Архива

Posts Tagged ‘vlasnistva’

МАСАН ПРОФИТ: ПОДСАХАРСКИ РАДНИЦИ ФИАТА У СРБИЈИ, И ТАМНА СТРАНА УГОВОРА ПРЕКО ЛЕЂА НАРОДА И ДРЖАВНОГ БУЏЕТА??

13. јула 2017. Коментари су искључени

 

Дирекција „Фијат Крајслер Србија", нити њена централа у Торину, не одговара на захтеве радника да им се повећа плата на 50.000, јер више неће да раде за најбеднију надницу у Европи. Запослене не штите ни синдикати ни Влада, закулисна игра да италијанског произвођача замени немачки улази у већу брзину.

 

                   Ранко Милосављевић

MASAN PROFIT ZA ITALIJU 

 

Штрајк у Фијатовој фабрици у Крагујевцу, ћутање синдикалних централа и владиних министарстава, логистичка припрема је за одлазак италијанског произвођача из Србије. Фијату, уосталом, уговор истиче идуће године, а алави министри у Влади Србије, ни по коју коју цену неће пропустити прилику да узму повисоку провизију код новог „спасиоца српског аутомобилског комплекса", како се годинама крсти жалосни остатак некадашње производње возила на овим просторима. Наравно, као и у случају доласка Фијата, цех ће платити порески обвезници, чијим парама ће се намирити страни произвођачи аутомобила. Таква пракса ће трајати, све док се Шумадинци не сете да узму мотке у руке, или док не „крене кука и мотика".

Језиком бројки, стање у Крагујевцу је следеће: Фијат је после вишегодишњих преговора, позивајући се на дугогодишњу сарадњу са некадашњом „Заставом", али захваљујући и политичкој потреби да се потпише уговор пред изборе и помогне победа Бориса Тадића, 2008. године, потписао уговор о оснивању заједничке фабрике. Тај уговор је учинио да Тадић победи Николића за 20.000 гласова.

Услови уговора и данас су тамна страна месеца, не само што су неки делови били зацрњени, буквално и финансијски, већ и стога што овдашња јавност никако да проникне у то на шта је све политичка олигархија била спремна да пристане.

– Штрајк који је започео 27. јуна, када је заустављена производња рестилизованог модела „Фиат 500Л", изненадио је само неупућене. Већ дуже време се у политичком врху Србије размишља о замени партнера у аутомобилској индустрији.

Држава има једну трећину власништва у Фијатовој фабрици, а даје као да је њена фабрика у стопроцентном износу. За сваког запосленог, а њих је до прошле године било око три и по хиљаде, Србија је дала по 10.000 евра на име отварања нових радних места, да би касније плаћала и по хиљаду евра по сваком раднику за стручно усавршавање.

Домаћи порески обвезници плаћају и доприносе и порезе на зараде запослених, којих је данас тачно 2460. Држава је Фијату дала бесплатно фабрику, земљиште, ослободила и комуналних доприноса, а преузела је и обавезе које још није испунила а тичу се модернизације железничке пруге, изградње обилазнице око Крагујевца и изградње модерног пута  којим ће фабрика бити прикључена на коридор 10 – прича за "Магазин Таблоид" високопозиционирани извор у Влади Србије.

Уз то „политичка елита" СНС и њихових трабаната, махом са купљеним дипломама на „сега мега" универзитетима и брзопотезним високим школама, не могу да забораве учешће Фијатових челника у кампањи ДС, сликање Бориса Тадића и ондашњих челника са пословним врхом Фијата, ословљавање челног човека Алатвиле са „мој пријатељ Алатавила".

Запослени у крагујевачкој фабрици траже повећање плата на 50.000 динара, истичу да су „плаћени горе него радници у подсахарској Африци". Уз то, захтевају да се прими још радника, јер садашњи запослени раде на два-три места истовремено. „Нисмо седморука аждаја", кажу радници.

Зоран Марковић, председник синдиката у „ФЦА Србија" у Крагујевцу, у прошлу среду је изјавио новинарима да је просечна плата његових колега око 230 евра.

Други извори кажу да Марковић не рачуна добро, јер радник прима oко 38.500 динара у просеку, разлика од 230 евра до 38.500 јавља се због различитог гледања на бруто и нето обрачун.

Јер, Фијат, пошто држави Србији не плаћа порезе и доприносе, сваки динар рачуна као нето зараду, док српски званичници ономе што „Фијатови подсахарски радници" приме додају и доприносе и порезе који се уплаћују на зараду крагујевачких Фијатових радника, за које је чак и Ђани Алиоти, из ЦИСЛ (Цонфедеразионе Италиана Синдицати Лаворатон) рекао да ствара мучнину, да су зараде бедно ниске, да оно што крагујевачки колега заради у Италији се може платити ручак и по.

Синдикални врх Србије, ћутао је данима. Секретар Самосталног синдиката Србије, Зоран Михајловић, иначе пре одласка на ову функцију запослен у Фијатовој фабрици у Крагујевцу, који је потписивањем анекса на појединачне колективне уговоре онемогућио запослене у „Застави аутомобили" да дођу до својих зарада, такође је „мудро ћутао". Не каже се у Крагујевцу без разлога клетва „Дабогда те синдикат бранио".

Ћути и његов председник Љубисав Орбовић, који се тек шестог дана штрајка огласио са неколико отрцаних реченица о општим местима, и то током посете Јагодини. Солидарност са крагујевачким колегама изразили су синдикати Волвоа из Шведске, али и Фијатов синдикат из Торина.

Зоран Марковић каже да је „несхватљиво да Фијат одбија да преговара". Жали се на покушаје подмићивања радника, нуђењем летовања, ширењем гласина, како би се разбило јединство радника. Иначе, штрајкују само запослени у производњи, њих 2150, док такозвани „службеници" и запослени у управи нису обуставили рад. Марковић наводи да је плата запосленог у менаџменту у фабрици око 1.500 евра, док менаџери у Италији зарађују од 10 до 12 хиљада евра.

Иначе, и око инвестирања Фијата у српску аутоиндустрију шири се фама, којој доприносе поданички став српске владе, иако у њу не седе „жути министри" већ „реформисани српски радикали", али и морална поквареност највећег броја такозваних „економских аналитичара".

А бројке говоре саме за себе: оно што је уложено да крене производња Фијата у Крагујевцу вреди око 1,3 милијарде евра. Међутим, варају се они који сматрају да је италијански произвођач одрешио кесу, и пласирао свој новац. У питању су кредити од којих су опремани модерни погони у Крагујевцу, за чије је враћање гаранцију дала држава Србија, која је мањински власник.

Испада да је Фијат дао око 200 милиона евра као оснивачки улог, док је држава Србија уложила сто милиона евра, пола у новцу, а пола у имовини, за коју у Крагујевцу кажу да је обезвређена.

Када Фијат буде отишао, десиће се „Титово проклетство": У време Ј. Б. Тита, Првослав Раковић је уз помоћ Фијата покренуо производњу аутомобила у Крагујевцу, кредите је код француских и енглеских банака узимала „Застава" а гарантовао Фијат. У време демократизације Србије", кредите узима Фијат, а по свој прилици вратиће их осиромашени жирант у лику посустале Србије.

Жељко Сертић, бивши председник Привредне коморе Србије, прошле недеље је био много више забринут за положај такозваних Фијатових добављача, италијанских фирми које на домаћем терену производе за крагујевачку фабрику користећи погодности које им даје српска влада али и најефтинија робовска снага у Европи. Сертић се вероватно сетио изјаве Млађана Динкића, министра привреде који је у време доласка Фијата у Србију изјавио да је најважнији домаћи ресурс– то што „Србија има најјефтинију радну снагу".

Да ће Италијане у Крагујевцу заменити, како Вучић једном рече „наши пријатељи Немци", сведочи и захтев немачких званичника да се у оквиру обележавања и уређења немачких гробова из Другог светског рата , уреде и гробови немачких војника који су као окупатори погинули у последњем рату и сахрањени на Српском војничком гробљу надомак чувеног споменика „Пето три", који симболизује стрељање неколико хиљада цивила у октобру 1941. године када је пред немачким митраљезима изрешетано и неколико десетина ђака.

Ко се у време „наших пријатеља Немаца" сећа Десанкине „Крваве бајке" и „земље сељака на брдовитом Балкану". Двојица запослених из крагујевачког Спомен парка „21. октобар" већ су били на инструктажи у Немачкој, а градско веће Крагујевца пооадавно је добило задатак да у што хитнијем року среди све око обележавања немачких гробова у Шумарицама.

Како ствари стоје, садашња политичка елита, наставиће преговоре са немачким партнерима, на оном месту где су већ вођени 2007. године, и када су постигнути оквирни договори око уласка немачког „Опела" у крагујевачку „Заставу".

"Магазин Таблоид" је у поседу два документа који су годинама сакривани од српске јавности, зарад „мира у кући", односно манипулације јавношћу причом да је Фијат спасилац српске аутоиндустрије. У питању је постигнут договор који су 13. јула 2007. парафирали Рајнхард Хобен, извршни директор Опела и Марко Молинари, финансијски директор те фирме, а са српске стране Зоран Радојевић, генерални директор „Заставе" и Зоран Стошић, члан руководства домаћег произвођача аутомобила.

У току разговора са Опелом, односно „Џенерал моторсом", Радојевић је информисао тадашњег председника Владе Србије, др Војислава Коштуницу. Према обичају, др Коштуница је о свему био „необавештен", те је по налогу оних који су допринели његовој доласку на власт преговоре препустио Тадићевим и Динкићевим људима у политичком врху.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

DRPEŽ: BEOGRADSKI GRADSKI NEIMARI I MALI I VELIKI LOVATORI

11. априла 2016. 1 коментар

 

Agonija „Industrije kugličnih ležajeva" (IKL) iz Beograda, nekadašnjeg industrijskog giganta ne samo Srbije, već i cele nekadašnje Jugoslavije, traje već godinama, a slučaj se iz dana u dan komplikuje, ne bi li se prikrili pravi korisnici ove višemilionske (u evrima) pljačke, a to su ljudi iz vrha Srpske napredne stranke, između ostalih Aleksandar Vučić i Siniša Mali.

 

                         Milan Malenović

OD OTETOG DO POSLOVNOG OBJEKTA12

 

Javnost je upoznata sa vrhom ledenog brega zvanog „slučaj IKL-a", a to je da je manjinski paket akcija preduzeća svojevremeno u postupku privatizacije kupila firma osnovana kapitalom Darka Šarića.

Današnja vlasnička struktura je veoma komplikovana, što je namerno učinjeno da bi se prikrili tragovi koji vode do sadašnjeg vrha vlasti, odnosno Srpske napredne stranke.

Za prvog na listi vlasnika akcija IKL-a, „Europamont" d.o.o. u stečaju, koji poseduje 23,77253 odsto akcija, zna se da pripada porodici Stanaj, Šarićevim saučesnicima.

Kod „Tandem Financial" a.d.  iz Novog Sada, vlasnika 18.88365 odsto akcija IKL-a, situacija je već daleko složenija. Većinski vlasnik akcija ovog preduzeća je „Koprodukt" a.d.  sa 67,00422 odsto kapitala, čiji najveći akcionar je „Stoteks" a.d. iz Novog Sada koji ima 24,99873 odsto akcija, koliko isto ima i „Tandem financial" a.d.

Na taj način otac je istovremeno i sin svog oca?!? Treći najveći vlasnik akcija „Koprodukta" sa 8,80513 odsto je „Yachting club 1939" d.o.o. iz Beograda, čiji je jedini vlasnik Gordan Bašić.

Gordanov brat je Pavle Bašić, koji poseduje 23,54 odsto udela preduzeća „Cort" d.o.o. (ostali vlasnici su „Rodić MB Invest" d.o.o. – 8,97 odsto – i „Stoteks" a.d – 67,49 odsto?!?), koje sa svoje strane ima više od 65 odsto akcija „Stoteksa". Opet je jedno preduzeće i sin i otac drugog preduzeća.

Treći najveći akcionar IKL-a sa 11,06441 odsto, je „Quantum" d.o.o.  iz Novog Sada, čiji je jedini vlasnik Gordan Bašić.

Pojednostavljeno, iza „Tandem Financial" a.d. drugog najvećeg akcionara IKL-a stoje braća Pavle i Gordan Bašić preko komplikovanog lanca preduzeća. Pavle Bašić je savetnik za privredu predsednika Srbije Tomislava Nikolića. Ovo nikako nije jedina veza između vrha SNS-a i pljačkanja IKL-a.

IKL je zvanično u stečaju, mada to ne bi trebao da bude, da u Srbiji postoje zakon i pravda. Imovina ovog preduzeća, naime, daleko nadmašuje visinu duga prema potražiocima, od kojih su najveći bivši zaposleni i sadašnji mali akcionari.

Mirjana Mihailović – Novaković, diplomirani inženjer građevinarstva i nosilac više licenci Inženjerske komore Srbije, izradila je i 8. septembra 2015. predala „Procenu vrednosti lokacije za izgradnju stambeno – poslovnog kompleksa u Knez Danilovoj ulici broj 23 – 27", koja predstavlja najvredniju, iako ne i jedinu, imovinu IKL-a.

Prema njenoj proceni, ova nepokretnost u najstrožem centru Beograda vredi 174.458.523,12 evra. Ova lokacija je svojevremeno prodata za manje od deset odsto vrednosti, ali bi po zakonu ovaj kupoprodajni ugovor morao da bude poništen i imovina vraćena IKL-u.

Presudom Višeg suda, posebnog odeljenja za borbu protiv organizovanog kriminala od 24. februara 2014. (izvršna od 4. juna 2015.) grupa bivših rukovodilaca IKL-a i njihovih saizvršilaca osuđena je na dugogodišnje kazne zatvora.

U izreci presude se navodi kako su osuđeni zloupotrebom položaja odgovornog lica obavili prodaju „nepokretnosti IKL-a u Knez Danilovoj broj 23 – 25 kupcu ‘KD Properties’  za iznos od 9.500.000 evra", odnosno da je ovaj ugovor izmenjen kasnijim aneksom kojim je kupoprodajna cena podignuta na 14.500.000 evra.

U normalnoj državi ovo bi bio dovoljan razlog da se poništi na nezakonit način sklopljeni ugovor, posebno jer ne postoje dokazi da je kupac ikada uplatio novac za ovu namenu.

Udruženje malih akcionara „Atlantica" IKL a.d. iz Beograda Višem javnom tužilaštvu u Beogradu predalo je 15. februara 2010. krivičnu prijavu protiv više lica. U njoj se navodi kako je ugovor o prodaji sporne nepokretnosti 15. septembra 2006. potpisao tadašnji direktor IKL-a Đoko Vergaš (pravnosnažno osuđen zbog ovoga na tri i po godine).

Aneksom II koji je potpisao Vergaš 6. decembra 2006. određeno je povećanje kupoprodajne cene, ali je kupcu, „KD Properties" d.o.o. istovremeno dato i odobrenje da se uknjiži na predmetnoj nekretnini bez isplate kupoprodajne cene, što „kupac" i čini, pa odmah kod „Unicredit banke" u Beogradu podiže kredit u visini od 11.500.000 evra stavljajući hipoteku prvog reda na nepokretnosti „kupljene" od IKL-a.

Novac iz ovog kredita nije utrošen na plaćanje ugovorene kupoprodajne cene, tvrdi se u krivičnoj prijavi iz februara 2010. uz koju su priloženi i dokazi za ove tvrdnje – između ostalih i izvod Narodne banke Srbije od 22. februara 2010.

Već pomenutom presudom Višeg suda u Beogradu utvrđeno je da je pomenuta svota prebačena na račun IKL-a, ali i da je raznim mahinacijama iskorišćena da bi društvo okupljeno oko Darka Šarića kupilo „Mitrosrem", čija je privatizacija upravo zbog toga poništena u međuvremenu. Samim tim, novac je bukvalno samo prošao preko računa IKL-a i nikada nije uknjižen kao cena plaćena za kupovinu pomenutih nepokretnosti u Beogradu.

Kupovina „Mitrosrema"  odrađena je tako komplikovano (putem fiktivnih zajmova i stavljanja nepokretnosti pod hipoteku), da bi njeno objašnjavanje zauzelo sav prostor najmanje dva broja ovog magazina, s obzirom da je pomenuta sudska presuda obrazložena na više od 170 strana.

Kupac" zemljišta u Knez Danilovoj ulici, svojevremeno je bio „KD Properties" d.o.o. iz Beograda sa matičnim brojem 20178710. Pod ovim matičnim brojem u Agenciji za privredne registre sada se vodi preduzeće pod nazivom „Direct Capital S" prijavljeno na adresi Knez Danilova 34 u Beogradu, gde se donedavno nalazila ruševina jedne kuće, dok je danas tu raščišćen, slobodan prostor?!?

Jedini vlasnik ove kompanije sa poljančeta i osnivačkim kapitalom od 40.304,73 dinara je „Afi project developers B.V."  iz Holandije, a direktor je izvesni izraelski državljanin Gil Dekel.

„Direct", odnosno „KD Properties" je u poslednjih godinu dana osam puta menjao svoje ime, sedište i direktora. U trenutku kupovine zemljišta sa građevinskim objektima po ugovoru vrednom 9.500.000 evra, odnosno 14.500.000 evra, ova firma je imala samo 500 evra na računu, a pre potpisivanja ugovora bila je stara manje od dva meseca i nije imala nikakve garancije da će novac ikada moći da isplati?!?

Direct Capital S" je 10. februara 2014. od Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove dobilo potvrdu o prijemu dokumentacije, a po saznanjima malih akcionara u međuvremenu je izdata i građevinska dozvola za pomenutu lokaciju u centru Beograda.

Mali akcionari su svojevremeno, kada su saznali da se priprema izdavanje građevinske dozvole, otišli na razgovor kod tadašnjeg gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, koji im je pokazao fotokopiju izvoda iz katastra nepokretnosti.

Isti dokument, ali sa drugim datumom, imali su i mali akcionari, ali na njihovom primerku bila je upisana zabeležba o zabrani izgradnje zbog nerešenih imovinsko – pravnih odnosa. Ta zabeležba je nedostajala na kopiji koju je imao gradonačelnik, pa je dalji postupak izdavanja dozvole stopiran, jer je bilo očigledno da nadležna filijala Republičkog geodetskog zavoda po potrebi izdaje kopije sa i bez pomenute zabeležbe.

Promenom vlasti u Beogradu, promenio se i odnos prema ovom problemu. U akciju se uključio Siniša Mali, aktuelni gradonačelnik Beograda. Prema poslednjem izveštaju o imovini podnetom 14. januara 2016., on od nepokretnosti u zemlji i inostranstvu poseduje samo jedan petosoban stan površine 127,28 kvadratnih metara i jednu garažu od 13,65 m2. Ranije je imao i još dva četvorosobna stana ukupne kvadrature od preko 250 m2. Uskoro će, kako izgleda, imati i nekoliko stanova na adresi Knez Danilova ulica u Beogradu.

Njemu, naime, uopšte ne smeta što je „investitor" na pomenutoj adresi, koji na računu ima tek nešto malo više od 400.000 dinara, prijavljen na poljani i što je do poseda došao na prevaran način, kako stoji u međuvremenu pravnosnažnoj i izvršnoj presudi Višeg suda u Beogradu. Mali je neosetljiv i na činjenicu da na ovaj način pribavljena imovina po zakonu mora da bude vraćena prethodnom vlasniku, a to je IKL. Gradnja se nastavlja i to po direktnoj intervenciji brata od tetke sadašnjeg gradonačelnika Beograda, Aleksandra Vučića.

Delegacija malih akcionara i bivših radnika IKL-a četiri puta je bila na razgovoru u zgradi Vlade Srbije, gde ih je, između ostalih, primio i Vučić. U razgovorima su pričali samo o pljačkaškoj privatizaciji IKL-a, ali su na poslednjem susretu pomenuli i prodaju zemljišta zajedno sa objektima firmi „KD Properties", odnosno (kako se ona sada zove) „Direct capital S"-u . Čim je čuo o kome se radi, predsednik vlade je vrisnuoNe dirajte mi Izraelca!" i besno napustio prostoriju. Od tada su malim akcionarima vrata Vlade Srbije zatvorena.

Pošto je IKL sada u stečaju, za rešavanje pitanja povratka otetog zemljišta nadležan je Privredni sud u Beogradu, ali stečajni sudija Vjera Đurišić i stečajni upravnik Branko Jugović odbijaju sve zahteve stečajnih poverilaca, između ostalih i bivših zaposlenih, da pokrenu ovaj postupak. Verovatno je i njima u ovom "Beogradu na otimačini" obećan neki stančić.

Na nekadašnjem imanju IKL-a u Beogradu planira se izgradnja šest stambeno – poslovnih objekata spratnosti od pet do šest spratova sa potkrovljem i podzemnim garažama. Nešto od toga pripašće i klanu Vučić – Mali.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DRŽAVA DUBOKO ZAVLAČI RUKE U DŽEP NARODA DA BI TAJ NOVAC DAVALA KAO SUBVENCIJE IZABRANIM LJUDIMA

15. фебруара 2016. 1 коментар

 

Za samo dva meseca „uspešnog" poslovanja ministra finansija Dušana Vujovića, tačnije od kraja novembra 2015. do kraja januara 2016, javni dug Srbije se uvećao za skoro 70 milijardi dinara! Na kraju januara meseca 2016. godine, ukupni javni dug Srbije krajem januara 2016. iznosio je 3.060.339.536.324 dinara, ili preko 25 milijardi evra!

Podeljen po broju stanovnika, iznosi oko 4.000 evra po svakom građaninu! Građani će morati da otplaćuju ove dugove, ali to neće zaustaviti vladajuću oligarhiju da i dalje prebacuje novac iz budžeta u svoje džepove.

 

                Igor Milanović

TROSENJE PARA IZ BUDZETA1

 

Laž je osnova naprednjačke politike i bez nje, kao i korumpiranosti, ova vlast bi se odavno urušila.

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je 29. januara slavodobitno novinarima rekao kako je suficit u budžetu za januar mesec skoro 250 miliona evra. Tom prilikom, istina, nije rekao kako ga je sramota koliko nam dobro ide, ali jeste kazao kako se ovakav „uspeh" nije očekivao.

Premijer je takođe zaboravio da kaže kako je 28. januara Uprava za javni dug objavila da je tog dana Republika Srbija prodala obveznice sa rokom dospeća od dve godine u ukupnoj vrednosti od 25 milijardi dinara, odnosno nešto malo više od 200 miliona evra. Dakle, navodni budžetski suficit nije nastao uštedama ili povećanjem fiskalnih prihoda, već daljim zaduživanjem.

Za samo dva meseca „uspešnog" poslovanja ministra finansija Dušana Vujovića, tačnije od kraja novembra 2015. do kraja januara 2016, javni dug Srbije se uvećao za skoro 70 milijardi dinara!

To enormno zaduživanje, kao i čist marketinški potez da se za javnost stanje u budžetu objavljuje dan pre redovnih isplata, stvorili su privid kako je fiskalna konsolidacija, navodno, uspešna. U stvarnosti, nikada nam gore nije bilo.

Ukupni javni dug Srbije krajem januara 2016. iznosio je 3.060.339.536.324 dinara, ili preko 25 milijardi evra! U toku 2015. Vlada nas je zadužila za dodatnih skoro dve milijarde evra, a do početka ovog leta planira se dodatno zaduživanje od najmanje milijardu evra.

Ovako pribavljen novac se ne troši za dobrobit naroda, već za bezbrižan život onih na vlasti.

 

       Čije pare Vučić poklanja Italijanima?

 

Treba se podsetiti oktobra 2012. godine, kada je sadašnji predsednik Vlade bio prvi potpredsednik Vlade u kojoj je njegova Srpska napredna stranka imala većinu ministara. Tada je država potpisala ugovor o dodeli bespovratnih sredstava  italijanskoj kompaniji „Geox" u visini od 11.250.000 evra za izgradnju fabrike cipela. Bar su pare za to trebale da budu upotrebljene.

Italijani su dobili novac, a onda je celu priču pokrio veo zaborava. Fabrika u Vranju se gradila sporije od „Skadra na Bojani" i do njenog otvaranja je došlo tek pre nekoliko dana. Po izjavi italijanskih investitora, nov pogon u Vranju koštao je manje od 15 miliona evra.

Iako postoje razlozi da se veruje kako je ova cena preuveličana, čak i kada bismo nju prihvatili ispada da su „investitori" uložili svega oko 3,5 miliona evra sopstvenih para da bi napravili fabriku koja će godišnje proizvoditi više od milion pari cipela. U stvari, uložili su još manje sopstvenih para, jer je skoro sve plaćeno iz državnog budžeta koji solidarno pune svi gladni u ovoj državi.

Ono što je najzanimljivije u celoj priči jeste upravo činjenica da se izgradnja otegla na duže od tri godine, iako se po pravilu ovakvi objekti izgrađuju za manje od godinu dana.

Za to vreme, državna subvencija od preko 11 miliona evra se koristila za poslovanje „Geox"-a izvan Srbije, a na taj način ostvareni prihod delio se između aktera ove prevare, odnosno italijanskog poslovodstva i vrha naše Vlade.

Pošto su italijanski „investitori" unapred dobijeni novac potrošili na preče stvari, nisu imali dovoljno sredstava da redovno plaćaju ni građevinske firme koje su u Vranju gradile fabriku, pa je često dolazilo do prekida radova, jer radnici nisu hteli da rade za džabe. Zbog toga se radovi jesu ovako dugo izvodili.

Konačno je država Srbija morala još dublje da zavuče ruku u džep naroda, pa da ona, umesto italijanskih „investitora", plati deo radova.

Za izgradnju prilaznih saobraćajnica, komunalne infrastrukture, ali i uređenje samog zemljišta na kome se fabrika danas nalazi, iz državne kase je plaćeno još više od dva miliona evra, tako da je Srbiju ovaj aranžman na kraju koštao više nego što sama fabrika vredi"!

Morala su, naime, da se negde nađu sredstva potrošena za podmićivanje vlastodržaca.

Uz sve to dolazi i činjenica da Vranju ovaj projekat ne samo da nije trebao, već ga je dodatno ruinirao.

U ovoj siromašnoj opštini na jugoistoku Srbije već decenijama posluje „Koštana Shoes", klaster  koji obuhvata sedam fabrika za proizvodnju obuće. U njemu su zaposleni skoro svi radnici osposobljeni za ovu vrstu poslova, tako da ih na spisku lokalne ispostave Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) skoro da uopšte nije ni bilo.

U takvu sredinu stiže „Geox" koji je od države Srbije dobio preko 13 miliona evra za novu fabriku i „velikodušno", od naših para, obećava plate koje su duplo veće nego kod konkurencije, mada su i dalje mizerne.

Preko hiljadu radnika tada, početkom 2013. (odmah posle prvih najava o dolasku Italijana), daje otkaze u preduzećima u kojima su do tada radili i prelazi u NSZ, jer je uslov bio da „Geox" zaposli samo one koji su na birou rada.

Ti radnici su, zatim, tri godine bez plate sedeli kod svojih kuća čekajući da se fabrika završi. Nije uopšte zato čudno što su tmurnih lica dočekali Aleksandra Vučića koji je krajem januara ove godine svečano otvorio fabriku „Geox"-a.

„Koštana" klaster je u međuvremenu izgubio više od polovine zaposlenih i morao je da smanji proizvodnju. Za razliku od konkurencije iz Italije ova domaća kompanija nije dobila ni dinara podsticajnih sredstava, a sama je morala i da plaća komunalne priključke, izgradnju i proširivanje pristupnih saobraćajnica, kao i uređenje i održavanje zemljišta na kome se nalazi.

Konačni bilans je da je „Koštana" sada u velikim problemima, jer je zbog odlaska radnika i smanjenja proizvodnje izgubila neke kupce, a radnici, koji su zbog obećane bolje plate iz jedne kompanije prešli u drugu, dodatno su osiromašili, jer su pune tri godine živeli od pomoći svojih takođe siromašnih rođaka.

Osim toga, država za to vreme nije dobijala doprinose i porez na plate za radnike, a mnogima je još morala da isplaćuje naknadu za nezaposlene, a kasnije i socijalnu pomoć.

To, naravno, nije tako strašno za vlastodršce, jer je znatan njihov udeo u pomenutih preko 13 miliona evra isplaćenih za novu fabriku, a nisu ostali uskraćeni ni za proviziju od prihoda koji je „Geox" ostvario tri godine obrćući poklonjeni novac.

Posle se nađu neki koji se pitaju „Gde odlazi toliki novac iz budžeta, kada su smanjene plate i penzije, a država se svakodnevno sve više zadužuje?". Novac odlazi u džepove odabranih.

Jedan od njih je Čedomir Jovanović koji je, moguće, u političkoj opoziciji prema Aleksandru Vučiću, ali poslovno njih dvojica odlično sarađuju.

To je pre nekoliko dana potvrdio i bivši ministar privrede Saša Radulović optužbom da mu je, dok je još bio ministar, tadašnji prvi potpredsednik Vlade, Vučić, tražio da iz Fonda za razvoj  isplati već odobreni kredit od dva miliona evra firmi u vlasništvu Čedomira Jovanovića koja je bila nesolventna i poznata po mahinacijama.

 

       Pranje para preko Čedinog LDP-a

 

Prvi čovek LDP-a je ušao u agrobiznis čim je propala „Fidelinka" a.d.  iz Subotice. Stečajni upravnik te kompanije je odlučio da njene kapacitete izda pod zakup drugim preduzećima, a izbor je krajem 2011. pao na firmu „Agroposlovi" iza koje je stajao bračni par Čedomir i Jelena Jovanović.

U maju 2014. republičke Robne rezerve su objavile kako je preduzeće „Agroposlovi" proneverilo čak 4.000 tona žita poverenih mu na čuvanje u silosima „Fidelinke", za čije korišćenje nije plaćan ni zakup.

U septembru 2015. je objavljeno kako je tužilaštvo u Beogradu navodno pokrenulo istragu protiv Jelene Jovanović zbog osnovane sumnje da je banke i državne institucije prevarila za ukupno 6,8 miliona evra.

Tada se tvrdilo kako je supruga lidera LDP-a i direktorka „Agroposlova" falsifikovanjem poslovne dokumentacije od poslovnih banaka uzimala kredite na osnovu zaloga u žitu koje, ne samo da nije pripadalo njenoj firmi (bilo joj je povereno na čuvanje uz plaćanje nadoknade), već više nije ni bilo u silosima koje je „Agroposlovi" koristio. Srpski rečeno: Jovanovićeva je kao zalog položila žito koje nije postojalo.

Od tada, pa do danas ništa se nije desilo. Neće se ni desiti, dokle god Čedomir Jovanović uspeva da finansijski namiri Aleksandra Vučića. Jedna od tih novčanih tranši bio je i „zajam" iz Fonda za razvoj u visini od dva miliona evra čiju je isplatu privremeno bio stopirao Saša Radulović, a i posle toga su usledila nova plaćanja otkupa slobode za sebe i svoju ženu.

U međuvremenu, kada su se dugovi „Agroposlova" nagomilali, bračni par Jovanovića je firmu prodao izvesnom Bojanu Drobnjaku, koji je nastavio da ništa ne plaća, pa je nad tim preduzećem otvoren stečajni postupak.

Da je sve ovo deo jednog dobro smišljenog plana preko koga se novac iz banaka i budžeta slivao u privatne džepove, vidi se iz činjenice da sve poslove „Agroposlova" u stečaju februara 2015. preuzima preduzeće „Agrohub", takođe iz Beograda, a čiji je jedini vlasnik i direktor – Čedomir Jovanović.

Uprkos činjenici kako je „Agrohub" osnovan samo dva meseca pre preuzimanja ugovora od „Agroposlova", te da nije imao nikakvu imovinu osim osnivačkog kapitala od 2.000 dinara, kao i da je bio u vlasništvu čoveka koji je već jednom prevario „Fidelinku", stečajni upravnik se složio sa ovom transakcijom kojom je Jovanovićeva firma dobila ne samo mlinove i silose na korišćenje, već je potpuno besplatno upotrebljavala i robnu marku „Fidelinke".

Agrohub" se uopšte nije pokazao kao bolji platiša, jer radnicima uopšte nije isplaćivao plate,  a nije plaćao ni ostale račune. Prilikom preuzimanja poslova „Agroposlova" u „Fidelinki", „Agrohub" se obavezao da će isplatiti i njegove dugove koji su u tom trenutku (19. februar 2015.) samo na ime zakupa za silose i mlinove isznosili preko 31 milion dinara.

Ni ostali dugovi „Agroposlova" nisu plaćani, a „Agrohub" je prestao da plaća i sopstvene račune. Zbog koga je „Suboticagas" sredinom oktobra 2015. isključila dotok gasa „Agrohubu", jer su neizmirena potraživanja prešla pet miliona dinara.

Kako ne bi ostao bez prihoda, Čedomir Jovanović se dosetio još jedne prevare. Još u 2011. godini, poslovanje svoje tadašnje firme „Agroposlovi" delimično prebacuje na „Outsourcing Management Solutions Group"  sa Novog Beograda, kojeg danas pod ovim imenom nema više u Agenciji za privredne registre.

Ovo preduzeće, iako je imalo ukupan godišnji promet od samo 675.000 dinara i prihod od 250.000 dinara, „Agroposlovima" plaća mesečno 10.000 evra na ime zakupa silosa koje je ovo preduzeće sa svoje strane besplatno koristilo u okviru aranžmana sa „Fidelinkom"?!? Radi se očigledno o „pranju" nečijih para, jer pomenuti „Outsourcing", uprkos slabom poslovanju, u aprilu 2012. Liberalno demokratskoj partiji za predstojeće izbore donira sedam miliona dinara.

Kada se sve ovo sagleda, prosto je neverovatno da je Fond za razvoj  preduzeću koje tone pod dugovima, nema nikakvu pomena vrednu imovinu i još je upetljano u ceo niz prevara i mahinacija odobrio „kredit" (za koji se od početka znalo da neće biti vraćen) od 200 miliona dinara.

Ustvari, nije neverovatno, kada su u pitanju „viši ciljevi", odnosno pohlepa vlastodržaca da iz državnog budžeta izvuku što je moguće više para.

Zbog svega ovoga, penzionerima se smanjuju ionako male plate koje su oni zaradili poštenim radom tokom proteklih decenija, iz državnih službi i javnih preduzeća otpuštaju se zaposleni koji su neretko jedini hranioci svojih porodica, a država se besomučno i dalje zadužuje.

 

    A 1. Ko je dobio 6 miliona evra za nezakoniti konkurs?

Na šta je potrošeno 26 miliona evra, umesto prvobitno planiranih 20 miliona, kod navodne izgradnje železničke stanice „Prokop" u Beogradu, moraće da utvrdi neka buduća nezavisna i detaljna istraga. Značajan deo stručne javnosti već sada tvrdi da je u suštini sređen samo enterijer, a da to ne košta ni trećinu utrošene svote.

Završetak radova je svečano obeležen 26. januara ove godine iako oni po zakonu nisu ni smeli da se odvijaju.

Upravni sud u Beogradu je, naime, presudom od 12. juna 2015. broj II 9 U 10959/14 (sudije: Ruža Urošević, Desa Simić i Tomislav Medved) poništio javni konkurs za izvođenje radova na pomenutoj lokaciji i naložio ponovni izbor ponuđača.

Presudom je nedvosmisleno utvrđeno kako je Predrag Nešković u periodu od 23. maja 2005. do 16. septembra 2013. bio zaposlen u „Železnicama Srbije" na poslovima izrade Glavnog projekta za izgradnju „Prokopa". Glavni projekat je kasnije poslužio kao deo konkursne dokumentacije.

Nešković se posle toga pojavljuje kao deo tima ponuđača radova, konzorcijuma okupljenog oko „Energoprojekta" koji pobeđuje na konkursu.

Bez obzira na činjenicu da je Upravni sud nesporno utvrdio nezakonitost ovako sprovedenog konkursa i naložio njegovo ponavljanje, vlast je odlučila da nastavi radove na „Prokopu", jer bez ove železničke stanice ne može da se nastavi projekat „Beograda na vodi", a premijer Vučić je već opomenut od strane investitora iz Ujedinjenih Arapskih Emirata da mora da se pridržava obećanja datih u pogledu rokova.

Ne samo da se oglušila o odluku suda, već je vlast u ovom slučaju pribegla najbezočnijim lažima i manipulacijama javnog mnjenja. Predsednik skupštinskog Odbora za finansije Veroljub Arsić (član Srpske napredne stranke) sa sednice održane početkom februara 2015. udaljuje Dragana Dobrašinovića, zastupnika podnosioca tužbe Upravnom sudu, upravo kada je ovaj pokušao narodne poslanike da upozna sa uočenim malverzacijama.

Stav vlasti je tada zvanično glasio da je Dobrašinović trebao o svemu da obavesti policiju i tužilaštvo, koji su čvrsto pod kontrolom naprednjaka, a ne skupštinski Odbor ili Upravni sud i da time ugrozi izvođenje radova i sprovođenje pljačkaškog plana SNS-a.

Pošto je postalo jasno da je konkurs sproveden na način kojim se krši zakon, kao i da je konačna cena skoro za trećinu veća od prvobitno odobrene, o celom slučaju se zainteresovao i davalac zajma za ovaj posao, „Kuvajtski fond za arapski razvoj",  koji je najavio obustavu daljih, već ugovorenih plaćanja za projekat „Prokop", sve dok se ne utvrdi istina o upravo završenoj fazi radova.

U svakom slučaju, ostaje da se utvrdi zašto su radovi koštali 20 miliona evra dok je Nešković sa svojim saradnicima u „Železnicama Srbije" radio na izradi Glavnog projekta, a poskupeli su na 26 miliona evra kada je on prešao kod ponuđača i kasnijeg izvođača radova. Ko je sve iz političkog vrha dobio svoj deo iz pomenutih šest miliona evra kako bi se sproveo nezakoniti konkurs?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: