ГАШЕЊЕ СВЕТЛА: НЕМЦИ ЋЕ НАПЛАЋИВАТИ СТРУЈУ У СРБИЈИ, А ЛИЧНА ОБЕЋАЊА ММФ-у ВАЖНИЈА ОД ДРЖАВНИХ ИНТЕРЕСА!!?

 

Међународни монетарни фонд тражио је од председника Владе Србије Александра Вучића да прода државну фирму ЕПС снабдевање, која је део Електро привреде Србије. Према тој идеји, ЕПС снабдевање треба да купе Немци, који би онда имали моћ да грађанима Србије угасе светло, тврди професор Јован Мандић у разговору са нашом редакцијом!

 

                       Мерсиха Хаџић

 

ЕПС се не сме продавати, а изјаве председника Владе Александра Вучића да верује више ММФ-у него домаћим стручњацима су катастрофа, тврди у разговору Магазин Таблоида председник Удружења за алтернативне изворе и професор енергетике, Јован Мандић, који је и угледан инжењер електротехнике.

Мандић је био и шеф одсека за специјална мерења у ЕПС-у, а данас тврди да та компаније не треба, не мора и не сме да се приватизује, али и да не постоје ни разлози за повећање цене струје…

-Сви знамо шта је ММФ радио по свету. Зато их и не треба слушати. Они чак не дају ни паре, већ дају гаранције, а заузврат траже од Србије да прода ЕПС-снабдевање, који је одвојен од остатка ЕПС.

Тренутно је велики притисак на инжењере и њихове породице који раде у ЕПС, да се изјасне да су за продају и да се тако створи и подршка јавности за продају најпрофитабилнијих делова ЕПС – прича Мандић.

Професор Мандић каже да су аргументи за ове тврдње следећи: Ако су губици данашњег ЕПС-а, преко пет милијарди киловат часова, односно више од 16 одсто укупне производње, а били су деведесетих година девет одсто, онда треба утврдити где је две милијарде киловат часова, које су произведене, а нису технички губици, и нису наплаћене.

Да ли то зна грађанин? Да ли јавност зна да те две милијарде киловат часова вреде више од 100 милиона евра годишње? Ето то када се наплати, ето нама 100 милиона евра и не требају нам ММФ-ове гаранције и условљавања.

Сви добро знамо колико треба чучати код ММФ-а за десет милиона евра. Све је то доказ да Србија заправо има невероватну резерву и да ту можемо да оправдамо опстанак ЕПС-а. Према мојим сазнањима ММФ од нас тражи, да се ЕПС распарча, и да лепи парчићи дођу неком од њих, а то се управо десило са македонском електро – привредом. У тој земљи Аустријанци су купили наплату струје, односно право да то раде.

-Шта сада да каже Македонија, када им ови свака три месеца повећавају цену струје? – пита се Мандић.

Македонска Влада је сада већ у више наврата и званично морала народу да каже отприлике: "Ми немамо ништа с тим. идите код њих па кукајте."

Мандић има сазнање да је нама Србима додељена Немачка, да они преузму наплату струје код нас и оптужује да је срећа што је већина наших људи у ЕПС, патриотски орјентисана. То су, како каже, инжењери који још увек успевају да одоле захтевима енергетске мафије.Они се супротстављају продаји на све начине, каже наш саговорник и додаје да је у плану да нас натерају да продамо и хидро електране и мини хидро електране, јер је то чиста енергија.

То је струја коју Европска унија субвенционише, а нама би у случају да тај план заживи оставили одржавање мрежа и термоелектране, као прљави извори енергије. То је тип електрана које се више нигде не граде по Европи, због велике емисије угљен диоксида постоји велики притисак да такве електране буду затворене.

Из истих разлога односно еколошких такси које морају да плате киловат час који они продају је вишеструко скупљи. Осим термо електрана оставили би нам у власништву и преносну мрежу  (Посао који данас обавља Електромрежа Србије, предузеће које је упропастио Никола Петровић, о чему можете прочитати у претходном броју Магазина Таблоида, прим аутора).

Остатак распарчаног електро енергетског система би расподелили на основу одлука које би биле донете на највишем нивоу, објашњава Мандић детаље подлога плана енергетске мафије. (Расподела би се вршила по принципу део страни инвеститори, део домаћи тајкуни, прим аутора)

Мандић тврди ида у овом моменту Србија има невероватан потенцијал и да је срећна околност што су професори Машинског факултета у Београду, који су били утицајни у време комунизма, имали лоби који је форсирао термо електране.

Захваљујући њима сада је однос термо извора у односу на хидро изворе, је 70 у односу на 30 одсто. Дакле 30 одсто струје је из хидро извора у овом моменту, а то је практично испод 50 одсто искоришћеног хидро потенцијала Србије.

– Наше реке, а то су: Дрина, Морава, Ибар и друге су брзог тока, а док ово причам наглашавам да не говорим о мини хидро електранама, и да ћу се у овом разговору тек дотаћи тога, тврдим да Србија има још 51 одсто струје у хидро потенцијалу.

Срећом, ранијих деценија тај лоби је гурао термо електране, сада држава нема шта да размишља, потребно је да се једноставно узме кредит, нипошто да се дају концесије и да се граде хидро електране. Хидро електрана сама себе исплати за неколико година. Свеједно која, на Дрини, на Морави, на Ибру, Власини, свеједно…

Свака ће себе врло брзо исплатити. Било која хидро електрана, оно што је Ђердап један и два, оно што је Дрина, Зворник, Бајина Башта…Са новим електранама и реверзибилном електраном Бајина Башта, ми буквално имамо покривен цео систем и можемо да се од увознка претворимо у извозника струје.

У питању је посао који не треба дати ни странцима ни приватницима, то треба да буде државни посао – појашњава професор Мандић, уз напомену да ми немамо право да размишљамо на други начин, али и да политичари то не разумеју.

Он истиче да нама не треба да правимо реверзибилни Ђердап, од 4 мегавата инсталисане санге, да тамо потопимо десет села, јер ми немамо потребе за тим, наш енергетски систем Србије може да буде самодовољан и без тога.

Из Европе заговарају да код нас прође тај пројекат, јер је то најјефтиније за њих. Потопе нашу земљу и наша села, и после када Европи затреба тај извор воде и струје, онда ће опет они да вуку корист од тога. И да то ако могу приватизују…

На питање зашто је потопљена Ваљевска Грачаница Мандић каже:

–Са енергетске тачке гледишта могу да кажем да је то потапање оправдано, са друге стране као велики верник и Хиландарац, могу да кажем да су могли да смање ниво бране у име те богомоље, али треба и народ да зна да је врх православне цркве благословио то потапање.

Значи понудили су народу да направе нову богомољу, народ то није прихватио и то је потпуно разумљиво, ја их разумем ту се венчавали, окретали славски колач, сахрањивали своје мртве…Енергетика је ту може се рећи превладала веру, мада званично та вода није за енергетику, она је за пиће, за велике градове попут Ваљева, али пропусне стазе могу бити покривене са алтернаторима- тврди инжењер Мандић.

На питање да ли би та вода могла да се користи за производњу струје, али се не користи, инжењер Мандић каже: “моја су размишљања да би то требало искористити“.

Сва наша језерца која су формирана за пијаћу воду, а има их код Крушевца, Алексинца, у пропустним уставама, треба да се поставе алтернатори и ту се може добити врло озбиљна снага. То се не ради јер је циљ ММФ-а да се дигне цена електричне енергије, да цену подигне наша власт, да се они не би бламирали са тим. Тек када се досегне цена неког нивоа где је то исплативо они ће присилити власт, а ја се надам да се странцима прода наплата.

Мандић даље наводи да цена киловат часа, није нижа него у региону, како то власт тврди: "…Није тачно. Не треба бити професор енергетике па да можете да израчунате она није 1,2 евро цента.

ЕПС је по налогу политичара увео тарифе и не да одвајање бројила, па породице које су се прошириле у међувремену, прошириле су и кућу не могу да добију сопствено бројило, него им се на том једном бројилу нагурава црвена тарифа због чега 50 одсто грађана улази у црвену зону. Па је цена киловат часа за њих дупло већа од цене у региону. Па је и прича Владе Србије о јефтиној енергији заправо лаж. Сада се куће праве без оџака.“

Грађани су усмерени на струју, не нуди се алтернатива, нема гаса. Предност провинције је што могу да ложе на дрва. Цена киловат часа није мала, а ММФ тражи да се цена дигне и да се потом уведе сувласник у ЕПС-у са пакетом од 20; 23; 24; или чак и до 30 одсто сувласништва. Да се дигне цена киловат часа па ће онда они да дођу, тврди Мандић, и каже да ће се у једном тренутку појавити купац за кога је то све унапред договорено…".

Инжењер Мандић се нада да ће се у међувремену нешто десити да се то не реализује, па помиње следеће чињенице: "…Термо киловат час је много скупљи од хидро киловат часа ако се испоштују све еколошке норме, као на пример да се морају уградити филтери који смањују емисију ЦО2 на ниво који је законом Европске уније прихватљив.

По грубим проценама потребно је сада инвестирати 2,5 милијарди евра, да би постојеће електране могле да раде у складу са европским прописима. О термо електранама не треба размишљати ни из разлога што је нама Косовски лигнит отет, тамо је 80 одсто залиха српског лигнита, залихе су једнаке српским потребама за наредних тринаест векова.

Тај лигнит је могао да траје с обзиром на количину, и потрошњу коју имамо 1.300 година. Сада овог Колубарског лигнита има за још 45-50 година. Отвара се питање шта ћемо када га више не буде било? Осим тога сада као сиромашна земља имамо велику квоту ЦО2 коју можемо да испуштамо, али до када ће то да траје?“

Ми имамао алтернативу, то је хидро потенцијал, али немам ништа ни против нуклеарке. Она загађује мање, или једнако као ветрогенератор. Она је опасна када се испусти контрола, иначе са аспекта загађења то је чиста енергија. Ми са друге стране немамо опрему за нуклеараку, и све би морали да купимо у иностранству.

Ми на ЕТФ-у имамо одсек нуклеарне физике, ти људи који су тај смер завршили они су сада први по свету у тој области. Једна од бивших студенткиња је Јасмина Вујић сада професор не Универзитету Беркли, активна је у Дверима.

– Задњи пут када сам са њом причао рекао сам јој да нам наредних 100 година не треба нуклеарка, међутим сада с обзиром на огромну снагу која се може направити са нуклеарком, и с обзиром на кризу са лигнитом која нам следи, ја заправо немам ништа против да се то покрене.

Украјина је из нуклеарки добијала киловат час по цени од једног евро цента, Мађари су од њих струју куповали за 2,4 евро цента киловат час, а Вуку Хамовићу и Војину Лазаревићу су је препродавали по цени од три евро цента, да би они потом нама струју продавао по цени од пет евра за киловат час.

Они се ту појављују као накупци, што је бесмислица јер ЕПС има своју службу набавки. Продавали су тако Србији по три евро цента, три и по, а онда и по пет док председник Владе Зоран Ђинђић је реаговао и рекао им да је то велики безобразлук.“ – мишљење је професора Мандића.

Дакле, из нуклеарки се може добити велика снага у производњи електричне енергије, али ја опет каже да мислим да треба прво искористити хидро потенцијале. Србија је имала регистрованих 10.000 воденица, на сваком месту где је воденица то је потенцијал да се направи мини хидро електрана. Зашто не би смо имали барем 1.000 мини хидро електрана. Потенцијал који ту лежи је око 200 мегавата, некима се то чини мало, али је заправо у питању огромна снага.

Један воденични точак има еквивалент пет киловата, ако уклоните тај точак и ставите турбину она онда може цело село од 30 до 40 домаћинстава да покрије. Чим се једно село на тај начин снабде електричном енергијом, онда не морамо да до њих вучемо далеководе.

Треба направити у локалу таквих четири до пет малих хидро електрана и оне у потпуности покрију ту област, уштеди се на развлачењу високог напона. Треба имати у виду да у случају рата тако имамо независно напајање и да би много значиле енергетском систему у локалу.

Осим тога, мале бране које се праве за те мини хидро електране, помажу у реглисању бујица, оне се амортизују тим бранама у случају великих киша и не дозвољава да се около зграде руше и потапају, а то је управо проблем који је распрострањен широм Србије.

Дакле, имали бисмо струју у локалу, ако далеководи који воде до забачених села пукну, имамо независни извор напајања који наставља да снабдева домаћинства. Имали бисмо и хидро регулацију, а свако то језерце које се направи браном за мини хидро електрану се може претворити у базен за узгој пастрмке, као што је то урађено у мом крају код Бајине Баште код манастира Рача. У питању је троструки бенефит.

"Када смо ми из Удружења за алтернативне изворе претходној власти представили те бенефите, они су проценили да је то посао уноснији од хероина и избацили су нас из свих прича које су са тиме повезане.

Када се променила власт, када су дошли напредњаци ништа се по том питању није променило. Сада је то све предато неколицини људи, из СНС-а и СПС-а који воде тај сектор у Министарству енергетике. Ипак било ко то да води па чак и ова власт, треба да под хитно почне да реализује те програме, јер је то једноставно добро за нашу земљу и наш народ… Од 900 снимљених места у Србији, 210 локација расподељено је члановима СНС-а, који су одмах узели свако себи по двадесет до тридесет локација" – наводи инжењер Мандић

Он додаје да није уреду што је то тако распоређено, али сматра да нека бар искористе све локације и нека направе те мини хидро електране. За сада они упркос профиту и бенефитима које то доноси, они који су добили дозволе нису до краја искористили. То је благодат Србије која има толико река.

Европска унија је у почетку то подстицала, и сада они субвенционишу сваки произведени киловат час из таквих електрана. Тајкуни који су у међувремену сазнали какав то профит може да донесе су похитали да и они све монополизују, али ни они нису до краја искористили тај потенцијал.

За време док је још владала Демократска странка, Удружење за алтернативне изворе је водило преговоре са Европском унијом да им они дају новац да се те електране изграде. Демократе се то стопирале, а у Удружењу су се понадали да ће се ствар променити када се промени власт. Ништа се није променило.

На свега неколико река су те мини хидро-електране изграђене. Потенцијал који Србија има у производњи струје у мини хидро електранама, био енергији-био-гасу ветропарковима, геотермалним изворима, могућности производње електричне енергије од сунца је довољана да Србија буде апсолутно енергетски независна.

Све заједно ту лежи снаге од 6.900 мегавата. То је 80 одсто тренутно инсталисане снаге. Сада је у Србији због гашења индустрије производња једнака потрошњи. Због свега наведног никако не треба продавати енергетске потенцијале земље…".

Инжењер Мандић овом приликом подсећа свог пријатеља Бориса Тадића, да му је послао три писма, ни на једно му није одговорио: "…Када смо се једном срели случајно, он ми каже баци руку, а ја му поручим немој да бацам руку бојим се промашићу“.

Критикује Мандић и претходну власт па наводи да се Тадић правдао да писма није добио: "Не верујем, му, али ми је јасно и да је у тој области тешко да се нешто уради, јер је цела област енергетике у рукама мафије".

Мандић сматра да је мафија која је радила још за време Милошевића, односно Вук Хамовић и Војин Лазаревић, и данас најјача у том сектору. Он тврди да су и жути, како их народ зове, наставили злочин у области енергетике, после Милошевића, те да су толико су зла нанели овој држави да штета не би била да им се странка угаси:

"…Ја бих када би то било могуће гласао да се угаси Демократска странка. Ми смо имали такву подршку народа, да смо могли заиста све да урадимо, а све се завршило тужно. Сви смо ми чекали пети октобар, у нади да направимо рез у енергетици, да реорганизујемо систем и да почнемо да извозимо струју, али ето то се није десило.

Срамота је што смо целу причу продали мафији. Ми демократе смо железару продали Ју Ес Стилу, а они су тамо топили наше оружје!

Струју смо им продавали по цени од 2,1 евро цент, а у исто време ЕПС је струју Зорки Шабац продавао по цени од 3,9 евро цента! Железара Смедерево је гутала струју више него што је троше заједно РТБ Бор, Зорка Шабац, Београдски Водовод, струја им је давана по смешној цени…".

Инжењер Мандић такође наглашава да је и то само један од примера како је политика у Србији правила злочин против сопствене енергетике и привреде од времена Милошевића до данас, и апелује на народ да не поверује политичарима ако наредних месеци у јавност изађу са причом да ЕПС треба приватизовати.

Мандић се осврће и на завршницу комадања ЕПС-а и опомиње: "… ЕПС једноставно не смемо продавати и надам се да се то неће догодити. Немојте бити огорчени на људе који тамо раде, када буду пласирали приче о великим платама монтера, механичара и инжењера у ЕПС.

Ти момци раде са опасном робом, раде са струјом која може да убије. Они морају да раде са чистом главом и пуном концентрацијом да би се та роба испоручила грађанима. Чак је и прича о томе да је бивши директор ЕПС Александар Обрадовић смењен јер је купио нови службени ауто и што је имао велику плату.

Лично познајем човека, он је угледан инжењер, а када је схватио шта мора да уради, а захтеви са којима су га суочили били су истоветни са примером у коме од лекара тражите да одсече пацијенту ногу јер је повређен прст, он се успротивио захтевима Александра Вучића и Николе Петровића.

Он се успротивио распарчавању и приватизацији ЕПС на такав начин и зато је смењен. Прича о смени Обрадовића због куповине новог аутомобила је пуштена како би се прикрили стварни разлози његове смене, а то су глупости невиђене. Иначе велики системи попут ЕПС су и у Француској и Британији остали у државним рукама, чак и када је направљена либерализација на тржишту струје" – тврди професор Мандић.

Кад је у питању политика евентуалног будућег власника ЕПС-а, инжењер Мандић слути најцрњи сценарио: "…Можемо претпоставити шта ће се у Србији дешавати са сиромашним грађанима, ако продамо цело тржиште струје, па људима ће гасити струју и остављати их да седе у мраку! Актуелна власт жели да наплату струје продају Немцима. Сценарио који ће нас задесити у том случају је да је право Немаца да нам на сваких три месеца подигну цене струје."

ЕПС је имао ипак велико милосрђе и дозвољавао је људима да дугове плате на рате, без да их гасе са система. Цена киловат часа не треба да се мења она је ужасно велика, већа је него у окружењу, зелена зона, плава и црвена служе да се израчуна просечна цена од 1,2 евро цента, док су грађани приморани да највише струје потроше у црвеној која је у односу на неке земље из окружења дупло већа.

Ко год је приморан да се греје на струју зна о чему је реч. ЕПС је најнижу тарифу у једном тренутку скоро потпуно укинуо, а да је то заправо била превара грађана. Оставили су је само недељом. У међувремену је та тарифа поново скраћена.

Ту треба имати у виду да та тарифа није милосрђе ЕПС-а, већ да је то период када индустрија не ради и када потрошње струје нема, а како се струја не може складиштити, ЕПС заправо треба да буде срећан да је грађани користе у то време, јер у супротном она пропада.

ЕПС заправо има штету ако се та струја не троши, хидро електрана или термо електрана не могу се гасити ноћу, када је потрошња мала, њихово покретање сутрадан би било скупље него да наставе да раде целу ноћ. Свако ко ту струју купи он заправо ЕПС-у чини велику услугу…".

 

     А 1. Костић спречио хапшење Лазаревића и Хамовића

Бивши председник Владе Србије и Демократске странке Зоран Ђинђић спречио је хапшење Вука Хамовића и Војина Лазаревића, тако што је у странци за питања енергетике задужио тајкуна Миодрага Костића, сазнаје Таблоид из разговора са бившим истакнутим функционером ове странке инжењером и професором Јованом Мандићем. Мандић сумња и да је Ђинђић ову услугу добро наплатио.

Мандић је био члан Демократске странке од самог оснивања са почетка деведесетих година, био је врло близак пријатељ са убијеним премијером Зораном Ђинђићем, али и са бившим председником Србије Борисом Тадићем. Широј јавности је познат као онај "Јоца Мандић", кога је у лето 1992 године после протеста студената и Депоса против Слободана Милошевића киднаповала и мучила државна безбедност ДБ, са намером да га убије.

Мандићева кривица је била у томе што је на завршном митингу опозиције на знак водитеља са позорнице, неколико минута пред поноћ, у центру Београда угасио уличну расвету, (вероватно и сву осталу струју у центру града) док су истовремено грађани на протесту држали десетине хиљада упаљених свећа.

Снимак Београда обасјаног светлошћу свећа пренели су ЦНН, ББЦ и други значајни светски медији. Ипак радници ДБ Мандића нису убили, јер су они који су требали да изврше наређење препознали инжењера који је омогућио снабдевање струјом Книна и других градова Републике Српске Крајине, након што их је почетком деведесетих Туђман исекао са енергетског система Хрватске.

Наредних година Зоран Ђинђић га је задужио да разоткрије све енергетске малверзације режима Слободана Милошевића и припреми доказе за хапшење одговорних.

Све до пред 5. октобра Мандић је главни Ђинђићев човек за енергетику, и помно прати све ове малверзације, а онда га Ђинђић смењује са свих функција. Ироније ради 2002. године на десетогодишњицу његовог киднаповања, Ђинђић и страначке колеге одлучили су да Мандића смене са свих функција у странци.

Мандић каже и да је демократама сад тешко да критикују актуелну власт с обзиром шта је претходна "власт све радила."

– Не постоји ништа вредно што није продато, ја сам као председник Одбора за електропривреду Демократске странке окупио много угледних професора и мојих колега из ЕПС-а, а онда сам шестог октобра сазнао да покојни Зоран више не жели да ме прими, јер је, испоставило се, енергетику обећао другима – каже Мандић који је после тога од Горана Весића и Горице Мојовић сазнао да је смењен. Он истиче и да је тада тражио телефон од новог човека који је задужен за ту област и да је тада добио информацију да је у питању Миодраг Костић.

– Рекли су ми да је то Коле из Новог Сада. Ја га позовем и дође ми Костић, господин кога сада зову Шећерко код мене кући на Гардош и кажем му: "Коле имамо папире да хапсимо Хамовића и Лазаревића." Он мени каже: "Не, не, не, мени Зоран дугује паре велике. Ја управљам енергетиком, а теби свака част. Попио је сок и отишао у Нови Сад – присећа се Мандић.

 

©Гето Србија

материјал: лист против мафије

POLITIČKI OPSTANAK KROZ FUTUR: PROPAGANDNI EFEKTI, ŠARENE LAŽI I OBMANE PREDSEDNIKA VLADE U SRBIJI!?

 

Obećanje, ludom radovanje. Ta narodna mudrost, koja pedagoški upozorava lakoverne, ne važi za Aleksandra Vučića. On istovremeno obećava i ludački se raduje svojim lažima. Za 25 godina karijere Vučić je stekao ogromnu imovinu, nekoliko stanova, kuća, krcate sefove i tajne račune u inostranstvu, nosi odela koja koštaju desetak hiljada evra, a na ruci mu blista „Humbolt" sat od 42.000 evra…

A, sve to bez ijednog dana radnog staža. Sve samo zahvaljujući politikantskim lažima i prevarama, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši glavni urednik dnevnih listova Dnevni Telegraf, Nacional i Pravda, i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj.

 

                    Predrag Popović

 

Prvih 15 godina obećavao je granicu od Karlobaga do Virovitice, letovanja na starim srpskim plažama od Dubrovnika do Rovinja, čišćenje kosovske kolevke od Albanaca i oslobođenje Stare Srbije od Makedonaca.

Junački je, s bezbedne udaljenosti, palacao protiv „ustaša, balija i NATO-nacista", pozivajući normalne ljude da ginu i ubijaju. Iza tih ratnih avantura ostalo je 200.000 grobova, milion bogalja, dva miliona izbeglica svih nacionalnih i verskih opredeljenja. Dok su tuđe mame crnu vunu prele, njegova Angelina mu je pomagala da se useli u stan od 117 kvadrata u „Ju biznis centru" i da opremi vinski podrum u porodičnom zamku u Jajincima.

Kad je istrošio nacionalističku verbalnu municiju, zbunio je neprijatelje i prešao na njihovu stranu . Radikalske laži zakopao je dublje nego Slavka Ćuruviju, da bi slučajno preživelim žrtvama ponudio nove, civilne, Vašingtonu i Briselu dopadljive obmane.

Rasterećen obaveze da bar pokuša da ispuni obećanja, na sav glas je ponavljao mantre o borbi protiv kriminala i korupcije, ekonomskom oporavku, novim investicijama i boljem životu.

Šarene laže su naišle na plodno tlo, decenijama đubreno nesrećom koju su širili SPS, DS i sve mutacije DOS-a. Iscrpljeni balansiranjem na ivici egzistencije, građani su 2012. i u dva sledeća izborna cirkusa iskoristili demokratsko pravo da od sebe naprave budale i da opet poveruju dokazanom prevarantu.

Za 1.500 dana vladavine Aleksandar Vučić je plasirao isto toliko očiglednih laži. Iako je i Maks Veber tvrdio da lažov mora da ima dobro pamćenje, Vučić je smislio efikasniji način odbrane od istine. Kad god bi bio uhvaćen, jednu laž zatrpavao je s tri nove, uvek sikćući na kritizere, agresivno i strasno kao da veruje sebi.

Dokazujući da su mu, kao deca majci, sve prevare jednako mile, s istom energijom obećavao je kule i gradove, otvaranje fabrika, veće plate, med i mleko. Mediji pod njegovom kontrolom svakodnevno tim iluzionističkim trikovima hipnotišu očajne podanike. Na kraju, sve što je obećao glasačima, ispunio je sebi i svojoj dvorskoj sviti.

Najveću i najskuplju prevaru Vučić je nazvao „Beograd na vodi". Za potrebe izborne kampanje 2012. doveo je bivšeg njujorškog gradonačelnika Rudolfa Đulijanija, koji je imao čast da prvi sasluša bajku o velelepnom gradu na obali Save.

– Postoji veliki broj investitora koji su zainteresovani za učešće u ovom projektu, ali o njima sada ne mogu da govorim jer će svi morati da prođu tendersku proceduru. Od taksi za građevinsko zemljište ostaće nam 451 milion evra, što pokazuje da je projekat isplativ i ne zahteva zaduživanje Beograda. Projekat „Beograd na vodi" može da bude realizovan za osam godina, a tržišna vrednost izgrađenih objekata trebalo bi da iznosi više od četiri milijarde evra – rekao je Vučić i, naravno, slagao.

Nije bilo nikakve tenderske procedure, posao je zvanično dobila arapska kompanija „Igl Hils" Mohameda al Abara. Prema master-planu, koji je Vučić promovisao krajem juna 2014. prepuštajući mašti na volju, tada je najavio da će izgradnja „Beograda na vodi" početi u februaru 2015. i to renoviranjem zgrade „Geozavoda", u kojoj će biti komunikacioni centar i koja će biti prvi objekat priveden finalnoj nameni.

Prva A faza obuhvata uređenje centralnog kompleksa, kule „Beograd", rezidencijalnog dela i trgovinskog centra površine oko 200.000 kvadrata, uz koji će biti izgrađena dva ili tri hotela s pet zvezdica. Glavna železnička stanica u roku od šest meseci biće izmeštena u Prokop, a autobuska u Novi Beograd.

Na prostoru od Brankovog mosta do novog železničkog mosta, biće probijen kanal, čime će deo lokacije postati veštačko ostrvo, a dobiće se još dve desne savske obale. Na starom železničkom mostu podignuće se kafići i restorani.

U brojkama, laž izgleda ovako: centralni deo kompleksa biće izgrađen do kraja 2016. godine; „Beograd na vodi" gradiće se na oko 90 hektara; na tom prostoru objediniće se više od 400 sadašnjih katastarskih parcela; kompleks od oko 2.000.000 kvadrata poslovnog i stambenog prostora praviće se u šest faza; tokom izvođenja radova otvoriće se 200.000 radnih mesta; svaki uloženi dinar vratiće se petostruko; za pripremu radne površine za početak gradnje potreban je ulog od oko 2.000.000.000 evra; u projekat će biti uloženo oko 3,5 milijarde evra; kvadrat stambenog prostora u izgradnji će koštati 130 evra; vrednost kompleksa, kada bude završen, procenjuje se na više od osam milijardi evra; od taksi za građevinsko zemljište Beogradu će ostati više od 450 miliona evra; kod starog železničkog mosta biće podignut hotel visok 210 metara, koji će postati nova reperna tačka u Beogradu, dok će pored Brankovog mosta biti podignut još jedan objekat visoke spratnosti; iz objekata koji su predviđeni za rušenje biće iseljeno oko hiljadu vlasnika i njihovih porodica; za ovaj projekat Srbija se neće zadužiti nijednim evrom kredita…

Vučićevu megalomansku predstavu upotpunjava idilična scenografija kojom će, od jednog do drugog šoping centra, krstariti eko-voz, sve s mini-marinama i umetničkom četvrti s amfiteatrom i koncertnom salom, pored koje će biti i prostor za sport i rekreaciju.

– Do kraja 2016. na Savskom amfiteatru biće sagrađene Kula „Beograd", veliki šoping centar, dva hotela i nekoliko stambenih i poslovnih zgrada  – rekao je Aleksandar Vučić 27. jula 2014.

Stigli smo do najavljenog roka, a sa Kalemegdana bolje se vidi radikalska karaula kod Karlobaga nego Vučićeve kule i hoteli na Savi. No, dobro se vide železnička i autobuska stanice, koje se nisu pomerile ni milimetar.

Umesto 200.000 novozaposlenih radnika, agažovane su samo dve građevinske firme čiji vlasnici su bliski prijatelji braće Vučić. Vladar je rekao da se država za ovaj projekat neće zadužiti nijednim evrom, još pre nego što je potpisan ugovor s Al Abarom uzet je kredit od 130 miliona evra, a vlast se odrekla onih 450 miliona evra doprinosa.

Izgradnja „Beograda na vodi"ozbiljno kasni, ali ne i Vučić s proizvodnjom laži. Poslednja u nizu prevara vezanih za ovu fatamorganu plasirana je pre tri nedelje, kad je objavljeno da je Ministarstvo građevinastva, saobraćaja i infrastrukture odbilo da izda dozvolu za izgradnju Kule „Beograd".

Ministarstvo je 15. jula usvojilo „Zaključak", kojim je odbacilo zahtev za izgradnju šipova. Razlog je toliko banalan da zaista liči na Vučića – investitor je zahtev podneo u papirnoj umesto u elektronskoj formi.

„Izvod iz projekta za građevinsku dozvolu nije izgrađen u skladu sa Pravilnikom o sadržini, načinu i postupku izrade i načinu vršenja kontrole tehničke dokumentacije prema klasi i nameni objekta. U skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji i Pravilnikom o objedinjenoj proceduri, investitor je imao rok od 30 dana za usaglašavanje, ali je proverom u evidenciji utvrđeno da je rok protekao, a da investitor nije podneo novi zahtev", navodi se u objašnjenju razloga zbog kojih je Kula „Beograd" ostala bez građevinske dozvole.

Da bi spletka izgledala uverljivo, diktator je zakukao da su zbog tog postupka Ministarstva Arapi hteli da odustanu od celog projekta, ali su „samo zbog ličnog prijateljstva" odlučili da nastave sa izgradnjom. Režimski mediji su istovremeno plasirali priču da će Zorana Mihajlović, za kaznu, prva odleteti iz Vlade.

Istini za volju, Mihajlovićka je samo izvršila ono što je Vučić tražio. Posao kasni, investitor, bar onaj zvanični, sa celim projektom ima veze koliko i Ksenija Janković sa Tamarom Đukanović, a vladaru Minhauzenu nedostaje opravdanja zašto je to tako, pa je izmislio formalne razloge – eto, zločesta ministarka iz besmislenih razloga odbija da izda građevinsku dozvolu, sram je bilo.

Ova prevara ukazuje da ima istine u glasinama koje plasiraju pojedini Vučićevi saradnici. Prema tim informacijama, vladar je upao u težak škripac, ne zna kako da se izvuče iz projekta kojim je hteo da zaradi ogromne pare. Početna ideja je bila vrlo jednostavna –nekoliko zgrada u „Beogradu na vodi" podići će njegovi prijatelji iz Crne Gore i Ujedinjenih Arapskih Emirata, a i on će u taj biznis ugraditi novac dobijen od provizija.

Za uspeh tog plana bilo je potrebno samo da se za prve tri-četiri godine izgradi Kula i nekoliko stambenih zgrada, a kasnije šta bude. Iako se obezbedio međunarodnim ugovorom, koji je stavljen iznad Ustava i zakona Srbije, partneri nisu delili njegov entuzijazam, pa je ostavljen na cedilu.

U očajanju, ovog leta se za pomoć obratio domaćim tajkunima, tražeći da svaki izgradi bar po jedan objekat, kako bi se javnost uverila da se u Savskom amfiteatru ipak nešto radi. Dobio je odgovore koji su ga rasplakali. Miroslav Mišković i Milan Beko su ga grubo odbili, Stanku Subotiću ne pada na pamet da se upušta u to, on je, kao i Bogoljub Karić, od ove vlasti već dobio ono što je platio.

Miodrag Kostić mu je priznao da, i kad bi hteo, ne bi mogao da mu pomogne, jer je pred bankrotom. Građanski rat u Ukrajini naneo je ogromnu štetu njegovim poslovima, a ostale investicije se sporo naplaćuju, tako da… mrka kapa…

Zato je Vučić, gospodar života i smrti, vladar koji je bez po muke ukinuo Ustav, sad naprasno podvio rep pred opakom Zoranom i prihvatio činjenicu da ne može dobiti građevinsku dozvolu jer je zahtev poslao na papiru, a ne u elektronskoj formi… Pa, u to ne bi, ni posle gajbe piva, poverovao ni princ prestolonaslednik Danilo.

Na tu obmanu, koju izvodi četiri godine, Aleksandar Vučić je nadogradio i aferu „Savamala". Državni udar, koji su združenim snagama izvršili mafijaši pod fantomkama i policajci koji se nisu odazivali na pozive građana, odigrao se u izbornoj noći 24. aprila. Dešavanja u Hercegovačkoj ulici, kad su noću bagerima porušene zgrade, Vučić je ocenio kao „pogrešna, katastrofalna i kriminalna".

– Da li je neko smeo da reaguje na ovakav način, ko god da je, a mislim da znam kako je to bilo, ali sačekaćemo konačnu istragu i očekujem u narednih sedam do deset dana, da ne ograničavam nikoga, da to bude potpuno jasno i biće potpuna istina izneta ljudima – rekao je premijer 29. maja u intervjuu Televiziji Pink.

Ne samo deset dana, od tada su prošla četiri meseca, a istraga nije završena i istina nije izneta ljudima. Doduše, čitaoci Magazina Tabloid su mogli da saznaju istinu o „kompletnim idiotima" pod fantomkama, Siniši Malom, Nebojši dr Stefanoviću, Zvonku Veselinoviću i ostalim akterima te afere.

U borbi da dođe na vlast Vučić se služio najprimitivnijim populističkim lažima. Zaklinjao se u borbu protiv kriminala i korupcije, a sve se svelo na nezakonit progon Miroslava Miškovića, koji će konačnu reč dobiti u Strazburu, a ta reč će Srbiju koštati nekoliko desetina miliona evra.

Pod Vučićevom vladavinom doneta je uredba kojom građani stariji od 65 godina ovlašćenja za pozajmljivanje knjiga u državnim bibliotekama moraju da overe kod notara, kako bi se znalo ko će, u slučaju njihove smrti, da odgovara za eventualni gubitak knjige vredne 200-300 dinara. Ista vlast je doprinela oslobađajućim presudama Subotiću, Kertesu i Kariću, koji su bili osumnjičeni za pljačku više od sto miliona evra.

Upravo na penzionerima i drugim socijalno ugroženim slojevima Vučić je zasnivao sve svoje parazitske marketinške kampanje.

– Ne kažem da će teći med i mleko, ali tvrdim da će (kad dođem na vlast) biti mnogo bolje. Ako ne bude mnogo bolje, za šest meseci sami moramo da kupimo prnje, jer su očekivanja naroda velika. Za sebe lično to mogu da garantujem, to sam rekao i tako će da bude. Ako se za šest meseci ne vidi da Srbija ide u boljem pravcu, skloniću od odmah – lagao je Vučić pred izbore 2012.

Tada je obećavao da će struja pojeftiniti 20 odsto. Poskupela je 12 odsto, a za ovu jesen Elektroprivreda Srbije već je pripremila više od 90.000 rešenja o prinudnoj naplati. Stambeni kvadrat u Beogradu koštaće samo 380 evra, prosečna plata iznosi 500 evra…

– Samo preko mene mrtvog će RTS i RTV pretplatom uzimati pare od građana Srbije! Šta oni misle, da sam ja lud i naivan – rekao je Vučić. („Blic", 3 mart 2013.)

Skupština Srbije je 29. decembra 2015. usvojila Zakon o privremenom uređivanju načina naplate takse za javni medijski servis, kojim je određeno da se taksa od 150 dinara plaća uz račun za struju. Vučić je ostao živ i nimalo naivan, a još nije potvrđeno da li je lud.

– Ne dolazi u obzir smanjivanje penzija zato što penzioneri zaista jedva preživljavaju. („Večernje novosti", 6. oktobar 2013.) Kakve god reforme da preduzimamo, što god da se zbiva, dragi prijatelji, imajte u vidu jednu stvar koju vam garantujem, penzioneri će biti poslednji u čija će prava bilo ko smeti da dira u državi. Bolje sa naše grbače da se skida sve što može, a penzionerima nema šta da se oduzme. (TV Pink, 10 mart 2014.) U penzije ne dam da se dira. Kada bismo u ta prava dirali ne bi napravili problem samo penzionerima nego i državi („Beta", 10. mart 2014.) – govorio je Vučić pre nego što je postao premijer.

Sredinom septembra 2014. doneo je odluku da se penzije smanje za 10 odsto.

– Međunarodni monetarni fond dozvolio je veće povećanje penzija, ali ja to neću… Eto, neću! – uživao je Vučić (TV N1, 30. oktobar 2015.) u ulozi diktatora koji isključivo po svojoj volji odlučuje da li će građanima biti omogućeno da koriste ostvareno pravo na penziju.

– Srpska napredna stranka će u narednih deset godina dovesti investitore koji će uložiti sto milijardi evra – tvrdio je baron Vučić.

U prvoj godini njegove vladavine u Srbiju su stigla samo 352 miliona evra stranih investicija, nikad manje od 2001. Sledeće godine uneto je 584 miliona, a 2014. i 2015. oko milijardu evra. Dakle, ni blizu obećanih 10 milijardi godišnje.

Ne dozvoljavajući da mu činjenice kvare propagandne efekte, Vučić je nastavio da laže i o konkretnim pojedinačnim primerima.

– Vlada Srbije i finska kompanija SISU potpisali su Memorandum o razumevanju, pa bi proizvodnja kamiona u FAP-u mogla da počne u septembru – izjavio je Vučić 30. maja 2014.

Radnici pribojskog posrnulog giganta, koji su mu tada zdušno aplaudirali, kasnije su dobili otpremnine od po 200 evra (obećano im je 300) po godini staža, a fabrika je gurnuta u stečaj. Na Fince su svi zaboravili, ali ne i na hotel u centru Priboja, koji je u vlasništvu FAP-a, a biće prodat u bescenje.

Ista sudbina zadesila je i radnike drugih firmi koje je vođa spasavao. Za beogradski IMT bila je zainteresovana indijska kompanija „Tafe", ali pregovori s Vladom su propali iz nepoznatih razloga. Vučić i lokalni bos Bratislav Gašić obećali su radnicima kruševačkog „14. Oktobra" da će ih do 20. aprila ove godine preuzeti češka „Tatra". Česi se do danas nisu ni pojavili. U zgradi smederevske Opštine, lično je Vučić radnicima „Želvoza" obećao da ne brinu, opet u aprilu, stiže italijanska „Cimolaja", koja neće samo obezbediti proizvodnju, nego će proširiti pogone i zaposliti još 350 radnika. U maju je „Želvoz" zatvoren i pušten u stečaj.

U nastupu nadahnuća, Vučić je obećao da će arapska kompanija „Al Dahra" „u najskorije vreme" kupiti osam poljoprivrednih kombinata i investirati sto miliona evra u srpsku poljoprivredu.

U oktobru 2013. najavio je da će u Zemunu napraviti fabriku za proizvodnju delova za avio-delove za „Erbas" i „Boing". Kasnije je obećao da će istu fabriku, ovog puta u saradnji s arapskom kompanijom „Mubadala", podići u Pančevu.

Potcenjujući inteligenciju građana, kupovinu „Mercedesovih" šasija za „Ikarbusove" autobuse predstavio je kao investiciju nemačkog privrednog giganta. Po toj logici, pošto je Vučić bivšoj supruzi Kseniji kupio mobilni telefon „Vertu", vredan 7.900 evra, mogao bi da to proglasi američko-britanskom investicijom u intimne odnose mračnog bračnog para.

Vučić od javnosti sakriva i istinu o uslovima pod kojima strane kompanije kupuju srpske firme. Još 4. marta 2014. obećao je da će u roku od mesec dana objaviti ugovor sa „Etihadom" o prodaji JAT-a. Iako mu je ta transakcija bila vrlo značajna u predizbornoj kampanji 2014, čak ni posle sledećih izbora nije ispunio obećanje.

Pored obećanja iz kategorije opštih mesta (zaustavićemo partijsko zapošljavanje, smenićemo nestručne rukovodioce javnih preduzeća, ukinućemo duple funkcije, bolji život stiže za dve godine…), Vučić nije štedeo ni na kadrovskim lažima, poput onih da Siniša Mali neće biti gradonačelnik Beograda ili da nikada neće sarađivati sa Mlađanom Dinkićem, a „ni Bog" ga neće naterati da uđe u koaliciju sa Ivicom Dačićem.

– Pre 20 godina pričao sam neke gluposti kojih se danas stidim – priznao je Vučić nedavno u Njujorku, dok je pred Bilom Klintonom (obolelim od side) glumio Moniku Levinski.

Zbog gluposti kojima je podjarivao ratne strasti Aleksandar Vučić nije odgovarao. Zbog ovih, kojima danas zavarava građane Srbije, moraće da snosi odgovornost i to ne samo političku. Uhvaćen u lažima, obešen na banderi!

P.S. A nerealizovana obećanja u domenu spoljne politike Srbije, nisu obuhvaćena ovim kratkim tekstom……

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NEZAVRŠENI RADOVI, PROIZVOLJNI TENDERI I I MODELI POSLOVANJA KANCELARIJE ZA KOSOVO I METOHIJU?

 

„Aleksandar Vučić iz Srpske radikalne stranke sa 12.700 dinara uspeo je da preživi samo deset dana i on je prvi izašao iz eksperimenta. ‘Sa dvoje male dece ne može duže ako nećete da ih ostavite da gladuju’, kaže Vučić".

Ovo je objavio Blic 10. aprila 2004. godine, o eksperimentu da tadašnji poslanici prežive mesec sa prosečnom platom u Srbiji. Deset godina kasnije, Vučić dolazi na mesto politički najuticajnijeg čoveka Srbije između ostalog i pričom u predizbornoj kampanji da će se odlučno boriti protiv korupcije i da će samo kroz javne nabavke uštedeti 600 miliona evra.

 

                     Ivan Maksimović

 

Verujući Vučićevom obećanju, očekivalo se da će rezultate osetiti barem oni najugroženiji u šta vas svakako svrstava nemogućnost zaposlenja ili eventualni odlazak na posao pod rizikom da izgubite život ili vam se nestanete bez traga, kako živi najveći deo Srba na KiM kojima je pride, kroz suze, obećano i poništavanje svega do tada dogovorenog u Briselu.

Po prirodi stvari, kolo je prvi poveo Aleksandar Vulin koji se „uhlebio" dolaskom na mesto Direktora Kancelarije za KiM iako sa Kosovom i Metohijom nije imao baš nikakve veze niti se njime bavio do tada.

Brzo je usledio prvi korak u povećanju bezbednosti Srba o instaliranju kamera za nadzor u Zvečanu i Kosovskoj Mitrovici. Ugovor sa izvođačem je potpisan 7. decembra 2012. godine sa oznakom „Strogo poverljivo".

Radove je trebala da izvede firma DBS Konsel sekjuriti servis, inače u vlasništvu njegovog druga Uroša Čubrilovića kome je celokupna suma isplaćena avansno u visini od milion evra. Od kamera, do danas, ostala je samo legenda... Ovaj ugovor, izuzetno je simptomatičan, pre svega po tome što je mimo svih zakona sklopljen bez tendera što postaje model po kome Kancelarija za KiM „legalno posluje" do danas.

Pred albanske kvazi-izbore, novembra 2013. godine, predizbornu kampanju liste „Srpska" na čijim plakatima se nalazio lik Aleksandra Vučića, vodi Vulin koji u više navrata ponavlja kako „samo Srbi mogu da oteraju Srbe sa Kosova raznim nesuglasicama i svađama"! Istovremeno najavljuju otvaranje novih radnih mesta ne bi li privukao Srbe da izađu na albanske kvazi-izbore na severu KiM i pomognu Vladi da ostvari svoj plan.

Obećanje o novih 1.000 radnih mesta dato je dva dana pre prvog, propalog, kruga ovih lažnih izbora a „veće ekonomske projekte" Vlada započinje nakon „uspešno" održanih šiptarskih izbora dve nedelje kasnije uz brutalnu asistenciju žandarmerije, batinaša, pretnji otkazima i ucenama. Krajem tog meseca Vulin otvara prvu a mesec dana kasnije i drugu fabriku! Jednu u Zubinom Potoku drugu u Žitkovcu pri fabrici konfekcije „Javor" iz Ivanjice.

U fabrici, koja je i ranije postojala a čiji kapaciteti su iskorišćeni za ovaj marketinški trik, pre toga je radilo 240 ljudi a sa novim pokretanjem upošljeno je 120, izjavio je Vulin medijima.

Mesec dana kasnije, krajem decembra, otvoren je i drugi pogon „Javora" u zgradi civilne zaštite u Žitkovcu kraj Zvečana. Tu su obezbeđena mesta za 50 radnika. Međutim, misterija je u tome što je direktorka „Javora", Skarlet Đokić, na otvaranju rekla da je realizacija ovog poslovnog projekta pokrenuta u Zubinom Potoku pre mesec dana gde je primljeno 60 radnika što je broj koji su i zaposleni potvrdili!

Radnici su primili dva redovna primanja u punom iznosu od 10 odnosno 15 hiljada dinara mesečne zarade da bi svaka sledeća počela da kasni a na kraju su ostali i bez toga a u julu, do kada je najavljeno ostvarenje plana od novih 1.000 radnih mesta, fabrika prestaje da radi. Ovo je proteklo bez ikakve medijske pažnje u Srbiji…

Danas bivše radnice ne žele da govore o tome. Na pitanje šta se tamo dešavalo refleksno stežu vilice kako ne bi ispustile nikakav glas, odmere vas od glave do pete, kratko zagledaju i bez glasa, nonšalantno okrenu glavu u drugu stranu.

O nameri Vlade Srbije govori stanje tog preduzeća koje je od 2010. godine bilo u restuktuiranju, zarade nisu bila redovno isplaćivane, pa čak ni radne knjižice nisu overavane a radni staž nije upisivan zbog čega su radnici u Ivanjici više puta stupali u štrajk.

Nešto pre otvaranja druge fabrike, 14. Decembra 2013, godine, godinu dana od uspostavljanja (čvrstih) administrativnih prelaza na severu KiM, nametnuto je carinjenje robe u korist tzv., „republike Kosovo" koja kroz taj prelaz stigne i na sever KiM gde ništa od šiptarskih „institucija" nikada pre nije funkcionisalo!

To je sa sobom povuklo obavezu registrovanja kod šiptarskih „institucija", povećalo namete na robu i tako uputilo srpske privrednike na saradnju sa nelegalnim strukturama a čitav sever stavilo pod administrativnu šapu jedne druge organizacija, takozvane „republike Kosovo"…

U jednom danu sve privredne delatnosti, izuzev onih lokalnih poput manjih zanatskih radnji, pretvorene su u ilegalne, kaže srpsko zakonodavstvo. Ovim je izazvana polarizacija Srba na one koji nekako prihvataju i one koji ne bi da nikada prihvate albanska dokumenta. Tako su započele razne neuglasice i svađe…

Krajem maja 2014. godine, na čelo Kancelarije za Kosovo i Metohiju dolazi Marko Đurić, politički-anonimus, sumnjivog porekla ali definitivno "tenderski tradicionalista". Već juna meseca započinje izgradnja takozvanog trga „Cara Lazara" i pešačke zone kraj mosta na Ibru. Radnici i mašine se pojavljuju iznenada i neočekivano. Započinju radovi u izvođenju firme „AD Novi Pazar Put", iste one koja je izvela i radove na podizanju granice između KiM i ostatka Srbije.

Na panou istaknutom kraj gradilišta šturi podaci o projektu i naglašeno „faza: pripremni radovi" a obavezan datum završetka radova – potpuno izostavljen. Nikakav tender ni za ovo nije rapisivan javno a koliko su radovi iznosili i da li je suma isplaćena izvođač radova do ovog trenutka nije odgovorio. Radovi su uskoro prekinuti a iza toga je ostao samo duboko izoran asfalt kraj mosta.

Inače, i nedavno podignut spomenik Svetom knezu Lazaru, prošao je polovičan tender. On je objavljen za uređenje platoa koje je pripalo preduzimaču iz Zvečana a koji je unajmio šiptarske firme i radnike za taj posao jer njihovi fizikalci rade za 6 evra dnevno usled strašnog siromaštva u kome se nalaze, što je Srbima još uvek neprihvatljivo.

Za samu skulpturu, centralni deo spomenika, nije bilo nikakvog tendera niti ima informacija o tome koliko je spomenik koštao. Sve ovo dodatno bode oči Srbima posebno kada se sete obećanja o „novim radnim mestima" a najčešće bez posla gledaju kako im baš Šiptar uređuju grad.

Izgradnja povratničkih naselja u Zvečanu i okolini, od kojih "Sunčana dolina" gigantskih razmera, takođe je započeta nameštenim tenderima, bez mogućnosti javnosti da uopšte ima uvid u te procese.

U međuvremenu su vršene javne nabavke i to – daleko od očiju javnosti. Sa apsolutnom novinom da baš iza svakog raspisanog i neraspisanog tendera, kao odgovorni organ, stoji upravo Kancelarija za KiM a ne, kao do tada, opštinski organi koji nabavke finansiraju iz svog budžeta.

Tenderi se uvek raspisuju polutajno, osnovni uslovi konkursa nisu dostupni javno već se daju isključivo na ruke, odnosno na insistiranje zainteresovanih strana u prostorijama opštine koje raspisuju tendere, tvrde neki od uzaludnih aplikanata na njima. Najčešće su uslovi tako određeni da vrlo usko odgovaraju konkretnim ponuđačima i automatski eliminišu druge što neposredno upućuje na postojanje korupcije.

Tako se, na primer, za usluge održavanja javnog linijskog saobraćaja, redovno raspisuju konkursi na godišnjem nivou. Međutim, uslovi su strogo određeni „pravilima" da se na tender može prijaviti isključivo jedna firma koja ih ispunjava.

To uvek bude „Kolašin – prevoz" iz Zubinog Potoka u vlasništvu Srđana Vulovića, brata Stevana Vulovića nametnutog gradonačelnika Zubinog Potoka u okviru albanskih kvazi-institucija, inače člana „Srpske liste" što istovremeno podrazumeva i članstvo u SNS.

Tenderi koji se raspisuju za ovu vrstu usluga, kako tvrde učesnici postupka dodele, ne navode se čak ni najosnovniji uslovi za konkurisanje na njima zbog čega dokumentacija konkurentskih prevoznika ni ne može da bude potpuna. I pored toga, s obzirom da na njima mogu učestvovati i prevoznici sa čitave teritorije Srbije koji procene povoljnom ovu priliku, tenderi se raspisuju sa rokovima koji onemogućavaju pripremu dokumentacije a kraći su od zakonski predviđenih.

Kada se uloži žalba na uslove, opštinski organi se pozivaju na uputstva koja su primili od Kancelarije za KiM dok u toj Kancelariji tvrde da je to u nadležnosti Ministarstva za prosvetu (neke od linija odnose se na prevoz đaka) ili Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja a oni opet negiraju bilo kakvu umešanost i nadležnost te kao adresu navode opštinske organe ili Kancelariju za Kosovo i Metohiju.

Za neke od tendera u srpskim sredinama južno od Ibra navodi se broj učenika koji je već godinama isti što nikako nije logično a posebno ako se zna da sa KiM Srbi ipak neprestano odlaze. Ništa se od ovoga ne proverava i to je procedura koja je već ustaljena, što bitno utiče na poslovnu moć i ugrožava opstanak drugih prevoznika sa ovog prostora kojima bi ti prihodi bitno olakšali poslovanje jer su, u ovom slučaju, svi prinuđeni da prevoz vrše na istoj relaciji za koju pomenuta firma takođe ima licencu i redovno pruža usluge.

Šta više, iako se „Kolašin prevoz" vrši usluge na celoj teritoriji KiM bez konkurencije, na svom sajtu ističu isključivo relaciju Beograd – Zubin Potok – Kosovska Mitrovica i usputna stajališta. Sve ovo krajnje deprimirajuće deluje na ostale prevoznike čiji posao trpi što utiče na gubitak volje ali i želje za ostankom na Kosovu i Metohiji te jedan broj privatnih prevoznika već razmatra mogućnosti pokretanja nekog drugog posla na teritoriji centralne Srbije i povlačenje sa KiM. Automatski ovo znači i novi broj otkaza i zatvorenih radnih mesta.

Jača kontrola raspodele sredstava bitno bi olakšala i putnicima jer se odnosi na prevoz do enklava i srpskih sela kojima je to jedina mogućnost. U suprotnom koriste međugradske linije koje nemaju stajališta u njihovim selima jer voze glavnim putnim pravcima, što je posebno opasno kada su metohijska sela u pitanju koja se nalaze u potpunom albanskom okruženju.

Primera radi, putni pravac Mali Zvečan – Svinjare, na godišnjem nivou vredi 2.734.800 dinara što iznosi 21.878 evra koliko i stan srednje veličine u Kosovskoj Mitrovici. A za to selo, na obodu južnog dela Kosovske Mitrovice, prevoz se vrši kombijem jednom nedeljno. Kaže jedan starac proteran odande 2004. godine: "…Čekamo ga pa ako dođe, dođe. Ne dođe baš svaki put". Godine kome je to jedina prilika da obiđe imanje.

Linije su uglavnom redovne ali upućeni tvrde da ka nekim destinacijama funkcioniše tek deo pa čak i petina od navedenog broja linija. Ovo nije lako saznati jer na stajalištima odakle ka srpskim selima polaze privatni prevoznici, uglavnom po dogovoru, nema nikoga da čeka na prevoz osim onih iz najbližih sela. Ukupna vrednost ugovora koji opština Zvečan, kako se vidi iz predmetne dokumentacije sklapa u ime Kancelarije za KiM, iznosi 310.570 evra.

O trenutnoj situaciji svedoči i spisak Agencije za privredne registre, po kome je nakon Briselskog sporazuma broj srpskih preduzetnika spao za dve trećine i sa približnog broja od 1.500 sveden je na jedva 500 njih. Pojedini svoje poslove drže jedino iz straha da ne ostanu bez čega iako sa ovim "konstantno propadaju".

U onoj davnoj vesti dnevnika "Blic", o eksperimentu sa poslanicima i prosečnom srpskom platom, pri kraju piše da „Vučić i poslanica DS-a nisu optimisti kada je reč o tome kada ćemo živeti bolje".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAPETO K`O STRUNE: STANJE NEREDOVNO U POLICIJI SRBIJE!???

 

U toku su izbori u Srbiji, koji su odložili eksploziju u srpskoj policiji. Rukovodstvo, na čelu sa ministrom u ostavci piramida je kriminala. Dvadesetak načelnika, koje je ustoličio prethodni direktor Veljović, kao deo svoje mafije, nastavlja da teroriše i građane i policijske službenike.

Novi direktor Rebić meša, kao stanična kurva. Gleda svoje dupe. Stanje u policiji se može opisati kao – eksplozivno…

 

                     major Goran Mitrović

 

Ispred zgrade Vlade Srbije 27. marta, na zakazanom protestu policije koji su organizovala tri sindikata, pojavio se mali broj čuvara reda.

Predsednik Nezavisnog policijskog sindikata Srbije Momčilo Vidojević saopštio je da je na predstavnike i članove Glavnog odbora ovog sindikata u noći između subote i nedelje, po naređenju jednog od saradnika ministra policije Nebojše Stefanovića, izvršen nezapamćen pritisak i kršenje elementarnih i ljudskih prava – ZAPEČAĆENA je kancelarija i postavljeno je fizičko obezbeđenje ispred, tako da predstavnici NPSS-a ne mogu da uđu i da preuzmu svoje stvari, pečat, dokumentaciju, rešenja…

“Pored svakodnevnih pretnji hapšenjima, prognom, ucenjivanjima i pravljenjem afera od ministra Stefanovića i njegovih saradnika ovo je najsramniji čin koji je Srbija doživela u svojoj novijoj istoriji. Ne pamtimo da je jednom "malom, nereprezentativnom" sindikatu do sada zabranjivano da koristi JEDNU, JEDINU prostoriju od čitavih 20 kvadratnih metara!

Interesantno je da je ova zabrana ulaska u kancelariju izvršena upravo 12 sati pre protesta koji je NPSS zakazao za taj 27. mart ispred Vlade Srbije u podne, na kome je samo želeo da ukaže na težak položaj policijske profesije, na koji ima zakonsko pravo, ali…“ saopštio je ovaj sindikat.

Gej grupa u MUP-u Srbije, koju predvodi ministar Stefanović, potpuno je poludela, uverena da svi zaposleni moraju danonoćno da rade po njihovim uputstvima, da sprovode nezakonita naređenja, da rade gladni, goli, bosi i bez osnovnih uslova za rad.

Kriminalizacija policije je počela izborom Milorada Veljovića za direktora srpske policije, i traje već deset godina.

Kada je poslednjeg dana prošle godine smenjen sa mesta direktora, Veljović, koji je najavljivao “pružanje otpora“, podvio je rep i prihvatio da bude “savetnik za bezbednost “ odlazećem premijeru Aleksandru Vučiću!

Za vreme novogodišnjih praznika izvršen je pretres Veljovićevog kabineta, u kojem je zatečna dupla arhiva, odnosno upisnici za primljene predmete. Direktor je vodio dvostruke knjige, tako da je predmete koje je formirao sa svojom kriminalnom grupom, koristio za ucenjivanje privrednika, direktora, novinara i političara.

Umesto da ga odmah uhapsi, Vučić je naredio da Veljović ostane na slobodi, i da nastavi da mu služi. I da sačuva stotine miliona evra opljačkanih zloupotrebom položaja šefa mafije.

Duh Milorada Veljovića još se oseća u MUP-u Srbije, mada je ministar smenio veći broj nesmenjivih Veljovićevih načelnika policijskih uprava. Ali, to ne znači da je rukovodeća struktura srpske policije manje opasna po državu i građane.

Milorad Veljović je, nakon preuzimanja vlasti od strane Vučićeve kamarile, ostao na mestu direktora kao vršilac dužnosti direktora, mada je po sili zakona morao da ode u penziju, ali je onda usledilo još veće iznenađenje kada ga je Vučić ponovo postavio na čelo policije. Veljović je raspolagao tomovima dokaza o Vučićevom ličnom životu, partijskom delovanju i umešanosti u najteže oblike kriminala.

Ministar policije Nebojša Stefanović nije taj kalibar koji može da nasledi Veljovića. On je uprljan aferama u kojima je nedvosmisleno dokazano da ima lažne diplome – počev od činjenice da je studije završio tako što se upisao na treću godinu i završio fakultet za samo godinu dana, a potom odbranio i doktorsku disertaciju, za koju je optužen da je prepisana. Vučić je stao u njegovu odbranu, rekavši da je on pročitao njegov doktorat i da je “sve u redu“. To je bila poruka i tužilaštvu da odustane od istraživanja ovog slučaja.

Ministar Stefanović nije tako bogat kao Veljović, mada je krenuo tim putem. Kosovski gang mu je kupio kuću na moru i kuću na Bežanijskoj Kosi, opremio ih, snabdeo ga velikim količinama keša.

Da bi ga držali na vlasti, ministru Stefanoviću grade kuću u Jajincima, u neposrednoj blizini hacijende Aleksandra Vučića. Ako budu u kućnom pritvoru, mogu nesmetano da razgovaraju sa terasa svojih zamkova.

Ministar Stefanović ima problema i sa svojim saradnicima. Portparolka Biljana Popović Ivković je pod istragom, jer je isti fakultet kao i ministar Stefanović, završila tako što je upisala treću godinu i dobila diplomu posle godinu dana!

Magazin Tabloid je tražio od kabineta ministra policije odgovor na pitanje kada je i na kom fakultetu diplomirala portparolka Biljana Popović Ivković, ali takav odgovor nismo dobili.

Ministar policije u ostavci na sve načine pokušava da stekne što veće bogatstvo, jer očekuje da ode s vlasti. Novac mu je potreban, što bi rekao Šojić, “da plati kauciju“.

Veljovićeva hobotnica ima u policiji mnogo pipaka. Najveću opasnost po bezbednost građana Beograda, a i Srbije, predstavlja mafija načelnika Policijske uprave Beograda Veselina Milića.

Ovaj čovek, koga je Veljović postavio na najznačajnije mesto u policiji za sumu od pola miliona evra, koju mu je platila mafija, nosi odelo, sat i lanac na sebi, vrednosti 70 hiljada evra.

Gospodin Milić je na operativna mesta u beogradskoj policiji, kao najjačoj organizacionoj jedinici, postavio nestručne, ali ljude sklone prostačkom nasilju i kriminalu, koji bestidno terorišu policijske službenike i policajce. Bes i nezadovoljstvo zaposlenih je na vrhuncu…

Na Milićev predlog za načelnika komunalne policije postavljen je Nikola Ristić, bivši pomoćnik komandira policije Policijske stanice Savski Venac, sa kojim Milić zastrašuje građene, reketira vlasnike splavova, restorana i vlasnike kompanija.

Kolika je bahatost pomenutog Milića svedoči i podatak da je zabranio policiji da dežura u Urgentnom centru KC Srbije. Kada je Magazin Tabloid ovu zabranu objavio u oktobru prošle godine, Milić je smenio sa mesta načelnika Policijske stanice Savski Venac Vladimira Popovića, a rešenje mu je uručeno tek u januaru ove godine, jer ga je okrivio da je on navodno dostavio Magazinu Tabloid taj dokumenat, koji nam je, inače, stigao iz Milićevog kabineta. Koliko je policijskih službenika stradalo zbog pogrešnih procena i bahatosti ovog ovejanog kriminalca, čije delovanje predstavlja opasnost po bezbednost grada?

Milićeva kriminalna grupa nije po volji ni ministra Stefanovića. Ministra je išamarao Slaviša Kokeza, u kabinetu, jer ministar nije stao iza Kokezinog vojnika. Veselin Milić je uvek u društvu opasnih kriminalaca, iza kojih leži mnogo ljudi koje nose na duši.

Nije samo Milića Veljović ostavio u policiji. Njegov štićenik je i Veljko Mijailović, predsednik Samostalnog sindikata policije, koji troši ogromne svote novca, pljačkajući sindikalnu članarinu, a i prikupljajući novac iz biznisa koji mu je omogućavao doskorašnji direktor.

Policajci žive na ivici egzistencije, ali Mijailović, koji ima takođe kupljenu diplomu više škole, izbeglica je iz Zagreba, na bestidan način služi policijskom vrhu, stavljajući pod noge interese nekoliko hiljada policajaca, članova njegovog sindikata, a njihove pare od članarine gurajući sebi u džep.

Privremeno je prekinuto izdavanje rešenja policajcima o prestanku radnog odnosa. Ministar ih je sve okarakterisao kao “one koji potiču iz kriminogne sredine…“.

Prethodno je u policiju Stefanović primio oko 2.000 članova SNS-a, a sada želi da ih, po nalogu “reformatora“ policije Amadea Votkinsa, otera na biro rada, ili u smrt, jer nakon 30 godina provedenih u policiji, većina nema šanse da dobije bilo kakav drugi posao, niti da dočeka penziju.

Izbori su odložili otpuštanje skoro dve hiljade policijskih službenika, koje sprovodi državna sekretarka i šef ministrovog kabineta Jana Ljubičić i sekretarka Uprave kriminalističke policije Dijana Hrkalović obe, inače lezbejke.

Vršilac dužnosti direktora policije Vladimir Rebić, alternativni je muškarc. Poslušan, ali čuva se. Tako je odbio nalog ministra da on potpisuje odluke o amnestiranju učinilaca sobraćajnih prekršaja, koje učine “nedodirljivi“ građani.

Zamolio je da se formira komisija, koja će cepati prekršajne i krivične prijave. On je za krupne prljave poslove, ali bez ostavljanja tragova.

U policiji je stanje eksplozivno. Požar će teško biti ugašen…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DRPEŽ: BEOGRADSKI GRADSKI NEIMARI I MALI I VELIKI LOVATORI

 

Agonija „Industrije kugličnih ležajeva" (IKL) iz Beograda, nekadašnjeg industrijskog giganta ne samo Srbije, već i cele nekadašnje Jugoslavije, traje već godinama, a slučaj se iz dana u dan komplikuje, ne bi li se prikrili pravi korisnici ove višemilionske (u evrima) pljačke, a to su ljudi iz vrha Srpske napredne stranke, između ostalih Aleksandar Vučić i Siniša Mali.

 

                         Milan Malenović

 

Javnost je upoznata sa vrhom ledenog brega zvanog „slučaj IKL-a", a to je da je manjinski paket akcija preduzeća svojevremeno u postupku privatizacije kupila firma osnovana kapitalom Darka Šarića.

Današnja vlasnička struktura je veoma komplikovana, što je namerno učinjeno da bi se prikrili tragovi koji vode do sadašnjeg vrha vlasti, odnosno Srpske napredne stranke.

Za prvog na listi vlasnika akcija IKL-a, „Europamont" d.o.o. u stečaju, koji poseduje 23,77253 odsto akcija, zna se da pripada porodici Stanaj, Šarićevim saučesnicima.

Kod „Tandem Financial" a.d.  iz Novog Sada, vlasnika 18.88365 odsto akcija IKL-a, situacija je već daleko složenija. Većinski vlasnik akcija ovog preduzeća je „Koprodukt" a.d.  sa 67,00422 odsto kapitala, čiji najveći akcionar je „Stoteks" a.d. iz Novog Sada koji ima 24,99873 odsto akcija, koliko isto ima i „Tandem financial" a.d.

Na taj način otac je istovremeno i sin svog oca?!? Treći najveći vlasnik akcija „Koprodukta" sa 8,80513 odsto je „Yachting club 1939" d.o.o. iz Beograda, čiji je jedini vlasnik Gordan Bašić.

Gordanov brat je Pavle Bašić, koji poseduje 23,54 odsto udela preduzeća „Cort" d.o.o. (ostali vlasnici su „Rodić MB Invest" d.o.o. – 8,97 odsto – i „Stoteks" a.d – 67,49 odsto?!?), koje sa svoje strane ima više od 65 odsto akcija „Stoteksa". Opet je jedno preduzeće i sin i otac drugog preduzeća.

Treći najveći akcionar IKL-a sa 11,06441 odsto, je „Quantum" d.o.o.  iz Novog Sada, čiji je jedini vlasnik Gordan Bašić.

Pojednostavljeno, iza „Tandem Financial" a.d. drugog najvećeg akcionara IKL-a stoje braća Pavle i Gordan Bašić preko komplikovanog lanca preduzeća. Pavle Bašić je savetnik za privredu predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Ovo nikako nije jedina veza između vrha SNS-a i pljačkanja IKL-a.

IKL je zvanično u stečaju, mada to ne bi trebao da bude, da u Srbiji postoje zakon i pravda. Imovina ovog preduzeća, naime, daleko nadmašuje visinu duga prema potražiocima, od kojih su najveći bivši zaposleni i sadašnji mali akcionari.

Mirjana Mihailović – Novaković, diplomirani inženjer građevinarstva i nosilac više licenci Inženjerske komore Srbije, izradila je i 8. septembra 2015. predala „Procenu vrednosti lokacije za izgradnju stambeno – poslovnog kompleksa u Knez Danilovoj ulici broj 23 – 27", koja predstavlja najvredniju, iako ne i jedinu, imovinu IKL-a.

Prema njenoj proceni, ova nepokretnost u najstrožem centru Beograda vredi 174.458.523,12 evra. Ova lokacija je svojevremeno prodata za manje od deset odsto vrednosti, ali bi po zakonu ovaj kupoprodajni ugovor morao da bude poništen i imovina vraćena IKL-u.

Presudom Višeg suda, posebnog odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala od 24. februara 2014. (izvršna od 4. juna 2015.) grupa bivših rukovodilaca IKL-a i njihovih saizvršilaca osuđena je na dugogodišnje kazne zatvora.

U izreci presude se navodi kako su osuđeni zloupotrebom položaja odgovornog lica obavili prodaju „nepokretnosti IKL-a u Knez Danilovoj broj 23 – 25 kupcu ‘KD Properties’  za iznos od 9.500.000 evra", odnosno da je ovaj ugovor izmenjen kasnijim aneksom kojim je kupoprodajna cena podignuta na 14.500.000 evra.

U normalnoj državi ovo bi bio dovoljan razlog da se poništi na nezakonit način sklopljeni ugovor, posebno jer ne postoje dokazi da je kupac ikada uplatio novac za ovu namenu.

Udruženje malih akcionara „Atlantica" IKL a.d. iz Beograda Višem javnom tužilaštvu u Beogradu predalo je 15. februara 2010. krivičnu prijavu protiv više lica. U njoj se navodi kako je ugovor o prodaji sporne nepokretnosti 15. septembra 2006. potpisao tadašnji direktor IKL-a Đoko Vergaš (pravnosnažno osuđen zbog ovoga na tri i po godine).

Aneksom II koji je potpisao Vergaš 6. decembra 2006. određeno je povećanje kupoprodajne cene, ali je kupcu, „KD Properties" d.o.o. istovremeno dato i odobrenje da se uknjiži na predmetnoj nekretnini bez isplate kupoprodajne cene, što „kupac" i čini, pa odmah kod „Unicredit banke" u Beogradu podiže kredit u visini od 11.500.000 evra stavljajući hipoteku prvog reda na nepokretnosti „kupljene" od IKL-a.

Novac iz ovog kredita nije utrošen na plaćanje ugovorene kupoprodajne cene, tvrdi se u krivičnoj prijavi iz februara 2010. uz koju su priloženi i dokazi za ove tvrdnje – između ostalih i izvod Narodne banke Srbije od 22. februara 2010.

Već pomenutom presudom Višeg suda u Beogradu utvrđeno je da je pomenuta svota prebačena na račun IKL-a, ali i da je raznim mahinacijama iskorišćena da bi društvo okupljeno oko Darka Šarića kupilo „Mitrosrem", čija je privatizacija upravo zbog toga poništena u međuvremenu. Samim tim, novac je bukvalno samo prošao preko računa IKL-a i nikada nije uknjižen kao cena plaćena za kupovinu pomenutih nepokretnosti u Beogradu.

Kupovina „Mitrosrema"  odrađena je tako komplikovano (putem fiktivnih zajmova i stavljanja nepokretnosti pod hipoteku), da bi njeno objašnjavanje zauzelo sav prostor najmanje dva broja ovog magazina, s obzirom da je pomenuta sudska presuda obrazložena na više od 170 strana.

„Kupac" zemljišta u Knez Danilovoj ulici, svojevremeno je bio „KD Properties" d.o.o. iz Beograda sa matičnim brojem 20178710. Pod ovim matičnim brojem u Agenciji za privredne registre sada se vodi preduzeće pod nazivom „Direct Capital S" prijavljeno na adresi Knez Danilova 34 u Beogradu, gde se donedavno nalazila ruševina jedne kuće, dok je danas tu raščišćen, slobodan prostor?!?

Jedini vlasnik ove kompanije sa poljančeta i osnivačkim kapitalom od 40.304,73 dinara je „Afi project developers B.V."  iz Holandije, a direktor je izvesni izraelski državljanin Gil Dekel.

„Direct", odnosno „KD Properties" je u poslednjih godinu dana osam puta menjao svoje ime, sedište i direktora. U trenutku kupovine zemljišta sa građevinskim objektima po ugovoru vrednom 9.500.000 evra, odnosno 14.500.000 evra, ova firma je imala samo 500 evra na računu, a pre potpisivanja ugovora bila je stara manje od dva meseca i nije imala nikakve garancije da će novac ikada moći da isplati?!?

„Direct Capital S" je 10. februara 2014. od Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove dobilo potvrdu o prijemu dokumentacije, a po saznanjima malih akcionara u međuvremenu je izdata i građevinska dozvola za pomenutu lokaciju u centru Beograda.

Mali akcionari su svojevremeno, kada su saznali da se priprema izdavanje građevinske dozvole, otišli na razgovor kod tadašnjeg gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, koji im je pokazao fotokopiju izvoda iz katastra nepokretnosti.

Isti dokument, ali sa drugim datumom, imali su i mali akcionari, ali na njihovom primerku bila je upisana zabeležba o zabrani izgradnje zbog nerešenih imovinsko – pravnih odnosa. Ta zabeležba je nedostajala na kopiji koju je imao gradonačelnik, pa je dalji postupak izdavanja dozvole stopiran, jer je bilo očigledno da nadležna filijala Republičkog geodetskog zavoda po potrebi izdaje kopije sa i bez pomenute zabeležbe.

Promenom vlasti u Beogradu, promenio se i odnos prema ovom problemu. U akciju se uključio Siniša Mali, aktuelni gradonačelnik Beograda. Prema poslednjem izveštaju o imovini podnetom 14. januara 2016., on od nepokretnosti u zemlji i inostranstvu poseduje samo jedan petosoban stan površine 127,28 kvadratnih metara i jednu garažu od 13,65 m2. Ranije je imao i još dva četvorosobna stana ukupne kvadrature od preko 250 m2. Uskoro će, kako izgleda, imati i nekoliko stanova na adresi Knez Danilova ulica u Beogradu.

Njemu, naime, uopšte ne smeta što je „investitor" na pomenutoj adresi, koji na računu ima tek nešto malo više od 400.000 dinara, prijavljen na poljani i što je do poseda došao na prevaran način, kako stoji u međuvremenu pravnosnažnoj i izvršnoj presudi Višeg suda u Beogradu. Mali je neosetljiv i na činjenicu da na ovaj način pribavljena imovina po zakonu mora da bude vraćena prethodnom vlasniku, a to je IKL. Gradnja se nastavlja i to po direktnoj intervenciji brata od tetke sadašnjeg gradonačelnika Beograda, Aleksandra Vučića.

Delegacija malih akcionara i bivših radnika IKL-a četiri puta je bila na razgovoru u zgradi Vlade Srbije, gde ih je, između ostalih, primio i Vučić. U razgovorima su pričali samo o pljačkaškoj privatizaciji IKL-a, ali su na poslednjem susretu pomenuli i prodaju zemljišta zajedno sa objektima firmi „KD Properties", odnosno (kako se ona sada zove) „Direct capital S"-u . Čim je čuo o kome se radi, predsednik vlade je vrisnuo „Ne dirajte mi Izraelca!" i besno napustio prostoriju. Od tada su malim akcionarima vrata Vlade Srbije zatvorena.

Pošto je IKL sada u stečaju, za rešavanje pitanja povratka otetog zemljišta nadležan je Privredni sud u Beogradu, ali stečajni sudija Vjera Đurišić i stečajni upravnik Branko Jugović odbijaju sve zahteve stečajnih poverilaca, između ostalih i bivših zaposlenih, da pokrenu ovaj postupak. Verovatno je i njima u ovom "Beogradu na otimačini" obećan neki stančić.

Na nekadašnjem imanju IKL-a u Beogradu planira se izgradnja šest stambeno – poslovnih objekata spratnosti od pet do šest spratova sa potkrovljem i podzemnim garažama. Nešto od toga pripašće i klanu Vučić – Mali.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BOSNA i HERCEGOVINA: ŠIROKI CILJEVI MIROLJUBIVOG SVETA I VEHABIJSKIH KOLONISTA PREKO DRINE…

 

Pod izgovorom izgradnje turističkih naselja u Bosni i Hercegovini arapski investitori kupuju zemlju na kojoj će nići kampovi za smeštaj i obuku islamskih ratnika. Placevi se kupuju za sada samo na teško pristupačnim brdskim terenima, kako bi budući kampovi mogli lakše da se brane, a i da budu sklonjeni od pogleda radoznalaca.

Hrana za nove vehabističke kolonizatore dolaziće sa imanja koje će zakupiti arapski investitori u Vojvodini, piše u svom istraživačkom tekstu novinar bečkog lista „Kuriir".

 

                    Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

 

Prošlog leta je neuobičajeno veliki broj turista iz arapskih zemalja posetio banje u Bosni i Hercegovini, posebno Ilidžu, poznato lečilište na obodu Sarajeva. I ranije je u BiH dolazilo dosta turista iz zemalja sa Arabijskog poluostrva, ali je njihov broj 2015. bukvalno eksplodirao.

Novinar bečkog dnevnog lista „Kurir", Vilhelm Tojrecbaher istražio je ovaj fenomen i svoja zapanjujuća otkrića objavio 3. januara 2016. u pomenutim novinama.

Arapi u Bosnu i Hercegovinu dolaze bez vize. Na mnogim lokalima u Sarajevu stoje natpisi na arapskom jeziku, a džamije su svuda po gradu. U početku su posetioci sa Bliskog Istoka zaista bili samo turisti, od prošlog leta sve više njih ostaje da boravi u Bosni i Hercegovini.

Zakon BiH ne dozvoljava stranim pravnim i fizičkim licima da postaju vlasnici zemlje, ali im ne brani da postanu vlasnici domaćeg preduzeća koje poseduje nepokretnosti.

Samo iz Kuvajta potiču vlasnici 232 nova preduzeća, među njima je i investitor koji na Igmanu gradi futurističko naselje „Novu Ilidžu" za 40.000 stanovnika. Maketa naselja podseća na „Beograd na vodi": veliki tržni centar, luksuzni apartmani, hoteli, parkovi, pa čak i promenada veoma slična onoj zamišljenoj da bude na Savi. Kuvajtski ambasador u Sarajevu ovde je sazidao svoju novu privatnu rezidenciju.

U malom mestu Trnovu , na granici sa Republikom Srpskom, investitori iz Ujedinjenih Arapskih Emirata kupuju okolna naselja da bi za 2,2 milijardi evra izgradili luksuzno naselje za takođe 40.000 stanovnika. U izgradnji će biti angažovana lokalna radna snaga, ali će 150 Srba izgubiti svoja ognjišta.

Tojrecbaher tvrdi kako su stanovnici odbili da Arapima prodaju svoju dedovinu, ali da im je ona oduzeta eksproprijacijom, na sličan način kao i zemljište potrebno za „Beograd na vodi".

Ove sličnosti nisu jedine veze između arapskih investicija u Bosni i Hercegovini i onih u Srbiji.

Stanovništvo BiH sa različitim osećanjima posmatra dolazak investitora iz Persijskog zaliva. Srbi i Hrvati su veoma podozrivi i uznemireni, ali nisu ni svi Bošnjaci oduševljeni, piše Tojrecbaher. Sa jedne strane su pojedinci srećni jer stižu sveže pare i kreće izgradnja zemlje, što nailazi na odobravanje posebno jer se ova država oseća izdatom od strane Evropske Unije koja ne pokazuje naročito interesovanje za ulaganja u ratom razorenu balkansku državu.

Sa druge strane, primetno je za svakog da Arapi najmanje ulažu u poljoprivredu i industriju, čak nije sigurno ni kakve turističke kapacitete oni, navodno, grade. Ono što jeste za svakog očigledno jeste da će vlasnici i korisnici novih, luksuznih građevina biti državljani istih onih zemalja iz kojih dolaze investitori. Šeici, zaključuje Tojrecbaher, zidaju naselja za vehabije koje će naseliti pred samim kapijama Evrope.

Narod ovog napaćenog regiona još nije zaboravio vehabije i pripadnike Al-kaide koji su za vreme građanskog rata 1992. do 1995. Bošnjake snabdevali oružjem i borili se u Armiji BiH protiv Srba i Hrvata. Ti „saborci" su najmanje vremena provodili na frontu, a daleko više u pozadini šireći svoju verziju islama i maltretirajući, a najčešće i ubijajući na zverski način ne samo pripadnike drugih veroispovesti, već i muslimane koji nisu pristajali da se vrate u srednji vek vehabijskog učenja.

Godinama posle završetka građanskog rata vlasti BiH i međunarodne mirovne snage vodile su akciju iseljavanja ovih misionara i mudžahedina, ali je najveći broj njih ostao. Sada im dolazi pojačanje.

Da namere arapskih investitora uopšte nisu naivne, dokaz je upravo njihov sinhronizovani prodor u Srbiju.

Za razliku od BiH Srbija je većinski pravoslavna zemlja, a u krajevima gde bi finansijeri iz Ujedinjenih Arapskih Emirata najviše da ulažu, u Vojvodini i Beogradu, skoro da uopšte ni nema muslimana. Posedi u Srbiji su, međutim, značajni za izdržavanje kolonista koji će biti naseljeni u Bosni i Hercegovini.

Obradive zemlje nema puno u BiH, posebno ne one visokog kvaliteta. Hrana koja se u toj državi bude proizvodila jedva će moći da zadovolji potrebe stanovništva uvećanog za vehabijske koloniste. Sa druge strane, zalivske zemlje nemaju skoro uopšte obradive zemlje, pa su primorane da hranu uvoze.

Zbog toga je zamišljena simbioza između arapskih projekata u BiH i onih u Srbiji: u Srbiji će biti osnivane farme, a nadzornici će dolaziti iz arapskih kolonija u Bosni i Hercegovini. Radna snaga mogu da budu i domaći stanovnici, a po potrebi će radnici biti dovođeni i sa strane, iz islamskih zemalja sa jeftinom radnom snagom.

Bogati šeici već godinama unazad kupuju obradivu zemlju širom sveta. Ujedinjeni Arapski Emirati su, po izveštaju glasila Evropske mreže za alternativno razmišljanje i dijalog „Transform" iz 2009. u Pakistanu posedovali skoro milion hektara, dok su u Ukrajini pregovarali o kupovini nekoliko miliona hektara obradive zemlje.

Rat u ovoj bivšoj sovjetskoj republici pokazao je da su ovako vredne investicije najsigurnije tamo gde postoji mogućnost kontrole režima i sprečavanje nepoželjnog razvoja događaja.

Među najvećim svetskim kupcima i zakupcima obradive zemlje, nalaze se Saudijska Arabija (najmanje dva miliona hektara) i Ujedinjeni Arapski Emirati (oko 1,5 miliona hektara). Precizni podaci nisu dostupni, jer mnoge afričke zemlje prećutkuju dolazak kupaca iz Zaliva.

Arapski investitori nisu, međutim, omiljeni ni među svojom braćom po veri. U skoro isključivo muslimanskom Pakistanu investitori iz Abu Dabija i Katara kupili su nekoliko stotina hiljada hektara zemlje. Kako nisu svi seljaci dobrovoljno prodali svoja imanja, a mnogima nije isplaćena pravična nadoknada, krajem prve decenije ovog veka došlo je do pravog seljačkog ustanka koji nije mogla da uguši ni, inače, do zuba naoružana pakistanska armija, piše „Transform".

Kolonizatori Bosne i Hercegovine hraniće se sa vojvođanskih njiva, njihove glavešine sedeće u luksuznim naseljima u Sarajevu ili u „Beogradu na vodi", a na tuđoj zemlji naseljene vehabije zauzvrat će intervenisati kada god paori iz Vojvodine zatraže svoja prava. Kolonizacija BiH i Srbije mali je korak za šeike, ali zloslutno krupan za hrišćamsku Evropu.

     A 1. Šeici u luksuznim vilama

Za sada Arapi ne pokazuju veliko interesovanje za investicije u Republici Srpskoj, ali to je samo prividno. Cilj šeika i emira upravo jeste da se cela Bosna i Hercegovina kupe da bi tu bila izgrađena najveća vehabistička baza u Evropi. Srbi pravoslavci i Hrvati katolici vremenom će milom ili silom svoja imanja prodavati kupcima iz zemalja Persijskog zaliva i odlaziti u beli svet.

Vilhelm Tojrecbaher ukazuje na zabrinutost stanovnika BiH zbog činjenice da Arapi nezaustavljivo grade džamije i škole u kojima se deca ideološki truju i pripremaju da postanu „sveti ratnici islama".

Ispred trgovinskog centra „Sarajevo" u prestonici Bosne i Hercegovine stoji mermerna kocka sa natpisom na arapskom koji skoro ni jedan prolaznik ne razume, ali koji ima značenje za vehabije. Zdanje od 49.000 kvadratnih metara i 80 lokala zidala je saudijska kompanija „Al-Shiddi".

Isto preduzeće se dočepalo i 180.000 kvadratnih metara najboljeg zemljišta na brdima oko Sarajeva. Tu, po ugledu na Beverli Hils, treba da nastane super luksuzno naselje Poljine Hils sa 214 vila za prebogate šeike. Završetak radova na prvom zdanju u ovom naselju svečano su obeležili ambasador Saudijske Arabije, visoki zvaničnici te kraljevine u pratnji domaćih funkcionera iz redova Bošnjaka, kao i brojni predstavnici investitora.

Na samo dva kilometra od Sarajeva je mesto Hadžići u kome su do rata živeli skoro isključivo Srbi. Danas ovo mesto pripada kantonu Sarajevo, a zemljište kupuje investitor iz Kuvajta koji tvrdi da će tu da nikne turističko naselje.

Kuvajtska kompanija „Ardh Al-Jazeera" gradi u naseljima Sokolović Kolonija i Dobrosavići 50 luksuznih vila. I u naseljima Lužani, Lokve, Crepljani i Osenik nastaće arapska odmarališta, odnosno kampovi za smeštaj i obuku vehabista, tvrdi bečki „Kurir".

©Geto Srbija

 

materijal: List protiv mafije

POVRATAK TURSKOG VILAJETA: NOVA OTOMANSKA STRATEGIJA NA BALKANU SA NAGLAŠENOM ISLAMISTIČKOM IDEOLOGIJOM

 

U okolnostima kad Rusija sprovodi najstrožije sankcije prema Turskoj, Vučićeva vlada ne čini ništa da se pridruži tim merama, tim pre što Erdoganov režim već dugo vremena o Srbiji govori kao o nekakvom otomanskom "vilajetu", gde je već krenuo da uspostavlja mrežu svojih kompanija preko kojih planira da ostvari ne samo ekonomsku nego i svaku drugu vrstu dominacije.

U duhu ove Erdoganove ideje, Turska danas doslovno radi šta hoće na Kosovu i Metohiji. To nikako nije po volji čak ni kosovskim Albancima, ali je kasno, jer su Turci već odavno korumpirali njihovu vladu i institucije.

 

                          Nikola Vlahović

 

Turska je bila jedna od prvih zemalja koja je priznala Kosovo, kada je proglasilo nezavisnost od Srbije 2008. godine, a premijer Ahmet Davutoglu je objašnjavao tada pojam "strateške dubine", odnosno važnost ulaska Turske kao regionalne sile na Kosovo. Kako tada, tako i danas, muslimanska solidarnost je centralni deo strategije Turske u ovoj srpskoj pokrajini.

Kao posledica te ideje, Turska je danas najveći spoljno-trgovinski partner Kosova ali i glavna izvoznica islamističke ideologije. Obim trgovine između Turske i Kosova je godišnje u proseku oko 250 miliona evra sa tendencijom snažnog porasta. Iza tih težnji stoji strategija Erdoganovog režima, da se u duhu nekadašnjih orijentalnih osvajača, vrati "starim otomanskim teritorijama" na Balkanu.

Posledice takve politike su već vidljive na svakom koraku…

Tu je auto-put Merdare-Morina, koji jednim krakom već povezuje Kosovo sa Albanijom i izgrađen je saradnjom turske građevinske firme Enka, u konzorcijumu sa firmom Bechtel.

Turska firma Calik-Limak je počela izgradnju puta Priština-Đeneral Janković i autoputa između Kosova i Makedonije.

Calik Holding i Limak su politički dobro povezani. Naime, sin Redžepa Taipa Erdogana, Bilal, glavni je akcionar u kompaniji Limak, u kojoj akcije ima i njegov zet.

Turski bankarski sistem takođe dominira finansijskim sektorom na Kosovu. Većina najvećih kosovskih banaka su turske banke ustvari, uključujući i veliku Tursku ekonomsku banku (TEB). Više od 1.000 turskih kompanija posluju na Kosovu. Oko 10.000 Albanaca rade kod turskih gazda, uglavnom u prehrambenom i tekstilnom sektoru.

Albanci se uveliko žale da je teško biti prihvaćen ili zadržati posao ako je vlasnik Turčin ili ako zaposleni ne govore turski.

Kosovski političar Kadri Veseli , inače ogorčeni protivnik upadanja turskih kompanija u kosovska avna preduzeća, više puta je upozoravao da je za privredu na Kosovu, dolazak turskih kompanija koban. Ali, kad je 8. decembra 2014. godine postao predsednik parlamenta Kosova, više se nijednom rečju tim povodom nije oglasio!

Dobro upućeni izvor iz Prištine svedoči da je Veseli potkupljen od strane više turskih firmi, te da raspolaže odličnim obaveštajnim podacima o turskim javnim i tajnim poslovima širom regiona (bio je na čelu Kosovske obaveštajne službe SHIK , pa mu nije bilo teško da im ponudi razmenu njihovog "prljavog veša" za određenu sumu opranih para).

I on i drugi istaknuti kosovski političari, u bliskim su vezama sa Erdoganovim "poslovođama", i svi su na ovaj ili onaj način plaćeni lobisti turskih kompanija na Kosovu i u Makedoniji. Ova lobistička grupa učestvovala je i u organizaciji prvog sastanka Privredne komore Srbije i Prvredne komore Kosova, gde su turske kompanije bile jedna od glavnih tema i razgovaralo se o načinu većeg ulaska turskog kapitala u Srbiju.

Ne treba zaboraviti ni na činjenicu da je oko 2.000 turskih vojnika u okviru mirovne misije KFOR-a raspoređeno na Kosovu, a najviše u Prištini i Prizrenu. Turska je pokazala i svoju spremnost da preuzme kontrolu nad američkom bazom Bondstil, kad se američke snage povuku.

Jednostavnije govoreći, sve ovo govori da Erdoganov imperijalni program novog otomanskog povratka na Balkan, danas najbolje funkcioniše na Kosovu, širenjem turskog uticaja u bivšim teritorijama Otomanskog carstva.

Ali, ovde je važno skrenuti pažnju i na jedan opasan naum koji dolazi iz Ankare: naime, Turska izvozi islamizam pod maskom kulturne saradnje, i o tome svedoče albanski izvori iz Prištine, koji tvrde da Erdogan želi da promeni odnos Albanaca prema muslimanskoj veri.

Naime, Turcima je dobro poznato da je tradicionalnom Albancu uvek bilo najbitnije širenje porodice i imovine, uz uvažavanje plemenskih pravila, a religija je bila tek na trećem ili četvrtom mestu.

I bilo je tako, sve do poslednjih petnaest godina, od kad se na Kosovo preko američke okupacije, počeo širiti ekstremni islam.

Turska, kao stari osvajač Balkana, procenila je da na Balkan ponovo može da ugazi najlakše preko Kosova. Na ruku im ide i činjenica da u ovoj srpskoj pokrajini živi preko 20.000 Turaka, direktnih potomaka osmanskih porodica iz Anadolije.

Ali, Turska takođe na jedan vrlo podmukao način radi na tome da vrati i ekonomsku dominaciju koristi sve metode kako bi se dokopala ključnih poslova, glavnih resursa i zaposela strateška mesta na Kosovu.

Međunarodna agencija saradnje i razvoja Turske  je sredstvo putem kojeg Turska ubacuje na Kosovo svoju ekonomsku mrežu, ali i ideološki i verski otrov koji kod Albanaca, uprkos očekivanjima, ne nailazi na dobar prijem.

Naime, ova agencija je finansijska i ideološka"avangarda" turske Partije pravde i razvoja (AKP), koja podržava Muslimansko bratstvo, i to širom sveta, a vodi i neku vrstu paralelne spoljne politike koja prati onu zvaničnu…U stalnoj je koordinaciji i sa Ministarstvo kulture Turske i Predsedništvom vera u Ankari, a cilj je da promocija islamističkih ideja.

Između ostalog, ova Erdoganova agencija pojavljuje se često i pod maskom ustanove za socijalnog staranja. Ali, sve u skladu sa islamskim običajima i Šerijatom.

Na Kosovu, ona podržava više od 400 projekata u oblasti poljoprivrede, zdravstva i obrazovanja, ali na način koji ne donosi albanskom društvu na Kosovu, nikakve koristi. Zdravstvenu zaštitu Turci nude u svojim privatnim bolnicama i klinikama, pod pokroviteljstvom ove agencije, ali, mada za neupućene zvuči neobično, Albanci se radije odlučuju za lečenje u Srbiji, u Nišu, Leskovcu, Vranju i pre svega Beogradu.

Uprkos velikom novcu koji obrću firme iz Turske na Kosovu, Centralna banka Kosova registrovala je u prošloj godini samo 2,7 miliona evra njihovog ukupnog prometa!

Turci uglavnom rade na transferima novca u gotovini bez službene evidencije. Reč je o sredstvima koja se između ostalog koriste i za vraćanje spomenika iz vremena osmanlijske vlasti, za gradnju novih džamija i medresa.

Na primer, Međunarodna agencija turske saradnje i razvoja finansirala je obnovu grobnice sultana Murata na Kosovu, i to je dobilo oblik svojevrsne "rehabilitacije" Otomanske imperije, koja je 1912. odavde oterana jurišima srpskih junaka iz balkanskih ratova.

Obnovljena je u Prištini turskim novcem i Fatih džamija i Sinan pašina džamija (za sumu od 1,2 miliona evra).

Za poslednje tri godine, Međunarodna agencija Turske saradnje i razvoja obnovila je još oko 30 verskih objekata iz otomanskog perioda i sagradila 20 novih džamija širom Kosova, a i Erdogan je lično obećao sredstva za izgradnju džamije najveće na Kosovu.

Interesantno je da Turska preko već pomenute agencije i njoj srodnih organizacija, finansira regionalne islamske sindikate i institucije, i plaća projekte lokalnih zajednica na koje promovišu islamski način života. U tu svrhu, Međunarodna agencija Turske saradnje i razvoja već je stvorila mrežu svojih imama na Kosovu, koji su se povezali sa imamima iz Turske.

Sve je to zamaskirano humanitarnim poslovima, najviše u Prištini, Prizrenu, Đakovici, Peći…U tim gradovima, Turska finansira u školama nastavu učenja iz Kur’ana, ali i nastavu na turskom jeziku.

Turski ambasador u Prištini godišnje deli nagradu, 100 stipendija za Albance koji hoće da studira u Turskoj. Ali, glavni deo sredstava iz turskih fondova na Kosovu idu na islamsko obrazovanje, tačnije rečeno, na versku radikalizaciju albanske omladine.

Čak je i Tačijeva vlada, koja je glavni krivac za ovakav ulazak Turaka na ovaj deo Balkana, priznala da je mnogo mladih Albanaca (sadašnji podaci govore da je u pitanju oko 4.000 njih), prišlo borcima takozvane Islamske države u Siriji.

Turski kulturni centri su takođe veliki regrutni centri turskog uticaja na Kosovu. Jedan od takvih je i centar "Junuz Emre", koji nudi obrazovanje (islamsko) na turskom jeziku.

Naravno, finansiranje ovakve vrste obrazovanja je propagandno. To ide dotle da je čak i turski ministar prosvete posetio Kosovo i javno zatražio da Tačijeva vlada hitno naredi nadležnom ministarstvu da promeni tekstove iz istorije kako bi prikazali Osmanlije kao oslobodioce, a ne kao agresore.

Erdogan je nedavno čak zatražio od Vlade Kosova da promene udžbenike ili da zatvore one škole koje imaju "iskrivljeno mišljenje" o Otomanskoj imperiji, pa je odobrio i sredstva za otvaranje turskih "elitnih" škola na Kosovu, preko kojih bi se vršila nova indoktrinacija Albanaca.

Naravno, Srbe niko i ne pominje, kao da tu nikada nisu ni postojali. A novi otomanski mrak može lako da proguta i Albance, koji će za to sami biti krivi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KO JE PRAVI VLASNIK KAFANE KOJA GLUMI PROMOTIVNI ŠTAND „BEOGRADA NA VODI“???

 

Fantomski projekat „Beograd na vodi" nije ništa drugo do obična prevara kojom Aleksandar Vučić zamajava javnost, skuplja jeftine političke poene i istovremeno svojim prijateljima nabacuje unosne poslove. U ovom slučaju reč je o Branislavu Đuričiću, prijatelju Andreja Vučića. I ovaj slučaj pokazuje surovu prirodu vladavine braće Vučić i njihovog kartela.

 

                    Predrag Popović

 

Fantomski projekat „Beograd na vodi" nije ništa drugo do obična prevara kojom Aleksandar Vučić zamajava javnost, skuplja jeftine političke poene i istovremeno svojim prijateljima nabacuje unosne poslove.

Plan je počeo da se ostvaruje već s prvim objektom koji je napravljen na Savskoj promenadi. Krajem aprila, u svečanoj atmosferi, potpisan je ugovor između Vlade Srbije i kompanije „Igl Hils", čija je vrednost 3,5 milijarde evra.

Odmah je ispod Brankovog mosta podignut „promotivni štand". Iako srpsko zakonodavstvo ne poznaje kategoriju „štand kao privremeni objekat", upravo pod tom specifikacijom izdata mu je privremena (tromesečna) dozvola za izgradnju i rad.

Taj deo priobalja Save očišćen je od splavova i ostalih ugostiteljskih objekata i izgrađen štand „Savanova" od 670 kvadrata. Međutim, Beograđani i strani turisti umesto reklamnog materijala za „Beograd na vodi" u tom objektu mogu da uživaju kao u svakom drugom vrhunskom restoranu.

Zato što to i jeste restoran. „Savanova" se reklamira kao restoran: „Najnovije mesto vaših susreta i ukrštanja svih životnih priča, osmišljeno je da vam bude sasvim blizu, nadohvat ruke, kako biste se maksimalno prepustili svakodnevnim zadovoljstvima našeg brižljivo odabranog menija.

Prinoseći vam fascinantnu panoramu velegrada, kao na tacni,i tretman koji se zauvek pamti, učinili smo sve da doživite jedno neponovljivo putovanje, sa kojeg možda i nećete hteti da se vratite. Budite u toku, pratite znakove pored puta, jer jedino tako možete stići do željene stanice." Rezervacije se primaju na telefon 063/333-181.

Na sajtu Restorana "Savanova" nalazi se i izuzetno bogat jelovnik, a ne treba sumnjati u kvalitet hrane i kolača, pošto je kuvarski tim pohvalio i Novak Đoković na svom tviter-nalogu.

– „Savanova" je jedna od najvećih sramota koje idu uz „Beograd na vodi". Navodno je to promotivni štand i kao takav je dobio dozvolu, a u međuvremenu se pretvorio u kafanu, na kojoj neko zarađuje milione i milione.

Štand je postavio Grad Beograd, ali ga je neko zakupio, mada se ne zna ko. Štand tamo ne treba da bude i DS će, ukoliko se ikada bude pitala, tu prevaru srušiti i neće imati nikakvih skrupula da kaže zbog čega je to loše i predstavlja nečiji privatni interes – tvrdi Balša Božović, šef odborničke grupe Demokratske stranke u Gradskoj skupštini Beograda.

– Koliko ja znam, to je promotivni štand i nije se ništa promenilo. Koliko god kvadrata da ima, 10.000 ili 670 važno je da je zakonska procedura ispoštovana, kada je taj objekat izgrađen. Grad nije investirao novac. Ako nešto nije urađeno po zakonu recite, a da li se nekome sviđaili ne što je Beograd na vodi krenuo, što je rekonstruisana zgrada Beogradske zadruge, što smo krenuli u rekonstrukciju Savske promenade…To su velike stvari za Beograđane – rekao je gradonačelnik i otišao da tetki da lek.

Svečani "Doček isteka dozvole" pred "Savanovom", krajem jula, organizovalo je Udruženje građana "Ne da(vi)mo Beograd". Policijski kordon sprečio je više od 500 demonstranata da priđu restoranu-štandu, sa čije terase su gosti, uz piće i "tagliata beef" opušteno posmatrali još jedno šikaniranje građana.

– Mi smo pitali ko je platio izgradnju ovog objekta i nismo dobili odgovor. Mi smo pitali ko upravlja ovim objektom i ko zapravo ubire prihod – nismo dobili odgovor. Ono što smo dobili kao izjavu od gradonačelnika Siniše Malog je da je to ustvari štand i da ima sve potrebne dozvole.

Mi kažemo da gradonačelnik, kao i nebrojeno puta do sada, laže i obmanjuje javnost. Ovo nije štand, ovo je privatna fensi kafana – rekao je okupljenima aktivista Dobrica Veselinović.

Političari, novinari i građani kritikuju isključivo Vučića i Malog, bez hrabrosti i želje da otkriju identitet pravog vlasnika restorana, u javnosti se pominje ime Branislava Đurđevića.

Đurđević je jedan od najistaknutijih članova Vučićeve dvorske svite. Koliko poverenje u njega ima premijer, najbolje govore njegove funkcije izvršnog direktora Elektromreže Srbije i predsednika Skupštine Košarkaškog kluba Crvena zvezda.

Mediji su ga predstavljali kao „najboljeg prijatelja Andreja Vučića", a u vrhu naprednjačkog kartela tvrde da je kum s Nikolom Petrovićem, trenutno najmoćnijim čovekom u Srbiji.

Poverenje u Đurđevića imao je i Vladimir Stojković, bivši golman Zvede i Partizana, uzdanica naše reprezentacije. Kad se venčavao s manekenkom Bojanom Rajić, Stojković među najdražim gostima bio je i Đurđević. Kasnije se pokajao. Iz vrlo pikantnih i opravdanih razloga.

– Dobro znam ko je i šta je Bojana. Kao čovek je ljudina i to ne mogu nikada da sporim, jer smo toliko vremena i proveli zajedno. Ceo život biću joj podrška i prijatelj, a nadam se da će i o nameni.

To što ona ima sa njim, mene ne zanima. Naglašavam da nju ne krivim ni za šta, jer je ona majka moga sina, a jedinu krivicu ima Bane Đurđević, koji se umešao u naš brak pre dve godine.

Bili smo prijatelji odranije, tako da je suvišno bilo šta više reći o tom čoveku. Ne zanima me šta se tačno dešavalo među njima, ali činjenica je da sam to saznao i od mojih i njegovih prijatelja, a i svojim očima. Nisam želeo da reagujem, jer sam od zajedničkih poznanika čuo da se on pozivao na ljude iz političkog vrha -rekao je Stojković, objašnjavajući razloge za razvod od s kojom ima sina Lava.

Stojković nije otkrio da li Đurđević ima veze sa incidentom na splavu u maju prošle godine, kada ga je pretukla grupa mladića. Iako tvrdi da nije ljut na sad već bivšu suprugu, golman na svom tviter-nalogu često kači Bebekovu pesmu "Kučka neverna".

Početkom jula, u trećem mesecu trudnoće, Bojana se udala za Baneta Đurđevića. Venčanju koje je održano u njegovoj kući prisustvovali su samo kumovi i članovi porodica.

Sa zaštitom braće Vučić i kuma Petrovića, Branislav Đurđević može da radi što god poželi, pa i da promotivni štand pretvori u restoran "Savanova", najluksuzniju do sada realizovanu prevaru u okviru "Beograda na vodi".

 

    A 1. Kandidati za graditelje

Promotivni restoran "Savanova" izgradila je firma "Millennium Team", koja je od ranije poznata po spornim poslovima.

"Millennium Team", u vlasništvu Stojana Vujka i Ivana Bošnjaka, sa "Srbijagasom" ili uz njegovo posredovanje, u periodu od 2010. do 2012. ugovorio je nekoliko krupnih poslova gasifikacije.

Između ostalog, ta firma je dobila i ugovor za obavljanje pripremnih radova za "Južni tok". Zbog toga je Zorana Mihajlović u prošloj izbornoj kampanji, žestoko kritikovala tu firmu, nazivajući je "Dačićevim preduzećem čije poslovanje je sumnjivo".

Naprednjaci su kasnije nastavili s optužbama protiv "Millennium Teama", ali umesto Dačića počeli su da prozivaju Dragana Đilasa, odnosno njegovog saradnika Cviju Babića, za koga su tvrdili da je samo u jednoj nabavci, za potrebe Beograda, neobjavljivanjem tendera i sklapanjem ugovora s "Millenium Teamom" prekršio Zakon o javnim nabavkama i protivpravno pribavio višemilionsku korist".

Nadležni organi nikada nisu proverili sporne navode, a izgleda da više nema ni potrebe, pošto je izgradnjom "Savanove" ta firma dobila najznačajniji – naprednjački sertifikat o političko-poslovnoj podobnosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije