DRPEŽ: BEOGRADSKI GRADSKI NEIMARI I MALI I VELIKI LOVATORI

 

Agonija „Industrije kugličnih ležajeva" (IKL) iz Beograda, nekadašnjeg industrijskog giganta ne samo Srbije, već i cele nekadašnje Jugoslavije, traje već godinama, a slučaj se iz dana u dan komplikuje, ne bi li se prikrili pravi korisnici ove višemilionske (u evrima) pljačke, a to su ljudi iz vrha Srpske napredne stranke, između ostalih Aleksandar Vučić i Siniša Mali.

 

                         Milan Malenović

 

Javnost je upoznata sa vrhom ledenog brega zvanog „slučaj IKL-a", a to je da je manjinski paket akcija preduzeća svojevremeno u postupku privatizacije kupila firma osnovana kapitalom Darka Šarića.

Današnja vlasnička struktura je veoma komplikovana, što je namerno učinjeno da bi se prikrili tragovi koji vode do sadašnjeg vrha vlasti, odnosno Srpske napredne stranke.

Za prvog na listi vlasnika akcija IKL-a, „Europamont" d.o.o. u stečaju, koji poseduje 23,77253 odsto akcija, zna se da pripada porodici Stanaj, Šarićevim saučesnicima.

Kod „Tandem Financial" a.d.  iz Novog Sada, vlasnika 18.88365 odsto akcija IKL-a, situacija je već daleko složenija. Većinski vlasnik akcija ovog preduzeća je „Koprodukt" a.d.  sa 67,00422 odsto kapitala, čiji najveći akcionar je „Stoteks" a.d. iz Novog Sada koji ima 24,99873 odsto akcija, koliko isto ima i „Tandem financial" a.d.

Na taj način otac je istovremeno i sin svog oca?!? Treći najveći vlasnik akcija „Koprodukta" sa 8,80513 odsto je „Yachting club 1939" d.o.o. iz Beograda, čiji je jedini vlasnik Gordan Bašić.

Gordanov brat je Pavle Bašić, koji poseduje 23,54 odsto udela preduzeća „Cort" d.o.o. (ostali vlasnici su „Rodić MB Invest" d.o.o. – 8,97 odsto – i „Stoteks" a.d – 67,49 odsto?!?), koje sa svoje strane ima više od 65 odsto akcija „Stoteksa". Opet je jedno preduzeće i sin i otac drugog preduzeća.

Treći najveći akcionar IKL-a sa 11,06441 odsto, je „Quantum" d.o.o.  iz Novog Sada, čiji je jedini vlasnik Gordan Bašić.

Pojednostavljeno, iza „Tandem Financial" a.d. drugog najvećeg akcionara IKL-a stoje braća Pavle i Gordan Bašić preko komplikovanog lanca preduzeća. Pavle Bašić je savetnik za privredu predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Ovo nikako nije jedina veza između vrha SNS-a i pljačkanja IKL-a.

IKL je zvanično u stečaju, mada to ne bi trebao da bude, da u Srbiji postoje zakon i pravda. Imovina ovog preduzeća, naime, daleko nadmašuje visinu duga prema potražiocima, od kojih su najveći bivši zaposleni i sadašnji mali akcionari.

Mirjana Mihailović – Novaković, diplomirani inženjer građevinarstva i nosilac više licenci Inženjerske komore Srbije, izradila je i 8. septembra 2015. predala „Procenu vrednosti lokacije za izgradnju stambeno – poslovnog kompleksa u Knez Danilovoj ulici broj 23 – 27", koja predstavlja najvredniju, iako ne i jedinu, imovinu IKL-a.

Prema njenoj proceni, ova nepokretnost u najstrožem centru Beograda vredi 174.458.523,12 evra. Ova lokacija je svojevremeno prodata za manje od deset odsto vrednosti, ali bi po zakonu ovaj kupoprodajni ugovor morao da bude poništen i imovina vraćena IKL-u.

Presudom Višeg suda, posebnog odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala od 24. februara 2014. (izvršna od 4. juna 2015.) grupa bivših rukovodilaca IKL-a i njihovih saizvršilaca osuđena je na dugogodišnje kazne zatvora.

U izreci presude se navodi kako su osuđeni zloupotrebom položaja odgovornog lica obavili prodaju „nepokretnosti IKL-a u Knez Danilovoj broj 23 – 25 kupcu ‘KD Properties’  za iznos od 9.500.000 evra", odnosno da je ovaj ugovor izmenjen kasnijim aneksom kojim je kupoprodajna cena podignuta na 14.500.000 evra.

U normalnoj državi ovo bi bio dovoljan razlog da se poništi na nezakonit način sklopljeni ugovor, posebno jer ne postoje dokazi da je kupac ikada uplatio novac za ovu namenu.

Udruženje malih akcionara „Atlantica" IKL a.d. iz Beograda Višem javnom tužilaštvu u Beogradu predalo je 15. februara 2010. krivičnu prijavu protiv više lica. U njoj se navodi kako je ugovor o prodaji sporne nepokretnosti 15. septembra 2006. potpisao tadašnji direktor IKL-a Đoko Vergaš (pravnosnažno osuđen zbog ovoga na tri i po godine).

Aneksom II koji je potpisao Vergaš 6. decembra 2006. određeno je povećanje kupoprodajne cene, ali je kupcu, „KD Properties" d.o.o. istovremeno dato i odobrenje da se uknjiži na predmetnoj nekretnini bez isplate kupoprodajne cene, što „kupac" i čini, pa odmah kod „Unicredit banke" u Beogradu podiže kredit u visini od 11.500.000 evra stavljajući hipoteku prvog reda na nepokretnosti „kupljene" od IKL-a.

Novac iz ovog kredita nije utrošen na plaćanje ugovorene kupoprodajne cene, tvrdi se u krivičnoj prijavi iz februara 2010. uz koju su priloženi i dokazi za ove tvrdnje – između ostalih i izvod Narodne banke Srbije od 22. februara 2010.

Već pomenutom presudom Višeg suda u Beogradu utvrđeno je da je pomenuta svota prebačena na račun IKL-a, ali i da je raznim mahinacijama iskorišćena da bi društvo okupljeno oko Darka Šarića kupilo „Mitrosrem", čija je privatizacija upravo zbog toga poništena u međuvremenu. Samim tim, novac je bukvalno samo prošao preko računa IKL-a i nikada nije uknjižen kao cena plaćena za kupovinu pomenutih nepokretnosti u Beogradu.

Kupovina „Mitrosrema"  odrađena je tako komplikovano (putem fiktivnih zajmova i stavljanja nepokretnosti pod hipoteku), da bi njeno objašnjavanje zauzelo sav prostor najmanje dva broja ovog magazina, s obzirom da je pomenuta sudska presuda obrazložena na više od 170 strana.

„Kupac" zemljišta u Knez Danilovoj ulici, svojevremeno je bio „KD Properties" d.o.o. iz Beograda sa matičnim brojem 20178710. Pod ovim matičnim brojem u Agenciji za privredne registre sada se vodi preduzeće pod nazivom „Direct Capital S" prijavljeno na adresi Knez Danilova 34 u Beogradu, gde se donedavno nalazila ruševina jedne kuće, dok je danas tu raščišćen, slobodan prostor?!?

Jedini vlasnik ove kompanije sa poljančeta i osnivačkim kapitalom od 40.304,73 dinara je „Afi project developers B.V."  iz Holandije, a direktor je izvesni izraelski državljanin Gil Dekel.

„Direct", odnosno „KD Properties" je u poslednjih godinu dana osam puta menjao svoje ime, sedište i direktora. U trenutku kupovine zemljišta sa građevinskim objektima po ugovoru vrednom 9.500.000 evra, odnosno 14.500.000 evra, ova firma je imala samo 500 evra na računu, a pre potpisivanja ugovora bila je stara manje od dva meseca i nije imala nikakve garancije da će novac ikada moći da isplati?!?

„Direct Capital S" je 10. februara 2014. od Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove dobilo potvrdu o prijemu dokumentacije, a po saznanjima malih akcionara u međuvremenu je izdata i građevinska dozvola za pomenutu lokaciju u centru Beograda.

Mali akcionari su svojevremeno, kada su saznali da se priprema izdavanje građevinske dozvole, otišli na razgovor kod tadašnjeg gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, koji im je pokazao fotokopiju izvoda iz katastra nepokretnosti.

Isti dokument, ali sa drugim datumom, imali su i mali akcionari, ali na njihovom primerku bila je upisana zabeležba o zabrani izgradnje zbog nerešenih imovinsko – pravnih odnosa. Ta zabeležba je nedostajala na kopiji koju je imao gradonačelnik, pa je dalji postupak izdavanja dozvole stopiran, jer je bilo očigledno da nadležna filijala Republičkog geodetskog zavoda po potrebi izdaje kopije sa i bez pomenute zabeležbe.

Promenom vlasti u Beogradu, promenio se i odnos prema ovom problemu. U akciju se uključio Siniša Mali, aktuelni gradonačelnik Beograda. Prema poslednjem izveštaju o imovini podnetom 14. januara 2016., on od nepokretnosti u zemlji i inostranstvu poseduje samo jedan petosoban stan površine 127,28 kvadratnih metara i jednu garažu od 13,65 m2. Ranije je imao i još dva četvorosobna stana ukupne kvadrature od preko 250 m2. Uskoro će, kako izgleda, imati i nekoliko stanova na adresi Knez Danilova ulica u Beogradu.

Njemu, naime, uopšte ne smeta što je „investitor" na pomenutoj adresi, koji na računu ima tek nešto malo više od 400.000 dinara, prijavljen na poljani i što je do poseda došao na prevaran način, kako stoji u međuvremenu pravnosnažnoj i izvršnoj presudi Višeg suda u Beogradu. Mali je neosetljiv i na činjenicu da na ovaj način pribavljena imovina po zakonu mora da bude vraćena prethodnom vlasniku, a to je IKL. Gradnja se nastavlja i to po direktnoj intervenciji brata od tetke sadašnjeg gradonačelnika Beograda, Aleksandra Vučića.

Delegacija malih akcionara i bivših radnika IKL-a četiri puta je bila na razgovoru u zgradi Vlade Srbije, gde ih je, između ostalih, primio i Vučić. U razgovorima su pričali samo o pljačkaškoj privatizaciji IKL-a, ali su na poslednjem susretu pomenuli i prodaju zemljišta zajedno sa objektima firmi „KD Properties", odnosno (kako se ona sada zove) „Direct capital S"-u . Čim je čuo o kome se radi, predsednik vlade je vrisnuo „Ne dirajte mi Izraelca!" i besno napustio prostoriju. Od tada su malim akcionarima vrata Vlade Srbije zatvorena.

Pošto je IKL sada u stečaju, za rešavanje pitanja povratka otetog zemljišta nadležan je Privredni sud u Beogradu, ali stečajni sudija Vjera Đurišić i stečajni upravnik Branko Jugović odbijaju sve zahteve stečajnih poverilaca, između ostalih i bivših zaposlenih, da pokrenu ovaj postupak. Verovatno je i njima u ovom "Beogradu na otimačini" obećan neki stančić.

Na nekadašnjem imanju IKL-a u Beogradu planira se izgradnja šest stambeno – poslovnih objekata spratnosti od pet do šest spratova sa potkrovljem i podzemnim garažama. Nešto od toga pripašće i klanu Vučić – Mali.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAMERNO PLANIRANI PROPUSTI: URUŠAVANJE EPS I MEŠETARENJE DIREKTORA EMS!!!

 

Najveći deo radnika Elektroprivrede Srbije (EPS), ogorčen je na sindikalce od kojih se očekivalo da proglase generalni štrajk u ovom preduzeću, jer je kompanija u potpunom rasulu, nema razvojne strategije, nema investicija, a korupcija i nagrade loših i poslušnih su sve češća praksa…

U međuvremenu, više od stotinu direktora i direktorčića živi na visokoj nozi sa ogromnim platama. Direktor Elektromreže Srbije (EMS)-a, Nikola Petrović, posebno se ističe u bahanalijama i milionskim privatnim poslovima. Ovih dana, mali kafedžijin sin iz Boleča, vratio se porodičnom zanatu-ugostiteljstvu.

 

                       Vuk Stanić

 

Generalni Direktor Elektromreže Srbije EMS, i kum predsednika Vlade Srbije, Nikola Petrović,  postao je ovih dana većinski vlasnik dva veoma vredna restorana u Beogradu.

Naime, Petrović je dokapitalizovao poznati restoran Franš u bulevaru Oslobođenja, u neposrednoj blizini Autokomande, kao i restoran Dijagonala u Skerlićevoj ulici.

Mnogo njegovih poznanika je ovim povodom bilo iznenađeno, a posebno zbog činjenice da ovaj režimski multimilioner sa poslovima u energetskom sektoru, ulazi u vlasničku strukturu ugostiteljskih firmi.

Čak je, kažu upućeni, i Petrovićev kum Aleksandar Vučić bio iznenađen sa ovim vestima, komentrišući u šali da je direktor EMS sada potvrdio ranija pisanja Tabloida, kada je naš magazin u tekstu "Od Boleča do Beča" obznanio javnosti da je Nikola Petrović, ustvari: "…Sin Race kafedžije iz Boleča, sela pored Beograda".

Naravno, ovo nije i jedino mešetarenje na sitno direktora EMS, o kojem su našem listu dostavljene informacije, zakup Petrovićeve vile iz baze DIPOS-a plaća javno preduzeće na čijem je on čelu.

Ni renoviranje te iste vile Petrović nije hteo da plati, već su i ti troškovi namireni sa računa EMS.

Nikola Petrović je, suprotno politici Vlade Srbije, naručio studiju o budućoj privatizaciji EMS. Na konstataciju saradnika da bi trebalo da bude privatizovan EPS, ali ne i EMS, Petrović je rekao "da se ne prave pametni".

Zadatak studije privatizacije EMS, poveren je kompaniji Energoprojekt, a i taj posao je takođe plaćen novcem EMS?! Istovremeno, Aleksandar Obradović generalni direktor Elektroprivrede Srbije EPS-a, ubrzava likvidaciju privrednog društva EPS Snabdevanje.

Ovu akciju je kako stvari stoje Obradović, dogovorio sa Vučićem i Petrovićem.

Preduzeće EPS Snabdevanje je zaista u problemu zbog velikih krađa na mreži koje se kreću od 15 odsto do 40 odsto, ali je pravi udar za tu kompaniju činjenica da vrh države traži da se otpišu sva dugovanja Železari iz Smedereva, sva dugovanja prema RTB Boru, svim javno komunalnim preduzećima gde rukovode SNS kadrovi, počev od gradskih elektrana u Beogradu.

Trenutno, Obradović i saradnici muku muče kako da sve, ali baš sve gubitke EPS, prebace u EPS snabdevanje. Kada na kraju nađu model kako da sve gubitke prebace tamo, EPS će biti predstavljen kao kompanija koja je ostvarila dobit, a rukovodstvo te kompanije biće predstavljeno kao super uspešno.

Istina EPS bi zaista mogla da bude najuspešnija kompanija na Balkanu, ali kada bi rukovodstvo rešilo da prekine praksu nameštenih tendera, da smanje krađe na mreži, da prekinu sa rasipanjem novca na prezentaciju i kada prestanu da zaključuju fiktivne konsultantske ugovore…

Veliki problem za SNS biće i činjenica što će EPS uskoro (kada ga prikažu kao kompaniju bez gubitaka) to biti u suprotnosti sa obećanjima koja su dali Nemcima da će ovaj državni gigant, na kraju 2015. godine biti predstavljen kao kompanija bez perspektive. Zbog čega bi njihovi privrednici mogli da je kupe ispod svake cene.

Na obećanje dato Nemcima, vrh EPS-a nije zaboravio, samo što će trenutak proglašenja stanja pred bankrot biti pomereno za sledeću godinu. Tim povodom, Aleksandar Obradović je sa ljudima iz Evropske banke (EBRD) dogovorio još jedan kredit u iznosu od 200 miliona evra. Namena kredita biće restruktuiranje EPS-a, a de fakto 120 miliona evra iz tog kredita će biti uplaćeno u budžet republike Srbije, kao rezultat pozitivnog poslovanja EPS.

Čak 80 miliona evra otići će na unapred dogovorene konsultantske usluge, firmi koje će biti angažovane na izradi studija reorganizacije EPS-a. Te studije koštaju daleko manje od 80 miliona evra, ali će se višak novca preko tih kompanija usmeravati za troškove SNS na izborima koji slede.

Ovo nije i jedino presipanje iz kase EPS u kasu SNS, jer je nedavno i izvršni direktor za korporacijske poslove Dragana Rajačić kompanijama iz sistema EPS oduzela pedeset odsto automobila koji su dati centrali SNS za pokrivanje narednih izbora.

Prosto je neshvatljivo da rukovodioci proizvodnje u najbitnijim kompanijama EPS kao što su Kolubara, Kostolac, Đerdap, više nemaju automobile koji su im neophodni u organizaciji posla i proizvodnje.

Predsednik sindikata EPS,  Milan Đorđević ništa ne preduzima tim povodom, dok je samostalni sindikat EPS tražio prijem kod predsednika Vlade Aleksandra Vučića.

Vučić međutim ne planira da ih primi i taj zadatak je prebacio na resornog ministra Aleksandra Antića i direktora EPS Aleksandra Obradovića. Nekih razgovora je bilo kažu sindikalci, ali rezultat tih razgovora je nula.

Mnogi radnici EPS su međutim ogorčeni na sindikalce od kojih se očekivalo da proglase generalni štrajk u EPS-u. Razlozi zbog kojih radnici očekuju štrajk su činjenica da je kompanija u potpunom rasulu, nema razvojne strategije, nema investicija, a korupcija i nagrade loših i poslušnih su sve češća praksa…

Podsetićemo da je u ovo vreme, pre godinu dana (22. novembra 2014. godine) jedan radnik poginuo, a dvojica su povređena u nesreći u Rudarskom basenu ‘Kolubara’. Do nesreće je došlo kada je u Polju ‘D’ Rudarskog basena ‘Kolubara’ popustio kran na mašini cevopolagač, koji je pao na trojicu radnika.

Radnik G. P. (35) je preminuo na putu do ambulante, D. K. (38) je teško povredio nogu, dok M. Ć. (26) imao lakšu povredu glave.

Tim tragičnim povodom, Služba za bezbednost i zdravlje na radu RB "Kolubara", u izveštajima o povredi na radu radnika (tzv. povrednim listama) samovoljno je upisala: "…Povreda usled sopstvene nepažnje i nemarnosti i nepridržavanja propisa BZR".

Ovo saopštenje uprave je, naravno, notorna laž, a posao koji su tog dana ovi nesrećni ljudi radili, nisu ni trebali da rade, jer su njih trojica bili tu umesto još dve mašine! Njihov posao trebalo je da rade mašine!

Naime, pomeranje trake tračnog transportera se izvodi po tehnologiji, gde jedan cevopolagač ide sa dubinske strane trake, drugi cevopolagač ide sa visinske strane trake, i oni pomeraju čelične pontone na kojima stoje čelične konstrukcije zvani "članci" koji drže snopove aluminijumsko-čeličnih rolni, koje principom inercije pokreću proizvodnu traku, koja je od gume a prožeta je čeličnim sajlama.

Dakle, u poslu pomeranja trase tračnog transportera učestvuju najmanje tri mašine i to: dva cevopolagača (buldožera sa kranom) i jedan klasičan buldožer. To znaju svi inženjeri rukovodioci na kopu, koji su mahom svi magistrirali na površinskoj eksploataciji uglja.

Ali, u pomenutom poslu došlo je do nesrećnog slučaja, jer samo jedan cevopolagač ne može paralelno da pomeri svaki čelični ponton (prag) na kojem stoje članci, pošto vuče trasu samo sa jedne strane i nema ko da poravnava trasu.

Kada se tako radi, onda se desi da čelični pragovi moraju da se poravnavaju na drugi nepropisan i dokazano ubojit način, a to je da cevopolagač diže one članke koji nisu poravnati u liniju sa drugima i onda radnici pomeraju i usmeravaju čelični prag da sve legne u liniju. Ovakva "izmenjena tehnologija", nije ništa novo u rudarskim i građevinskim radovima.

Često su je koristili i stari Egipćani pre 4.600 godina, kada su terali robove da vuku ogromne granitne blokove, a dizali su ih krtim drvenim dizalicama koje su često pucale i padale ubijajući grupe robova.

Ovo je i samo jedan od primera zbog kojih je mnogima u sistemu EPS, prekipelo i zbog kojih očekuju štrajk koji korumpirani sindikalci ne žele da pokrenu. Ali, ako ih na ulice ne izvede ovakvo ponašanje dugogodišnjih režimskih saradnika i štrajkolomaca, onda će bes radnika EPS-a da se obruši na kriminalnu družinu koja se nalazi u vrhu ovog preduzeća i oko njega.

Nadobudni direktor EMS-a i Vučićev kum, Nikola Petrović, najtipičniji je primer kako diletant sa velikim apetitima, može da pljačka državne pare nekažnjeno. Ali, tim zanatom se, kako izgleda, neće još dugo baviti…

 

© Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KOLIKО IMA ISTINЕ U TVRDNJI DA VUČIĆ SVOJA PRIJATELJSTVA SKUPO PLAĆA RADI MIRA U SRBIJI!???

 

Posle tri godine upornog silovanja srpske javnosti pričom da će arapski šeici podići Srbiju iz pepela, istina o "istočnoj" politici predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, polako počinje da se pojavljuje. Iza silnih milijardi dolara velikih investicije stoje samo ozbiljni interesi zemalja Arapskog zaliva da se dokopaju evropskog kontinenta.

 

                    Nikola Vlahović

 

Kad je 5. novembra ove godine objavljena agencijska vest da će Vlada Srbije ponuditi na prodaju saudijskom princu Sultanu bin Salmanu bin Abdulaziz al Saudu, sinu kralja Salmana bin Abdulaziza, najbolje srpske banje kao i specijalne bolnice i hotele koji su u državnom vlasništvu, istog dana je i ministar trgovine, turizma i telekomunikacija šeik Rasim Ljajić izjavio:

"…Posle kontakata koje smo imali sa zvaničnicima Saudijske Arabije, potpisujemo i prvi sporazum u oblasti turizma, sa ciljem da se privuče što veći broj turista iz Saudijske Arabije..."! Nije mu to dovoljno bilo pa je najavio što hitnije otvaranje ambasade Saudijske Arabije u Beogradu.

Ljajić je, zahvaljujući svojim starim vezama u Sarajevu, već odavno u poslu oko kupoprodaje nekretnina u najboljim delovima ovog dela BiH, i to za bogate porodice iz Kuvajta. Poučen ovim iskustvom, očekuje da mu se otvore i poslovi sa bogatim saudijskim porodicama.

O kakvom je "turizmu" ovde reč, odmah je, umesto šeika Ljajića, objasnio saudijski princ rekavši: "…Mi na Srbiju gledamo kao na jednog izuzetno značajnog, zapravo ključnog partnera na Balkanu, kao i u celoj međunarodnoj zajednici! Dogovorili smo se i da organizujemo zajedničku posetu BiH i uskoro očekujemo da se i ona realizuje…".

Ne čekajući da saudijski princ dva puta ponovi ovu rečenicu, već 11. novembra, Aleksandar Vučić se u svojstvu predsednika Vlade Srbije, našao u Srebrenici povodom skupa nazvanog "Investiciono razvojna konferencija Srebrenica 2015" i odmah po dolasku dao izjavu da će da Srbija toj opštini dati "značajnu donaciju u novcu i veoma značajnu donaciju u neophodnim javnim objektima, odnosno finansiranju njihove izgradnje"!

Zašto opljačkana, bombardovana, ekonomski uništena i slomljena Srbija, treba da podiže opštinu Srebrenica u susednoj državi – Bosni i Hercegovini? Zašto takozvana međunarodna zajednica nikada nije organizovala donatorsku konferenciju o ekonomskom oporavku ove opštine, ako joj je bilo toliko stalo do prosperiteta BiH?

Da li to Vučić okajava svoje šovinističke grehe iz devedesetih o trošku svih građana Srbije? Ili je u pitanju samo početak onoga što je saudijski princ tek nagovestio: ulazak ove arapske imperije na evropski kontinent, preko korumpiranih vlada Srbije i Bosne i Hercegovine! Do današnjeg dana, Saudijska Arabija je Bosni i Hercegovini (tačnije entitetu Federacije BiH) dala samo novac za izgradnju džamija i medresa.

Pre nekoliko meseci, u centralnom dnevniku bosanskohercegovačke TV Face, čula se i spekulacija da su najave investicija arapskih zemalja u Srbiju propagandne, samo da bi se smanjio uticaj Turske na Balkanu.

Međutim, gost u toj informativnoj emisiji, bio je i nekadašnji član poslednjeg jugoslovenskog predsedništva, Bogić Bogićević, koji je tvrdio da su vlasti u Nemačkoj tražile od Vučića, prilikom njegove posete Berlinu, da im objasni "…otkud tolike investicije iz arapskog sveta, posebno iz Emirata u Srbiji…", te da su se pitali "…da li je Vučić pronašao njih ili su oni pronašli Vučića…".

 

       Milijardu dolara, ali u čiji budžet

 

Tokom više od tri godine lične vladavine, suludi Aleksandar Vučić, odlazeći predsednik najgore srpske vlade u novijoj istoriji, gebelsovskom propagandom je uveravao milione građana da će stotine milijardi dolara arapskih investicija pasti na Srbiju kao kiša posle suše.

Ubrzo, i naivnima je postalo jasno da je u pitanju nezapamćena prevara iza koje stoje neki drugi interesi i druge strategije, koji sa Srbijom nemaju nikakve veze.

Javnost ovdašnja je ostala uskraćena za mnoge mračne detalje Vučićevih pregovora sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE) o silnim ulaganjima, od kojih na kraju nije bilo ništa. Ili, ako je nešto i bilo, to je plaćeno direktno iz budžeta Republike Srbije.

Da bi bilo jasnije šta to vladarska familija iz Emirata traži u Srbiji, treba pogledati i strateški dokument koji su prebogati gospodari iz Abu Dabija nazvali "Vizija 2030" koji je jedan od temeljnih i obavezujućih akata za ovu feudalno ustrojenu pustinjsku državu, koji moraju da sprovode svi, kako vladarska porodica tako i njeni podanici.

Kao autor ove strategije, u zapadnim medijima pominje se Vučićev "prijatelj", šeik Zajed bin Sultan al Nahjan, mada iza njegovog imena stoje najbolji američki geostrateški zlotvori koji rade o glavi evropskom kontinentu.

Najkraći opis dokumenta pod nazivom "Vizija 2030" govori da se 40 do 60 odsto profita od nafte u Emiratima, odmah rasporedi u sektore finansija, informacionih tehnologija, industriju aluminijuma, obnovljive izvore energije, aviosaobraćaja, transporta, logistike, turizma, ali i obrazovanja i zdravstva. Dakle, nigde se ne pominje ulaganje u eksploataciju fosilnih goriva!

Naime, dokumentom pod nazivom "Vizija 2030", šeici iz Emirata procenjuju da će za pedeset godina, svih deset odsto ukupnih rezervi nafte i nešto više od pet odsto svetskih rezervi prirodnog gasa koji se nalaze na njihovoj teritoriji, jednostavno presušiti.

Resursi su im ograničeni a ambicije i dalje nebeske. Britanski Dejli Telegraf je u jednom prošlogodišnjem komentaru, šeikov strateški dokument "Vizija 2030" predstavio kao "izlaznu strategiju" za svakog državljanina Emirata, koja podrazumeva masovno bekstvo na jug Evrope, uglavnom na Balkan.

Ne treba ni podsećati da, na primer, Dubai, simbol Emirata, uopšte i nema nafte niti naftnih polja! Jedini emirat koji "hrani" naftom i novcem ovu feudalnu državu, je Abu Dabi.

Ali, bez obzira na sva upozorenja, da je budućnost sa ovakvim "prijateljima" neizvesna", Vučić ne propušta priliku da istakne kako su šeici "glavni partneri" uništene srpske privrede i da baš od njih treba očekivati prosperitetnu budućnost"!

Uporedo sa zastrašujućom propagandom o faraonskim projektima u Srbiji, koji "samo što nisu počeli sa realizacijom", teku i svakodnevne, bestidne laži o tome kako su nam "prijatelji iz arapskih zemalja pomogli".

Tako se Vučić nije ustezao da obavesti javnost jednom prilikom, kako je Vlada UAE "uplatila milijardu dolara kao podršku srpskom budžetu", mada taj novac niko nije video.

Milijarda dolara je ogromna suma novca, i u maloj zemlju poput Srbije, taj nagli "priliv" bi se odmah osetio. Istina je bila da su mu šeici ponudili kredit, ništa manje "povoljan" nego onaj od Svetske banke ili MMF-a.

Ali, zašto je onda odlazeći srpski tiranin tako fanatično vezan za promociju arapskih interesa u ovom delu Evrope?

 

       Za koga radi namenska industrija Srbije?

 

Još pre dve godine, Vučić je najavio da će Vlada Srbije osnovati zajedničku kompaniju sa grupacijom Al Ravafeda iz Emirata, koja će raspolagati sa 10.470 hektara zemljišta u Vojvodini. Ta njegova pobednička galama se dešavala neposredno pre nego što mu je vazduhoplovna kompanija Etihad iz Emirata dala "nacrt" za kupovinu 49 odsto srpskog avioprevoznika JAT  (ali sa apsolutnim upravljačkim pravima, što je apsurd za nekoga ko je zvanično manjinski vlasnik!).

Bilo je odmah jasno da će građani Srbije skupo platiti svaki njegov kriminalni ugovor koji je potpisao i svaku njegovu "ličnu pogodnu" koju je napravio sa Arapima.

Istovremeno, Vučićeva propaganda je svom snagom najavljivala kako će Emirati ulagati u srpsku industriju informatičkih tehnologija, namenske industrije, kupovini hotela i fudbalskih stadiona…

Sabirajući "velike Vučićeve pobede", njegovi mediji su uporno tvrdili da su Arapi uložili do sada oko dve milijarde dolara čistog kapitala u Srbiju! U šta su uložili i kako, to nigde ne piše, mada je svakome bilo jasno da tih para nema!

No, istina uvek negde izbije na videlo, pa su nedavno na londonskoj internet portalu pod imenom Bliskoistočno oko (skraćeno: MEE), ulaganja iz Emirata opisana kao "velo tajni" iza kojih stoje američki interesi.

Portal MEE između ostalog piše da "arapski razlozi za ulazak u Srbiju sežu mnogo dublje od mogućih finansijskih pogodnosti!" te da se prestolonaslednik Abu Dabija, jednog od emirata koji čine UAE, Mohamed bin Zajed al-Nahjan, ponaša kao zastupnik Sjedinjenih Američkih Država i Izraela u istočnoj Evropi!

Istovremeno, prestolonaslednik, navodno, pokušava da iskoristi slabo regulisano srpsko tržište oružja da bi isporučivao oružje širom Bliskog Istoka.

Nije teško izvesti zaključak da je već prva isporuka opreme i naoružanja iz Srbije za Emirate, završila u rukama pobunjenika u Siriji, ili u rukama islamskih ekstremista. Još gore, Emirati koji su prvi priznali lažnu albansku državu na Kosovu i koji su sponzori vlade Kosova i buduće vojske Kosova, uvek mogu da iz srpske namenske industrije opreme i naoružaju svoje albanske "štićenike".

Da je to zaista tako, govori i neverovatna izjava Timoti Eša (Timothy Ash), šefa za istraživanja novih tržišta u britanskoj Standard banci, koji je doslovno rekao: „…Vladini zvaničnici su mi prošle godine u Beogradu rekli da UAE želi prikupiti zalihe oružja kako bi ga dala svojim ‘prijateljima’ u regiji. Srbija ima veliku industriju oružja i velike zalihe vojne opreme. Očigledno je da postoji tržište i na Bliskom istoku za ovu visokokvalitetnu opremu"!

I zaista, Emirati su kupili srpski raketni sistem ALAS (Advanced Light Attack System) koji je višenamensko protivoklopno oružje efektivnog dometa do 60 kilometara, namenjeno uništavanju tenkova i oklopnih vozila.

Uzgred, valja napomenuti i jedno istraživanje koje je sproveo Međunarodni mirovni istraživački institut iz Stokholma, čiji rezultati govore da su Emirati četvrti najveći uvoznik oružja na svetu, te da su 2012. godine potrošili više od 19 milijardi dolara na vojnu opremu (a, broj stanovnika u UAE je milion i 400 hiljada, i ako se gleda broj oružja po glavi stanovnika, Emirati se sada smatraju najnaoružanijom zemljom na svetu!).

Ovo, naravno, nije tačno, jer vladarska kuća preprodaje oružje širom Bliskog istoka kako bi za američke interese tenzija stalne krize trajala. Ulaskom Rusije u odbranu Sirije, Vučićev režim i trgovina naoružanjem i opremom sa "arapskim prijateljima", Srbija je dovedena u poziciju da bude neprijatelj svojoj slovenskoj braći. Srećom, Moskva je nedavno Vučića dovela do "poznanija prava", pa će njegova dalja mešetarenja sa Emiratima ići teško.

Američki dnevnik Njujork Tajms je 2011. godine otkrio da je šeik Mohamed angažovao Erika Princa, osnivača kompanije za obezbeđivanje lica i objekata Blackwater Worldwide, da osnuje privatnu plaćeničku vojsku za prvog čoveka Emirata.

Vojska je osnovana iz raznih razloga, a jedan od njih je da „ugasi moguće unutrašnje pobune" u UAE-u. Angažovano je i stotine kolumbijskih plaćenika, kako za ovaj prljavi posao ne bi bili angažovani muslimani, jer se „ne može računati da će oni ubijati braću muslimane". I oni su dobili deo opreme i naoružanja koja je proizvedena u namenskoj industriji Srbije, čime se Vučić na veliko hvalio.

I pojedini kanadski mediji su krajem ovog leta objavili da iza "velikih investicija" u Srbiju, stoje ustvari "koruptivna ulaganja Emirata u Srbiju, kojima se pune džepovi njihovih političkih lidera" te da je "…Vučić ranije bio poznat po zapaljivoj mržnji prema muslimanima, pa je 1995. tokom građanskog rata objavljeno da je izjavio kako će Srbija, ubiti 100 muslimana za svakog poginulog Srbina, no, sada on uživa u onome što opisuje kao blisko lično prijateljstvo sa šeikom Mohamedom od Abu Dabija…".

Realna opasnost da se desi neka vrsta ekonomske neo-osmanističke rekolonizacije Srbije od strane Turske, sada je zamenjena jednom drugom brigom: šta će biti posledice ovih "geostrateških poslova" sa Emiratima?

 

       Dvolični Emirati i Vučićeve manipulacije

 

Novembra 2013. godine, u Emiratima je grupa civilnih aktivista, koju su vlasti te zemlje povezale sa organizacijom Muslimansko bratstvo, pokušala državni udar. Tri od šest članica GCC -UAE, Saudijska Arabija i Bahrein – povukle su odmah svoje ambasadore iz Katara jer ta država podržava Muslimansko bratstvo. Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati u tom islamističkom pokretu vide opasnost za vladavinu kraljevskih porodica.

Katar se pokazao kao udarna pesnica Muslimanskog bratstva i već drugo koristi infrastrukturu te organizacije da ostvari svoje interese. Katar je podržavao i prevrate u pojedinim zemljama tokom „arapskog proleća", a u Egiptu možda i aktivnije učestvovao kad su Muslimanska braća svrgla sa vlasti Hosnija Mubaraka. Ali kad su oni svrgnuti s vlasti i proterani iz Egipta, pronašli su utočište u – Kataru.

Te godine kad je pokušan puč u Emiratima, nekoliko meseci pre početka akcije hapšenja aktera tog pustinjskog političkog trilera predstavnici Katarskog investicionog fonda bili su u Srbiji u nameri da predlože saradnju, ulaganje u oblasti poljoprivrede, proizvodnje hrane, energetike, rudarstva i infrastrukture. Od tog posla nije bilo ništa. Emirati su ga stopirali a Vučić nije imao ništa protiv.

Ali, zaslepljen petrodolarima, uveren da može da bude "vladar regiona", ako ne i nešto više od toga, Vučić se našao u nezgodnoj poziciji. Naime, šef državne bezbednosti Emirata, Haza bin Zajed, mlađi brat Muhameda bin Zajeda, hoće da odgovori na rastući uticaj Katara, l zemlje koja je veliki rival Ujedinjenih Arapskih Emirata, a blizak saveznik Turske, koja želi da se vrati na ovaj deo Balkana.

Kako bolesni manipulant, sklon da sedi na više stolica, naišao je na nepremostivi problem: ne može istovremeno biti "prijatelj" sa šeicima iz Emirata i sa konkurentskom porodicom iz Katara!

Tako su se, zbog sulude politike jednog čoveka, u Srbiji sukobili interesi dve feudalne monarhije iz Katara i Emirata, a srpske službe bezbednosti našle, kako reče jedan analitičar, "…usred pustinjske oluje i političkih intriga zalivskih takmaca i radikalnih islamističkih grupa…".

Nedavno su i neki nemački portali (pozivajući se na srpske izvore) objavili vest da je Srbija pojačala bezbednosnu saradnju sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, te da je nekoliko agenata Bezbednosno-informativne agencije (BIA) nedavno stavljeno na raspolaganje službi državne bezbednosti Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Portal Onlajn intelidžens, javio je da se oni "zajedno bore protiv radikalnog islamizma na području nekadašnje Jugoslavije", odakle džihadisti, uglavnom iz Bosne i Hercegovine, Sandžaka i sa Kosova, već ratuju u borbenim redovima Islamske države.

Urednik ovog portala, Pjer Gastino, nedavno je i potvrdio da je informaciju o srpskim agentima dobio direktno od svojih izvora u Abu Dabiju i da je prema njegovim saznanjima reč uglavnom o razmenama informacija dve službe.

Nije teško zaključiti da šeici iz Emirata igraju svoju igru: sa jedne strane "načelno" se slažu da je borba protiv islamskog terorizma legitimna ali zato, sa druge strane, njihova "podzemna diplomatija" ulaže veliki novac u održavanje militantnog islama na Bliskom istoku, a takođe vrlo transparentno pomaže separatističkoj vladi na Kosovu i svim srpskim neprijateljiuma, gde god postoje na Balkanu.

Uzgred, Vučić je sigurno znao kad je krenuo u avanturu sa Katarom, da je ova zemlja glavni sponzor Muslimanskog bratstva i da pomaže vehabijama na Kosovu, u Sandžaku i Bosni i Hercegovini.

Bezbednosne službe bogatih zalivskih zemalja, uglavnom su američki pioni u ovom regionu, a Emirati za njihove interese "ispod žita" finansiraju vojsku džihada i imaju zajedničke interese sa američkom CIA i svim drugim službama SAD koje su ovde prisutne. Deo ovog "zajedništva" je uz pomoć Vučićeve politike već doseljen na ovaj deo Balkana.

Može li Srbija tog tereta da se reši posle pada ove vlade ili će opet Rusija morati da pomaže?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TENDERDŽIJA BRATISLAV: MINISTARSKA FUNKCIJA OMOGUĆAVA DA LICE BUDE ZAŠTIĆENO U MUĆKAMA!??!

 

Službenici Ministarstva odbrane uputili su Redakciji opširno pismo, opisujući poslovanje ministra Gašića i njegove družine,  a uz pomoc naše saradnice, to pismo, složeno u tekst prezentujemo javnosti!!!

 

                       M. Hadžić

 

Ministar odbrane Bratislav Gašić, već dugo zarađuje veliki novac na nameštenim tenderima. Tako je namestio tender kruševačkoj firmi Morava In za izgradnju hangara na vojnom aerodromu Batajnica za borbene avione Mig i transportni avion AN u vrednosti 2,2 miliona evra, i 2013. godine je urađen projekat za taj veliki hangar, i po projektu cena hangara je iznosila 3 miliona evra.To je projekat za hangar koji je opremljen sa svim radionicama, rashladnim uređajima, i sve ostalo što ide uz to.

Vlada na čelu sa Vučićem 2014. god. je odobrila 3 miliona evra za kapitalni projekat-hangar. Gašić je oborio tender u 2014. godine, zato što Morava In nije ispunjavala uslove, i iako po zakonu o javnim nabavkama, kao naručilac koji je oborio tender nije imao pravo da u narednih 6 meseci objavi novi tender.

Gašić je naredio da se u roku od mesec dana objavi novi tender i namestio je posao Moravi In koja sada po tom projektu radi stajanku za najmanji avion Lasta u iznosu od 70 miliona dinara, a razliku od 1,4 miliona evra je podelio sa Moravom In.

Da bi nekako zametnuo trag svojih dugih prstiju, Gašić je u jednom naručenom novinskom članku tvrdio da je "sprečio mućku tešku 25 miliona evra" (u vezi nabavke stomatoloških stolica za potrebe VMA), te da će neko morati da odgovara zbog arčenja državnih para!

Sve je počelo kad je Uprava za vojno zdravstvo, pri Ministarstvu odbrane, početkom ove godine pokrenula nabavku stomatoloških stolica, vrednu 25 miliona dinara za potrebe Vojnomedicinske akademije.

Ovaj naručeni članak je Gašić je preko Uprave za odnose sa javnošću u ministarstvu odbrane pustio da pokaže kako se on bori protiv korupcije u ministarstvu, a u stvari sam sebe je pokopao, i dokazao koliko ne poznaje Zakon o javnim nabavkama, i ono sto je najvažnije, dokazao je da za njega postoji samo Zakon ulice, šverca i sile-pretnji prema poštenim ljudima.

Naravno, ništa od toga nije bilo tačno. Naime, Gašić je sve radio kako bi njegov prijatelj dobio tender koji je hteo da proda vojsci stare i neupotrebljive stomatološke stolice.

U međuvremenu, neviđena hajka i teror, vrši se u Fondu Sovo na referente koji su po zakonu odradili tender, i nisu dodelili tender Gašićevom intimusu, koji je danima dolazio u ovu ustanovu i pretio referentima otkazom, predstavljajući se kao "Gašićev prijatelj".

Svako ko nije nameštao tendere Gašićevim pajtosima, oteran je iz Ministarstva odbrane, a to odlično zna i premijer Vučić, koji ga je na tu funkciju postavio, ali ga i dalje štiti jer njima dvojici je podela kolača važnija od poštovanja zakona i držanja do morala, etike i časti.

Prema slobodnom opredeljenju, Gašić je švercer na veliko, i arogantni kriminalac. Pljačka i preti poštenim ljudima, a 46 miliona evra duguje državi na ime poreza, ali i pored toga, Vučić ga štiti.

Mislio je Gašić da će namestiti tender svom mafijaškom prijatelju, i da će na VMA isporučiti trule stomatološke stolice, kao što je ugradio i trulu betonsku armaturu, koja je zabranjena Zakonom od 2009. godine, u vojne zgrade na Bežanijskoj kosi, i te stanove gradi Morava In.

Trula armatura plaćena je 78 dinara po kilogramu, a pet dobavljača je tada odbačeno na tenderu po Gašićevom nalogu, koji su imali Zakonom odobrenu armaturu, čija je prosečna cena bila 62 dinara po kilogramu.

Kupljeno je 5 tona trule armature. Ceo posao je dodeljen firmi koja je dala najskuplju ponudu i koja je za skoro 30.000 evra viša od ostalih, jer je postupak namešten tako da odgovara samo jednoj firmi!

Direktor kompanije "Medipro international"  , Stevan Zeljković, zbog svega ovoga, vešto je izbegao sve kontakte sa medijima do današnjeg dana.

Celu proceduru u vezi sa nabavkom realizovao je Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika (SOVO). Procenjena vrednost nabavke iznosila je 25.858.000 dinara, bez PDV-a. Poziv je objavljen 13. jula, a postupak javnog otvaranja organizovan je mesec dana kasnije, 14. avgusta.

Odlukom direktora, 8. septembra ugovor o nabavci dodeljen je kompaniji "Medipro international" za 26.399.580,59 dinara sa PDV-om, iako su druge dve ponude bile znatno niže – jedna 19.500.000, a druga 18.800.000.

 

© Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SKUPO PLAĆENO LOBIRANJE IZ BUDŽETA ZA PROMOVISANJE PREDSEDNIKA „VLADE U SRBIJI“ PO INOSTRANSTVU!!!

 

Premijer Aleksandar Vučić naneo je svojim kriminalnim delovanjem neopisive štete Srbiji. A njegova medijska pojavljivanja još više. Uprkos tome, on iz budžeta plaća "lobirajući za Srbiju", a ustvari, promovišući sebe i svoju sumanutu ličnost.

Kako u domovini, tako i u inostranstvu, on je najveća antireklama koja je zadesila ovu zemlju, a njegovo "lobiranje" postaje sve skuplje i sve nepodnošljivije. Svet ga vidi onakvim kakav je: kao ludaka i štetočinu.

 

                      Milan Malenović

 

Prilikom poslednje posete Vašingtonu predsednika Vlade Aleksandra Vučića, on i njegovi saradnici su oštro kritikovali grupu studenata koji su protestovali protiv njega, njegove politike i posete Sjedinjenim Američkim Državama.

Iako su ovakvi protesti u Americi sasvim normalna pojava, Vučić i njegovi jurišnici su neobaveštenoj srpskoj javnosti sve želeli da predstave kao nastavak nekakve (nepostojeće) zavere sa ciljem da se obori srpska vlada. Iza svega su stajali neki tajkuni i snažni lobi koji su oni potkupili, tvrdio je Vučić.

Prema ovome je lobi zlo, zavereničko udruženje koje po svetu obara vlade za pare bogatih i bahatih. Međutim, nije tako. Lobiranje  je odavno poznat princip rada u okviru državnih administracija. Bio je poznat i primenjivan još u starom Rimu.

Za razliku od Srbije, civilizovane države su delatnost lobista ograničile i definisale zakonima. Kod nas je u okviru borbe protiv korupcije bilo planirano donošenje odgovarajućeg zakona najkasnije do 2008. godine, zatim je rok pomeren do 2014, ali ni sada nemamo javnosti prikazan nacrt zakona, iako je ministar pravde Nikola Selaković još prošle godine obznanio kako je zakon skoro spreman za skupštinsku proceduru.

Iako mu lobiji smetaju kada sumnja da su organizovali kampanju protiv njega, Vučić iste itekako voli i koristi njihove usluge, kada mu to odgovara. Poznato je više slučajeva, mada zvaničnici uporno odbijaju da srpsku javnost upoznaju sa time na koje lobiste se i za koje svrhe troše pare iz budžeta.

Najpoznatiji slučaj je angažovanje britanske lobističke grupe Bel Potinger . Njoj je za osam meseci rada u 2013. godini Vlada uplatila 200.000 evra, dok je najmanje još toliko u korist Srbije uplatio Etihad iz UAE. Isto toliko je plaćeno i u 2014. godini.

Zauzvrat je Vučićev kabinet šeicima poklonio JAT i najskuplje gradsko građevinsko zemljište na Balkanu, za projekat za "Beograd na vodi"  , kao i hiljade hektara vojvođanskih oranica.

Za te pare je Bel Potinger trebalo da obezbedi Vučiću prijem u vrhu britanske vlasti, do čega uprkos svemu ni do danas nije došlo. Jedino što su ovi lobisti postigli je pokušaj predaje rezolucije protiv Srbije u Savetu bezbednosti, kada su nas za naše pare optuživali da smo počinili genocid u Srebrenici.

Posle neuspeha sa Bel Potingerom, Vučić se po savetu iz Abu Dabija okrenuo Toniju Bleru . Ovaj bivši britanski premijer je posle odlaska sa vlasti kao utehu dobio da vodi kontakt grupu za rešavanje bliskoistočne krize.

Devedesetih godina prošlog veka, u vreme građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, Bler je bio najvatreniji zagovornik pomoći albanskim separatistima na Kosovu  i islamskim fanaticima u Sarajevu.

U isto vreme kada je postao "savetnik" Aleksandra Vučića, on je od strane zalivskih šeika, poznatih po tome što finansiraju islamističke pokrete širom sveta, bio angažovan da zastupa interese Nasera Orića . O tome je i u srpskim medijima govorio član Ekspertskog tima jugoistočne Evrope za borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala Dževad Galijašević.

Zanimljivo je da se posle slučaja Orića, Bler više nije pojavljivao u Beogradu, niti se zna da je bilo šta posle toga radio za srpsku Vladu. Izgleda da je on i bio angažovan samo da bi izgladio odnose između vlasti u Beogradu i bogatih, ali islamističkih šeika iz Zaliva, i to tako što će osmisliti model po kome ovdašnjoj javnosti izgleda kao da se teroristi iz Bosne i sa Kosova procesuiraju, dok se u stvarnosti ništa ne dešava.

Interesantan je i odnos Vučića sa Dejvidom Petreusom, penzionisanim američkim generalom  (godišnja penzija 220.000 dolara) i bivšim direktorom CIA-e. Posle afere otkrivanja poverljivih informacija svojoj ljubavnici, koja je zatim iste objavila u jednoj knjizi, Petreus nakon samo godinu dana 2012. napušta CIA-u i prelazi da radi za američki investicioni fond KKR, u kome postaje direktor "Global Institute" i senior partner.

KKR zvanično upravlja novčanim fondom od preko osam milijardi dolara, mada mu na raspolaganju stoji daleko više para. Tako je, primera radi, ovaj fond 2007. za preuzimanje kompanije "First Data International" predao ponudu vrednu 29 milijardi dolara.

Senior partneri u KKR-u su bankari sa iskustvom ili investitori sa debelim novčanikom. Sa svojom godišnjom penzijom od 220.000 dolara, Petreus sigurno nije veliki investitor, a nema ni bilo kakva iskustva kada su u pitanju finansijski poslovi. On, međutim, poseduje odlične veze u sadašnjoj američkoj administraciji.

KKR je 15, oktobra 2013. kupio "United grupu" koja u Srbiji ima većinski udeo u SBB-u. U to vreme je kao viši savetnik Upravnog odbora SBB/Telemach grupe, radio nekadašnji američki ambasador u Srbiji, Kameron Manter.

U jesen 2013. izrađivao se u Srbiji predlog novog Zakona o elektronskim medijima. Prema članu 109 tog nacrta zakona, „da bi se sprečilo narušavanje medijskog pluralizma ili vršenje prevelikog uticaja na javno mnenje, ne dozvoljava se da: 1) Operater pruža opšte medijske usluge i medijske usluge specijalizovane za informativni programski sadržaj."

Prema tome, SBB nije mogao istovremeno da bude i tvorac i distributer informativnog programa, jer je postojala bojazan da bi on iskoristio svoj položaj da protežira svoj informativni program.

Investicija KKR-a se u tom slučaju ne bi isplatila, jer je iza njegove akvizicije SBB-a stajao CNN  , koji je već uveliko planirao pokretanje svoje sopstvene televizije na Balkanu, N1 TV  .

U Beograd tada dolazi Petreus koji je u srpskoj prestonici do sada boravio najmanje tri puta i sastajao se sa Vučićem i njegovim najbližim saradnicima. Posle prvog sastanka, radna grupa za izradu nacrta novog Zakona dobija naređenje da obustavi dalji rad. Izvršilac ove odluke bio je pomoćnik ministra kulture i medija Saša Mirković.

Vučić je odmah pokazao "razumevanje" za "opravdane zahteve" KKR-a, ali je od Petreusa tražio protivuslugu: američki mediji, kao i zvaničnici trebaju da budu naklonjeniji naprednjačkoj vlasti u Beogradu.

U početku saradnja, međutim, nije išla kako je zamišljeno. U aprilu 2014. godine, Dejvid Petreus objašnjava Vučiću kako KKR planira da od Srbije napravi regionalni centar novih medijskih tehnologija uz izuzetno visoka ulaganja.

Vučić, sa svoje strane, ostaje pri zahtevu da paket buduće saradnje mora da obuhvata i lobiranje u korist njegove vlasti, makar i uz umanjene investicije KKR-a. Nije pomoglo ni posredovanje američke ambasade u Beogradu, a da bi pokazao kako sve zavisi isključivo od njega, Vučić daje nalog radnoj grupi da usvoji nacrt Zakona kojim se distributerima zabranjuje da budu i proizvođači informativnog programa.

Zakon u ovom obliku, međutim, nije prošao. U međuvremenu je Petreus dobio uverenja od svojih nalogodavaca da će preuzeti lobiranje za Vučića.

U Briselu je taj posao na sebe preuzela advokatska kancelarija Gide Loyrette Nouel  koja je u januaru 2014. za račun KKR-a podnela zahtev Evropskoj komisiji da odbaci restriktivni nacrt zakona.

Saradnik te kancelarije, Benoit Le Bret je, faktički, tvorac izmena aktuelnog Zakona o medijima  , zahvaljujući kome je N1 TV u avgustu ove godine započeo emitovanje svog programa preko SBB-a.

Da bi izbegao konfrontacije u budućnosti, Petreus je preko svojih veza omogućio da Vučić u Vašingtonu bude primljen na razgovore od političara koji imaju donekle neki ugled, a ne samo od anonimnih savetnika i zamenika pomoćnika u ministarstvima.

Tako je Srbija deo svog suverenitetata žrtvovala da bi se udovoljilo potrebi Vučića da se promoviše, pa joj sada zakone diktira saradnik advokatske kancelarije iz Brisela.

I RTS je 2009. godine, na zahtev EU bio prisiljen da razdvoji delatnosti proizvodnje programa i distribucije (koju sada vodi ETV ), ali je američkim kompanijama omogućen dominantan položaj na medijskom tržištu Srbije samo da bi se srpski premijer fotografisao na ulici ispred Bele Kuće.

Uticaj N1 TV u Srbiji je zanemarljiv, jer se ova televizija emituje samo preko jednog kablovskog operatera, tako da aktuelnu vlast ne zanima što se na njenom programu pojavljuju i kritički prilozi o Vučiću i SNS-u.

Portal "Balkanist"  je pre godinu dana objavio kako Srbija skupo plaća lobiste da bi se u svetskoj štampi pojavljivali pozitivni članci o Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci (ne i o samoj Srbiji). Upućeni tvrde kako je članak u londonskom "Indipendentu"  iz avgusta 2013. pod naslovom "Aleksandar Vučić: čovek koji izvlači Beograd iz izolacije" plaćen 10.000 funti.

U izveštaju za britanske medije koji je platila Srbija, pod naslovom "Srbija obezbedila milijardu dolara kredita od UAE", najveći deo čine citati Aleksandra Vučića koji samo priča o tome kako Srbija napreduje ka boljoj budućnosti.

Prema tome gde se lobira, a gde ne, vide se prioriteti ove vlasti u spoljnoj politici. Za lobiranje u Vašingtonu i Londonu ova vlast ima sredstva, ali je Brisel potpuno zaboravljen. I ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije Jadranka Joksimović se proletos žalila na to da Srbija ništa ne čini po pitanju lobiranja u samom vrhu Evropske Unije.

Koliko je poznato, Srbija se u Briselu oslanja na lobističke sposobnosti samo tri organizacije: predstavništvo Privredne komore Srbije koje ima samo jednog zaposlenog, jedno udruženje poslodavaca i jednu konsultantsku firmu. Posle Vašingtona, Brisel je najveći svetski centar za lobiranje , a za Srbiju bi trebao da bude i najvažniji, pod uslovom da iskreno teži EU.

Prilikom jedne od svojih poseta Nemačkoj, gde se, uglavnom, sretao sa predstavnicima kompanija kojima u opisu radnog mesta stoji i obaveza da se iz kurtoaznih razloga pojavljuju na ovakvim skupovima, Vučić je dao intervju najtiražnijem nemačkom dnevnom listu "Bild" , za koji je plaćeno najmanje 15.000 evra, kolika je najniža tarifa za ovakvu vrstu usluga.

Koliko je taj skupo plaćeni intervju bio uspešan vidi se i po tome što se isti uopšte nije ni pojavio u štampanom izdanju lista, već je samo nekoliko sati bio na "Bildovoj" internet prezentaciji i to negde između rubrika "Saveti domaćicama" i "Novo na muzičkoj sceni".

Privredna komora Srbije ima dobru saradnju jedino sa Privrednom komorom Bavarske, jednom od nemačkih pokrajina. Dolaskom na čelo PKS-a Marka Čadeža, koji je prethodno radio u ambasadi Nemačke u Beogradu, u službi za odnose sa javnošću, vlast se ponadala da će steći bolju prohodnost u nemačkim političkim krugovima, ali to se nije desilo.

Kratki sastanak Vučića sa predsednikom vlade Bavarske Horstom Zehoferom ovog leta, upriličenim posle više neuspelih pokušaja, Srbija je platila 20.000 evra, koliko je tražila lobistička agencija iz Nemačke, mada se nezvanično priča da je samo polovina pomenutih para otišla Nemcima, dok je ostatak ostao našem posredniku u poslu. Pre toga, dok smo hteli da se Vučić i Zehofer besplatno rukuju, predsednik bavarske vlade nikada nije imao vremena.

U Registru transparentnosti Evropske Unije postoji samo jedan podatak o plaćanju lobističkih usluga Srbije, a to se odnosi na londonsku agenciju Bel Potinger i to za 2014. godinu. Sve ostalo je bilo plaćanje "ispod stola".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TEMELJNO UNIŠTAVANJE PREHRAMBENE INDUSTRIJE, DOMAĆEG AGRARA I STOČARSTVA!

 

Srpski agrar je uništen. U poslednjih deset godina, iz srpskog zadružnog sektora oteto je 401.000 hektara zemlje, vredne pet milijardi dolara, i predato na upravljanje tajkunima i kriminalnim korporacijama iz susednih zemalja i Evropske unije. Srbija je osamdesetih godina raspolagala sa dva miliona goveda, danas ih imamo svega 920.000, dok je 4,5 miliona svinja svedeno, na oko 2,95 miliona. Razlog je manijakalna potreba za pljačkom koja se sprovodi pod plaštom "evropskih integracija", mada je očigledno da je reč o interesima male kriminalne grupe, koja je Srbiju od snažne poljoprivredne zemlje svela na zaparloženu koloniju koja uvozi sve ono što je sama vekovima proizvodila.

 

                    Vuk Stanić

 

Da je naprednjačka vlast nastavila sa uništenjem srpskog agrara, koji je započet petog oktobra, govori i činjenica da je 1658 agronoma, kratko nakon formiranja naprednjačke vlasti avgusta 2012. godine, dobilo otkaz.

O tome da strategija razvoja agrara poljoprivrede ne postoji, već da poslednjih deset vlada radi u korist tajkuna govori i podatak da je svaki deveti hektar obradivog zemljišta neiskorišćen.

Čak 25 opština od ukupno 168 koliko ih ima u Srbiji nema dovoljno obradivog zemljišta da prehrani stanovništvo u slučaju rata ili sankcija. Cena obradivog zemljišta niža je nego u Evropskoj uniji, jer su prihodi od zemlje u Srbiji manji.

Interes inostranih kapitalista je da se ta situacija održi do promene Zakona kojim će stranci dobiti pravo da kupuju zemlju. Iz tih razloga EU i podstiče uvoz mesa u Srbiju i izvoz stočne hrane iz Srbije. Oporavkom stočnog fonda počela bi da raste i cena oranica u Srbiji, a to ne bi odgovaralo onima koji hoće ovu državu i njene resurse da dobiju na poklon.

Na žalost, činjenice govore da je naš stočni fond uništavan pojačanim uvozom mesa i povećanim brojem klaničnih kapaciteta koji će uskoro da rade u korist stranog eksploatatora.

Da bi bilo jasnije kakve su razmere tog uništavanje, treba se podsetiti da je broj tovnih svinja u Srbiji 1980. godine iznosio je 4, 5 miliona. Tokom 2000. godine, pao je ispod 4 miliona. Već 2013. godine, zabeležen je dalji pad, na 3,1 milion.

Danas, 2015. godine, imamo nešto više od dva i po miliona tovnih svinja. Ovakvim tempom, ostaćemo bez domaće svinjetine, što bi bilo prvi put u dugoj istoriji Srbije, koja je još krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka izvozila u Austo-ugarsku i do milion svinja godišnje!

Smanjio se i broj grla goveda – pre 34 godine, bilo ih je dva miliona, a 2000. godine, gotovo upola manje. Pogrešnom politikom, bez strategija za stočarstvo, došlo je dotle da je 2013. godine bilo svega oko 920.000 grla goveda. Danas još manje. U Srbiji je čak i broj konja za 30 godina smanjen deset puta!

Poslednjih 15 godina posebno su problematične. Ta pogrešna politika dovela je do toga da se stočarstvo Srbije danas nalazi na nivou 1910. godine! Nekadašnja Jugoslavija je izvozila u Evropu 50.000 tona mesa. Izvoženo je i u SAD, pa je naše meso kupovala čak i američka armija, čije standarde je ispunjavala. U 2006. godini je izvezeno tek 2.300 tona, a u 2013. 400 tona, i zaključeno je da postoji tendencija daljeg pada.

Stočarstvo Srbije ima značajno mesto u privredi zemlje jer stvara veliku vrednost angažujući prirodne i ljudske resurse. Zastupljeno je u više od 600.000 domaćinstava i predstavlja granu koja učestvuje u formiranju društvenog proizvoda poljoprivrede sa oko 31 odsto. Iako ova delatnost ima šanse da bude značajna privredna grana, broj stoke stalno se smanjuje.

Istovremeno, dok se smanjuje stočni fond, u Srbiji ima oko 40.000 praznih obora za tov stoke! Srbija je od izvoznika mesa postala njegov uvoznik!

Najbolja potvrda takvog stanja je činjenica da je u 2014. godini u Srbiju uvezeno 18.000 tona mesa i 35.000 tona treće kategorije mesa, odnosno svinjskih otpadaka. Pored toga u 2014. godini uvezeno je i 347.957 komada živih tovljenika, ponajviše iz Mađarske i Hrvatske. Samo za uvoz živih tovljenika plaćeno je 48.197.433 evra!

Broj goveda, svinja i ovaca je 2014. povećan, ali farmere uništava jeftinija konkurencija iz Evropske unije gde se dobijaju velike subvencije.

Cena svinja je u jednom trenutku pala na 100 dinara po kilogramu žive mere.

Svi podaci govore u prilog tome, da stočarstvo treba što više subvencionisati, kako bi se zaštitila domaća proizvodnja od konkurencije iz EU, koja ima ogroman udeo subvencija u ceni proizvodnje, i povećala proizvodnja za izvoz u Rusiju, Tursku, Arabiju i Emirate. Subvencije bi bilo najbolje da dobiju svi ne samo registrovana domaćinstva, kakva je praksa sada na delu.

Pre izvesnog vremena Antal Cindel, predsednik Udruženja odgajivača svinja iz Bajmoka, rekao je da slobodan uvoz mesa i svinja kao i mala otkupna cena uništavaju seljake. Cindel je ispravno zaključio: "…Da bismo mogli da povećamo broj svinja, mora da se spreči uvoz i da nam se pomogne subvencijama jer ih dobijaju i stočari u drugim zemljama".

Početkom 1990. godine, imali smo 938.000 krava. Danas je stočni fond drastično smanjen, naročito prošle godine, kada je prema zvaničnim podacima zaklano 80.000 krava muzara, nezvanično 150.000. Prema tim procenama, Srbija se po broju grla vraća u period pred Prvi svetski rat.

A da bi se obnovio stočni fond, neophodno je da prođe barem deset godina, i to pod pretpostavkom da postoji ozbiljna državna strategija vezana za ovu oblast.

Razlog ovakvog stanja treba potražiti u smanjenju subvencija za skoro 10 puta, pri čemu od nekada 51 odsto farmi, danas svega njih 23 odsto zadovoljava uslove Ministarstva poljoprivrede. To znači da 77 odsto srpskih poljoprivrednika ne dobija nikakve subvencije!

Uz to, ovi ljudi su se samo 2010. godine suočili sa skokom cena stočne hrane za 50 odsto i nepovoljnim vremenskim prilikama. Sve to rezultiralo je naglim padom ukupne proizvodnje mleka, zatvaranjem farmi i pokoljem stoke.

Pri tome milion srpskih državljana, farmera, radnika u mlekarama i njihovih porodica, živi od mlekarske industrije. Proizvodnja mesa u Srbiji za dve decenije opala je sa 650.000 na 450.000 tona godišnje. Nekada smo po stanovniku godišnje trošili 65, a danas svega 43 kilograma mesa.

 

       Zatvaranje farmi

 

Stočari su na početku prošle, 2014. godine, očekivali oporavak, jer su cene žive stoke bile nešto povoljnije. Međutim, očekivanja su izneverena pa su cene na početku 2015. godine bile prepolovljene. Tada se, samo u Mačvi, pojavio višak od 50.000 tovljenika. U jednom trenutku, na početku 2015. godine, zadovoljan je bio onaj ko je imao kupca (105-100 dinara po kilogramu žive mere).

Na taj način smanjivani su troškovi dalje ishrane stoke. Sve je podsećalo na tešku 2007. godinu, a neki seljaci su situaciju opisali još gorom nego 2007. godine. Tada su nakupci imali više para nego danas…Dalo bi se tako zaključiti da su, ustvari, nakupci spasavali stočare!

Profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta Vitomir Vidović podseća da su postojali projekti da u Srbiji tovimo i 14 miliona svinja. Dakle, nije neophodno da u Srbiju dovodimo nemačku klaničnu industriju "Tenis"! Ali, na žalost, projekti su ostali u fiokama, a iz podataka se vidi da imamo sve manje stoke, da raste uvoz i da smo od nekadašnjeg izvoznika hrane postali uvoznici.

Egzaktni podaci o kojima se malo ili nikako ne priča, svedoče o padu dohotka poljoprivrednih proizvođača, niskom učešću direktnih stranih investicija od samo jedan odsto, pokolju stoke, zatiranju sela, zatvaranju farmi, ukidanju subvencija, te činjenici da od 1620 zadruga koliko ih ima u našoj zemlji, u 70 odsto ne postoji nijedno zaposleno lice sa višom stručnom školom.

Agrarni budžet nije razvojni, jer poljoprivreda koja je u ovim vremenima krize strateška privredna grana, ostaje i dalje u zapećku. Za agrar je u sledećoj godini iz ukupnog budžeta države izdvojeno samo 20 milijardi dinara. Očito da onaj ko je kreirao ovakav budžet nije uzeo u obzir činjenicu da se direktan doprinos agrara budžetu kretao od 11 do 15 odsto, a sa pratećim delatnostima u prehrambenoj industriji to je dostizalo i 40 odsto. Agraru se iz budžeta vraćalo simbolično, prošle godine sa 2,6 odsto, a sad je taj procenat neznatno, prividno povećan.

 

       Uvoz subvencionisane hrane uništava Srbiju

 

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

Ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su 2015. godine u proseku osam puta manje po uslovnom hektaru od evropskih. Bez zaštitnih mera ili subvencija izjednačenih sa zemljama iz kojih se uvozi meso i mleko – domaćoj poljoprivredi preti potpuni slom.

Cena uvoznog mleka iz Evrope je danas oko 24 dinara po litru, što je manje od najnižih (do sada) zagarantovanih otkupnih cena mleka u Srbiji, a manje je i od najnižih otkupnih cena mleka u EU – čak i kada se ne uzmu u obzir evropske poljoprivredne subvencije koje su inače višestruko veće od domaćih.

Generalno, problem je što uticajne zemlje izvoze svoje jeftine a subvencionisane poljoprivredne proizvode u siromašne zemlje, čiji farmeri nemaju tolike subvencije. U stvari, SAD i ostale razvijene zemlje prisiljavaju siromašne zemlje na sporazume koji ih sprečavaju da zaštite domaću poljoprivredu" – kaže američki agroekonomista i profesor Majkl Preleman.

Evropa se tokom 2015-te godine zbog ruskih kontra sankcija suočava sa viškovima mleka i njegova cena dramatično pada, pa evropski proizvođači mleka traže nova tržišta za izvoz i opstaju samo zahvaljujući visokim subvencijama za proizvodnju. Slična je situacija i sa viškovima mesa, započeta još tokom 2014-te godine, a koji su nastali zbog ruskog embarga na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Evropske unije.

Prema zvaničnim podacima EU iz 2013-te godine, direktna plaćanja (subvencije) evropskim farmerima čine u proseku 30% njihovih prihoda iz poljoprivrede – na nivou cele Evropske zajednice. Poslednjih godina, zbog krize, ove subvencije su u pojedinim slučajevima dostizale i 60% prihoda iz poljoprivrede.

Direktna plaćanja (podsticaji, subvencije) Evropske unije za poljoprivredu, koštaju svakog njenog građanina oko 110 evra godišnje. Iako je ukupan budžet za podršku poljoprivredi EU veoma visok, nivo poljoprivrednih subvencija u zemljama članicama EU je različit, dok je nivo prodajnih cena hrane ne evropskom tržištu skoro izjednačen – što pogađa farmere u zemljama koje daju najniže poljoprivredne subvencije.

Ovo posebno pogađa domaće poljoprivrednike jer je Srbija ukinula gotovo sve mere zaštite domaćeg tržišta od uvoza visoko subvencionisane evropske hrane – mada nije članica EU – dok su domaće subvencije ostale mnogostruko niže od prosečnih subvencija u Evropi.

Ukupni podsticaji (subvencije) za poljoprivredu Srbije u 2015. godini, koštaju svakog njenog građanina oko 28 evra godišnje, od čega je 21 evro godišnje za direktne subvencije poljoprivrednicima – što je 4-5 puta manje od evropskih subvencija.

Mereno u subvencijama po uslovnom hektaru poljoprivredne površine, ovaj iznos u visini subvencija je još nepovoljniji na štetu Srbije: ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su ove godine 8 puta manje po hektaru od evropskih (zbog dva puta veće poljoprivredne površine po stanovniku u Srbiji nego u EU)!

Ukupni državni podsticaji za poljoprivredu u Srbiji, u 2015. godini su izuzetno niski, oko 204 miliona evra godišnje (ili oko 230 miliona po nekim podacima), u okviru kojih su direktna davanja (subvencije) za poljoprivrednike samo oko 152 miliona evra. Ovo nanosi zemlji mnogostruko veću štetu jer se zbog smanjenja subvencija smanjuje domaća proizvodnja i njena konkurentnost a povećava se uvoz jeftine, a zapravo visoko subvencionisane evropske hrane.

Za razliku od sezonskih prihoda iz biljne proizvodnje, proizvodnja mleka omogućavala je do sada srpskim poljoprivrednicima stabilan izvor prihoda tokom cele godine.

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

 

       Trovanje uvoznim smećem i Vučićeva lažna obećanja

 

Skandalozni uvoz mesnog otpada iz EU, ne bi se ni desio da u Ministarstvu poljoprivrede nisu sedeli ljudi koji donose propise koji idu u njihovu korist, a na štetu naroda i države…

Klika iz Ministarstva koju predvodi državni sekretar Danilo Golubović, od kako je postavljena na ključne dužnosti u resoru poljoprivrede, radila je u dogovoru sa ljudima iz uvoznog lobija. Podršku ovim banditima pružile su i strane banke, kojima je čistu situaciju i pravo na kriminalno poslovanje stvorio bivši guverner Mlađan Dinkić. Kako bi bilo jasnije o čemu se radi, navešćemo primer iz koga se do detalja vidi kriminalna sprega…

Srpskog uzgajivača pilića kontaktirala je jedna od stranih banaka nudeći mu zajam, za povećanje obima posla. On je prihvatio nakon čega je morao banci da uvid u kompletno poslovanje njegove firme. Zajam mu je odobren i čovek je ušao u investicioni ciklus, sve što je njegova firma posedovala stavio je pod hipoteku kod banke, dostavio im je bankarske garancije i potpisao menice.

Kada je došlo vreme da kupi hranu za piliće, banka je od njega usmeno tražila da sirovinu kupi od firme koja takođe ima kredit u toj banci. Privrednik je pristao, a isporučena mu je buđava hrana.

Kako nije mogao da prehrani živinu upao je finansijske probleme i nije mogao više banci da vraća kredit. Banka se ponovo pojavila sa rešenjem ovaj put predlagali su da posreduju u prodaji njegove firme slovenačkoj Perutnini Ptuj. Privrednik je ovo odbio, a potom mu je banka aktivirala sve finansijske instrumente postala vlasnik celog njegovog poslovanja i prodala ga konkurentskoj firmi.

Ovaj privrednik je potom otkrio nepravilnosti u načinu na koji Perutnina obrađuje meso i tužio ih sudu. Na suđenju se pojavila Načelnica uprave za veterinu Sanja Čelebićanin i dala mišljenje da je način na koji oni to rade bezbedan i u skladu sa zakonom.

Novinar Redakcije je potom uputio pitanja ministarstvu vezano za način na koji Perutnina obrađuje meso, a iz Ministarstva su kontakt sa novinarom preusmerili na Perutnu, koja je pokušala da utiče na to šta će biti objavljeno. Sve ovo je dokaz da ljudi iz ministarstva, u ovakvim situacijama rade u korist velikih kompanija, a ne u interesu javnosti, ali je isto tako i dokaz da kontakte sa velikim firmama (tajkunima) koriste da bi im pomogli u slučaju da postoji opasnost da mediji objave nešto što ne treba, ili ukoliko tajkunima treba pomoć u sudskom postupku.

Na kraju, evidentna je i uloga stranih banaka koje na osnovu ovlašćenja dobijenih od Narodne banke Srbije, vrše špijunažu, kao za strane tako i za domaće tajkune. Tabloid takođe raspolaže i sa dokazima da su tokom afere aflatoksin, radnici laboratorija koje su utvrdile da je kukuruz neispravan, pritiskani od strane službenika raznih ministarstva da izveštaje falsifikuju u korist tajkunskih firmi.

Iz svega navednog, može se zaključiti da strani i domaći tajkuni imaju proverene kanale preko kojih kontrolišu, službenike u ministarstvima. Novcem kontrolišu stranke koje postavljaju ministre. Novcem od reklama kontrolišu većinu medija.

Jedina pretnja ovoj pomahnitaloj organizaciji su malobrojni slobodni mediji, usamljeni pošteni inspektori u ministarstvima, i mali broj poštenih, a hrabrih policajaca.

 

       Kriminalna akcija uz pomoć kriminalnih vlasti: malim ulaganjem do ogromnih profita

 

Za sve što se poslednjih petnaest godina dešavalo u srpskom agraru, direktno odgovorni svi bivši ministri poljoprivrede, počev od Dragana Veselinova, preko Ivane Dulić Marković, Saše Dragina, Gorana Kneževića i Dragana Glamočića, ali i aktuelna ministarka Snežana Bogosavljević Bošković, koja je samo nastavila tamo gde su oni stali.

Neki od njih su kratkotrajno pokušali da stvari promene na bolje. Na primer, Saša Dragin je stopirao donošenje zakona koji glorifikuje GMO, ali to nije zaustavilo vrh vlasti da radi na njegovom donošenju.

Ministarstvo poljoprivrede poslednjih deset godina u skladu sa željama domaćih-stranih tajkuna vode državni sekretari, Danilo Golubović i Dejan Krnjajić, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu dobrobit životinja, Budimir Plavšić, načelnik Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodan Šibalić, načelnik Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Siniša Kotur, načelnik veterinarske republičke inspekcije Sanja Čelebićanin.

Najuticajniji od svih službenika je Danilo Golubović, a njegovi prsti su umešani u sve propise koje ovo ministarstvo donosi, od onih koji regulišu pravila o žitaricama, voću povrću sve do onih koja se odnose na med, mleko, sir i meso…

Na pitanje ko profitira od načina na koji oni vode srpsku poljoprivredu, odgovor je jednostavan u pitanju je "uvozni lobi" koji čine strani kapitalisti, domaći tajkuni i crnogorska mafija!

Odmah posle petog oktobra, na naše tržište pristigli su prvo Slovenci, potom Hrvati, odnosno ljudi koji su se u tim državama obogatili na kriminalan način koristeći situaciju koja je stvorena raspadom Jugoslavije.

Najpoznatiji hrvatski tajkun u Srbiji je Ivica Todorić, kupac fabrike "Dijamant" iz Zrenjanina i vlasnik prodajnog lanca "Idea" odnosno "Konzuma". Do danas on je preko svojih firmi kupio desetine hiljada hektara najplodnije srpske zemlje. Interesantno je da je u Srbiji postojala podela u demokratskom bloku, pa su tako Đinđićeve demokrate češće pomagale slovenačkim kapitalistima, dok su Koštuničin DSS i Dinkićev G17 bili bliži sa hrvatskim kapitalistima.

Crna Gora je posle petog oktobra još bila deo iste države, ali već tada su njihovi preduzimljivi kriminalci shvatili da "Montenegro" ne može sam sebe da nahrani. Novac od šverca i drugih kriminalnih aktivnosti iznet je u inostranstvo gde su osnovane firme i fondovi koji se kasnije pojavljuju kao kupci mnogih preduzeća iz oblasti poljoprivrede. Stručnjaci iz oblasti poljoprivrede u šali kažu da su crnogorski "agronomi" uspeli da ukrste kravu i žirafu i da su tako dobili životinju koja pase u Vojvodini, dok je muzu u Podgorici.

Ni ovdašnji tajkuni, među kojima su najveći Miodrag Kostić i Petar Matijević, nisu sedeli skrštenih ruku, već su se zajedno sa strancima upustili u trku koja za rezultat ima: sve veći monopol, otimanje poljoprivredne zemlje kroz privatizaciju, sve veći uvoz poljoprivrednih proizvoda, uništavanje malih srpskih gazdinstava, sprečavanje oporavka zadrugarstva, uništenje srpskog stočnog fonda, dok je cilj ove trke da sa malim ulaganjima izvuku veliku količinu novca kroz monopolizaciju izvoza, žitarica, malina, voća i povrća i kroz uvoz mašinski separisanog mesa i genetski modifikovanih proizvoda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije