Архива

Posts Tagged ‘kredit’

VODEĆA ULOGA PREDSEDNIKA VLADE U SRBIJI KA OSTVARIVANJU VELIKOALBANSKOG I NATO PROJEKTA!!?

27. октобра 2016. Коментари су искључени

 

Kao jedan od najcrnjih dana u novijoj srpskoj istoriji, ostaće zabeležen 14. oktobar 2016. godine, kada je takozvani srpsko-albanski "Biznis forum", održan u Nišu, ozvaničio praktičnu primenu velikoalbanskih ideja, pod komandom najljućeg neprijatelja srpske države i njene suverenosti Aleksandra Vučića.

Ceo jedan vek, dakle, kreatori takozvane Velike Albanije, pokušavali su da osvoje ove prostore, nasiljem svake vrste, paktovima sa fašističkim imperijama, završno sa 1999. godinom kad su albanske oružane snage uz američku podršku pokušale da osvoje Kosovo i Metohiju i jug Srbije.

I nije im uspevalo, sve dok se nije pojavio Aleksandar Vučić, veleizdajnik bez premca, koji od prvog dana svog mandata, svom snagom pomaže Albaniju i njene velikoalbanske planove. Na red je došla i izgradnja auto-puta Niš-Priština-Tirana-Drač.

 

           Nikola Vlahović

ALBANSKA ZAVRSNICA

 

Istog dana kad je održan skandalozni "Biznis forum u Nišu" (14. oktobra 2016.), novinska agencija Beta je objavila vest da Vlada Srbije uzima milijardu dolara zajma Fonda za razvoj Abu Dabija, zvanično "za budžetsku podršku", sa kamatom od 2,25 odsto godišnje (inače, islamske banke ne naplaćuju kamatu!).

Da ne bi bilo dileme oko toga kako će taj novac biti potrošen, Vučić je albanskoj delegaciji na "Biznis forumu" u Nišu saopštio da će auto-put prema Draču biti finansiran iz srpskog budžeta! Dakle, šeikovim zajmom iz Abu Dabija.

Ono što Albaniju ne zanima, ali mora da zanima Srbiju i svakog njenog građanina, to je podatak da je reč o zajmu sa periodom dospeća 10 godina, uključujući poček od pet godina, dok je rok otplate pet godina. Dakle, sa kamatama, oko 200 miliona evra godišnje.

Predlog zakona o potvrđivanju ugovora o zajmu koji Srbija uzima od Ujedinjenih Arapskih Emirata dostavljen je Skupštini Srbije i biće na dnevnom redu sednice koja je zakazana za 25. oktobar.

Da stvar bude još crnja, u obrazloženju novog zaduživanja Vlada Srbije je navela da je Zakonom o budžetu za 2016. godinu predviđeno direktno zaduživanje Srbije u iznosu od dve milijarde dolara kod Vlade Emirata! Što znači da će još ovoliko da se zaduži oko izgradnje velikoalbanskog autoputa!

Kako bi cela ujdurma oko "Biznis foruma" sa Albancima u Nišu uspela, Ugovor o kreditu potpisan je 4. oktobra ove godine, mimo očiju javnosti, a u ime Vlade ga je potpisao prvi potpredsednik i ministar inostranih poslova Ivica Dačić.

Svemu ovome "kumovala" je akcija britanske vlade, koja je 11. oktobra, preko svog ambasadora u Beogradu, Denisa O’ Kifa, uručila Aleksandru Vučiću pismo premijerke Tereze Mej, u kojem mu želi "…uspeh u daljem sprovođenju ekonomskih reformi". Ali, O’ Kif je Vučiću predao malo deblju kovertu u kojoj je osim ove zvanične fraze, pisalo još mnogo šta.

Naime, britanska premijerka koja neće nikada doći u Beograd (kao ni njeni prethodnici u poslednjih 35 godina), dala je detaljnu "recepturu" Vladi Srbije i Vučiću lično, kako da se odnose prema svojim "albanskim susedima" i kako da svu svoju ekonomsku strategiju usmere na otvaranje prema Albaniji.

Kad se 14. oktobra Vučić u Oficirskom domu u Nišu zagrlio sa Edijem Ramom, albanskim premijerom i deklarisanom zagovornikom nezavisnosti lažne albanske države na Kosovu i Metohiji, sve je već bilo obavljeno: predsednici privrednih komora Albanije (Luan Bregazi) i Srbije (Marko Čadež) potpisali su memorandum o osnivanju albansko srpske privredne komore a Albaniji je ponuđen i status najpovlašćenije države u trgovinskim odnosima sa Srbijom.

Zdrav razum mora da postavi nekoliko pitanja: Šta Vlada Srbije traži u najsiromašnijoj, najprimitivnijoj i u svakom smislu najzaostalijoj državi evropskog kontinenta? Zar već nije dovoljno prljavog albanskog kapitala ušlo na jug Srbije i to isključivo u kupovinu srpskih imanja, kuća, stanova? Zašto je takozvani "Biznis forum" održan u Nišu a ne u Beogradu ili Novom Sadu, na primer?

Odgovori na ova pitanja upućuju nas u smeru Vučićeve veleizdajničke uloge. Naime, Albanija je "trojanski konj" NATO pakta. Za bolji transport NATO trupa sa jadranskog dela Albanije, potreban je novi auto-put. Niš je strateški važna tačka gde se nalazi aerodrom sa vojno-humanitarnom bazom Ruske federacije. Zločinačka NATO alijansa preko širenja velikoalbanskih "projekata" pokazuje svoje prisustvo. Vučić im svom snagom pomaže u tome.

Ponudio je čak i "mesta za odmor" raznim hohštaplerima iz NATO prethodnice. Stavio je na raspolaganje Bujanovačku, Vranjsku, Zvonačku i Kuršumlijsku banju, koja ima 16.000 metara kvadratnih hotelskog prostora, kao i Lukovsku i Prolom banju. Albanski iseljenici i Albanci sa Kosova koji barataju prljavim kapitalom, već imaju spreman novac za kupovinu ovih lečilišta.

Za poslednjih pet godina, u širem regionu Niša, zvanično je prijavljen stalni boravak preko 11.000 Albanaca sa Kosova i Metohije. Mada većina njih ne živi tu, kupci srpske imovine stalno dolaze, a najviše ih zanima oblast oko Vranja duž granice sa Bujanovcem, ali i Toplički okrug (Prokuplje, Kuršumlija, Blace…), tačnije, sela blizu administrativne linije sa Kosovom…Već opljačkani i od svoje vlade poniženi Srbi, teško odolevaju velikim svotama novca koje im Albanci nude za kuće, stanove, imanja

U međuvremenu, Aleksandar Vučić je svoju veleizdajničku akciju krunisao prećutnim otpisom potraživanja srpske imovine na Kosovu i Metohiji, pozivajući se na Briselski sporazum (za koga on tvrdi da ga "niko nije pročitao"!), mada je poznato da Rezolucija 1244 UN, jedina reguliše položaj Kosova i Metohije!

To je ponovio i ambasador Ruske federacije u Srbiji, Aleksandar Čepurin, još pre tri godine (tačnije, 31.III.2013) u Kosovskoj Mitrovici, kada je rekao da je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija jedini dokument koji reguliše položaj Kosova. Čepurin je tada rekao da, "ako bi sutra svi priznali Kosovo, onda bi bilo teško računati da će prekosutra Srbi ostati na svojoj zemlji".

Tri godine nakon ove izjave, Srba "na svojoj zemlja" ima još manje nego prethodnih godina, zahvaljujući nečuvenom veleizdajničkom poslu Aleksandra Vučića. Njegovi velikoalbanski prijatelji, prisvojili su celokupnu srpsku imovnu, a Srbija i dalje otplaćuje javni dug otetog Kosova i Metohije!

Vraćen je čak i dug od 580 miliona evra, a otplaćuje se i veliki deo spoljnih obaveza Kosova i Metohije. Ovim tempom, Srbija će sve do 2041. godine izmirivati preostale rate vredne 352 miliona evra! Kada se uračuna i kamata, ovaj iznos lako može da dostigne i milijardu evra.

U periodu od 2002. do 31. avgusta 2015, Republika Srbija otplatila je deo javnog spoljnog duga koji se odnosi na korisnike sa teritorije KiM, po osnovu glavnice i kamate, u ukupnom iznosu od oko 580,13 miliona evra. Od toga se 171,06 miliona evra odnosi na glavnicu i 409,07 miliona evra na plaćenu kamatu, rečeno je u Narodnoj banci Srbije.

Deo javnog spoljnog duga, koji o roku dospeća redovno servisira Republika Srbija, odnosi se na dug Kosova i Metohije za obaveze nastale po osnovu ugovora zaključenih između sedamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka prema Svetskoj banci (IBRD), Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, Evropskoj investicionoj banci (EIB) – sada obaveze prema Evropskoj uniji i Vladi Kuvajta.

Obaveze prema Evropskom udruženju železnica (Eurofima) otplaćene su 2007, a prema Banci za razvoj Saveta Evrope (CEB) 2011. Za sada nisu regulisane obaveze Republike Srbije prema Vladi Libije i bivšoj Čehoslovačkoj (klirinški dug).

Prema raspoloživim podacima Narodne banke Srbije, sa stanjem na dan 31. avgusta 2015, deo javnog spoljnog duga Republike Srbije koji se odnosi na obaveze dužnika i korisnika sa teritorije KiM, a koji će dospeti u periodu od septembra 2015. do 2041, po osnovu glavnice iznosi oko 352,05 miliona evra.

Najveći deo preostalog javnog duga Kosova i Metohije odnosi se na Pariski klub poverilaca – više od 200 miliona evra, a potom na Londonski klub poverilaca, više od 100 miliona evra.

Država Srbija ne otplaćuje, u ime Kosova i Metohije, samo deo duga prema Svetskoj banci, sa čijom je otplatom prestala u 2009. godini. Podsetimo, Kosovo je proglasilo nezavisnost 2008. godine, a potom je primljeno u Svetsku banku. Republika Srbija je o prestanku otplate tog dela duga obaveštena jednostavno – pismom iz centrale u Vašingtonu.

P.S. A još jedno svrstavanje Srbije (radi njene kontrole i usmeravanja budućih aktivnosti) je i najskoriji Predlog zakona o osnivanju Fonda za zapadni Balkan!!!!!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

LJUBITELJI PARA I KUPOVINA SRBIJE: FIKTIVNI POSLOVI, PRANJE PARA I DELOVI EVROPSKE KOMISIJE U ZAŠTITI SRPSKIH POLITIČARA?!?

24. јуна 2016. Коментари су искључени

 

U prostorijama Evropske Unije u Briselu nalaze se desetine hiljada dokumenata koji dokazuju da srpski političari uz pomoć funkcionera EU uzimaju novac iz evropskih fondova i troše ga za lične potrebe.

Istrage se, međutim, ne pokreću, jer Evropska komisija ne prikuplja dokaze da bi sprečila dalje krađe, već da bi lakše ucenjivala srpske vlastodršce. Jedan broj istražitelja Evropske komisije odlučio je da tome stane na put pa je "Magazinu Tabloid" predao kompromitujuće materijale koji dokazuju zajednički kriminal domaćih i stranih političara, funkcionera i tajkuna.

 

                           Milan Malenović

SIROKA LJUBAV PREMA PARAMA

 

U Srbiji vlada zabluda kako će nam biti bolje kada budemo pristupili Evropskoj uniji. Naš izvor iz tima istražitelja, koji po nalogu Evropske komisije u Srbiji istražuje tokove novca, tvrdi da je i kod njih situacija slična kao i ovde: korupcija određuje pravce delovanja.

Najmanje su korumpirani službenici na najnižem nivou, tvrdi naš izvor, a što se ide bliže vrhu piramide korupcija je sve veća. Novac nije jedino sredstvo kojim se kupuje naklonost funkcionera EU – mnogi od njih su svesni da je njihov pravi poslodavac neka od velikih zemalja Unije (Nemačka, Francuska, Velika Britanija) ili SAD, tako da svoje delovanje usklađuju sa potrebama i željama tih država da bi mogli da napreduju u karijeri.

Sledeći problem sa Evropskom unijom je nedostatak sredstava. Bara je sve manja, skoro da je presušila, a krokodila je sve više", kaže naš izvor. Zbog toga su mnogi službenici Komisije spremni da zažmure i na oba oka kako bi sebi obezbedili dalje prihode od mita.

Na papiru je Evropska unija za pretpristupne (IPA) fondove Srbiji u periodu od 2014. do 2020. planirala 1.508.000.000 evra. U suštini, taj novac tek trebaju da obezbede zemlje članice, koje imaju dovoljno sopstvenih finansijskih problema, tako da im finansiranje Srbije nije među prioritetima.

Iako EU raspolaže sa većim brojem finansijskih instrumenata kojima kupuje Srbiju, od kojih su IPA fondovi samo mali deo, svuda je uočljiv nedostatak sredstava, zbog čega su i vlastodršci u Srbiji, ali i pojedini funkcioneri Unije, sve nervozniji.

U leto 2014. istražitelji Evropske Komisije koji rade u Srbiji dolaze u posed dokumenata koji pokazuju kako se razne subvencije, donacije i subvencionisani krediti Evropske Unije Srbiji „peru" kako bi se ovde isplatila gotovina i to na ruke vlastodršcima.

„O ovome su nas obavestili sami službenici Evropske komisije iz Brisela tokom jednog brifinga u Centrali", tvrdi naš izvor,"Iz ovoga se jasno vidi da je vrh Evropske Unije odlično upoznat sa ilegalnim tokovima novca koji uplaćuju svi budžetski obveznici Unije u ubeđenju da će biti iskorišćen u ispravne svrhe."

Pare se, po ovoj šemi, ne uplaćuju direktno Srbiji, iako se na uplatnicama ona navodi kao krajnja destinacija, već nekoj trećoj državi, članici EU. Zanimljivo je da se kao „skretnica" za dalje uplate najčešće pojavljuje Danska, država koja je, inače, poznata po svojoj borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije.

Odatle službenici EU sredstva preusmeravaju na račune u Hrvatskoj i Mađarskoj, gde se novac sliva kao prihod neke od privatnih firmi, posle čega se u vidu privatnog zajma ili pozajmice osnivača prebacuje preduzećima u Srbiji i tu se podiže iz banaka i deli između učesnika ovog lanca.

Najmanje jedna polovina svih sredstava koje je Srbiji odobrila EU ide ovim putem. Predstavnici srpskih vlasti potpisuju prijem punog iznosa navodnog kredita ili subvencije. iako u budžet realno stigne tek polovina sredstava.

Istraga afera, posebno onih vezanih za proneveru novca iz pretpristupnih fondova, sve manje se koristi da bi se srpske vlasti naterale da počnu da poštuju zakon i kazne krivce, već sve više da bi evropske kompanije lakše ostvarile svoj uticaj u Srbiji, a da bi i funkcioneri Komisije mogli da naplate svoj deo, što dokazuju materijali koji su "Tabloidu" dostavljeni od istražitelja Evropske komisije.

Multinacionalna kompanija „Glencore" je dokazano ispostava američkih tajnih službi, na prvom mestu CIA-e (videti članak).

Zahvaljujući ovim kontaktima osnivač i vlasnik firme, američki multimilijarder Mark Rič, amnestijom je izbegao kaznu zatvora u trajanju od čak 300 godina, koja mu je u SAD pretila zbog utaje poreza.

Preko svoje ćerke – firme „Renaisco B.V." iz Holandije , ovo preduzeće je jedini vlasnik „Glencore Srb" d.o.o.  iz Novog Sada, na čijem su čelu Csaba Juhasz iz Mađarske i Ernest Christian Barend Mostert iz Holandije.

Vlasnik korporacije „Glencore", Mark Rič, inače je mađarski Jevrejin koji je Holokaust preživeo zahvaljujući saradnji sa fašističkim vlastima Mikloša Hortija, a u SAD je emigrirao posle rata.

„Agroposlovi" d.o.o. iz Beograda je preduzeće koje je pripadalo Čedomiru Jovanoviću, a direktor je svojevremeno bila njegova supruga, Jelena Jovanović. Firma je, između ostalog, u zakup uzela silose „Fidelinke" iz Subotice u kojima je bilo uskladišteno žito Robnih rezervi.

Preko ovog preduzeća je u najvećoj meri išla nezakonita preprodaja ovog žita, zbog čega je krajem 2015. Jelena Jovanović bila privedena. Istovremeno, preko računa „Agroposlova" je Čedomir Jovanović dobijao i novac od američkih obaveštajnih službi kako bi u srpskoj Skupštini lobirao za ulazak Srbije u NATO.

Dana 30. novembra 2013. „Agroposlovi" izdaju „Glencoru Srb" račun broj 01/130104179 za navodnu isporuku 1.100.000 kilograma žita. Ukupna cena od 18.052.729,20 dinara bila je umanjena za 10 odsto, tako da je Glencore" trebalo da plati 16.247.456,28 dinara.

Iako je naknadno naznačeno kako je račun storniran, novac je ipak stigao, ali žito nikada nije predato „Glencoru". Isporuka nije ni bila planirana, jer se radi o fiktivnom poslu kojim je novosadsko preduzeće samo pokrilo redovno plaćanje Čedomira Jovanovića od strane američkih nalogodavaca.

Pomenuto žito je u jednoj noćnoj akciji, sa što je moguće manje svedoka, iz silosa utovareno u kamione „MK Komerca" i prevezeno na Kosovo, gde je ponovo prodato, ovog puta albanskim separatistima iz takozvane Republike Kosovo. Tako je narodni poslanik i predsednik LDP-a dva puta prodao žito koje je ukrao iz Robnih rezervi.

Ovo nije bio jedini posao te vrste između „Agroposlova" i „Glencora Srb". Osoba koja je o ovome obavestila istražitelje Evropske Komisije, a koja je radila u Jovanovićevoj firmi, tvrdi kako je sve ovakve transakcije nadgledao isključivo Zoran Draga Popović, rodom iz Pakraca, Hrvatska, i niko više.

Popović je, po informacijama pomenutog informanta, bio angažovan i kada je preduzeće „Agroposlovi" osnivano i jedini je smeo da ima uvid u dokumentaciju o sumnjivim transakcijama. Uživao je, očigledno, neograničeno poverenje bračnog para Jovanović.

Svesni da bi ovakvi dokumenti mogli da ih oteraju na robiju, rukovodioci „Agroposlova" su uveli pooštrene mere bezbednosti. Zaposleni nisu smeli u prostorije firme da unose mobilne telefone sa kamerom, niti su smeli iz prostorija da iznose bilo kakva dokumenta. Prilikom izlaza su skidani do gola i detaljno pretresani.

Uprkos ovakvim merama dobar deo kompromitujućih materijala je iznet i dostavljen istražiteljima Evropske Komisije, ali i ovdašnjim pravosudnim organima. Ni jedan postupak, kako onaj u Briselu, tako ni onaj u Beogradu, nikada nije pokrenut sa mrtve tačke, jer se američka administracija potrudila da Čedomir Jovanović nezvanično bude aboliran.

Na dugačkom spisku menica koja su izdavala Jovanovićeva preduzeća SHSF i "Agroposlovi", a do koga su došli istražitelji, nalazi se i ime Slavice Janjušević. Pomenuta gospođa je jedino fizičko lice koje je dobijalo menice, sve ostalo su preduzeća, što i jeste uobičajeno u poslovnom svetu.

Gospođa Janjušević je za samo pet dana, tačnije od 25. decembra do 31. decembra 2013. od „Agroposlova" dobila i realizovala menice u ukupnoj vrednosti od oko 12 miliona dinara.

U periodu od 10. do 15. januara 2014. gospođa Janjušević od Jovanovićevog preduzeća SHSF dobija i naplaćuje menice u ukupnoj vrednosti od oko 13 miliona dinara. Ukupno ona za manje od mesec dana od obe firme dobija preko 25 miliona dinara.

Gospođa Janjušević je osnivač i vlasnik preduzeća „Kirka Corporation" d.o.o. iz Zemuna, u okviru koga posluju i preduzeća za proizvodnju i trgovinu farmaceutskim materijalom i lekovitim biljem.

Za Čedomira Jovanovića se, istina, priča kako pokušava uz pomoć raznih medikamenata da izbeli svoju kožu i tako prikrije romsko poreklo, ali pomenute menice nisu izdate ni na jedno preduzeće iz ove branše, već na ime gospođe Janjušević lično.

Moguće je da je u pitanju „pranje" para, a možda je u pitanju i drugo, sumnjaju istražitelji Evropske Komisije.

Da je Jovanović zaista prao pare, vidi se iz toga da je SHSF 3. februara 2014. izdao dve blanko menice (brojevi AA8268762 i AA8268762) i to u korist republičke Agencije za obezbeđivanje i finansiranje izvoza (AOFI, ranije SIEPA) .

Kao svrha je navedeno: „Jemstvo za Kirku". AOFI po odlukama Vlade, odnosno Aleksandra Vučića lično, daje bespovratne kredite za subvencionisanje izvoza, mada se novac koristi u druge svrhe.

Kako je reč predsednika Vlade dovoljna za davanje subvencije, zbog čega je „Kirka", pored sopstvenih menica, kao dodatnu garanciju priložila i menice Jovanovićeve kompanije?

Novac, smatraju istražitelji EK, uopšte nije ni bio namenjen preduzeću "Kirka", već Čedi Jovanoviću, čije je drugo preduzeće, „Agroposlovi", u isto vreme već uzimalo drugu subvenciju, takođe od AOFI-ja, pa je "Kirka" tako poslužila samo kao maska da se od javnosti sakrije koliko je vlast naprednjaka ukupno platila usluge jednog od vođa „opozicije".

Naime, samo devet dana pre vanrednih parlamentarnih izbora 2014, tačnije 7. marta, „Agroposlovi" predaju šest blanko menica AOFI-Faktoringu (služba za naplatu) , kao garanciju najverovatnije za bespovratni zajam u iznosu od 150 miliona dinara, čije je odobrenje od Saše Radulovića prethodne jeseni zahtevao lično Aleksandar Vučić.

Pošto je ministar Radulović odbio da odobri taj više nego sumnjivi kredit i zatim napustio Vladu, umesto njega potpis na ugovor stavlja Dušan Vujović, tada samo vršilac dužnosti ministra privrede i to u tehničkoj Vladi!?! Možemo samo da zamislimo kakve je sve „zajmove" Vujović odobravao u vreme dok je imao pun mandat ministra.

Jedini izvozni posao Jovanovićevih preduzeća bio je šverc iz Robnih rezervi ukradenog žita na Kosovo, pa tako ispada da su srpski poreski obveznici hranili separatiste u ovoj samoproklamovanoj državi. Ovde treba napomenuti da su sve menice izdate kao garancije u međuvremenu postale bezvredne, jer su i „Agroposlovi" i SHSF otišli u stečaj.

Ovo nisu jedine pare koje je Jovanović dobijao za verno služenje interesima SAD i NATO pakta.

Jedan od značajnih izvora korupcije kako političara iz Srbije, tako isto i onih iz Evropske Unije, jesu i subvencionisani krediti za razne namene koje odobrava „Evropska banka za obnovu i razvoj" (EBRD). Zvanična svrha ovih „kredita" je da se pospeši poslovanje srpskih kompanija.

„Ono što nam je upalo u oči prilikom provere poslovanja ‘Fidelinke’  i preduzeća u vlasništvu Čedomira Jovanovića, jeste veliki broj menica koje su ‘Agroposlovi’ i SHSF izdali ‘Banci Intessa’ i ‘AIK banci’, kao garanciju za zajmove", tvrdi "Tabloidov" izvor iz EK. „U najmanje jednom slučaju postoje osnovane sumnje da se radi o dobijanju subvencionisanog kredita iz linije koju je otvorila EBRD."

Kod ovakvih poslova, „Evropska banka za obnovu i razvoj"  obezbeđuje sredstva i snosi rizik naplate, dok je ovdašnja banka samo serviser na čijim šalterima se novac predaje zajmoprimaocu, u ovom slučaju „Agroposlovima".

Nijedno od preduzeća Čedomira Jovanovića u kontrolisanom periodu (2013. do kraja 2014. godine) nije posedovalo ni bonitet, niti poslovni plan koji bi opravdao dodelu ovih sredstava.

„Jasno nam je da se tu radi o klasičnom podmićivanju političara", tvrdi naš izvor iz Evropske Komisije. „Posebno zato što su ovakve isplate ‘Intesse’ i ‘AIK banke’ naglo prekinute posle republičkih izbora od 16. marta 2014. kada je postalo jasno da LDP nije prešao cenzus i da je politička karijera Jovanovića na zalasku."

O kriminalnim aktivnostima predsednika LDP-a Evropska komisija ima dokumentovana saznanja unazad do 1996. godine. Po tvrdnjama istražitelja Jovanović danas raspolaže sa oko 30 miliona evra, što je samo mali deo sume koju je imao pre oko deset do petnaest godina.

Da bi se ispitali svi detalji poslovanja preduzeća Čedomira Jovanovića i njegove supruge, istražiteljima je potrebna saradnja srpskih institucija. koja je do sada izostala.

Čudnovato je i da se funkcioneri u Briselu oglušavaju o zahteve sopstvenog istražnog tima u Srbiji da se izvrši jači pritisak na ovdašnje vlasti. Očigledno je da sadašnje stanje svima odgovara.

Obimni materijali o jednoj od 24 sporne privatizacije, u kojima ima i dokaza o zloupotrebi para iz IPA fondova, predao je G. V. (ime poznato redakciji) istražiteljima Evropske komisije u Srbiji 27. septembra 2013. godine. Posle predviđene obrade, dokumenta su poslata u Brisel i – to je bilo sve od istrage.

Na jednom skupu povodom Dana Evrope 2014. godine, G. V. javno postavlja pitanje šefu Delegacije EU u Srbiji Majklu Devenportu zašto Unija štiti kriminalce koji proneveravaju novac iz IPA fondova i ignoriše predate prijave.

Jadranka Joksimović, ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije, zbog ovoga je burno reagovala, pa je izgledalo kao da želi i fizički da se obračuna sa osobom koja javno postavlja nezgodna pitanja.

Za razliku od nje, Devenport je imao više kućnog i diplomatskog vaspitanja, pa je predložio da mu se sporni materijali još jednom pošalju e-mejlom. Dubravka Savić, šef Devenportovog kabineta, 20. maja 2014. elektronskom poštom potvrđuje prijem materijala, čime se završila korespodencija između podnosioca prijave i Delegacije EU u Srbiji.

Zajedno sa grupom drugih nezadovoljnih iz Srbije G. V. u julu mesecu 2014. odlazi u Brisel na sastanak sa članovima Evropske komisije zaduženim za borbu protiv korupcije i kriminala. Iz izveštaja koji je kasnije predao istražiteljima EK u Srbiji, proizilazi sledeće:

„…Došli smo pred zgradu EK gde se nalazi to odeljenje. Ne znam kako se ulica zove, ali u njoj su sedišta svih mogućih komisija i agencija EU. Cela ulica je njihova. Posle detaljnih kontrola uveli su nas u jednu sobu bez prozora, u kojoj su bila tri svetlo-bež stola i okrugle rotirajuće kancelarijske stolice plave boje. Zidovi su bili beli, od nekog materijala sličnog šper-pločama, bez ikakvih ukrasa. Na podu je bio tamni itison, a sa plafona su nas obasjavale neonske lampe. Sve je bilo sterilno, hladno, bezlično…Dočekala nas je Sabina Zwanpoel sa još nekoliko službenika EK…"

Članovi grupe su pojedinačno iznosili svoje probleme, neki su izlaganja potkrepili dijagramima i tabelama, a svi su doneli obilje dokumenata. Oko podneva je Sabina predložila da se napravi pauza za ručak i konsultacije predstavnika EK, posle čega će sastanak biti nastavljen.

Ova pauza je, međutim, iskorišćena da se jednom članu grupe iz Srbije predloži da se prijave „zaborave", a da će zauzvrat svako od njih dobiti po oko 100.000 evra kao „odštetu".

Očigledno je da samoj Evropskoj komisiji  nije odgovaralo da se nastavi istraživanje mahinacija sa parama iz pretpristupnih fondova. Interes EU nije da se u Srbiji uvede vladavina prava, već da se pribave dokazi pomoću kojih bi se ucenjivali ovdašnji vlastodršci.

 

    A 1. Čedomiru Jovanoviću nema ko da sudi

U ovom trenutku postoji šest preduzeća koja u svom imenu nose ime "Kirka". "Kirka corporation" d.o.o. iz Zemuna je u vlasništvu Slavice Janjušević. "Kirka-Suri" d.o.o. iz Beograda (Palilula) danas je u vlasništvu Bogića Despotovića i poseduje još dva zavisna preduzeća: "Kirku Te-To" d.o.o. (100 odsto udela) i "Kuzinu Kirku" d.o.o. (49 odsto). Oba pomenuta preduzeća se nalaze na istoj adresi kao i matična firma.

Preduzeće Čedomira Jovanovića SHSF d.o.o. bilo je do 22.7.2015. jedini vlasnik "Kirka-Surija" i tada je Jelena Jovanović bila direktor. "Kirka-Suri" je preduzeću "Intersteel" d.o.o. dugovala 13.719.459 dinara i 50. 699, 50 evra, što je potvrđeno pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Beogradu od 1.4.2015. godine.

U toku sudskog postupka, Jovanović (tada predsednik nadzornog odbora dužnika) pokušao je da se vansudski nagodi sa direktorom poverioca, Igorom Koljajem, tako što mu je obećavao državne subvencije iz AOFI fonda posle vanrednih republičkih izbora 2014. U to vreme je lider LDP-a bio ubeđen da njegova stranka prelazi cenzus i da će on na neki način biti deo nove vlasti.

Pošto Koljaja nije želeo da prihvati ovu ponudu, bračni par Jovanović započinje nezakonito otuđivanje imovine preduzeća "Kirka-Suri" u cilju izbegavanja plaćanja duga. U tu svrhu Jelena Jovanović 14.7.2015. angažuje advokata Sergeja Đuretića koji priprema preregistraciju preduzeća na Bogića Despotovića do koje i dolazi 22.7.2015.

Sedam dana pošto je preuzeo firmu Despotović kompletnu nepokretnu imovinu preduzeća prodaje samom sebi i to po ceni koja je višestruko niža od tržišne i na otplatu od 10 godina. U to vreme je Despotović znao da je protiv "Kirka-Surija" pokrenut izvršni postupak prinudne naplate pomenutog duga, u toku koga su prodate nepokretnosti već bile popisane od strane ovlašćenog izvršitelja, zbog čega je otuđenje ove imovine nezakonito.

Despotović je lično bio prisutan tokom popisa imovine 10.7.2015. i poveriocu rekao kako su kuće u vlasništvu "Kirke-Surija" izgrađene na njegovom zemljištu, kao i da je i on sam žrtva prevara Čedomira Jovanovića. Potom je, kako izgleda, od žrtve postao saučesnik.

Dok je trajala pravna borba sa "Kirka-Surijem" oko poništaja kupoprodajnog ugovora, ovo preduzeće je otišlo u stečaj, pa su pomenute nepokretnosti postale deo stečajne mase na koju imaju pravo svi poverioci, a ne samo "Intersteel".

Zbog postojanja osnova sumnje da su izvršili krivična dela zloupotrebe položaja odgovornog lica, Koljaj 3. februara 2016. Višem javnom tužiocu u Beogradu podnosi krivičnu prijavu protiv: Čedomira Jovanovića, Jelene Jovanović, Bogića Despotovića i Đorđa Markovića.

Prijava do danas nije procesuirana, a pošto je Jovanović ponovnim ulaskom u Skupštinu Srbije stekao poslanički imunitet, najverovatnije će ostati nekažnjen za ova i druga počinjena nedela.

U šumi preduzeća registrovanih u Agenciji za privredne registre očigledno ima dosta onih čiji je krajnji vlasnik bio (a kod nekih je još uvek) Čedomir Jovanović.

Iz slučaja "Intersteela" vidi se da pomenuti političar ne preza od nuđenja da svoje privatne dugove plati iz republičkog budžeta. Da bi se utvrdio tačan broj ovakvih slučajeva, briselskim istražiteljima je potrebna saradnja državnih organa Srbije, ali do nje ne može da dođe dok je Čedomir Jovanović pod zaštitom američkih službi.

 

    A 2. Čedine kabinetske orgije

Jelena Jovanović, Čedomirova supruga, bila je samo formalno direktor „Agroposlova". Sve odluke je donosio njen muž, a u njegovom odsustvu to je činio Zoran Popović. Svedok iz pomenute firme je istražiteljima Evropske komisije rekao kako je Čeda Jovanović povremeno dolazio u službene prostorije ovog preduzeća i iza zatvorenih vrata nasamo razgovarao sa Popovićem.

Kada nije imao službene razgovore sa pomenutim čovekom od poverenja, Jovanović bi u kabinetu orgijao sa svojom suprugom. Bili su toliko bučni i neobuzdani, da su saradnici imali utisak da slušaju snimanje porno filma.

Jednom je Čedomir Jovanović pobesneo zbog nečega i polupao sve kompjutere u prostorijama preduzeća. Sledećeg dana je stigla nova i još skuplja oprema. Kako je Jelena provodila slobodno vreme, koga je imala u izobilju, najbolje ilustruje jedan razgovor koji je vodila sa svojom dobrom prijateljicom, a kome je slučajno prisustvovao i informant EK. Pošto joj se prijateljica požalila kako ni posle nekoliko godina braka ne može da zatrudni, Jelena ju je posavetovala: „…Uzmi mog ličnog fitnes trenera. On garantovano pravi decu."

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DOMAĆA (??) AVIO FLOTA U NAJAM I UZ KREDIT SA GUBITKOM…

21. маја 2016. Коментари су искључени

 

Nabavka na lizing polovnog „Erbasa 330-200" od indijske avio kompanije, deo je jednog šireg dogovora između „Er Indije" i „Etihada", u okviru koga je arapska kompanija uz pomoć mita za sitne pare kupila pet „Boinga", a obavezala se, za uzvrat, da nekome utrapi dva „Erbasa" koji se već dve godine ne koriste.

Žrtva je, kao i obično, poreski obveznik iz Srbije koji će narednih godina morati da plaća 12 miliona dolara godišnje za najam ovih letelica.

 

                 Milan Malenović

KREDIT SA GUBITKOM

 

Na beogradski aerodrom „Nikola Tesla" sleteo je 11. maja 2016. „Erbas”  koji je dočekan uz neviđenu medijsku pažnju, kao da se radi o vazduhoplovu koji smo mi sami proizveli.

Pomenuti „Erbas" je na lizing uzet od „Er Indije", preduzeća koje je osnovala državna indijska kompanija „Er Indija LTD". Proizveden je 2007. godine, kada je i počeo da leti, ali je iz saobraćaja povučen već 2014. i od tada je bio u nekom hangaru. „Er Indija" ima još jednu letelicu istog tipa, koja je takođe kupljena 2007, a u „penziju" poslata 2014.

„Er India" ima više prekookeanskih letova, a poseduje i dve ćerke kompanije koje su, takođe, avioprevoznici. Razlog zbog koga su oba „Erbasa 330-200" koje je posedovala ova indijska kompanija povučeni iz upotrebe, je taj što se radi o zastareloj verziji, koja nije mogla da se meri sa daleko modernijim letilicama iste klase koje proizvodi „Boing", ali i sam „Erbas".

Godinu dana pošto je pomenuti avion isporčen indijskoj nacionalnoj kompaniji, „Erbas" je predstavio novu verziju istog modela, a 2012. je u proizvodnju puštena aktuelna verzija, koja košta 229 miliona dolara.

„Er Srbija” je u većinskom vlasništvu države Srbije, ali manjinski vlasnik, „Etihad" iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, postavlja menadžment koji odlučuje koje letilice i pod kojim uslovima će biti preuzete. Do sada je „Er Srbija" uzimala avione iz zaostavštine nekadašnjeg JAT-a, kao i one koje pripadaju „Etihadu" ili nekoj njegovoj ćerki firmi. Sada je menadžment odlučio da se letilica nabavi od „Er Indije", kompanije sa kojom je „Etihad"  poslovao i u prošlosti.

Naime, „Etihad" je u 2013. od „Er Indije" kupio pet aviona „Boing 777-200" za ukupnu cenu od samo 336,5 miliona dolara (jedna letilica ovog tipa košta oko 300 miliona dolara). Pomenuti avioni su takođe u stanju da obavljaju prekookeanske letove i koristili su se za linije između Indije i San Franciska u Sjedinjenim Američkim Državama, a sada lete između Dubaija i Los Anđelesa.

Zbog čega menadžment „Er Srbije", koji postavlja arapski partner, nije od „Er Indije" za petinu cene kupio „Erbas", kao što je „Etihad" učinio sa pet „Boinga", nego se odlučio za nepovoljniju varijantu iznajmljivanja po ceni od šest miliona dolara godišnje po letilici?

Celokupni posao oko nabavke aviona bio je sproveden potpuno netransparentno. Ne zna se ni da li je Dane Kondić, generalni direktor „Er Srbije", tražio i ponude od drugih kompanija ili je bez pogovora morao da prihvati ponudu „Er Indije".

Indijska javnost je u leto 2014. kritikovala prodaju „Boinga" „Etihadu", smatrajući da je cena apsolutno preniska. Da bi opravdali ovaj posao, menadžeri „Er Indije" su izjavili kako je prodaja izvršena u okviru šireg dogovora sa „Etihadom" koji je podrazumevao i uzimanje letilica na lizing. Očigledno je i lizing dva „Erbasa" „Er Srbiji" deo sporazuma koji su indijski mediji nazvali skandaloznim.

Upravo na ovom poslu vidi se koliko je po Srbiju nepovoljan ugovor sklopljen sa „Etihadom". Novcem iz budžeta, naime, naša država garantuje za izvršenje svake obaveze koju, po naređenju iz Abu Dabija, preuzme menadžment „Er Srbije", pa tako i za plaćanje lizinga „Er Indiji". Sa druge strane, „Etihad" je obavezan samo za plaćanja u toku važenja ugovora, koji ističe 2018.

Pošto i samo rukovodstvo „Er Srbije" priznaje da će linija Beograd – Njujork početi da se isplaćuje tek za nekih dve godine, pitanje na koje nema odgovora glasi: čime je „Etihad" garantovao da će u slučaju da istupi iz ugovora platiti polovinu do tada nastalih gubitaka „Er Srbije"?

Kako najavljuje Aleksandar Vučić, „Er Srbija" je ugovorila preuzimanje na lizing i drugog „Erbasa 330-200" koji ima „Er Indija", a koji treba da stigne do kraja ove godine.

Daleko od očiju javnosti Dane Kondić je potpisao i ugovor o kupovini deset novih letilica tipa „Erbas 320 neo", koji koštaju između 98 i 107 miliona dolara po komadu. Ovi avioni biće isporučeni između 2018. i 2020. godine, a kredit za njihovu nabavku, u vrednosti od preko milijardu dolara, otplaćivaće buduće generacije srpskih poreskih obveznika.

Da podsetimo: petogodišnji ugovor između Vlade Srbije i „Etihada" o podeli „Er Srbije" ističe upravo 2018, kada treba da stignu prvi „Erbasevi 320 neo".

Kako je objavljeno 2013. na sajtu „Er Srbije", pomenuti novi „Erbasovi" su od proizvođača kupljeni preko „Etihada", tako da će Srbija dug otplaćivati arapskoj avio-kompaniji koja je i kumovala ovom poslu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

REŽIMSKA PUTOGRADNJA: KREDITI ZA PUTEVE ZAVRŠILI U DŽEPOVIMA STRANAKA, TAJKUNA, KOMPANIJA…

12. маја 2016. Коментари су искључени

 

Više od dvadeset godina traje izgradnja takozvanog Koridora 10, trase međunarodnog auto puta kroz Srbiju. Više od 25 godina traju pokušaji da oko glavnog grada Beograda bude sagrađena obilaznica.

Za 15 godina povučeno je oko 6 milijardi evra kredita za izgradnju puteva u Srbiji, a još toliko je dato iz budžeta za istu namenu. Skoro polovina tog novca završila je u džepovima stranačkih mafija, tajkuna, kriminalaca i izvođača radova koji su novac uzeli a posao nisu završili. Na ovaj način, nikad niko nije platio skuplji put u propast u savremenoj Evropi…

 

                      Nikola Vlahović

KORIDOR KO SVETOG PETRA2

 

Blizu granice Srbije i Mađarske, na trasi auto-puta koji se odvaja ka Horgošu, takozvani Y (ipsilon) krak, dvadeset kilometara južno od Subotice, dakle, deonice koja treba da povezuje autoput sa graničnim prelazom Kelebija, trećina puta je asvaltirana još pre deset godina, a za ostali deo bili su urađeni pripremni radovi.

Onda se godinama ništa nije dešavalo…Samo su vetrovi i kiše ispirali i drobili asvalt i šljunak, a korov je prekrio celu trasu…Precizna cena ovih "pripremnih radova" koji su propali nebrigom izvođača poslova i države kao naručioca, nikada nije objavljena, mada se među upućenima operiše sumom od više desetina miliona evra.

Ovakvih i sličnih primera ima širom Srbije, gde god se prilikom izbora slavila "veličanstvena" režimska putogradnja. Milijarde evra su potrošene iz nepovoljnih kredita MMF-a, EBRD-a i Svetske banke, a Srbija i dalje nema putnu mrežu dostojnu veka u kome živimo.

Dana 5. aprila ove godine, ministarka infrastrukture Zorana Mihajlović, valjda u nameri da pokaže svome premijeru kako je "budna i na zadatku", dala je sledeću izjavu za medije: "…Kada sam dolazila danas u Užice preko Rudnika, na deonici od 27 kilometara nismo zatekli nijednog radnika i to je drugi put da prolazim tim putem i da ne vidim radnike.

Izvođač je Srbija auto-put i moj poziv je da pod hitno pošalju svoje radnike i počnu da rade!". Mihajlovićeva je još upozorila izvođače na obnovi puteva da će biti raskinuti ugovori s firmama čijih radnika nema na terenu. Sve je to uredno preneo i dnevni list "Blic" sa pretećim naslovom "27 kilometara puta, i nijedan radnik – slede otkazi!".

Režimski mediji poput "Blica" mogu da lažu i govore poluistine. Ministarka može da daje sebi još više na važnosti. Ali, javnost ima pravo da zna pozadinu ove farse. Jer je istina prilično drukčija. Naime, ne proveravajući lično šta se dešava na pomenutoj trasi puta, Mihajlovićeva je kritičnog dana pozvala telefonom Zorana Drobnjaka direktora JP "Putevi Srbije", pa je on lakonski "uverio" da su radnici morali da budu na terenu ali da ne zna zašto ih nema.

Glumeći nevešto da je isprovocirana, Mihajlovićeva je odmah saopštila da će "u narednih sedam dana" ekipe ministarstva obići sve deonice na kojima se obnavlja putna mreža u programu koji finansiraju Svetska banka, Evropska investiciona banka, Evropska banka za obnovu i razvoj i država Srbija sa ukupno 400 miliona evra za obnovu oko 1.100 km puteva širom zemlje. "…

Imenovaćemo svakog izvođača koji ne radi svoj posao i budite sigurni da će već u naredne dve nedelje biti raskinuti ugovori ukoliko ne počnu da rade. Niko nema prava nijedan dan, niti sat da ne bude na terenu, jer je vlada dala garancije za taj novac", pretila je praznom puškom Mihajlovićeva.

Prošlo je tih sedam dana i ništa se nije desilo. Ispostavilo se da izvođač radova čeka pare i da niko neće džabe da radi. Čim je shvatila da se "zatrčala", dala je jednu "futurističku" izjavu, prepunu lepih obećanja. Na primer, da će u putnu mrežu u Zlatiborskom okrugu biti uloženo milijardu i po dinara i da će samo na teritoriji Užica biti uloženo u 46 kilometara 400 miliona dinara. Dakle, tek će biti uloženo! Tj. da ništa još nije uloženo!

Ipak, ako je neko i bio angažovan, država kao investitor, i nadležna ministarka, bili su dužni da imenuju nezavisni projektantski biro da obavlja nadzor radova i podnosi izveštaje o njihovom napredovanju (nedeljne, mesečne, tromesečne…), a ne da neko iz Vlade sporadično prolazi putem i gleda gde su radnici.

Nanizala su se i druga pitanja: zašto ministarka uopšte javno upozorava nekoga, zašto odmah nije raskinula ugovor (ako ga ima) i da li sve to priča samo u političkoj kampanji, a stvarno je odlično obaveštena da je problem u kreditu koji neko iznad nje nenamenski troši?

Građevinski inženjer R. Radović, koji je godinama radio za nekada ugledne jugoslovenske firme u afričkim i azijskim državama na izgradnji auto-puteva, kratko za Magazin Tabloid ovim povodom kaže: "…Radovi zavise isključivo od toga da li je država odradila eksproprijaciju trase i svu potrebnu pravnu dokumentaciju za radove i da li je uplaćen avans i sredstva po situacijama, da li postoje kašnjenja. Ukoliko su ova prethodna dva uslova ispunjena onda možete razmatrati da li je potrebno da ljudi budu na terenu ili ne ili je sve u okviru definisanog roka….

Nije gospođin posao da broji radnike po putu, nego da zastupa državu, odnosno obezbedi finansiranje. To znači da do datuma određenim ugovorom, posao mora da bude gotov. Zna se kakve su posledice i koliko se ne poštuje ugovor. Da li radi 1 ili 100 radnika, to nju nije briga. U organizaciju nijedne firme ona ne sme da se meša…".

Zvanične informacije govore da je, na primer, u 2014. godini izgrađeno nešto više od 50 kilometra puta u celoj Srbiji (poređenja radi, za samo jednu noć je postavljeno 14 kilometara najkvalitenijeg specijalnog asvalta, za poletno-sletnu aerodromsku pistu u bilizni Ciriha u Švajcarskoj).

Oba kraja Koridora 10 trebalo bi da budu izgrađena do kraja ove 2016. godine. A, Koridor 11, kažu, biće gotov do sredine 2017. Ništa od toga nije realno. Ove investicije finansiraju se iz pet kredita u iznosu od oko dve milijarde evra.

Jer je praksa pokazala, da tako unapred obezbeđen novac bude dobrim delom potrošen u druge namere, "preusmeren", opljačkan ili naprosto sakriven na nekim, samo Vođi poznatim računima.

Državni sekretar u Ministarstvu građevine pokušao je da opravda sadašnji režim i svu krivicu prebaci na onaj prethodni pa je kazao: "… prebrzo se ulazilo u kredite, bez planske dokumentacije, a i kada je tako rađeno, to je činjeno loše, te da je odgovornost išla po vertikali", i dodao da je ključni period za propadanje tih investicija bio od 2008. do 2012. (sve do dolaska Vučića na vlast, a tada je, valjda, krenula "procvat").

Stanje od 2012. godine do danas je znatno gore. Na primer, put prvog reda, Kragujevac-Batočina, ukupne dužine dvadeset kilometara, koji treba da ide po skoro ravničarskom kraju sa blagim bregovima, ušao je u petnaestu godinu izgradnje! Zato što nema kazni za izvođače, nema raskida ugovora sa "partnerom" bliskim svakoj vlasti, sve je smišljeno da novac bude potrošen a projekat nikada završen.

Više od šest milijardi evra kredita podignutih u poslednjih deset godina za putogradnju u Srbiji (i još toliko "zahvaćeno" iz Budžeta), završili su u džepovima stranaka, tajkuna, prebogatih kompanija koje su započele a nisu završile radove i slično.

Nikome ni u sadašnjoj vladajućoj strukturi, kao ni bilo kome ko je u vezi sa njom, ne pada na pamet da se bilo koji projekat završi. Dokle god je neki projekat otvoren, postoji milion prilika za malverzacije. Kad posao "stoji", to je najbolji znak da se svi "ugrađuju" ili otimaju iz povučenih sredstava.

"Izvođač" jednom godišnje nabaci tek koji kilometar asvalta, radi stvaranja privida da se nešto radi i da uzme još koji milion evra i tako u krug. Ako za petnaest godina sve dosadašnje vlade nisu htele da završe autoput do Makedonije, šta očekivati od "Koridora 11" i ostalih nazovi kapitalnih investicija?

Ali, ključno pitanje u ovoj korupciji ogromnih razmera je: ko je i kako bez projekata dolazio do međunarodnih kredita? Još manje je jasnije projektovanje iz fotelje. Ako neko jednom uradi loše projekat, pa izvođači po tom osnovu sklope gomilu aneksa ugovora, kako je moguće da taj nije poslovno diskreditovan zašto se takvom nekom i dalje nude visoko profitabilni poslovi? Zbog čega glavne projektantske kuće u Srbiji nisu nikada bile predmet ozbiljnih kontrola države? Jer, gde god su CIP i Institut za puteve na sceni, tu su i problemi u izvođenju radova.

Ima i gore od toga. Došlo je do ideje o privatizovanju ovih institucija, koja je potekla od vrlo ozbiljne putarske mafije.

Ministarka Mihajlović na svakom mestu u predizbornoj kampanji govori kako će "njena vlada" da završi svaki metar autoputa. Istina je da ne postoji nijedan metar koji je izgrađen a da je kvalitetan i po standardima, da nije nešto oteto, da nije bilo prevare i manipulacije.

 

    A 1. Zašto bivši direktor JP Putevi Srbije Zoran Drobnjak i dalje radi?

U Službenom glasniku broj 105, koji je štampan 29.11.2013. godine, objavljeno je Rešenje Vlade Republike Srbije o imenovanju direktora JP Putevi Srbije i tu piše da je Zoranu Drobnjaku prestao mandat vršioca dužnosti generalnog direktora, a posle toga da se imenuje Zoran Drobnjak za vršioca dužnosti direktora JP Putevi Srbije od 29.11. 2013. godine.

Iz rešenja se može izvući zaključak da je Zoran Drobnjak po drugi put imenovan za vršioca dužnosti direktora JP Putevi Srbije i da mu je drugi mandat od 6 meseci trajao do 29.05.2014. godine. Sada se iz člana 52. novog zakona vidi to isto, samo da period obavljanja funkcije v.d. direktora ne može biti duži od jedne godine. I pored svega ovoga Zoran Drobnjak i dalje vrši poslove direktora u JP Putevi Srbije.

Opšte je poznata činjenica da se protiv Zorana Drobnjaka vodi krivični postupak zbog zloupotrebe službenog položaja, pred Specijalnim sudom u Beogradu.

Shodno tome, Zoran Drobnjak mora da bude suspendovan, a ne kao što se do sada događa da dolazi na posao i obavlja funkciju direktora. Pitanje je kako neko protiv koga se vodi krivični postupak zbog zloupotrebe službenog položaja može da predstavlja i zastupa javno preduzeće, rukovodi njegovim radom, vodi poslovanje, odgovara za zakonitost rada itd. Zašto Nadzorni odbor ne reaguje i kome ovakvo stanje odgovara?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DRŽAVA DUBOKO ZAVLAČI RUKE U DŽEP NARODA DA BI TAJ NOVAC DAVALA KAO SUBVENCIJE IZABRANIM LJUDIMA

15. фебруара 2016. 1 коментар

 

Za samo dva meseca „uspešnog" poslovanja ministra finansija Dušana Vujovića, tačnije od kraja novembra 2015. do kraja januara 2016, javni dug Srbije se uvećao za skoro 70 milijardi dinara! Na kraju januara meseca 2016. godine, ukupni javni dug Srbije krajem januara 2016. iznosio je 3.060.339.536.324 dinara, ili preko 25 milijardi evra!

Podeljen po broju stanovnika, iznosi oko 4.000 evra po svakom građaninu! Građani će morati da otplaćuju ove dugove, ali to neće zaustaviti vladajuću oligarhiju da i dalje prebacuje novac iz budžeta u svoje džepove.

 

                Igor Milanović

TROSENJE PARA IZ BUDZETA1

 

Laž je osnova naprednjačke politike i bez nje, kao i korumpiranosti, ova vlast bi se odavno urušila.

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je 29. januara slavodobitno novinarima rekao kako je suficit u budžetu za januar mesec skoro 250 miliona evra. Tom prilikom, istina, nije rekao kako ga je sramota koliko nam dobro ide, ali jeste kazao kako se ovakav „uspeh" nije očekivao.

Premijer je takođe zaboravio da kaže kako je 28. januara Uprava za javni dug objavila da je tog dana Republika Srbija prodala obveznice sa rokom dospeća od dve godine u ukupnoj vrednosti od 25 milijardi dinara, odnosno nešto malo više od 200 miliona evra. Dakle, navodni budžetski suficit nije nastao uštedama ili povećanjem fiskalnih prihoda, već daljim zaduživanjem.

Za samo dva meseca „uspešnog" poslovanja ministra finansija Dušana Vujovića, tačnije od kraja novembra 2015. do kraja januara 2016, javni dug Srbije se uvećao za skoro 70 milijardi dinara!

To enormno zaduživanje, kao i čist marketinški potez da se za javnost stanje u budžetu objavljuje dan pre redovnih isplata, stvorili su privid kako je fiskalna konsolidacija, navodno, uspešna. U stvarnosti, nikada nam gore nije bilo.

Ukupni javni dug Srbije krajem januara 2016. iznosio je 3.060.339.536.324 dinara, ili preko 25 milijardi evra! U toku 2015. Vlada nas je zadužila za dodatnih skoro dve milijarde evra, a do početka ovog leta planira se dodatno zaduživanje od najmanje milijardu evra.

Ovako pribavljen novac se ne troši za dobrobit naroda, već za bezbrižan život onih na vlasti.

 

       Čije pare Vučić poklanja Italijanima?

 

Treba se podsetiti oktobra 2012. godine, kada je sadašnji predsednik Vlade bio prvi potpredsednik Vlade u kojoj je njegova Srpska napredna stranka imala većinu ministara. Tada je država potpisala ugovor o dodeli bespovratnih sredstava  italijanskoj kompaniji „Geox" u visini od 11.250.000 evra za izgradnju fabrike cipela. Bar su pare za to trebale da budu upotrebljene.

Italijani su dobili novac, a onda je celu priču pokrio veo zaborava. Fabrika u Vranju se gradila sporije od „Skadra na Bojani" i do njenog otvaranja je došlo tek pre nekoliko dana. Po izjavi italijanskih investitora, nov pogon u Vranju koštao je manje od 15 miliona evra.

Iako postoje razlozi da se veruje kako je ova cena preuveličana, čak i kada bismo nju prihvatili ispada da su „investitori" uložili svega oko 3,5 miliona evra sopstvenih para da bi napravili fabriku koja će godišnje proizvoditi više od milion pari cipela. U stvari, uložili su još manje sopstvenih para, jer je skoro sve plaćeno iz državnog budžeta koji solidarno pune svi gladni u ovoj državi.

Ono što je najzanimljivije u celoj priči jeste upravo činjenica da se izgradnja otegla na duže od tri godine, iako se po pravilu ovakvi objekti izgrađuju za manje od godinu dana.

Za to vreme, državna subvencija od preko 11 miliona evra se koristila za poslovanje „Geox"-a izvan Srbije, a na taj način ostvareni prihod delio se između aktera ove prevare, odnosno italijanskog poslovodstva i vrha naše Vlade.

Pošto su italijanski „investitori" unapred dobijeni novac potrošili na preče stvari, nisu imali dovoljno sredstava da redovno plaćaju ni građevinske firme koje su u Vranju gradile fabriku, pa je često dolazilo do prekida radova, jer radnici nisu hteli da rade za džabe. Zbog toga se radovi jesu ovako dugo izvodili.

Konačno je država Srbija morala još dublje da zavuče ruku u džep naroda, pa da ona, umesto italijanskih „investitora", plati deo radova.

Za izgradnju prilaznih saobraćajnica, komunalne infrastrukture, ali i uređenje samog zemljišta na kome se fabrika danas nalazi, iz državne kase je plaćeno još više od dva miliona evra, tako da je Srbiju ovaj aranžman na kraju koštao više nego što sama fabrika vredi"!

Morala su, naime, da se negde nađu sredstva potrošena za podmićivanje vlastodržaca.

Uz sve to dolazi i činjenica da Vranju ovaj projekat ne samo da nije trebao, već ga je dodatno ruinirao.

U ovoj siromašnoj opštini na jugoistoku Srbije već decenijama posluje „Koštana Shoes", klaster  koji obuhvata sedam fabrika za proizvodnju obuće. U njemu su zaposleni skoro svi radnici osposobljeni za ovu vrstu poslova, tako da ih na spisku lokalne ispostave Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) skoro da uopšte nije ni bilo.

U takvu sredinu stiže „Geox" koji je od države Srbije dobio preko 13 miliona evra za novu fabriku i „velikodušno", od naših para, obećava plate koje su duplo veće nego kod konkurencije, mada su i dalje mizerne.

Preko hiljadu radnika tada, početkom 2013. (odmah posle prvih najava o dolasku Italijana), daje otkaze u preduzećima u kojima su do tada radili i prelazi u NSZ, jer je uslov bio da „Geox" zaposli samo one koji su na birou rada.

Ti radnici su, zatim, tri godine bez plate sedeli kod svojih kuća čekajući da se fabrika završi. Nije uopšte zato čudno što su tmurnih lica dočekali Aleksandra Vučića koji je krajem januara ove godine svečano otvorio fabriku „Geox"-a.

„Koštana" klaster je u međuvremenu izgubio više od polovine zaposlenih i morao je da smanji proizvodnju. Za razliku od konkurencije iz Italije ova domaća kompanija nije dobila ni dinara podsticajnih sredstava, a sama je morala i da plaća komunalne priključke, izgradnju i proširivanje pristupnih saobraćajnica, kao i uređenje i održavanje zemljišta na kome se nalazi.

Konačni bilans je da je „Koštana" sada u velikim problemima, jer je zbog odlaska radnika i smanjenja proizvodnje izgubila neke kupce, a radnici, koji su zbog obećane bolje plate iz jedne kompanije prešli u drugu, dodatno su osiromašili, jer su pune tri godine živeli od pomoći svojih takođe siromašnih rođaka.

Osim toga, država za to vreme nije dobijala doprinose i porez na plate za radnike, a mnogima je još morala da isplaćuje naknadu za nezaposlene, a kasnije i socijalnu pomoć.

To, naravno, nije tako strašno za vlastodršce, jer je znatan njihov udeo u pomenutih preko 13 miliona evra isplaćenih za novu fabriku, a nisu ostali uskraćeni ni za proviziju od prihoda koji je „Geox" ostvario tri godine obrćući poklonjeni novac.

Posle se nađu neki koji se pitaju „Gde odlazi toliki novac iz budžeta, kada su smanjene plate i penzije, a država se svakodnevno sve više zadužuje?". Novac odlazi u džepove odabranih.

Jedan od njih je Čedomir Jovanović koji je, moguće, u političkoj opoziciji prema Aleksandru Vučiću, ali poslovno njih dvojica odlično sarađuju.

To je pre nekoliko dana potvrdio i bivši ministar privrede Saša Radulović optužbom da mu je, dok je još bio ministar, tadašnji prvi potpredsednik Vlade, Vučić, tražio da iz Fonda za razvoj  isplati već odobreni kredit od dva miliona evra firmi u vlasništvu Čedomira Jovanovića koja je bila nesolventna i poznata po mahinacijama.

 

       Pranje para preko Čedinog LDP-a

 

Prvi čovek LDP-a je ušao u agrobiznis čim je propala „Fidelinka" a.d.  iz Subotice. Stečajni upravnik te kompanije je odlučio da njene kapacitete izda pod zakup drugim preduzećima, a izbor je krajem 2011. pao na firmu „Agroposlovi" iza koje je stajao bračni par Čedomir i Jelena Jovanović.

U maju 2014. republičke Robne rezerve su objavile kako je preduzeće „Agroposlovi" proneverilo čak 4.000 tona žita poverenih mu na čuvanje u silosima „Fidelinke", za čije korišćenje nije plaćan ni zakup.

U septembru 2015. je objavljeno kako je tužilaštvo u Beogradu navodno pokrenulo istragu protiv Jelene Jovanović zbog osnovane sumnje da je banke i državne institucije prevarila za ukupno 6,8 miliona evra.

Tada se tvrdilo kako je supruga lidera LDP-a i direktorka „Agroposlova" falsifikovanjem poslovne dokumentacije od poslovnih banaka uzimala kredite na osnovu zaloga u žitu koje, ne samo da nije pripadalo njenoj firmi (bilo joj je povereno na čuvanje uz plaćanje nadoknade), već više nije ni bilo u silosima koje je „Agroposlovi" koristio. Srpski rečeno: Jovanovićeva je kao zalog položila žito koje nije postojalo.

Od tada, pa do danas ništa se nije desilo. Neće se ni desiti, dokle god Čedomir Jovanović uspeva da finansijski namiri Aleksandra Vučića. Jedna od tih novčanih tranši bio je i „zajam" iz Fonda za razvoj u visini od dva miliona evra čiju je isplatu privremeno bio stopirao Saša Radulović, a i posle toga su usledila nova plaćanja otkupa slobode za sebe i svoju ženu.

U međuvremenu, kada su se dugovi „Agroposlova" nagomilali, bračni par Jovanovića je firmu prodao izvesnom Bojanu Drobnjaku, koji je nastavio da ništa ne plaća, pa je nad tim preduzećem otvoren stečajni postupak.

Da je sve ovo deo jednog dobro smišljenog plana preko koga se novac iz banaka i budžeta slivao u privatne džepove, vidi se iz činjenice da sve poslove „Agroposlova" u stečaju februara 2015. preuzima preduzeće „Agrohub", takođe iz Beograda, a čiji je jedini vlasnik i direktor – Čedomir Jovanović.

Uprkos činjenici kako je „Agrohub" osnovan samo dva meseca pre preuzimanja ugovora od „Agroposlova", te da nije imao nikakvu imovinu osim osnivačkog kapitala od 2.000 dinara, kao i da je bio u vlasništvu čoveka koji je već jednom prevario „Fidelinku", stečajni upravnik se složio sa ovom transakcijom kojom je Jovanovićeva firma dobila ne samo mlinove i silose na korišćenje, već je potpuno besplatno upotrebljavala i robnu marku „Fidelinke".

Agrohub" se uopšte nije pokazao kao bolji platiša, jer radnicima uopšte nije isplaćivao plate,  a nije plaćao ni ostale račune. Prilikom preuzimanja poslova „Agroposlova" u „Fidelinki", „Agrohub" se obavezao da će isplatiti i njegove dugove koji su u tom trenutku (19. februar 2015.) samo na ime zakupa za silose i mlinove isznosili preko 31 milion dinara.

Ni ostali dugovi „Agroposlova" nisu plaćani, a „Agrohub" je prestao da plaća i sopstvene račune. Zbog koga je „Suboticagas" sredinom oktobra 2015. isključila dotok gasa „Agrohubu", jer su neizmirena potraživanja prešla pet miliona dinara.

Kako ne bi ostao bez prihoda, Čedomir Jovanović se dosetio još jedne prevare. Još u 2011. godini, poslovanje svoje tadašnje firme „Agroposlovi" delimično prebacuje na „Outsourcing Management Solutions Group"  sa Novog Beograda, kojeg danas pod ovim imenom nema više u Agenciji za privredne registre.

Ovo preduzeće, iako je imalo ukupan godišnji promet od samo 675.000 dinara i prihod od 250.000 dinara, „Agroposlovima" plaća mesečno 10.000 evra na ime zakupa silosa koje je ovo preduzeće sa svoje strane besplatno koristilo u okviru aranžmana sa „Fidelinkom"?!? Radi se očigledno o „pranju" nečijih para, jer pomenuti „Outsourcing", uprkos slabom poslovanju, u aprilu 2012. Liberalno demokratskoj partiji za predstojeće izbore donira sedam miliona dinara.

Kada se sve ovo sagleda, prosto je neverovatno da je Fond za razvoj  preduzeću koje tone pod dugovima, nema nikakvu pomena vrednu imovinu i još je upetljano u ceo niz prevara i mahinacija odobrio „kredit" (za koji se od početka znalo da neće biti vraćen) od 200 miliona dinara.

Ustvari, nije neverovatno, kada su u pitanju „viši ciljevi", odnosno pohlepa vlastodržaca da iz državnog budžeta izvuku što je moguće više para.

Zbog svega ovoga, penzionerima se smanjuju ionako male plate koje su oni zaradili poštenim radom tokom proteklih decenija, iz državnih službi i javnih preduzeća otpuštaju se zaposleni koji su neretko jedini hranioci svojih porodica, a država se besomučno i dalje zadužuje.

 

    A 1. Ko je dobio 6 miliona evra za nezakoniti konkurs?

Na šta je potrošeno 26 miliona evra, umesto prvobitno planiranih 20 miliona, kod navodne izgradnje železničke stanice „Prokop" u Beogradu, moraće da utvrdi neka buduća nezavisna i detaljna istraga. Značajan deo stručne javnosti već sada tvrdi da je u suštini sređen samo enterijer, a da to ne košta ni trećinu utrošene svote.

Završetak radova je svečano obeležen 26. januara ove godine iako oni po zakonu nisu ni smeli da se odvijaju.

Upravni sud u Beogradu je, naime, presudom od 12. juna 2015. broj II 9 U 10959/14 (sudije: Ruža Urošević, Desa Simić i Tomislav Medved) poništio javni konkurs za izvođenje radova na pomenutoj lokaciji i naložio ponovni izbor ponuđača.

Presudom je nedvosmisleno utvrđeno kako je Predrag Nešković u periodu od 23. maja 2005. do 16. septembra 2013. bio zaposlen u „Železnicama Srbije" na poslovima izrade Glavnog projekta za izgradnju „Prokopa". Glavni projekat je kasnije poslužio kao deo konkursne dokumentacije.

Nešković se posle toga pojavljuje kao deo tima ponuđača radova, konzorcijuma okupljenog oko „Energoprojekta" koji pobeđuje na konkursu.

Bez obzira na činjenicu da je Upravni sud nesporno utvrdio nezakonitost ovako sprovedenog konkursa i naložio njegovo ponavljanje, vlast je odlučila da nastavi radove na „Prokopu", jer bez ove železničke stanice ne može da se nastavi projekat „Beograda na vodi", a premijer Vučić je već opomenut od strane investitora iz Ujedinjenih Arapskih Emirata da mora da se pridržava obećanja datih u pogledu rokova.

Ne samo da se oglušila o odluku suda, već je vlast u ovom slučaju pribegla najbezočnijim lažima i manipulacijama javnog mnjenja. Predsednik skupštinskog Odbora za finansije Veroljub Arsić (član Srpske napredne stranke) sa sednice održane početkom februara 2015. udaljuje Dragana Dobrašinovića, zastupnika podnosioca tužbe Upravnom sudu, upravo kada je ovaj pokušao narodne poslanike da upozna sa uočenim malverzacijama.

Stav vlasti je tada zvanično glasio da je Dobrašinović trebao o svemu da obavesti policiju i tužilaštvo, koji su čvrsto pod kontrolom naprednjaka, a ne skupštinski Odbor ili Upravni sud i da time ugrozi izvođenje radova i sprovođenje pljačkaškog plana SNS-a.

Pošto je postalo jasno da je konkurs sproveden na način kojim se krši zakon, kao i da je konačna cena skoro za trećinu veća od prvobitno odobrene, o celom slučaju se zainteresovao i davalac zajma za ovaj posao, „Kuvajtski fond za arapski razvoj",  koji je najavio obustavu daljih, već ugovorenih plaćanja za projekat „Prokop", sve dok se ne utvrdi istina o upravo završenoj fazi radova.

U svakom slučaju, ostaje da se utvrdi zašto su radovi koštali 20 miliona evra dok je Nešković sa svojim saradnicima u „Železnicama Srbije" radio na izradi Glavnog projekta, a poskupeli su na 26 miliona evra kada je on prešao kod ponuđača i kasnijeg izvođača radova. Ko je sve iz političkog vrha dobio svoj deo iz pomenutih šest miliona evra kako bi se sproveo nezakoniti konkurs?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠIŠANJE: DRUŠTVO PRIJATELJA KAO KRIMINALNA ORGANIZACIJA ZA PLJAČKU GRAĐANA I SUBVERZIVNO DELOVANJE!???

10. фебруара 2016. Коментари су искључени

 

Dok traje masovna invazija iz islamskih zemalja na Evropu, arapski šeici u sred Srbije, u Beogradu, polako stvaraju svoju kriminalno-poslovno-obaveštajnu logističku bazu, koja već sada koristi raznim muslimanskim "misionarima" čija je namera rušenje hrišćanske ciuvilizacije, njene kulture i nasleđa i zatiranje svega što predstavlja Stari kontinent.

Sumanuti Aleksandar Vučić, širom im je otvorio vrata, pa je tako osnovano i Društvo srpsko-arapskog prijateljstva, čiji ciljevi su mračni, kao i budućnost pred nama.

 

                   M. Hadžić

SRPSKO ARAPSKO PRIJATELJSTVO, DO MOJEGA2

 

U Beogradu je, nakon iznenadne i strasne ljubavi Aleksandra Vučića sa arapskim šeicima, prevarom građana Srbije počelo da se bavi i Društvo srpsko-arapskog prijateljstva. Društvo je bilo registrovano i sa sedištem na beogradskoj adresi u Ulici Kneginje Zorke broj 2, a navodi se na sajtu da je preseljeno u zgradu novobeogradskog naselja Airport city (koja je, inače, u vlasništvu Jevreja!).

Društvo daje beskamatne kredite građanima Srbije, po objavljenim konkursima. Odobrava ih onima koji se bave ovčarstvom, kozarstvom, ili za unapređenje seoskog turizma. Osnovna delatnost Društva je, kako piše na njihovom sajtu,“turistička, kulturna i ekonomska saradnja između srpskog i arapskog naroda".

Predsednik Društva je Bojan Ismailovski, a potpredsednik Ahmet Kurtović.

Članovi mogu biti svi, pravna i fizička lica sa teritorije Srbije, koja dobiju poziv predsednika na predlog skupštine. Dakle, ne svi, već odabrani. Da bi neko bio član Društva mora biti kandidat a kao takav mora poslati CV za fizička lica, dok za pravna lica istoriju kompanije na memorandumu i osnovnim podacima.

Tek po ovom koraku skupština zaseda i odlučuje o kandidatima da li može biti član ili se isti odbija. A, oni koji postanu član Društva, moraju da uplate, ni manje ni više, nego 100.000 dinara na ime članarine. Radno vreme Društva je, navodi se, svake druge subote od 11 do 15 sati!

Svi koji konkurišu za beskamatne kredite moraju da uplate 15.000 dinara.

Tako su objavljeni i rezultati za fizička lica radi finansiranja razvoja ovčarstva i kozarstva. Na konkurs se, navodi se, javilo 127 kandidata, a “kredit“ je dobilo njih 100. Navodi se da 9. kandidata nije platilo taksu od 15.000, tako da nisu ni bili u “igri“.

Novinar Magazina Tabloid je pozvao “dobitnike kredita“ sa navedenog spiska, ali niko od njih nije dobio ni obaveštenje da je dobitnik kredita.

O kakvom je beskamatnom kreditu koje daje Društvo srpsko-arapskog prijateljstva reč? Društvo nije bankarska ustanova da bi mogla poslovati sa stanovništvom? Da li je Društvo-srpsko arapskog prijateljstva kriminalna organizacija za pljačku, ili i za subverzivno delovanje?

Koje to Društvo dva puta mesečno prima članstvo na razgovor? Nijednom nismo uspeli da ostvarimo kontakt preko ostavljenog broja telefona.

Bezbednosno informativna agencija (BIA)  bi trebalo da odgovori na pitanjeDa li je Društvo srpsko-arapskog prijateljstva ispostava tuđih interesa? Dovoljno smo izvarani od Vučića i njegovih prijatelja šeika, da bi bilo previše da i stotine građana plaća po 1.000 evra članarine, koja ode u nečije džepove. Jer se, po šerijatu, neverniku mogu zatvoriti vrata.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UDISANJE VAZDUHA JE JEDINO BESPLATNO: KOLIKO MOGU DA BUDU POSLEDICE VUČIĆEVIH TAJNIH UGOVORA SA ŠEICIMA, A SVE U IME DRŽAVE!??

6. фебруара 2016. 1 коментар

 

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić se prema svom prijatelju, prestolonasledniku Abu Dabija, obavezao da će najkvalitetniju zemlju u bescenje dati preduzećima iz ove zemlje na slobodno upravljanje.

Zbog otpora ovdašnje javnosti, ali daleko više zbog ozbiljne zabrinutosti Evropske Unije da će se time pomagati islamistički pokreti u Evropi, ovaj dogovor još nije realizovan. Zbog toga UAE preti da će odustati od dalje finansijske pomoći Srbiji.

Pala je u vodu i Vučićeva priča da će mu Arapi dati milijardu dolara za budžet. Naprednjačka vlast je tako građane stavila pred izbor da poklone svoju zemlju strancima ili odmah ili posle bankrota.

 

                        Milan Malenović

 UZIVANJE PO SRBIJI ZA MALE PARE6

 

Za razliku od srpskih birača, zalivski šeici odlično pamte šta im je obećao Aleksandar Vučić i ne praštaju mu njegove laži. Upravo je to razlog zbog koga je došlo do blagog, ali vidljivog zahlađenja odnosa između vlastodršca iz Srbije i prestolonaslednika Ujedinjenih Arapskih Emirata. Uz to dolazi i činjenica da zbog drastičnog pada cena nafte prinčevi iz pustinje raspolažu sa manje novca nego ranije i postaju oprezniji u svojim investicijama.

Najvažnija strateška investicija šeika je zakup plodnih oranica u Vojvodini. Zbog pritiska ovdašnje javnosti taj posao ne može da se obavi ni onako brzo niti jeftino kao što je Vučić obećao svojim arapskim prijateljima.

Zatim je došlo odlaganje privatizacije „Telekoma" u kojoj su Emirati takođe imali finansijski interes. Kap koja je prelila čašu jeste, međutim, najavljena privatizacija Aerodroma „Nikola Tesla"  o kojoj se ozbiljno razmišlja još od neuspeha privatizacije državnog teleoperatera.

Budžet Srbije za 2016. bio je tako projektovan da će u toku ove godine doći do najmanje jedne velike privatizacije kako bi se ublažio projektovani deficit. Pošto ništa drugo krupno nije zanimljivo za strane investitore Vučićeva vlada je morala na prodaju da ponudi Aerodrom u Beogradu koji odlično posluje uprkos tome što je najveći korisnik njegovih usluga, „Er Srbija", oslobođen plaćanja.

Takvo poslovanje je predviđeno ugovorom kojim je Srbija 49 odsto vlasništva nad domaćom avio-kompanijom poklonila „Etihadu"  iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Da bi se ugovor i dalje poštovao i posle privatizacije, država bi morala novom vlasniku da plaća troškove koje napravi „Er Srbija", a to teško da je moguće zbog ograničenja koja nameće Međunarodni monetarni fond. Za prošlu godinu „Er Srbija" je trebala da plati 22 miliona evra aerodromskih usluga, ali mu je to odlukom Vlade oprošteno.

Izlaz bi bio da arapski investitor preuzmu Aerodrom „Nikola Tesla" i da nastavi sa otpisom dugova „Er Srbije", ali zalivski petro-milijarderi ne vide ekonomsku logiku za sebe u takvom poslu. Posebno ne ako kupoprodajna cena ostane na nivou od pola milijarde evra, što je najmanje četiri puta više od trenutne realne vrednosti Aerodroma. Osim toga, zašto bi kupovali ono što im je srpska Vlada ionako već besplatno dala na korišćenje?

Vučićeva ideja je bila da krajem prošle godine ponovi romantičnu noć sa šeikom Muhamedom bin Zajedom al Nahjanom, kao onda kada su se upoznali u hotelu „pozlaćenih zidova", kako je to premijer Srbije slikovito opisao, i da tom prilikom dogovori neko rešenje. Zbog toga je odlučio da Novu Godinu dočeka u luksuznom apartmanu hotela u Dubaiju, gde bi mu se tokom boravka pridružio i prestolonaslednik UAE.

U poslednjem trenutku, međutim, iz Abu Dabija je stigla vest kako prestolonaslednik zbog drugih obaveza nije u mogućnosti da dođe na sastanak. Na uljudnom diplomatskom jeziku to je značilo da on i Vučić nemaju o čemu da razgovaraju i da predsednik srpske Vlade mora prvo da ispuni ono što je ranije obećao, a to je, na prvom mestu, da u bescenje preda vojvođanske oranice.

Po saznanjima upućenih i iznetih u okviru jednog istraživanja koje je organizovala fondacija National Endowment for Democracy (NED),  Vlada Srbije je planirala da najmanje 100.000 hektara najkvalitetnijeg zemljišta u Vojvodini preda u bescenje strancima, od čega će najmanje 60.000 hektara biti dato po sporazumu Aleksandra Vučića i šeika Muhameda bin Zajeda. Poređenja radi, Poljoprivredni koncern Beograd (PKB) raspolaže sa 21.000 hektara.

Predsednik Vlade Srbije je svom arapskom partneru obećao da cena zakupa hektara neće iznositi više od 50 odsto cene koja se sada naplaćuje srpskim poljoprivrednicima i da će trajanje ugovora biti najmanje 30 godina. Arapska kompanija će zemljištem slobodno raspolagati, odnosno neće biti uslovljena šta na njemu da radi i kako da raspolaže dobijenim proizvodima.

Prema proceni stručnjaka, arapski „investitor" bi bez ikakvih dodatnih ulaganja već od početka eksploatacije, svake godine zarađivao između 250 i 1.000 evra po hektaru, u zavisnosti koju bi kulturu zasadio. Na ovaj način bi šeici godišnje mogli da zarade i do 60 miliona evra, odnosno 1,8 milijardi evra tokom trajanja ugovora!

Posebnu poslasticu čini, međutim, dozvola za slobodno upravljanje hidro potencijalima na zakupljenom zemljištu, navodno za potrebe navodnjavanja. Umesto toga, Arapi su planirali da vodu prerađuju i izvoze na Arabijsko poluostrvo gde ona vredi više od benzina.

Na ovaj način bi oni ostvarili dodatni prihod od oko 50 miliona evra godišnje, što zajedno sa zaradom od poljoprivrednih kultura i uzgoja stoke iznosi više od 100 miliona evra svake godine. Zauzvrat bi u srpski budžet godišnje uplaćivali manje od 15 miliona evra na ime zakupa.

Zbog žestokog otpora ovdašnje javnosti, ali i zbog sumnji iznetih u zapadnoevropskim medijima da će se na ovaj način finansirati islamističke organizacije na Balkanu, srpska Vlada je zastala sa ostvarivanjem ovog dogovora, mada se od njega nije definitivno odustalo. Do ispunjenja dogovorenog, međutim, Srbija ne može da računa na dalja ulaganja iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Od UAE srpska vlast je na prvom mestu očekivala povoljan kredit u visini do dve milijarde evra, takođe za popunjavanje ovogodišnjeg budžetskog deficita. Ugovor je trebalo da bude potpisan ovog proleća, ali je sada to postalo veoma neizvesno.

Ministar finansija Dušan Vujović je prilikom rasprave o budžetu za 2016. na sednici Vlade rekao kako su faktički iscrpljene mogućnosti uvođenja novih poreza i parafiskalnih nameta. Ni narod, a ni privreda nemaju više para kojima bi pokrivali deficite u budžetu. Potrebno je novo zaduživanje, apelovao je Vujović i sam svestan da je u ovom trenutku veoma teško doći do iole povoljnih kredita. Zbog situacije na međunarodnom tržištu kapitala lako može da nam se desi da ponovo uzimamo kredite sa godišnjom kamatom od sedam i više odsto.

U Srbiji se sve naplaćuje. Još je jedino udisanje vazduha besplatno, ali je pitanje koliko još dugo.

Prvi čovek Mreže sa poslovnu podršku Dragoljub Rajić nedavno je upozorio kako su građani opterećeni sa više od 300 različitih poreza, nameta i parafiskalnih opterećenja. „…Prosečna bruto zarada građana je 500 evra, kada od toga država uzme na ime poreza, doprinosa, ali i kroz PDV na robu u prodavnicama, na komunalije, akcize i slično, građanima ostane mesečno 180 evra, i to onima koji zarađuju legalno", tvrdi Rajić.

Prava istina je, međutim, da je prosečna plata u novembru prošle godine u Srbiji iznosila 361,25 evra i bila je najniža u regionu.

Da bi se nezaposleni prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje potrebno je da za takse izdvoji oko 1.500 dinara. Naplaćuje se i taksa za izdavanje uverenja o stečenoj školskoj spremi, bez koje prijava nije moguća.

Podnosioci zahteva za socijalnu pomoć od nedavno moraju da plaćaju i potvrdu o prebivalištu i državljanstvu, koje su ranije za njih bile besplatne. Bez ovih potvrda oni ne mogu da ostvare svoje pravo na mizernu mesečnu pomoć od 7.000 dinara na koju imaju pravo samo devet meseci godišnje.

Tu, jednostavno, nema više para za popunjavanje republičkog budžeta. Jedini izlaz je priliv novca iz inostranstva.

Preostaju nam, zato, još samo arapski partneri predsednika Vlade, koji bi nam dali pare, ali da mi njima poklonimo celu zemlju sa svim njenim resursima. A i to je neizvesno dokle god Aleksandar Vučić i šeik bin Zajed ne prevaziđu međusobne privatne nesuglasice.

 

    A 1. Na Srbiju niko više ne računa

Svetski priznat sajt za praćenje ekonomskih kretanja, Numbeo, kome na čelu stoji naše gore list, Mladen Adamović, na listi 39 evropskih zemalja rangiranih po kupovnoj moći stanovništva Srbiju svrstava na 34. mesto. Iza nas su još samo Makedonija, Albanija, Moldavija i građanskim ratom razorena Ukrajina.

Indeks kupovne moći stanovnika Srbije je jedva četvrtina prvorangirane Švajcarske, odnosno dve trećine indeksa Hrvatske. Čak i Bosna i Hercegovina, koja je u nekadašnjoj Jugoslaviji bila tretirana kao nerazvijena republika, ima za jednu četvrtinu jači indeks kupovne moći građana od nesrećnika koji ovde žive.

Čak i kada bi srpska Vlada uspela da obnovi dobre odnose sa arapskim investitorima i dobije kredit pod povoljnim uslovima, to ne bi mnogo pomoglo građanima Srbije. „Dojče Vele" je 14. decembra 2015. objavio kako Srbija u 2016. ulazi sa zvaničnom stopom nezaposlenosti od 22 odsto, ali da svaki drugi mlad čovek nema posao niti realnu perspektivu da se zaposli. Zbog toga mladi, obrazovani ljudi napuštaju Srbiju i posao traže u inostranstvu.

Da bi se pokrenula srpska privreda u ovoj godini je potrebno uložiti najmanje dve do dve i po milijarde evra. Umesto toga, država planira da u 2016. godine kroz programe podsticanja u privredu uloži samo 20 miliona evra i to pod uslovom da stigne kredit od dve milijarde evra. U protivnom, ni tih para neće biti.

Ministar privrede Željko Sertić uprkos ovome najavljuje da će 2016. biti godina preduzetništva. On, kao i ostali članovi Vlade, zanemaruje činjenicu da je časopis „Forbs" na listi od 144 zemlje rangiranih po kvalitetu mogućnosti za investicije Srbiju svrstao na 83 mesto, iza Albanije, Makedonije, Bosne i Hercegovine i ostalih zemalja u regionu. Ovo pokazuje da ozbiljni strani investitori, posebno u ovom vremenu opšte finansijske krize, na Srbiju uopšte ne računaju kao na zemlju u koju vredi ulagati.

 

    A 2. Visoko rangirani samo po korupciji

„Dojče Vele" je sredinom decembra naveo kako je najveći problem za poslovanje i život u Srbiji nezapamćeno visok nivo korupcije. Nemački radio je tom prilikom naveo i neke cene: za prolaznu ocenu u školi daje se do 300 evra, za doktorski rad 3.000 evra, posebna nega prilikom porođaja košta 1.000 evra, koliko se u proseku naplaćuje i za glatko dobijanje građevinske dozvole.

Na listi 174 zemalja sveta koju je objavila organizacija "Transparency International" Srbija je na nezavidnom 78. mestu po pitanju korupcije.

Nemački „Dojče Vele" takođe ukazuje na činjenicu da aktuelna vlast ništa nije učinila da se ovo stanje popravi. Agencija za borbu protiv korupcije postoji već pet godina, ali su njene ingerencije više nego skromne. „…Naš najveći problem je što slučajeve koje otkrijemo ne možemo da procesuiramo pred sudom niti na drugi način da sankcionišemo", rekao je ovom radiju Vladan Joksimović iz Agencije za borbu protiv korupcije.

U prošloj godini je Agencija prijavila 11 slučajeva korupcije na visokom nivou, ali je samo jedan stigao do suda i okončao se nagodbom. Reč je o Dušanu Bajatoviću koji mora da plati kaznu od 200.000 dinara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: