Архива

Posts Tagged ‘putevi’

POVRATAK TURSKOG VILAJETA: NOVA OTOMANSKA STRATEGIJA NA BALKANU SA NAGLAŠENOM ISLAMISTIČKOM IDEOLOGIJOM

14. јануара 2016. Коментари су искључени

 

U okolnostima kad Rusija sprovodi najstrožije sankcije prema Turskoj, Vučićeva vlada ne čini ništa da se pridruži tim merama, tim pre što Erdoganov režim već dugo vremena o Srbiji govori kao o nekakvom otomanskom "vilajetu", gde je već krenuo da uspostavlja mrežu svojih kompanija preko kojih planira da ostvari ne samo ekonomsku nego i svaku drugu vrstu dominacije.

U duhu ove Erdoganove ideje, Turska danas doslovno radi šta hoće na Kosovu i Metohiji. To nikako nije po volji čak ni kosovskim Albancima, ali je kasno, jer su Turci već odavno korumpirali njihovu vladu i institucije.

 

                          Nikola Vlahović

KRUPNI KORACI NOVIH OSMANLIJA1

 

Turska je bila jedna od prvih zemalja koja je priznala Kosovo, kada je proglasilo nezavisnost od Srbije 2008. godine, a premijer Ahmet Davutoglu je objašnjavao tada pojam "strateške dubine", odnosno važnost ulaska Turske kao regionalne sile na Kosovo. Kako tada, tako i danas, muslimanska solidarnost je centralni deo strategije Turske u ovoj srpskoj pokrajini.

Kao posledica te ideje, Turska je danas najveći spoljno-trgovinski partner Kosova ali i glavna izvoznica islamističke ideologije. Obim trgovine između Turske i Kosova je godišnje u proseku oko 250 miliona evra sa tendencijom snažnog porasta. Iza tih težnji stoji strategija Erdoganovog režima, da se u duhu nekadašnjih orijentalnih osvajača, vrati "starim otomanskim teritorijama" na Balkanu.

Posledice takve politike su već vidljive na svakom koraku…

Tu je auto-put Merdare-Morina, koji jednim krakom već povezuje Kosovo sa Albanijom i izgrađen je saradnjom turske građevinske firme Enka, u konzorcijumu sa firmom Bechtel.

Turska firma Calik-Limak je počela izgradnju puta Priština-Đeneral Janković i autoputa između Kosova i Makedonije.

Calik Holding i Limak su politički dobro povezani. Naime, sin Redžepa Taipa Erdogana, Bilal, glavni je akcionar u kompaniji Limak, u kojoj akcije ima i njegov zet.

Turski bankarski sistem takođe dominira finansijskim sektorom na Kosovu. Većina najvećih kosovskih banaka su turske banke ustvari, uključujući i veliku Tursku ekonomsku banku (TEB). Više od 1.000 turskih kompanija posluju na Kosovu. Oko 10.000 Albanaca rade kod turskih gazda, uglavnom u prehrambenom i tekstilnom sektoru.

Albanci se uveliko žale da je teško biti prihvaćen ili zadržati posao ako je vlasnik Turčin ili ako zaposleni ne govore turski.

Kosovski političar Kadri Veseli , inače ogorčeni protivnik upadanja turskih kompanija u kosovska avna preduzeća, više puta je upozoravao da je za privredu na Kosovu, dolazak turskih kompanija koban. Ali, kad je 8. decembra 2014. godine postao predsednik parlamenta Kosova, više se nijednom rečju tim povodom nije oglasio!

Dobro upućeni izvor iz Prištine svedoči da je Veseli potkupljen od strane više turskih firmi, te da raspolaže odličnim obaveštajnim podacima o turskim javnim i tajnim poslovima širom regiona (bio je na čelu Kosovske obaveštajne službe SHIK , pa mu nije bilo teško da im ponudi razmenu njihovog "prljavog veša" za određenu sumu opranih para).

I on i drugi istaknuti kosovski političari, u bliskim su vezama sa Erdoganovim "poslovođama", i svi su na ovaj ili onaj način plaćeni lobisti turskih kompanija na Kosovu i u Makedoniji. Ova lobistička grupa učestvovala je i u organizaciji prvog sastanka Privredne komore Srbije i Prvredne komore Kosova, gde su turske kompanije bile jedna od glavnih tema i razgovaralo se o načinu većeg ulaska turskog kapitala u Srbiju.

Ne treba zaboraviti ni na činjenicu da je oko 2.000 turskih vojnika u okviru mirovne misije KFOR-a raspoređeno na Kosovu, a najviše u Prištini i Prizrenu. Turska je pokazala i svoju spremnost da preuzme kontrolu nad američkom bazom Bondstil, kad se američke snage povuku.

Jednostavnije govoreći, sve ovo govori da Erdoganov imperijalni program novog otomanskog povratka na Balkan, danas najbolje funkcioniše na Kosovu, širenjem turskog uticaja u bivšim teritorijama Otomanskog carstva.

Ali, ovde je važno skrenuti pažnju i na jedan opasan naum koji dolazi iz Ankare: naime, Turska izvozi islamizam pod maskom kulturne saradnje, i o tome svedoče albanski izvori iz Prištine, koji tvrde da Erdogan želi da promeni odnos Albanaca prema muslimanskoj veri.

Naime, Turcima je dobro poznato da je tradicionalnom Albancu uvek bilo najbitnije širenje porodice i imovine, uz uvažavanje plemenskih pravila, a religija je bila tek na trećem ili četvrtom mestu.

I bilo je tako, sve do poslednjih petnaest godina, od kad se na Kosovo preko američke okupacije, počeo širiti ekstremni islam.

Turska, kao stari osvajač Balkana, procenila je da na Balkan ponovo može da ugazi najlakše preko Kosova. Na ruku im ide i činjenica da u ovoj srpskoj pokrajini živi preko 20.000 Turaka, direktnih potomaka osmanskih porodica iz Anadolije.

Ali, Turska takođe na jedan vrlo podmukao način radi na tome da vrati i ekonomsku dominaciju koristi sve metode kako bi se dokopala ključnih poslova, glavnih resursa i zaposela strateška mesta na Kosovu.

Međunarodna agencija saradnje i razvoja Turske  je sredstvo putem kojeg Turska ubacuje na Kosovo svoju ekonomsku mrežu, ali i ideološki i verski otrov koji kod Albanaca, uprkos očekivanjima, ne nailazi na dobar prijem.

Naime, ova agencija je finansijska i ideološka"avangarda" turske Partije pravde i razvoja (AKP), koja podržava Muslimansko bratstvo, i to širom sveta, a vodi i neku vrstu paralelne spoljne politike koja prati onu zvaničnu…U stalnoj je koordinaciji i sa Ministarstvo kulture Turske i Predsedništvom vera u Ankari, a cilj je da promocija islamističkih ideja.

Između ostalog, ova Erdoganova agencija pojavljuje se često i pod maskom ustanove za socijalnog staranja. Ali, sve u skladu sa islamskim običajima i Šerijatom.

Na Kosovu, ona podržava više od 400 projekata u oblasti poljoprivrede, zdravstva i obrazovanja, ali na način koji ne donosi albanskom društvu na Kosovu, nikakve koristi. Zdravstvenu zaštitu Turci nude u svojim privatnim bolnicama i klinikama, pod pokroviteljstvom ove agencije, ali, mada za neupućene zvuči neobično, Albanci se radije odlučuju za lečenje u Srbiji, u Nišu, Leskovcu, Vranju i pre svega Beogradu.

Uprkos velikom novcu koji obrću firme iz Turske na Kosovu, Centralna banka Kosova registrovala je u prošloj godini samo 2,7 miliona evra njihovog ukupnog prometa!

Turci uglavnom rade na transferima novca u gotovini bez službene evidencije. Reč je o sredstvima koja se između ostalog koriste i za vraćanje spomenika iz vremena osmanlijske vlasti, za gradnju novih džamija i medresa.

Na primer, Međunarodna agencija turske saradnje i razvoja finansirala je obnovu grobnice sultana Murata na Kosovu, i to je dobilo oblik svojevrsne "rehabilitacije" Otomanske imperije, koja je 1912. odavde oterana jurišima srpskih junaka iz balkanskih ratova.

Obnovljena je u Prištini turskim novcem i Fatih džamija i Sinan pašina džamija (za sumu od 1,2 miliona evra).

Za poslednje tri godine, Međunarodna agencija Turske saradnje i razvoja obnovila je još oko 30 verskih objekata iz otomanskog perioda i sagradila 20 novih džamija širom Kosova, a i Erdogan je lično obećao sredstva za izgradnju džamije najveće na Kosovu.

Interesantno je da Turska preko već pomenute agencije i njoj srodnih organizacija, finansira regionalne islamske sindikate i institucije, i plaća projekte lokalnih zajednica na koje promovišu islamski način života. U tu svrhu, Međunarodna agencija Turske saradnje i razvoja već je stvorila mrežu svojih imama na Kosovu, koji su se povezali sa imamima iz Turske.

Sve je to zamaskirano humanitarnim poslovima, najviše u Prištini, Prizrenu, Đakovici, Peći…U tim gradovima, Turska finansira u školama nastavu učenja iz Kur’ana, ali i nastavu na turskom jeziku.

Turski ambasador u Prištini godišnje deli nagradu, 100 stipendija za Albance koji hoće da studira u Turskoj. Ali, glavni deo sredstava iz turskih fondova na Kosovu idu na islamsko obrazovanje, tačnije rečeno, na versku radikalizaciju albanske omladine.

Čak je i Tačijeva vlada, koja je glavni krivac za ovakav ulazak Turaka na ovaj deo Balkana, priznala da je mnogo mladih Albanaca (sadašnji podaci govore da je u pitanju oko 4.000 njih), prišlo borcima takozvane Islamske države u Siriji.

Turski kulturni centri su takođe veliki regrutni centri turskog uticaja na Kosovu. Jedan od takvih je i centar "Junuz Emre", koji nudi obrazovanje (islamsko) na turskom jeziku.

Naravno, finansiranje ovakve vrste obrazovanja je propagandno. To ide dotle da je čak i turski ministar prosvete posetio Kosovo i javno zatražio da Tačijeva vlada hitno naredi nadležnom ministarstvu da promeni tekstove iz istorije kako bi prikazali Osmanlije kao oslobodioce, a ne kao agresore.

Erdogan je nedavno čak zatražio od Vlade Kosova da promene udžbenike ili da zatvore one škole koje imaju "iskrivljeno mišljenje" o Otomanskoj imperiji, pa je odobrio i sredstva za otvaranje turskih "elitnih" škola na Kosovu, preko kojih bi se vršila nova indoktrinacija Albanaca.

Naravno, Srbe niko i ne pominje, kao da tu nikada nisu ni postojali. A novi otomanski mrak može lako da proguta i Albance, koji će za to sami biti krivi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NIKAKAV KIJAMET NIJE MOGAO DA BUDE SMETNJA PREVARANTIMA U JP PUTEVI SRBIJE DA STVORE MALO DRŽAVNO KRALJEVSTVO SA VELIKIM RAZBOJNICIMA NA ČELU

3. јануара 2016. Коментари су искључени

 

Direktor sektora u JP Putevi Srbije za naplatu putarine Milenko Caković, došao je u ovo preduzeće sa "karijerom" mafijaša, poznatog ne samo u Srbiji, nego i u regionu. Svoju kriminalnu aktivnost nastavio je u ovom preduzeću, tako što je uveo sistem elektronske pljačke, pranja novca i reketiranja.

Caković je tokom dosadašnje "karijere", širom otvorio vrata fiktivnom zapošljavanju, naplaćivanju radnih mesta i kupovini visokoškolskih diploma, kako za sebe (kupio titulu magistra ekonomije!) tako i za svoje slepo odane podanike.

Caković je više puta pokazao svoju moć (a država nemoć!) tako što je uvek neko iz vrha državne piramide, zaustavljao policijske istrage koje su započete u vezi sa njegovim kriminalnim radnjama.

 

                 Goran Milošević

STRUCNJACI ZA NAPLATU1

 

Njegova biografija (u antrfileu teksta), govori kako je ovaj bivši izbacivač iz diskoteka dospeo do zaštićenog režimskog kriminalca. Tekst koji je napisao radnik sektora za naplatu putarine, a koji objavljujemo, govori o lancu kriminala koji je Caković stvorio oko sebe.

Ako se ukloni pravednost, šta su kraljevstva nego velika razbojništva, pitao se jedan nadahnuti filozof? U srpskim državnim preduzećima, tim malim kraljevstvima, kakvi su i Javno preduzeće Putevi Srbije, vladaju pravi razbojnici.

Gotovo je nemoguće čak i prosečno informisanom posmatraču, da "proguta" priče direktora naplate putarine Milenka Cakovića i rukovodioca zajedničkih poslova Darka Savića. To su dvojica patoloških lažova u čijoj nadležnosti su sva Potemkinova sela ovog javnog preduzeća.

Naime, pod fasadom strogog legalizma, vrhunske profesionalnosti i ogromne stručnosti, kriju se laži, prevare, nestručnost, razne zloupotrebe službenog položaja, trgovine uticajem… a sve to zarad ličnih interesa (naravno na štetu budžeta Republike Srbije).

Prirodno, mnogi su zaposleni odavno doveli u pitanje svaki posao kojim se ovi prevaranti i dezinformatori bave u J.P.“Putevi Srbije“. Ko će, kada i kako nadoknaditi ovu parazitsku štetu? Zašto se ne kažnjavaju očigledne prevare rukovodioca J.P.“Putevi Srbije“? Možda bi trebalo da se ponovo vratimo unazad i sagledamo neke, do sada neobjavljivane priče o njima dvojici.

U trenutku kada sam nakon sačinjenog video snimka izdavanja duplih kartica za naplatu putarine, delio svoja razmišljanja o budućim koracima sa nekim kolegama, javlja mi se telefonom stalno pominjani Darko Savić. Nudi se kao “iskreni“ kolega da pomogne, uz jedan jedini uslov: da ne širim dalje priču o snimku koji sam napravio.

Naravno, ne verujem mu ni sekunde, jer smo se do tada samo površno poznavali. Bez obzira na njegovu upornost i pritiske, odlučujem da se za pomoć obratim Narodnoj kancelariji Srbije i Povereniku za pristup informacijama od javnog značaja. O velikoj razočaranosti zbog ostvarenog tragikomičnog kontakta sa Narodnom kancelarijom i Brankom Jankovićem, ne bih sada.

Epilog kontakta sa poverenikom Rodoljubom Šabićem, cenim da svi znaju. Međutim i pored ogromnih ne slaganja i velike svađe zbog ova dva pomenuta zvanična kontakta, Savić nije gubio interesovanje za moje buduće poteze. Čak i nakon hapšenja tzv.“drumske mafije“, Savić je izlazio iz svake pore moje kuće.

Nije prolazio dan, a da me nije bar nekoliko puta zvao telefonom, dolazio kod mene ili se sretali u gradu. To naše (iznenadno) druženje primećivale su brojne kolege iz Smedereva. Počelo je da raste interesovanje medija za mene. Davao sam intervjue za televizije i novine.

Na svakom snimanju uvek je bio prisutan i Savić – da se nađe, pomogne i objasni, ali i da preuzme kontakte sa novinarima (!) Zbog nesporno velike (i čudne) upućenosti u nelegalanu naplatu putarine, vremenom je zadobio moje poverenje.

Čak je “pomogao“ i angažovao svog prijatelja advokata da me zastupa u sudskom sporu (bez moje novčane naknade) koji sam pokrenuo protiv bivšeg generalnog direktora Branka Jocića.

Kako sam prošao u tom postupku takođe je poznato. Međutim, interesantno je to da se nakon velikog hapšenja u Putevima Srbije, na veliku rukovodeću scenu pojavljuje Milenko Caković. Iako ga je meni Savić predstavljao kao živog sveca, upravo taj hvalospev budio je dozu podozrenja.

Nakon Cakovićevog imenovanja za direktora naplate putarine (čini mi se 2006.god.), Savić iznenada sa mesta inkasanta sa naplatne stanice Vodanj, prelazi na mesto zamenika šefa odseka na Bubanj Potoku. Vremenom pomaže starim prijateljima (kolegama) da se ponovo vrate na posao.

Caković i Savić u želji da se predstave javnosti (promovišu) kao veliki ljudi – dobrotvori.

U avgustu 2006. godine, MUP je podneo protiv njega krivičnu prijavu zbog falsifikovanja diplome i protiv Milojka Dragojlovića. Posle toga mu generalni direktor J.P.“Putevi Srbije“, Branko Jocić, potpisuje rešenje za radno mesto sa nižom stručnom spremom (pomoćnik šefa novosadske deonice), gde se Milojko uopšte ne pojavljuje!

Generalni direktor Branko Jocić zadužuje Milojka Dragojlovića za praćenje i modernizaciju sistema naplate putarine iako Milojko za taj posao nema nijednu kvalifikaciju! Ugovorena cena opreme sa firmom koja je pobedila na tenderu (Institut “Mihajlo Pupin“) je 6.700.000 evra.

Da bi se izbegao novi tender, koji je obavezan kod značajne promene prvougovorene cene, na prvobitni ugovor se dodaju četiri aneksa da bi na kraju cena opreme po rečima Milojka skočila na oko 11.000.000 evra.

Po prvobitnom ugovoru kompletno postavljanje sistema na sve tri deonice je trebalo biti završeno do kraja 2006. godine, i to po ceni od 6.700.000 evra. Postavljena je oprema samo na jednoj deonici i to Šid-Šimanovci početkom 2007. godine.

Inače Milojko Dragojlović je u vreme najveće krađe na naplatnim stanicama počev od aprila 2004. godine. pa na dalje bio šef kontrole a potom i načelnik naplate putarine (sa falsifikovanom diplomom) . Kao načelnik nije ispunjavao nijedan uslov za to radno mesto: Visoka školska sprema (falsifikovana diploma) , tri godine radnog iskustva sa visokom stručnom spremom (nije imao ni jedan radni dan sa VSS), državni ispit (nije imao) u isto vreme kada je bio načelnik naplate putarine, bio je i glavni nadzorni organ, što je po zakonu nedopustivo.

Da kuriozitet bude veći i kao glavni nadzorni organ nije imao nijedan zakonski uslov da to bude: diploma inžinjera elektrotehnike (nije imao), državni ispit (nije imao), stručni ispit (nije imao), licencu (nije imao). A, sve to nema ni danas!

Konačno, Caković “eliminiše“ Dragojlovića. Sve poslove kojima se on do tada bavio preuzima Darko Savić! I on ne ispunjava nijedan uslov za rad na visoko rukovodeće mesto! Ali, to nema ko da mu zameri.

Sve to omogućava direktor naplate putarine Milenko Caković, koji pored Savića, na važnim rukovodećim mestima u naplati putarine postavlja uglavnom nestručan kadar, kojima je jedina preporuka slepo izvršavanje Cakovićevih naredbi i odsustvo vlastitog mišljenja i integriteta.

Iskustvo i stručnost podrazumeva se da je zavedeno kao negativna osobina. Savić dakle preuzima i širi poslovne kontakte od Dragojlovića sa partnerima za koje ga je do tada optuživao za sumnjive poslovne aktivnosti – tendere (Miloš Kovačević – Telix, Veselin Jevrosimović – Comtrade, Institut Mihajlo Pupin…).

Kada se Savić rešio Dragojlovića i došao na njegovo mesto, započinje i proširuje aktivno “druženje“ sa Kovačevićem, kao da je sve u najnormalnijem redu – samo su se “igrači“ promenili.

Od leta pa na dalje, izvršene su smene rukovodilaca i radnika kontrole  koji su po opisu posla bili odgovorni za sprečavanje organizovane pljačke u odeljenju naplate putarine.

Bivši rukovodilac odeljenja za naplatu putarine Zoran Isailović je prebačen u komercijalnu službu, a društvo mu prave bivši kontrolori: Pera Dojčinović, Zoran Ilić, Jakovljević, Dejan Ljekočević, Anita Grubović Nikčević, Zoran Vignjević i Milan Gvozdenović – Paloma. Bivši šef odseka Bg-Le Milan Prica i bivši šef kontrole Miodrag Jovanović sada vrše kontrolu LOT programa. Izvršene su promene i na novosadskoj deonici, a šta li se čeka na šidskoj deonici?

Kako je vreme prolazilo jedan po jedan pripadnik "hobotnice" iz Smedereva uzdiže se na više pozicije u naplati putarine – Željko Jovašević, Aleksandar Nikolić, Dejan Adamović. Međutim, da bi se napredovalo i još značajnije ostalo na nekoj od viših pozicija potrebno je ispuniti određeni uslov: bez pogovora izvršavati sve naredbe, odreći se vlastitog mišljenja i integriteta.

Zbog toga ubrzo dolazi do sukoba između Adamovića sa jedne strane i Cakovića i Savića sa druge strane. Naravno u tom sukobu Adamović izvlači deblji kraj, najpre biva degradiran a zatim dobija otkaz (što je standardna opcija kada neko štiti svoj integritet i sukobi mišljenje sa Cakovićem i Savićem) ali zahvaljujući “stručnim“ ocenama Cakovića, Adamović se uz pomoć inspekcije rada vraća na posao i započinje maraton u sudskom postupku protiv J.P.“Putevi Srbije“. Obzirom da su dugo na svojim rukovodećim mestima, nije teško zaključiti kako obavljaju svoj posao druga dvojica pomenutih prijatelja (Nikolić i Jovašević).

Tako, malo po malo, Savić uzdiže svoj lik i delo: postaje predsednik atletskog kluba Smederevo, širi odnose sa lokalnim (Smederevskim) političkim vlastima (Predragom Umičevićem i Jasnom Avramović)…

 

    A 1. Uspon Milenka Cakovića: od sitnog lopova do velikog kriminalca

Caković (Ljuboja) Milenko (JMBG 060195..) je došao je još 1997. godine u Odelenje za naplatu putarine i zaposlio se kao radnik obezbeđenja. O njemu se znalo da je kriminalac, koji ima dosijea u u zemljama regiona.

Prethodno je radio kao izbacivač na splavovima i u diskotekama. Iako zaposlen kao radnik obezbeđenja, nijedan dan ne provodi na tom radnom mestu već se odmah uključuje u pljačku naplate putarine, sa specijalnim zadacima (premlaćivanje neposlušnih i uterivanje straha među zaposlene).

Od prvih "zarađenih" para kupio je par pantalona i diplomu ekonomskog fakulteta. Munjevito napreduje, kako finansijski tako i radno. Mesto direktora sektora naplate putarine dobija uz veliku novčanu nadoknadu i uz pomoć Branke Zec, koja je kao finansijski direktor preduzeća bila sa njim u vezi.

Imperija Milenka Cakovića iz dana u dan bila je sve veća. Sav nelegalno stečeni novac Caković je prao preko svoje nevenčane supruge Ljiljane Nešković, vlasnice firme za gradnju, koja poseduje više luksuznih zgrada u Beogradu (u vrednosti od više miliona evra). Ona mu je i otvorila sva vrata u politici, MUP-u, pravosuđu…

Caković na nezakonit način otkupljuje godine radnog staža koje nije imao, a ubrzo, kupio je "na slobodnom tržištu" i diplomu magistra ekonomskih nauka, mada je poznato da je nepismen, neobrazovan, primitivan i nasilan, te da kao čovek ne poseduje ni moralne ni radne ni stručne kvalitete ni sposobnosti. Ali, kako su događaji pokazali, ta ga je "preporuka" samo još više uzdigla u svakom režimu. Tu prestaje priča o njemu a počinje priča o onima koji su ga stvorili…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PARA ZA VOJSKU NEMA I ZBOG TENDERA: KUPOVINA MLEKA ZA VOJSKU OD FIRME PROIZVOĐAČA LEKOVA

Vojska Srbije je na prosjačkom štapu. Počev od ministra Borisa Tadića, pa preko Dragana Šutanovca, Aleksandra Vučića do Bratislava Gašića, na vojnu imovinu i Vojsku Srbije, svi oni sa svojim saradnicima, nasrtali su kao hijene na ranjenu antilopu. Armija koja je uspela da zadivi i zabrine NATO alijansu svojom taktikom, osposobljenošću i spremnošću da vodi rat, poražena je u sukobu sa kvinsilinzima koji su dolaskom DOS-a na vlast rukovodili odbranom Srbije. Istraživač Redakcije, pukovnik Milan Jovanović, sve do svoje smrti, opisivao je kriminal i zločine koje je vršio bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac sa svojom organizovanom kriminalom grupom. Da je živ, bavio bi se istraživanjem kriminala u vojsci danas.

                  major Goran Mitrović

TENDERI U MO-4

Iz Vojske Srbije i Ministarstva odbrane stalno nam stižu izveštaji o korupciji, lažnim tenderima, i ogromnoj količini novca, koja završava u džepu državnog sekretara Zorana Đorđevića i njegovih saradnika.

Navešćemo samo dva slučaja.

Vojna pošta 9808 – Ministarstvo odbrane, zaključila je 31. januara prošle (2014) godine ugovor sa sa privatnim preduzećem AVE Pharmaceutikal d.o.o. iz Beograda, koja posluje u sastavu FINA group iz Vršca. Ugovor je sklopljen na štetu Ministarstva odbrane za najmanje šest miliona dinara, samo na kupovini mleka i mlečnih proizvoda za prošlu, i u prva tri meseca ove godine.

Ugovor o nabavci mleka potpisao je u ime Vojne pošte pukovnik Petar Latković, a za ovu privatnu firmu njen direktor Saša Antić. Naime, privatna firma je za potrebe Ministarstva odbrane trebalo da isporuči 191,498 litara svežeg pasterizovanog mleka, po ceni od 82,50 dinara po litru, bez PDV-a, ili po ceni od 90,75 dinara.

Takođe, ugovorena je i isporuka jogurta u pakovanju od 0,2 litra sa 3,2 odsto mlečne masti, u iznosu od 390.364 litara, sa 12 odsto mlečne masti po ceni od 104 dinara bez PDV-a, ili 114 dinara sa PDV-om, po jednoj čašici jogurta.

Kisela pavlaka u čaši od 0,2 litra plaćena je po ovom ugovoru 223,20 dinara, mada je reč o isporuci od 19.158,21 litra. Vojna pošta je naručila i 33.320 litara kiselog mleka u pakovanju o,2 litra sa 3,2 mlečne masti, po ceni od 121 dinar sa PDV-om!

U maloprodaji, dakle u samouslugama, časa jogurta ili kiselog mleka može se kupiti za 18 dinara sa PDV-om, a u velikoprodaji je i još jeftinija, ali je Vojna pošta privatnoj firmi plaćala višestruko veće cene.

Oko šest miliona je razlika u ceni koja se slila na račun firme, koja se, inače, bavi proizvodnjom lekova. Ko je , osim pukovnika Latkovića uzeo deo kolača, od inače siromašnog vojnog budžeta?

Aktuelni državni sekretar u Ministarstvu odbrane Zoran Đorđević grabi i šakom i kapom. Koliko li je tek ovaj gospodin uspeo da drpi iz vojnog budžeta? On je, inače, spreman na sve gadosti. O tome govori i beleška sačinjena 5. marta ove godine, sa predstavnicima firme Makler, koja je zavedena pod broj Int. 18-194 i vodi se kao službena tajna. Belešku je, po ovlašćenju ministra sačinio pukovnik dr Branko Ilić.

Sastanku je prisustvovao, pored lica iz Ministarstva odbrane i Ljubomir Štrbac, direktor preduzeća Makler d.o.o. iz Beograda. Na kraju beleške sa ovog sastanka, a kojem je promovisana firma Mekler kao novi dobavljač biohemijskih reagensa za VMA, stoji: „…Gospodin Đorđević je naložio da je za potrebno iznova uraditi tehnički specifikaciju biohemijskih reagensa za potrebe BZU u 2105. godini, a prema gore predloženom modelu snabdevanja. Kao nosilac zadatka imenovan je pukovnik doc. dr Janko Pejović, koji će u koordinaciji sa predstavnicima preduzeća Mekler, izraditi predlog referata za centralizovanu nabavku biohemijskih reagenasa u 2015. godini…“.

Beleška je urađena u jednom primerku, a fotokopirana, komisijski u pet primeraka i dostavljena je kabinetu ministra, državnom sekretaru Đorđeviću.

Ipak, 19. marta, ista beleška, sa istog sastanka, zavedena je pod broj 214, a u njoj se samo dopisuje u već citiranom delu beleške, da će pomenutu doktor Pejović u koordinaciji, osim firme Mekler, i sa svim ostalim dobavljačima komponenata u oblasti biohemijskih reagenasa, izraditi predlog referata.

Neko je skrenuo pažnju na marifetluke državnog sekretara, te je došlo do falsifikovanja, tako što je sačinjena druga službena beleška, istog sadržaja, zavedena pod novim brojem!

Ovo su samo dva dokumentovana kriminalna postupka u poslovanju Ministarstva odbrane, na čijem je čelu Bratislav Gašić, a na čelu vlade je Aleksandar Vučić.

      A 1. Uče da putuju, ne da ratuju

Ministarstvo odbrane potrošilo je dva i po miliona evra na putovanja, zaključak je istraživanja koje su sproveli naši novinari Milica Jeremić i Ivan Ercegovčević.

Ministarstvo odbrane u protekloj godini potrošilo je neverovatnih 254.653.678 dinara na službena putovanja u zemlji i inostranstvu.

U odgovoru ovog ministarstva upućenom redakciji ,,Tabloida“, sa zahtevom da nam se odgovori koliko je utrošeno novčanih sredstava na službena putovanja u zemlji i inostranstvu, navodi se da je preko 170 miliona dinara potrošeno na putovanja u Srbiji, dok je za putovanja u inostranstvo izdvojeno skoro 85 miliona dinara. Prostom računicom zaključuje se da je to ministarstvo za samo godinu dana potrošilo 2.100.000 evra državnog novca i to, kako navode na putovanja u zemlje kao što su Norveška, Rusija, Jermenija, Belorusija, Azerbejdžan, Kina, Amerika, Liban, Turska, Izrael i druge.

U saopštenju koje smo dobili od službenika ministarstva odbrane posebno je naglašeno da u ovaj trošak nisu uračunata službena putovanja resornog ministra Bratislava Gašića, kojeg finansira direktno republička vlada. Naravno, iz vlade republike Srbije nisu hteli da nam odgovore koliko su novca dali u prethodnoj godini na službena putovanja ministra Gašića, ali i svih ostalih resornih ministarstava.

      A 2. Biografija državnog sekretara

Rođen je u Beogradu 11. februara 1970. godine.

Master je ekonomskih nauka – oblast: Međunarodno bankarstvo i finansije, zajednički program na engleskom jeziku Univerziteta Panteion, Atina Grčka – Fakulteta za društvene i političke nauke i Fakulteta za međunarodnu ekonomiju, Beograd. Završio je Školu nacionalne odbrane – Visoke studije bezbednosti i odbrane. Završava doktorske studije i u fazi je prijave doktorske disertacije iz oblasti ekonomskih nauka, sa usmerenjem na finansijsku kontrolu, upravljanje, izveštavanje i reviziju, Univerzitet Privredna akademija, Novi Sad.

Profesionalno iskustvo sticao je na rukovodećim pozicijama u oblasti finansijskog i izvršnog menadžmenta u renomiranim domaćim i međunarodnim kompanijama (Comtrade, Kabel-X…).

Usko je usmeren na međunarodne finansije i bankarstvo, finansijsku kontrolu i upravljanje, finansijsko izveštavanje i reviziju. Objavio je više radova u vodećim domaćim i stranim naučnim i stručnim časopisima iz ekonomije i finansija.

Predsednik je Političkog saveta za rodnu ravnopravnost Vlade Republike Srbije i Nacionalni direktor za naoružanje.

Stekao je više uglednih profesionalnih sertifikata. Dobitnik je, između ostalih i nagrade „Mihailo Petrović-Alas“ iz oblasti matematike. Član je udruženja Mensa Srbija.

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

IMA LI PLJAČKE I UTAJE PARA DOBIJENIH IZ DONACIJA NAMENJENIH SANIRANJU POPLAVA U OBRENOVCU!????

26. маја 2015. Коментари су искључени

 

U danima kada Srbija preživljava nacionalnu katastrofu izazvanu majskim poplavama 2014.god, i kada je svaki spašen život označavao i posebnu životnu sudbinu, pravi junaci i sva priznanja zaslužuju svi oni ljudi, domaći i strani koji su svih tih kišnih i stašno poplavnih dana na terenu pružali pomoć ugroženim ljudima!

Zahvaljujući samoinicijativi, saosećajnosti, duhu samopregora i solidarnosti našeg naroda i uz pomoć mnogih domaćih i stranih donacija, naneta šteta je umnogome ublažena. Međutim, uvek se nađu i nedobronamerna lica u raspodeli prikupljenog novca, pa se pitamo da li je jedan od iznosa tih sredstava završavao i u Javnim Preduzećima!???

 

 

OBRENOVAC I PODELA DONACIJA-2

 

Postoji podugačak spisak različitih vrsta donatora koji su novac, sredstva i različite vrste pomoći isporučili i namenili domaćinstvima, školama, vrtićima, raznim centrima ili poljoprivrednim domaćinstvima u Obrenovcu, koji su (ovi zadnji) kao pomoć od Organizacije za poljoprivredu i hranu UN (FAO) dobili seme različite vrste i nije isključeno da to seme pripada vrsti GMO!!!

Tu su i Donacije pravnim licima kao i donacije privrednicima (njih 278) dobijenih iz državne pomoći čiji se iznos kretao od 240 000,00 dinara do 600 000,00 dinara. (A prema proceni državnih organa, većina domaćinstava koji godnama neće moći da se oporavi, dobijala je daleko manji iznos)!!!!

Prema Zakonu o vanrednim situacijama između ostalog, propisane su nadležnosti državnih organa i prava i dužnosti privrednih društava i drugih pravnih lica, u takvim dešavanjima!

Javna preduzeća koja su angažovali svoje resurse u otklanjaju posledica od poplava u Obrenovcu, uredno su zabeležili svoje troškove, i mi ćemo pomenuti samo neke od njih!!!

U takvim spiskovima troškova, pažljivi čitalac može da uoči da je svaki fizički radnik „Gradske čistoće“  npr. iznos  za čišćenje, pri čemu svaki radni sat fizičkog radnika je prikazan po 630 din./h (učitelji imaju satnicu do 250 din./h) što je ukupno prikazan trošak 10.233.720,00 ili 16244 sati rada. (Takva cena cena po času od 630 din. zvanično je odobrena u cenovniku ovog javnog preduzeća – to samo dokazuje bahatost svih javnih preduzeća u pljačkanju gradjana i privrednika).

Uklanjanje raznog smeća prikazano je din. 32.762.016,66 Din., prosečno po kamionu tura je koštala 28 hilj. din.

„Gradska čistoća“ je imala 2234 tura, počev od 18.05. Danonoćno su radila vozila (sve tri smene) odvozeći i po deset tura dnevno fekalije i ispumpanu vodu, ukupno prikazano 6.092.562,00 Din.

Obično pranje ulica prikazano je u izveštaju u iznosu od 15.397.022,69 Din. Primera radi 24.05. čišćenje grada je prikazano 219.986,67 din., dan kasnije 334.739,99 din. (200 radnih sati pros.2800 din/h).

Prevoz pitke vode prikazan je u iznosu od 15.943.806,66 din.

Kako se vredno radilo pokazuje sledeći primer: 18.5.2015. je u tri smene (1+2+3) angažovano voziilo FAP 1618 RESOR ACV 8,3 Autocisterna, Prevoz vode Obrenovac u ukupnom vremenu od 26h i 20h što je po ceni 1.680,00 din. prikazano uk.44.240,00 Din.

Prevoz džakova prikazan je u iznosu od 1.529.465,02 din., pretpostavljamo da su prazni bili obzirom da su ih prevozili najčešće kombi vozila.

Prosto je neverovatno šta je sve „Lasta“ prikazala u  „donacije“, odnosno, u štetu koju je imala usled elementarnih nepogoda, još je neverovatnije da je opština Obrenovac takav izveštaj ubacila u donacije!!!

Svaki autobus „Lasta“ prikazan je je po ceni auto dana od 27500 din. uvećan za izgubljenu dobitautobusi Laste su trebali da voze putnike na redovnim linijama, štetu (???) je morao neko da im nadoknati.

„Lasta“ daje obračun angažovanja svojih autobusa, ukupno 417 kom. što po cenovniku firme košta 27500 din., ukupno 11.363.250,00 din.. Sporno je kako je „Lastanajkritičnijeg dana za odvoženje građana , 17.05.2014. godine angažovala čak 206 autobusa. Kako je naplaćen autodan? To znači da su autobusi napravili više vožnji, koliko pitamo se?! Ako su imali po 30 putnika prosečno, po 4 vožnje, prevezli su ukupno 24700 građana, samo u jednom danu????? (Prema popisu iz 2011. Obrenovac grad ima 25429 stanovnika).

Dalje, „Lasta“ u štetu prikazuje gubitak novca zbog elementarne nepogode, zato što nisu radili na redovnim linijama u iznosu od 15.163.050,38 din.(21661500,54 – 6498450,16 gorivo) – Direkcija im je umanjila 21661500,54, od tog iznosa oduzeli su 30% trošak goriva 6498450,16 i šteta je 15163050,38 din.za nerealizovane polaske iz Obrenovca i Lazarevca ??? Pa zar nisu angažovali 417 vozila u Obrenovcu i već prikazali po ceni autodana?

U Izveštaj štete koje su pretrpeli od poplave „Lasta“ ubacuje i iznos od 6.035,752.50, a to je šteta koju su pretrpeli u svojim objektima u Obrenovcu i na opremi. I tako je „Lastaprikazala svoju ukupnu štetu u iznosu od 34,059,467.92!!!

I ovakav iznos, „NEKO“ ubacuje u Izveštaj o pristiglim donacijama po svim osnovama???!!!!

I GSP Beograd je dostavio svoj „troškovnik“ cenu usluga za period 16.05.-10.07.2014. Pa po tom izveštaju, za 7,025 mil.din. GSP je potrošio 40367 lit., sa pros.potrošnjom od 35l/100km, i prešli su ukupno 141 hilj.km, odnosno 2351 vožnju, a prosečna vožnja je 60 km.

„Beogradvode“, posebna priča,  je svoje troškove, npr. samo u Makišu prikazao u tabeli Hitni radovi na sanaciji vodnih objekata u odbrani od poplava , u obračunu pod tačkom 23. "Punjenje i izdavanju praznih vreća i vreća sa peskom u krugu CS Makiš…" u iznosu od 27.105.945,17 din.

Kako nigde ne piše kolike količine peska su isporučene, pretpostavka je i da taj trošak nije ušao u ovaj iznos, i da li su „Beogradvode“ fakturisali rad više stotina dobrovoljaca koji su dva dana i dve noći neprekidno punili džakove??? Da li je tu pesak fakturisan posebno!!??? Valjalo bi proveriti šta je ušlo u prikazani iznos!!!

Beogradski „Vodovod i kanalizacija“  su dostavili svoj pregled angažovanih resursa u Obrenovcu za period od 14.05.-07.06.2014.god.

„Veterina beograd“ pregled angazovanja resursra u opštini Obrenovac, za vreme poplava dala je tabelu sa svojim cenama.

Cena radova koje je dostavila „Pošta“ Obrenovac, prikazani su u sledećoj tabeli.

„Toplovod“ Obrenovac je prikazao u tabeli  finansijska sredstva koja je uložio u sanaciji poplava!!!

Izveštaj o aktivnostima Javnog preduzeća za zaštitu i unapređenje životne sredine na teritoriji GO Obrenovac nakon poplave.

Izveštaj o angažovanosti JP Elektromreža Srbije (finansijskoj i nefinansijskoj) na sanaciji posledica poplava, koje su se desile na teritoriji Gradske opštine Obrenovac u maju 2014. godine (od 16.05.2014. do danas) prikazane su u sledećoj tabeli!!!

U Izveštaju o visini sredstava dobijenih po svim osnovama za pomoć pri otklanjanju posledica od poplava iz maja 2014.g. i obnovu gradske opštine Obrenovac,  gde nakraju piše

" Ukupna finansijska vrednost prikazanih sredstava je 6.515.235.415.08 din." ne vidi se da li je prikazani iznos novca stvarno došao na račune kao donacija? Ili su u "pristigle donacije" uračunati višestruko napumpani troškovi, verovatno i mnogi izmišljeni i neobavljeni radovi???

Bilo bi tragično da su novčana sredstva prikupljena donacijama. potrošena po Izveštaju koji je, da napomenemo, usvojen bez ikakvih primedbi na Skupštini gradske opštine Obrenovac!!??

Ništa novo nije, bilo u svetu ili u Srbiji, da se u ovakvim donatorskim aktivnostima, uvek nađu lica koja se dobro ugrade, dok masa njih koji su i najviše pogođeni nerećom, budu višestruko ojađeni…..

 

©Geto Srbija

DRUGA PLJAČKA ŽELEZARE SMEDEREVO PREKO VLADE SRBIJE DO AMERIČKIH AMBASADORA!!!

13. априла 2015. Коментари су искључени

 

Iznenadno pomirenje Aleksandra Vučića i Aleksandra Vlahovića, koga premijer sada javno naziva "prijatelj Aca", znak je da je srpski premijer ozvaničio svoju saradnju sa najvećim pljačkašima ove zemlje i naroda, i da ne teži daljem približavanju Evropskoj Uniji. Plan po kome se danas postupa u vezi Železare Smederevo na jednoj "neformalnoj" večeri 2002. je u prisustvu tadašnjeg američkog ambasadora u Beogradu Vilijama Montgomerija, Vlahoviću izdiktirao Džon Gudiš, tadašnji mozak US Steel-a za operacije u Srbiji, a današnji suvlasnik preduzeća koje preuzima menadžment Železare. Posle te večere srpski budžet je bio olakšan za više od 600 miliona evra. Koliko je iznosila zarada učesnika ove zavere? A pitanje je za koliko stotina miliona evra će budžet biti lakši posle najnovijeg komplota u režiji Vlahovića i Gudiša.

 

                 Milan Malenović

PRODAJA ZELEZARE-2

 

Evropska unija je, svojevremeno, postavila uslov Srbiji da preispita 24 sporne privatizacije velikih kompanija, čiju prodaju je osporio Savet za borbu protiv korupcije Vlade Srbije, na čijem je čelu bila, sada pokojna Verica Barać. Još dok je bio u statusu kandidata za budućeg prvog potpredsednika Vlade Srbije, čiji mandatar je bio Ivica Dačić, Aleksandar Vučić se u junu 2012. svečano obavezivao da će istrajati u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije.

Prošle, 2014. godine, Aleksandar Vučić je odbio da ide na Kopaonik biznis forum, ili kako ga zovu Srpski Davos, jer je domaćin i prvi govornik bio Aleksandar Vlahović. Ceo prošlogodišnji skup je više nego skromno propraćen u medijima, upravo zbog odsustva političke elite.

Godinu dana kasnije političari su se utrkivali da bi rame uz rame sa Aleksandrom Vučićem prodefilovali po Kopaoniku i srdačno se pozdravili sa Aleksandrom Vlahovićem.

Pažljivi posmatrači dešavanja na dvoru Vučića odmah su razumeli ove signale.

Vlahović je početkom 2014. još uvek glasio za nepoželjnu osobu, jer se tada vodila istraga o 24 sporne privatizacije i to na zahtev Evropske Unije, a njegovo saučesništvo u bar jednoj od njih (ako ne i u skoro svima) bilo je nesporno.

Godinu dana kasnije, istraga je obustavljena bez ikakvih konkretnih razloga, istražitelji su poslati na nove zadatke, dok je prikupljeni materijal predat Aleksandru Vučiću kako bi mogao da ucenjuje kriminalce koji su se obogatili kupujući u bescenje srpske firme. Među njima je bio i Vlahović koji je, za razliku od nekih drugih, bez pogovora i bez otezanja platio traženu putarinu i tako preko noći postao jedan od najomiljenijih premijerovih savetnika.

Na ovogodišnjem Biznis forumu na Kopaoniku Vučić je pred novinarima Vlahovića čak nazvao "prijatelj Aca". Novac je najjači ljubavni eliksir.

"Nije sve u novcu, nešto je i u idejama", rekao je Vlahović Vučiću kupujući svoju slobodu. Dobar deo svog kriminalnog staža ovaj bivši ministar privatizacije je potrošio proučavajući metodologiju pljačke smederevske Železare, a upravo su saveti iz te oblasti u tom trenutku bili potrebni Vučiću.

U periodu od leta 2012. godine, kada je obrađen najveći deo materijala vezanih za poklanjanje SARTID-a američkom US Steel-u, do leta 2014, kada je došlo do otopljavanja odnosa između Vlahovića i Vučića, postojali su intenzivni kontakti između njih dvojice. U tom vremenu je izrađen i plan nove pljačke budžeta pomoću ovog posrnulog privrednog giganta, a Vlahović je posedovao više nego dragocena iskustva u tom pogledu.

Direktor srpske policije, nesmenjivi Milorad Veljović, koji za mesec dana slavi desetogodišnjicu u rukovođenju srpskom piolicijom, a nije još ni na polovini svog drugog mandata, izjavio je da policija nema dokaze za sud, u većini spornih privatizacija, čije preispitivanje i dalje zahteva Evropska unija! On je, zna se, izgovarao Vučićeve reči.

 

      A ovako je počelo…

 

“…Aleksandar Vulin tvrdi da će se iza rešetaka naći i bivši ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović, i to zbog ‘neustavnog Zakona o privatizaciji’ “ preneli su njegovu izjavu od 7. avgusta 2012. godine svi srpski mediji.

“…Policija je završila istražne radnje u slučaju privatizacije smederevske železare ‘Sartid’ i nezakonito prisvojenih šest miliona dolara prilikom njene prodaje američkom ‘Ju-Es stilu’, tako da će, kako ‘Alo!’ ekskluzivno saznaje, za nedelju dana početi prva privođenja umešanih u malverzacije. Među onima koji bi do kraja meseca trebalo da završe iza rešetaka su bivši ministar privatizacije Aleksandar Vlahović, šef radne grupe za prodaju Sartida NemanjaKolesar i biznismen Danko Đunić, koji je radio procenu vrednosti Sartida". – objavio je dnevni list Alo, 2013. godine. Ali..

Govoreći o slučaju Sartid, Vučić je istakao da su krivične prijave podnete za četiri lica, a među njima nije nekadašnji ministar Aleksandar Vlahović, jer ne postoje nikakvi dokazi! (28. decembar 2013. TV Pančevo)

Aleksandar Vlahović je bio ministar za privatizaciju u Đinđićevoj vladi. Zajedno sa Dankom Đunićem, u vreme tranzicije, rasprodao je fabrike, javna preduzeća, cementare, pivare, i zgazio srpsku privredu. Silno se obogatio, kupujući za male pare uspešna preduzeća i robne kuće, koje je kasnije preprodavao.

Vlahović je Rom iz beogradske opštine Sopot. Njegova supruga je učiteljica, danas je direktor te škole. Pogazila je pre deset godina dete na putu, ali nije oglašena krivom. Šta znaju deca o saobraćaju, pogotovu ako vozi Vlahovićeva žena…

Bivši američki ambasador, autor Statuta Srpske napredne stranke

Američki novinar iz Pitsburga (sedište US Steel) dolazi do knjigovodstvenog izveštaja US Steel-a. U njemu nalazi senzacionalan podatak da je plaćen porez na proviziju od 12 miliona dolara za transakciju kupovine Sartida! Uzgred, prema američkom zakonu, sva preduzeća su dužna da posebno naznače sredstva koja su utrošena za proviziju u cilju suzbijanja korupcije.

Dalje istraživanje kretalo se u pravcu vrednosti transakcije. Kada je saznao da je njena ukupna vrednost bila 23 miliona dolara, novinar je objavio šokantan tekst u lokalnim novinama da je provizija bila umesto uobičajenih dva do tri odsto – čak 50 odsto! Pogađate, proviziju su primili Miroljub Labus, tadašnji potpredsednik srpske vlade, ministar Aleksandar Vlahović i Danko Đunić.

U aprilu 2004. u izjavi listu Pittsburgh Post-Gazete, Ivan Vujačić, naš ambasador u Vašingtonu, izjavio je da je SARTID kupljen za 33 miliona dolara, od kojih 23 miliona u gotovini, šest miliona za transakcije-provizije i četiri miliona za zbrinjavanje nezaposlenih."

Koliko je stvarno SARTID plaćen, kolike su bile provizije igračima Prve i Druge lige, šta je sve bila imovina stečajnog dužnika, koji su sve poverioci oštećeni i kakvi su bili dugoročni politički efekti operacije SARTID, znaju samo oni kojima je to u opisu posla.

Naravno, šest miliona dolara provizije u ovako velikom poslu samo je sitniš za moćnike iz Prve lige. Postoje dokazi da je u godišnjem poslovnom izveštaju U.S. Steel kupovinu srpskog SARTID-a uknjižio kao trošak od preko 550 miliona dolara, što odgovara realnoj ceni Železare u trenutku kupovine.

Američka akvizicija SARTID-a je izgleda omogućila da ogromna razlika u ceni od 527 miliona dolara, posle niza finansijskih transakcija preko zavisnih preduzeća na ostrvima poreskih rajeva, završi u džepovima nekolicine američkih i srpskih političara i biznismena. Jedino ovo objašnjava zašto su, već sledeće godine po prodaji SARTID-a, otišli u penziju ambasador SAD-a u Beogradu Wilijem Bil Montgomeri i Thomas J. Usher, predsednik U.S. Steel Corp.

Tadašnji američki ambasador u Beogradu Montgomeri bio je jedan od najvećih mešetara u istoriji američke diplomatije, koji je, sa svojom suprugom Lin, inače britanskom državljanskom, sakupljao novac za svoje potrebe. On je, štiteći se kapom Stejt Departmenta, opasno pretio vlastima u Hrvatskoj, u Crnoj Gori i regionu, i naplaćivao “zaštitu“. Hrvatska vlada mu je, kao “mali znak pažnje“ poklonila vilu u Cavtatu, koju je on kasnije prodao za veliku svotu novca, ne plaćajući porez.

I nakon penzionisanja, on je ostao da živi u Beogradu. Kada je osnovana Srpska napredna stranka, Montgomeri je postao njen plaćeni savetnik, koji je stranci, na engleskom jeziku, napisao Statut. U Ambasadi SAD-a u Beogradu podržavao ga je doskora njen ekonomski savetnik Metju Palmer, koji je navodio Vučića, i njim upravljao kao sa malim majmunom.

Montgomeri je danas ovejani kriminalac, ali je veliki, kao Avala, u očima Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.

Prilikom kupovine neke firme najvažnije je odstraniti konkurenciju. U.S. Steel je u borbi za SARTID imao opasnog konkurenta u kompaniji LNM Holdings, koja je u periodu od marta 2002. do marta 2003. godine uputila niz pisama najodgovornijima u srpskoj vladi – premijeru Đinđiću i ministrima Vlahoviću i Pitiću, o svojoj nameri da kupi smederevsku železaru, investira novac u razvoj i tržište i značajno poveća njen izvoz.

Ali, LNM Holdings je ponudio i dve bitne stvari o kojima U.S. Steel nije hteo ni da razgovarapreuzimanje stečajnih dugova SARTID-a i realizovanje socijalnog programa za zaposlene. Srpski i američki gangsteri su zato odmah pokrenuli operaciju SARTID.

Malverzacije otpočinju 8. marta 2002. godine, Pismom o namerama o strateškom partnerstvu srpskog metalurškog koncerna i američkog giganta, koje potpisuju direktor SARTID-a Novaković, predsednik U.S. Steel Košice Džon Gudiš i ministar Aleksandar Vlahović, a svečanosti prisustvuju premijer Đinđić i ambasador Montgomeri.

U.S. Steel Košice ovim ugovorom stiče ekskluzivno pravo da pet godina upravlja proizvodnjom SARTID-a, ubira dobit i pri tome ne snosi nikakvu odgovornost za eventualno loše poslovanje. Takođe, slovačka kompanija je dobila i pravo da u slučaju prodaje SARTID-a nekom drugom još sedam godina upravlja Železarom, odnosno eventualni kupac bi morao da čeka 12 godina pre nego što uđe u SARTID.

 

      Jasna strategija: kupiti Železaru što jeftinije

 

Sledeći potez povlači Trgovinski sud donoseći 30. jula 2002. rešenje o stečaju SARTID-a, pri čemu DS mafija, preko glasnogovornika Vlahovića, poručuje da je "blokada od strane ZOP iz 1998. bila brža" od namere Vlade da SARTID restrukturira kroz privatizaciju.

Blebetanje o munjevitoj brzini blokade žiro računa iz 1998, koja u korenu saseca nameru da se SARTID privatizuje na uobičajen način, putem tendera, pokazuje drskost zvaničnika tadašnje Vlade, svesnih da pred onima koji rade za interese Imperije ne postoje prepreke.

Stečajni upravnik SARTID-a postaje B. Ignjatović, koji u trenutku postavljanja na dužnost nema niti jedan dan radnog staža i kome je glavna poslovna referenca kumstvo sa Nemanjom Kolesarom, šefom kabineta premijera Đinđića.

Ignjatović kasnije postaje mudrac koji će predložiti Stečajnom veću da se SARTID proda neposrednom pogodbom sa U.S. Steel-om. Ali, iza ove mahinacije, kao i bezbroj drugih u vezi sa SARTID-om, stajao je Kolesar, što potvrđuje ministar G. Pitić juna 2004. izjavom za "Danas" da je "cela priča oko SARTID-a vođena iz kabineta premijera".

Uvođenjem SARTID-a u stečaj, konkurencija je eliminisana i prelazi se na drugu fazu operacije – smanjenje kupovne cene. U ovoj fazi neophodno je medijski pokazati da SARTID katastrofalno posluje, odnosno da su im dugovi očajno veliki, proizvodnja nikakva i višak radnika ogroman, kako bi srpska javnost zaključila da je najracionalnije smederevski proizvodni krš prodati ma kom kupcu, pa makar i za dolar.

U tom cilju se dug SARTID-a naduvava od strane Amerikanaca, koji barataju cifrom od 1,7 milijardi dolara. Oni u dug računaju sve – glavnicu od 800 miliona dolara, 400 miliona kamata, 400 miliona duga prema ugašenim srpskim razvojnim bankama, 120 miliona duga inodobavljačima i slično.

Već tada se znalo da će biti otpisana sva domaća dugovanja, kao i sve strane kamate, kao da će verovatno biti otpisan i deo inostrane glavnice, što se i dogodilo. Propagandna bajka o 1,7 milijardi dolara teškom dugu bila je neophodna za U.S. Steel da bi se snizila prodajna cena SARTID-a.

Naime, u civilizovanom svetu je princip da kupovinom zaduženog preduzeća novi vlasnik preuzima dugove i za njih umanjuje konačnu cenu. Tako je U.S. Steel čeličanu u slovačkim Košicama platio 60 miliona dolara, ali uz obavezu da plati i njihov ukupni dug od 325 miliona dolara.

Takođe, Džon Gudiš je naširoko objašnjavao da u SARTID-u "gotovo uopšte nema proizvodnje". A činjenice su da je SARTID 1998. godine proizvodio 100.000 tona čelika mesečno, pa je, čak i posle bombardovanja, sve do kraja 2000. godine, proizvodnja dostizala 50.000 tona. Istina, kada je DOS preuzeo železaru proizvodnja se naglo smanjila, da bi u julu 2001. za 61 odsto bila manja nego u julu 2000. godine, što sigurno nije bilo slučajno.

U mnogobrojnim izjavama Gudiš se žalio i da je za isti proizvodni kapacitet u Americi dovoljno 2.000 radnika, dok u SARTID-u ima 10.000 zaposlenih, ne pominjući pri tome da radnik u Americi košta U.S. Steel 16.98 dolara na sat, dok je satnica radnika SARTID-a samo 0.30 dolara. To znači da za sat rada 10.000 zaposlenih u SARTID-u dobijaju 3.000 dolara – novac dovoljan za isplatu satnice samo 177 radnika u Pitsburgu.

Prodaja Sartida izazvala je žestok protest ostalih zainteresovanih za kupovinu smederevske Železare. Protest tadašnjeg nemačkog saveznog ministra za privredu Volfanga Klementa, poslat premijeru Đinđiću, hladnokrvno odbija šef njegovog kabineta Kolesar, što je poseban primer nepoštovanja međunarodnih protokola.

Volfgang Klement u pismu tadašnjem premijeru Zoranu Đinđiću navodi „da iz perspektive njegove vlade može zbog postupanja u slučaju Sartid doći do negativnih posledica po privredne odnose (tadašnje) SRJ i Nemačke".

I NewYorkTimes je o tome pisao 26. juna 2003, navodeći da je grupa stranih kreditora SARTID-a, na čelu sa nemačkim West LB i HVB Group, francuskim BNP Paribas, belgijskim KBC i britanskim Standard Bank, osporila prodaju SARTID-a i zatražila od srpske vlade "novi javni tender", u cilju zaštite njihovog zahteva za plaćanjem 100 miliona dolara (kredit iz 1997. sa kamatama).

U konkurenciji dva svetska proizvođača čelika, svakako bi cena Sartida bila veća.Čak pet pisama o namerama poslala je firma LNM na adresu Vlade Srbije, tražeći da im se pruži fer šansa za kupovinu Sartida, ali od toga nije bilo ništa.

Tadašnji ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović dao je izjavu tim povodom operativcima UBPOK-a. On je objasnio kako ni u jednom trenutku LNM nije bio na bilo koji način sprečavan da aktivno učestvuje u stečajnom postupku nad Sartidom!

Amerikanci su došli u SARTID da ga kupe što je moguće jeftinije, da prave u njemu što je moguće veću zaradu, i da taj profit, po mogućstvu u celosti, iznesu iz Srbije. To su surova pravila modernog kapitalizma i biznisa i ona se moraju poštovati – uvek i na svakom mestu.

Sve ostalo su isključivo medijske izmišljotine, manipulacije, bajke i šarene laže. Zato tako imbecilno je zvučila izjava ranije pominjanog Džona Gudiša, izvršnog potpredsednika U.S. Steel-a, data časopisu "Danas" juna 2004. godine: "Mi smo odličan primer šta privatni investitori mogu da učine za ekonomiju jedne zemlje… Mi pomažemo Vladi Srbije, jer zapošljavamo ljude, tako da Vlada može da se koncentriše na neke druge probleme, a ne da brine o tome kako da obezbedi plate zaposlenima. To je sada briga privatnog investitora."

Gudiš u stvari hoće da nam kaže da U.S. Steel nije došao u Smederevo da pokupi profit, već iz čisto humanitarnih razloga – da jadnoj radničkoj klasi Srbije omogući posao i mesečnu platu. To je isto tako komično kao kada bi neki srpski seljak rekao da dolazi svako jutro na pijacu da bi svoj kajmak poklanjao prvim kupcima koji nalete na njegovu tezgu.

 

      Istraga

 

Procenjuje se da je Srbija ukupno investirala u SARTID oko tri milijarde dolara, da bi ga prodala za 23 miliona dolara. I pored toga ministar za privredu Vlahović se usuđuje da u aprilu 2003. maksimalno drsko i bezobrazno izjavi: "Taj kompletan paket je vrlo isplativ. Naročito kada se poredi sa ugovorima koji su zaključivani sa drugim čeličanama, …na primer ‘Košice’ u Slovačkoj".

To je, naravno, laž dostojna barona Minhauzena. Košice su plaćene 60 miliona dolara, ali je tom prilikom prihvaćeno da se plati i njihov ukupan dug od 325 miliona dolara. Smederevska železara je plaćena samo 23 miliona dolara, bez obaveze plaćanja njenih dugova.

Takođe, U.S. Steel je imao obavezu da tokom 10 godina u Košice uloži 700 miliona dolara i da za to vreme ne otpušta radnike, dok se u Smederevu obavezao na ulaganje od 150 miliona dolara, ali je zabrana otpuštanja radnika u trajanju od samo tri godine.

Po sklanjanju Demokratske stranke sa vlasti, islednici Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala – UBPOK, verovatno po nalogu iz kabineta premijera Koštunice, maja 2004. ulaze u smederevski U.S. Steel i otpočinju sa saslušavanjem aktera operacije SARTID – Vlahovića, Kolesara, Ignjatovića i drugih.

Istragu oko prodaje Sartida američkoj firmi Ju-Es Stilu, zvanično je iniciralo tužilaštvo. Policija je saslušala gotovo sve umešane u privatizaciju, prisluškivala umešane u prodaju, nakon čega je sastavljen izveštaj na 60 stranica.

Utvrđeno je kako su Sartid A.D. i firme u njegovom vlasništvu prodate za mnogo manju cenu od realne.Međutim, Amerikanci reaguju munjevito, započinjući sinhronizovanu akciju u takozvanim reformskim medijima, koji uz zastrašujuću halabuku počinju da napadaju pokušaj Koštunice da rasvetli kriminalne radnje učinjene u SARTID-u. I zvanični Vašington snažno staje na stranu U.S. Steel-a, prisiljavajući Koštunicu i UBPOK da odustanu.

Novoizabrani američki ambasador Majkl Polt, odmah po dolasku u Srbiju posećuje Smederevo i U.S. Steel, stavljajući time do znanja da i posle Montgomerija važi Montgomeri. Ali, to nije čudno. Istorijsko je pravilo da Imperija ima pravo na greške, gangsterizme i zločine, a ljudima koji su to činili za državni ili neki lični interes, ne sme da fali ni dlaka sa glave. Sve dotle dok Imperija vlada.

Zamenik Okružnog javnog tužioca u Beogradu Radivoje Gvozdenović, koji je primio izveštaj o prodaju Sartida, koji su na 60 stranica sačinili inspektori UBPOK-a morao je da ga “fijokira“.

Tako je i zahtev Evropske komisije da se preispitaju sporne 24 privatizacije, a sve ih je sproveo Aleksandar Vlahović, odbačen od strane Aleksandra Vučića! Taj zahtev iz EU je i dalje na snazi, ali ne obavezuje premijera. On se nada zaštiti.

I mafija, koju još predvodi Wilijem Bil Montgomeri, nakon što je u smederevskoj Železari istopila sve otpisane tenkove Vojske Srbije i Crne Gore, haubice, topove, pontonske mostove i oružje, koje je besplatno dobila, i pretvorila u najkvalitetniji čelik, zadužila je Železaru, kod svojih kćerki firmi za još 750 miliona dolara, koje je platila Srbija iz svog budžeta, opet se vraća na mesto zločina. Da nastavi s pljačkom. Ovog puta sa istim likovima, na drugi način. Koliko će i ovim špekulativnim platiti američkoj diplomatskoj mafiji srpski građani, preko budžeta, teško je i izračunati.

Srpski premijer Aleksandar Vučić podastire se pred američkim mafijašima, a naročito pred diplomatama, koji, najčešće, gledaju svoj lični, a ne i američki interes.

A 25. jula ove godine, ministar privrede Dušan Vujović i premijer Vučić pojavili su se u udarnim vestima, nasmejani, zajedno sa Aleksandrom Vlahovićem, novim savetnikom Vlade Srbije! Čovek koji je prodao nezakonito sve srpske cementare, pivare, strateška preduzeća i sebi u džep stavio najmanje 550 miliona evra, umesto u zatvoru, ponovo je u prilici da pljačka. Njegov kompanjon, i idejni otac, Danko Đunić, svestan je koliko su on i Aleksandar ojadili Srbiju. On danas živi u vili u Grčkoj. Nije se usudio da dođe ni na sahranu majke.

I sadašnji ambasador SAD-a u Beogradu Majkl Kirbi otvoreno je pretio Vučiću da mora predati Železaru sadašnjim “upravljačima". Urednici Redakcije dobili su u Stejt Departmentu odgovor da u misiji njihovih ambasadora nije sadržano pravo da učestvuju u privatnim poslovima privatnih kompanija, i da učestvuju u korupciji, i da takvo ponašanje izlazi iz mandata koji imaju od svoje države. Predložili su nam da sva saznanja uputimo Stejt departmentu, koji će biti ustupljeni Obaveštajnom odeljenju.

Američki ambasadori u Beogradu, počev od Wilijema Montgomerija do Majkla Polta, sve do sadašnjeg, Majkla Kirbija, opasni su kriminalci i zločinci, koji surovo pljačkaju Srbiju, ali srozavaju do dna i ugled svoje zemlje.

Aleksandar Vlahović i Aleksandar Vučić moraju biti u rukama srpskih građana i njene pravde. Na ovaj, ili onaj način.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

U SLUŽBI NASILJA ZAPADNIH OKUPATORA: PREDSEDNIK „VLADE U SRBIJI“ KAO DEO PROJEKTA VELIKOALBANSKOG ŠIRENJA

10. априла 2015. Коментари су искључени

 

Još 2005. godine, u nemačkom Bundestagu, prilikom rasprave o "harmonizaciji odnosa na Zapadnom Balkanu", pomenuta je ideja o izgradnji auto-puta koji bi spajao jugoistočnu Srbiju sa Kosovom i Albanijom. Ideja nije bila autentično Nemačka, nego je reč strategiji NATO pakta koja je zacrtana u januaru 2001. godine, kada je u Briselu, prvi put pomenuta mogućnost izgradnje jedne takve saobraćajnice. Razlozi su bili više nego jasni. U pitanju je pravljenje američkog "bezbednosnog koridora" preko centralnog Balkana i pozicioniranje Srbije kao kolonije NATO alijanse.

 

                  major Goran Mitrović

VERIFIKATORI VELIKE ALBANIJE-3

Krajem avgusta 2014. godine, i predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, priznao je da je na početku svog kriminalnog mandata, predlagao bivšoj visokoj predstavnici EU, Ketrin Ešton, da Srbija bude glavni nosilac izgradnju auto-puta Niš-Priština. Reč je o investiciji koja bi koštala blizu milijardu evra (Vučićev "predračun" koji je pomenuo tokom svoje poslednje posete Berlinu, govori o 840 miliona evra).

Ideju NATO pakta da izgradnja auto-puta Niš-Priština bude deo odgovora na prisustvo ruskih bezbednosnih snaga na jugu Srbije, odlazeći srpski premijer Aleksandar Vučić, odlučio je da ostvari preko leđa svih građana Srbije, tako što će uzeti kredit od evropskih banaka, koji su mu već ponuđeni u tu svrhu.

Albanci sa Kosova koji su već uveliko krenuli u kupovinu zemlje uzduž budućeg koridora, a pripreme za izgradnju ove putne deonice koja je deo velikoalbanskog klina koju Amerika hoće da zabije u Srbiju, već su počele. U njima glavnu reč vodi Vučićeva vlada.

Istovremeno, dok on planira ovaj velikoalbanski projekat 21. veka, autoputna mreža u Srbiji je u katastrofalnom stanju. U centralnoj, zapadnoj i istočnoj Srbiji, Banatu i Sremu, stanje je takvo da bi svaka ozbiljna država već odavno uložila sva raspoloživa sredstva u njihovu izgradnju, a ne u autoput Niš-Priština-Tirana-Valona, koji je od interesa za Albance sa Kosova i iz Albanije, jer se njime povezuju sa srednjom Evropom.

Uprkos svemu, početkom ove godine (5. januara), na Vučićevu inicijativu (a uz podršku Brisela i Vašingtona), formirana je radna grupa Srbije i Albanije koja je sebi dala u zadatak da formuliše predlog zajedničkog dokumenta za saradnju (tačnije za izradu projekta autoputa od Niša do Tirane i Valone).

Kad taj deo posla bude gotov, projektna dokumentacija će biti predata Evropskoj komisiji na verifikaciju.

Poslednji čin ove naopake ideje, desiće se kad Srbija uzme već ponuđeni kredit kojim će veći deo auto-puta biti izgrađen. U Briselu je već skovana fraza ("infrastrukturni uslov privrednog razvoja i stabilnosti Zapadnog Balkana"), koja treba da prikrije stvarne razloge izgradnje putne trase Niš-Priština-Tirana-Valona.

Ali, Srbija kao glavni nosilac tereta izgradnje ovog auto-puta, još uvek ne zna koliko će on koštati! Procena ukupne vrednosti investicije nije ni na vidiku! Istina, Vučić je o nekim ciframa javno govorio, ali to nije ni izdaleka stvarni trošak.

Providno sročena izjava Vučićeve resorne ministarke Zorane Mihajlović, da je "taj autoput je za nas jako važan zato što ćemo ga vezati na takozvani ‘Plavi koridor’ – Jadransko-jonski autoput koji prolazi kroz Albaniju", govori o tome da je počeo i proces indoktrinacije građana Srbije, koji sve to treba da plate.

I dok traje priprema terena za još jednu pljačku Srbije i početak radova na ovom štetočinskom projektu, već postojeći plan o rekonstrukciji pruge Beograd-Bar, sredstvima ruskog kredita, polako dobija i svoje "anekse" koji su dodati po nagovoru "zapadnih prijatelja".

Reč je o skandaloznom planu da se izgradi i trasa priključka sa Albanijom, i to u nekoliko varijanti. Ali, zašto bi Srbija platila i trasu prema Albaniji i ko je to odlučio? Izvesno je da Rusija ovde ima poslednju reč, i nije teško pogoditi kakva će njihova odluka biti. Srećna je okolnost da ruskim parama neće ni biti izgrađeno ono što nije od ruskog interesa.

 

      Srpski dinar za albanski projekat

 

Na poslednjem sastanku ministara spoljnih poslova država regiona, održanog 25. marta ove godine u Prištini, Johanes Han (čovek sa neverovatnom namesničkom titulom "Komesar za dobrosusedstvo i pridruživanje"), ponudio je "dostupnih 100 miliona evra" iz evropskih fondova za izgradnju planirane saobraćajnice.

Reč je o novcu koji mora biti povučen ove godine i u pitanju je tek deseti deo vrednosti cele investicije. Znajući da je glavni teret izgradnje buduće saobraćajnice na sebe preuzela Vučićeva vlada, ministar spoljnih poslova lažne države Kosovo, Hašim Tači, imao je puno razloga da se raduje, pa je rekao da "projekat transportne mreže predstavlja konkretan korak saradnje zemalja regiona". Manje diplomatski rečeno: da će Srbija da plati doprinos velioalbanskoj ideji, u koju se auto put Niš-Priština-Tirana-Valona, savršeno uklapa!

U sred tog sastanka, javila se video-linkom iz Brisela i Evropska komesarka za transport, Violeta Bulc, koja je tom prilikom rekla: "Vaš region treba da bude bolje povezan i mislim da Srbija može puno da uradi u tom pravcu!"

Dok se sve ovo dešavalo u Prištini, albanski premijer Edi Rama, jasno je poručio iz Tirane da će se "nacionalno ujedinjenje Albanaca ostvariti u Evropskoj uniji"! Kome još nije jasno posle takve izjave da je svaki dinar ili evro koji Srbija uloži na tom putu, istovremeno i ulaganje u projekat Velike Albanije i ko će da odgovara za ovakvu veleizdaju?

Ali, Vučić i dalje insistira na ulasku u ovaj veleizdajnički posao, bez obzira što je jasno da će naneti Srbiji istorijski udarac.

Takozvana Studija o izvodljivosti auto-puta Niš-Priština-Tirana-Valona je u pripremi. Vučićeva vlada se već hvali tom činjenicom. Resorna ministarka kaže da će Studija biti gotova do jeseni.

A, rehabilitacija železničke pruge Kraljevo-Rudnica (koja bi spojila Srbe sa severa Kosova i centralnu Srbiju), kao i još dvadeset strateški važnih lokalnih i regionalnih železničkih trasa u Srbiji (koje izgledaju kao sa kraja devetnaestog veka), može da sačeka.

Treba podsetiti i na to da je Srbija posle Drugog svetskog rata, zbog nametnute ideje "proleterske solidarnosti", demontirala čitave fabrike i prebacivala ih kao pomoć Enver Hodžinoj Albaniji.

Za vreme Titove Jugoslavije, udomila je na svojoj teritoriji više od 200 hiljada emigranata iz Albanije, podigla je fabrike i poljoprivredne kombinate u svakom kraju Kosova i Metohije, zaposlila ih, školovala i izgradila svu potrebnu infrastrukturu, uključujući i mrežu puteva. Tako je uzgojila "guju u nedrima", koja se kasnije pretvorila u jezgro separatizma.

Od početka američke okupacije Kosova i Metohije 1999. godine, pa sve do danas, Srbija ne može da popiše svu svoju imovinu i da obezbedi nepristrasnu međunarodnu arbitražu kojom bi vratila ono što joj pripada. Ali, zato je Vučićev režim svim silama skočio na noge da se zaduži još jednim kreditom (ili sa više njih), kako bi albanski projekat širenja na južnu i centralnu Srbiju uspeo.

Šta je Vučić, ustvari, ponudio kao svoju "viziju" koja Albancima sa Kosova i Metohije i Albancima iz Albanije, širom otvara vrata ovog dela Evrope?

 

      Napredovanje velikoalbanskih projekata

 

A, 29. avgusta prošle, 2014. godine, u Berlinu, u svojstvu predsednika Vlade Srbije, Aleksandar Vučić je učesnicima konferencije o Zapadnom Balkanu, predstavio tri infrastrukturna projekta za koje je odmah rekao da su "od prioritetnog značaja za ceo region", među kojima je bila i izgradnja autoputa Niš-Priština. Tada je prvi put rekao da je u pitanju investicija koja ima "okviran" predračun 840 miliona evra (sa pristupnim putevima skoro milijardu evra).

Predložio je Vučić i stvaranje carinske unije u regionu i rad na skraćivanju birokratskih procedura i čekanja na granici, što je izazvalo podsmeh prisutnih nemačkih privrednika, koji dobro znaju za "balkanske carinske mafije", od kojih nijedna lokalna oligarhija ne želi da se odrekne, a ponajmanje ona Vučićeva.

U nastavku svog neurotičnog "nastupa", predložio je i da Srbija finansira rekonstrukciju dve železničke trase (Beograd-Podgorica-Skadar-Tirana) i (Beograd – Bijelo Polje – Peć – Klina – Glogovac – Priština). U oba slučaja, reč je o trasama koje bi pomogle Albancima sa Kosova da "izađu iz sebe" i prostru se po centralnim delovima Srbije, što je i konačni cilj velikoalbanskih planera.

I za ovaj posao imao je već spremnu "okvirnu" cenu od 525,9 miliona evra.

Vučićevo ludilo se tu nije zaustavilo, pa je izašao sa predlogom da se gradi i železnička trasa od Bijelog Polja preko Berana do Peći (gde nikada nije ni postojala pruga!).

Prema planovima koje su mu njegovi evroatlanski prijatelji dali da promoviše, na toj relaciji treba da se izgradi 103 kilometra šina, a Srbija bi učestvovala u plaćanju troška dela investicije od oko 850 miliona evra! Zašto bi Srbiji jedan takav trošak trebao, a reč je o saobraćajnicama koje nisu od interesa za razvoj Republike Srbije?

 

      Cena "patriotskog" puta

 

Albanska vlast na Kosovu, platila je jednu trasu auto-puta Priština-Tirana, koji je koštala milijardu evra! Ispostavilo se da je u pitanju putna trasa koja je komercijalna dva meseca godišnje.

Shvativši valjda da je cena povezivanja "Velike Albanije" preskupa, Tačijeva vlada u Prištini je došla na ideju da iskoristi prisustvo NATO pakta i otrcanu priču o "povezivanju regiona". Vučić je tu došao kao nekakav velikoalbanski menadžer, na koga u početku niko nije računao, ali koji se pokazao najspremnijim da uključi Srbiju u finansiranje saobraćajnica koje će povezati sve Albance, gde god ih ima u zagraničnim područjima, Srbije, Makedonije i Crne Gore.

U pozadini izgradnje svih saobraćajnica koje povezuju sve zemlje članice NATO pakta na Balkanu, stoji američka firma "Bechtel" (nekadašnji ogranak korporacije Džordža Buša), koja je bila glavni izvođač radova na autoputevima u Turskoj, Hrvatskoj i Rumuniji. Tačnije, gde god je prisutan NATO pakt na Balkanu, tu je i kompanija "Behtel", poznata po kriminalnim maržama koje idu i do 40 odsto od ugovorene cene!

Dvojica francuskih novinara, Žan Arno Deran i Loran Žeslen, inače vrsni poznavaoci prilika Balkana, objavili su veliki istraživački tekst u francuskom mesečniku "Mond diplomatik", o finansijsko-političkoj i strateškoj pozadini projekta autoputa Tirana – Priština, u kome činjenicama potvrđuju da je reč o projektu koji je dobar za NATO pakt i za realizaciju saobraćajnica neke buduće velikoalbanske države.

Uzgred, treba reći i to da albanska vlada na Kosovu nikada nije objavila ugovor o izgradnji ovog autoputa, mada je poznato da trasa izgrađenog autoputa prema Albaniji, košta 25 posto bruto domaćeg proizvoda Kosova!

Albanski poreski obveznici sa Kosova koji danas isplaćuju američki kredit za autoput do Tirane, ovu trasu sarkastično zovu "patriotski put". Srpsko iskustvo o "patriotskim projektima", nemerljivo je skuplje, ali će Vučićev naum da pomogne okupljanju svih Albanaca u jednu državu, dovesti u pitanje dalji opstanak Srbije kao države sa nešto preostale suverenosti.

Da bi slika bila jasnija, treba reći da je put od Beograda do Skadra preko Kosova danas dugačak 594 km, a završetkom autoputa Niš-Priština, biće znatno kraći. Jasni su razlozi zbog kojih je Albancima potrebna putna mreža kojom će na jugu izaći na Jadran, a na severu u Srbiju i dalje u Evropu. Srbima ta saobraćajnica uopšte ne treba! Njome će doći samo nevolje.

Interesantna je i sudbina auto-puta od Prizrena do Merdara, nazvanog „Ibrahim Rugova", po bivšem albanskom političkom vođi. Kada bude potpuno završen, autoput će biti ukupne dužine oko 102 kilometara.

Od granice Albanije do Prizrena ima samo 18 kilometara. Dakle, za sat vremena se ovim putem može doći iz Albanije do ulaza u Kuršumliju! Za Srbe od Merdara do Kuršumlije, taj autoput znači samo albanizaciju i iseljavanje.

Koliko je Albancima stalo do ove deonice puta, najbolje govori i podatak da je na njemu, tokom dve i po godine, danonoćno radilo 2.500 radnika. Izvođač je, takođe "Behtel", američki konzorcijum koji je gradio i autoput u Albaniji.

Auto put od Prištine do Kosovske Mitrovice, radi se već nekoliko godina, ali u delovima. Prema pisanju albanske štampe na Kosovu, taj projekat bi bio odavno završen da nije činjenice što su Srbi stoprocentno stanovništvo od severne Mitrovice do graničnog pojasa kod Leška i Rudnice.

Da je u pitanju obrnuta situacija, i da su Albanci na toj teritoriji u većini, odavno bi se Vučićeva vlada potrudila da digne neki kredit i sagradi im put do centra Šumadije i Beograda, kako bi lakše išli u Evropu i još lakše naselili ovo što je preostalo od Srbije.

Na zapadnim prilazima Prištini, pored vidljivo porušenog srpskog groblja, krenula je izgradnja dva kraka auto-puta do Skoplja.

Ali, tu se ne završava mapa putne mreže kojom bi Albanci označili postojanje svoje etnički čiste države u kojoj bi se našli delovi Srbije, Makedonije i Grčke. Da li to to bio glavni razlog zbog koga je NATO pakt kreirao ideju i o auto-putu Niš-Priština?

 

      Kuda vodi njegov put?

 

Ovog proleća, evropski komesar za dobrosusedstvo i pridruživanje, Johanes Han, organizovaće konferenciju (21. aprila u Briselu), na kojoj će ozvaničiti početak izgradnje auto-puta Niš-Priština-Tirana.

Ponudiće i deseti deo potrebnih sredstava iz takozvanih IPA fondova, kao takozvanu "grant investiciju", koju Srbija treba da prihvati. Zvanično, Evropska unija će izdvojiti milijardu evra za putnu mrežu Zapadnog Balkana, ali nije precizirano šta će kome biti namenjeno, koliko toga će Srbija povući u obliku kredita i zajmova a koliko okolne zemlje, a posebno Kosovo čije postojanje kao države Brisel ne osporava.

Ipak, ono o čemu Johanes Han ne priča, Vučić je spreman da odmah podeli sa svojim poslovnim i intimnim partnerima. Na taj način je i procurela informacija o spisku njegovih suludih ideja "regionalnih projekata", u koje želi po svaku cenu da uključi i Srbiju, mada joj većina od tih hipotetičkih poslova neće doneti ništa osim štete i zaduživanja.

Na stolu kod njegovih "psihijatara" u Briselu, nalazi se i njegov projekat nazvan "Inicijativa za slobodniji protok robe do uspostavljanja carinske unije", kojom bi bila obuhvaćena Srbija, Makedonija, Crna Gora, BiH i Albanija.

Poseban akcenat je stavljen, naravno, na Albaniju! Na papiru koji je Vučić poslao nadležnima u Briselu, u delu gde obrazlaže njegovu "Inicijativu", piše da je smisao svega "efikasniji i jeftiniji protok robe, uspostavlja se spoljnotrgovinska politika prema trećim zemljama, formiranje Unije mladih Zapadnog Balkana (Unija bi obuhvatala Srbiju (uz obavezno uključivanje mladih Albanaca sa Kosova), Crnu Goru, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Sloveniju, Albaniju), izgradnja autoputa koji bi omogućio povezivanje Kosova sa Koridorom 10, rekonstrukcija putnog i pružnog koridora Srbija – Crna Gora – Albanija…", i mnogo toga još.

Ali, sve sa ciljem da se Albanci izvuku iz izolacije u koju su upali ostvarenjem svojih separatističkih ideja i otimanjem istorijske i državne teritorije Republike Srbije. Tačnije rečeno, Vučić je svojim akcijama već postao deo projekta velikoalbanskog širenja na ostatak Srbije.

Da nije bilo promene vlasti u Grčkoj i jasno postavljenog odnosa Grčke prema Albaniji i Albancima (a posebno prema velikoalbanskoj ideji), Vučić je bio spreman i da u sred Atine stavi na sto predlog da i Grčka učestvuje u izgradnji jedne trase autoputa sa Kosova do letovališta koja su tradicionalno, već decenijama, popunjena srpskim turistima.

Konačno, građani Srbije moraju znati i to da su posle potpisivanja kapitulacije sa NATO paktom u Briselu, sadašnji srpski vlastodršci, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, otvorili vrata daljem porobljavanju ove države i njenih građana.

Investicija u auto put Niš-Priština-Tirana, poslednji je signal da se pruži otpor ogoljenom nasilju zapadnih okupatora. U protivnom, Srbija će biti naterana da napravi, ne samo puteve i pruge, nego i nove gradove na teritoriji buduće Velike Albanije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SAŠA MIRKOVIĆ NEZAMENJIV, A U BUDŽETU ZAJEČARA, PARA ZA ONO OD ČEGA SE ŽIVI, NEMA!!!

27. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Ni najveći pesimisti u Zaječaru nisu mogli da zamisle šta će ih zadesiti nakon što ih jeAleksandar Vučić „usrećio" Sašom Mirkovićem, estradnim menadžeom koji je u ovom gradu uspostavio hijerarhiju vlasti kakva ne postoji u pravnom sistemu Srbije. Ta vlast brine samo o sebi, a one koji se sa njim ne slažu progoni pretnjama, ucenama, krivičnim prijavama, otkazima pa čak i kršenjem elementarnih ljudskih prava. Zaječar je, ipak, počeo da se budi, pa Mirkoviću i njegovim pionima, skupljenim s koca i konopca, postaje sve teskobnije…

 

             Vuksan Cerović

TIMOCKO RAZBACIVANJE PARA1

 

– Mirkoviću, lopove. Mirkoviću, lopove! – orilo se iz par stotina grla nezadovoljnih Zaječaraca, koji su 11. decembra uveče protestvovali ispred zgrade Skupštine grada Zaječara, baš u trenutku kada su odbornici po hitnom postupku (od 76 sednica koliko je Mirković do sada zakazao samo dve su bile redovne) diskutovali i glasali o budžetu za 2015. godinu.

Odmah posle te sednice održana je ekspresno još jedna, na kojoj je na osnovu nepotpisanog „Zahteva radnika" razrešen dužnosti Miljan Gogić, upravnik zaječarskog Pozorišta „Zoran Radmilović", inače sin Dragana Gogića, odbornika koji je Mirkoviću otkazao poslušnost.

Nekoliko dana kasnije protest je ponovljen i tada su izneti zahtevi koji, pojednostavljeno rečeno glase: da Saša Mirković, predsednik Skupštine i Velimir Ognjenović formalni gradonačelnik Zaječara podnesu ostavke, da Budžetska inspekcija Ministarstva finansija izvrši kontrolu trošenja budžeta Zaječara u 2013. i 2014. godini, da se raskine štetni ugovor FK Timok i Timočke televizije i radija, da se raskine štetni ugovor o zakupu poslovnih prostorija od strane iste medijske kuće, objave podaci o broju i kvalifikacijama „stručnjaka" koje je Mirković doveo iz Beograda, Bora i drugih gradova, građanima saopšti za koje su namene trošene pare iz budžetskog fonda za zaštitu životne sredine u 2013. i 2014. godini i koji su ekološki problemi u tom periodu rešeni, koliko je građane koštala Mirkovićeva vožnja privatnim automobilom za koju se računi plaćaju platnom karticom grada Zaječara… Već su najavljena nova okupljanja, pa će ova zima u Zaječaru biti sasvim sigurno vruća, bez obzira na metereološke prilike.

 

      Buncanje o razvoju

 

Prema ciframa koje stoje u izuzetno nepreglednoj Odluci o budžetu, zaječarska vlast će u narednoj godini raspolagati sa 2.439.733.993,00 dinara, uključujući i sredstva kredita od 146.272.177,00 dinara.

Obzirom da je za devet meseci ove godine raspolagala sa manje od 42 odsto te sume, teško je poverovati da će sredstva u budžetu u 2015. godini prekoračiti iznos od dve milijarde, što znači da je osnovni finansijski dokument poprilično prenaduvan.

Toga su, očigledno je, svesni i naredbodavci falš matematike, koji su posle sednice požurili da kažu kako je budžet „razvojni", mada u njemu razvoja nema ni u tragovima. Uostalom, to najbolje potvrđuju sledeći podaci: za podršku postojećoj privredi planirana su mikroskopska sredstva (550.000 dinara), za podsticanje preduzetništva 3.000.000, za samozapošljavanje 1.200.000 dinara, za podsticanje poljoprivrede 10.000.000 i tako redom. Jednostavno rečeno, za ono od čega se živi u budžetu neće biti para pa se priča o razvoju svodi na puko buncanje.

Nije mnogo povoljnija situacija ni kada je reč o komunalnoj izgradnji. Na spisku koji je datu okviru Odluke o budžetu mahom su projekti i objekti čiji je završetak bio planiran za ovu godinu (rekonstrukcija Ulice Nikole Pašića, most preko Crnog Timoka, uređenje starog zaječarskog groblja, izgradnja kanalizacije sa učešćem građana, rekonstrukcija Sokobanjske ulice…).

Ti objekti će progutati više od polovine planiranih para za komunalnu izgradnju.

Među pomenutim projektima, dva su pravi biseri. Najpre rekonstrukcija Ulice Nikole Pašića. Do sada je napravljen kružni tok (kružić tokić ili petoparac kako ga zovu Zaječarci), koji je početkom septembra, uz hvalospeve lokalnoj vlasti, svečano otvorila Zorana Mihajlović, podpredsednica Vlade i ministar za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu. Ovih dana, nakon inspekcijskog nadzora, ispalo da je taj objekat zapravo divlja gradnja, jer je izgrađen suprotno odredbama Generalnog urbanističkog plana, kojim je na tom prostoru predviđena pešačko trgovačka zona.

Lokacijska dozvola je poništena, pa ispada da je ministarka, svesno ili nesvesno, svojim prisustvom podržala urbanističko nasilje, kojim je Zaječaru naneta trajna šteta.

Drugi biser je uređenje starog gradskog groblja. Taj projekat je započet nizom nezakonitosti u JKP „Kraljevica", koja je sada u stečaju (kada je raspisana javna nabavka nisu bila obezbeđena sredstva, ugovor vredan 47,7 miliona dinara je potpisalo neovlašćeno lice itd).

Ugovor je preuzeo grad Zaječar, rok je odmah sa 90 produžen na 120 dana, ali je već sasvim jasno da će A.D. „Put", jedini ponuđač i izvođač radova znatno premašiti i taj rok. Budžetom za 2015. godinu predviđeni su dodatni radovi u iznosu od 30 miliona dinara!? Pojedini ljudi od struke kažu da ne bi bilo loše da se neko stručan pozabavi stvarnom cenom koštanja radova.

Zaječar će, ulaganjem oko 80 miliona dinara na starom groblju dobiti 500 – 1000 grobnih mesta, što je dovoljno za godinu dana, a u međuvremenu novo gradsko groblje na Malom Stupnju, gde je već sahranjeno oko 700 Zaječaraca, liči na pravo ruglo.

Opelo pokojnicima se služi u kapeli na starom groblju, a onda se organizovano, ili kako se ko snađe, voze međunarodnim putem do groblja na Molom Stupnju na kome, čim padne kiša, trebaju bezmalo ribarske čizme.

Mnogi Zaječarci, koji još nisu zaboravili da koriste zdrav razum, postavljaju opravdano pitanje da li vlast Saše Mirkovića od starog groblja pravi „turističku atrakciju" na račun groblja koje će se koristiti u narednim decenijama. Nije malo ni onih koji sumnjaju da se iza ulaganja tolikog novca u staro groblje kriju neke prljave rabote.

 

      Silom sačuvana većina

 

Iako je tokom prošle i početkom ove godine Skupština grada udarnički i sve po hitnom postupku radila i za 15 meseci nanizala čak 74 sednice (u proseku pet mesečno), jesenas je privremeno prikočila. Dogodilo se to nakon što je Izvršni odbor SNS iz te stranke isključio Sašu Mirkovića, jer se oglušio o izričit zahtev Glavnog odbora da nijedan član te stranke ne može imati dve funkcije.

Ta vest je obradovala mnoge Zaječarce, koji su olako zaključili da je samovolji i svevlasti Saše Mirkovića i njegovih piona koji su unazadili Zaječar i gurnuli ga u bedu i beznađe, došao kraj.

Ispostavilo se da nije baš tako, jer je odluka o isključenju iz stranke zalutala u magli na Čestobrodici, a ispalo je da ni zahtev Glavnog odbora nije bio baš toliko izričit koliko zvučao.

Uz podršku pomenute Zorane Mihajlović, koja je svojski dezinformisala javnost poričući nadležnost Izvršnog odbora da isključi nekoga ko je član Glavnog odbora SNS, mada u Statutu stranke ta nadležnost postoji, a verovatno i još nekih visokih funkcionera SNS, Mirkoviću na pamet ne pada da podnese ostavku na mesto predsednika Skupštine grada Zaječara ili poslanika u Skupštini Srbije.

Umesto toga krenuo je u žestoku kampanju protiv Tomislava Nikolića, predsednika Srbije, koga je bez pardona nazvao prevarantom, i njegovog sina Radomira Nikolića, predsednika Izvršnog odbora, što nedvosmisleno upućuje na zaključak da unutar vladajuće stranke postoje podele, u kojima je Mirković sitan, ali koristan igrač. Koliko koristan i da li će mu se ta uloga isplatiti budućnost će pokazati.

Politička, ili bolje reći politikantska boranija, sastavljena od preletača iz URS-a i u javnim preduzećima, ustanovama pa čak i u Gradskoj upravi uhljebljenih PRS-ovaca, koju je oko sebe okupio Saša Mirković, kada je svoj PRS preobukao u uniformu SNS i tako došao u priliku da sa funkcijom predsednika Skupština postane sva vlast u Zaječaru, bila je ozbiljno pokolebana vešću o njegovom smenjivanju, pa čak 40 dana sednica nije sazivana.

U tom periodu desile su se brojne politički mutne radnje. Mirkovićeva vlast, koja je udarnički zapošljavala odbornike, njihove supruge i članove familije, vešto je iskoristila te obeležene karte, nekima usput pripretila gubljenjem radnih mesta i većina je opet stabilizovana. Jedino je ostalo nejasno da li je sada u Zaječaru na vlasti SNS ili grupa građana „Pokrenimo Zaječar".

Da bi sve to izgledalo makar formalno čisto, zaječarski vlastodršci su se setili odavno zaboravljenog Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj samoupravi. Ali, umesto kriterijuma koji su tim Zakonom predviđeni, iz sistematizacija ustanova brisana su radna mesta po naređenju Velimira Ognjenovića, izvršitelja volje svemoćnog Saše Mirkovića. Čak je i potpisnik ovih redova dobio primamljivu ponudu ako prestane da se u „Tabloidu" bavi Mirkovićevom vladavinom. Pošto ponuda nije prihvaćena ceh je platio njegov sin, čije je radno mesto u Centru za kulturu i turizam CEKIT ekspresno ukinuto.

Protiv odbornika Dragana Gogića, koji je odbio da klekne ispred gospodara, podneta je krivična prijava zbog navodnog podsticanja gradonačelnika Velimira Ognjenovića da mu iz kase grada da 7.000 evra, mada Gogić kategorično tvrdi da je pozajmicu, koju nije dobio, tražio privatno od Saše Mirkovića, a on ga uputio na gradonačelnika.

Protiv Miljana Gogića, koji je ekspresno smenjen sa funkcije upravnika Pozorišta „Zoran Radmilović", na osnovu nepotpisanog „zahteva radnika" i bez predloga Upravnog odbora, podneta je prijava „zbog krivičnog dela u vezi sa javnim nabavkama…" prilikom rekonstrukcije i adaptacije zgrade pomenute ustanove kulture, mada Gogić junior tvrdi da je adaptacija plaćena znatno manje nego što je planirano, da je posao dobiila firma koja je dala najnižu ponudu i da Uprava za javne nabavke nije imala nikakvih primedbi. U Zaječaru smo čuli priču iz više izvora da je problem nastao zbog toga što posao nije dobio izvođač po volji lokalne vlasti.

Bilo kako bilo Mirković je povratio za trenutak poljuljanu vlast, pa još može da se o trošku Zaječaraca, koliko mu je god volja, „službeno" vozika navodno sopstvenim automobilom marke Mercedes Benz tip S 350, koji uopšte nije njegovo vozilo, nego je vlasništvo firme NBG LIZING DOO, Beograd, dato na korišćenje privrednom društvu Orbita rent a car DOO, Bulevar Mihajla Pupina 181, Novi Beograd.

Pošto u rešenju broj 114-47, od 20. 6. 2014. godine, koje je potpisao sada pokojni Tomislav Pavlović, načelnik Gradske uprave Zaječar, doslovno piše: „Predsedniku Skupštine grada Zaječara Saši Mirkoviću, odobrava se korišćenje sopstvenog automobila Mercedes reg. BG-808-WĆ, radi obavljanja službenog posla predsednika Skupštine i narodnog poslanika Skupštine Srbije", ispada da je Mirković navedeno rešenje dobio na prevaru. I ne samo to.

U Uredbi o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika doslovno piše: „Ako zbog hitnosti, odnosno potreba službenog posla državni službenik ili nameštenik ne može koristiti ni prevoz u javnom saobraćaju ni službeno vozilo, on, po pismenom odobrenju ovlašćenog lica (u kome su navedeni razlozi hitnosti, odnosno potreba službenog posla), može koristiti sopstveni automobil."

Mirković "sopstveni" automobil koristi stalno, a u Gradskoj upravi kažu da gorivo plaćeno karticom za gorivo EKO Serbia AD, koja je vlasništvo grada i nosi broj registracije vozila, ne pravda na osnovu putnih naloga. Kako ga pravda mogli bi da se raspitaju nadležni. Izgleda da ima mnogo ozbiljnijih kandidata za krivične prijave od Gogića.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA I PROJEKAT „FAS“: UZ POMOĆ BELOSVETSKIH MEŠETARA IZVUĆI ŠTO VIŠE PARA I OTIĆI IZ SRBIJE SA PROFITOM!!!

21. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Nije pitanje da li će „Fiat“ da napusti Srbiju, već kada će to da se desi. Pitanje je i koliko će do kraja da iznosi ukupan ceh koji će srpski poreski obveznici imati da plate za ovu avanturu. Ugovor Srbije i „Fiat“ grupe iz Torina je državna tajna, ali su pojedini strani mediji objavili neke njegove delove. Iz toga proizilazi da je Srbija do sad platila preko 1,2 milijardi evra, da je, iako oslobođen skoro svih fiskalnih nameta, „Fiat“ u ovom trenutku našoj državi dužan 2,4 milijarde dinara i da je on u ukupnoj dubiozi od oko 1,3 milijarde evra. Uz sve to, Srbija ovoj fabrici u Kragujevcu novčano i dalje pomaže sa oko 200 miliona evra godišnje.

 

 

 

 

 

              Milan Malenović, Bernadro Vitulano

FIAT U ODLASKU2

      

Pred sam kraj 2014. godine pronele su se glasine, kako „Fiat“ planira da napusti Srbiju i proizvodnju sadašnjih modela iz Kragujevca preseli na neku drugu lokaciju, najverovatnije u Brazil. Ova vest nije potpuno neočekivana, jer italijanski koncern već uveliko proizvodnju seli u oblasti u kojima planira povećanje prodaje.

Generalni direktor koncerna „Fiat“ S.p.A. iz Torina (većinskog vlasnika fabrike u Kragujevcu) Serđio Markione još je u januaru 2014. najavio kako će sedište kompanije, radi poreske uštede, iz Italije preći ili u Veliku Britaniju ili u Holandiju. Ako može da se preseli sedište firme osnovane još 1899. godine u Torinu, i to ne bilo koje firme već jedne koja je zaštitni znak Italije, zašto ne bi mogla da se iseli i proizvodnja iz fabrike koja je pokrenuta tek 2008. godine?

Celokupna italijanska privreda se poslednjih godina, a posebno od 2008. godine, kada je izbila globalna ekonomska kriza, okreće latino-američkom tržištu. „Fiat“ je u Brazilu neprekidno prisutan od 1973. godine i tamo u međuvremenu proizvodi više od deset različitih modela svojih vozila. Osim toga, „Fiat“ u Južnoj Americi ima i fabrike u Argentini (od 1995.) i u Meksiku (od 1968. godine).

Prema poslednjim podacima, najveća proizvodnja „Fiatovih“ modela u Evropi (izvan Italije) bila je u Poljskoj, 640.000 vozila godišnje, što desetostruko premašuje najbolji učinak kragujevačke fabrike. „Fiat Auto Poland“ s.a. je u stoprocentnom vlasništvu „Fiat grupe“ iz Torina, za razliku od „Fiat automobila Srbija“ doo (FAS), u kome Srbija, iako je najviše investirala, zvanično učestvuje samo sa trećinom kapitala.

Koliko je FAS u planovima torinskih direktora bio skrajnut u zapećak govori podatak da je on proizvodio samo dva modela „Fiatovih“ vozila, dok se, recimo, u pogonu u Turskoj (oko 400.000 automobila godišnje) proizvodi tri puta više modela, dok fabrika u Poljskoj od 2015. preuzima i proizvodnju modela 500 koji se sklapa u Kragujevcu, pored već nekoliko različitih modela, od kojih neki ne pripadaju „Fiatu“ (na primer „Ford Ka“).

Ni planirani bescarinski izvoz u Rusiju ne bi značajnije promenio ovu turobnu statistiku, jer je u najboljem slučaju tamo moglo da se izveze samo 10.000 vozila.

FAS, očigledno, nikada nije ni bio ozbiljno zamišljena italijanska investicija, pa će njegov odlazak iz Srbije pogoditi najviše same radnike u toj fabrici, dok će, sa druge strane, rasteretiti ovdašnji budžet.

 

 

      Težina „tranzicionog fonda“

 

 

Nekadašnji ministar privrede Saša Radulović svojevremeno je izjavio kako je imao priliku da vidi osnovni ugovor sklopljen između Srbije i „Fiat“ S.p.A, ali ne i eventualne anekse. O sadržaju osnovnog ugovora nije smeo ništa da saopšti javnosti, jer je bio vezan obavezom čuvanja državne tajne, a ugovor upravo to jeste – najstrože čuvana državna tajna.

Ipak, na svom blogu Radulović je objavio jedan veoma interesantan članak, preuzet iz hrvatskih medija, koji odlično oslikava u šta se Srbija upustila na nagovor Mlađana Dinkića.

U članku, koji je originalno objavio list „7-dnevno“, između ostalog stoji kako je po nezavisnom revizorskom izveštaju agencije „Ernst&Young“ samo u 2012. FAS iskazao poslovni gubitak od 45 miliona evra, dok je u 2011. gubitak bio 54,5 miliona evra. Do kraja 2013. akumulirani gubici FAS-a iznosili su 8.863.505.000 dinara.

Gubici bi bili daleko veći da veštački nije prikazan dobitak, koga, u stvari, nema. Radi se o kratkoročnim zaduživanjima koja su zatim knjigovodstvenim slalomom prikazani kao poslovni prihod, tvrdi „7-dnevno“, a prenosi Radulović na svom blogu.

Prema ugovoru čiji sadržaj Radulović ne sme da iznese javnosti, ali zato to smeju hrvatski novinari, FAS je oslobođen skoro svih obaveza prema Srbiji! Ovo preduzeće ne plaća porez idućih deset godina, ne plaća komunalne naknade, ne plaća doprinose na plate radnika (radnicima zdravstveno i sve ostalo plaća država Srbija), struju dobija po privilegovanoj ceni, određene saobraćajnice je morala da sagradi Srbija o svom trošku, a na strani 17 izveštaja „Ernst&Young“ piše : „Kredit koji garantuje vlada Republike Srbije po kamatnoj stopi nižoj od tržišne tretira se kao državno davanje“. Uz sve to, država je subvencionisala svaki auto koji se proda u Srbiji sa tri hiljade evra, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo drugih proizvođača koji svoje automobile prodaju u Srbiji.

I za tekuću godinu Vlada premijera Aleksandra Vučića već je planirala subvencije FAS-u u visini od 174 miliona evra. Ali, ni to ne mora da bude sve.

U budžetu za 2015. planirano je još milijardu evra koje članovi kabineta mogu da podele po svom diskrecionom pravu, odnosno – kome hoće. Za FAS bi zato u obzir došlo i još 130 miliona evra dodeljenih ministarstvu na čijem je čelu Aleksandar Vulin, a za navodnu isplatu „tranzicionog fonda“, odnosno nedefinisanih otpremnina za nepoznate radnike.

Takođe, može da se zagrabi i iz kase „Subvencije privatnim investitorima“ koja je „teška“ 55 miliona evra, a tu je i budžetska rezerva od oko 10 miliona evra. Ministarstvo privrede ima čak 14,5 milijardi dinara za podsticanje privrede, od čega 6,5 milijardi za podsticaje investitorima i još tri milijarde dinara za subvencionisanje kamata za kredite privredi.

Mogućnosti za odlivanje para su, dakle, velike.

 

Uprkos činjenici da je FAS oslobođen gotovo svih fiskalnih davanja, njegovi dugovi prema Republici Srbiji do kraja 2014. narasli su na čak 2,4 milijarde dinara. Očigledno je da nisu redovno plaćani ni subvencionisani računi za struju!

Zauzvrat su Italijani preko naduvanih računa za materijal od koga se u Kragujevcu samo sklapaju (zašrafljuju) automobili, kao i za navodne konsultantske usluge iz Srbije do sada izvukli stotine miliona evra profita.

 

      Bačeno najmanje pola milijarde evra

 

Koliko je tačno otvaranje fabrike u Kragujevcu koštalo Srbiju, niko ne može danas sa sigurnošću da kaže. Samo za otplatu ranijih dugova „Zastave“ i za socijalni program, Srbija je svojevremeno platila oko pola milijarde evra.

Ovome treba dodati i subvencije za svako novootvoreno radno mesto, koje su dosezale i 15.000 evra po radniku (za 3.000 radnika to je 45 miliona evra), izgradnju infrastrukture, subvencije za svako prodato vozilo u Srbiji… Sve u svemu, hrvatski mediji su tvrdili kako je za otvaranje FAS-a plaćeno preko 1,2 milijarde evra i da su to, navodno, podaci dobijeni iz samog „Fiata“ S.p.A iz Torina.

Prema trenutnim procenama, FAS je u dubiozi od skoro 1,3 milijarde evra, a to će sve morati da plate srpski poreski obveznici kada „Fiat“ pobegne iz Srbije, kao što nas je sa dugovima svojevremeno ostavio „Ju Es Stil“.

Najinteresantnije je to što niko javnosti ne sme da objasni koje su garancije da „Fiat“ S.p.A. po isteku desetogodišnjeg aranžmana, ako ne i pre, neće napustiti Srbiju koja će u ovaj sumanuti investicioni projekat do tada uložiti više od dve milijarde evra. Niko javnost ne sme da obavesti ni koje su garancije date da će dvotrećinski vlasnik, a to je torinski „Fiat„, namiriti sve poverioce, među kojima je i država Srbija, odnosno, solidarno, svi njeni građani.

Odgovor je jednostavan: takve garancije niti su tražene, niti su date.

Celokupni aranžman je zamišljen po ugledu na nekadašnji „Sartid„, odnosno tako da se uz pomoć belosvetskih mešetara izvuče i poslednji cent iz Srbije.

Priča o velikom izvozu u Rusiju, kojom je naivnom narodu trebalo da bude obrazloženo enormno investiranje u kragujevačko Potemkinovo selo, samo je bila dimna zavesa. Sa ili bez carinskih olakšica izvoz FAS-a u Rusiju je mizerno mali: u Rusiju je 2012. iz Kragujevca otišlo samo 215 Fiata 500!?

Modeli koji se proizvode u Kragujevcu nisu nimalo interesantni ruskim kupcima, pa makar ih delili za džabe, kao svojevremeno „Yugo“ u Americi.

Ovo se znalo od samog početka, jer je „Fiat“ decenijama prisutan na ruskom tržištu i odlično poznaje ukus tamošnjih kupaca.

Ideja je 2008. bila da se pod firmom raznoraznih subvencija i plaćanja naduvanih faktura iz Srbije izvuče još nekoliko milijardi evra koje će međusobno da podele rukovodioci i akcionari „Fiat“ S.p.A. sa jedne strane i srpski vlastodršci sa druge strane.

Siguran odlazak italijanskog proizvođača automobila još tada je bio planiran za 2018. godiu i to će se najkasnije tada i desiti, osim ako nekim čudom na političkoj sceni ne vaskrsne Mlađan Dinkić ili neki njegov klon i sklopi novi pljačkaški ugovor sa Italijanima.

Do tada će Srbija, uz već investiranih preko milijardu evra, godišnje u FAS ubacivati još po više od dve stotine miliona evra, a trpeće i dugove koje je prema njoj napravilo ovo preduzeće. Najmanje još milijardu evra će na taj način da se odlije u Italiju, odnosno preko te zemlje u džepove ljudi na vlasti. To je jednako vrednosti jednogodišnjeg roda žitarica u Srbiji.

Sve će to na kraju platiti građani Srbije, a sa plaćanjem će početi već ove, 2015. godine. Budžetski deficit za ovu godinu bi trebao da bude 191,3 milijarde dinara. Tako je zamišljeno. Da bi se finansirali rashodi koji obično brže stižu od prihoda, planirano je dalje zaduživanje Srbije i to za daleko više nego što iznosi projektovani deficit. Ukupno će se ove godina Srbija zadužiti za 450 milijardi dinara, a to je skoro polovina celokupnih budžetskih prihoda.

Najveći deo novca država će osigurati emitovanjem vrednosnih papira na domaćem finansijskom tržištu u domaćoj i stranoj valuti. Emitovanjem evroobveznica na međunarodnom tržištu Vlada Srbije namerava da osigura do 180 milijardi dinara.

Planirano je da se do 79,3 milijarde dinara osigura iz zajmova kod domaćih i međunarodnih komercijalnih i multilateralnih finansijskih institucija i stranih vlada.

Oko pet odsto celokupne sume za koju će Srbija da se zaduži potrebno je samo za ovogodišnje „subvencije“ FAS-u, knjižene pod različitim imenima. Čak i kada bi se svi ti krediti otplatili realnim budžetskim prihodina (što je malo verovatno), a ne novim zaduživanjem (što je verovatnije), Srbija mora da plaća kamate, a to će biti teret za sledeće generacije.

Ako je i tačno da je „projekat FAS“ smislio Mlađan Dinkić kako bi sa tadašnjim vlastodršcima pokrao novac, ostaje opravdano pitanje zašto sadašnja vlast još uvek sprovodi ovaj kriminalni ugovor i zbog čega ne hapsi aktere? Verovatno zato što i ona sama dobija dobar deo kolača.

 

      A 1. Neka bude-šta bude

„Fiat“ je skraćenica od Fabbrica ItalianaAutomobili Torino (Italijanska fabrika automobila Torino). Ta reč ima značenje i u latinskom gde znači „neka bude“. Fabriku je 11. jula 1899. osnovao Đovani Anjeli stariji, deda kod nas daleko čuvenijeg Đovani Anjelija mlađeg, sa još sedam kompanjona.

Prvi model bio je 3,5 HP (imao je samo 3,5 konjskih snaga) koji je do kraja 1900. napravljen u 20 primeraka. Model se dalje razvijao i 1903. je postao 12 HP koji je proizveden u 134 primerka.

Od 1960. „Fiat“ je klasični mešoviti koncern, koji osim proizvodnje drumskih vozila ima i proizvodnju lokomotiva, vozova, avionskih motora i ostalo.

U 2013. je ovaj koncern zapošljavao 225.587 radnika u celom svetu (od toga 3.668 u Srbiji) i ostvario promet od 86,816 milijardi evra uz prihod od 1,951 milijardu evra (u Srbiji 1.131.301.000 dinara, odnosno oko deset miliona evra).

Koncernu danas pripadaju sledeće marke: Fiat, Alfa Romeo, Lancia, Abarth S.p.A. & Co, Maserati S.p.A, Ferrari S.p.A. (sprema se delimična prodaja) i Chrysler Group LLC (koji obuhvata marke: Chrysler, Jeep, Dodge, Ram, SRT i Mopar).

„Fiat“ je prvu fabriku u Srbiji otvorio 1955. u Kragujevcu i to u zajedničkom poduhvatu sa tadašnjom „Zastavom“.

U Poljskoj je prvi model „Fiata“ proizveden 1920. godine. Proizvodnja je posle Drugog svetskog rata obnovljena 1965. poznatim modelom Fiat 125.

U nekadašnji SSSR „Fiat“ stiže 1966. godine kada državnom preduzeću „AvtoVAZ“ pomaže da izgradi fabriku na Volgi. Grad koji je nikao oko te fabrike dobija ime Toljatigrad, po Palmiru Toljatiju, vođi italijanskih komunista.

U Španiji je „Fiat“ proizvodio automobile u periodu od 1950. do 1981. kada se povukao zbog optužbi za raniju saradnju sa fašističkim režimom Franciska Franka. Njegov tamošnji pogon, SEAT, dospeva u većinsko vlasništvo nemačke „Folksvagen“ grupe, pošto je prethodno bio nacionalizovan od strane španske države. Manjinski akcionari su godinama bezuspešno vodili sporove oko oduzete imovine, a jedan od njih, (kasniji poslanik u Evropskom Parlamentu) Rues Mateos, je sredinom osamdesetih godina tražio azil u Nemačkoj tvrdeći da je politički progonjen u Španiji.

I u Severnoj Koreji se od 2002. proizvode dva modela po licenci „Fiata“ i to bazirana na modelima Siena i Doblo.

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAMEŠTANJE TENDERA U STRUJNO KOLO „EMS“ I KONZORCIJUM HAMOVIĆ-LAZAREVIĆ!!

2. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Dok je ceo Rudarski basen Kolubara tonuo u dramatičnim majskim poplavama, rukovodstvo ovog energetskog giganta potpisivalo je svečani ugovor sa kriminalnim "konzorcijumom" Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića, koji već godinama nekažnjeno pljačkaju srpsku elektroprivredu. Ali, bio je to samo jedan od mnogih višemilionskih ugovora kojim se njih dvojica "obezbeđuju" da preko svojih firmi i dalje ostaju najveći dobavljači svih firmi u sistemu EPS, prodajući sve, od igle do lokomotive. Ali, najveća kriminalna akcija u kojoj se Hamović i Lazarević nalaze, svakako je i planirano otimanje Elektromreže Srbije (EMS), koja je "namenski" odvojena od EPS-a, kako bi njih dvojica postali vlasnici.

 

              Insajder E- 9

 

Javno preduzeće "Elektromreža Srbije" je stvoreno od imovine dela EPS-a, pod imenom "Elektroistok". Tako se nekad zvalo prenosno preduzeće u okviru EPS-a, koje je bilo zavisno društvo i neodvojivi deo EPS-a.

Imovina sledećih zavisnih društava je ušla u sastav JP "EMS" : "Elektroistok Beograd" pod kojim se podrazumeva i preduzeće za izgradnju elektroenergetskih objekata i sistema "Elektroistok izgradnja d.o.o. Beograd", preduzeće za projektovanje, konsalting i inženjering elektroenergetskih i telekomunikacionih objekata i sistema "Elektroistok-projektni biro d.o.o. Beograd", zatim preduzeće za upravljanje prenosnim sistemom "Elektroenergetski koordinacioni centar Beograd".

Tako stoji u Statutu JP "EMS" u članu 26. u sekciji "Imovina". Vrednost kapitala unesenog iz ovih preduzeća u JP "EMS" na dan 31.12.2004. kada su urađeni završni računi i bilansi bio je 40.853.021.154,50 dinara i tako stoji u članu 25. Statuta JP "EMS".

Kada se to preračuna u evre, po srednjem kursu NBS na dan 31.12.2004. godine, dobijamo da je vrednost kapitala uneta u novoformirano Javno preduzeće "EMS" tačno 517.880.727,10 evra, to jest preko pola milijarde evra.

Međutim, kada je Mlađan Dinkić rešio da u sklopu izborne kampanje za izbore 2008. narodu "podeli" besplatne akcije Javnih preduzeća, na spisku preduzeća čije se akcije dele nema JP "EMS", iako je to veliko Javno preduzeće sa 100% učešćem Republike Srbije u njegovom kapitalu, dok vrednost tog kapitala prevazilazi pola milijarde evra.

Da ne bude zabune, Zakon o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije (objavljen u Službenom glasniku RS br. 123/2007 od 26.12.2007.) kaže doslovce u članu br.18: Nosioci prava ostvaruju pravo na podelu akcija bez naknade (u daljem tekstu: besplatne akcije) u sledećim javnim preduzećima, odnosno privrednim društvima sa većinskim učešćem državnog kapitala, odnosno privrednim društvima koja obavljaju delatnost od opšteg interesa:

1. Društvo za istraživanje, proizvodnju, preradu, distribuciju i promet nafte i naftnih derivata i istraživanje i proizvodnju prirodnog gasa "Naftna industrija Srbije" a.d. Novi Sad (u daljem tekstu: NIS);

2. Preduzeće za telekomunikacije "Telekom Srbija" a.d. Beograd (u daljem tekstu: Telekom Srbija);

3. Javno preduzeće "Elektroprivreda Srbije" Beograd (u daljem tekstu: EPS);

4. Javno preduzeće za vazdušni saobraćaj "Jat Airways" Novi Beograd (u daljem tekstu: JAT);

5. Javno preduzeće Aerodrom "Nikola Tesla" Beograd (u daljem tekstu: Aerodrom);

6. Akcionarsko društvo "Galenika" za proizvodnju lekova, dentala, antibiotika, farmaceutskih sirovina, parafarmaceutike, veterinarskih proizvoda i aditiva Beograd (u daljem tekstu: Galenika).

U preduzećima i privrednim društvima iz stava 1. ovog člana (u daljem tekstu:preduzeća), kapital za sticanje besplatnih akcija iznosi 15% od osnovnog kapitala svakog preduzeća.

Odredbe ovog člana primenjivaće se i na pravne sledbenike preduzeća koji nastanu statusnim promenama izvršenim posle stupanja na snagu ovog zakona. "

Tu stoji JP "EPS" pod brojem 3, ali nigde ni pomena o JP "EMS". Čak poslednja rečenica kaže da će Zakon da se primenjuje na sva preduzeća koja budu izdvojena iz pomenutih 6 preduzeća, naravno posle stupanja Zakona na snagu.

Međutim, nigde ne piše da će Zakon da se odnosi na preduzeća koja su ranije izdvojena kao što je na primer JP "EMS". Izgleda da su rešili da "zaborave" da postoji JP "EMS".

To je najnepobitniji dokaz da su celokupnu imovinu JP "EMS" planirali da poklone cenjenoj gospodi Vuku Hamoviću i Vojinu Lazareviću od samog početka izdvajanja EMS-a. Čak su toliko daleko otišli u toj nameri da, kad su rešili narodu da "podele" akcije javnih preduzeća, nisu ni pomislili da deo od imovine EMS obećaju narodu, već će 100% otići Hamoviću i Lazareviću!

Trebalo bi pitati idejnog tvorca Zakona o besplatnoj podeli akcija, a sadašnjeg predsednika Komiteta Vlade Republike Srbije za saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Mlađana Dinkića: "Zašto EMS nije obuhvaćen pomenutim Zakonom, a ima status velikog Javnog preduzeća"?

Bekstvo u Švajcarsku

Možda bismo mogli da pitamo i gospodina koji ga je, nakon navodnog izbacivanja iz Vlade, postavio u taj izmišljeni Komitet i izjavio: "Dinkić je čovek za kojeg su se Arapi vezali, jer oni tako posluju i koji bi trebao i posle mandata ove Vlade da bude tu".

Uglavnom, njih dvojica bi morali da znaju odgovor na pitanja: Zašto se od građana Srbije vešto krilo da je EMS posebno Javno preduzeće? Zašto EMS nije obuhvaćen pri podeli besplatnih akcija građanima? Zašto je bilo važno čak ni nominalno ne okrnjiti ni deo od 100% akcija EMS? Kome je obećano 100% akcija EMS?

Da je osnovni biznis visokouvažene gospode Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića prodaja struje EPS-u van sezone po visokim sezonskim cenama, kada nam struja ne treba i kupovina struje od EPS-a u sezoni po niskim vansezonskim cenama kada struja treba svima, to znaju i vrapci na granama. Međutim, malo ljudi zna da su s godinama ova gospoda preko svojih firmi u kojima su direktno ili indirektno vlasnici postali najveći dobavljači svih firmi u sistemu EPS-a, prodavajući sve od igle do lokomotive.

Kada je počelo restruktuiranje EPS-a, te 2005. iz njega je između ostalih izdvojeno i preduzeće Energosoft d.o.o.. Osnovna delatnost preduzeća je da razvija informatičke tehnologije za potrebe prvenstveno velikih sistema kao što je elektrodistributivna delatnost.

Privatizovano je 2007. a većinski udeo u njemu ima "Rudnap grupa" Vojina Lazarevića. S druge strane Vuk Hamović preko nekih drugih titulara osniva 2005. preduzeće za "računovodstvene, knjigovodstvene i revizorske poslove; poresko savetovanje" pod nazivom ProInter Solutions and Services d.o.o. Beograd.

Ovo preduzeće se ni na koji način ne može povezati sa poslovanjem EFT-a Vuka Hamovića ili sa njim lično, međutim, on iza njega stoji logistički. Potvrda da vlasnik preduzeća nije onaj koji ga je registrovao se nalazi u tome da se formalno svake godine nekoliko puta promeni vlasnik preduzeća u Agenciji za privredne registre (APR), kao i da se često menja direktor preduzeća.

Osnivački ulog preduzeća do kojeg preduzeće odgovara za svoje poslovanje je 500 evra, a godišnji promet mu je preko 220 miliona dinara. Vuk Hamović je oprezan i ne želi da bude doveden u vezu ni sa kojim biznisom van prodaje struje, te je i taj biznis prebacio iz Londona u Švajcarsku.

Razlog za to je više nego očigledan: Švajcarska ne priznaje krivično delo "zloupotreba službenog položaja" koje je vrlo popularno u Srbiji, pa za slučaj da nekad neka vlast ipak proba da ga goni, on je na vreme biznis prebacio u Švajcarsku. Kapital Vuka Hamovića stoji iza još jedne firme pod nazivom Alti d.o.o. koja je široj javnosti poznatija kao matična firma za WinWin maloprodaju računara i računarske opreme.

Titularni vlasnici firme Alti d.o.o. su neka braća iz Čačka. Pomenute tri firme: Energosoft, deo "Rudnap grupe" Vojina Lazarevića, zatim ProInter Solutions and Services d.o.o. vredna 500 evra, iza koje u senci stoji Vuk Hamović, i, konačno, Alti d.o.o. iza koje opet stoji Vuk Hamović dobijaju milionske poslove na tenderima za uvođenje softvera u svim delovima Elektroprivrede Srbije.

Pošto je svaki tender pisan i namešten direktno za konzorcijum koje sačinjavaju ove tri firme, da bi zametao tragove kad bi se nekad ti i takvi tenderi preispitivali, Vuk Hamović često menja vlasnike i direktore u ProInter Solutions and Services d.o.o.

Dopunski dokaz da su ProInter i Alti d.o.o.(WinWin) firme Vuka Hamovića je taj što se vrlo često javljaju na tendere koje raspisuje Vlada Republike Srbije zajedno, bez Energosofta Vojina Lazarevića.

Čak i za nabavku tonera i štampača za Vladu Srbije oni su tu, iako se ProInter bavi softverom. Dakle, tu je u konzorcijumu da pojača bonitet (poslovnu sposobnost) na tenderu. To smo zaključili iz obimne dokumentacije o mnogim javnim nabavkama za Vladu Srbije, kao i za javna preduzeća za period godinama unazad, koju smo analizirali a koja spada u javno dostupne podatke.

Nekad je Hamović finansirao DSS, a Lazarević je bio finansijer DS, tu su se podelili za svaki slučaj. Dolazak na vlast SNS je bio njihov zajednički projekat.

Čim je došao na vlast Aleksandar Vučić, dozvolio je pomenutoj gospodi da postavljaju komercijalne direktore po firmama u sistemu EPS, kako bi za njih pisali i nameštali tendere.

Analiziraćemo samo najnoviji u nizu nameštenih tendera u Rudarskom basenu "Kolubara" d.o.o. koji je deo EPS. Tamo je dolaskom SNS na vlast postavljen 2012. gospodin Igor Smiljković za pomoćnika direktora za komercijalne poslove (komercijalni direktor).

On je u periodu 2004-2010. bio generalni direktor u "Rudnap Global Trade" Vojina Lazarevića. Odmah je postavljen i Zoran Kovač za rukovodioca sektora za komercijalne poslove (malo manja funkcija od komercijalnog direktora, izuzetno bitna), koji je bivši zaposleni Vuka Hamovića.

 

      Svečano potapanje Kolubare

 

Tender za javnu nabavku usluga "Uvođenje softverskog sistema za upravljanje i planiranje resursima PD (ERP sistem), sa pratećim licencnim softverom i hardverom" raspisuje RB Kolubara dana 12.03.2014. i krajnji rok za podnošenje ponuda na tenderu je 11.04.2014.

Pošto se na tender javilo još nekoliko firmi koje imaju licencu za uvođenje ERP sistema, sem konzorcijuma Hamović-Lazarević oličenom u pominjane tri firme, odmah su u Kolubari pred sam kraj tenderske utakmice promenili pravila igre.

Dana 3. 4. 2014. Milorad Grčić generalni direktor RB Kolubara potpisuje "izmene i dopune tenderske dokumentacije" kojima se pred sam kraj tendera pooštravaju uslovi za manje konsultantske kompanije koje su se prijavile na tender i ostavlja se samo prostor za konzorcijum Hamović-Lazarević.

Međutim, malo su preterali sa uslovima jer po novim pravilima traže "potvrde proizvođača za ponuđeni hardver (računarsku opremu, prim.au.)" te su tako izbacili iz igre čak i Alti d.o.o. koji je deo konzorcijuma: Energosoft, ProInter, Alti.

Naime, Alti nije ovlašćeni prodavac od strane proizvođača računarske opreme koju prodaje, a sam nije proizvođač računarske opreme. Proverili smo kod proizvođača vodećih računarskih brendova i oni sami kažu da ne znaju po kom sistemu završava njihova roba kod Alti d.o.o. (matična firma za WinWin), pretpostavljaju preko trećih firmi kompenzacijom.

Zato su brže-bolje iz Alti d.o.o. otišli u APR da menjaju Osnivački akt preduzeća i da preregistruju osnovnu delatnost koja je bila "prodaja računara, računarske opreme i klima uređaja kao i servisiranje istih" u "proizvodnju računara i periferne opreme". To su predali u APR 10. aprila 2014.

Da bi Alti d.o.o. dobio na vremenu da izmeni delatnost preduzeća u APR i kvalifikovao se na tenderu, pomenuti Zoran Kovač rukovodilac komercijalnog sektora u Kolubari je 3. aprila 2014. doneo Obaveštenje o produženju roka tendera, kojim se tender produžava do 14. aprila 2014. taman dok se Alti d.o.o. preregistruje.

Dana 23. maja 2014. dok poplave besne po Rudarskom basenu Kolubara, Vladimir Kamenica rukovodilac službe javnih nabavki Kolubare izdaje Obaveštenje o zaključenom ugovoru javne nabavke za ERP softver i hardver sa ugovorenom vrednosti 418.515.948,00 dinara sa jedinim ponuđačem na tenderu, a to je konzorcijum: ProInter Solutions and Services d.o.o. Beograd, Energosoft a.d. Novi Sad i Alti d.o.o. Čačak.

U obaveštenju stoji da je ugovor zaključen 16. maja 2014., drugog dana katastrofalnih poplava koje su zadesile Rudarski basen Kolubara.

Dok su bageri nestajali u moru vode na Tamnavi Zapad, direktor Rudarskog basena Kolubara Milorad Grčić je bio na svečanom potpisivanju ugovora sa konzorcijumom Hamović-Lazarević.

Čisto da se zna koje stvari imaju prioritet u zemlji Srbiji. Da li je baš bilo neophodno da direktor Kolubare u tom trenutku ide na svečano potpisivanje ugovora kojim Kolubara namešta posao od četiri miliona evra Hamoviću i Lazareviću?

Uvođenje ERP sistema u RB Kolubara, samo je deo šire priče za uvođenje SAP sistema na nivou celog EPS. Nabavka SAP sistema je po istom principu poverena direktno konzorcijumu Hamović-Lazarević, s tim što taj sistem košta mnogo više.

Samo da se uvede u RB Kolubara, koštaće 22 miliona evra, a gde su ostali delovi EPS? Pre privatizacije EPS treba ga zadužiti do guše uz pomoć raznih fantomskih firmi iza kojih stoje gospoda Hamović i Lazarević. Moramo napomenuti da se JP "EPS" i JP "EMS" zadužuju po Zakonu o javnom dugu. To znači da se javna preduzeća zadužuju u ime Republike Srbije. To se vidi iz Statuta JP "EMS" u sekciji XIII član 34.

Kada se budu zadužila iznad iznosa svog kapitala, preuzeće ih oni koji su im kredite odobravali, a sav iznos preko vrednosti kapitala tih preduzeća transformisaće se u Obveznice javnog duga Republike Srbije, dakle platićemo mi građani tamo nekim nemačkim kompanijama, i nekom Hamoviću i nekom Lazareviću.

Neće im biti dosta što će na fiktivna potraživanja, nameštene tendere i već dva-tri puta naplaćene poslove da dobiju na poklon EPS i EMS, nego će da zahvate još iz džepa građana Srbije. Da je ovo država, kao što nije, policija bi hapsila kriminalce, a ne bi zatvarala štamparije!

 

©Geto Srbija

materija: List protiv mafije

RUDARI NISU ROBOVI: IZMENJENA TEHNOLOGIJA U RUDARSKIM RADOVIMA KOLUBARA, DONOSI I SMRT!!!

28. децембра 2014. Коментари су искључени

 

Zahvaljujući bolesnoj pohlepi braće Andreja i Aleksandra Vučića, te njihovih ljudi u Rudarskom basenu "Kolubara", jedan radnik je izgubio život, a dvojica su ostali trajni invalidi. Jedan je ostao bez noge, a drugi sa teškom povredom glave! Sve je počelo kad je direktor Elektroprivrede Srbije (EPS), Aleksandar Obradović, raspisao tender za ispumpavanje vode na površinskim kopovima RB "Kolubara". Tender je bio namešten, za firmu "Energotehnika Južna Bačka", čiji je vlasnik Dragoljub Zbiljić, osuđivani utajivač poreza i poslovni partner Andreja Vučića, brata Aleksandra Vučića. Šta se, ustvari, krije iza režimske propagande o udarničkim pobedama na kopovima RB "Kolubara", nakon poplava u maju 2014. godine, ko na nelegalan način zgrće milione evra uz saglasnost vladajuće stranke i njenog vođe, i ko su potkupljeni sindikalni funkcioneri koji učestvuju u tim radnjama, zajedno sa predsednikom vlade, njegovim bratom i njihovim pomagačima??

 

                   Insajder K- 5

 

Dana 22. novembra 2014. Radiotelevizija Srbije (RTS), izvestila je (u 15,42 h) javnost o nesreći koja se desila u Rudarskom basenu Kolubara sledećom informacijom: "…Jedan radnik je poginuo, a dvojica su povređena u nesreći u Rudarskom basenu ‘Kolubara’, saznaje RTS.

Do nesreće je došlo oko 13 sati kada je u Polju ‘D’ Rudarskog basena ‘Kolubara’ popustio kran na mašini cevopolagač, koji je pao na trojicu radnika, saopšteno je iz tog preduzeća. Prema navodima RB ‘Kolubara’, G. P. (35) je preminuo na putu do ambulante, D. K. (38) je teško povredio nogu, dok M. Ć. (26) ima lakšu povredu glave. Teže povređeni muškarac je operisan i njega je obišao direktor RB ‘Kolubara’ Milorad Grčić…".

Tim tragičnim povodom, Služba za bezbednost i zdravlje na radu RB "Kolubara", u izveštajima o povredi na radu radnika (tzv. povrednim listama) samovoljno je upisala: "Povreda usled sopstvene nepažnje i nemarnosti i nepridržavanja propisa BZR".

Međutim, da li je to stvarno tako? Da li su tri čoveka koja su nastradala ispod visećeg tereta bili nepažljivi, nemarni i nisu se pridržavali propisa o zaštiti na radu? Da li je tačno da se rukovaoc mašine nije pridržavao propisa? Dokazaćemo u ovom tekstu da istina nije nimalo jednostavna kako bi ljudi iz uprave RB "Kolubara" voleli da jeste…

Najpre treba reći da posao koji su tog dana ovi nesrećni ljudi radili, nisu ni trebali da rade, jer su njih trojica bili tu umesto još dve mašine koje su taj posao morale da rade. Naime, pomeranje trake tračnog transportera se izvodi po tehnologiji, gde jedan cevopolagač ide sa dubinske strane trake, drugi cevopolagač ide sa visinske strane trake, i oni pomeraju čelične pontone na kojima stoje čelične konstrukcije zvani "članci" koji drže snopove aluminijumsko-čeličnih rolni, koje principom inercije pokreću proizvodnu traku, koja je od gume a prožeta je čeličnim sajlama.

Dakle, u poslu pomeranja trase tračnog transportera učestvuju najmanje tri mašine i to: dva cevopolagača (buldožera sa kranom) i jedan klasičan buldožer. To znaju svi inženjeri rukovodioci na kopu, koji su mahom svi magistrirali na površinskoj eksploataciji uglja.

Ali, u pomenutom poslu došlo je do nesrećnog slučaja, jer samo jedan cevopolagač ne može paralelno da pomeri svaki čelični ponton (prag) na kojem stoje članci, pošto vuče trasu samo sa jedne strane i nema ko da poravnava trasu. Kada se tako radi, onda se desi da čelični pragovi moraju da se poravnavaju na drugi nepropisan i dokazano ubojit način, a to je da cevopolagač diže one članke koji nisu poravnati u liniju sa drugima i onda radnici pomeraju i usmeravaju čelični prag da sve legne u liniju.

Ovakva "izmenjena tehnologija", nije ništa novo u rudarskim i građevinskim radovima. Često su je koristili i stari Egipćani pre 4.600 godina, kada su terali robove da vuku ogromne granitne blokove, a dizali su ih krtim drvenim dizalicama koje su često pucale i padale ubijajući grupe robova.

Stari Egipćani nisu brinuli o "izveštajima o povredi na radu" jer su takvim radom ubijali robove, koje nisu smatrali ljudima. Ali, evo, i u XXI veku, rukovodstvo RB "Kolubara", ne smatra rudare ljudima, i to se u praksi svakodnevno i dokazuje.

Ovde se mnogo drži do forme a nimalo do suštine, pa su, eto, izveštaji o povredama na radu, napisani tako da su se tri čoveka svojom voljom našla ispod visećeg krana, a ne po direktnom naređenju pretpostavljenih! Takvim izveštajima se skida svaka odgovornost sa onih koji su ih tu poslali, ali i onih koji su doveli do toga da se posao ne radi po pravilima tehnologije, struke i bezbednosti na radu.

U saopštenju za javnost, koje stoji na internet sajtu RB Kolubara, a koje niko nije imao hrabrosti da potpiše stoji da je "do povrede došlo pri obavljanju svakodnevnih poslova pripremnih radova na Polju ‘D’ pri postavljanju pontona, kada je došlo do popuštanja krana na mašini cevopolagač koji je pao na trojicu radnika".

Pokušali su da zamažu oči javnosti da je cevopolagač postavljao ponton, a da su se trojica radnika tu našla baš ispod iz samo njima znanih razloga i da je tu kao nešto puklo i ponton (čelični prag) pao na njih.

Međutim, čak i da je obavljan posao postavljanja pontona i dalje nije jasno zašto je to radila samo jedna mašina cevopolagač? Samo jedan cevopolagač ne može da postavlja i usmerava pontone, potreban je i rovokopač koji bi ih svojom radnom kašikom ređao u liniju pošto ih cevopolagač spusti.

Šta će tu radnici? Gde u ovom opisu neko vidi da piše da su tu potrebni ljudi sem onih koji sede u kabinama mašina? Prema zakonu verovatnoće, jedan čovek može da se prevari i nađe se ispod visećeg tereta, to bi bila ljudska greška; kada bi se dva čoveka prevarila i našla ispod visećeg tereta to može biti slučajnost, međutim kada se tri čoveka nađu ispod visećeg tereta to predstavlja obrazac rada.

Uglavnom, istina je da se vršilo pomeranje trake (rukanje), da je umesto tri mašine koje taj posao treba da obave bila samo jedna i nažalost neispravna i tri čoveka, čija je radna snaga trebalo da zameni dve teške mašine pomoćne rudarske mehanizacije. Radna snaga u 21.veku Nove ere ne može da zamenjuje mašine kao robovska radna snaga u 2575 godini pre Hrista.

Cevopolagač je bio neispravan za rad, na šta je njegov rukovaoc upozoravao i zbog toga je više puta premeštan iz jednog pogona površinskih kopova u drugi. Prilikom svakog premeštaja su mu smanjivali platni koeficijent i poslednji premeštaj mu je bio sa površinskog kopa Tamnava na površinski kop Polje "D".

Njegov kran visok 11 metara, pao je preko radnika od kojih su dvojica stajala sa dubinske strane trake, a jedan sa visinske strane trake. Taj cevopolagač je već imao havariju sa padanjem krana i izvučen je sa "groblja buldožera" gde je bio predviđen za sečenje u delove.

Ovom očajničkom potezu aktiviranja neispravne mehanizacije u rad doprinelo je potapanje dvadeset, uglavnom novih mašina, kao i pomoćne rudarske mehanizacije u majskim poplavama na Površinskim kopovima Kolubare.

Ta mehanizacija nije izvučena iz kopa na vreme i svu odgovornost za to snosi Milorad Grčić, generalni direktor RB "Kolubara", koji je opremu multimilionske vrednosti, namerno ostavio da istruli, kako bi ovaj energetski gigant bio prinuđen da iznajmljuje privatnu mehanizaciju od lokalnog tajkuna, Vitomira Dimitrijevića, zvanog Vita Gusan, iza kojeg stoji Dragan Marković-Palma.

Međutim to je samo jedan od razloga zašto na površinskim kopovima nema dovoljno ispravne mehanizacije. Drugi bitan razlog je taj da je u tenderu koji je raspisala Elektroprivreda Srbije, a potpisao ga i osmislio Aleksandar Obradović, generalni direktor EPS-a, stoji doslovce da firma koja će se baviti ispumpavanje vode iz površinskog kopa Tamnava "Zapadno polje", treba samo da obezbedi pumpe, ali ne i pomoćnu rudarsku mehanizaciju potrebnu za postavljanje cevi i ostale radove!

U tom tenderu za ispumpavanje vode sa PK Tamnava Zapadno polje, piše da je RB Kolubara dužna da obezbedi svoju mehanizaciju, kao i pontonska postolja na kojima će pumpe da stoje, kao i dalekovode za dotok struje do pumpi i sve ostale pripremne radove.

 

      Vučićev "prvak" ruši, ubija i sakati

 

Dakle, prema uslovima tendera, firma koja je dobila posao treba samo da donese svoje pumpe tu, a sve ostalo će raditi Kolubarini radnici i mašine! Zbog toga su sve najispravnije Kolubarine rudarske pomoćne mašine i sve iznajmljene mašine angažovane na poslovima ispumpavanja PK Tamnava Zapadno polje, dok u direktnom procesu proizvodnje na aktivnim kopovima Polje "B" i Polje "D" rade mašine sa "groblja buldožera" kojih opet nema dovoljno. Dakle, drugi krivac za pogibiju radnika na Polju "D" je lično Aleksandar Obradović, generalni direktor EPS.

Međutim, Aleksandar Obradović je pisao tender za ispumpavanje, i to namenski za firmu "Energotehnika Južna Bačka", čiji je vlasnik Dragoljub Zbiljić, osuđivani utajivač poreza i poslovni partner Andreja Vučića, brata Aleksandra Vučića, predsednika Vlade Republike Srbije.

Imajući to u vidu, saučesnici u ubistvu radnika RB Kolubara su takođe: Dragoljub Zbiljić, Andrej Vučić i Aleksandar Vučić. Nadamo se samo da pošto izbroje svoj krvavi novac neće moći da spavaju noću kada znaju koliko je ljudskih života do sada zbog tog krvavog novca izgubljeno! Država Srbija će otplaćujući kredit od 30 miliona dolara, koji je uzeo EPS, platiti firmi Dragoljuba Zbiljića i Andreja Vučića (premijerovog brata) samo iznajmljivanje pumpi, koje vrede nekoliko miliona dolara.

Taj posao dobijen na nameštenom tenderu je ustvari samo obično jednokratno iznajmljivanje pumpi! Naime, firma te dvojice perača novca ne angažuje nikakvu mehanizaciju u procesu ispumpavanja, a Kolubara angažuje svoje ljude, a takođe, iznajmljenu i sopstvenu mehanizaciju.

Koliko je bilo u suprotnosti sa zdravim razumom potpisati takav tender, to treba pitati Aleksandra Obradovića. Da li je možda Aleksandra Vučića sramota takvog tendera? Zar Andreju Vučiću nije bilo dovoljno da uzme onoliko koliko pumpe vrede za njihovo iznajmljivanje, nego petnaest puta više od njihove vrednosti? Da li je o ovakvim svojim "poslovnim planovima" Dragoljub Zbiljić pričao sa svojim ortacima u zatvoru?

To što su uradili, više nije u domenu privrednog kriminala. Reč je o ubistvu. Pohlepa gospode Obradovića, Zbiljića i braće Vučić, ubila je jednog čoveka, dvojicu napravila trajnim invalidima – jedan je ostao bez noge, a drugi sa teškom povredom glave!

Pošto smo utvrdili da je vrh države (premijer i njegov brat), zajedno sa vrhom EPS (Aleksandar Obradović) i RB Kolubare (Milorad Grčić) stvorio sve uslove za dešavanje nesreća na Površinskim kopovima Kolubare, pogledajmo ko te uslove sprovodi u delo i ko ima glavnu komandnu odgovornost…

Najodgovorniji čovek na površinskom kopu Polje "D" je Milan Mišković (SNS), rudarski upravnik Polja "D". Kao rudarski upravnik, Mišković rukovodi celim procesom proizvodnje i upravlja tehnologijom rada.

Kako rudarski upravnik kaže, svi moraju da ga slušaju, čak i mašinski i elektro upravnik. Pre nego što je Mišković od strane Milorada Grčića (čitaj: Srpske napredne stranke) postavljen za rudarskog upravnika Polja "D", bio je šef jednog sistema na istom kopu. Svojim nestručnim radom za vreme upravljanja tim sistemom, uspeo je da obori bager vredan devet miliona evra!

Ta činjenica nije smetala Miloradu Grčiću da ga postavi za čoveka najodgovornijeg za tehnologiju na najvećem površinskom kopu Kolubare- na Polju "D".

Koliko je sulud potez bio postaviti Milana Miškovića na to mesto, pokazuje i ponovni slučaj obaranja drugog bagera na Polju "D", koji se desio, 30. aprila ove godine. Na internetu su se pojavile slike preturenog bagera, ali je taj incident ubrzo stavljen u stranu kada smo se suočili sa poplavama koje su usledile petnaest dana posle toga.

Naime, Mišković je naredio bageristi da potkopava etažu, radi veće i brže proizvodnje jalovine. To znači da je bager kopao dublji sprat po kome se kreće, nego što je smeo po propisu, te se zemlja sa visine obrušila na radni točak bagera i slomila mu radni točak!

Milioni evra štete, samo zato što je Milan Mišković rudarski upravnik koji je funkcijom glavni za tehnologiju iskopavanja na kopu naredio da se potkopava etaža. Nijedan bagerista ne bi to bez naređenja uradio, pošto se zna koje su moguće posledice. Imajući u vidu kakva je karijera Milana Miškovića, puna obaranja bagera, štete i žrtava, jasno je da je on bio pravi čovek koji će ljudima pretiti otkazom ako ne budu radili "uz pomoć štapa i kanapa" kršeći sve moguće propise iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu.

Nikada se trojica radnika samoinicijativno ne bi usudili da "pomognu cevopolagaču" tako što će biti ispod njegovog krana i nameštati članke na trasi tračnog transportera! Miškovićevo "vođenje tehnologije" iskopavanja je direktan uzročnik pogibije jednog radnika i trajnog invaliditeta još dvojice! Ko je drugi sem rudarskog upravnika mogao da naredi da samo jedan cevopolagač radi pomeranje trase (tzv.rukanje), bez još jednog cevopolagača i jednog buldožera?

Ko je drugi mogao da zapreti radnicima otkazom ako se ne povinuju tehnologiji rada smišljenoj u drevnom Egiptu, gde su ljudi robovi i potrošna roba? Naredio je to Milan Mišković i zato je kriv za ubistvo i dva invaliditeta.

Kao nagradu od strane Milorada Grčića za to nepočinstvo, Milan Mišković je dve nedelje posle te nesreće unapređen u direktora pogona Polje "D". Tako je razvojni put Milana Miškovića, člana Srpske napredne stranke, obeležen sa dva obaranja bagera, jednim ubistvom, dva invaliditeta i ko zna koliko još neprijavljenih nesreća. Srpska napredna stranka na čelu sa Aleksandrom Vučićem baš "ume" da izabere svoje prvake.

 

      Premijerov Đokin i Pici

 

Međutim, pored onih što su stvorili okruženje pogodno za dešavanje industrijskih nesreća i onog koji naređenja protiv svih propisa zaštite na radu izdaje, krivi su i oni koji su debelo plaćeni da štite prava radnika, a to nisu uradili. Kako se zove organizacija čija je jedina svrha postojanja da zaštiti prava radnika?

Da nije možda Sindikat? Kako je moguće, pored Sindikalne organizacije Kolubara (državnog sindikata) u koju je učlanjen najveći broj radnika RB Kolubara, da se krše sva prava radnika i svi propisi o zaštiti na radu?

Šta je svrha postojanja Sindikata kada radnici rade i ginu kao robovi u drevnom Egiptu ? Svima nam u glavi još odzvanja izjava predsednika Sindikalne organizacije Kolubara (državni sindikat) Miodrag Ranković Pici koju je dao za TV Pink povodom usvajanja novog Zakona o radu u avgustu ove godine: "Ne mogu radnici da budu 100% zaštićeni. Mi ćemo podržati ovaj Zakon o radu."

Ta se izjava emitovala po ceo dan u kratkim vestima na svim kablovskim kanalima TV Pink, a dospela je i na sve ostale televizije. Da je takvu izjavu dao predsednik Sindikata u bilo kojoj zemlji sveta, u momentu bi bio smenjen od strane svog članstva! Da predsednik Sindikata izjavi da "radnici ne mogu da budu zaštićeni sto odsto"? Šta je njegov posao nego da sto odsto štiti radnike i njihova prava?

Njegov drugar, Milan Đorđević Đokin, predsednik Sindikata, otišao je i korak dalje, pa je ponudio Vučiću da dovede pune autobuse rudara da "brane novi Zakon o radu od rušilačkih protestanata".

Vučić je isprva prihvatio tu ponudu, ali Đokinom se niko od radnika nije odazvao na ovakav sulud poziv, pa nije imao s kim da izađe pred gladne u česnike protesta da brani Vučića.

Istu ponudu je dao i predsednik Sindikata RTB Bor i isto je prošao od radnika. Međutim, predsednika Sindikata Kolubare i predsednika Sindikata EPS-a, nema ko da smeni iako su odavno zaslužili smenu, pošto su javno izdali radnička prava.

Svi znamo da predsednike Sindikata u Kolubari i EPS ne biraju i ne postavljaju radnici nego Policija. Prisnost prema sindikalnim vođama Vučić je iskazao 15. novembra ove godine kada je došao da pokrene nov bager u Kolubari.

Tom prilikom su kamere RTS zabeležile i prenele njegovo izlaganje, koje se emitovalo u svim vestima i u Dnevniku, gde je sindikalne vođe nazivao po nadimcima: "…Pogledajte kako impresivno izgleda, zaista imamo razloga za radost. Tu su Pici i Đokin, sindikalci, ljudi koji decenijama rade u Kolubari i oni su ponosni na to što smo u stanju nešto ovako da uradimo".

Premijer Srbije, pred svim državnim i privatnim medijima izgovara njihove nadimke: Pici i Đokin. Kako je samo nešto takvo mogao da stavi u usta? Kako je nešto takvo moglo da izađe iz njegovih usta i to na televizijama sa nacionalnom frekvencijom?

Srpski narod je mudar narod, koji je vekovima umeo nekome da nadene nadimak opisujući ceo karakter čoveka u jednoj reči. Milan Đorđević nosi nadimak Đokin, a Miodrag Ranković nosi nadimak Pici. Toliko o njima i njihovom karakteru je imao da kaže narod koji živi u Baroševcu i Mirosaljcima.

Nije narod pogrešio ni milimetar. Dve osobe pod imenima: Pici i Đokin su javno podržale robovlasnički Zakon o radu, po kome se radnicima uskraćuju sva prava a poslodavcu se daje ekskluzivno pravo da otpusti kada hoće i zbog čega hoće radnika.

Zbog te podrške takvom Zakonu o radu, Milan Mišković na Polju "D" i ostali goniči robova u Kolubari mogu da ucenjuju ljude da rade ispod visećeg tereta protivno svim propisima o zaštiti na radu.

Ta dva čoveka (Pici i Đokin) su saučesnici u ubistvu i odgovorni što su dvojica ljudi ostali invalidi. Dva invaliditeta. Nesreća tih rudara je početak tragedije koju nosi primena nakaradnog Zakona o radu.

Vlada Republike Srbije je već platila reklamni spot koji se uveliko emituje na američkoj mreži CNN, u kojem skandalozna poruka glasi: "Investirajte u Srbiju, zemlju visokokvalifkovane i jeftine radne snage". Jeftine, naravno, zahvaljujući Grčiću, Piciju, Đokinu i sličnim ljudima, koji su omogućili Aleksandru Vučiću, da od rudara Kolubare (ali, i od svih drugih radnika u Srbiji) napravi robove, dve hiljade godina posle Hrista.

 

      Da li je moguće, drugovi, da smo svi mi volovi?

 

Predsednik Sindikata EPS, Milan Đorđević Đokin, ne podržava samo Aleksandra Vučića, nego i Milorada Grčića i sve ljude koji drže Grčića na vlasti u Kolubari. Ali, treba znati da to nisu isključivo Vučićevi ljudi. Ti ljudi su formalno u politici, ali su stvarno u mafiji. To se vidi na primeru saradnje Milana Đorđevića Đokina i Aleksandra Jokića, opskurnog lika o kojem je Tabloid u više navrata pisao.

Naime, Upravni odbor EPS koji je izglasao Milorada Grčića za direktora RB "Kolubara", ima po ključu jednog predstavnika iz redova zaposlenih koje naravno pripada Sindikatu EPS. Uvek je na tom mestu sedeo predsednik Sindikata EPS, otkako je ustanovljena institucija Upravnog odbora.

U septembru mesecu 2012. godine, Milan Đorđević Đokin odlučuje da svoje mesto u Upravnom odboru kao predstavnika svih zaposlenih u EPS, ustupi ni manje ni više nego Aleksandru Jokiću, novopostavljenom savetniku v.d. direktora EPS! Tako je Aleksandar Jokić, čovek iz redova menadžmenta po funkciji savetnika v.d. direktora EPS, postao i predstavnik Sindikata EPS u Upravnom odboru.

Nigde na kugli zemaljskoj se menadžement ne bira u Sindikat, pa u Upravni odbor i to sve u isto vreme. Aleksandar Jokić je svojim funkcijama objedinio takoreći i vlast i opoziciju u firmi. To dokazuje da linija koja treba da razdvaja Sindikat od menadžmenta ne postoji. U EPS-u je stavljen znak jednakosti između menadžmenta i Sindikata. U najcrnje doba komunizma znalo se da sindikalci moraju da budu opozicija upravi firme.

Hvala Đokinu što je ukinuo Sindikat EPS. Međutim, tu nije kraj funkcijama Aleksandra Jokića jer 22.10.2013. biva imenovan kao predstavnik osnivača u Skupštinu RB Kolubara. Skupština privrednog društva je pandan Upravnom odboru. Tom prilikom je izjavio za lokalne televizije: "Došao sam da pomognem, da zajedno kopamo ugalj". Iskreno taj se čovek i uklapa u novu viziju kopanja uglja, gde se ljudi koriste kao vučna snaga, kao volovi.

Da rezimiramo: Aleksandar Jokić u septembru 2012 biva postavljen za savetnika v.d. direktora EPS, zatim ga biraju u Upravni odbor EPS kao sindikalca, da bi u oktobru 2013. godine bio izabran u Skupštinu privrednog društva RB Kolubara.

Na sreću zaposlenih 20. novembra 2014. godine, razrešen je stari UO EPS i postavljen novi u kome nema Aleksandra Jokića, te je sledstveno tome on razrešen i iz Skupštine RB "Kolubara".

Grčić je ostao bez podrške mafije usred kompanije. Jokić je ostao savetnik direktora EPS, ali i tu će ga marginalizovati protivničke struje. Za podršku koju je pružio imenovanjem Aleksandra Jokića u UO EPS i Skupštinu RB Kolubara, Milan Đorđević Đokin je dobio ekskluzivan monopol na čitav jedan sektor u RB "Kolubara" da udomljava svoje pulene.

Tako je sektor bezbednosti i zaštite na radu (BZR) postao rasadnik Đokinovih idiota, počev od direktora sektora, preko službe zaštite od požara, do šefa Vatrogasne stanice RB.

Svuda je Đokin postavio svoje idiote, koji poslušno sastavljaju povredne liste u kojima piše da se svaki radnik "povredio svojom krivicom usled lične nepažnje, neodgovornosti i nepoštovanja propisa iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu".

Takve povredne liste se daju povređenima na potpis i ljudi ne gledajući potpisuju, čime gube pravo na naknadu od osiguranja za povredu na radu, a RB Kolubara stiče pravo da može da tuži svakog radnika što se "namerno" povredio na poslu i time potencijalno oštetio firmu, ako je ne daj bože, kad se povredio, zaustavio svojim telom rad neke mašine ili je sistem proizvodnje stao pa nije bilo dovoljno proizvodnje taj dan.

Da sve nije normalno u pogonu Pomoćne mehanizacije koja rukovodi i sanitetskim vozilima govori i činjenica da je sanitetsko vozilo u vlasništvu RB Kolubare, koje je pozvano na mesto nesreće 22. 11. 2014 kada su pomenuta trojica naših drugova povređena kasnilo i nije došlo na vreme. Zbog toga je morala da dolazi ekipa Hitne službe Doma zdravlja Lazarevac (HSDZ), koja je značajno udaljenija od kopa. Sanitetska vozila RB "Kolubara" su na kopu i teoretski bi trebalo brzo da reaguju, da prevezu povređene.

Sanitet Doma zdravlja morao je da putuje čak iz grada Lazarevca na kop Polje "D" čime je izgubljeno dragoceno vreme i jedan život nije spasen. Gde je za to vreme bio sanitet u vlasništvu RB "Kolubara"?

Samo dva sata posle pominjane nesreće desila se još jedna kada je vozač kamiona sa kranom sleteo sa uskog mosta na Polju "D". Sva sreća prošao je samo sa lakšim povredama, ali i ova nesreća potvrđuje da se u RB "Kolubara" koriste neispravna vozila pomoćne mehanizacije, zbog pohlepe mnogih u ovom tekstu pomenutih.

Dodatna je stvar što taj uski most nije ni propisno izgrađen, ni propisno obeležen, ni ograđen sigurnosnom ogradom. Gde je tu bio sektor za bezbednost i zdravlje na radu kada je taj most stavljen u upotrebu?

Činjenicama iznetim u ovom tekstu smo dokazali da je problem nesreća, koje su učestalo počele da se dešavaju u RB Kolubari, sistemski i da kreće od vrha države, preko menadžmenta EPS i RB Kolubare do Sindikata EPS i Kolubare.

Danas je veliki praznik u nas Srba- Sveti Nikola, koji je zaštitnik putnika. Možemo se pomoliti Svetom Nikoli, da kada ljudi koje smo ovde opisali počnu da beže iz ove napaćene Srbije, noseći sa sobom kofere pune krvavog novca, da im se Sveti Nikola ne nađe u pomoći! Amin!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: