MRVLJENJE EVROPSKE LIGE PODANIKA UZ SPRDNJU I PROVIZORIJUM RAZDRUŽIVANJA ENGLEZA!!!

 

Nakon Berlinskog bedema, evo, počeo je da pada i Briselski zid. Od svih egzita na svetu najveseliji i najpoučniji je svakako engleski Brexit. Ova ispisnica iz prevarantskog tima podobnih mondijalista u punoj eri fudbalskog hadžiluka EURO 2016 se ocenjuje više kao zlatna medalja za nezavisnost, nego crveni karton, kako tvrde ljubomorni na Englesku odluku da sama sebi nabije autogol.

Engleska je zbog navale izbeglica i sama postala izbeglica, napuštajući veliku Nemačku, koju mnogi nazivaju Evropska Unija. Može li ovaj slobodoljubivi akt engleskih građana da bude od ikakve pouke za maloumne i politički podobne kandidate, koji po svaku cenu i na silu žele da upišu svoje narode u briselsku mafiju, pita se dopisnik Redakcije iz Pariza?

 

                 Mile Urošević, (dopisnik iz Pariza)

 

Američki nosač aviona za špijuniranje Evrope satordirao se svojom voljom na opštu žalost svih članica EU od Francuske do Nemačke, kao i same Obamine administracije, koja je finansirala celu kampanju za opstanak Velike Britanije u evropskoj ligi podanih. Jedino su Trampovci i Lepenovci zadovoljni što se neko usprotivio migrantskoj politici Evrope i totalitarizmu Brisela.

Kad kula pada, nelogično je trčati u nju. Jer ako Englezima nije bilo dobro u EU, ne mislite li valjda bi Srbiji bilo bolje. Ne zbog Nemaca, Francuza ili Engleza, već zbog samih nas, piše veoma slikovito jedan anonimni internaut.

Engleska traži razvod braka da spasi svoj identitet. Jedini problem je u tome što niko ne zna kao se tačno izlazi iz bračne veze na briselski način. Razvod kao mogućnost jeste predviđen članom 50 lisabonskog hatišerifa, ali ne i način na koji mlada treba da vrati burmu niti kako da iznese ono što je donela u miraz ili zaradila u zajedničkoj postelji svih ovih godina.

Više je nego očigledno da je tehnokratska unija evropskih lezilebovića odživela svoje zlatno doba, i pojela beli hleb. Sada se lagano ali sigurno ta pogača raspada i mrvi. Engleska je prva koja zahteva od Brisela da je ostave na miru i vrate joj konfiskovanu slobodu i na prevaru oduzetu nezavisnost, kako političku tako i ekonomsku.

Ali daleko od toga da su Englezi jedini koji žele da izađu iz vrzinog kola EU. Holandija, Danska, Austrija i pre svega Francuska opozicija bi vrlo rado raspisali isti referendum kad bi samo to bilo moguće u podaničkim vladama koje ič’ ne zarezuju narodno mišljenje ili kada bi im pravo na svoje mišljenje odobrio Veliki brat.

Setimo se samo kako su Francuzi izbacili predlog evropskog ustava na velika vrata referenduma i rekli NE, ali im se lisabonski dogovor na prevaru uvalio kroz prozor kao odjek Sarkozijeve samovolje u obliku DA. Taj isti Sarkozi se i danas bori za vlast u vrlo nezdravoj francuskoj političkoj atmosferi.

Kada bi se poštovalo mišljenje većine, mnoge bi napredne države Zapada napustile teatralno bratstvo i jedinstvo pod nemačkom ekonomskom čizmom. Jedino oni koji nemaju pojma šta je EU i koji su joj pravi ciljevi u odnosu na jedinku, hrle u zagrljaj briselskoj mafiji.

Velike demokratije i ekonomski jake sile kao što su: Turska, Albanija, Crna Gora ili Srbija umiru od želje da postanu članovi jedne ispušene zajednice, a to smeta ne samo Englezima već i drugim državama Zapada koje otvoreno govore da ih ne interesuje zajednička država sa narodima sa kojima nemaju ništa zajedničko. Jednostavno, unija Engleza sa Bugarima, Rumunima, Albancima ili Turcima nema nikakvog smisla, tvrde zainteresovane pristalice Brexita i to bez ikakvog kompleksa i stida.

 

       Kad se briselske alamunje prave Englezi

 

Krize na sve strane, u bankrot Grčkoj, na obalama Mediterana prepunoj migranata, po gradovima EU koji su mete atentata kao i poprište klasnih borbi, protesta i zapaljivih manifestacija sa razbijanjem izloga.

Sve je to protiv sna o ujedinjenoj Evropi koju toliko priželjkuju ne samo Nemci i Amerikanci već i svi veliki finansijski lobiji sveta, ali briselska klika ne bi bila prava mafija kada ne bi imala plan B za svaku situaciju, pa i za izdavanje ispisnica svojim važnim članovima.

Englezi su glasali za Brexit ali ima da čekaju dok im se ne odobri statut izbeglica. Oni su za sada još uvek članovi EU i tako će ostati dok se definitivno ne reši zahtev za izlazak iz briselske kasarne. A to ima da ide svojim redom i sve po zakonu koji Brisel sam izmišlja i piše. Što komplikovanije, to bolje.

Pre svega Kameron treba da ponese molbu za izlazak iz tima i zakaže pregovore oko poništavanja starih ugovora i potpisivanja novih. To traje bar dve do tri godine. Evropi se ne žuri.

Ne žuri se ni Kameronu, jer je on protiv Brexit-a, pa je već naglasio da će nova vlada da preuzme aferu nakon njegove ostavke. Engleska još neko vreme ne samo da ostaje u EU nego je čak predviđeno da od januara preuzme predsedništvo po redu vožnje, kao da se ništa nije dogodilo.

Da bi sprdnja bila veća, stručnjaci za otpuštanje članova Unije tvrde da će nakon svih pregovora, dogovora i novih ugovora trebati novo odobrenje engleske vlade za definitivni raskid pod novim uslovima. Pa sad ako vlada želi da ispoštuje volju naroda, onda bi trebalo da ponovo raspiše novi referendum, koji može, na kraju krajeva, da ima sasvim drugačiji ishod od ovog koji se dogodio na početku raskida.

Drugim rečima, sve je samo provizorno i dok se London zaista ne otkači od Brisela ima da protekne mnogo Temzinih voda izpod Tauer bridža. Stručnjaci za evropsko bratstvo i jedinstvo se već dogovaraju kako da organizuju engleski ispraćaj u najvećim mukama i maksi troškovima i to iz čisto pedagoških sado-mazo razloga, da ostalima ne bi palo na pamet da izvoljevaju dozvole za izlazak i traže prekomandu u neke druge unije ili razvode.

Problem Velike Britanije je takođe i unutrašnjeg tipa. Ona lako može da se pretvori u Malu Britaniju. Ostrvska zajednica je već zagazila u mutne vode unutrašnjih Brexit-ova i prekrajanja granica na YU principu.

Škotska, koja voli EU, kao što je ona volela nju svih ovih godina zapleta, želi da se sama upiše u briselsku sektu, ali pre toga mora da se novim referendumom razduži od Engleske. Što nije nemoguće.

Istu želju imaju i proevropljani sa severa Irske. Oni bi da jednim udarcem ubiju dve muve, da se ujedine sa republikom Irskom i tako ponovo postanu jedan narod i ponovo članovi EU.

I sve to u vreme kada mi kao narod sa najvećim optimizmom i nadom u bolje sutra hrlimo ka bratskoj EU, koja treba da nas pozaposli, narani i napoji, pa i obogati i usreći ne samo svakog pojedinačno već i sve zajedno đuture i na buljuke. Hvala Englezima što nam ustupaju svoje mesto. Do juče ih nisam voleo, a danas mi postaju simpatični.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

EFEKAT BEZ DOMINA: AKO JE SADA OVO SPASAVANJE SRBIJE, KAKO LI TEK IZGLEDA NJENO PROPADANJE!!??????

 

Kao najcrnje rupe kroz koje nepovratno propadaju milijarde evra, gradovi i opštine u Srbiji predmet su bolesne pljačke koju sprovodi naprednjačka horda pod komandom Aleksandra Vučića i njegovih lokalnih računopolagača.

Od Subotice do Vranja, svi budžeti lokalnih samouprava podređeni su potrebama primitivne feudalne vladavine vladajuće partije. Vučić ucenjuje sve gradonačelnike koji nisu članovi SNS, preko resornih ministarstava, uskraćuje im novac iz budžeta, opstruiše kredite i donacije, a onda ih optužuje za nerad i nepsosobnost.

Pod takvim pritiskom, mnogi prelaze u SNS. Razmere trogodišnje naprednjačke otimačine i uništavanja dobara, dovele su do toga da preko dva miliona ljudi u gradskim sredinama doslovno gladuje, a masovna zatvaranja preduzeća i otpuštanje radnika samo uvećavaju ovu očajnu masu.

 

                           Nikola Vlahović

 

Krajem protekle, 2015. godine šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije Zoran Babić, prilikom otvaranja kancelarije svoje stranke u Mrčajevcima kod Čačka, rekao je, bez imalo srama, da je njegov Vođa uspeo da spasе zemlju koja je bila na korak od bankrota!

Sve suprotno od onoga što se zbiva u stvarnosti, jer je većina opština i gradova u Srbiji, dolaskom naprednjaka na vlast, čekajući na Vučićeve lažne investitore, pala u teško dužničko ropstvo ili bankrot.

Istina, treba imati u vidu da je Babić tokom svog tužnog odrastanja bio ometen u razvoju, i posledice teških mentalnih oštećenja, vidljive su na njemu i danas. Ali, bez obzira na to, jednu radnju savršeno obavlja: sposoban je 24 sata dnevno da se divi svom gazdi, kao najodaniji pas.

I dok je ovaj mali tragikomični provincijski ljigavac svakog dana slavio tiranina, stanje u Srbiji je bivalo sve gore. Posle tri godine naprednjačkog divljanja, bankrot i propadanje najvećih srpskih gradova i opština potpuno su sahranili svaku nadu da će iko iz ove generacije živ dočetaki nekakav boljitak.

Zbog svega ovoga, Vučić već dugo vremena beži od susreta sa građanima u unutrašnjosti Srbije i sklanja se čak i od svojih podanika u lokalnoj samoupravi. I kad se negde uglavnom nenajavljeno pojavi, oko njega je živi zid sastavljen od obezbeđenja i partijskih udvorica, samo da ga neko ne bi nešto neprijatno pitao ili, ne daj bože, pljunuo po sred čela, iz neposredne blizine.

Tako je krajem prošle godine, putujući prema Vrnjačkoj Banji, u širokom luku izbegao da dođe u Kraljevo, koji je jedan od najugroženijih gradova u Srbiji, baš zahvaljujući njegovim "reformama".

Reč je o strateški možda najvažnijem urbanom centru, graničnoj zoni ispod koje više ne važe zakoni Republike Srbije (tako tvrde i ekstremisti u Sandžaku i albanski separatisti na Kosovu). Uprkos tome, Kraljevo je zaboravljeno, a privredna i socijalna situacija u gradu je iz dana u dan je sve teža. Nema novih proizvodnih pogona, ali ima otpuštanja! U gradskoj skupštini, jedan odbornik se gorko našalio rekavši da se "u ovom gradu bolje živi danas, nego sutra!".

U prilog tome navedeni su i podaci o broju radnika otpuštenih u protekloj godini, a reč je o preko 3.500 ljudi. Protekle godine je samo u jednom mesecu bez posla ostalo više od dve hiljade radnika! Jedan broj njih je u očaju prihvatio nekakav program Vlade Srbije o pomoći pri rešavanju tehnoloških viškova, pa su mizerne otpremnine uzeli, a šta će dalje, niko ne zna.

Na biro rada otišli su i dugogodišnji radnici Fabrike vagona, "Autotransporta", ali i "Magnohroma" koji je bio planiran za prodaju (opet!) do kraja godine. U gradu je do 2012. godine još uvek bilo registrovano čak 94 građevinske firme, a sada ih ima tek dvadesetak, od kojih pola nema nikakvog posla.

Da je u pitanju mrtav grad, najbolje govori i podatak da od 3.500 stanova, čija je gradnja započela još u dalekoj 2008. godini, 80 odsto nikada nije dovršeno, niti će biti, kako sada izgleda. Sve ovo i mnogo toga još, Vučić je kao premijer bio dužan da čuje i vidi u Kraljevu, ali je u njegovom stilu, kukavički pobegao.

U Centru za socijalni rad, iz meseca u mesec povećava se broj zahteva za bilo kakvu pomoć, dok se, istovremeno, u gradskoj skupštini nalaze primitivni likovi koji ne bi mogli, kako neko reče, da rukovode ni javnim toaletom, a kamoli da odlučuju nešto za ovaj grad. Mnogo je članova SNS, bračnih parova, bliskih rođaka, pa i čitavih "dinastija" koji rade u skupštini grada, pa koriste činjenicu da su "vlast", šire svoj privatni biznis i ne plaćaju nikakve poreze i doprinose…

Prvih dana 2016. godine, gradonačelnik Kraljeva Tomislav Ilić je iz stranke Nova Srbija prešao u Srpsku naprednu stranku. Pritisak je bio takav da je Ilić birao između ostavke i fotelje. Izabrao je ovo drugo.

Propadanje i stalna opasnost od bankrota, vidljivi su i u Užicu, gde lokalna vlast ne sme ni da izađe pred građane. Gradonačelniku su nametnuti partijski kadrovi, u gradskom veću i javnim preduzećima, koji nemaju nikakve rezultate, iskustvo, znanje, ideje. Nekima su direktorske funkcije u državnim ustanovama, čak i prva zaposlenja!

Koliki je haos u Užicu, govore i ovi podaci: glupošću i neznanjem, grad je izgubio donaciju Švajcarske od skoro 5 miliona evra, projekat za preradu otpadnih voda vredan 15 miliona evra je doveden u pitanje, budžet se puni prodajom gradskih parcela i uvećanim porezom na imovinu građana (što može da uradi i dete sa pet razreda osnovne škole), a broj stranačkih (SNS-SPS) kadrova koji su zajahali po nekoliko direktorskih funkcija, niko ne može da utvrdi.

U danima najvećeg aerozagađenja, gradska Toplana je koristila mazut u kotlarnicama koje su prilagođene za gas, a gradska vlast je odustala od zahteva Vladi za status ugrožene sredine. Zbog "obećanog boljeg života", sukobi u okviru vladajuće koalicije oko funkcija u Užicu, dostižu ovih dana vrhunac.

U mesecima koji predstoje, počeće ogorčena bitka za vlast u Užicu, a građani kako se snađu…

I propadanje Kruševca se intenzivno nastavlja, što se vidi u gradu na svakom koraku. Oko 4.500 radnika kojima je "ponuđen" otkaz, prihvatili su najmanju moguću otpremininu i to je njihovim porodicama privremeno jedini izvor prihoda za preživljavanje! Svako od njih je hranio prosečnu četvoročlanu porodicu, pa nije teško izračunati da će najmanje još deset hiljada ljudi doći "na kazan", ako i toga uopšte bude bilo, jer je Kruševac ukinuo i neke narodne kuhinje zbog besparice.

Jedan od tri najveća grada u Srbiji, Niš, stalno se nalazi pred bankrotom ili u krajnje neizvesnom finansijskom stanju, koje preti potpunim slomom svih funkcija gradskih preduzeća. Čak je i jedan "disident" iz vladajuće Srpske napredne stranke, profesor Dragan Čorbić, inače odbornik u Skupštini grada, optužio gradsku vlast da je "lenja, neodgovorna, neozbiljna i nekompetentna i ovaj grad je pred bankrotom" i dodao da se državni revizori "hvataju za glavu" zbog lošeg stanja.

Ovo je bilo dovoljno da odbornička masa iz SNS skoči na njega. Čorbić je stigao da kaže da Niš svakog dana propada i da su zato odgovorni oni iz izvršne vlasti Srpske napredne stranke. Gradonačelnik Zoran Perišić, po funkciji najodgovorniji za stanje u gradu, doslovno je pobegao sa "poprišta".

Na zapadu Srbije, sve opštinske i gradske kase u Loznici, Šapcu, Ljuboviji i drugde su na gubitku, a zbog potpune privredne izolacije, život u Valjevu je potpuno paralizovan. Poslednja investicija desila se još za vreme prvog mandata Borisa Tadića, pa mnogi i ne pamte da je bila bitka oko otvaranja pogona slovenačkog "Gorenja", koja Valjevu nije donela nikakvu korist.

Da je život stao, vidi se na svakom koraku: nema pozorišta, bioskopa, državnog fakulteta, hale sportova, uništen je (i nikad sasvim saniran) kej Kolubare nakon poplava, preduge su liste čekanja u bolnici, nerešeno pitanje zdanja Doma vojske, saobraćaj u zelenoj oazi reke Gradac, zagađenost vazduha tokom zime i velika nehigijena u Domu zdravlja i bolnici.

Nezaposlenost je ogromna u odnosu na broj stanovnika, ali više od svega građane Valjeva deprimira činjenica da se u ovoj nekada živoj sredini osećaju kao u zabačenoj mesnoj zajednici, jer nemaju čak ni market koji bi radio 24 sata.

Ali, zato je uočljiv odlazak najkvalitetnijih lekara iz bolnice, najboljih inženjera, programera, ali i najboljih zanatlija koje je Valjevo imalo (mnogi među njima u najboljim godinama, građevinski radnici, vozači, varioci…svi su već odavno u inostranstvu).

Istovremeno, grad je postao i stecište kriminala, a vidljiv je i preveliki broj kladionica i kockarnica, propadanje starih građevina u Tešnjaru…Poslednja ozbiljna investicija, ovde je viđena u davna vremena, dok je Dušan Mihailović (bivši ministar policije) bio gradonačelnik.

Leskovac je nakon dovođenja naprednjačkog gradonačelnika Zorana Cvetanovića, čoveka sa profilom polu-idiota, potonuo u najcrnje beznađe. Reč je o sobi koja ne ume pravilno da izgovori nijednu rečenicu, ali je zato sposoban da ucenjuje članstvo SNS zaposleno u opštinskim institucijama, sa pretnjom da će ostati bez posla ako ne daju "za stranku" i, naravno, za njega.

Cvetanović jeste predmet opšte sprdnje i velike sramote građana Leskovca, ali nikome nije do smeha. Grad već godinama nema nikakvu perspektivu, a trend odlaska radno sposobnih u najboljim godinama života, zastrašujući je.

U šumadijskim gradovima, poput Čačka, Kragujevca, Gornjeg Milanovca i drugde, novac lokalne samouprave jedva podmiruje potrebe za plate zaposlenih i ogromnoj, preteškoj birokratskoj mašini. Skoro dvesta hiljada stanovnika Kragujevca i prigradskih naselja, nalazi se na egzistencijalnoj nuli. Masovna je nezaposlensot, i niko ne zna kako će se prehraniti u 2016. godini!

Na istoku Vojvodine, u "začaranom trouglu", između Kikinde, Ade i malog Iđoša, vlada apsolutno beznađe, jer novca nema ni za ono najosnovnije. Mračnu sliku stanja simbolizuje most na Tisi između Ade i Padeja, koji je predat na upotrebu još 24. decembra 2010. godine, a još je nezavršen, bez upotrebne je dozvole i odgovarajućih pristupnih saobraćajnica! A, reč je o kapitalnom objektu koji bi trebalo da bude najkraći drumski pravac do Rumunije!

I Novi Sad, kao drugi grad po veličini u Srbiji, suočio se sa kriminalnom politikom koju sprovode pojedini paralelni centri moći koje je uspostavila Vučićeva stranka u ovom gradu. Naprednjački gradonačelnik, Miloš Vučević, proizveo je za tri godine samo to da grad izgleda još siromašnije i još propalije. Stručni ljudi zamenjeni su "nestručnim rođacima", sve članovima SNS, a sva komunalna preduzeća dovedena su skoro do bankrota.

Neka od njih, poput zloglasne "Informatike", imaju sve atribute mafijaške organizacije i njome danas vladaju politički sateliti i "džokeri" Srpske napredne stranke. Svaki drugi građanin Novog Sada je nezaposlen i ne oseća se bezbedno, zbog opšteg kriminala, kakav ovde nikada u istoriji nije do sada postojao.

Jedino čime se Vučićeva horda ovde bavi je rođačko i stranačko zapošljavanje, politička trgovina, zloupotrebe i isisavanje novca iz gradskih preduzeća da bi povratili svoju investiciju i mogli opet da kupe glasove i još više pljačkaju ovaj grad.

U pljačku se uključio i gradonačelnikov otac, Zoran Vučević, koji je preko firme svoga kuma prevario najmanje hiljadu građana Novog Sada i okoline. Od opljačkanih para, pola miliona evra je završilo u džepu Aleksandra Vučića, kako bi njegov sin zaseo u fotelju gradonačelnika.

Na sceni je i ogroman posao pranja novca, preko Zavoda za izgradnju grada i "investicija", u stambeno-poslovne centre preko kojih bi taj prljavi kapital trebalo da se umnoži. Dosadašnji reket uziman od građevinskih preduzeća nije bio dovoljan.

Vreme nije saveznik Vučeviću i njegovoj pljačkaškoj družini. Izbore je nemoguće izbeći, a novac hitno treba stvoriti. Istovremeno, raspoloženje građana je takvo da je pad naprednjaka u Novom Sadu i drugim vojvođanskim gradovima, takođe neizbežan.

Beograd, kao glavni grad i slobodno govoreći, država u državi, predstavlja svojevrsnu mašineriju preko koje godinama teče pljačka teška više milijardi evra, koje završavaju na računima stranih i domaćih kompanija, vladajuće oligarhije i istaknutih pojedinaca sa kriminalnom reputacijom.

Jedan od njih je i sadašnji gradonačelnik Siniša Mali, koji je nastavio tamo gde je njegov prethodnik Dragan Đilas stao. Za samo tri godine Vučićeve diktature, prema procenama jednog nezavisnog ekonomiste, iz Beograda je oteto oko 5 (pet) milijardi evra čistog novca.

Štetu nanetu preko kriminalnih ugovora sklopljenih sa "arapskim prijateljima", teško je i sabrati, ali svakako nije manja od pomenute cifre. Samo otimanje najskupljeg gradskog građevinskog zemljišta na Balkanu, u priobalju Save , za potrebe šeika iz Emirata, neprocenjivo je, jer je tim veleizdajnički ugovorom Beograd zauvek izgubio taj dragoceni prostor.

U pljačku Beograda, uključile su se i velike bankarske korporacije, kakva je Evropska banka za rekonstrukciju (EBRD)  , koja se pojavljuje i kao investitor u mnogim slučajevima. Most na Adi koji će otplaćivati generacije Beograđana, a koji već danas košta preko 400 miliona evra, samo je jedan od "projekata" koje je inicirala i kreditirala EBRD.

Novcem od provizije za ovaj most, koji predstavlja grandioznu prevaru, bivši gradonačelnik Dragan Đilas potkupio je Aleksandra Vučića i njegovu stranku, kako bi sebe amnestirao od krivičnog gonjenja.

Dolaskom Siniše Malog (čoveka koji je "ugrađen" u svaki tender koji je protekle decenije raspisivala Agencija za privatizaciju) na mesto gradonačelnika, svi Đilasovi "poslovi" su nastavljeni još većim žarom, a započeti su i novi u kojima je do sada, preko raznih "kreditnih linija", oprano preko dve milijarde evra! Pljačka novca namenjenog za izgradnju metroa, počela je već, mada Beograd neće videti metro ni za dvadeset godina!

Tamo gde ne može da se "ugovori" adekvatna provizija, veštački podigne cena posla ili uzme velika provizija, onda tender pada! Tako je nedavno propao i jedan "manji" tender, težak dva miliona evra (reč je bila o izgradnji jednog tunela u Beogradu) jer se nije prijavila nijedna kompanija da taj projekat sprovede u delo.

Naravno, ne zbog toga što je taj poduhvat bio komplikovan, nego zato što je kriminalna družina na čelu sa Sinišom Malim, imala ideju da "skloni" makar milion evra u dogovoru sa onim koga odaberu na tenderu. Kandidat za takvo nešto se nije pojavio. Trebalo je da firma bude i vrhunski stručna i spremna na vrhunski kriminal!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafiije

U SRBIJI JE PRIVATIZACIJA PREDUZEĆA ZA SITNE PARE KAO PROCES PLJAČKI BEZ SMETNJI…

 

Posao svakog dosadašnjeg direktora Agencije za privatizaciju, bio je da "sistemski" uništi do kraja sva ona preduzeća u kojima je država vlasnik, kako bi mogla jeftino da budu prodata "poznatim kupcima". Odličan primer za ovo je i preduzeće "EPS Turs", na čije čelo je postavljen čovek sa iskustvom u uništavanju sindikalnih letovališta. Sistem uništavanja podrazumeva i određeni red postupaka: najpre se zatvaraju kapaciteti, prave enormni dugovi i preduzeće neumitno klizi u stečaj, iako raspolaže imovinom koja bi mogla da mu donosi milione evra prihoda svake godine.

 

                     Milan Malenović

 

Na čelo Agencije za privatizaciju početkom ove godine, postavljen je ekonomista Ljubomir Šubara, inače blizak saradnik nekadašnjeg gradonačelnika Kruševca i sadašnjeg ministra odbrane, Bratislava Gašića.

Šubara je prvi direktor Agencije za privatizaciju, koji ne može da se direktno dovede u vezu sa tajkunom Dankom Đunićem, koji je vedrio i oblačio srpskom kriminalnom tranzicijom.

Značajna je i činjenica da su se protiv Šubare, u trenutku imenovanja na ovu funkciju, vodili disciplinski postupci. U svom prvom obraćanju javnosti, on je izjavio kako očekuje da će biti poslednji direktor Agencije, odnosno da će za njegovog mandata biti okončan postupak privatizacije u Srbiji. Moguće je da će tako biti, ali to nikako nije vest kojom trebamo da se radujemo.

U Srbiji je sinonim za privatizaciju "rasprodaja", a ponekad i "poklanjanje".

Ceo postupak je doveden do apsurda najnovijim izmenama zakona, po kojima jedno preduzeće jednostavno mora da bude privatizovano. Ako se u javnoj aukciji ne nađe kupac, Agencija može da se odluči na prodaju putem neposredne pogodbe, a to tek otvara vrata za neviđene manipulacije.

Šubara je kao čovek već uhvaćen u finansijskim špekulacijama u svoju korist (zbog toga što je nezakonito sebi kao stečajnom upravniku u FAM-u povisio platu, protiv njega je podneta prijava) pravi čovek, na pravom mestu, u pravo vreme.

Sva preduzeća u Srbiji, u kojima je državni kapital koji treba privatizovati dolaze pod ingerenciju Agencije za privatizaciju. Po podacima sa sajta Agencije, u ovom trenutku u portfoliju Akcionarskog fonda nalaze se 759 preduzeća, od kojih su 648 aktivno u procesu privatizacije.

U Sloveniji, koja je mnogo mudrije prošla kroz privatizaciju u odnosu na Srbiju, umesto Agencije za privatizaciju postoji Državni holding koji upravlja državnim portfolijom i to tako da akcenat nije na prodaji, već na uspešnom vođenju preduzeća.

Po potrebi, i ako je to isplativo, pojedine akcije iz portfolija se iznose na berzu i država i na taj način zarađuje, bez da gubi kontrolu nad preduzećima koja imaju perspektivu.

U Srbiji ni jedno preduzeće nema perspektivu, pa su sva ona poverena Šubari na milost i nemilost. Razrađeni način prodaje u kome svi dobijaju, a jedino država i narod gube, uspešno i redovno se primenjuje.

Radi se o tome da se uspešno preduzeće uništi preko nesposobnih i korumpiranih direktora, a zatim bud-zašto proda onom ko je spreman najviše para da plati Šubari i onima koji ga štite.

Svaki vlasnik kapitala, pa tako i država, ima pravo da postavi svog zastupnika u preduzeću koji kontroliše rad direktora. Taj zastupnik kapitala ima pravo i da postavi direktora preduzeća, a odluku o imenovanju u praksi isključivo donosi sam Šubara. Zastupnici kapitala su tako obične glasonoše koje održavaju kontakt između Agencije i nadzornog odbora preduzeća (ako ga ima), odnosno direktora.

Tako Agencija postavlja zastupniku kapitala koga će da postavi na mesto direktora. Ta osoba zatim efikasno uništava preduzeće.

Ali, zastupnik kapitala ništa ne preduzima, niti sme nešto da učini bez Šubarine dozvole, tako da se proces pljačkanja odvija bez smetnji. Kada se dospe na rub propasti gde postoje samo dve solucije (bankrot ili privatizacija za sitne pare) nalazi se "iznenada" privatizacioni kupac kome se preduzeće prodaje za deseti, neretko i stoti deo njegove realne vrednosti.

U slučaju da se kasnije javnost i istražni organi zainteresuju za genezu propasti i privatizacije, žrtveno jagnje je najčešće zastupnik kapitala, iako je on u celoj priči najmanje kriv, jer su se o svemu direktno dogovarali direktor Agencije za privatizaciju i direktor privatizovanog preduzeća.

Jedan od bisera srpske privrede koji bi po pomenutom modelu uskoro trebao da bude privatizovan je "EPS Turs" d.o.o. iz Beograda. Iako ga je svojevremeno osnovao EPS da bi vodio odmarališta i restorane društvene ishrane ovog preduzeća, ono je danas nezavisno privredno društvo u kome je jedini vlasnik Republika Srbija.

Na čelo ovog preduzeća 25. aprila 2014. dolazi Milisav Perunović. Pomenutog dana ugovor o radu sa Perunovićem je u ime "EPS Tursa" potpisao Petar Petrović. U članu 6 Ugovora predviđeno je da plata direktora iznosi 150.000 dinara neto.

Izvori iz "EPS Turs", međutim, tvrde da direktor Perunović sa raznim dodacima prima svakog meseca 170.000 dinara, odnosno duplo više od svog prethodnika.

Jedna veoma bliska saradnica Ljubomira Šubare, koja iz razumljivih razloga želi da ostane anonimna, tvrdi kako svi direktori javnih i državnih preduzeća, predsednici i članovi nadzornih odbora postavljeni od dolaska naprednjaka na vlast moraju polovinu svojih prihoda da izdvajaju za stranku. Tako i Perunović efektivno prihoduje koliko i njegov prethodnik, a razlika ide "onima gore".

U leto 2014. "EPS Turs" dolazi u blokadu zbog loše poslovne politike. Radnici tvrde da se i ranije dešavalo da preduzeće pred samu letnju sezonu uđe u minus, ali da se sve to pokrivalo tokom sezone, pa bi na kraju godine na računima bio iskazan i plus.

Za razliku od svojih prethodnika Perunović je smatrao kako nema para da se otvaraju sva letovališta, tako da je prihod u toku tog leta bio nedovoljan i za isplatu poverilaca i za plate zaposlenih.

Da bi "doprineo finansijskoj konsolidaciji preduzeća", kako je sam tvrdio, Perunović 4. jula 2014. donosi odluku kojom retroaktivno, od februara 2014, pa najkasnije do kraja te godine nalaže da se zaposlenima isplati samo 70 odsto zarade.

Kako je turistička sezona loše odrađena, para ni kasnije nije bilo dovoljno, pa Perunović 17. oktobra 2014. donosi odluku broj 3834 kojom ukida privremenost odluke od 4. jula, tako da umanjena isplata plata važi i danas.

Tog dana on se, međutim, setio sebe, svoje partije i svoje verne desne ruke, pa odlukom 3833 od umanjenja zarada izuzima: samog sebe, odnosno Milisava Perunovića, direktora, kao i Daneta Ćurčića, šefa restorana.

Na osnovu ovoga bi moglo da se zaključi kako je pomenuti restoran značajan, čim se njegov šef nagrađuje. Međutim, taj restoran je izmišljen, jer se radi o restoranu društvene ishrane u direkciji EPS-a u Beogradu, koji je EPS već bio oduzeo "EPS Tursu". Ćurčić, dakle, prima platu za izmišljeno radno mesto i to prima 100 odsto, dok ostali radnici raspoređeni na prava radna mesta primaju 70 odsto plate?!?

Svojevremeno je i sam Perunović imao iste privilegije, kada je kao direktor hotelskog kompleksa u okviru "Rekreatursa" otkrio kako rođaci tadašnjeg generalnog direktora u Čanju drže pekaru i samoposlugu koju su na divlje prikačili na instalacije "Rekreatursa" i tako pet godina izbegavali plaćanje struje. Da ne bi ovo prijavio nadležnima, Perunović je formalno smenjen sa mesta direktora, ali je nastavio da prima platu.

Dešavalo se i ranije da "EPS Turs" bude u blokadi, ali su one bile kratkog veka. Uvek se nalazio način da se račun odblokira. Od 18. septembra 2014. do danas je to preduzeće u neprestanoj blokadi kod Narodne banke Srbije i to za ukupan iznos od 36.498.707,14 dinara. Sve je to, najvećim delom, nastalo zahvaljujući Perunovićevoj politici namernog uništavanja firme. Zaposleni odgovorno tvrde da je direktor u stalnoj i direktnoj vezi sa Šubarom sa kojim dogovara dalje poteze, odnosno kako što pre i što lakše "EPS Turs" dovesti do bankrota.

Letovalište "Babin zub" na Staroj planini je već zatvoreno, navodno zbog renoviranja, koje nikako da počne. Ove godine nisu radili ni kapaciteti u Crnoj Gori, a da nikome od ovdašnjih radnika nije jasno zašto. Radnicima u Budvi, međutim, sve je jasno i to odavno.

Vila u Bečićima je zatvorena za turiste, ali je koriste radnici hotela "Park" iz Budve (posluje u sastavu "EPS Tursa") koji u njoj borave. Račun hotela je odavno u blokadi, a radnicima se plate ne isplaćuju, već preživljavaju tako što dele eventualni dnevni pazar. Radi se skoro isključivo o sezonskim radnicima, dok stalno zaposleni koji uživaju poverenje direktora redovno primaju platu i to metodom koju i sam direktor koristi za sebe samog.

Perunović je 21. jula 2015. u ime "EPS Tursa" potpisao sa "Samostalnom sindikalnom kompanijom Sloboda Čačak" Ugovor o upućivanju (Asignaciji).

U članu 2 Ugovora objašnjeno je da ovom uplatom Sindikat isplaćuje svoje dugove za turističke aranžmane iz neke izmišljene godine. Navedena je doslovno "205. godina", ali je ostalo otvoreno pitanje da li pre ili posle rođenja Hrista.

Članom 1 je regulisano da će Sindikat uplatiti 60.000 dinara na dogovoreni račun uz obrazloženje da se radi o zaradama zaposlenih za april 2014. i to u neto iznosu, jer su doprinosi već isplaćeni, a naveden je i BOP broj koji to dokazuje.

Ne radi se ovde ni o kakvoj brizi rukovodstva za radnike, kako bi neko pomislio, već o običnoj pohlepi. Naime, pomenuta suma je odmah sledećeg dana, znači 22. jula isplaćena sa računa "EPS Tursa" na račun 250-0001007758536-21, a koji pripada Perunoviću.

Direktor na ovaj način obezbeđuje plate za sebe i svoje poslušnike, jer je ovo samo jedan od desetina sličnih slučajeva.

O svemu je odavno obaveštena Agencija za privatizaciju, ali se Šubara ne oglašava. Perunović je izbor "onih na vlasti", a u njihov, kao ni u svoj posao Šubara se ne meša. Njemu je samo važno da ima uredne, visoke prihode i da prljavi posao uništenja jednog preduzeća obave drugi, koji će kasnije za to i odgovarati.

Da je Perunović kojim slučajem uspešan, bio bi odavno smenjen, kao što se desilo direktorima preduzeća iz reda za privatizaciju koji podnose pozitivne finansijske izveštaje.

Tako je nedavno Šubara članovima nadzornog odbora hotela "Prag" a.d. u Beogradu naredio smenu direktora, iako je ovo jedini beogradski hotel sa četiri zvezdice koji je pozitivno poslovao bez primanja azilanata.

 

©Geto Srbija

mateijal: List protiv mafije