljanki ovde desilo nešto loše.

Sa druge strane mladi Arapi veoma pate, jer seksa pre braka gotovo da nema, a muškarac se ovde može oženiti tek kada stekne dovoljno novca i društvenog statusa. Iz tih razloga mlade Filipinke i Nepalke koje rade kao konobarice, ili posluga često su meta onih koji ne mogu da sačekaju brak.

Nikada se nije desilo da neka Filipinka prijavi silovanje i da počinoci budu kažnjeni, ali se redovno dešava da devojke koje prijave tako nešto budu proterane. Istog dana im se ukida boravišna viza i šalju se kući avionom. Pre nekoliko godina u Muskatu se desilo krajnje bizarano krivično delo.

Mladić je silovao Filipinku koja je radila kao posluga u njegovoj firmi. Posle odnosa ona je pokušala da odbrani svoju čast udarajući mladića, da bi u nastavku borbe ona bila savladana i ubijena.

Pokušavajući da prikrije krivično delo, mladić je nesrećnicu zakopao na plaži. Kada je pomislio da se izvukao iz problema on je o celom slučaju ispričao svom dobrom drugu. Drugar u želji da proba kako je biti sa ženom odlazi na plažu i otkopava leš ove Filipinke, a potom sa njom upražnjava polni odnos.

Tokom opštenja sa lešom mladić biva primećen i policija ga hapsi. Kako bi se spasio kazne on policiji sve priznaje. Ovde treba istaći i da je kasnije kazna za jednog i drugog mladića bila znatno blaža od one sa kojom bi se suočili da su to uradili sa Omankom, ili devojkom iz neke moćnije države…".

Upućeni se slažu da je u Omanu prisutan respekt prema strancima iz moćnih država, ali i da radnici iz Indonezije, sa Filipina, Šri Lanke moraju da rade u uslovima koji se mogu smatrati užasnima. Radnici nemoćnih država dužni su da trpe najgora poniženja, ukoliko ih ne pokriva neka firma iz neke moćne države.

Nažalost, Srbija je danas među zemljama koje važe za slabe i neugledne, a to je pozicija u koju je naša zemlja potonula nakon raspada bivše SFRJ. To je ono što bi svaka devojka koja se zaputi na rad u Oman trebalo da ima u vidu, a nezgodna stvar je što će u Muskatu biti same bez porodice i države koja bi ih mogla zaštiti.

Zaštita srpskih radnika koji odlaze u inostranstvo trebalo bi da se započinje već u Srbiji, u Ministarstvu za rad i zapošljavanje. I sam ministar Aleksandar Vulin je za medije izjavio da se većini agencija koje vode radnike na rad u inostranstvo ne može verovati.

Bilo bi dobro, kada bi domaćim propisima firmama poput Flaj Flaja bilo zabranjeno da posreduju u sklapanju radnih ugovora koji su lošiji od onoga što propisuje naš Zakon o radu (koji takođe ne valja).

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

%d bloggers like this: