NOVE PRETNJE OD STRANE INDUSTRIJE MESA „MATIJEVIĆ“

 

Naša redakcija je dobila novu preteću poruku od strane Industrije mesa „Matijević“, u kojoj izražavaju nezadovoljstvo pratećom slikom uz glavni tekst, što predstavlja i potvrdu da potpisnici poruke nepažljivo prate i komentare ispod objavljenog teksta, kao i komentare mnoštva čitalaca, među kojima bi sigurno uočili i odgovor naše redakcije na njihovu prethodnu poruku u vezi zahteva za objavljivanje demanta o stanju u pomenutoj firmi a objavljenom na linku koji su i sami naveli!!!

A nova poruka ove firme koja odiše pretnjama je:

 

 

 

Interes široke javnosti je da da uvek ima saznanja o dobrom ili lošem radu i aktivnostima počev od državnih institucija, različitih firmi u Srbiji, tako i firme Industrija mesa „Matijević“ kojoj ništa ne daje za pravo da bude izuzeta bilo pohvala, bilo kritika, i sada i ubuduće!!!

A što se tiče interesa raznih kompanija i firmi, za njihove interese postoje marketinške kuće i agencije… !!!

 

©Geto Srbija

PROMOCIJA HERBICIDA NA NJIVAMA SRBIJE: PREPARAT KOJI UNIŠTAVA SRPSKO SELO I LJUDSKO TELO!!!

 

Dok se u Srbiji svom snagom uvoze otrovi svih vrsta, koje koriste domaći povrtari i prerađivačka industrija, dotle se u Ruskoj federaciji donosi zakon prema kome će takva aktivnost biti krivično gonjena, i smatraće se aktom bioterorizma! A, promoteri širenja GMO i svih proizvoda američke kompanije "Monsanto" iz Vlade Srbije, rade nesmetano svoj zločinački posao.

 

                      Vuk Stanić

 

Ukoliko se herbicid koga seljaci popularno zovu Total, koji je već u upotrebi na srpskim njivama, raširi još više, veliki broj Srba koji žive u zdravim sredinama, gde do sada nije bilo mnogo slučajeva raka i leukemije, suočiće se sa ovim ali i nekim retkim i smrtnim bolestima. Procenat smrtnosti novorođenčadi će takođe porasti, a rađaće se i deca sa deformitetima.

Direktan krivac što ovaj preparat već sada malo po malo uništava srpsko selo, je Ministarstvo poljoprivrede Srbije. Veliko je pitanje da li su neka od dece za čije se lečenje novac skuplja SMS-ovima, u takvom stanju završila zbog korumpiranih službenika koji su legalizovali korišćenje glifosata i drugih kancerogenih materija u tretiranju bilja u Srbiji.

Indirektan krivac je televizija B92 i drugi mediji koji prave besplatnu reklamu za ovaj preparat preporučujući ga seljacima kao rešenje koje je zdravije od spaljivanja letine?! Od spaljene letine još niko nije dobio rak, od Totala jeste.

Total je preparat na bazi glifosata, u Srbiji se može kupiti i pod imenom Glifosan.

Legalizovalo ga je Ministarstvo poljoprivrede, kojim zvanično upravlja ministarka Snežana Bogosavljević, a u stvarnosti ga vodi sekretar ministarstva Danilo Golubović.

Bez ikakve griže savesti, Danilo Golubović i Bogosavljevićeva preparate na bazi glifosata drže na listi dozvoljenih herbicida sa izgovorom da su oni dozvoljeni i u Evropskoj uniji.

Činjenica da su takvi proizvodi odgovorni za stotine hiljada nesrećnih sudbina širom sveta, njih ili ne interesuje, ili su oni nekompetentni za obavljanje funkcija na kojima su. Istina je da je pravilima koja važe na nivou Evropske unije dozvoljeno koristiti herbicide na bazi glifosata. Istina i da je dokazano da je u pitanju kancerogena hemikalija.

Činjenica je da je Holandija, država koja ima najrazvijeniju agroprivredu u Evropskoj uniji, zabranila glifosat i tako svoje pravilnike stavila iznad onih koje propisuje Komisija Evropske unije.

Takođe, činjenica je da je Kolumbija zabranila da se takvim herbicidima zaprašuje iz aviona, da je u Argentini rođen veliki broj dece sa deformitetima, čije su majke tokom trudnoće bile u kontaktu sa ovim herbicidom.

Činjenica je i da su u Evropskoj uniji farmeri sami uspeli da se informišu o štetnosti ovog zla i da je tamo pored jake kampanje najuticajnijih medija napokon pokrenuta javna debata o zabrani ovakvih herbicida. Većina poštenih farmera u EU, je već prestala da koristi sve što ima veze sa glifosatom.

Ipak, kod nas je promocija ovog zla tek počela…

U interesu nacije, važno je obavestiti sve one koji obrađuju zemlju, da ne koriste Total odnosno nijedan preparat na bazi glifosata, jer je u pitanju hemikalija koja može izazvati rak kod lica koja konzumiraju biljke koje su sa njime tretirane!

Ovaj preparat takođe može izazvati rak kod lica čija koža dođe u neposredan dodir sa istim. Putem podzemnih voda on može dugoročno zagaditi vodoizvorišta i bunare i sa pijaćom vodom stići u organizme građana koji će potom oboleti od najgorih bolesti.

Prema poslednjim statističkim podacima, u Srbiji 33. 000 ljudi godišnje oboli, a 21. 000 umre od raka, zato apelujemo posebno na velike proizvođače da povedu računa čime tretiraju hranu, jer nije sve u profitu.

Na kraju krajeva što više potrošača oboli i umre od raka, manje će biti onih koji konzumiraju, odnosno u interesu ostavrivanja profita je i da nacija i konzumenti budu zdravi kako bi duže mogli da konzumiraju na tržištu.

Proizvođači glifosatnih herbicida u EU se trenutno suočavaju sa viškovima koje ne mogu da prodaju, pa se pretpostavlja da će isti biti po damping cenama prodavati zemljama trećeg sveta kao što je Srbija.

Srbija istina nije zvanično zemlja trećeg sveta, ali se razvijene ekonomije prema nama odnose na isti način kao i prema drugim siromašnim zemljama u koje se izvozi pod sloganom: "…Ljudi će umirati od našeg proizvoda, ali će mo ostvariti profit koji će nam omogučiti da proizvedemo još bolje i isplativije."

Prednost srpskog tržišta, kapitalisti iz EU vide u tome što smo mnogo geografski mnogo bliže od afričkih zemalja ili onih u dalekoj Aziji, prema kojima se odnose na isti način kao prema nama.

Kako bi smo čitaocima što slikovitije objasnili kakvo zlo nas može zadesiti ukoliko se proizvodi na bazi glifosta domaće i strane proizvodnje rašire po Srbiji, predstavićemo sudbinu Argentine gde se glifosatskim proizvodima kompanije Monsanto sada već decenijama zaprašuju usevi.

U nastavku ćemo prezentovati kako je Monsanto napravio svoj prvi proizvod ovakve vrste i izneti radnu pretpostavku da se ovi herbicidi u Srbiji namenski šire kako bi na našim njivama u budućnosti mogle da rastu samo GMO kulture.

"…Imamo svog čoveka u srpskom Ministarstvu poljoprivrede"

Kada se zemlja dovoljno dugo tretira glifosatskim herbicidima, ona u jednom trenutku počinje da bude manje plodna. Ako se u taj proces kasnije uključi i Monstantov Raund ap, koji naši seljaci kao i ostale glifosate zovu Total, može se desiti da na toj zemlji više ne može da raste gotovo ništa. Ono što će i na tako uništenoj zemlji sigurno rađati su GMO kulture razvijene u Monsantovim laboratorijama.

Kada se povežu sledeće činjenice, neke stvari postaju još jasnije: Monsanto je odavno prisutan u Srbiji. Iz godine u godinu pojačava se kampanja za korišćenje Total herbicida. Nezamenjivi državni sekretar u Ministarstvu poljoprivredem Danilo Golubović, forsira propise koji dozvoljavju Total.

Američke diplomate u dokumentima objavljenim na Vikiliksu kažu: "…Imamo svog čoveka u srpskom Ministarstvu poljoprivrede", iz istih dokumenta saznajemo da pomažu firmu Monsanto u celom svetu, i da su aktivno lobirali u vreme ministrovanja Saše Dragina da se srpskim zakonom dozvoli GMO.

Onda je skoro jasno da je najnovija promocija herbicida na bazi glifosata, zapravo nastavak lobiranja za kompaniju Monsanto i druge kompanije poput Al Dahre koje očigledno imaju u planu da od Srbije naprave GMO koloniju kakva je Argentina postala.

Firma Al Dahra koja se između ostalom bavi i GMO usevima je u Srbiju stigla preko premijera Aleksandra Vučića, odnosno njegovog prijatelja šeika iz Emirata.

Sa druge strane, ozloglašeni Monsanto u Srbiji ima dve svoje firme, i paralelno ih zastupa i Miodrag Kostić koji prodaje njihova semena.

Jedna Monsantova kompanija registrovana je pod nazivom "Monsanto Serbia d.o.o" iz Novog Sada osnovana je 2010. godine. Vlasnik te kompanije je "Monsanto Invest B.V." iz Holandije.

Zakonski zastupnik je dr Zoran Petrović. Ta firma je sa pet zaposlenih prošle 2010. godine ostvarila poslovni prihod veći od 64 miliona dinara, ali i gubitak od 13,5 miliona dinara.

Posle loših poslovnih rezultata nisu zatvori nelikvidnu kompaniju u Srbiji? Verovatno je gubitak bio samo na papiru.

Monsantova druga kompanija se zove "Predstavništvo Monsanto Holandija B.V." iz Novog Sada. Ta kompanije je samo predstavništvo stranog pravnog lica u Srbiji. Registrovano je 2. aprila 1999. godine, nekoliko dana posle početka bombardovanja Srbije, a zakonski zastupnik je takođe dr Zoran Petrović.

Na zvaničnom sajtu firme "MK Seed", koja posluje u sklopu "MK Group" Miodraga Kostića, navodi se da je ta kompanija generalni uvoznik i distributer "Dekalb" hibrida kukuruza čiji je proizvođač "renomirana svetska semenska kuća Monsanto".

Kostić je ranije rekao da je hibrid, koji uvozi nije Zakonom zabranjen jer se ne radi o GMO. Međutim, teško je za poverovati da kompanija Monsanto, koja je omražena u celom svetu zbog forsiranja GMO hrane, u svom opisu poslovanja za Srbiju pravi prirodno ukrštene biljke.

Kostićev stav po pitanju GMO se menja iz godine u godinu. Pa je tako jednom prilikom izjavio da nije lobista za GMO da bi kasnije rekao da Srbija mora da prihvati GMO.

Veliki je uspeh da Srbija uopšte ima zakon koji brani GMO uzgoj i promet. Nažalost zakon se često ne poštuje niti ima kontrole na terenu pa je Vojvodina puna GMO useva.

Sa druge strane, Ruska federacija je shvatila da se prema GMO mora zauzeti ozbiljniji stav od proste zabrane, pa je u rusku Dumu nedavno ušao predlog zakona koji kaže: "Uzgoj genetskih modifikovanih organizama biće krivično delo."

Ne samo da će za razliku od Srbije gde se uzgoj GMO tretira kao prekršaj to delo u Rusiji biti označeno kako krivica, već će se oni koji se takvim uzgojem budu bavili biti kažnjavani kao teroristi!

Ako Rusija usvoji ovakav zakon, oni će biti i prva zemlja koja je zakonski GMO definisala kao bio terorizam  . Kada terorista počini zločin on obično ubije nekoliko ljudi. GMO sa druge strane može da povredi desetine ili stotine ljudi.

Konsekvence su mnogo gore u slučaju da se GMO distribuira nego u slučaju konvencionalnog terorističkog napada. Zato i konsekvence za izvršioca moraju biti mnogo strože.

Kazna mora biti proporcionalna zločinu, izjavio je nedavno za rusku televiziju Raša tudej, koautor ovog predloga Kiril Hersakov, član Ruske dume i član skupštinskog odbora za poljoprivredu. Ruski krivični zakon predviđa kao kazne za terorizama petnaest godina zatvora i doživotnu robiju.

 

       Teror "Monstanta" niko neće preživeti

 

Američka kompanija Monsanto uništava živote ljudi širom sveta, a pretpostavlja se da je najviše dece zbog njihovog proizvoda na bazi glifosata "Raund ap" stradalo u Argentini.

Najpoznatija žrtva čije slike su prvi put objavljene u bostonskom magazinu je devojčica Kamila Veron, u trenutku kada je ova slika napravljena ona je imala dve godine i rođena je sa višestrukim poremećajima unutrašnjih organa i veoma ozbiljnim invaliditetom.

Lekari su Kamilinoj majci Silviji Ačaval rekli da je njena bolest posledica delovanja (Monsantovih) agrohemijskih proizvoda, iako je teško naučno dokazati stopostotnu vezu između pojedine hemikalije i bolesti raka i drugih urođenih deformacija. Lekari naglašavaju da su njihovi nalazi u okviru standarda veoma ozbiljne Vladine istrage.

Gospođa Ačaval je izjavila: "…Oni su mi rekli da je uzrok bolesti kontaminirana voda jer je cela okolina intenzivno zaprašivana otrovnim hemikalijama"…Kako bi prikrili istinu i naučne dokaze, kompanija Monsanto finansira izradu manipulativnih naučnih radova kojima se obmanjuju ljudi širom sveta.

Ljudi su potpuno nemoćni jer ova korporacija u dogovoru sa svetskim vladama vrši depopulaciju stanovništva, ali i prilagođavanje planete svojim GMO proizvodima koji doslovno uništavaju sve živo i neživo što postoji na Zemlji.

Na primer, agrohemijsko zaprašivanje u Argentini dramatično je uvećano. Sa devet miliona galona, koliko je bilo u 1990. godin,i danas se potroši i do 84 miliona galona ovih otrova.

U Argentini postoji i manjak zakonske regulative, baš kao i u Srbiji, što je dovelo do toga da je argentinsko stanovništvo vrlo izloženo otrovnim hemikalijama koje kontaminiraju kuće, dvorišta, škole, pijaću vodu, i na taj način i celokupnu ljudsku populaciju…Lekari i naučnici upozoravaju da nekontrolisano zaprašivanje preti da ozbiljno ugrozi argentinsku naciju.

Američka biotehnologija pretvorila je Argentinu u trećeg svetskog proizvođača GMO soje, koja je otporna na glifosate, pa se njen plod širi na druga polja, plantaže kukuruza i pamuka. Sve je više naučnika koji javno govore i upozoravaju da je ovo nekontrolisano tretiranje i špricanje hemijskim otrovima plantaža uzrok velikog broja obolelih ljudi registrovanih u južnoameričkim bolnicama.

Opasni glifosat (na engleskom Glyphosate), koji je ključni sastojak Monsantovih proizvoda, korišćen je u Argentini između osam i deset puta više nego što je to opšta praksa u SAD-u. Argentina ne primenjuje nacionalne standarde za poljoprivredne hemikalije, prepuštajući odluke o tome autonomnim provincijama i nadzoru lokalnim opštinama.

Kako bi smo još slikovitije opisali šta čeka Srbe ako nas plaćeni mediji i lažni stručnjaci uvuku u Monsantovu igranku, objavljujemo i sliku druge argentinske devojčice takođe žrtve GMO industrije, Aise Kano.

Aisa Kano živi u selu Avia Terai, provinciji Čako u Argentini i ima dlakave madeže  po celom telu koje lekari nikako ne mogu da objasne. Iako je ovu bolest nemoguće dijagnostikovati, doktori su se složili kako bi ova vrsta urođene mane mogla da bude posledica agrohemikalija. U provinciji Čako, deca imaju četiri puta veće šanse da se rode sa jezivim urođenim deformacijama, posledicama biotehnologije koja se drastično širi u argentinskoj poljoprivredi.

Na trećoj slici argentinskih žrtva je bivši radnik plantaže Fabian Tomasi, / koji je u trenutku kada je izrađena slika imao 47 godina. Ova slika je dokaz da glifosat ne ubija samo decu.

Fabian je fotografu dopustio da slika stanje njegovog mršavog tela, dok stoji u svojoj kući u Basavilbasu u provinciji Entre Rios. Posao Tomasija je bio da puni zaprašivače, koji nikad nisu smeli da budu prazni hemikalijama. Kako tvrdi, on nikada nije bio obučen za rad sa pesticidima. Sada je na samrti jer pati od polineuropatije.

– Pripremao sam milione litara otrova bez ikakve zaštite, bez rukavica, bez maske ili posebne odeće, ništa nisam znao. Tek sam kasnije saznao što sam sebi učinio kada sam otišao kod lekara, rekao je.

Prvi Monsantov proizvod koji je sadržao glifosat je agens oranž, koji kao bojni otrov prodavan američkoj vojsci.

Taj otrov Amerikanci su iz vazduha bacali na vijetnamsku prašumu, koja je posle zaprašivanja doslovno nestala. Iza agensa oranž ostajala je neplodna zemlja na kojoj Vijetkong borci nisu imali gde da se sakriju.

Kod američkih i vijetnamski boraca, koji su došli u kontakt sa ovim otrovom, desilo se u velikom broju slučajeva da im se rode deca sa deformitetima. Viškove neprodatog otrova agens oranž, Monsanto je spaljivao u krugu fabrike. Jednog dana su uradili analizu ostataka posle spaljivanja verujući da ne postoji živi organizam koji može da preživi taj otrov i spaljivanje.

Na iznenanđenje Monsantovih naučnika, otkrivena je čak i jedna bakterija koja može da živi u kontejnerima u kojima se spaljuje agens oranž.

Deo DNK, lanca te bakterije, kasnije je u laboratorija uspešno ubačen u kukuruz, soju i druge oblike biljnog života. Potom je proizveden herbicid Raund ap, sličan agensu oranž na bazi glifosfata, od koga umiru svi korovi ali i sve biljke, osim onih u koje je ugrađen deo DNK lanca one bakterije iz kontejnera za spaljivanje kompanije Monsanto.

Pretpostavlja se da kada plaćeni naučni radnici iz kategorije "doktor Mengele" ali mediji, poput televizije B92 propagiraju proizvode na bazi glifosfata, u državama gde je uzgoj GMO proizvoda zabranjen, zapravo rade pripremu terena za dolazak GMO.

 

    A 1. Povrtarima nikad gore

Na kvantaškim pijacama širom Srbije, cena povrća je nikad niža. Cene su toliko niske da se povrće ne isplati prodavati, pa će paradajz iz leskovačkog kraja najverovatnije kao i krastavci pre nekoliko meseci završiti na đubretu.

Paradajz koji iz uvoza koji Beograđani kupuju u trgovinskom lancu hrvatskog tajkuna Ivice Todorića (Idea) plaćaju od pedeset i više dinara po kilogramu, zauzeo je mesto na policama, dok naše seljake nakupci na kvantaškim pijacama ponižavaju i savetuju da im ga prodaju po ceni od pet dinara za kilogram!

– Prodaj ili baci, jer na suncu će ti istrune, reklisu nedavno malom proizvođaču iz Leskovca Draganu Nikoliću Rokiju na kvantaškoj pijaci.

On u izjavi za Redakciju tvrdi, da mu je ponuđena otkupna cena od pedeset dinara za gajbu, s tim da mora bespovratno da im da i gajbe. Nikolić posebno naglašava: "…Gajbice sam platio 30 dinara, utovario i dovezao iz Leskovca, u gajbici ima deset kila i oni mi nude pedeset dinara za gajbu, pa ti sam izračunaj koliko hoće da mi plate po kilogramu…".

Slična situacija zadesila je u isto vreme i francuske seljake. U ovoj zemlji supermarketi su takođe zatrpani jeftinim poljoprivrednim artiklima koji su ranije izvoženi u Rusiju.

Ipak način na koji su francuski farmeri reagovali je drugačiji od ovog na koji se naši bune. Ali, za razliku od naših, francuski seljaci su danima blokirali puteve i prilaze otkupnim centrima, a blokada je osim parkiranja vozila na prilazne puteve i glavne raskrsnice podrazumevala da se istovari i stočno đubrivo (stočni izmet) ispred supermarketa koji nisu hteli da otkupe njihove proizvode po isplativim cenama.

U Francuskoj se nije protestovalo samo zbog povrća kako kažu već i zbog veštački niskih cena mleka i mesa. Sa druge strane u Srbiji protesta nema, a uvoz mašinski otkošenog, odnosno separisanog mesa, treće kategorije od čijeg konzumiranja se dobija rak je i dalje u toku. Radno telo Ministarstva poljoprivrede koje bi trebalo da izradi pravilnik koji to zabranjuje prošle nedelje nije održalo sednicu zbog posete "troglavog" predsedništva BiH.

 

     A 2. Ko i kako reklamira Glifosan i Total

 U emisiji "Dobra zemlja", na televiziji B92, agro-stručnjak Branislav Veljković dobio je prostor da osam minuta reklamira proizvod Glifosan, a da pritom nigde na ekranu nije pisalo da je u pitanju zakupljen termin, ili PR prezentacija tog proizvoda.

Novinar Uroš Davidović nedavno je u svojoj emisiji dao prostora za značajnu temu "nestanak više stotina hektara državne zemlje iz katastara i preknjižavanja te iste zemlje na privatna i pravna lica..". On je zbog toga među upućenima bio prepoznat kao hrabar čovek, dok su se, istovremeno, zbunili otkud ta tema na RTV B92.

To je trajalo, sve dok Davidović je pomogao reklamiranje Glifosana, i to tako što ga je sa Veljkovićem aktivno preporučivao seljacima, da umesto spaljivanja letine iskoriste ovaj herbicid.

Davidović je na društvenim mrežama opisan duhovito i kao novinar koji je pao u trans reklamirajući Total. Video prilog iz ove emisije postoji na Jutjub kanalu pod naslovom "Kako pravilno i efikasno koristi Total na njivi, a šta raditi u voćnjaku – nova stvar".

Osim televizije B92, Total je proteklih meseci dobio slične prikrivene reklame u više stručnih časopisa i internet portala.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TEŠKI METALI I U TANJIRU NARODA SRBIJE: ZAKONOM I ZLOUPOTEBAMA DOZVOLJENO TROVANJE UVOZOM NEZDRAVOG MESA

 

Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine, odobrilo je nedavno uvoz ribe u kojoj je utvrđena visoka koncentracija arsena, ali i prodaju stočne hrane koja sadrži živu i olovo, zbog čega je vraćeno više kontigenata mesa koje je izvezeno iz Srbije iz Ruske federacije.

Ovo nije prvi, a po svemu sudeći neće biti ni poslednji put, kako nadležne institucije, u ovom slučaju Ministarstvo poljoprivrede, sprovode zločinačko ubijanje građana, vršeći uvoz i dalju distribuciju hrane "obogaćene" teškim metalima, na kojoj uvoznička mafija i korumpirana vlast zarađuju multimilionske profite. Gde je kraj divljanju uvozničkog lobija i ko će zaustaviti korumpiranu družinu u Vladi Srbije?

 

                      Vuk Stanić

 

Sistematsko trovanje građana Srbije masovnim uvozom, proizvodnjom i distribucijom hrane prepune teških metala i drugih otrova, nastavljeno je pod punom zaštitom nadležnih državnih institucija. Poslednji takav slučaj, uvoz ribe iz Hrvatske, sa visokim sadržajem arsena, nije zaustavljen nego je ceo kontigent pušten u slobodnu prodaju!

Kad je stigla na carinski terminal, veterinarski inspektori su ribu uputili na testiranje u laboratoriju, gde se pokazalo da ova sadrži visok nivo toksina (otrova), u ovom slučaju visoku koncentraciju arsena! Inspektor je naredio uništavanje ribe, ali je neko iz Ministarstva poljoprivrede telefonirao i naredio da se riba ipak ne uništi već da se odobri njen uvoz.

Zahvaljujući ovakvoj odluci, Srbi su za najmasovniju slavu Svetog Nikolu imali priliku da se truju ribom koja sadrži arsen. Vernici koji se pridržavaju božićnog posta imaće priliku da nastave da se truju, jer je uvoznik ovog ribljeg otpada obavestio načelnicu Uprave za veterinu da je on od kooperanata u Hrvatskoj ugovorio još nekoliko kontigenata ovakve ribe.

Problem je "rešen" već narednog dana. Naime, na inicijativu načelnice Uprave za veterinu Sanje Čelebićanin, ministarka poljoprivrede Snežana Bogosavljević Bošković je potpisala izmene pravilnika, koje su urađene tako da sada testiranje ribe na arsen prilikom uvoza više nije obavezno!

Naš izvor iz Ministarstva poljoprivrede kaže da je zahvaljujući ovakvoj odluci u Srbiju proteklog meseca uvezeno nekoliko tona ribe sa visokim nivoom arsena!

Upozoravamo čitaoce da pre konzumiranja ribe u narednom periodu pokušaju da provere njeno poreklo i savetujemo da ne kupuju morsku ribu koja ima poreklo iz Hrvatske.

Povećano konzumiranje ribe ili drugih namirnica koje sadrže arsen može dovesti do arsenskog trovanja, a to je medicinskim jezikom rečeno stanje povišenog nivoa Arsena u telu.

Simptomi arsenskog trovanja počinju glavoboljom, konfuznim ponašanjem, čestom dijarejom, pospanošću. Ako se sa trovanjem nastavi, ili se trovanje pojača, pojačavaju se i bolovi u stomaku u nekim slučajevim dolazi i do promenje pigmentacije noktiju.

Kada trovanje postane akutno dolazi do jake dijareje, povraćanja, krvi u urinu, zgrčenosti mišića, pojačanog gubljenja kose. Organi koje trovanje arsenom najviše pogađa su pluća, koža, bubrezi, jetra, krajnji ishod kod pojačanog trovanja arsenom je koma, a kasnije i smrt. Kod težih oblika trovanja može se izbeći smrt, ali onda često dolazi do oštećenja srca, ili trajnog oštećenja respiratornih organa i dijabetesa.

Studija koja je urađena 2007. godine, navodi da je više od 137 miliona ljudi u svetu stradalo od arsena u hrani. Najpoznatija istorijska ličnost za koju se pretpostavlja da je umrla od trovanja arsenom je Napoleon Bonaparta. U uzorcima njegove kose u naknadnoj autopsiji nađen je visok nivo arsena. Pretpostavlja se da su ga arsenom sitematski trovali Englezi.

 

       Haos u Ministarstvu poljoprivrede

 

Imenovanje novog direktora Uprave za veterinu Miodraga Petrovića, izazvalo je, slobodno govoreći, opšti potres u Ministarstvu poljoprivrede. Petrović se proteklih dana suočio sa situacijom da je neko uništio bazu podataka o inspektorskim proverama. Uništenjem ove baze podataka uspešno se prikrivaju pogodnosti koje su tajkunima, ali i malim privrednim subjektima omogućavali čelnici Uprave za veterinu.

Kako Tabloid saznaje, obrisana je baza podataka za 2014. i 2015. godinu, sve što je bilo arhivirano u rubrikama o klanicama. Zbog ovakavih dešavanja, inspektori su u celoj Srbiji dobili nalog da ponovo dostave sve podatke sa kojima raspolažu, a ceo slučaj je prijavljen i policiji.

Prema rečima doktora Veterine Miodraga Stojšića, veterinarskim inspektorima se poslednjih dana daju i vrlo čudni zadaci.

– Sanja Čelebićanin, Dušan Ljuština i Željka Krgović proteklih dana su naredili da se od kompanije Irikom uzme stotinu uzoraka, a svaki uzorak bila je tegla meda od jednog kilograma, priča Stojšić ističući da je na taj način uzorkovana čitava tona, dok je privredni subjekat doveden u neopravdano tešku ekonomsku situaciju.

Na pitanje da prokomentariše činjenicu da je uvoz mašinski separisanog mesa (MSM) napokon stupio na snagu, Stojšić kaže da je nažalost zabrana vremenski odložena do prvog januara, a da su privredni subjekti to iskoristili da uvezu stotine tona ovog otpada iz Evropske unije samo proteklih nekoliko nedelja.

U pitanju su mašinski separisani ostaci mesa i kostiju, pilića, svinja i drugih životinja. Takva masa u kojoj su samlevene šije trtice vratovi kosti, pa čak i oči je visoko kancerogena upozoravao je Stojšić ranije, sada kaže će i pored zabrane uvoza, privredni subjekti MSM i dalje stavljati u mesne prerađevine, pogotovo dok ih imaju na zalihama, osim ako veterinarska inspekcije ne počne od prvog januara da radi zaplene i uništenje takvih zaliha.

Osim Stojšića i drugi sagovornici Redakcije upozoravaju da će meso i mesne prerađevine narednih meseci biti vrlo lošeg kvaliteta jer privrednici imaju na lageru više od 1.000 tona uvezenog MSM-a koji se poslednjih godina redovno koristi kao sastavni deo smese za viršle, kobasice, pa čak i za mleveno meso…

Na žalost, primeri iz prakse pokazuju da Veterinarska inspekcija verovatno neće raditi u skladu sa interesom građana, o čemu govori i primer iz jedne prodavnice koju je potrošač uredno prijavio.

U prijavi potrošač je istakao da mesna prerađevina koju je kupio nenormalno smrdi i da ima loš ukus. Inspektor je ponovo pravilno postupio i poslao uzorke na laboratorijsku kontrolu, gde je otkriveno prisustvo listerije. Nažalost greškom laboratorije druge analize nisu ni urađene.

Ipak, umesto zatvaranja radnje, i kafilerijskog uništavanja ove robe, načelnica veterinarskog inspektorata Sanja Ćelabičanin naredila je da se proizvodi vrate proizvođaču?! U ovom slučaju proizvođač je bila fabrika Karneks.

Na žalost, na isti način se neispravna roba vraća i drugim proizvođačima, koji je opet ne uništavaju, a šta rade sa njom nije poznato. Pretpostavlja se da je melju zajedno sa MSM-om i da tako ponovo dospeva u lanac ishrane, prikrivena u mlevenom mesu.

 

       Poljoprivrednici radikalizuju proteste

 

Državne institucije se ne bave samo masovnim trovanjem naroda, nego i direktnom opstrukcijom domaćih poljoprivrednih proizvođača. Predstavnici svih udruženja poljoprivrednika, duže od 30 dana pokušavaju da se izbore za to da se Predlog Zakona o poljoprivrednom zemljištu povuče iz procedure. Jer je štetan za nacionalne interese i male poljoprivrednike, dok pogoduje velikim kapitalistima, koji su dobro podmazali predlagače zakona i ministre u Vladi Srbije.

U krugovima uglednih agroekonomista zastupa se stav da je apsolutno neprihvatljivo da se na 30 godina daje u zakup najbolje poljoprivredno zemljište u Pokrajini nekolicini tajkuna, u uslovima koje definiše nekakva komisija (korumpirana komisija).

Taj zakon je poniženje za građane cele Srbije!

Predlog zakona protiv koga se poljoprivrednici bune je diskriminatorski i izuzetno štetan posebno za građane u Vojvodini koji godinama zakupljuju manje parcele zemljišta. Ukoliko se Zakon primeni na način kako predlagači najavljuju sto miliona evra (100.000.000 evra) iz džepova više od 10.000 individualnih poljoprivrednih gazdinstava sliće se u nekoliko tajkunskih džepova.

Poljoprivrednici očekuju i da predsednik države Tomislav Nikolić, ne potpiše takav zakon, ukoliko bude izglasan u Skupštini, jer je "izrazito tajkunski i diskriminatoran"!

Motiv mnogih poljoprivrednika da protestuju je to što je takav zakon u interesu tajkuna i nekoliko režimskih ljudi. Nikome ko nije deo aktuelne vlasti, a ko je čitao predlog ovog zakona, nije jasno zašto se umesto da jedan od pokretača poljoprivrednog razvoja bude zakupu državnog poljoprivrednog zemljišta, stvari organizuju tako da se takav zakup monopolizuje…

Predsednik asocijacije poljoprivrednika Vojvodine Miroslav Kiš je ranije izjavio da već više od mesec dana 17 udruženja poljoprivrednika iz cele Vojvodine protestuje i traži da se povuče iz procedure Predlog zakon o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu.

U više navrata Kiš je istakao da vlast kao da nastoji da održi kontinuitet nezadovoljstva i poljoprivrednika.

–Zakon mora da se povuče u i narednim danima očekujemo da radikalizujemo naše proteste, da ono što nismo postigli traktorima, postignemo našim prisustvom i kontinuitetom zahteva. Ako se i donese, očekujemo od predsednika Republike da ne potpiše ovaj loš zakon, rekao je Kiš.

Na poslednjem sastanku udruženja poljoprivrednika svi sagovornici su se složili da je pitanje poljoprivrednog zemljišta, pitanje izvan dnevne politike. Davanje najboljeg državnog poljoprivrednog zemljišta u zakup na 30 godina je, pre svega, socijalno, ekonomsko, demografsko i moralno pitanje i, tek, na kraju, političko pitanje, ali to aktuelna Vlada i parlamentarna većina izgleda ne razumeju…

 

       Rusija vratila meso uvezeno iz Srbije

 

O tome koliko je nezdravo meso koje jedemo pokazuje i činjenica da je iz Ruske federacije nedavno u Srbiju vraćeno više od trideset hladnjača sa smrznutim mesom. Ruski inspektori meso su vratili zbog prisustva žive, kadmijuma, olova i drugih teških metala!

Istražujući uzrok zbog koga je visoka prisutnost ovih teških metala u mesu, saznajemo da je glavni uzrok tome stočna hrana.

Krivi su zapravo odgovorni ljudi Ministarstva poljoprivrede, pre svih Ministarka koja ne planira da izmeni pravilnik o stočnoj hrani koji je odobrio njen prethodnika Milan Glamočić. Glamočić je, podsećamo, kao tehnički ministar odlazeće Vlade, potpisao pravilnik o stočnoj hrani koji dozvoljava prisutnost pomenutih teških metala.

Ne samo da u pravilniku jasno piše u kojim količinama smeju biti prisutni olovo i živa, već pravilnikom nije regulisan ni problem sve veće prisutnosti hormona, kokcidiostatika i antibiotika, koji su osim u mesu sve prisutniji i u medu!

Kako bi stvorili jasniju sliku o tome koliko je štetno za ljude kada su ove supstance prisutne u mesu i drugoj hrani Tabloid se obratio doktoru medicine, subspecijalisti dijetetičaru Ljiljani Stanivuk sa pitanjem da li bi ona možda pristala da konzumira meso životinja koje se hrane stočnom hranom koja sadrži, hormone, antibiotike, kokcidiostatike?

Na ovo je Ljiljana Stanivuk odgovorila: "…Nije dozvoljeno da se konzumiraju namirnice životinjskog porekla u kojima su prisutne rezidue hormona, antibiotika, kokcidiostatika, jer je sigurno utvrđeno da su oni šteni za ljude i da izazivaju bolesti koje mogu da imaju teške posledice za ljudski organizam…".

Komentarišući za Redakciju kako na naše organizme utiče konzumacija mesa u kome su prisutni olovo, kadmijum i živa, ona odgovara da ostaci pesticida u hrani štetno deluju po zdravlje čoveka…

Postoji više od 200.000 hemikalija u okolini proizvedenih od strane čoveka. Mnoge od tih supstanci se metabolišu u telu čoveka, gde je jetra glavni organ uključen u njihov metabolizam.

Rezidue i kontaminanti iz hrane su najčešće ili gotovo uvek ksenobiotici (hemikalije koje su strane biološkom sistemu i najčešće deluju kao otrovi na organizam), te prolaze kroz procese u ljudskom organizmu i to apsorpcije, distribucije, metabolizma i eliminacije. U metabolizmu ksenobiotika pojavljuje se povećanje njihove polarnosti (topivosti u vodi), a time je olakšano i izlučivanje iz organizma.

Hidrofobni ksenobiotici koji se ne mogu prevesti u polaran oblik zadržavaju se u masnom tkivu i na taj način imaju produženo (hronično) delovanje na organizam. Mehanizmi delovanja su kaže ona: akutna toksičnost koja uključuje štetne učinke koji se događaju unutar kraćeg vremena nakon uzimanja toksične doze neke materije.

Hrohnična toksičnost podrazumeva izloženost organizma manjim dozama toksičnih materija u dužem vremenskom periodu. Toksične promene u živom organizmu nastale hroničnom intoksikacijom mogu biti: genotoksičnost, karcinogenost, mutagenost, ali isto tako hepatotoksičnost, neurotoksičnost, nefrotoksičnost, već zavisno od toga na koji organ deluje određeni toksikant.

Genotoksičnost se definiše kao štetni učinak na genetski materijal, ne nužno povezani s mutagenošću, može biti izazvana oštećenjem DNA bez direktnog dokaza za mutacije. Mutacijsko delovanje ima uticaj na promenu genske strukture i naslednih svojstava živih organizama s dugotrajnim posledicama na potomstvo.

Mutagene supstance su hemikalije koje mogu da se nalaze u hrani i mogu uticati na genetičku strukturu i mogu imati uticaj posebno na razvoj deteta tokom trudnoće.

Teratogenost je karakteristična za malformacije na plodu (fetus). Teratogeni period dešava se u vrlo uskom razdoblju fetalnog razvoja. Kancerogenost je osobina supstanci koje mogu izazvati rak ili u kombinaciji s nekim drugim materijalima ili spoljinim uticajima mogu pospešiti njegovo nastajanje i razvoj. Najčešći kancenogeni u hrani su dioksini, nitriti, benzolni spojevi, teški metali, mikotoksini.

Ljudska hrana sadrži mnogo prirodnih mutagena i karcinogena. Oni deluju na taj način da stvaraju radikale kiseonika koji imaju važnu ulogu kao endogeni pokretači degenerativnog procesa kao što je oštećenje DNA i mutacije što može biti povezano sa rakom.

EPA (Environmental Protection Agency) radi na istraživanju određenih agrokultura i identifikaciji određenih hemikalija koje su prisutne na tim agrokulturama, koje verovatno utiču na nastanak karcinoma. Pronađeno je 107 različitih aktivnih pesticida koji uzrokuju nastanak karcinoma kod životinja ili čoveka, a od tih 107 pesticida 71 su još uvijek u upotrebi. Neki od aditiva koji se stavljaju u hranu su takođe jedni od uzročnika nastanka karcinoma, kao što su boje za hranu, nitrati, veštački zaslađivači.

 

       Teški metali u namirnicama

 

Teški metali u hrani se mogu naći u sastavu kontaminanta iz životne sredine. U toksične metale se ubrajaju metali koji nisu biogeni i deluju isključivo toksično kao što su: olovo, živa, kadmijum, arsen, talijum i uranijum.

Neki metali su neophodni za žive organizme (biogeni) kao što su: cink, gvožđe, molibden, mangan, kobalt i selen. Značajniji izvori zagađivanja teškim metalima su: saobraćajna sredstva, metalska industrija, rudnici, topionice metala, organska i mineralna đubriva i urbani otpad.

Teške metale biljke prvenstveno usvajaju preko korena iz zemljišnog rastvora, a manjim delom i preko nadzemnih organa iz atmosfere. Usvajanje i nakupljanje elemenata u biljkama zavisi od brojnih endogenih i enzogenih činilaca.

Olovo, ako se unese u organizam se deponuje u kostima i manjim delom u jetri, bubrezima i mekim tkivima. Trovanje olovom utiče na funkciju mozga i nervnog sistema, smanjuje stepen inteligencije, moć zapažanja i memorisanja. U većim koncentracijama može izazvati i trajna oštećenja mozga. Najteži oblici izazivaju smrt. Naročito su ugrožene trudnice (moguće oštećenje embrija) i deca.

Najčešći izvori olova su gasovi nastali sagorevnjem goriva iz automobila, slikarske boje, hrana, voda, glineni sudovi za kuvanje hrane, staklena ambalaža, konzerve, cigarete i drugi.

Olovo je vrlo otrovan metal, naročito opasan zbog svog kumulativnog efekta. Spojevi su mu takođe otrovni ako se unesu u organizam. Toksičnost olova je dokazana a pretpostavlja se i njegovo kancerogeno delovanje. Toksičan je već u malim količinama. Toksičnost se temelji u selektivnom i ireverzibilnom zadržavanju u nervnim ćelijama, te uticaju na razmenu jona natrijuma, kalijuma i kalcijuma. Trovanje olovom zove se saturnizam.

Istraživanja su pokazala da se olovo može naći u majčinom mleku, međutim često se može naći i kod dece koja su hranjena formulom i u toj situaciji u pitanju su kontaminirane konzerve dečije hrane ili prisustvo olova u vodi sa kojom se priprema hrana.

U vodi olovo može da potiče od olovnih cevi koje se koriste ili zbog visokog zagađenja životne sredine zbog blizine saobraćajnica ili neke industrijske zone kao što je blizina topionica olova.

Veći dio olova u majčinom mleku ne dolazi od olova unesenog u organizam zbog izlaganja majki za vrijeme dojenja. Umesto toga, dolazi od olova skladištenog u kostima majke. Jer olovo oponaša korisni mineral kalcijum, i čuva se godinama, zajedno s kalcijumom u kostima. Za vreme trudnoće i dojenja, telo žene izvlači kalcijum iz kostiju kako bi ga dopremila mlekom detetu jer je bitan za razvoj kostiju deteta.

Ekstrakcija kalcijuma iz kostiju je najveća tokom laktacije, a kao rezultat toga, olovo pohranjeno u kostima majke se mobiliše za jedno sa kalcijumom i ulazi u krvotok majke i u majčino mleko, tako da za vreme trudnoće i dojenja, postoji rizik od izloženost fetusa delovanju olova.

Studije su potvrdile da je osiguranje adekvatnog unosa kalcijuma ili uzimanje kalcijuma pre trudnoće, za vrijeme trudnoće i za vrijeme čitave laktacije korisno jer smanjuje nivo olova u krvi, a samim tim i u majčinom mleku žena koje doje.

 

       Prisustvo žive u hrani

 

Živa (Hg) u hranu dolazi najčešće upotrebom pesticida. U hrani se najčešće nalazi u vodi i ribama. Živa je toksična i kao elementarna i u svim svojim spojevima. Simptomi trovanja javljaju se u organima za varenje, a zatim u nervnom sistemu.

Ako živa dospe u vodenu sredinu, mikroorganizmi je prerađuju tako da nastaje metalo-organsko jedinjenje koje se rastvara u mastima.

Mnoge tragične događaje su izazvala baš organska jedinjenja žive na primer u Japanu, Gvatemali, Iraku, Pakistanu. Svi ti slučajevi su bili izazvani korišćenjem namirnica koje su bile zatrovane živom.

U Iraku je 1971-1972 umrlo preko 3000 ljudi zbog korištenja pšenice koja je u sebi sadržala fenil žive. Unošenje alkalnih jedinjenja žive u ljudski organizam pomoću krvotoka dolazi do moždanih ćelija i onemogućava mozgu doliv krvi, pri tom izazivajući poremećaje u nervnom sistemu.

Veće koncentracije žive u krvi snažno utiču i menjaju hormonsku produkciju odnosno funkciju posteljice, a teški metali prolaze i placentnu barijeru, tako da bez poteškoća mogu dospeti u krvotok fetusa.

Štetno delovanje žive se ogleda pre svega u štetnom uticaju na nervni sastav fetusa u razvoju, a veće koncentracije mogu dovesti do spontanih pobačaja i malformacija nerođenog deteta.

Živa je veoma otrovan metal bilo u obliku pare ili sitnih kapljica. Živa za ljudski organizam nema nikakvo korisno delovanje, te može biti štetna čak i u malim količinama. Trovanje živom zovemo merkurijalizam.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KAŽNJIVA NEPOSLUŠNOST: I SAMA POMISAO NA POLITIČKU SAMOSTALNOST I NEUTRALNOST DRŽAVE A BEZ UTICAJA AMERIKE I NATO, OPASNA!!!

 

Ideja da Evropa bude nezavisna od stranih centara moći je stara koliko i ideja ujedinjene Evrope. „Treći put", odnosno ista distanca prema Vašingtonu i Moskvi dugo su zastupali veliki evropski državnici. Neke od njih ovo je koštalo političke karijere, a drugi su izgubili živote. Multinacionalne kompanije koje vladaju svetom ne praštaju.

 

                   Bernardo Vitulano (dopisnik iz Rima)

 

Šarl De Gol  , nekadašnji francuski predsednik, bio je jedan od najglasnijih zagovornika „Trećeg puta" Evrope, odnosno saradnje ne samo sa Vašingtonom, već i sa Moskvom. U slučaju rata sovjetske trupe su u to vreme mogle za 72 sata da izbiju na Rajnu i Francuska bi treći put u 20. veku bila na prvoj liniji fronta. Da bi se to izbeglo De Gol je težio saradnji, a ne konfrontaciji sa Kremljom.

Iako formalno članica NATO pakta Francuska nije bila uključena u njegovu komandnu strukturu, već bi u slučaju rata samostalno delovala. Drugi korak koji je De Gol hteo da povuče u pravcu „Trećeg puta" bilo je ekonomsko osamostaljenje Francuske od Sjedinjenih Američkih Država.

Posleratna svetska privredna obnova zasnivala se na monetarnom dogovoru iz Breton-Vudsa kojim je regulisano da se međudržavne finansijske transakcije odvijaju u američkim dolarima, a da dolar bude vezan za zlato po uvek istom kursu.

Teoretski je to značilo i da svako u svakom trenutku može svoje dolare da zameni za unapred određenu količinu zlata. Garant plaćanja bila bi američka Centralna banka – Fed .

Kako bi ojačao francuski franak i od njega učinio međunarodno sredstvo plaćanja De Gol je želeo da mu da zlatnu podlogu i zatražio je od Fed-a da mu u zlatu isplati francuske dolarske rezerve.

Još dok su trajali pregovori u Francuskoj su u leto 1968. izbili masovni studentski nemiri koji su zemlju uveli u političku krizu i konačno rezultirali De Golovom ostavkom 1969. godine. Njegov naslednik nije više insistirao na konverziji dolara u zlato, a vremenom je i De Golova ideja „Trećeg puta" zaboravljena u Francuskoj.

Da nemiri iz leta 1968. nisu bili spontani, već organizovani iz istih centara koji su decenijama kasnije pokrenuli različite „obojene" revolucije i arapska proleća, vidi se po sudbini jednog od organizatora protesta, tada mladog studenta Danijela Kon Bendita, koji je posle uspešno obavljenog posla emigrirao u Zapadnu Nemačku i tamo dobio politički azil zbog navodnih progona u Francuskoj.

Krajem sedamdesetih godina prošlog veka u SR Nemačkoj se pojavio antiratni pokret mladih „Zeleni" koji se borio za izlazak iz NATO pakta i vojnu neutralnost Nemačke. Njihovi aktivisti su blokirali američke vojne baze kako u njima ne bi bili stacionirani raketni sistemi „Peršing" i uzvikivali: „Bolje peting, nego peršing".

Pokret je ubrzo prerastao u političku stranku koja je ušla i u savezni nemački parlament, Bundestag, kao i u brojne lokalne skupštine. Jedan od osnivača bio je i Kon Bendit.

Nesporni lideri i glavni ideolozi „Zelenih" bili su Petra Keli  i general u penziji Gert Bastijan  koji su insistirali na vojnoj neutralnosti Nemačke i ekvidistanci prema Vašingtonu i Moskvi.

Padom Berlinskog zida dobili su dodatni vetar u jedra, jer ako nema više Varšavskog pakta nema ni potrebe da opstane NATO. Bili su i suviše omiljeni u članstvu i među biračima „Zelenih" da bi bili smenjeni.

U oktobru 1992. njihova beživotna tela su pronađena u kući u kojoj su zajedno živeli. Zvanična istraga je brzo završena zaključkom kako su njih dvoje u trenucima duboke depresije počinili zajedničko samoubistvo. (`ajde!!!?????)

Zašto bi neko ko je i privatno i politički uspešan i čija je karijera u usponu upao u tako tešku depresiju, nikada nije objašnjeno. Dosije je zatvoren i arhiviran, a ni novo rukovodstvo „Zelenih" nije insistiralo na nastavku istrage.

Nove rukovodioce je doveo Kon Bendit, siva eminencija stranke. Po njegovoj preporuci na vodeće pozicije su došli takozvani realosi (članovi stranke koji su bili spremni na političke kompromise) na čelu sa Joškom Fišerom.

Vojna neutralnost i „Treći put" su odmah zaboravljeni, a nemačka vlada u kojoj je Fišer bio vicekancelar donela je tumačenje ustava po kome Bundeswer (nemačka vojska) sme da interveniše bilo gde u svetu u okviru NATO pakta, pa i bez mandata Ujedinjenih nacija. Nemačka je tako bila u mogućnosti da 1999. učestvuje u bombardovanju Jugoslavije.

Velike komunističke partije Zapadne Evrope rano su se distancirale od staljinistističkog modela realnog socijalizma koji je bio na snazi u tadašnjem Sovjetskom Savezu, tako da je „Treći put" (ni Moskva, ni Vašington) za njih bio prirodna odluka.

Komunistička partija Italije (KPI)  postala je krajem šezdesetih godina prošlog veka najsnažnija stranka u italijanskom parlamentu. Početkom sedamdesetih je Bela kuća jasno i javno upozorila Italiju da neće tolerisati vladu u kojoj učestvuje i KPI.

Posle krvavog puča u Čileu 1973. i ubistva legalno izabranog komunističkog predsednika ova upozorenja su u Rimu ozbiljno shvaćena i formirane su vlade nacionalnog jedinstva bez učešće KPI u njima.

Lider najjače građanske stranke, konzervativne Demohrišćanske partije (DC) bio je tada Aldo Moro koji se ideološki od vođe KPI Enrikea Berlinguera  razlikovao po mnogim pitanjima, osim po posvećenosti „Trećem putu". Ovo kod njih dvojice nije bila samo jedna od ideja, već uslov svih uslova da se izbegne Treći svetski rat, nuklearni holokaust i nestanak ne samo Italije, već i cele Zapadne Evrope.

Do kraja sedamdesetih godina saradnja Moroa i Berlinguera je jačala i postignut je dogovor da KPI uzme i zvanično učešće u vladi sa kojom je po najvažnijim pitanjima ionako tajno sarađivala. Već bi sam čin ulaska KPI u vladu bio akt otvorene neposlušnosti prema Vašingtonu i promocija početka primene „Trećeg puta".

U proleće 1978. je Moro otet, a zatim ubijen. Istraga je utvrdila da su izvršioci bili pripadnici ultra-levičarske terorističke organizacije „Crvene brigade"  , ali i to da oni nisu otmicu mogli da organizuju bez logističke podrške zvaničnih tajnih službi. Ko je i kako pomogao Crvenim brigadama nikada nije zvanično obelodanjeno.

Berlinguer je sam nastavio borbu za italijanski „Treći put". Harizmatičan i odlučan on je uspeo ponovo oko KPI da okupi stranke, pokrete i pojedince iste ideje kako iz Italije, tako i iz inostranstva.

Tokom predizborne kampanje 1984. iznenada je doživeo moždani udar od koga je umro. Njegova smrt je u mnogome podsećala na misterioznu smrt pape Jovana Pavla I, 1978. godine.

KPI posle Berlinguera nije odustajala od „Trećeg puta", ali je politički razvoj u Italiji i svetu ovu stranku brzo gurnuo u rasulo. Danas u italijanskom parlamentu sedi jedna mala partija sastavljena od nekadašnjih pripadnika desnog krila KPI i levog krila DC koji su se okupili oko ideje „Trećeg puta", ali niti imaju političkog uticaja da to sprovedu, niti su i sami previše zagrejani za zaostavštinu Berlinguera i Moroa.

Poslednji političar na vlasti u Italiji koji je odlučio da ide „Trećim putem", iako ne iz ideoloških već iz pragmatičnih razloga (to mu je donosilo više glasova) bio je Silvio Berluskoni  . On nije javno promovisao „Treći put", ali je činio sve da do njega dođe.

Još početkom ovog veka on je sklopio energetski sporazum sa Rusijom koji je predviđao snabdevanje Italije ruskim gasom i naftom po povlašćenim uslovima. „Južni tok" je bio deo tog sporazuma, zbog čega je projekat naišao na veliki otpor kako u Briselu, tako i u Vašingtonu.

Posle sporazuma sa Putinom, Berluskoni je potpisao istorijski ugovor sa Moamerom el Gadafijem koji je predviđao izgradnju naftovoda i gasovoda ispod Sredozemnog mora koji bi povezivao Libiju i Italiju.

Pomoću ova dva sporazuma Italija bi stekla punu energentsku nezavisnost, što bi vremenom vodilo i u političku nezavisnost od diktata iz stranih prestonica. Zbog toga je protiv Berluskonija pokrenuta dobro organizovana kampanja koja ga je u medijima optuživala za razvrat. U javnost su iznošeni snimci sa privatnih orgijanja italijanskog premijera i njegova politička karijera je doživela krah.

Isto je prošao i francuski političar Dominik Štros Kan koji je još kao direktor Međunarodnog monetarnog fonda došao do istog zaključka kao i De Gol da bez finansijske nezavisnosti nema ni političke nezavisnosti.

Najveći broj akcija velikih evropskih kompanija nalazi se u stranim rukama. Između 60 i 70 odsto akcija nemačkih industrijskih giganata (Mercedes, VW, Simens, Krup…) u posedu je fondova koji imaju nominalno sedište u nekom poreskom raju, ali čiji pravi vlasnici, kako je sa mesta prvog čoveka MMF-a utvrdio Štros Kan, sede u Njujorku ili Londonu. Ista je situacija i u ostalim zemljama EU.

Zbog toga se Štros Kan zalagao za vraćanje Centralne banke Evrope u ruke nacionalnih vlada članica kako bi se stvorila protivteža MMF–u koji je u rukama Amerikanaca i njihovih satelita, kao što je Velika Britanija, i od prekookeanskih investitora otkupile evropske akcije. Njemu je zato montiran slučaj navodnog silovanja čime se završila njegova politička karijera.

Velike italijanske stranke zato danas dobro paze da ne upadnu u zamku u koju su upali Berluskoni ili Štros Kan. Nekadašnji saveznik Berluskonija, pokret Lega Nord, ograničava se na zahteve za većom regionalizacijom Italije i EU, a stranka „Pet zvezdica", bez koje nema stabilne većine u oba doma italijanskog parlamenta, zadovoljava se blagim zahtevima za izlazak Italije iz evro zone, ali ne i iz EU niti pominje „Treći put". Niko od političara ne želi da bude otet i ubijen kao Moro, niti da izvrši „samoubistvo" u prisustvu vlasti kao Kelijeva i Bastijan.

 

      A 1. Da je Siriza istrajala…

Glavni distributer energenata za EU je Nemačka koja je uspela da stopira „Južni tok", ali zato proširuje kapacitete „Severnog toka" koji direktno spaja nju i Rusiju. Berlin je i najvažniji garant nesmetanog protoka ruskog gasa preko Ukrajine. Zbog toga Nemačka može ostalim zemljama EU da diktira kako da se ponašaju.

Grčka kriza je deo scenarija dalje dominacije Berlina i Vašingtona u Evropi. Dok mediji pišu o tome kako su najvrednije aerodrome u Grčkoj, koje je vlada u Atini po sporazumu sa Trojkom (MMF, EU i Centralna banka Evrope) morala da privatizuje, kupljeni od strane jedne nemačke kompanije, zanemaruje se pravi razlog kolonizacije Grčke.

Ispod teritorijalnih voda Grčke u Egejskom moru nalaze se najveće otkrivene zalihe prirodnog gasa i nafte u Zapadnoj Evropi. Da je Siriza istrajala u svojim naporima izlaska iz evro zone i početka „Trećeg puta", ovo neizmerno bogatstvo bi pripalo grčkom narodu i omogućilo otplatu grčkih dugova. Multinacionalne kompanije bi ostale kratkih rukava.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TEMELJNO UNIŠTAVANJE PREHRAMBENE INDUSTRIJE, DOMAĆEG AGRARA I STOČARSTVA!

 

Srpski agrar je uništen. U poslednjih deset godina, iz srpskog zadružnog sektora oteto je 401.000 hektara zemlje, vredne pet milijardi dolara, i predato na upravljanje tajkunima i kriminalnim korporacijama iz susednih zemalja i Evropske unije. Srbija je osamdesetih godina raspolagala sa dva miliona goveda, danas ih imamo svega 920.000, dok je 4,5 miliona svinja svedeno, na oko 2,95 miliona. Razlog je manijakalna potreba za pljačkom koja se sprovodi pod plaštom "evropskih integracija", mada je očigledno da je reč o interesima male kriminalne grupe, koja je Srbiju od snažne poljoprivredne zemlje svela na zaparloženu koloniju koja uvozi sve ono što je sama vekovima proizvodila.

 

                    Vuk Stanić

 

Da je naprednjačka vlast nastavila sa uništenjem srpskog agrara, koji je započet petog oktobra, govori i činjenica da je 1658 agronoma, kratko nakon formiranja naprednjačke vlasti avgusta 2012. godine, dobilo otkaz.

O tome da strategija razvoja agrara poljoprivrede ne postoji, već da poslednjih deset vlada radi u korist tajkuna govori i podatak da je svaki deveti hektar obradivog zemljišta neiskorišćen.

Čak 25 opština od ukupno 168 koliko ih ima u Srbiji nema dovoljno obradivog zemljišta da prehrani stanovništvo u slučaju rata ili sankcija. Cena obradivog zemljišta niža je nego u Evropskoj uniji, jer su prihodi od zemlje u Srbiji manji.

Interes inostranih kapitalista je da se ta situacija održi do promene Zakona kojim će stranci dobiti pravo da kupuju zemlju. Iz tih razloga EU i podstiče uvoz mesa u Srbiju i izvoz stočne hrane iz Srbije. Oporavkom stočnog fonda počela bi da raste i cena oranica u Srbiji, a to ne bi odgovaralo onima koji hoće ovu državu i njene resurse da dobiju na poklon.

Na žalost, činjenice govore da je naš stočni fond uništavan pojačanim uvozom mesa i povećanim brojem klaničnih kapaciteta koji će uskoro da rade u korist stranog eksploatatora.

Da bi bilo jasnije kakve su razmere tog uništavanje, treba se podsetiti da je broj tovnih svinja u Srbiji 1980. godine iznosio je 4, 5 miliona. Tokom 2000. godine, pao je ispod 4 miliona. Već 2013. godine, zabeležen je dalji pad, na 3,1 milion.

Danas, 2015. godine, imamo nešto više od dva i po miliona tovnih svinja. Ovakvim tempom, ostaćemo bez domaće svinjetine, što bi bilo prvi put u dugoj istoriji Srbije, koja je još krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka izvozila u Austo-ugarsku i do milion svinja godišnje!

Smanjio se i broj grla goveda – pre 34 godine, bilo ih je dva miliona, a 2000. godine, gotovo upola manje. Pogrešnom politikom, bez strategija za stočarstvo, došlo je dotle da je 2013. godine bilo svega oko 920.000 grla goveda. Danas još manje. U Srbiji je čak i broj konja za 30 godina smanjen deset puta!

Poslednjih 15 godina posebno su problematične. Ta pogrešna politika dovela je do toga da se stočarstvo Srbije danas nalazi na nivou 1910. godine! Nekadašnja Jugoslavija je izvozila u Evropu 50.000 tona mesa. Izvoženo je i u SAD, pa je naše meso kupovala čak i američka armija, čije standarde je ispunjavala. U 2006. godini je izvezeno tek 2.300 tona, a u 2013. 400 tona, i zaključeno je da postoji tendencija daljeg pada.

Stočarstvo Srbije ima značajno mesto u privredi zemlje jer stvara veliku vrednost angažujući prirodne i ljudske resurse. Zastupljeno je u više od 600.000 domaćinstava i predstavlja granu koja učestvuje u formiranju društvenog proizvoda poljoprivrede sa oko 31 odsto. Iako ova delatnost ima šanse da bude značajna privredna grana, broj stoke stalno se smanjuje.

Istovremeno, dok se smanjuje stočni fond, u Srbiji ima oko 40.000 praznih obora za tov stoke! Srbija je od izvoznika mesa postala njegov uvoznik!

Najbolja potvrda takvog stanja je činjenica da je u 2014. godini u Srbiju uvezeno 18.000 tona mesa i 35.000 tona treće kategorije mesa, odnosno svinjskih otpadaka. Pored toga u 2014. godini uvezeno je i 347.957 komada živih tovljenika, ponajviše iz Mađarske i Hrvatske. Samo za uvoz živih tovljenika plaćeno je 48.197.433 evra!

Broj goveda, svinja i ovaca je 2014. povećan, ali farmere uništava jeftinija konkurencija iz Evropske unije gde se dobijaju velike subvencije.

Cena svinja je u jednom trenutku pala na 100 dinara po kilogramu žive mere.

Svi podaci govore u prilog tome, da stočarstvo treba što više subvencionisati, kako bi se zaštitila domaća proizvodnja od konkurencije iz EU, koja ima ogroman udeo subvencija u ceni proizvodnje, i povećala proizvodnja za izvoz u Rusiju, Tursku, Arabiju i Emirate. Subvencije bi bilo najbolje da dobiju svi ne samo registrovana domaćinstva, kakva je praksa sada na delu.

Pre izvesnog vremena Antal Cindel, predsednik Udruženja odgajivača svinja iz Bajmoka, rekao je da slobodan uvoz mesa i svinja kao i mala otkupna cena uništavaju seljake. Cindel je ispravno zaključio: "…Da bismo mogli da povećamo broj svinja, mora da se spreči uvoz i da nam se pomogne subvencijama jer ih dobijaju i stočari u drugim zemljama".

Početkom 1990. godine, imali smo 938.000 krava. Danas je stočni fond drastično smanjen, naročito prošle godine, kada je prema zvaničnim podacima zaklano 80.000 krava muzara, nezvanično 150.000. Prema tim procenama, Srbija se po broju grla vraća u period pred Prvi svetski rat.

A da bi se obnovio stočni fond, neophodno je da prođe barem deset godina, i to pod pretpostavkom da postoji ozbiljna državna strategija vezana za ovu oblast.

Razlog ovakvog stanja treba potražiti u smanjenju subvencija za skoro 10 puta, pri čemu od nekada 51 odsto farmi, danas svega njih 23 odsto zadovoljava uslove Ministarstva poljoprivrede. To znači da 77 odsto srpskih poljoprivrednika ne dobija nikakve subvencije!

Uz to, ovi ljudi su se samo 2010. godine suočili sa skokom cena stočne hrane za 50 odsto i nepovoljnim vremenskim prilikama. Sve to rezultiralo je naglim padom ukupne proizvodnje mleka, zatvaranjem farmi i pokoljem stoke.

Pri tome milion srpskih državljana, farmera, radnika u mlekarama i njihovih porodica, živi od mlekarske industrije. Proizvodnja mesa u Srbiji za dve decenije opala je sa 650.000 na 450.000 tona godišnje. Nekada smo po stanovniku godišnje trošili 65, a danas svega 43 kilograma mesa.

 

       Zatvaranje farmi

 

Stočari su na početku prošle, 2014. godine, očekivali oporavak, jer su cene žive stoke bile nešto povoljnije. Međutim, očekivanja su izneverena pa su cene na početku 2015. godine bile prepolovljene. Tada se, samo u Mačvi, pojavio višak od 50.000 tovljenika. U jednom trenutku, na početku 2015. godine, zadovoljan je bio onaj ko je imao kupca (105-100 dinara po kilogramu žive mere).

Na taj način smanjivani su troškovi dalje ishrane stoke. Sve je podsećalo na tešku 2007. godinu, a neki seljaci su situaciju opisali još gorom nego 2007. godine. Tada su nakupci imali više para nego danas…Dalo bi se tako zaključiti da su, ustvari, nakupci spasavali stočare!

Profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta Vitomir Vidović podseća da su postojali projekti da u Srbiji tovimo i 14 miliona svinja. Dakle, nije neophodno da u Srbiju dovodimo nemačku klaničnu industriju "Tenis"! Ali, na žalost, projekti su ostali u fiokama, a iz podataka se vidi da imamo sve manje stoke, da raste uvoz i da smo od nekadašnjeg izvoznika hrane postali uvoznici.

Egzaktni podaci o kojima se malo ili nikako ne priča, svedoče o padu dohotka poljoprivrednih proizvođača, niskom učešću direktnih stranih investicija od samo jedan odsto, pokolju stoke, zatiranju sela, zatvaranju farmi, ukidanju subvencija, te činjenici da od 1620 zadruga koliko ih ima u našoj zemlji, u 70 odsto ne postoji nijedno zaposleno lice sa višom stručnom školom.

Agrarni budžet nije razvojni, jer poljoprivreda koja je u ovim vremenima krize strateška privredna grana, ostaje i dalje u zapećku. Za agrar je u sledećoj godini iz ukupnog budžeta države izdvojeno samo 20 milijardi dinara. Očito da onaj ko je kreirao ovakav budžet nije uzeo u obzir činjenicu da se direktan doprinos agrara budžetu kretao od 11 do 15 odsto, a sa pratećim delatnostima u prehrambenoj industriji to je dostizalo i 40 odsto. Agraru se iz budžeta vraćalo simbolično, prošle godine sa 2,6 odsto, a sad je taj procenat neznatno, prividno povećan.

 

       Uvoz subvencionisane hrane uništava Srbiju

 

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

Ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su 2015. godine u proseku osam puta manje po uslovnom hektaru od evropskih. Bez zaštitnih mera ili subvencija izjednačenih sa zemljama iz kojih se uvozi meso i mleko – domaćoj poljoprivredi preti potpuni slom.

Cena uvoznog mleka iz Evrope je danas oko 24 dinara po litru, što je manje od najnižih (do sada) zagarantovanih otkupnih cena mleka u Srbiji, a manje je i od najnižih otkupnih cena mleka u EU – čak i kada se ne uzmu u obzir evropske poljoprivredne subvencije koje su inače višestruko veće od domaćih.

Generalno, problem je što uticajne zemlje izvoze svoje jeftine a subvencionisane poljoprivredne proizvode u siromašne zemlje, čiji farmeri nemaju tolike subvencije. U stvari, SAD i ostale razvijene zemlje prisiljavaju siromašne zemlje na sporazume koji ih sprečavaju da zaštite domaću poljoprivredu" – kaže američki agroekonomista i profesor Majkl Preleman.

Evropa se tokom 2015-te godine zbog ruskih kontra sankcija suočava sa viškovima mleka i njegova cena dramatično pada, pa evropski proizvođači mleka traže nova tržišta za izvoz i opstaju samo zahvaljujući visokim subvencijama za proizvodnju. Slična je situacija i sa viškovima mesa, započeta još tokom 2014-te godine, a koji su nastali zbog ruskog embarga na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Evropske unije.

Prema zvaničnim podacima EU iz 2013-te godine, direktna plaćanja (subvencije) evropskim farmerima čine u proseku 30% njihovih prihoda iz poljoprivrede – na nivou cele Evropske zajednice. Poslednjih godina, zbog krize, ove subvencije su u pojedinim slučajevima dostizale i 60% prihoda iz poljoprivrede.

Direktna plaćanja (podsticaji, subvencije) Evropske unije za poljoprivredu, koštaju svakog njenog građanina oko 110 evra godišnje. Iako je ukupan budžet za podršku poljoprivredi EU veoma visok, nivo poljoprivrednih subvencija u zemljama članicama EU je različit, dok je nivo prodajnih cena hrane ne evropskom tržištu skoro izjednačen – što pogađa farmere u zemljama koje daju najniže poljoprivredne subvencije.

Ovo posebno pogađa domaće poljoprivrednike jer je Srbija ukinula gotovo sve mere zaštite domaćeg tržišta od uvoza visoko subvencionisane evropske hrane – mada nije članica EU – dok su domaće subvencije ostale mnogostruko niže od prosečnih subvencija u Evropi.

Ukupni podsticaji (subvencije) za poljoprivredu Srbije u 2015. godini, koštaju svakog njenog građanina oko 28 evra godišnje, od čega je 21 evro godišnje za direktne subvencije poljoprivrednicima – što je 4-5 puta manje od evropskih subvencija.

Mereno u subvencijama po uslovnom hektaru poljoprivredne površine, ovaj iznos u visini subvencija je još nepovoljniji na štetu Srbije: ukupne srpske subvencije za poljoprivredu su ove godine 8 puta manje po hektaru od evropskih (zbog dva puta veće poljoprivredne površine po stanovniku u Srbiji nego u EU)!

Ukupni državni podsticaji za poljoprivredu u Srbiji, u 2015. godini su izuzetno niski, oko 204 miliona evra godišnje (ili oko 230 miliona po nekim podacima), u okviru kojih su direktna davanja (subvencije) za poljoprivrednike samo oko 152 miliona evra. Ovo nanosi zemlji mnogostruko veću štetu jer se zbog smanjenja subvencija smanjuje domaća proizvodnja i njena konkurentnost a povećava se uvoz jeftine, a zapravo visoko subvencionisane evropske hrane.

Za razliku od sezonskih prihoda iz biljne proizvodnje, proizvodnja mleka omogućavala je do sada srpskim poljoprivrednicima stabilan izvor prihoda tokom cele godine.

Otvaranje domaćeg tržišta za bescarinski uvoz visoko subvencionisanog mleka i mesa iz EU, kao i njihovih prerađevina – uništava srpsku poljoprivredu i priprema teren za rasprodaju domaćih oranica strancima.

 

       Trovanje uvoznim smećem i Vučićeva lažna obećanja

 

Skandalozni uvoz mesnog otpada iz EU, ne bi se ni desio da u Ministarstvu poljoprivrede nisu sedeli ljudi koji donose propise koji idu u njihovu korist, a na štetu naroda i države…

Klika iz Ministarstva koju predvodi državni sekretar Danilo Golubović, od kako je postavljena na ključne dužnosti u resoru poljoprivrede, radila je u dogovoru sa ljudima iz uvoznog lobija. Podršku ovim banditima pružile su i strane banke, kojima je čistu situaciju i pravo na kriminalno poslovanje stvorio bivši guverner Mlađan Dinkić. Kako bi bilo jasnije o čemu se radi, navešćemo primer iz koga se do detalja vidi kriminalna sprega…

Srpskog uzgajivača pilića kontaktirala je jedna od stranih banaka nudeći mu zajam, za povećanje obima posla. On je prihvatio nakon čega je morao banci da uvid u kompletno poslovanje njegove firme. Zajam mu je odobren i čovek je ušao u investicioni ciklus, sve što je njegova firma posedovala stavio je pod hipoteku kod banke, dostavio im je bankarske garancije i potpisao menice.

Kada je došlo vreme da kupi hranu za piliće, banka je od njega usmeno tražila da sirovinu kupi od firme koja takođe ima kredit u toj banci. Privrednik je pristao, a isporučena mu je buđava hrana.

Kako nije mogao da prehrani živinu upao je finansijske probleme i nije mogao više banci da vraća kredit. Banka se ponovo pojavila sa rešenjem ovaj put predlagali su da posreduju u prodaji njegove firme slovenačkoj Perutnini Ptuj. Privrednik je ovo odbio, a potom mu je banka aktivirala sve finansijske instrumente postala vlasnik celog njegovog poslovanja i prodala ga konkurentskoj firmi.

Ovaj privrednik je potom otkrio nepravilnosti u načinu na koji Perutnina obrađuje meso i tužio ih sudu. Na suđenju se pojavila Načelnica uprave za veterinu Sanja Čelebićanin i dala mišljenje da je način na koji oni to rade bezbedan i u skladu sa zakonom.

Novinar Redakcije je potom uputio pitanja ministarstvu vezano za način na koji Perutnina obrađuje meso, a iz Ministarstva su kontakt sa novinarom preusmerili na Perutnu, koja je pokušala da utiče na to šta će biti objavljeno. Sve ovo je dokaz da ljudi iz ministarstva, u ovakvim situacijama rade u korist velikih kompanija, a ne u interesu javnosti, ali je isto tako i dokaz da kontakte sa velikim firmama (tajkunima) koriste da bi im pomogli u slučaju da postoji opasnost da mediji objave nešto što ne treba, ili ukoliko tajkunima treba pomoć u sudskom postupku.

Na kraju, evidentna je i uloga stranih banaka koje na osnovu ovlašćenja dobijenih od Narodne banke Srbije, vrše špijunažu, kao za strane tako i za domaće tajkune. Tabloid takođe raspolaže i sa dokazima da su tokom afere aflatoksin, radnici laboratorija koje su utvrdile da je kukuruz neispravan, pritiskani od strane službenika raznih ministarstva da izveštaje falsifikuju u korist tajkunskih firmi.

Iz svega navednog, može se zaključiti da strani i domaći tajkuni imaju proverene kanale preko kojih kontrolišu, službenike u ministarstvima. Novcem kontrolišu stranke koje postavljaju ministre. Novcem od reklama kontrolišu većinu medija.

Jedina pretnja ovoj pomahnitaloj organizaciji su malobrojni slobodni mediji, usamljeni pošteni inspektori u ministarstvima, i mali broj poštenih, a hrabrih policajaca.

 

       Kriminalna akcija uz pomoć kriminalnih vlasti: malim ulaganjem do ogromnih profita

 

Za sve što se poslednjih petnaest godina dešavalo u srpskom agraru, direktno odgovorni svi bivši ministri poljoprivrede, počev od Dragana Veselinova, preko Ivane Dulić Marković, Saše Dragina, Gorana Kneževića i Dragana Glamočića, ali i aktuelna ministarka Snežana Bogosavljević Bošković, koja je samo nastavila tamo gde su oni stali.

Neki od njih su kratkotrajno pokušali da stvari promene na bolje. Na primer, Saša Dragin je stopirao donošenje zakona koji glorifikuje GMO, ali to nije zaustavilo vrh vlasti da radi na njegovom donošenju.

Ministarstvo poljoprivrede poslednjih deset godina u skladu sa željama domaćih-stranih tajkuna vode državni sekretari, Danilo Golubović i Dejan Krnjajić, načelnik Odeljenja za zdravstvenu zaštitu dobrobit životinja, Budimir Plavšić, načelnik Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodan Šibalić, načelnik Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Siniša Kotur, načelnik veterinarske republičke inspekcije Sanja Čelebićanin.

Najuticajniji od svih službenika je Danilo Golubović, a njegovi prsti su umešani u sve propise koje ovo ministarstvo donosi, od onih koji regulišu pravila o žitaricama, voću povrću sve do onih koja se odnose na med, mleko, sir i meso…

Na pitanje ko profitira od načina na koji oni vode srpsku poljoprivredu, odgovor je jednostavan u pitanju je "uvozni lobi" koji čine strani kapitalisti, domaći tajkuni i crnogorska mafija!

Odmah posle petog oktobra, na naše tržište pristigli su prvo Slovenci, potom Hrvati, odnosno ljudi koji su se u tim državama obogatili na kriminalan način koristeći situaciju koja je stvorena raspadom Jugoslavije.

Najpoznatiji hrvatski tajkun u Srbiji je Ivica Todorić, kupac fabrike "Dijamant" iz Zrenjanina i vlasnik prodajnog lanca "Idea" odnosno "Konzuma". Do danas on je preko svojih firmi kupio desetine hiljada hektara najplodnije srpske zemlje. Interesantno je da je u Srbiji postojala podela u demokratskom bloku, pa su tako Đinđićeve demokrate češće pomagale slovenačkim kapitalistima, dok su Koštuničin DSS i Dinkićev G17 bili bliži sa hrvatskim kapitalistima.

Crna Gora je posle petog oktobra još bila deo iste države, ali već tada su njihovi preduzimljivi kriminalci shvatili da "Montenegro" ne može sam sebe da nahrani. Novac od šverca i drugih kriminalnih aktivnosti iznet je u inostranstvo gde su osnovane firme i fondovi koji se kasnije pojavljuju kao kupci mnogih preduzeća iz oblasti poljoprivrede. Stručnjaci iz oblasti poljoprivrede u šali kažu da su crnogorski "agronomi" uspeli da ukrste kravu i žirafu i da su tako dobili životinju koja pase u Vojvodini, dok je muzu u Podgorici.

Ni ovdašnji tajkuni, među kojima su najveći Miodrag Kostić i Petar Matijević, nisu sedeli skrštenih ruku, već su se zajedno sa strancima upustili u trku koja za rezultat ima: sve veći monopol, otimanje poljoprivredne zemlje kroz privatizaciju, sve veći uvoz poljoprivrednih proizvoda, uništavanje malih srpskih gazdinstava, sprečavanje oporavka zadrugarstva, uništenje srpskog stočnog fonda, dok je cilj ove trke da sa malim ulaganjima izvuku veliku količinu novca kroz monopolizaciju izvoza, žitarica, malina, voća i povrća i kroz uvoz mašinski separisanog mesa i genetski modifikovanih proizvoda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DELOVANJE FARMAKO-AGENTURE U TESTIRANJU NEPROVERENIH LEKOVA KAO NASTAVAK BOMBARDOVANJA SRBIJE!!!

 

Najširoj javnosti u Srbiji nije poznato da u Srbiji postoji čitav sistem bioterorističkog terora, uklopljenog u pakao zvanične psihijatrije. Redakcija je dobila opširno pismo od Milana M. Babića, čoveka koji je i sam žrtva ovog zastrašujućeg nasilja. Kako između ostalog kaže, napisao ga je "…pun volje da istinu čuje cela nacija". Babić se poziva i na činjenično stanje koje je lako proveriti na odeljenjima psihijatrije kraljevačke bolnice "Studenica", kod načelnika Negoslava Bradića (pečat br. 24.), načelnice "K" odeljenja Specijalne bolnice "Laza Lazarević", Mirjane Abramović i kod dugogodišnjeg načelnika neuropsihijatrije i direktora senćanske bolnice Milorada Ćurčića i mnogih drugih. Redakcija objavljuje nešto skraćenu verziju njegovog obraćanja javnosti.

 

                    Milan M. Babić

 

Zdravstveni sistem Republike Srbije postao je funkcionalno nedostupan za celu populaciju i na taj način izvrgnut ruglu, takođe izvrnut i moralnoj-koruptivnoj degradaciji. Pored toga, postao je i probni poligon bioterorizma, koji sistematski sprovode farmaceutske multinacionalne kompanije, koje već ionako drže monopol (zapravo, oligopol) prodaje lekova na našem tržištu. Bioterorizam se ogleda u testiranju neproverenih medikamenata na pripadnicima naše zajednice kroz ključne čvorišne tačke zdravstvenih institucija ove države.

Nikome od tih zdravstvenih aparatčika i članova njihovih porodica nije proveravano poreklo imovine, iako se nadoknade farmaceutskih kompanija nosiocima ovakvih testova kreću oko 100.000 evra po jednom medikamentu.

Neke od tih farmaceutskih kuća prisutne su kapitalnim učešćem u istraživačkom, razvojnom i distributivnom sektoru domaćih farmaceutskih kompanija. Neke druge, pak, poput kompanije dr Predraga Moskovljevića – Proton sistem, sa ogromnim obrtom, pronalazi farmaceutske proizvode, učestvuje u njihovoj evaluaciji i registraciji u zemljama Evrope, uvozi ih i aktivno sprovodi medicinski marketing. Danas je kompanija Proton System prisutna u većini zemalja u regionu Balkana i Istočne Evrope.

Ta kompanija daje vrlo šture informacije o svojim aktivnostima, koje joj donose zamašan prijavljeni profit, ali na svom sajtu navodi neproverljivi podatak o postojanju tobožnjih ćerki-firmi širom Evrope (možda su, ipak, u pitanju majke-firme), nevidljivih za oči domaće javnosti. Pored par velikih firmi kupljenih pod velom afera od strane dr Moskovljevića i njegovog brata za višemilionske iznose, postoji i jedna vidljiva ćerka-firma u Srbiji – "Abelafarm", koja prema sajtu APR-a ima nepojmljivo mali broj zaposlenih, a na sopstvenom sajtu firme "Abelafarm" gordo je predstavljen gotovo dvadesetostruko veći stručni tim te kompanije.

Proizvode te firme ne možete pronaći na sajtu, ali zato ne silaze sa maratonskih reklamnih blokova najveće komercijalne medijske kuće u regionu, koja, opet prema podacima APR-a zapošljava nešto manje od 1.000 ljudi, a godišnja dobit je tek oko 140.000 evra.

Možda su baš ovakvi slučajevi razlog zašto APR ne objavljuje top-listu najprofitabilnijih, odnosno firmi sa najmanje profita po glavi zaposlenog – najčešće su u pitanju ogromne veš-mašine za pranje novca.

Vratimo se, na trenutak, Moskovljevićevim firmama. Ne bismo se naročito bavili javnim tajnama plaćenih učešća i provoda na domaćim i svetskim kongresima za farmaceute, psihijatre i lekare drugih struka (čije poreklo imovine ni poslovne početke niko, kao ni braći Moskovljević, od nadležnih službi ne proverava), njihovim ogromnim ekonomsko-propagandnim medijskim prisustvom, kao ni prisustvom reklamnih materijala datih, a i drugih kompanija u gotovo svim državnim medicinskim ustanovama (može li bilo ko da da odgovor kako ti materijali tamo stižu?)

Ovakva farmako-agentura svojstvena je i drugim farmaceutskim kućama, koje imaju sklopljene dogovore sa navedenim aparatčicima iz srednjeg sloja, ali i viših ešalona medicinskih ustanova širom Srbije na, često i legalne (ali nimalo legitimne – niko za to nije glasao), sive, ali i senkovite načine ispitaju dejstvo nepostojećih lekova na našim ljudima.

Takva ispitivanja su, veoma često, sama sebi cilj. U pitanju je zatvoren ciklus degradacije zdravlja pripadnika naše zajednice (koji gotovo nikada ne budu u potpunosti izlečeni, izuzev operativnim putem) i koji prilikom kliničkog lečenja nemaju uvid u sopstvene terapijske pojedinosti u pogledu medikamenata koje uzimaju, dok im se po otpustu za kućno lečenje prepisuju preparati koji su, kao i u slučaju Novartis-ove vakcine protiv H1N1, na veoma sumnjiv način dobili dozvolu Agencije za lekove.

Medikamenti koji se na ovaj način testiraju na našim građanima stižu do distributivnih kuća pod jednim nazivom i deklaracijom, u rinfuzi, gde se prepakuju u drugu ambalažu i dodeljuje im se druga deklaracija, ali se često isporučuju u zdravstvene ustanove i bez deklaracije.

Sa aspekta navedenih pojava, nije teško zaključiti da bombardovanje ove zemlje nikada nije završeno. U mnogima od nas ubijena je svaka ljudskost i želja da se dobrim borimo protiv zla

Mnogi drugi društveno-svesni ljudi bili su sistematski uspavljivani i ubijani u samrtnim ropcima na psihijatrijskim lečenjima ili sa usađenim samoubilačkim idejama pod dejstvom sujetnih psihijatara i njihovih neimenovanih medikamenata.

U tim ustanovama niko ne vodi ni malo računa o stvarnim zdravstvenim problemima koje ti ljudi imaju, ortopedske, respiratorne, dermatološke ili bilo koje druge prirode, osim onih neposredno vezanih za ispitivanje neregistrovnih lekova, za koje lokalni nosioci ispitivanja inkasiraju po 100.000 evra i više.

Malobrojni socijalni radnici najčešće upotrebljavaju monopol svog položaja u koruptivnom smislu, te im, u dogovoru sa nosiocima ovakvih istraživanja nije ni stalo da otklone uzroke, odnosno, reše socijalne probleme pacijenata, što ih čini saučesnicima u bioterorizmu. Ne verujete? Da li je ikada iko od vas čitalaca zaista iskreno porazgovarao sa pacijentima psihijatrijskih ustanova bez ravnodušnosti?

Među sudskim veštacima postoji prećutni dogovor da, u slučaju sudskih procesa protiv psihijatrijski lečenih osoba, nijedan od njih ne osporava, već samo potvrđuje mišljenja lekara sa prvobitnih psihijatrijskih pregleda.

Isto tako, postoji i prećutni dogovor lekara da gotovo nijedan neće svedočiti protiv svojih kolega, što, na sreću, ne važi za pacijente, a ni za osoblje upleteno u ovu bioterorističku mrežu.

Ukoliko se ovome pridoda i bespogovorna poslušnost određenih elemenata redovnog sudskog aparata ovakvim psihijatrijskim moralnim spodobama, naravno, iz različitih interesa (ni njima niko ne proverava poreklo imovine), onda imamo pojavu kaznene psihijatrije, odnosno zloupotrebe psihijatrije u cilju uklanjanja progresivnih društvenih subjekata.

Istorijski, ova pojava je bila česta u Istočnoj Evropi, neretka na Balkanu, ali je prisutna i u današnjoj Zapadnoj Evropi. Svi navedeni slučajevi su "strpani u isti koš", odnosno, zajedničku čorbu, čija je glavna mirođija farmaceutska mafija…

Psihijatrijsko lečenje čoveka dug je i bolan put i, veoma često, bez povratka… u život. Pre deset godina, Simona Racić je otpočela jedan drugi put (pošto je desetak godina pre toga počela psihijatrijsko "lečenje" na odeljenju psihijatrije u bolnici "Studenica" u Kraljevu).

Posle kovertiranih 500 (maraka ili evra), ondašnji načelnik odeljenja Simović je dotičnu Simonu otpustio i ona je, trčeći bosa, u nesvesnom stanju, pod dejstvom jakih psihijatrijskih lekova, pala pod kamion, i završio se njen nesvesni život, odnosno, životarenje. Izgubila je život terapijskom greškom dr Zorice Đeković, u 36. godini, na čijem slučaju se ta doktorka specijalizovala. O ovome svedoči njen brat, i sam psihijatrijski pacijent, policajac Ljubomir Racić.

Takođe, čudno je što slučajevi akutnih pijanstava završe na psihijatriji, a ne na ispiranju na gastroenterologiji? Zašto se takvi slučajevi zadržavaju na psihijatriji po 14 dana i zašto im se, u poznoj hospitalizaciji glukoza i natrijum-hlorid moraju unositi intravenski, a ne oralno, iako su ljudi u stanju i da jedu i piju?

Zašto? Zato što se onda ne troši medicinski materijal, zbog čijih se napumpanih nabavki budžeti zdravstvenih institucija jako brzo tope pa medicinsko osoblje nema čak ni pristojne plate.

O ovim pojavama u psihijatriji može najbolje da posvedoči pacijent Dragan Pavlović iz Žiče, koji je (zajedno sa drugim epileptičarima) pod jakom terapijom, posle pijanstva, ležao ni mrtav, ni živ preko deset dana na psihijatriji, dok su na njemu testirani svakovrsni lekovi, posle njegovog izlaska sa intenzivne nege. Voda mu je davana samo tokom uzimanja lekova, iako je bio izrazito suv i buncao je sve vreme u delirijumu…

Na svako pitanje drugih pacijenata o tome šta mu se od lekova daje, dobijen je štur odgovor – vitamini. Kada se isto pitanje postavi lekarima vezano za druge lekove: "Možemo li da vidimo originalne lekove, njihove kutije i deklaracije?", dobijan je odgovor da to "nije ni bitno", da je to za njihovo dobro i da im lekovi stižu u rinfuzi. Tada sumnjive lekove ukinu u terapiji, ali uvedu bombardovanje uspavljivcima – bensedin, karbapin i sl.

Pacijentu Ljubomiru Raciću iz Vrbe, opština Kraljevo, sukcesivno je davana terapija halopiridola, koji nikada nije koristio i koji se upotrebljava za lečenje narkomana od heroina.

Od datog leka pacijent Racić, koji je ovlašćeno službeno lice, koji kao takav nikada nije smeo koristiti narkotike, što se može dokazati i analizom rožnog tkiva; imao je teško kočenje vilice, nemogućnost govora i diskoordinaciju pokreta, što ga u potpunosti sprečava u obavljanju službenih dužnosti.

Sve to je njemu i njegovoj porodici nanelo veliku patnju i duševni bol. Pacijent Bojan Stamenković, muzičar iz Kraljeva je, usled terapije moditenom i drugim lekovima, poput karbapina, izgubio je mogućnost sviranja na instrumentu, moć govora mu se smanjila, a izgubio je i seksualnu želju dok je koristio te medikamente.

Pacijent Igor Vejnović iz Kraljeva u Bolnici "Studenica" tri i po godine dobija halopiridol bez ikakvog valjanog razloga, pored bensedina, što mu oduzima moć jasnog govora, volju za radom, kretanjem, kao i percepciju okruženja.

Pacijentkinja Suzana Paunović iz Vrnjačke Banje pet dana je primala largaktil, bensedin, anafranil u infuziji, kao i nepoznate žute tablete, od kojih joj se malo popravilo raspoloženje, ali je pre toga koristila prepisan ksanaks i largaktil, kao i altapaks i risar, zbog kojih je imala nervozu, nesanicu, aritmiju i znatan gubitak kilaže.

Pacijentkinja Olivera Čolović iz sela Lazac koristi u bolnici nepoznatu terapiju (nepoznata bordo tableta). Obe navedene pacijentkinje su upadljivo bezvoljne i stalno pospane. Već četiri dana ni Olivera, ni Suzana od lekova nemaju stolicu, uprkos laksativima.

Pacijent Miljko Žarković je prvi put hospitalizovan posle akutnog pijanstva, gde je držan nekoliko dana, pod nepoznatom terapijom, među kojima su i nepoznate žute tablete, od kojih je postojano bezvoljan, pospan i dezorijentisan.

Pacijent Milan Babić je, usled višegodišnje terapije moditenom gotovo u potpunosti izgubio seksualnu želju, dobio pojačan apetit i uvećao telesnu masu do blizu 150 kg, izgubio volju za radom i životom i dobio blagu sklonost ka samopovređivanju, usled korišćenja moditena i metotena, koji mu uporno prepisuje dr Mirjana Abramović iz "K" odeljenja bolnice "Laza Lazarević", koja ga je hospitalizovala i lišila slobode bez sudskog naloga!

Pri tome je, prilikom lečenja otvorenog tipa, bez obzira na sve lične, porodične, poslovne i intelektualne uspehe pacijenta samo prekucavala prethodne izveštaje, bez razgovora dužeg od dva minuta, nikada mu ne ukinuvši terapiju, već u dogovoru sa izvesnom dr Olgicom, psihologom, samo menjala šifre obolenja, čiji opisi nisu imali veze sa faktičkim stanjem.

Sve ovo ukazuje na to da je jedini cilj neuropsihijatrijskih ustanova širom Srbije, pored testiranja neproverenih lekova, korupcije i bioterorizma, što obimnija prodaja medicinskih preparata bez preke potrebe, na teret građana Srbije, što su i osnovni razlozi katastrofalnog stanja zdravstva.

Jedna od retkih svetlih tačaka na psihijatriji u Kraljevu je dr Vesna Vukadinović i dr Dušica Špagović, dok svi ostali pružaju svesnu, otvorenu ili prikrivenu podršku ovim krivičnim delima. Na sreću, skoro celo osoblje bi o ovome rado svedočilo pred sudom, ukoliko je došlo vreme za pravdu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KORIST I OD SRPSKOG SMEĆA: KAPITALISTI IZ AMERIKE I EVROPSKE UNIJE SE UTRKUJU I ZA DOMAĆE DEPONIJE

 

Đuri Horvatu i Zvonku Bedeu, hrvatskim privrednicima, posao sa srpskim smećem je godinama nameštao Oliver Dulić, bivši ministar za životnu sredinu i prostorno planiranje, kada je otišao u opoziciju umesto u zatvor, Horvat je poslove realizovao sa ministarkom Zoranom Mihajlović, a u biznis je bila uključena i američka ambasadorka Meri Brus Vorlik. Recikliranje otpada donosi veliku zaradu, ali uglavnom preko sive zone.

 

 

                      Vuk Stanić

 

Godišnje 850.000.000 evra (850 miliona) iznosi zarada od prerade pet ambalaže, koju Srbi bace u đubre . Najveći deo zarade od srpskih pet flašica ostvaruju hrvatski kraljevi đubreta Zvonko Bede, Drava international iz Osjeka i Đuro Horvat, odnosno Tehnix (u daljem tekstu Tehniks).

Osim u Hrvatskoj, jedan deo pet flaša se prerađuje i u Rumuniji.

Đuri Horvatu i Zvonku Bedeu je posao sa srpskim đubretom godinama nameštao Oliver Dulić bivši ministar za životnu sredinu i prostorno planiranje, ali kada je Dulić otišao u opoziciju umesto u zatvor, deo poslova nastavila je za Horvata da realizuje bivša ministarka energetike i zaštite životne sredine Zorana Mihajlović. Ona je odobrila realizaciju ugovora kojeg je sa Horvatom potpisao Dulić.

Iz budžeta Srbije je za "Projekat Federacije Roma" plaćeno 1,1 milion evra. Projekat je podrazumevao da se od firme Tehniks kupi linija za sortiranje otpada.

Istu takvu liniju Horvat je prodao i Makedonskoj državi, ali su je Makedonci platili tek 250.000 evra. Prilikom realizuje ovog projekta u Kikindi, ministar odbrane bio je Aleksandar Vučić, pa je uz 1,1 miliona evra besplatno na raspolaganje stavljena i zgrada Vojske Srbije koja se nalazi u krugu bivše kasarne Servo Mihalj.

Mihajlovićeva i Vučić su definitivno bili spremni da pomognu realizaciju projekata koje su sa Dulićem započeli Zvonko Bede i Đuro Horvat. Ipak položaj koji je u vreme Tadića i Dulića u Srbiji imao Tehniks, smatra se zlatnim periodom ove kompanije.

Dulić je posao organizovao tako da se pet ambalaža koja se prikupi u Srbiji, sakupljačima plaća 200 evra za tonu. Mlevenje i hladno pranje ove ambalaže obavaljalo se do nedavo u Boru, u fabrici Eurofoil d.o.o koju je sredstvima Fonda za razvoj kupio beograđanin Milojica Obradović i prodao je Hrvatu Zvonku Bedeu, a od prošle godine kamuflirali su se u selu Gajdobra pored Bačke Palanke.

Iz Gajdobre se ambalaža vozi na preradu u Hrvatsku, gde biva reciklirana, a od recikliranog materijala se proizvodi nova plastična ambalaža. Firma GPG d.o.o, čiji je vlasnik Goran Zlatković je angažovana za finalne proizvode od recikliranog PET-a. Ovog puta po toni se zaradi 17.000 evra (17 hiljada).

Treba istaći da tehnologija sa kojom raspolažu Japanci omogućava da pet ambalaža bude reciklirana više od petnaest puta. Tehnologija koju i Japanci koriste je Nemačka!

Inspektorka Prodanović u službi rodnog kraja

U Srbiji se svake godine sakupi 50.000 tona pet ambalaže, i kada se to pomnoži sa 17 hiljada, kolika je zarada po toni, prilikom recikliranja dobija se iznos od 850 miliona u prodatoj ambalaži, od recikliranog PET-a. Da se Dulić pitao za sve, svih pedeset hiljada tona bilo bi upućeno u fabriku Drava international Osjek, ali nije se pitao samo on.

Bojan Pajtić, predsednik pokrajinske Vlade tražio je svoj deo novca od đubreta, a Tadić je pristao.

Pajtićevo đubre se skuplja u Novom Sadu, u okviru kompanije "Green Teck", a na jugu Srbije za Pajtićev deo kolača zadužena je firma "Denny Pet" iz Niša.

Pajtićeva kombinacija je drugačija od Dulićeve, i po krajnjoj lokaciji odvoza smeća koje u ovom slučaju na recikliranje ne ide u Hrvatsku, već u Rumuniju. Od ukupno 850 miliona kolika je zarada u poslu sa srpskim pet flašama, više od dve trećine novca uzima hrvatski Dravainternational i Tehniks, koji, naravno, uredno plaća i one koji su mu omogućili da se ovog posla domogne.

Zahvaljujući Duliću, poreski obveznici Srbije su pet puta preplatili Horvatove linije za recikliranje, koje su osim u Kikindi, instalirane u Obrenovcu, Novom Sadu, Beogradu, Nišu i Pirotu.

Svaki put bi oprema koju Horvat, inače prodaje za 250 hiljada evra, bila prodata po ceni od milion evra. Policiji je do danas bio problem da ovo i dokaže. Inspektorka Prodanić iz Uprave Policije za Beograd dobila je predmet na obradu. Prodanićeva je rodom iz Osjeka. Zahvaljujući njenoj “revnosnoj“ obradi podataka, Tehnix je nastavio nesmetano da prodaje hrvatski bofl od opreme, i nakon što su žuti otišli sa vlasti. Tehniks je čak otvorio Beo Tehnix d.o.o. u Kumodraškoj ulici u Beogradu.

Osim Dulića, Vučića i Zorane Mihajlović i Nebojše Ćirića, u priču sa srpskim đubretom bila je uključena i američka ambasadorka Meri Vorlik.

Vorlikova je zajedno sa hrvatskim ambasadorom Željkom Kuprešakom, Dulićem, Nebojšom Ćirićem u Boru otvorila fabriku Eurofoil, u kojoj su po pedeset odsto bili suvlasnici kum Laleta Sekulića, Miško Obradović i hrvatska firma Drava Internacional.

Ispostavilo se da naši političari i strani ambasadori pomažu ove dve hrvatske firme, koje rade paralelno. Jedna pljačkajući budžet Srbije prodajom Tehniksovih linija za sortiranje PET flaša po pet puta višim cenama od tržišnih, i to bez prethodno raspisanih tendera.

Druga, Dravainternational odvozi PET flaše u Osjek, lepo sortirane našom mukom i znojem, i tamo ih prerađuje u visoko isplativu sirovinu, na kojoj zarađuju 17.000 evra po toni.

Pretpostavaljamo da su hrvatski biznismeni lepo nagradili sve koji su im pomagali u ovim lukrativnim poslovima. U prilog tome ide i vest koja se u medijima pojavila, nedugo, nakon otvaranja fabrike u Boru: "Američka ambasadorka Meri Vorlik u nekretnine u Beogradskoj opštini Vračar investirala je 2,5 miliona evra."

Iz vlasničke strukture u ovoj borskoj fabrici posle kraćeg vremena povukao se Obradović, i kao stoodstotni vlasnik se tada upisala hrvatska firma Drava International.

 

      "…Srbi hoće skalameriju"

 

Fabrika je počela loše da posluje, a ambicije vlasnika i rukovodstva da uđu u ozbiljne poslove sa borskim rudnicima, gde su očekivali deo zlatnog i bakarnog kolača je propao.

Policija je počela da se interesuje za ceo projkat, i sumnja se na više kriminalnih aktivnosti. Ambasadorka Vorlik je pre isteka mandata, a bez objašnjenja, prebačena sa mesta ambasadora, na nižu funkciju, konzula u grad Melburn, u dalekoj Australiji.

Pokrovitelj projekta bila je sada likvidirana KBC banka. KBC je od samog dolaska u Srbiju loše poslovala, i brzo je zapala u probleme sa likvidnošću. Među kadrovima ove banke radili su i ljudi ranije osuđivani za krivična dela. Jedan od njih je bio i izvršni direktor Petar Stefanović. Stefanović osuđen na zatvorsku kaznu, u vreme dok je bio direktor Centro Banke.

Kod ove banke, za sredstva je konkurisala firma čiji je projekat za reciklažu uradio Energoprojekt. Sredstva su prvobitno odobrena, a odluka je potom promenjena. KBC banka je ukrala projekt i sa njim konkurisala za bespovratna sredstva EU. Evropska unija odobrila je KBC banci 19 miliona evra, a u fabriku u Boru investirano je oko milion…

Preostalih 18 miliona evra bili su predmet policijske istrage, ali je po svoj prilici zbog upletenosti američkih diplomata, sve zaustavljeno. Diplomatski imunitet omogućava da visokorangirane diplomate ne budu krivično gonjene.

U trenutku pisanja ovog teksta Eurofoil u koji je navodno investirano 19 miliona, bio je 280 dana u blokadi. Iznos blokade bio je 62,4 miliona dinara…

KBC banka je bankrotirala, a njene poslove preuzela je Sosijete Ženeral.

Treba istaći i da je deo opreme sa kojim je fabrika u Boru radila, kupljen od kompanije Tehniks, da se ta oprema pokazala loše u ovoj ali i u drugim fabrikama..

Za linije koje je Oliver Dulić kupovao od Tehniksa, u početku nisu raspisivani tenderi. Tek je pod pritiskom javnosti, prilikom nabavke opreme za beogradsku gradsku čistoću raspisan tender decembra 2012.

Uslovi tendera bili su takvi da je mogao konkurisati samo Tehnix. Citiramo tekst iz tendera: "ponuđač opreme mora imati reference koje su ekvivalent nacrtu iz tendera" – ovo je značilo da bolje reference od firme Tehnix nisu dolazile u obzir, pošto su bile opisane karakteristike njihove opreme.

Đilas i Dulić su hteli da reference koje ima samo firma Tehnix! Uslovi tendera zasmejali su ozbiljne ponuđače opreme. Glasno su komentarisali: "Srbi hoće skalameriju".

Zbunjujuće je to što su posle svega u Gradskoj čistoći tvrdili da hrvatske linije nisu bile predmet kupoprodaje, već kompenzacije. Ovo nelogično objašnjenje je otvorilo pitanja zašto u uslovima tendera nije spomenuta mogućnost kompenzacije, a nejasno je ostalo i šta je uopšte i sa čime kompenzovano?

Oprema je zvanično trebalo da bude u stanju da preradi šest tona đubreta na sat, ali se u praksi ispostavilo da Tehniksove transportne trake ne mogu da izdrže ni daleko manje kapacitete.

U nekim reciklažnim centrima linije nikada nisu ni radile, što je slučaj sa pomenutom linijom kupljenom za grad Beograd.

Odlazak demokrata sa vlasti je donekle promenio situaciju u poslovima sa srpskim đubretom, mada je kako smo istakli, nova ministarka životne sredine ispoštovala skoro sve ranije potpisane štetne ugovore.

Procenjuje se da je zbirna vrednost pet ambalaža i drugih sekundarnih sirovina koje se dobijaju od srpskog đubreta, kao što su bakar, litijum, aluminijum, gvožđe, staklo, stari papir, organski otpad, i sve drugo što se ne može reciklirati, ali se može pretvoriti u energiju, više od dve milijarde evra na godišnjem nivou!

Najveći posao od svih poslova u oblasti đubreta je otkup starih transformatora od Elektro privrede Srbije. Iz transformatora se vadi bakar, koji je nekada vredniji i od novog transformatora iste snage, a manje zapremine. Osim bakra stari transfomatori sadrže i veću količinu gvožđa, koje se seče i prodaje. Krug igrača koji mogu da učestvuju u ovoj igri je strogo kontrolisan.

 

      Meri Vorlik upravlja iz daljine…

 

Pre nekoliko godina Evropska unije je dala novac kako bi se u Srbiji utvrdile divlje deponije, i otvorile ekološki kontrolisane. Novac je potrošen, i skoro ništa nije urađeno po tom pitanju. Ipak, na realizaciji ovog projekta ne insistira više ni EU, jer su deponije prevaziđena stvar. Deponije su sada izvor (sekundarnih) sirovina, imaju ulogu sličnu onoj koju su nekada imali rudnici. Deponije su sada organizovane kao nalazišta najrazličitijih sirovina i pogonskog goriva. Đubre se delimično sortira u domaćinstvima i upućuje ka reciklažnim centrima. U tim centrima se prave gotove sirovine za proizvode od plastike, alumijuma, stakla, starog papira…

Kao i kod nas, i u Evropskoj uniji najveći poslovi su sa bakrom i litijumom. Neke sirovine se recikliraju i do sedamnaest puta. Ostatak đubreta koje nije moguće reciklirati odlazi u spalionice, koje su tako organizovane da se spaljeno đubre pretvara u energiju za grejanje, ili za proizvodnju struje.

Zvanično EU od svog smeća svake godine zaradi 24 milijarde evra, ali čak i u Evropskoj uniji veći deo ovog posla je u sivim tokovima, i po raznim pretpostavkama stvarna vrednost je oko deset puta veća. (240 milijardi evra)

Mnogi kapitalisti iz EU i SAD sada su bacili oko na srpske deponije, kojih po evidenciji sekundarnih skupljača sirovina ima na 2.378 lokacija u Srbiji. Prema podacima EU, u pitanju su 164 opštinske deponije i 4.500 divljih.

Pametna država nikada ne bi dozvolila da stranci uđu u ovaj sektor. Sa druge strane, još u vreme ambasadorke Meri Vorlik, stranci su počeli vredno da rade na preuzimanju srpskih resursa sekundarnih sirovina. Još tada je izrađen projekat preuzimanja deponije u Vinči na kojoj se nalaze tone i tone litijumskog đubreta, kao i drugog vrednog otpada…

Odlazak Meri Vorlik sa mesta ambasadora u Srbiji na mesto konzula u Australiji nije značio i prekid njenih poslovnih kontakata sa ljudima iz oblasti sekundarnih sirovina.

Zapravo, baš u Australiji ona je dobila mogućnost da produbi kontakte sa francuskom firmom Veolija. Veolija je jedna od najvećih firmi u Australiji u oblasti recikliranja, a sa Vorlikovom su pretpostavlja se kontaktirali kako bi im dala kontakte za preuzimanje deponije u Vinči.

Kontakt na koji je ova francuska firma upućena u Srbiji je Goran Vesić gradski menadžer grada Beograda.

Vesić je, podsetićemo, nedavno u medijima izjavio da će na školovanje u Francusku poslati više mladih kadrova, kako bi se specijalizovali za oblast zaštite životne sredine.

Interesantno je potsetiti i na Vesićev nedavni susret sa francuskim funkcionerom Žanom Polom, koji je u francuskoj glavni čovek za javne nabavke. Zli jezici tvrde da je razgovarano o načinima kako da se zaobiđu zakonske obaveze o raspisivanju tendera.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZLATIBOR LONČAR KAO DIREKTOR URGENTNOG CENTRA KCS JE VAŽIO KAO STRUČNJAK ZA PROVIZIJE A NE ZA VIZIJE U RUKOVOĐENJU ZDRAVSTVENOM USTANOVOM!!

 

Grupa lekara zaposlenih u najvećoj zdravstvenoj ustanovi u Srbiji, Kliničkom centru Srbije (KCS), uputila je otvoreno pismo Aleksandru Vučiću. Pismo je upućeno i redakciji, kako bi najšira javnost shvatila vezu između dr Zlatibora Lončara i Vučića. U pismu prepunom gorčine zbog stanja u KCS, autori između ostalog javno poručuju Vučiću: "…Mi smo odlučili: bilo nas je 97 odsto za SNS, a sada nas je 97 odsto protiv SNS!".

 

 

„Ovog pisma možda ne bi ni bilo, da nije bilo televizijske emisije pod imenom „Odluka 2014". U njoj je Vaše interese zastupao dr Zlatibor Lončar, inače polupismeni klinički asistent iz KCS (najniži rang doktora). Već na samom početku "angažmana", bilo je očigledno da nijednu knjigu lektire nije pročitao još od srednje medicinske škole. Sve što je rekao bilo je nepismeno, nemušto i svodilo se na: "OK" i "…Ja ću to rešiti".

Ali, mi njega i dalje, svakog dana, gledamo kako tupim nožem i glavom doslovno masakrira Klinički centar. A, kako misli da promeni zdravstveni sistem, sistem koji ni u čemu sem u kriminalu nije dobar, to ga ne zanima. Bitno mu je da zna "…ko, šta, koliko i kako radi…". Kod njega nema nikakve vizije. Ima samo provizije…

Gospodine Vučiću, nemojte nam reći da ne znate da je dr Zlatibor Lončar ovih dana kupio luksuzno vozilo BMV 6, i to za keš! Pravi džip za prvog transplantera Srbije! Isti takav ima i njegov prethodnik i uzor Đorđe "Džo" Bajec.

Auto je kod njih statusni simbol, a ne stvar para. Para ima koliko hoćeš. Samo je u Beču plaćao 3.000 evra dnevno čitavih 60 dana bolnicu za novorođeno dete-nedonošče. Odakle, kad više nema ni Duće ni Kuma? Pa, tu je lečenje u inostranstvu.

Bivši ministar, Tomica Milosavljević, lečio se u inostranstvu tri dana, a ovaj vaš Lončar leči dete 60 dana. Proveravali smo da li je to platio RFZO. I izgleda da nije. Ko je onda platio? Pitamo vas kao njegovog šefa? Nadamo se da znate da mu je prvo dete umrlo njegovom krivicom. I zbog loših procena njegove miljenice dr Snežane Rakić, sada nezasluženo direktorke Instituta Narodni front. I njenog dečka Nikole Antića.

Kako vam je ovaj tupan postao novi Gospod Bog za medicinu? U Kliničkom centru ima 211 profesora Medicinskog fakulteta. Mnogi bi od njih rado postali vaši savetodavci i saradnici. I bili bi vam lojalni. I sposobni i učeni i ugledni i lojalni. A vi baš na Lončaru insistirate! Ponižavate dalje našu ionako uniženu struku. Postavili ste kaplara za generala!

Ne ide to tako g. Vučiću! Zar ne znate da je Zlatibor postao klinički asistent tek kad je došao na vlast? A imao je tri bolja protivkandidata. Gde bi mu bio kraj da je bar docent? Doktorat mu rade ovih dana, jer on ranije nije imao vremena. A nema vremena ni sada. Ima mnogo preča posla. Mulja.

Nazvali su ga doktor Smrt! Tako je svedočio Dejan Milenković – Bagzi. Ubrizgao je insulin Vesku Božoviću po nalogu Dušana Spasojevića Duće. Kao nagradu je odmah dobio Audi A6. Svi to znamo.

Pravdao se da je priča neozbiljna, jer Božovića nije video, operisao, ni lečio, a injekcije ne daje on već sestre. Tačno, nije mu dao injekciju, već samo ubrizgao smrt preko plastične cevi infuzije! A, taj Bagzi, kod Duće i Kuma nije bio ništa sem vozač. Vozio je i njega, kad zatreba. Tužio je novine i dobio. Niko nije mogao da dokaže to ubrizgavanje. Trajalo je svega 5 sekundi. Nije bilo svedoka. Nije ga ni dodirnuo, a kamoli ubo. Samo cevku plastičnu.

Sad on ima i sudije i kadije. Sa njim nema šale. On je smrt za one koji ne podviju rep. Zamislite šta se sve ovde priča…Da on ne zna da operiše. Da mu hirurzi iz Hrvatske govore šta da radi na transplantaciji. To nije istina, jer on njima govori šta da urade! Samo oni rade. On se obuče i posle svuče. Uđeš izađeš i gotovo!

U medicini ovakve uspehe, još niko nije postigao kao on. Bojić je bio malo dete za njega. Ovde će mu za života spomenik podići. Jer nikada nije video transplantaciju, pre nego što je ušao u salu da napravi prvu. A, mašta o tome da jednom uradi sam sve organe: srce i jetru i pluća i pankreas i creva i oba bubrega. Ovako kako je do sada radio, može sve da uradi, ali tako što u operacionu salu uđu gostujući hirurzi iz Hrvatske, i šiju, a on zapoveda i plaća.

Odakle, bre, g. Vučiću? I koji to marketing ovaj prodaje? Važna je dobra organizacija. A za dobru organizaciju važno je da te se plaše. A njega se svi plaše. Mnogo ga se plaše. Ko je jednom ubijao može uvek da ubije!

On takođe može da napravi proveru za svakoga. Onakvu kakvu poželi! Pozove Saleta (Aleksandra Đorđevića, direktora BIA, prim. aut.) i sve je tu. On priča da je Saleta postavio, zajedno sa sabratom Nikolom Petrovićem (direktorom Elektromreže Srbije). Kao i predsednike sudova, tužioce, direktore, sekretare, državne sekretare, ministre.

Ko ne sluša, oni njega slušaju. Samo pozove Saleta i taj je "na merama". Ko je taj Sale koji može sve da nas sluša? Kako sme to da radi? Jeste li mu vi to omogućili ili Zlatibor?

Lončar priča drugim doktorima kako on i vas leči od svih bolesti. Daje vam infuziju u Vladi. Usta su vam zdrava, ali vam on radije daje infuzije. Ekspert je za infuzije. Da ne smarate usta! Njemu je lakše! Voli da vas gleda nemoćnim. Iscrpljenim i umornim. Ubrizgava vam injekcije. On uvek može da ubrizga šta hoćeš! Infuzije se ne daju, g. Vučiću, onome ko može da pije. To rade samo diletanti!

On je direktor Urgentnog centra – gospodar života i smrti! Gospodar prstenova! Može da rokne svakoga! To je mnogo puta urađeno od strane Risa (dr Risović, anesteziolog "za overe", prim. aut.) i njega. Krljali su se, jer je bio malo bliži Dući i Kumu. Zato je on pobegao, a ovaj ostao. Zbog neprirodne blizine smrti. Zato su Zlatibora prozvali dr Smrt!

Zlatibor ne čita knjige! Sve je već pročitao što je planirao. Zato ima siromašan rečnik. A dubok džep. Radove mu pišu neki ljigavi profesori. Pa se dopisuju kao koautori, da bi drugima pokazali koliko su bliski sa njim. Rečito i slikovito!

Odjednom, on i dr Vladimir Đukić odoše u Beč. I ugovore da se tamo rade transplantacije za nas. Izvozićemo organe, ako ne možemo proizvode! A tek su ovde počeli da rade transplantacije. Takoreći osam transplantacija u jednom danu. To je dobro za rejting, ali nije za budućnost. Transplantacije treba da se rade svaki dan. Svakako ne jednom mesečno po osam organa.

Đukić je takođe karikaturalna pojava. Velika mu je preporuka što može da pojede 50 ćevapa. A poslušan. Imenovao je Zlatibora za direktora Urgentnog centra.

Zlatiborov naučni napredak je počeo pre godinu i po. Imao je sam samo jedan rad i to kao deveta rupa na svirali (deveti autor). A 2013. godine objavljena su mu tri. Plan je da u ovoj godini objavi još 30 radova. Čitava biblioteka. Vidite, stavio ga Hadžija tj. Pejčić, kao urologa. Pa Mića Petrović i njegova žena u rad o imunoscintigrafiji.

Pa, Ana Vidović, u hematološki rad, koji ne može ni da protumači na šta se odnosi. Tako je ove godine postao i hematolog i urolog i nuklearni stručnjak. Jedino nema pojma o medicini. Bruka jedna!

U KCS on odlučuje, a Miljko (Ristić) odgovara. Takva je podela posla. Jednog dana kad neko vikne zatvor, pustiće da ga zatvore. Direktor, a ustvari pomoćnik. Pomoćnik, a ustvari direktor. Takav je ovaj vaš poredak. Tu mu je i prof. Gaga (dr Gradimir Dragutinović).

Sin nešto radi u nabavkama i okolnim prljavim radnjama. Pa zar vi nemate prijatelja, koji bi vam to ispričao? Zar vama treba ovakva ekipa? Lončarova kuma, Lana Novak, direktorka je javnih nabavki u KCS. Ej, bre, pa to nema ni u Severnoj Koreji! Nesposobna mlada žena. Sve izvršava kako joj ovaj kaže.

A kako gazduju u Kliničkom centru? Lepo da lepše ne može biti. Ima dosta para. Fond im na posluzi. Protočni bojler. Naplaćuju grejanje od drugih ustanova oko njih. Sve proizvode iz „svoje" kotlarnice prodaju. Tako se besplatno greju. To su prave uštede.

A uskoro sve stvari uzimaju u svoje ruke. Niko neće da se pita sem njega. Mora i Ministar da bude. I kineske lekove će da uvozi. I direktor Kliničkog centra i direktor fonda će da bude. A kakve će tek uštede da napravi, kad počne izvoz organa preko Eurotransplanta. Sve je u pripremi za posle 16. marta.

Najveći uspeh Kliničkog centra je otvaranje odeljenja na Kopaoniku. Klinika prava. Helikopter na usluzi. Medicina budućnosti. Kad dođu radnici i sirotinja, da ima ko da ih zbrine. Mogu da padnu sa skija, sa žičare…Svašta može da im se desi.

Ovde, na gastroenterologiji, epidemija šuge. Na ortopediji epidemija klostridije! Nema kupatila. Nema uslova…Ali, nije to obična šuga, već norveška. Mi njima izvozimo organe, od njih uvozimo šugu!

Što se TRLI (ishrana i pranje veša) tiče, to im je ćerka firma. Napravili su ćerku u obliku firme. Vanbračno dete tj. nezakonito. A mnogo košta. Ćerka mora da se finansira…

I docent će da postane. Mada bi mnogo bolje bilo, da bude odmah profesor. Takav kalibar…Postavio je svoju ženu, advokata Vesnu Lončar, za Predsednika Upravnog odbora PTT. A šta će biti posle izbora samo on zna. Ona je dobila zastupanja firmi, da se lova meri bajkama. Baš dobar raspored. Ne daju da drugi kradu. Krenulo im je. Potop pravi!

Ne znamo šta ćete ovim povodom uraditi gospodine Vučiću…Mi smo odlučili: bilo nas je 97 odsto za SNS, a sada?“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MISLI DA SVE ZNA! VEĆI KRITIČAR NEGO ANALITIČAR SRPSKIH DOGAĐAJA; UVEK ZA PARE A MANJE IZ LJUBAVI PREMA DOMOVINI

 

Samozvani analitičar Dušan Janjić ne ume da prognozira ni kada će izbori biti raspisani, ali je sahranio već nekoliko stranaka i finansijski ojadio sve koji su imali poverenja u njega. Već je dozlogrdio i svojim zaštitnicima iz Amerike.

„Kad god upalim radio", svedoči renomirani novinar Ljubomir Živkov „Dušan Janjić, pa Dušan Janjić, Dušan Janjić iz foruma za to i to smatra to i to, pitam bližnje kakav je to forum, pa za etničke odnose, ma čije odnose, ja bih pre rekao da je ceo taj institut samo Dušan Janjić, ima logo, faks, možda i pečat, ali ne shvatam od čega čovek živi, jer ja što god sam rekao za neki medij nisam ništa nikad zaradio!"

 

          Miloš Antonijević

 

Nema gde taj nije okačio svoju biografiju. Na internetu sličicu svoju, uz prigodan tekst, deli šakom i kapom. Sad, na stranu činjenica što je CV sročen nepismeno, ali bar možemo da razaberemo da je rođen 28. marta 1950. u Vranju. Diplomirao je na Pravnom fakultetu 1973., a na istom je i magistrirao i doktorirao.

Član Saveza komunista je postao 1968. Ali, u velikom Beogradu to nije bilo dovoljno za lagodan život, pa je mlađani Janjić počeo da obigrava oko Službe. Prvo civilna, pa vojna, prvo iz „ljubavi prema domovini", pa potom za pare.

Služba ga je smestila u kabinet nekadašnjeg gradonačelnika Beograda Branka Pešića. U njegovom kabinetu je upoznao Slobodana Miloševića. Naravno, zaljubio se odmah u njega. Lizao mu je dupe sve dok nije shvatio da su oni napolju rešili da se Srbija mora rešiti Miloševića.

Počeo je da laže da je iz Saveza komunista dobrovoljno istupio 1988., a istina je da je uz Miloševićeve i SPS skute bio gotovo do sudnjeg dana. Sa sadašnjom ministarkom spoljnih poslova Hrvatske Vesnom Pusić organizovao je nekakav Evropski pokret, samo da bi špijunirao Zagreb. Beograd zadovoljan, ali zadovoljni i u Vašingtonu, Briselu, Berlinu… Izveštaji su, naime, počeli da se pišu u duplikatu. Jedan ide Službi, drugi ide u preko granice. I pare su počele ne da kaplju, nego da teku…

Neposredno pre nego što će ga spoljašnje gazde uveriti da će Milošević biti otfikaren osmelio se da uđe u novu stranku, Socijaldemokratiju. Dok je služba kontrolisala Socijademokratiju, sve je bilo da ne može biti bolje. Mama Mira Marković je sredila da stranačku kasu redovno pune Karići, i Janjić je uživao.

Dok je pokojni predsednik Socijaldemokratije general Vuk Obradović istraživao korumpirano srpsko političko dno, Janjić se pravio mutav. Trošio je stranačke pare na putovanja. Ide, on, kao, da objašnjava Stejt Departmentu šta treba u Srbiji da se radi i da sebe preporuči za budućeg predsednika.

Kada je Vuk Obradović umro, mesto predsednika Socijaldemokratije zauzeo je Janjić. Kasa još dostupnija, putovanja učestalija. Ubrzo je račun bio blokiran. U rukovodstvu su već zapazili njegove sklonosti, pa je bilo nagoveštaja da će se problem Janjić staviti konačno na dnevni red.

Obrukao se on, a obrukala se i stranka. Na izborima je dobio čitavih 327 glasova, što znači da ni porodice članova Glavnog odbora nisu glasale za njega i SD. Šta sad da radi?! Pare je davno spiskao, ostavku nije hteo da podnese, Karić zaboravio da postoji, u zatvor nije želeo da ode…

NATO je ponudio brzopotezno rešenje svom vernom slugi: rasformiraj Socijaldemokratiju, ona šaka jada što je toliko blesava da te sledi razbežaće se po drugim partijama, neki su već to i učinili.

Tako se jedno vreme Dušan Janjić, sada već uveliko poznat i priznat kao Dušan Janjičar, isticao u svojim naručenim analizama. Do besvesti je ponavljao da će Srbija zatražiti prijem u NATO, što tamo gde treba nije ostalo neprimećeno. Ni Moskva nije ostala ravnodušna.

„Ako mene pitate da li mi se delovanje čoveka koji je predložio paralelno uklanjanje spomenika teroristima u Preševu i srpskim policajcima u Divosinu dopada, odgovor je odrečan. Ipak, Dušana Janjića poštujem kao surovo realističnu prethodnicu evroatlanske kobi Srbije", primećuje autor priloga emitovanog na talasima Glasa Rusije.

Janjić nije izostavio da doda da vlast ne treba da se svađa sa SAD i NATO. Borisu Tadiću i Ivici Dačiću je poručio da moraju da počnu da druguju sa Hašimom Tačijem i Ramušem Haradinajem, pa mu je ovaj potonji, poznat pod nadimkom Zmija, dodelio počasnu titulu albanskog bega.

Gde ćeš veće radosti za Vranjanca Janjića! Nema veze što ga se rodno mesto od sramote odreklo i što mu se preci u grobu prevrću. Zapravo, čim je Haradinaj izašao iz haškog zatvora, Janjić je bacio oko na njega. Prohtevi sve veći, troškovi sve veći, buđelar se morao popuniti i kosovskim, drogom obeleženim parama.

U februaru 2012. Nova Socijaldemokratija Srbije (NSD) izabrala je na osnivačkoj skupštini Dušana Janjića za predsednika . Predsednik i Predsedništvo NSD su na osnivačkoj skupštini ovlašćeni da najkasnije do 25. marta 2012. organizuju prvi izborni kongres i donesu potrebne odluke u vezi sa učešćem stranke na predstojećim izborima.

Već je Janjić sebe video u fotelji Borisa Tadića, sa kojim je prethodno debelo sarađivao. Upiškio se od sreće dok je novinarima objašnjavao kako će NSD da bude treća po snazi stranka u Srbiji i kako je njegov voljeni Tadić propao lik.

Kad taj „vrsni politički analitičar" izvaga koji je političar u Srbiji dobio više šarenih bombonica od njegovih gazda, taj se bez Janjićevog neće izvući. Ljubio je on i Vojislava Koštunicu. I sve njegove mačke je zdušno ljubio, a svoje omladince odredio da sarađuju sa bratskom DSS. Ljubio je i Zorana Đinđića, Tomislava Nikolića, jedino mu je Vojislav Šešelj izmakao u Hag.

Prevareni članovi NSD-a su ustuknuli, ali neke je uspeo da obrlati rečima da je ta „žvaka" samo za domaće tržište. Taman posla, kleo se Janjić, daleko bilo da sam ja američki čovek, priča se svašta…

Kako se stranačka kasa punila, tako ju je on praznio. Više nije mogao ni da sabere dva i dva, kad noćiva u Vašingtonu, kad u Briselu. Važno da je pala para! A i Priština mu je postala druga kuća. Tu je nova limuzina, tu je i šofer. Divota jedna, sad mu ostaje vreme da se opusti duže na tenisu, uz curice i dečake, smišlja kako da se još više umili gazdama i nesmetano laže i laje.

„Stekao sam utisak" izanalizirao je „predsednik" Janjić „ da je veliki problem što u SAD u stvari nemaju poverenja u naše političare, jer su im oni kada im je bila potrebna pomoć oko Kosova obećavali razne stvari. Oni imaju utisak da ih naši političari lažu, a imaju i neke neostvarive zahteve kao što je, na primer, podela Kosova. Kada je reč o Novoj socijaldemokratiji, podrška je išla u pravcu stvaranja širokog bloka građana, sindikata i partija koji će stati iza iste stvari. Naš plan je da radimo na unutrašnjoj bezbednosti i ekonomskom oporavku, saradnji sa zemljama bivše SFRJ, Albanijom i Albancima u okruženju. Amerikanci žele da podrže one koji žele da sarađuju s kosovskim institucijama na bilo koji način", ispljunuo je Janjičar u jednom dahu.

Već u martu 2012., kada mu je novčanik nabrekao do pucanja od „pozajmljenih" stranačkih para, Janjić je priznao da se samo šalio. U Bujanovcu je izjavio da će NSD učestvovati na lokalnim i pokrajinskim izborima u Srbiji, ali ne i na parlamentarnim, jer bi se, kako je naveo, teško snašla u toj smeši stranaka. Da zamaže donatorima oči dodao je i da je "do sada formirano 60 opštinskih odbora NSD u opštinama i gradovima u Srbiji, gde će samostalno ili u koalicijama učestvovati na lokalnim izborima", najavljujući koaliciju sa albanskim strankama.

Donatori su se povukli, pa je Janjić časkom osmislio novi projekat za koji će Vašington opet kapnuti koji dolar. Predložio je formiranje stalnog okruglog stola posvećenog bezbednosti i saradnji, na kome bi učestvovali i Srbi i Albanci radi prevencije nasilja.

Odbori NSD su se, kao i SD, rasformirali. Ojađeni članovi povukli su se u duboku ilegalu. Neki su najavili i pisanje krivičnih prijava. Za izdaju i otimačinu para. Ali, ko sme da sudi Janjiću kada on za eventualno suđenje već ima oproban i spreman štos: ukida se Nova Socijaldemokratija za vjeke vjekova, baš kao i Socijaldemokratija! Nema stranke – nema dokaza. Nema kase – nema dokaza. A i pamćenje je kratko u Srba.

Politički analitičar u njemu se, ipak, malo preigrao, pa je samo nekoliko dana pre raspisivanja izbora za 16. mart 2014. sa novosadske televizije rezolutno poručio da se treba spremati za izbore koji se sigurno neće održati pre Sretenja naredne godine. To će i Vašington da naredi, tvrdio je.

Izbori su raspisani, a on je među malobrojnim partijskim drugovima počeo da se vadi. Sazvao je Predsedništvo na kojem je prisustvovalo tri ipo člana, od kojih je jedan zamerio što se Glavni odbor stranke nije sastajao više od šest meseci. Taj što je pisnuo biće smenjen, zapretio je Janjić.

Ali, počeli su i drugi njemu da prete. Jedan ga je nazvao lopurdom, jer je donaciju od 5.000 evra, koju je predao za kasu Aktivne Srbije, Janjić potrošio na svoje užitke. Drugi piše krivičnu prijavu protiv Janjića zbog falsifikovanja odluka Predsedništva stranke koje, inače, retko kada ima kvorum. Treći traži njegovu smenu jer je potpisao ugovor o saradnji sa zlotvorom Ramušem Haradinajem. Četvrti.. Peti… Napravljen je red.

Da bi sačuvao ono malo stranke što mu je ostalo Janjić lažno obaveštava Predsedništvo kako su pojedini koji mu nisu po volji, podneli ostavku. Tako je pokušao da odstrani Miloša Labana iako je ovaj pismeno obavestio Predsedništvo stranke kako ne želi da se povuče, ali da više ne prznaje Janjića za predsednika.

Brže bolje je Janjić malobrojnu zapanjenu ekipu, koja se još iz samog očaja drži oko njega, ali koja je počela da se osipa, obavestio da pregovara oko izlaska na izbore. Naravno, izborne liste su predate, a liste Aktivne Srbije nigde nema.

Priča se, dakle, stoti i jubilarni put ponavlja. Pojedinci ipak tvrde da mu ovaj put neće oprostiti. A i Americi je već dojadio ovakav pokvarenluk. Hoće li Janjić u zatvor, ili u ludaru, pa da tamo dosanja svoj predsednički san – njima je svejedno. Janjiću zvanom forum za etničke odnose, odnosno forumu zvanom Janjić, ne piše se dobro! Konačno!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UVOZOM OTROVNE HRANE, NEPAŽNJOM NADLEŽNIH SRBIJA OD ZDRAVIH GRAĐANA PRAVI ARMIJU INVALIDA!!!

 

U novosadskim obdaništima histaminom je otrovano više od sto mališana. Ova vest odmah je ublažena, pa su po zahtevu "drugova" zaduženih za izveštavanje deca kojima je osip trajao kraće od vremena koje su proveli u vrtiću, skinuta sa liste. Roditeljima te dece je saopšteno da kod njih nije bilo reakcija. Samo ona deca čije zdravlje je bilo ugroženo i koja su zbog gušenja, jakog svraba i osipa morala da budu medicinski zbrinuta zvanično su proglašena otrovanom njih četrdeset petoro. U naredna dva dana, "samo za medije", otrovanih je bilo dvadeset i šestoro!

 

          Vuk Stanić

 

Medijsko zataškavanje broja otrovane dece u novosadskim obdaništima, obavili su vladini službenici, kako bi istina o trovanju naroda na kojoj zarađuju domaći i strani tajkuni, ostala tajna. Naime, do novosadskih vrtića, nekako su stigle otrovne sardine uvezene iz Tunisa, a uvezlo ih je preduzeće iz Zemuna. Privrednik je deo robe prodao novosadskim obdaništima, a deo je pušten u maloprodaju.

Kada su urađene analize sardina koje su deca jela za doručak ispostavilo se da je na kilogram sardina prisutno 400 miligrama histamina. Sve preko 40 miligrama je opasno po zdravlje. U pitanju je bio eliza test, a uradio ga je Novosadski naučni institut.

Uvoznik nije verovao rezultatima i zatražio je da se obavi super analiza. Super analiza je ponovo pokazala prisutnost od 400 miligrama na jednom kilogramu. Uvoznik je sada okrivio proizvođača iz Tunisa i uputio mu je nalaze mejlom i faksom i zahtevao da ovaj uzme robu nazad kao neispravnu.

Proizvođač mu je rekao da nema problema, ali da prethodno mora da mu dostavi razultate analize nacionalno referentne laboratorije Srbije. Pošto je takva laboratorija ne postoji, proizvođač nije priznao neispravnost robe i ona nije vraćena u Tunis.

Za laboratoriju je EU ranije donirala opremu, ali je oprema ukradena iz Batajnice. Ona se sada nalazi na Novosadskom univerzitetu i njome je do imenovanja na mesto ministra upravljao profesor Dragan Glamočić, kako je tamo završila Glamočić bi trebalo da objasni.

Roba koju privrednik nije mogao da vrati u Tunis, trebalo je da bude zaplenjena i uništena, ali uprava to uradila samo sa jednim kontigentom robe dok su četiri druga ostala u prodaji. Riba zaražena histaminom izaziva alergijske reakcije, u ekstremnim slučajevima može doći i do gušenja i smrtnih ishoda.

Iz materijala koji nam je dostavila profesorka Veselina Pelagić koja je ovaj slučaj opširno komentarisala na društvenim mrežama ispostavilo se da i po našim propisima sanitarni i veterinarski inspektori moraju mnogo odlučnije da reaguju.

Ko je kriv što je takva riba uvezena iz Tunisa? Kriv je Siniša Kotur načelnik odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju u ministarstvu poljoprivrede. Njegov posao je da u zemlju ne ulaze otrovne namirnice. Nije Kotur jedini krivac, njegovi šefovi Zoran Mićović, direktor uprave za veterinu i ministar poljoprivrede Dragan Glamočić, krivi su što se ova situacija konstantno ponavlja. Stalno se u Srbiju uvozi zdravstveno neispravna roba. Ko je kriv što sva riba nije zaplenjena i uništena pre ulaska u novosadske vrtiće?

Krivi su načelnici republičke i beogradske veterinarske inspekcije Sanja Čelebićanin i Dušan Ljuština. Ljuština jer je riba krenula neispravna iz Zemuna koji je u njegovoj nadležnosti, Čelebićaninova što je neispravna riba servirana deci za doručak u Novom Sadu.

Krivi su i roditelji koji sede u savetima roditelja u vrtićima i školama širom Srbije, ako ćute o ovakvim događajima. Krivi svi koji prihvataju provizije da ovako neodgovornim privrednicima dozvole snabdevanje vrtića hormonskom piletinom, neispravnom ribom, viršlama punjenim mašinski otkošenim mesom treće kategorije u kome su kosti bubrezi, pluća i trtice životinja i drugi otpatci kojima u EU više ni mačke ne hrane.

Krivi su svi u Ministarstvu zdravlja koji se prave da ovo nema veze sa njihovim ministarstvom. Kriva je ministarka Slavica Đukić Dejanović jer ćuti dok od zdravih građana otrovnom hranom prave prave armiju invalida.

Krivi su Sudovi koji oslobađaju trovače naše dece ili odugovlače postupke, krivi su tužioci koji nemaju hrabrosti da pokrenu krivične postupke kada im policija dostavi dokaze.

Da li nezavisnost rada sudova i samostalnost tužilaštva znače da će deca sudija i tužilaca morati da piju mleko sa povišenim nivoom afla toksina, da jedu piletinu sa hormonima i antibioticima, govedinu zaraženu šmalenbergom, svinjske šnicle od crknutih prasića, pršutu od svinja obolelih od svinjske kuge…

Da li su plate sudija i tužilaca dovoljne da se njihove porodice hranom ne snabdevaju u Maksiju, Amanu, Idei i drugim prodavnicama gde se masovno prodaje nezdrava hrana?

Vreme je i da nam Aleksandar Vučić, objasni kakva je to borba protiv korupcije, kada ljudi koje plaćaju tajkuni sede u Ministarstvu poljoprivrede i dozvoljavaju da nas masovno truju. Zar tim ministarstvom ne upravlja čovek koga je on predstavio kao velikog stručnjaka?

Prošle godine veterinarski inspektor Momčilo Cvetković podneo je prijavu Tužilaštvu protiv odgovornih u Upravi za veterinu Zorana Mićovića, Sanje Čelebićanin, protiv ministra poljoprivrede i svih šefova okružnih odseka veterinarske inspekcije.

Prijavom su obuhvaćene i tri firme za proizvodnju hrane, a koje su distribuirale proizvode štetne za ljudsko zdravlje u prodavnice širom Srbije.

Cvetković je dostavio sve dokaze koje postupak zahteva, sada se postavlja pitanje da li treba rad redovnih sudova i tužilaštva koji posao ne umeju ili ne žele da urade, da zamene narodni sudovi, gde bi narod uz pomoć motki i kamenica po kratkom postupku sudio pokvarenim kapitalistima i njihovim plaćenicima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije