Архива

Posts Tagged ‘london’

MRVLJENJE EVROPSKE LIGE PODANIKA UZ SPRDNJU I PROVIZORIJUM RAZDRUŽIVANJA ENGLEZA!!!

30. јуна 2016. Коментари су искључени

 

Nakon Berlinskog bedema, evo, počeo je da pada i Briselski zid. Od svih egzita na svetu najveseliji i najpoučniji je svakako engleski Brexit. Ova ispisnica iz prevarantskog tima podobnih mondijalista u punoj eri fudbalskog hadžiluka EURO 2016 se ocenjuje više kao zlatna medalja za nezavisnost, nego crveni karton, kako tvrde ljubomorni na Englesku odluku da sama sebi nabije autogol.

Engleska je zbog navale izbeglica i sama postala izbeglica, napuštajući veliku Nemačku, koju mnogi nazivaju Evropska Unija. Može li ovaj slobodoljubivi akt engleskih građana da bude od ikakve pouke za maloumne i politički podobne kandidate, koji po svaku cenu i na silu žele da upišu svoje narode u briselsku mafiju, pita se dopisnik Redakcije iz Pariza?

 

                 Mile Urošević, (dopisnik iz Pariza)

ZIVELI ZA BRZI RASPAD

 

Američki nosač aviona za špijuniranje Evrope satordirao se svojom voljom na opštu žalost svih članica EU od Francuske do Nemačke, kao i same Obamine administracije, koja je finansirala celu kampanju za opstanak Velike Britanije u evropskoj ligi podanih. Jedino su Trampovci i Lepenovci zadovoljni što se neko usprotivio migrantskoj politici Evrope i totalitarizmu Brisela.

Kad kula pada, nelogično je trčati u nju. Jer ako Englezima nije bilo dobro u EU, ne mislite li valjda bi Srbiji bilo bolje. Ne zbog Nemaca, Francuza ili Engleza, već zbog samih nas, piše veoma slikovito jedan anonimni internaut.

Engleska traži razvod braka da spasi svoj identitet. Jedini problem je u tome što niko ne zna kao se tačno izlazi iz bračne veze na briselski način. Razvod kao mogućnost jeste predviđen članom 50 lisabonskog hatišerifa, ali ne i način na koji mlada treba da vrati burmu niti kako da iznese ono što je donela u miraz ili zaradila u zajedničkoj postelji svih ovih godina.

Više je nego očigledno da je tehnokratska unija evropskih lezilebovića odživela svoje zlatno doba, i pojela beli hleb. Sada se lagano ali sigurno ta pogača raspada i mrvi. Engleska je prva koja zahteva od Brisela da je ostave na miru i vrate joj konfiskovanu slobodu i na prevaru oduzetu nezavisnost, kako političku tako i ekonomsku.

Ali daleko od toga da su Englezi jedini koji žele da izađu iz vrzinog kola EU. Holandija, Danska, Austrija i pre svega Francuska opozicija bi vrlo rado raspisali isti referendum kad bi samo to bilo moguće u podaničkim vladama koje ič’ ne zarezuju narodno mišljenje ili kada bi im pravo na svoje mišljenje odobrio Veliki brat.

Setimo se samo kako su Francuzi izbacili predlog evropskog ustava na velika vrata referenduma i rekli NE, ali im se lisabonski dogovor na prevaru uvalio kroz prozor kao odjek Sarkozijeve samovolje u obliku DA. Taj isti Sarkozi se i danas bori za vlast u vrlo nezdravoj francuskoj političkoj atmosferi.

Kada bi se poštovalo mišljenje većine, mnoge bi napredne države Zapada napustile teatralno bratstvo i jedinstvo pod nemačkom ekonomskom čizmom. Jedino oni koji nemaju pojma šta je EU i koji su joj pravi ciljevi u odnosu na jedinku, hrle u zagrljaj briselskoj mafiji.

Velike demokratije i ekonomski jake sile kao što su: Turska, Albanija, Crna Gora ili Srbija umiru od želje da postanu članovi jedne ispušene zajednice, a to smeta ne samo Englezima već i drugim državama Zapada koje otvoreno govore da ih ne interesuje zajednička država sa narodima sa kojima nemaju ništa zajedničko. Jednostavno, unija Engleza sa Bugarima, Rumunima, Albancima ili Turcima nema nikakvog smisla, tvrde zainteresovane pristalice Brexita i to bez ikakvog kompleksa i stida.

 

       Kad se briselske alamunje prave Englezi

 

Krize na sve strane, u bankrot Grčkoj, na obalama Mediterana prepunoj migranata, po gradovima EU koji su mete atentata kao i poprište klasnih borbi, protesta i zapaljivih manifestacija sa razbijanjem izloga.

Sve je to protiv sna o ujedinjenoj Evropi koju toliko priželjkuju ne samo Nemci i Amerikanci već i svi veliki finansijski lobiji sveta, ali briselska klika ne bi bila prava mafija kada ne bi imala plan B za svaku situaciju, pa i za izdavanje ispisnica svojim važnim članovima.

Englezi su glasali za Brexit ali ima da čekaju dok im se ne odobri statut izbeglica. Oni su za sada još uvek članovi EU i tako će ostati dok se definitivno ne reši zahtev za izlazak iz briselske kasarne. A to ima da ide svojim redom i sve po zakonu koji Brisel sam izmišlja i piše. Što komplikovanije, to bolje.

Pre svega Kameron treba da ponese molbu za izlazak iz tima i zakaže pregovore oko poništavanja starih ugovora i potpisivanja novih. To traje bar dve do tri godine. Evropi se ne žuri.

Ne žuri se ni Kameronu, jer je on protiv Brexit-a, pa je već naglasio da će nova vlada da preuzme aferu nakon njegove ostavke. Engleska još neko vreme ne samo da ostaje u EU nego je čak predviđeno da od januara preuzme predsedništvo po redu vožnje, kao da se ništa nije dogodilo.

Da bi sprdnja bila veća, stručnjaci za otpuštanje članova Unije tvrde da će nakon svih pregovora, dogovora i novih ugovora trebati novo odobrenje engleske vlade za definitivni raskid pod novim uslovima. Pa sad ako vlada želi da ispoštuje volju naroda, onda bi trebalo da ponovo raspiše novi referendum, koji može, na kraju krajeva, da ima sasvim drugačiji ishod od ovog koji se dogodio na početku raskida.

Drugim rečima, sve je samo provizorno i dok se London zaista ne otkači od Brisela ima da protekne mnogo Temzinih voda izpod Tauer bridža. Stručnjaci za evropsko bratstvo i jedinstvo se već dogovaraju kako da organizuju engleski ispraćaj u najvećim mukama i maksi troškovima i to iz čisto pedagoških sado-mazo razloga, da ostalima ne bi palo na pamet da izvoljevaju dozvole za izlazak i traže prekomandu u neke druge unije ili razvode.

Problem Velike Britanije je takođe i unutrašnjeg tipa. Ona lako može da se pretvori u Malu Britaniju. Ostrvska zajednica je već zagazila u mutne vode unutrašnjih Brexit-ova i prekrajanja granica na YU principu.

Škotska, koja voli EU, kao što je ona volela nju svih ovih godina zapleta, želi da se sama upiše u briselsku sektu, ali pre toga mora da se novim referendumom razduži od Engleske. Što nije nemoguće.

Istu želju imaju i proevropljani sa severa Irske. Oni bi da jednim udarcem ubiju dve muve, da se ujedine sa republikom Irskom i tako ponovo postanu jedan narod i ponovo članovi EU.

I sve to u vreme kada mi kao narod sa najvećim optimizmom i nadom u bolje sutra hrlimo ka bratskoj EU, koja treba da nas pozaposli, narani i napoji, pa i obogati i usreći ne samo svakog pojedinačno već i sve zajedno đuture i na buljuke. Hvala Englezima što nam ustupaju svoje mesto. Do juče ih nisam voleo, a danas mi postaju simpatični.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

PROSVETARSKE EGZIBICIJE MINISTRA VERBIĆ SRĐANA

13. новембра 2015. Коментари су искључени

 

Mada je prosveta jedan od najvažnijih stubova svakog zdravog i uspešnog društva, u Vučićevoj Srbiji ona je svedena na najbedniji nivo u svojoj istoriji. Država koja se ponosi Nikolom Teslom, Mihailom Pupinom, Milutinom Milankovićem, Jovanom Cvijićem, Mikom Alasom i čitavom plejadom veličanstvenih naučnika, danas pristupa đacima kao "klijentima", a nastavnom kadru kao "osoblju".

Vučićev gej-ministar, Srđan Verbić, sasvim očekivano, odmah je okrenuo leđa prosvetnim radnicima, čim je stigao nalog iz Brisela da počne otpuštanje nastavnog kadra. U tako opasnoj pozi, ubrzo će ga zateći jesen, kad će ogorčeni i besni prosvetari potražiti pravdu mimo kriminalnih sindikata. Kažu, brža će biti njihova batina od Verbićevih tanušnih nogu.

 

                    Nikola Vlahović

VERBICEVO PROSVETITELJSTVO

 

Zbog izričitog zahteva evropske administracije iz Brisela, Vlada Srbija je dobila zadatak da što pre uđe u proces masovnih otpuštanja zaposlenih iz prosvete, koja takođe spada u "ciljnu grupu" za likvidaciju kao i svi drugi iz javnog sektora. Zbog toga će u narednih tri meseca, Vučićev ministar Srđan Verbić pokušati da na ulicu istera oko 10.000 prosvetnih radnika iz osvnovnih i srednjih škola.

Hoće li mu to poći za nejakom rukom?

Naime, prosvetni radnici već uveliko prete da će braniti svoje ustavom zagarantovano pravo na rad, i to svim sredstvima, sve do građanske neposlušnosti. Zbog ovako oštre reakcije, uplašio se grdno "svileni" Verbić, pa je već počeo da izmišlja razne načine kako da izbegne direktan sukob sa ogorčenim prosvetarima, izjavivši pri tom i nešto skandalozno:

"…Viškove u prosveti rešićemo ukrupnjavanjem norme. Ako postoje četiri nastavnika sa 25 odsto časova, onda ćemo nastojati da to dobije jedan nastavnik. Ostala tri nastavnika ćemo pokušati da raspodelimo na druga mesta, a nekima ćemo ponuditi otpremnine. Verujem da mnogo njih želi da dobije pristojnu otpremninu jer s onim što zarađuje ionako ne mogu da prežive…".

Bes prosvetnih radnika tek će se videti u septembru i oktobru mesecu, a mnogi od njih ga već odavno optužuju da se ni on ni njegovi saradnici ne bave problemima prosvete, već traganjem za načinom da otmu ogroman novac iz budžeta.

Od kako ga je Vučić doveo u Ministarstvo prosvete, ovaj tunjavi gej, napravio je toliko štete, da će neki sledeći kandidat za ministra morati dobro da razmisli hoće li se prihvatiti te funkcije.

Jer, pošten čovek na groblju (u ovom slučaju prosvetnom) može samo da plače i da tuguje. Između ostalog, Verbić je u Ministarstvu zadržao i vratio skoro sve kompromitovane i nesposobne kadrove pokojnog Gaše Kneževića, nekadašnjeg ministra prosvete, koji su jedino sposobni da opljačkaju sopstvenu državu i narod.

Od prvog dana ministrovanja, Srđan Verbić i njegova mala grupa "nežnih prijatelja" uporno smišljaju načine kako da što više i što lakše otmu ogromne količine novca iz budžeta i to preko nekoliko fantomskih agencija, poput Jedinice za upravljanje projektima, istraživanje i razvoj, Centra za promociju nauke i Fond za inovacionu delatnost, Nuklearni objekti Srbije…naime, reč je o Agencijama koje nemaju nikakvu stvarnu ulogu u našem naučnom i prosvetnom životu.

Oko Verbića, kome je glavna preporuka bila naučna stanica Petnica (odakle su ponikli i drugi, mlađani i "talentovani" gejevi, poput Lazara Krstića), nalaze se ljudi koji imaju problematične akademske biografije.

Tu se posebno ističu pomoćnik za visoko obrazovanje Milovan Šuvakov (1979) i šef kabineta, umetnik Nemanja Đorđević (1984) kome je ovo prvi pravi posao u životu (do tada je radio samo kao honorarac). Tu je i Vigor Majić, nekadašnji zamenik Gaše Kneževića, za koga nije bilo dokaza da je završio ijedan fakultet, ali je kasnije, kažu, "pribavio" neku diplomu.

Okružen ovim i sličnim profilom saradnika, Verbić samo obavlja uslužne poslove u korist svoga gospodara Vučića. Njegova profesionalna i naučna biografija takođe je prepuna nejasnih detalja i problematična je s vrha do dna. Ni on nije imao u trenutku imenovanja na tako odgovornu funkciju nijednog radnog dana u prosvetnim ustanovama Srbije, niti je ikakve direktne veze imao sa nastavom ili slično.

 

       Lopovi sa licencom

 

Ali, to je tek deo problema, jer srpska prosveta grca u haosu koji je sve širi i sve dublji. U centru tog vrtloga su glavne žrtve: đaci i nastavni kadar. Tu je i problem udžbenika, jer nema škole bez knjige, a školske knjige u Srbiji danas piše i štampa ko god hoće i kako god hoće! Prema izjavi Tabloidovog sagovornika iz Zavoda za izdavanje udžbenika, školske knjige u Srbiji štampa čak 89 izdavača, i to bez ikakve povezanosti i smisla!

Postoje čak i udžbenici za fizičko vaspitanje u nižim razredima osnovne škole, a nisu definisani ni kompleti udžbenika po predmetima, tako da ni učenici više nemaju pravilan odnos prema njima.

Među učenicima šestog i sedmog razreda osnovnih škola u Srbiji, više od 90 odsto njih uopšte nije koristilo udžbenik iz matematike! Razlog je više nego jasan: ima ih više, piše ih svako i izdaje svako.

Nastavnici matematike u toj situaciji sami "kreiraju" nastavu "iz više izvora". A, kao što je poznato, u matematici nema dve istine, nego samo jedna! "Više izvora" može samo da pomuti razum mladih ljudi.

U srednjim stručnim školama, „pokrivenost" predmeta udžbenicima ne prelazi 50 odsto, a ima i knjiga starijih od 25 godina! Ovi udžbenici, kao i oni za pripadnike nacionalnih manjina i za decu s posebnim potrebama, smatraju se niskotiražnim, te izdavači izbegavaju da ih štampaju. Poseban problem je nepostojanje udžbenika i nastavnih sredstava za talentovanu i darovitu decu.

Neko je iz Verbićevog ministarstva i ovde došao na "epohalnu" ideju, da se udžbenik jednog izdavača koristi određen broj godina (najmanje četiri), "radi ekonomičnosti". I ne samo to, nego je predloženo da problem izbora udžbenika bude rešavan nekakvim sistemom licenciranja izdavača, što bi se, naravno, plaćalo i otvorilo nove mogućnosti za korupciju.

Naime, svi licencirani ušli bi u registar izdavača, samo ako ih odabere minimum deset odsto škola! To bi značilo da izdavač pozove telefonom deset direktora škola, dogovori se sa njima i podeli pare!

Sve ovo će se najverovatnije naći u novom Zakonu o udžbenicima i nastavnim sredstvima, a nacrt će, kažu, biti na javnoj raspravi tokom oktobra. Baš u vreme kad će deset hiljada prosvetnih radnika krenuti da juriša na nadležno ministarstvo.

Velika je tajna kako je sve ovo rešeno sa elektronskim udžbenicima, gde je, formalno, predviđeno redovno godišnje "usklađivanje njihovog sadržaja s naučnim dostignućima". A, ko ih i kako "usklađuje", to je najblaže rečeno državna tajna!

Preti ministar Verbić svojim unjkavim i otegnutim glasom ovih dana, pa između ostalog, preko svojih seiza, kaže: "…Gotovo je i s vikend-seminarima za stručno usavršavanje, a predložiće se novi načini obrade lektire. Ocenjivači će biti proveravani, posebno ako isti uporno ima sve najviše ocene za udžbenike koje pregleda ili najniže…".

Verbić uporno pokušava da se predstavi kao "avangarda", da smišlja nove načine kako da šokira one koji zagovaraju ozbiljne reforme školstva a ne njegove gej-fantazije od kojih je svima muka, osim nekolicini sindikalaca koji se već godinama ničega ne gade. Samo da se režim na vlasti oseća što ugodnije.

Dakle, Verbić se javno zalaže za preispitivanje predmeta Priroda i društvo, tj. pita se on iz svoje gej perspektive, da li taj predmet uopšte pripada društvenim ili prirodnim naukama!

Dalje, ovaj zloćudi Vučićev ministar poteže i pitanje građanskog vaspitanja i verske nastave, koja i dalje ostaju otvorena. Međutim, i ovde njegova gej-psihologija ovako razmišlja: udžbenici za građansko vaspitanje biće standardizovani, a o verskim pitanjima, radije se ne bi izjašnjavao.

 

       "Ukrupnjavanje" sirotinje

 

Uskoro se u srpske škole, po svemu sudeći, uvode novi izborni predmeti i povećava broj onih koji se mogu birati. Besplatnih udžbenika neće biti, bar ne u sadašnjem obliku.

Da bi ipak nekako pokazao da ima "plemenitu misiju", Verbić je došao na ideju da "razmatra mogućnost" da se obezbede besplatne knjige, ali samo đacima iz socijalno ugroženih porodica.

Verbić veselo dodaje: "…I to trajno, bez vraćanja knjiga". Kao da je nešto senzacionalno u pitanju, a ne obaveza države prema najsiromašijoj deci. Uzgred, u svim evropskim državama, knjige su besplatne sve do prvog razreda srednje škole, a u nekim zemljama su besplatne tokom celog školovanja jer država dotira prosvetu kao jedan od najbitnijih stubova društva.

Najavljeni Verbićev plan nekakvog "ukrupnjavanja" u prosveti, dugoročno gledano je podla zamisao nastala na temelju ideje da se Srbija u što kraćem roku nađe među onim državama takozvanog trećeg sveta, gde inače u jednom odeljenju sedi i po 130 učenika (u nekim islamskim zemljama centralne i istočne Afrike)! Konačan cilj je da jednog dana Kuran zameni srpski Bukvar!

Udarac koji će Srbija na taj način dobiti preko prosvete (ubrzanom promenom svesti najmlađih), imaće nesagledive posledice. Naime, siromaštvo je već odavno ovde postalo način života, a kad su đaci siromašni, pa još "ukrupnjeni", onda će ostvarenje zločinačke ideje odbegle Mirjane Marković, da Srbija "realno pripada civilizaciji siromaštva", doživeti svoju najperverziniju formu.

Njen nekadašnji saborac, Aleksandar Vučić, taj lažno preobraćeni vampir iz devedesetih, garantovao je lično svojim nalogodavcima u Briselu i Londonu, da će i prosveta u Srbiji biti zbrisana.

Uz prećutnu saglasnost servilnih prosvetnih vlasti, i po blagoslovu iz Vučićevog kabineta, na jug Srbije, u Preševo i Bujanovac, svakog avgusta meseca stižu sveže odštampani udžbenici na albanskom jeziku, za đake albanske nacionalnosti.

Ovoga puta to se nije dogodilo, pa je Jonuz Musliju iz Preševa, zapretio da će započeti proteste zbog nedobijanja odobrenja da se uvezu udžbenici štampani u Albaniji i Kosovu i Metohiji!!!

Tako je i ove godine, još u maju mesecu, ministar obrazovanja, nauke i tehnologije, u vladi separatističkog Kosova, Arsim Bajrami, "ponudio" Albancima u Preševu i Bujanovcu pomoć kosovske vlade u obrazovanju – snabdevanje udžbenicima na albanskom jeziku.

Bajrami je u opštinama na jugu Srbije otvoreno govorio o nesposobnosti srpskih prosvetnih vlasti, te da će Vlada Kosova "pružiti svu svoju podršku" kako bi Albanci s juga Srbije imali "povoljne uslove za obrazovanje". Još je blagonaklono dodao da se nada da će Vlada Srbije imati razumevanje za saradnju kosovske vlade i Albanaca u Preševskoj dolini u oblasti obrazovanja!

Da Srbija zaista ima ozbiljnu vladu, ovako nešto je izdaja bez presedana. Ali, ne i za Vučića. Njemu ovakav skandal znači manifestaciju "demokratija bez presedana"!

Na ovaj način, već godinama, i spoljni i unutrašnji remetilački faktori ne dozvoljavaju da srpska inteligencija, posebno ona u prosveti, ima život dostojan veka u kome živimo. Sa druge strane, puno je talentovane dece u Srbiji, velikih pobednika na međunarodnim takmičenjima iz nauke i obrazovanja, koje Zapad sistematski, preko institucija sistema, odmah stavlja pred izbor: ili će gladovati kod kuće, ili će otići u neku od stranih zemalja i tamo dati doprinos razvoju tuđiih zemalja.

To je suština i smisao Verbićevih "ukrupnjavanja" i Vučićevih "ušteda". Da ostanemo i bez mozga.

 

       Ministar proizvodi 1.000 nastavnika viška

 

(Verbić započinje rat sa sindikatima i prosvetnim radnicima)

Forum srednjih stručnih škola iz Beograda, i predsednik ove organizacije, Milorad Antić, uputili su 30. jula ove godine otvoreno pismo javnosti povodom ideje resornog ministra Srđana Verbića, da za početak "proizvede" prvih hiljadu "prekobrojnih" prosvetnih radnika. U pismu se između oslaog kaže:

"Prema mišljenju Foruma srednjih stručnih škola (FSSŠ), poslednji potezi prosvetnog ministra gospodina Srđana Verbića, umalo da  1. septembra izazove veliki haos u srpskoj prosveti i najverovatnije još jedan veliki štrajk prosvetnih radnika.

Naime, ministar prosvete je zaboravio šta je potpisao ili njegov potpis možda nije validan. Nakon dugog štrajka i potpisanog Sporazuma (dva sindikata su to učinila 18. februara, a druga dva 24. aprila), formirana je radna grupa predstavnika sindikata i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (MPNTR) sa ciljem da se naprave izmene Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (ZOSOV).

Kroz rad ove radne grupe, došlo se do nekih novina koje je MPNTR kategorisalo kroz nekih sedam glavnih izmena: precizniji uslovi za registrovanje proširene delatnosti škole, centri kao podrška multifunkcionalnosti škola, jačanje kolektiva u upravljanju školom, čvršća saradnja roditelja (staratelja) sa školom, blagovremeno isticanje svih informacija i procesa kao baza transparentnosti sistema obrazovanja, svaka škola i predškolska ustanova obavezna je da ima svoj zvanični sajt, a lokalna samouprava mora da bude deo ovog interesnog procesa…

Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja zatim organizuje „putujući cirkus" sa javnim raspravama: prvi okrugli sto, u okviru javne rasprave o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, održan je u sredu, 1. jula u Nišu. Tema okruglog stola bile su ustanove i druge organizacije.

Drugi okrugli sto je održan u Kragujevcu, u četvrtak 2. jula. Tema zaposleni i zapošljavanje. Na okruglom stolu u Novom Sadu, u ponedeljak, 6. jula, razgovaralo se o obavezama i pravima učenika i roditelja. U Beogradu, skup je bio održan u utorak i sredu, 7. i 8. jula. U utorak, 7. jula tema okruglog stola – organi ustanove, a 8. jula razgovaralo se o svim novinama koje donosi zakon.

Na zadnjoj seansi tog Verbićevog „putujućeg cirkusa", kao sasvim slučajno, penzionisani pravnik MPNTR (uz otpremninu od 15.000 evra) gospođa Smilja Krneta, navodi da se članovima 130 i 131 krši Ustav Republike Srbije, jer zaposleni u prosveti ne smeju da imaju veća prava od nezaposlenih i da će svaki ustavni sud oboriti te članove.

U tom momentu, niko od prisutnih nije mogao da replicira pomenutoj gospođi, pošto je ovaj skup izuzetno dobro izrežiran od strane prosvetnog ministra gospodina Srđana Verbića ili nekog drugog ostala je nepoznanica. Toliko uvređeni i poniženi, prosvetni radnici napustili su ovu poslednju javnu raspravu.

Da je ovo bilo očigledno zamajavanje svih prosvetara i njihovih sindikata, kao i da Sporazum pro-forme postoji potvrdila je Vlada Republike Srbije 18. jula kada je na svojoj sednici usvojila Zakon o izmenama ZOSOV-a sa izmenom samo člana 144: Prestanak radnog odnosa.

Član 144: Radni odnos zaposlenog u ustanovi prestaje u skladu sa zakonom, na osnovu rešenja direktora.

Nastavniku, vaspitaču ili stručnom saradniku prestaje radni odnos na kraju školske godine u kojoj navrši 40 godina staža osiguranja ili 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja.

Iako je ministar, gospodin Srđan Verbić, posle tih pet meseci štrajka, dao čvrsto obećanje da će se do 1. septembra usvojiti izmene ZOSOV-a sa tačno definisanim članovima 130 i 131, očigledno je da od toga neće biti ništa.

Ovo je još jedan veliki šamar prosvetnim sindikatima kao i svim prosvetnim radnicima. Pa se postavlja pitanje ministru Verbiću i MPNTR: „Zašto toliko varate i ponižavate prosvetne radnike?"

Neusvajanjem ova dva člana u potpunosti nije primenljiv ni član 5 PKU. Odnosno primenljiv je samo u prvom stavu koji se odnosi na to da će preuzimanje važiti samo na nivou lokalne zajednice – grada, dok će neko iz susedne sredine koji je ostao bez dela norme biti uskraćen. Kolege koje su radile sa nepunim radnim vremenom neće moći da popune svoju normu, pa je ukrupnjavanje sistema samo prazna priča.

Posebno zabrinjava ćutanje sindikata koji su štrajkovali i borili se za svoje koleginice i kolege da ne ostanu bez radnog mesta i pripremljene otpremnine od 200 evra po godini staža, jer je ministar Verbić u pravu kada tvrdi da će 1.000 prosvetnih radnika biti višak.

Očigledno je da u MPNTR postoje lica koja povlače poteze u skladu sa dnevno političkim potrebama. FSSŠ još jednom apeluje na MPNTR da se urazumi i da što hitnije uvrsti dogovorene članove u Zakon o izmenama ZOSOV-a kao i izmenu člana 142 koji se odnosi na disciplinski postupak, čiju smo izmenu mi predložili, da ne bi bilo po principu „kadija te tuži, kadija ti sudi".

FSSŠ je ogorčen i na ministarstvo i na sindikate, što radna grupa nije u uvrstila u Zakon o izmenama ZOSOV-a, zaštitu nastavnika, pa se nadamo da će uvrstiti naš predlog, vezan za to, a koji smo takođe predali MPNTR."

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SKUPO PLAĆENO LOBIRANJE IZ BUDŽETA ZA PROMOVISANJE PREDSEDNIKA „VLADE U SRBIJI“ PO INOSTRANSTVU!!!

20. октобра 2015. Коментари су искључени

 

Premijer Aleksandar Vučić naneo je svojim kriminalnim delovanjem neopisive štete Srbiji. A njegova medijska pojavljivanja još više. Uprkos tome, on iz budžeta plaća "lobirajući za Srbiju", a ustvari, promovišući sebe i svoju sumanutu ličnost.

Kako u domovini, tako i u inostranstvu, on je najveća antireklama koja je zadesila ovu zemlju, a njegovo "lobiranje" postaje sve skuplje i sve nepodnošljivije. Svet ga vidi onakvim kakav je: kao ludaka i štetočinu.

 

                      Milan Malenović

LOBIRANJE DRZAVNIM PARAMA

 

Prilikom poslednje posete Vašingtonu predsednika Vlade Aleksandra Vučića, on i njegovi saradnici su oštro kritikovali grupu studenata koji su protestovali protiv njega, njegove politike i posete Sjedinjenim Američkim Državama.

Iako su ovakvi protesti u Americi sasvim normalna pojava, Vučić i njegovi jurišnici su neobaveštenoj srpskoj javnosti sve želeli da predstave kao nastavak nekakve (nepostojeće) zavere sa ciljem da se obori srpska vlada. Iza svega su stajali neki tajkuni i snažni lobi koji su oni potkupili, tvrdio je Vučić.

Prema ovome je lobi zlo, zavereničko udruženje koje po svetu obara vlade za pare bogatih i bahatih. Međutim, nije tako. Lobiranje  je odavno poznat princip rada u okviru državnih administracija. Bio je poznat i primenjivan još u starom Rimu.

Za razliku od Srbije, civilizovane države su delatnost lobista ograničile i definisale zakonima. Kod nas je u okviru borbe protiv korupcije bilo planirano donošenje odgovarajućeg zakona najkasnije do 2008. godine, zatim je rok pomeren do 2014, ali ni sada nemamo javnosti prikazan nacrt zakona, iako je ministar pravde Nikola Selaković još prošle godine obznanio kako je zakon skoro spreman za skupštinsku proceduru.

Iako mu lobiji smetaju kada sumnja da su organizovali kampanju protiv njega, Vučić iste itekako voli i koristi njihove usluge, kada mu to odgovara. Poznato je više slučajeva, mada zvaničnici uporno odbijaju da srpsku javnost upoznaju sa time na koje lobiste se i za koje svrhe troše pare iz budžeta.

Najpoznatiji slučaj je angažovanje britanske lobističke grupe Bel Potinger . Njoj je za osam meseci rada u 2013. godini Vlada uplatila 200.000 evra, dok je najmanje još toliko u korist Srbije uplatio Etihad iz UAE. Isto toliko je plaćeno i u 2014. godini.

Zauzvrat je Vučićev kabinet šeicima poklonio JAT i najskuplje gradsko građevinsko zemljište na Balkanu, za projekat za "Beograd na vodi"  , kao i hiljade hektara vojvođanskih oranica.

Za te pare je Bel Potinger trebalo da obezbedi Vučiću prijem u vrhu britanske vlasti, do čega uprkos svemu ni do danas nije došlo. Jedino što su ovi lobisti postigli je pokušaj predaje rezolucije protiv Srbije u Savetu bezbednosti, kada su nas za naše pare optuživali da smo počinili genocid u Srebrenici.

Posle neuspeha sa Bel Potingerom, Vučić se po savetu iz Abu Dabija okrenuo Toniju Bleru . Ovaj bivši britanski premijer je posle odlaska sa vlasti kao utehu dobio da vodi kontakt grupu za rešavanje bliskoistočne krize.

Devedesetih godina prošlog veka, u vreme građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, Bler je bio najvatreniji zagovornik pomoći albanskim separatistima na Kosovu  i islamskim fanaticima u Sarajevu.

U isto vreme kada je postao "savetnik" Aleksandra Vučića, on je od strane zalivskih šeika, poznatih po tome što finansiraju islamističke pokrete širom sveta, bio angažovan da zastupa interese Nasera Orića . O tome je i u srpskim medijima govorio član Ekspertskog tima jugoistočne Evrope za borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala Dževad Galijašević.

Zanimljivo je da se posle slučaja Orića, Bler više nije pojavljivao u Beogradu, niti se zna da je bilo šta posle toga radio za srpsku Vladu. Izgleda da je on i bio angažovan samo da bi izgladio odnose između vlasti u Beogradu i bogatih, ali islamističkih šeika iz Zaliva, i to tako što će osmisliti model po kome ovdašnjoj javnosti izgleda kao da se teroristi iz Bosne i sa Kosova procesuiraju, dok se u stvarnosti ništa ne dešava.

Interesantan je i odnos Vučića sa Dejvidom Petreusom, penzionisanim američkim generalom  (godišnja penzija 220.000 dolara) i bivšim direktorom CIA-e. Posle afere otkrivanja poverljivih informacija svojoj ljubavnici, koja je zatim iste objavila u jednoj knjizi, Petreus nakon samo godinu dana 2012. napušta CIA-u i prelazi da radi za američki investicioni fond KKR, u kome postaje direktor "Global Institute" i senior partner.

KKR zvanično upravlja novčanim fondom od preko osam milijardi dolara, mada mu na raspolaganju stoji daleko više para. Tako je, primera radi, ovaj fond 2007. za preuzimanje kompanije "First Data International" predao ponudu vrednu 29 milijardi dolara.

Senior partneri u KKR-u su bankari sa iskustvom ili investitori sa debelim novčanikom. Sa svojom godišnjom penzijom od 220.000 dolara, Petreus sigurno nije veliki investitor, a nema ni bilo kakva iskustva kada su u pitanju finansijski poslovi. On, međutim, poseduje odlične veze u sadašnjoj američkoj administraciji.

KKR je 15, oktobra 2013. kupio "United grupu" koja u Srbiji ima većinski udeo u SBB-u. U to vreme je kao viši savetnik Upravnog odbora SBB/Telemach grupe, radio nekadašnji američki ambasador u Srbiji, Kameron Manter.

U jesen 2013. izrađivao se u Srbiji predlog novog Zakona o elektronskim medijima. Prema članu 109 tog nacrta zakona, „da bi se sprečilo narušavanje medijskog pluralizma ili vršenje prevelikog uticaja na javno mnenje, ne dozvoljava se da: 1) Operater pruža opšte medijske usluge i medijske usluge specijalizovane za informativni programski sadržaj."

Prema tome, SBB nije mogao istovremeno da bude i tvorac i distributer informativnog programa, jer je postojala bojazan da bi on iskoristio svoj položaj da protežira svoj informativni program.

Investicija KKR-a se u tom slučaju ne bi isplatila, jer je iza njegove akvizicije SBB-a stajao CNN  , koji je već uveliko planirao pokretanje svoje sopstvene televizije na Balkanu, N1 TV  .

U Beograd tada dolazi Petreus koji je u srpskoj prestonici do sada boravio najmanje tri puta i sastajao se sa Vučićem i njegovim najbližim saradnicima. Posle prvog sastanka, radna grupa za izradu nacrta novog Zakona dobija naređenje da obustavi dalji rad. Izvršilac ove odluke bio je pomoćnik ministra kulture i medija Saša Mirković.

Vučić je odmah pokazao "razumevanje" za "opravdane zahteve" KKR-a, ali je od Petreusa tražio protivuslugu: američki mediji, kao i zvaničnici trebaju da budu naklonjeniji naprednjačkoj vlasti u Beogradu.

U početku saradnja, međutim, nije išla kako je zamišljeno. U aprilu 2014. godine, Dejvid Petreus objašnjava Vučiću kako KKR planira da od Srbije napravi regionalni centar novih medijskih tehnologija uz izuzetno visoka ulaganja.

Vučić, sa svoje strane, ostaje pri zahtevu da paket buduće saradnje mora da obuhvata i lobiranje u korist njegove vlasti, makar i uz umanjene investicije KKR-a. Nije pomoglo ni posredovanje američke ambasade u Beogradu, a da bi pokazao kako sve zavisi isključivo od njega, Vučić daje nalog radnoj grupi da usvoji nacrt Zakona kojim se distributerima zabranjuje da budu i proizvođači informativnog programa.

Zakon u ovom obliku, međutim, nije prošao. U međuvremenu je Petreus dobio uverenja od svojih nalogodavaca da će preuzeti lobiranje za Vučića.

U Briselu je taj posao na sebe preuzela advokatska kancelarija Gide Loyrette Nouel  koja je u januaru 2014. za račun KKR-a podnela zahtev Evropskoj komisiji da odbaci restriktivni nacrt zakona.

Saradnik te kancelarije, Benoit Le Bret je, faktički, tvorac izmena aktuelnog Zakona o medijima  , zahvaljujući kome je N1 TV u avgustu ove godine započeo emitovanje svog programa preko SBB-a.

Da bi izbegao konfrontacije u budućnosti, Petreus je preko svojih veza omogućio da Vučić u Vašingtonu bude primljen na razgovore od političara koji imaju donekle neki ugled, a ne samo od anonimnih savetnika i zamenika pomoćnika u ministarstvima.

Tako je Srbija deo svog suverenitetata žrtvovala da bi se udovoljilo potrebi Vučića da se promoviše, pa joj sada zakone diktira saradnik advokatske kancelarije iz Brisela.

I RTS je 2009. godine, na zahtev EU bio prisiljen da razdvoji delatnosti proizvodnje programa i distribucije (koju sada vodi ETV ), ali je američkim kompanijama omogućen dominantan položaj na medijskom tržištu Srbije samo da bi se srpski premijer fotografisao na ulici ispred Bele Kuće.

Uticaj N1 TV u Srbiji je zanemarljiv, jer se ova televizija emituje samo preko jednog kablovskog operatera, tako da aktuelnu vlast ne zanima što se na njenom programu pojavljuju i kritički prilozi o Vučiću i SNS-u.

Portal "Balkanist"  je pre godinu dana objavio kako Srbija skupo plaća lobiste da bi se u svetskoj štampi pojavljivali pozitivni članci o Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci (ne i o samoj Srbiji). Upućeni tvrde kako je članak u londonskom "Indipendentu"  iz avgusta 2013. pod naslovom "Aleksandar Vučić: čovek koji izvlači Beograd iz izolacije" plaćen 10.000 funti.

U izveštaju za britanske medije koji je platila Srbija, pod naslovom "Srbija obezbedila milijardu dolara kredita od UAE", najveći deo čine citati Aleksandra Vučića koji samo priča o tome kako Srbija napreduje ka boljoj budućnosti.

Prema tome gde se lobira, a gde ne, vide se prioriteti ove vlasti u spoljnoj politici. Za lobiranje u Vašingtonu i Londonu ova vlast ima sredstva, ali je Brisel potpuno zaboravljen. I ministarka bez portfelja zadužena za evropske integracije Jadranka Joksimović se proletos žalila na to da Srbija ništa ne čini po pitanju lobiranja u samom vrhu Evropske Unije.

Koliko je poznato, Srbija se u Briselu oslanja na lobističke sposobnosti samo tri organizacije: predstavništvo Privredne komore Srbije koje ima samo jednog zaposlenog, jedno udruženje poslodavaca i jednu konsultantsku firmu. Posle Vašingtona, Brisel je najveći svetski centar za lobiranje , a za Srbiju bi trebao da bude i najvažniji, pod uslovom da iskreno teži EU.

Prilikom jedne od svojih poseta Nemačkoj, gde se, uglavnom, sretao sa predstavnicima kompanija kojima u opisu radnog mesta stoji i obaveza da se iz kurtoaznih razloga pojavljuju na ovakvim skupovima, Vučić je dao intervju najtiražnijem nemačkom dnevnom listu "Bild" , za koji je plaćeno najmanje 15.000 evra, kolika je najniža tarifa za ovakvu vrstu usluga.

Koliko je taj skupo plaćeni intervju bio uspešan vidi se i po tome što se isti uopšte nije ni pojavio u štampanom izdanju lista, već je samo nekoliko sati bio na "Bildovoj" internet prezentaciji i to negde između rubrika "Saveti domaćicama" i "Novo na muzičkoj sceni".

Privredna komora Srbije ima dobru saradnju jedino sa Privrednom komorom Bavarske, jednom od nemačkih pokrajina. Dolaskom na čelo PKS-a Marka Čadeža, koji je prethodno radio u ambasadi Nemačke u Beogradu, u službi za odnose sa javnošću, vlast se ponadala da će steći bolju prohodnost u nemačkim političkim krugovima, ali to se nije desilo.

Kratki sastanak Vučića sa predsednikom vlade Bavarske Horstom Zehoferom ovog leta, upriličenim posle više neuspelih pokušaja, Srbija je platila 20.000 evra, koliko je tražila lobistička agencija iz Nemačke, mada se nezvanično priča da je samo polovina pomenutih para otišla Nemcima, dok je ostatak ostao našem posredniku u poslu. Pre toga, dok smo hteli da se Vučić i Zehofer besplatno rukuju, predsednik bavarske vlade nikada nije imao vremena.

U Registru transparentnosti Evropske Unije postoji samo jedan podatak o plaćanju lobističkih usluga Srbije, a to se odnosi na londonsku agenciju Bel Potinger i to za 2014. godinu. Sve ostalo je bilo plaćanje "ispod stola".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NEMAČKA: EVROPSKE DEMOKRATSKE NEPRAVDE I ISPROBANI RECEPTI ZA OGRANIČAVANJE I SUSPENZIJU DEMOKRATSKIH SLOBODA!!!

13. августа 2015. Коментари су искључени

 

Zapad se umorio od demokratije. Sve su vidljiviji počeci uvođenja diktature odnarodovanih centara moći. U Nemačkoj tajne službe, tvrde poznavaoci, ubacuju provokatore među mirne demonstrante koji kritikuju liberalni stav vlade prema izbeglicama, kako bi se izazvali incidenti koji će poslužiti kao alibi za ukidanje nekih građanskih prava. Nemačka se panično plaši dolaska novog Hitlera, ali je upravo taj strah gura u zagrljaj neonacista i sličnih čvrstorukaša.

 

        Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

EVROPSKE DEMOKRATKSE NEPRAVDE

 

Po završetku Drugog svetskog rata svi Nemci su se suočili sa otrežnjujućom činjenicom da su oni bili među najvećim žrtvama Hitlerovog ludila. Firer, koji je na vlast došao pričom kako će nemačku naciju uzdići iz pepela i postaviti je na prvo mesto među nacijama, okončao je u ruševinama Berlina kao jedan od desetina miliona nemačkih leševa.

Da bi se izbegle reprize tog ludila, Savezna Republika Nemačka je posle rata bila jedan od najjačih bastiona demokratije u Evropi. Samo vladavina prava može da spreči vladavinu čvrste ruke, smatrali su posleratni nemački državnici.

Sada je došlo vreme da se sve više intelektualaca ne samo u Nemačkoj, već na celom Zapadu, pita da li je demokratija još uvek održiva.

U noći između 12. i 13. jula 2015. pokazalo se da su „demokratija" i „suverenitet" postali reči bez ikakvog značenja. Te noći je Grčka vlada pristala na sve uslove koje su joj poverioci postavili i faktički se odrekla suvereniteta svoje zemlje i pogazila volju naroda izraženu na demokratski sprovedenom referendumu.

Tim povodom je irski dnevni list Irish Times napisao: "Koja je razlika između mafije i vođstva EU? Mafija vam da ponudu koju ne možete da odbijete. EU vam da ponudu koju ne možete ni da odbijete, a ni da prihvatite bez da sebe ne uništite."

Američka prekomorska teritorija Porto Rico je najzaduženija država na svetu sa dugom od preko 72 milijarde dolara. U njoj 56 odsto dece živi u punoj bedi, a sada je vlast morala da zatvori 100 škola i otpusti osoblje, kako bi uštedela novac da vrati dugove. Planiraju se i nova zatvaranja.

U Etiopiji vladajuća stranka na poslednjim izborima osvojila 100 odsto glasova. Čista demokratija, kao u Severnoj Koreji. Za razliku od pomenute dalekoistočne zemlje, Etiopija je američki saveznik. Zbog toga je Barak Husein Obama prilikom nedavne posete Adis Abebi istakao kako je Etiopija demokratska država?!?

Suočena sa socijalnim tenzijama zbog visoke stope nezaposlenosti, zaduženosti zemlje od preko 120 odsto bruto domaćeg proizvoda i separatističkim tenzijama u mnogim regionima, Španija je odlučila da zaoštri kaznenu politiku kada su u pitanju politički delikti. Tako, na primer, učesnik nedozvoljenih demonstracija može da bude kažnjen novčano do pola miliona dolara ili odgovarajućom kaznom zatvora.

Vladajuća oligarhija na Zapadu uopšte više nema kontakta ni sa realnošću, a ni sa sopstvenim narodom. Britanski list Telegraf nedavno je pisao o jednoj baronesi, članici gornjeg doma parlamenta, koja od kuće do posla prelazi razdaljinu od samo 183 metra, ali uprkos tome uzima paušal za „putne troškove" u visini od oko 430 evra dnevno!?!

Pri tome je i britanski list Daily Mail izračunao da prosečni Britanac, zaposlen u Londonu može godišnje da uštedi oko 7.000 evra, ako bi se iz Londona preselio u iznajmljenu stan u Madridu i odatle svaki dan avionom dolazio na posao!

Kirije su u britanskoj prestonici bukvalno podivljale zahvaljujući poslovnoj orijentaciji na izgradnju luksuznih kuća i apartmana za arapske šeike. Država ulaže još samo u jeftine stanove za socijalne slučajeve, na koje prosečan Londonac nema pravo.

Ni u Nemačkoj nije mnogo bolja situacija. Nedavno su pojedini mediji objavili jednu u tajnosti državnu studiju o načinima jačanja države na uštrb ljudskih prava.

Gerhard Višnjevski je nemački publicista, koji je 1992. na sebe skrenuo pažnju knjigom „Fantom RAF" po kojoj je 2000. snimljen brojno nagrađivani film (između ostalih dobio i Gremi nagradu). Ovaj ekspert za nemačke terorističke organizacije i njihovo funkcionisanje, tvrdi kako tajne službe nameravaju da iskoriste neraspoloženje u narodu protiv azilanata, izazovu eskalaciju nasilja i time državi daju alibi da pooštri zakone kojima se ograničavaju građanske slobode.

U ovoj godini je prijavljeno već 202 napada na azilante, odnosno objekte u kojima oni žive. Ovaj podatak je uznemirio nemačku javnost koja u podsvesti još nosi slike početka Hitlerove strahovlade: sve je počelo napadima na lokale Jevreja, a zatim je buknuo Rajhstag i za tren oka su stigli koncentracioni logori, gasne komore, masovne egzekucije, krematorijumi za ubijene…

Ne, do novog nacističkog terora ne sme da dođe, jedinstvene su sve stranke nemačke političke scene. Ako treba, da bi se to sprečilo daćemo policiji i tajnim službama još šira ovlašćenja. Međutim, statistički podaci o navodno masovnim napadima na strance su manipulisani.

Među preko 200 napada na strance ima samo 22 onih sa elementima nasilja. To jeste 22 napada previše, ali je daleko od zastrašujućeg broja koji je prikazan javnosti.

Višnjevski ukazuje da je 23. jula 2015. list Osnabrücker Zeitung objasnio šta se sve tretira kao napad na strance: „…Napad nije samo namerno postavljanje požara u domu za azilante, već i protesti ispred tih ustanova".

Dakle, mirni demonstranti koji koriste svoje ustavno pravo da javno kritikuju vladinu politiku prema izbeglicama namerno se u statistici kriminalizuju, kako bi se stekao utisak da su stranci životno ugroženi. Pri tome, da sve bude još grotesknije, neki od ovih protesta su upereni protiv, kako demonstranti tvrde, isuviše oštre politike prema izbeglicama.

Sledeći korak je, tvrdi Višnjevski, izjednačavanje kritičara politike otvorenih vrata za izbeglice sa teroristima. Ovaj autor tvrdi i kako su neki od pomenta 22 napada na azilante izveli provokatori ubačeni od strane tajnih službi kako bi se zaoštrili sukobi.

Među oprobane metode spada i huškanje do sada mirnih stranaca u krajevima nemačkih gradova u kojima čine dominantnu većinu. Neke četvrti Berlina, Dizeldorfa, Kelna ili Hamburga su potpuno u rukama turskih migranata. Po pravilu je ovde stopa kriminaliteta čak i nešto ispod saveznog proseka, a posebno je zanemarljiv broj protesta sa elementima nasilja, kao onih koji mogu da se vide na ulicama francuskih gradova.

Sada će to biti izmenjeno, jer će u te krajeve da dolazi sve više ratobornih izbeglica iz ratom zahvaćenih područja, koji će prvo da se sukobe sa dosadašnjim stanovnicima tih krajeva, a zatim će nasilje da se prenese i na ostale stanovnike gradova. Ulični rat nije više isključen.

Ako stranci ne budu dovoljno agresivni da dignu bunu, biće stvorene „desničarske" terorističke grupe po ugledu na NSU, čijoj se preživeloj članici sada sudi, koje će terorisati ne samo strance, već i same Nemce.

Konačno će u stanovništvu prevladati mišljenje kako je prihvatljivo „privremeno" suspendovati neke od ustavom zagarantovanih sloboda kako bi se stalo na put desničarskom terorizmu i nasilnim protestima stranaca. Ovaj recept je već isproban u Sjedinjenim Američkim Državama izmenom zakona posle terorističkog napada od 11. septembra 2001. godine.

Tako će Nemci, konačno, postati žrtve svog opravdanog straha da će se iz nekog novog haosa uzdići novi Hitler. Davanjem širih ovlašćenja policiji i tajnim službama oni modernim nacistima upravo popločavaju put do vlasti.

Sedam decenija posle samoubistva najvećeg germanoubice u istoriji, Nemci su zaboravili recept kojim je sve ovo vreme čuvana demokratija. Izlaz nije ni u kakvoj čvrstoj ruci, niti u većim ovlašćenjima za policiju, izlaz je u razumnoj i razumljivoj politici prema svakom izazovu, pa tako i ovom talasu izbeglica.

Kriminalizacija mirnih demonstranata, kao što su pristalice PEGIDE iz Drezdena, nije nikakvo rešenje. Svako ima pravo da mirno iznosi svoje mišljenje (dok ih mirno iznosi!), a država je dužna da na prvom mestu štiti svoje građane.

Višnjevski u svom tekstu ukazuje da na zgradi parlamenta u Berlinu stoji natpis „Nemačkom narodu", što je u kamen urezani zavet. Vlast koja proizilazi iz odluka donetih u tom zdanju dužna je na prvom mestu da služi nemačkom narodu. U ovom trenutku izgleda kao da vlast služi samoj sebi i onim krugovima koji su je stvorili i finansirali.

Konačno, kao krajnje rešenje i izlaz iz ovakve situacije Višnjevski ukazuje na član 20 stav 4 nemačkog Ustava, koji garantuje građanima pravo na pobunu protiv vlasti koja se okrenula protiv naroda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

HRABRI KROJAČ: NEPOUZDANI SLUGA SVETSKIH UTERIVAČA DEMOKRATIJE I VELEMAJSTOR OPSENE U SRBIJI!

3. августа 2015. Коментари су искључени

 

Uslovljen karakternim deformitetima, Aleksandar Vučić nije sposoban da na normalan način zaštiti interese Srbije, svojih stranih mentora, pa ni svoje lične. Za samo tri godine uspeo je da proćerda poverenje i podršku američkih i evropskih gospodara. Intenzivnom medijskom kampanjom nije uspeo da se predstavi kao novi srpsko-regionalni mesija, zaključuje Predrag Popović, bivši glavni urednik dnevnika "Pravda" i blizak Vučićev saradnik.

 

                        Predrag Popović

KROJAC BUDUCNOSTI DRZAVE-15

 

Ne izgleda tako, ali u ludilu Aleksandra Vučića ima sistema. Svestan svih svojih mana, shvatio je da do ostvarenja životnog cilja – osvajanja vlastine može da dođe bez podrške stranih centara moći. U potrazi za mentorima dugo je tumarao od nemila do nedraga.

Zaklinjao se u „vođu svetskog pokreta otpora američkom nacizmu" Sadama Huseina, francuskog desničara Žan Mari Le Pena, koji je tvrdio da su Srbi varvari i da je Jasenovac „nebitan incident u Drugom svetskom ratu", pa i u Vladimira Žirinovskog, ruskog anarhistu koji je Srbima nudio nekakav „elipton" – najmodernije nevidljivo oružje, istovremeno zastupajući stav da je „Zemun istočna karaula nezavisne Hrvatske". Kao radikalski antiglobalista, Vučić je najviše koristi imao od Huga Čaveza. Primer venecuelanskog vođe otvorio mu je oči.

– Čavez je shvatio da je suština u parama. Bez novca, ne vredi nikakva podrška naroda, nikakve humane i slobodarske ideje. Važne su samo pare – tvrdio je Vučić.

Pošto od starih saveznika nije bilo konvertibilne vajde, mladi radikal je našao solventnije sponzore. Pristao je, biće sve što oni hoće.

Američki kreatori geostrateških procesa, opasno su se prevarili – poverovali su Vučiću. U njegov uspon i instaliranje na vlast investirali su velike pare, političku podršku i svu moguću logistiku.

Za uzvrat, on je primenio još neviđenu strategiju spoljne politike – potpunu i bezuslovnu kapitulaciju. Prepustio im je da bez po muke prekrajaju državne granice, uvode Srbiju u dužničko ropstvo i postavljaju najperverznije uslove za priključenje Evropskoj uniji. Dok god mu to garantuje opstanak na vlasti i ne remeti njegove diktatorske ambicije, baš ga briga za Kosovo, privredni kolaps, socijalnu katastrofu i opšti haos.

Međutim, idila se pretvorila u horor. Majstori iz Vašingtona, Londona i Brisela nisu očekivali da će ih Vučić uvući u lični parapolitički lavirint. Prekasno su shvatili da on nije običan, konfekcijski namesnik koji se zadovoljava mrvicama sa stola. Dok su rekli „Karlobag-Virovitica", Vučić ih je usisao u svoj paralelni univerzum, prilagođen njegovim mentalnim poremećajima.

Ma koliko nemilosrdni bili svetski uterivači demokratije, poslednje što im treba jeste marionetska vlast na čijem čelu se nalazi primitivni agresivac, imun na zdrav razum, nepouzdan i problematičan.

Svi savremeni vladari Srbije pravili su velike probleme američkim diplomatama. Robert Gelbard, Klintonov specijalni izaslanik za Balkan, opisao je Slobodana Miloševića kao oportunistu, koji nimalo ne drži do svoje reči.

Milošević je tokom pregovora pravio predstavu, otezao sastanke na po desetak sati, a onda bi u dva-tri minuta pristajao na sve zahteve. Ali, nijedan nije hteo da ispuni. Posle nekog vremena, organizovao bi novi susret s američkim predstavnicima, opet prihvatio sve uslove i nastavio da tera po svome.

Ni Đinđić nije bio kooperativan. Iako nije bio naivan, od međunarodnih institucija je tražio da ispune obećanja kojima je zasipan dok je bio u opoziciji, kao i obaveze iz Dejtonskog sporazuma i Rezolucije 1244.

Sa Koštunicom nije išlo lakše, on je strane partnere iscrpljivao insistiranjem na pitanjima iz prošlosti, davno skinute s njihove agende. Boris Tadić je pokazivao spremnost na nesebičnu saradnju, ali na domaćoj političkoj sceni nije uspeo da obezbedi većinsku podršku evro-atlantskim integrativnim procesima, a to je moglo da se reši samo razbijanjem Srpske radikalne stranke. Za izvođenje tih radova izabrani su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Posle svega, stranci su se suočili s modernijim i opasnijim modelom marionete koja u svakom trenutku može da pokida konce i otrgne se kontroli. Signali upozorenja stizali su jedan po jedan, svaki sledeći sve jači.

Vučić je strane diplomate šokirao razbijanjem kvake na vratima svog kabineta, valjanjem po tepihu briselskog salona Ketrin Ešton, verbalnim napadima na predstavnike Evropske komisije i mnogim drugim erupcijama koleričnog temperamenta.

S kim imaju posla, Amerikanci i Englezi su se uverili prilikom pripreme i pokušaja usvajanja rezolucije u Savetu bezbednosti UN, a naročito posle skandaloznog događaja u Srebrenici.

Predigra se desila proletos, kad je srpskoj Vladi naređeno da, o ko zna čijem trošku, angažuje agenciju Tonija Blera, britanskog premijera koji se 1999, u vreme NATO bombardovanja, istakao rasističkim izjavama protiv Srba.

Da stvar bude komplikovanija, vlasnik konsultantske firme „Tony Blair Associates" je šeik Abdulah bin Zajed, ministar spoljnih poslova Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Abdulah je mlađi brat Muhameda bin Zajeda, krezavog princa prestolonaslednika UEA, koji je blizak prijatelj i saradnik Aleksandra Vučića i Hašima Tačija.

Nikada nije objašnjeno ko plaća arapsku agenciju s Blerovim imenom, ali otkriveno je da je ona angažovana kako bi „pomogla u formiranju stručnih timova u okviru kabineta premijera", tačnije rečeno – ekipa za kontrolu nepouzdanog sluge Vučića.

Englezi su skratili povodac kako bi sprečili svako Vučićevo gicanje oko rezolucije kojom su nameravali da Srbiju optuže za genocid u Srebrenici.

Dobar plan. Sigurno bi uspeo da su nasuprot sebe imali Tadića ili Dačića. Međutim, namerili su se na svetskog šampiona u laganju i spletkarenju. Čim je naslutio šta mu se sprema, Vučić je preko svog bivšeg političkog oca i aktuelnog saradnika Vojislava Šešelja plasirao priču o tome kako strane sile pripremaju haos u Srbiji.

Istovremeno dok je stvarao tenzije lelekanjem nad onim što ga čeka u Srebrenici, tvrdio je da se ne plaši i da će otići da se pokloni žrtvama. Jasno i glasno je dao do znanja da neće tražiti od Rusa da ulože veto na britansku rezoluciju. Otišao je i korak dalje, pa je nepotrebno od članova svog kabineta zahtevao da se izjasne o rezoluciji.

Britanski stav o odgovornosti Srba i Srbije za genocid podržalo je troje ministara: Zorana Mihajlović, Željko Sertić i Jadranka Joksimović. Mihajlovićeva, koja ima neograničeno poverenje Engleza, i tu priliku je iskoristila da provocira Vučića opaskama kako mu je glupa ideja da proverava saradnike. „Opasna si, Zorana" – pokušao je na svoj način da se našali Vučić – „Da li si ikada zažalila što nisi muško?" Zorana mu je uzvratila još duhovitije: „Ne, a ti?"

Sa Joksimovićkom nije bilo čarki, ona je bespogovorno izvršila naređenje kojim je Vučić hteo da pošalje poruku u London i Brisel da, eto, resorna ministarka za evro-integracije ne mari za interese Srba i Srbije.

Umesto da podnese ostavku jer u svom kabinetu ima ljude koji otvoreno zastupaju strane interese, koji nanose trajnu i nemerljivu štetu Srbiji, Vučić je s predstavom o troje „britanskih ministara" hteo da odobrovolji gazde iz Londona. Izgleda, nije uspeo.

Idilu je pokvario predsednik Tomislav Nikolić, manje besmislenim pismom engleskoj kraljici Elizabeti, a više ruskom imperatoru Putinu. Iako je odavno stvoren utisak da naprednjački tandem više ne postoji i da je Nikolić najangažovaniji i najozbiljniji opozicionar, postoji i opravdana sumnja da su njih dvojica podelili uloge.

U skladu s ličnim afinitetima, Vučiću je pripalo da se predstavlja kao „zapadni", a Nikolić „ruski" čovek. Poslovično sumnjičavi, Englezi se nisu upustili u nagađanja već su odgovornost za ruski veto stavili na Vučićev račun.

Vučić je znao da će mu Englezi osvetu servirati u Srebrenici. Zažalio je što se onoliko hvalisao kako je hrabar. Da je mogao, otkazao bi odlazak na komemoraciju. Međutim, doveden je pred svršen čin.

Kao što je ministar Vulin potvrdio, Englezi su insistirali da premijer ide u Srebrenicu. Šta se dogodilo, poznato je. Na stranu budalasto izveštavanje režimskih medija, koji su preterali sa licitiranjem da li je atentat na Vučića izvršen jednim ili drugim kamenom, nanulom ili snajperom „Hekler i Koh". Stvar je ozbiljna. Otkriveno je da su britanski obaveštajci zaista učestvovali u pripremi napada na Vučića – tvrdi za „Tabloid" izvor iz kabineta predsednika Vlade.

Istu vrstu ocena objavio je i režimski list „Večernje novosti".

Prvi čovek britanskih obaveštajaca za region, neposredno pre obeležavanja 20 godina od Srebrenice, na Sokocu sreo se s pripadnicima hrvatske i bosanske tajne službe.

Oni su tačno znali šta se sprema u Potočarima i da će ključni biti trenutak kada Vučić bude prolazio uskom stazom do VIP bine. Tu ga je trebalo oboriti i poniziti, a epilog bi mogao da bude i tragičan – navodi se u „Novostima", koje strogo kontroliše lično Vučić.

Vučić je, po slobodnoj proceni, do sada preživeo više hiljada nepostojećih atentata, ali čini se da se prvi put zaista našao u realnoj opasnosti. Šta su pravi motivi za takav napad može samo da se nagađa, a ako iza neuspele likvidacije zaista stoje britanski obaveštajci Vučić ima ozbiljnih razloga za brigu.

Kukanjem nad svojom zlom sudbinom, Vučić je samo internacionalizovao patologiju koju godinama širi Srbijom. Umesto o žrtvama iz 1995, svi bosanskohercegovački, hrvatski i evropski državnici sada moraju da teše Vučića i nude dokaze da nisu znali šta se sprema. Kako god bilo, velemajstor opsene još jednom je izveo trik kojim je nadigrao sve svoje opake neprijatelje.

Aleksandar Vučić je potrošio strpljenje i američkog Stejt departmenta. Em, omogućava reketiranje američkih firmi koje su investirale u Srbiju, em ne rešava najveći problem – ubistvo braće Bitići, američkih državljana i terorista UČK.

Upravo zbog tog slučaja, nedavno je u Beograd došla Viktorija Nuland, pomoćnica američkog državnog sekretara. Da bi joj zamazao oči, neposredno pred njenu posetu Vučić je naredio da Tužilaštvo za ratne zločine sasluša penzionisanog policijskog generala i bivšeg komandatna Žandarmerije Gorana Radosavljevića Gurija.

Iako je bilo očekivano da Vučić žrtvuje Gurija i time se reši pritiska iz Vašingtona, to se, iz nepoznatih razloga, za sada nije desilo. Naravno, možda je Guri zaista nevin, ali nedostatak nečije krivice ili dokaza nikada nije sprečavao Vučića da se odrekne bilo koga.

U znak dobre volje, srpski premijer je odobrio odlazak nekoliko jedinica Vojske Srbije u Ukrajinu, gde će se, pod okriljem NATO-a, održati vežba u kojoj će učestvovati vojnici iz 36 zemalja. Tim potezom Vučić je postao prvi srpski državnik koji je pristao da zvecka oružjem prema Rusiji.

Bez sposobnosti da shvati geopolitičke procese i da na pametan način formuliše interese države koju vodi, Aleksandar Vučić se i u vlasti ponaša šizofreno kao u privatnom životu. Po svaku cenu, koju će otplaćivati nekoliko sledećih generacija, gura Srbiju u Evropsku uniju i nerazumno ruši mostove prema Rusiji, a istovremeno širi paniku tvrdnjama da su Britanci naručili njegovu likvidaciju.

Šta Rusi misle o njemu najslikovitije je objasnio njihov ambasador Aleksandar Čepurin, koji je na pitanje o tome kako ocenjuje sadašnje rusko-srpske odnose odgovorio citiranjem poslovice: „U svakoj porodici ima neko ko je psihički poremećen, ali nije dobro kad taj bolesnik vodi porodicu".

 

       Istu dijagnozu Vučiću su uspostavili i Nemci.

 

Otkad je kancelarka Angela Merkel preuzela na sebe obavezu da uređuje odnose u Evropskoj uniji, suočila se s milion komplikovanih problema, ali nijedan nije tako smešan kao Vučić.

Nema načina na koji on nije testirao nemačko strpljenje. Ofirao je Rudolfa Hofšegera, pripadnika tajne službe BND, koji mu je dodeljen za koordinaciju; izmislio je ugovor po kome će „Mercedes" proizvodnju šasija za svoja vozila poveriti zemunskom „Ikarbusu"; a u nekoliko navrata iritirao je i doskorašnjeg nemačkog ambasadora u Beogradu Hajnca Vilhelma.

Vučić je u posete nemačkoj ambasadi dovodio i neke ljude kojima tu nije mesto. Recimo, dolazio je u društvu Nikole Petrovića, direktora Elektromreže Srbije. Kad je gospodin Vilhelm dočekao srpsku državnu delegaciju prvo je video Petrovića, iza koga su išli premijer Vučić i šef diplomatije Dačić.

Na pitanje ko je taj nepoznati čovek, Vučić je ambasadoru odgovorio: „To je moj kum, on je veoma važan čovek". Bilo je još nekoliko takvih incidenata, koji ne samo što izlaze iz okvira protokola, nego predstavljaju i neku vrstu uvrede – tvrdi za „Tabloid" izvor iz nemačke ambasade u Beogradu.

U Vučićevom društvu nije se bolje provela ni Merkelova. Umesto diplomata, bolju ocenu premijerovih postupaka mogao bi da ponudi neki psiholog, a ona bi, sigurno, imala dug i komplikovan naziv na latinskom.

Šta misle o Vučićevoj Srbiji na najkonkretniji način – zidom i bodljikavom žicom – pokazali su Mađari. Zbog sumnji da srpske vlasti, pre svega policija, ne preduzimaju sve što je potrebno kako bi se zaustavio prelaz imigranata preko granice, Mađarska je odlučila da se i fizički ogradi od Srbije.

I drugi komšija iz Evropske unije, Hrvatska, žestoko optužuje srpskog premijera. Iako je pre tri godine upravo hrvatski premijer Zoran Milanović nagradio Vučića titulom „lidera regiona", sada su se ministri iz „lijepe njihove" setili da je on devedesetih godina „sa puškom u ruci podsticao sve ono najgore i pozivao na ubistva i mržnju".

Sve to pokazuje da je prošao Vučićev medeni mesec s mladoženjama iz CIA, MI6, BND-a i ostalih službi koje su ga otrgnule iz Šešeljevog velikosrpskog zagrljaja. Belosvetskim birokratama, koji su određeni da upravljaju balkanskim kolonijama, dozlogrdilo je da se bave Vučićevim spletkama, intrigama i prevarama. Sami su krivi. Omogućili su mu da dođe na vlast, da Srbiju pretvori u kalifat i zaustavi demokratske procese. Investicija im se nije isplatila.

Uslovljen karakternim deformitetima, Vučić nije sposoban da na normalan način zaštiti interese Srbije, svojih stranih mentora, pa ni svoje lične. Za samo tri godine uspeo je da proćerda poverenje i podršku američkih i evropskih gospodara. Intenzivnom medijskom kampanjom nije uspeo da se predstavi kao novi srpsko-regionalni mesija. Naprotiv.

Način na koji se Vučić odnosi prema strancima još u 18. veku opisao je irski političari i pisac Džonatan Svift. U pamfletu „Guliverova putovanja", koji se danas smatra dečjom literaturom, Svift je opisao siledžiju kome je moć poremetila predstavu o svetu koji ga okružuje.

Glavni junak, Guliver, posle života s Liliputancima, malim i fizički inferiornim ljudima, kad se vratio u normalnu sredinu nije primećivao razliku. Navikao na lažnu predstavu o svojoj snazi, kamdžijao je sve oko sebe.

Navikao na radikale, Vučić je umisilio da, kao njih, može i normalne ljude zastrašivati, ponižavati, vređati…Kako je manipulisao sa Šešeljem, sad radi sa Kirbijem.

Kako se ta bolest leči pokazali su nam Mađari. Visokom žičanom ogradom. Ne oko Srbije. Oko Jajinaca. Odnosno, oko jedne kuće u Jajincima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protif mafije

ŠPIJUNI SU MEĐU NAMA: VUČIĆEVA I ARMINKINA ULOGA U ENGLESKOJ LICEMERNOJ REZOLUCIJI PROTIV SRBIJE!!!

 

Neuspeli predlog britanske rezolucije o navodnom genocidu u Srebrenici izradila je ista lobistkinja koja u Velikoj Britaniji zastupa Aleksandra Vučića. Novac je za ovo dobila od šeika bin Zajeda, koji joj ujedno plaća i za promociju srpskog premijera, koji šeiku zauzvrat poklanja najplodniju srpsku zemlju, najskuplji deo Beograda, hotel na Kopaoniku… Tako u suštini, rad antisrpske lobistkinje plaćaju građani Srbije.

 

                             Milica Grabež

SPIJUNI SU MEDJU NAMA-4

 

Iza bezuspešnog pokušaja podnošenja Rezolucije protiv Srbije i celog srpskog naroda u Savetu bezbednosti, koju je predložila Velika Britanija, stoji baronesa od Milbanka, doživotna članica Gornjeg doma britanskog parlamenta. Pomenuta gospođa nije, međutim, plave krvi niti je titulu stekla udajom, već izdajom i špijunskom delatnošću.

Baronesa od Milbanka rođena 20. aprila 1968. u selu kod Tuzle, od oca Rasima Helića i majke Džemke je dobila sasvim obično ime – Arminka. Tokom građanskog rata u BiH ona je 1992. preko zaštićene enklave u Žepi uspela da pobegne u Evropu i da azil dobije u Velikoj Britaniji. Već tada je odlično govorila engleski, jer je pre rata studirala englesku književnost.

Prilikom podnošenja zahteva za azil dala je netačne podatke o sebi i svojoj porodici. Navela je kako je jedva izvukla živu glavu pred „srpskim četnicima" koji su joj pobili celu porodicu.

Tada se takve informacije nisu proveravale, jer je bilo nemoguće saznati pravu istinu dok traju ratna dejstva. Arminkina porodica je živa i zdrava, bar njen veći deo. Sa jednom sestrom je došla u Veliku Britaniju, a ostale dve su i danas u BiH: Vildana Helić i Nizama Salihefendić.

Arminka nikada nije krila da ju je od početka boravka u Ujedinjenom Kraljevstvu finansijski pomagala Soroš fondacija, koja je platila i njeno doškolovanje na London School of Economics gde je 1994. upisala međunarodnu istoriju.

Dosta rano se uključila u politiku, i uspela je daleko da dogura. Zanimljivo je, međutim, da se za nju prvo zainteresovala američka obaveštajna služba, a ne, kao što bi se očekivalo, britanska.

U izveštaju od 1. aprila 2008. godine, američki obaveštajac u Londonu Ričard Le Baron citira njenu izjavu kako su „SAD suštinski bitna država". On napominje kako je ona odlučna, ali hladnog pogleda, bez emocija i skrupula. Britanski MI-5 je Arminku operativno obradio tek šest godina kasnije i to povodom njenog predstojećeg proglašenja za baronesu.

U vreme nastanka Le Baronovog izveštaja ona radi za Vilijama Hejga, tada kandidata za ministra spoljnih poslova u kabinetu Dejvida Kamerona. Šef njegovog izbornog štaba za mesto poslanika bila je 2010, a posle najvažniji savetnik u njegovom kabinetu. Ubrzo, pošto je Hejg postao ministar spoljnih poslova, neko je medijima dostavio račune iz kojih se vidi da je on na putovanjima hotelsku sobu delio sa svojim dvadesetpetogodišnjim savetnikom Kristoferom Majersom.

Sam Hejg je novinarima rekao kako zna ko im je dao tu informaciju, ali da ne želi da javno otkriva ime te osobe. Očigledno da je ta osoba bila njemu veoma značajna. Radi se o Arminki Helić koja je odlično odradila njegovu izbornu kampanju, ali nije htela da trpi konkurenciju u timu savetnika koji su okruživali novopostavljenog ministra.

Osim toga, zeleno svetlo za ovu akciju dobila je i od Amerikanaca, koji su Hejga smatrali nedovoljno pro-američki nastrojenim. Kao šef njegovog izbornog štaba ona je imala pristup svim dokumentima, posebno računima koje je stranka plaćala, tako da joj nije bio problem da pikantne detalje dostavi medijima.

Već godinu dana kasnije Arminka na jednom ručku svog šefa upoznaje sa lordom Timoti Belom, vlasnikom značajne lobističke agencije Bell Potinger. Ona je već radila za tu agenciju, a sada i Hejg pristaje da joj se pridruži.

Jedan od najznačajnih klijenata lorda Bela bio je i ostao šeik Muhamed bin Zajed Al Nahjan, prestolonaslednik Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Vladari iz UAE su nerado viđeni gosti u Londonu zbog masovnog kršenja ljudskih prava u toj zemlji i finansiranja islamističkih organizacija. Sa druge strane, šeici raspolažu ogromnom količinom novca i zemlja im se nalazi, za Britance važnom strateškom položaju. Zbog toga je angažovana pomenuta agencija da britansko javno mnjenje ubedi kako izveštaji o telesnom kažnjavanju ili teškom položaju žena u Emiratima nisu tačni.

Lord Bel je u ovome imao izuzetna iskustva. Njegova dva saradnika su navodnim predstavnicima uzbekistanskog predsednika 2011, na sastanku koji su novinari tajno snimali, obećali kako nije nikakav problem što se na Zapadu kritikuju praksa da deca mlađa od 16 godina u Uzbekistanu rade na berbi pamuka.

„Ništa zato – mi smo najbolji da ubedimo Evropu kako je to kulturna specifičnost Uzbekistana, i da su ta deca najsrećnija baš na plantažama pamuka", čulo se na snimku koji su objavili britanski mediji.

Ubrzo, preko šeika bin Zajeda, Arminka dobija još jednog klijenta – Aleksandra Vučića. Račune za njega plaća šeik lično.

Na sastanku u Beogradu 2012. godine Arminka Helić upoznaje tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Srbije i svog novog klijenta. Njih dvoje tada razrađuju plan kako da slave željni Vučić bude promovisan u Britaniji.

Iako za sebe stalno tvrdi kako je Britanka, a ne Bosanka, Arminka patološki mrzi Srbe i sve srpsko. Prema svedočenju jedne sekretarice u tadašnjem kabinetu ministra Hejga, Arminka je svakog jutra uništavala pozitivne vesti o Srbiji, a svom šefu je još pre prve jutarnje kafe, kada je najnervozniji, predavala samo najgore izveštaje o našoj zemlji.

Zbog toga je u jednom trenutku Hejg lordu Belu objasnio kako nije u stanju da zastupa interese potpredsednika vlade države o kojoj se izveštava najgore moguće. Problem je rešen tako što je bin Zajed dublje zavukao ruku u džep i povećao honorare Arminke i Hejga, a Bel je još jednom podvukao kako oni zastupaju isključivo Aleksandra Vučića, a ne celu srpsku vladu ili Srbiju.

Vrhunac saradnje je bio odlazak Vučića oktobra 2014. u London, na privatno druženje sa osobama koje mu je obezbedio Bel u saradnji sa Helićevom. Jedna od stanica njegove posete bio je i London School of Economics, koji je bio u čvrstom zagrljaju Soroša i na kome je Arminka još uvek imala jake veze. Dobro je poznato kako se premijer Srbije proveo na tom „predavanju" koje je platio njegov prijatelj bin Zajed.

Da bi se revanširao svom finansijeru, koji milione dolara ulaže u njegovu promociju na Zapadu, srpski premijer arapskom šeiku poklanja desetine hiljada hektara najplodnije vojvođanske zemlje. Privatna avio-kompanija dinastije Al Nahjan na poklon dobija Er Srbiju, a zatim i pravo da besplatno koristi usluge Aerodroma „Nikola Tesla" u Beogradu.

Iako ima finansijske koristi od Srbije, bin Zajed pristaje da plati Arminku Helić da preko svojih veza u Forin Ofisu britanskoj delegaciji u Savetu bezbednosti UN doturi nacrt rezolucije koja sve Srbe proglašava ratnim zločincima i životinjama koje siluju svakog na koga naiđu.

Njih dvoje u ovom slučaju vezuje zajednička vera, mržnja i prezir prema Srbima čijeg premijera su kupili sitnim, a on njih obasipa preskupim poklonima, zalažući javna preduzeća i tuđu zemlju.

Otuda i ne čudi što je srpski premijer, kada je rezolucija dostavljena delegaciji Velike Britanije u Savetu bezbednosti, požurio da pozove Ruse da na ovu rezoluciju ne stavljaju veto, jer Srbija “želi da se suoči sa svojom odgovornošću, a on želi da pogne glavu pred žrtvama u Srebrenici“.

Vučić bi trebalo da zbog ovih zlodela koja čini prema građanima Srbije – ostane bez glave. Izgubio bi je u svakoj demokratskoj državi, odlaskom na doživotni zatvor.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

<span>%d</span> bloggers like this: