DOPRINOS VRHA SNS U EKONOMSKOM OSVAJANJU JUGA SRBIJE OD STRANE ALBANACA!!?

 

Proširenje samoproklamovane republike Kosovo na teritorije jugoistočne Srbije, koje Albanci nazivaju „Istočno Kosovo", trebalo bi da se odvija na početku pomoću para koje daje albanska mafija, a zatim sredstvima dobijenim od prihoda preduzeća koja će bud zašto biti privatizovana.

Način kako se iz Srbije izvlači novac, koji može da posluži i za pomenuti projekat, isprobavali su poslednjih osam godina vlastodršci iz redova DS-a i SNS-a, koji su izvukli već više od milijardu evra samo iz rudnika „Lece".

U narednom periodu albanski kapital će otkupiti preduzeća koja imaju 11 odsto teritorije i zapošljavaju 10 odsto stanovnika opštine Medveđa, upozorava u svom tekstu za Magazin Tabloid doktor ekonomskih nauka, bankarski stručnjak i stalni veštak viših sudova za ekonomsko-finansijsku oblast dr Predrag Mitrović.

 

                   Dr Predrag Mitrović

 

Plan stvaranja „Velike Albanije" na tlu Republike Srbije obuhvata teritorije od Preševske doline na istok do Niša i Leskovca, koju Albanci nazivaju „Istočno Kosovo".

Plan otkupa celokupne teritorije izradio je Kočo Danaj, jedan od najvažnijih promotera stvaranja takozvane „Prirodne Albanije". Sredstva bi delom došla iz Lazareta u Albaniji, ali i od albanske mafije u Italiji. Cela operacija je nazvana „Ekonomsko osvajanje juga Srbije".

Albanci su vrlo aktivni na Siciliji. Trag novčanih tokova treba pratiti preko Sicilije do Torina gde ulazi u razne fondove. Neki idu preko Ženeve, gde se mešaju sa sredstvima iz IPA fondova Evropske Unije, što znači da i EU, znajući to ili ne, finansira stvaranje Velike Albanije.

Deo sredstava ide na crno u Srbiju, a jedan deo preko Privredne komore Srbije za realizaciju projekata i grantova. Drugi transferi idu preko fonda za Balkan za razvoj turizma iz Ženeve.

U centru ove operacije nalazi se rudnik „Lece" u Medveđi, zahvaljujući rudnim rezervama Albanci mogu bez dodatnih ulaganja da otkupe srpsku teritoriju. Kako se to konkretno radi već im je pokazala vrhuška Demokratske stranke koja je za samo četiri godine vlasti iz rudnika izvukla i u svoje džepove stavila milijardu evra, ali su iste poslove nastavili da rade i naprednjaci od preuzimanja vlasti.

„Farmakom MB" Miroslava Bogićevića kupio je 2008. rudnik „Lece" u Medveđi zahvaljujući kreditima dobijenim bez pokrića od banaka u državnom vlasništvu. Posle toga krenula je bezobzirna eksploatacija rude koja se na preradu izvozila prvo u Bugarsku, a zatim i u druge zemlje, dok se novac od prodaje slivao na privatne račune vrhuške Demokratske stranke. U rudnik se nije ulagalo i on brzo dospeva u finansijske teškoće.

Promenom vlasti 2012. Aleksandar Vučić, tada prvi potpredsednik Vlade Srbije, ministar odbrane i koordinator rada svih službi bezbednosti, najavljuje "bespoštednu borbu protiv kriminala i korupcije". U stvari…

Bogićevićev „Farmakom" tada je već zapao u probleme likvidnosti, a „niotkuda" se pojavljuju nove znamenite ličnosti u priči rudnika „Lece" – Ivica Kojić, tadašnji državni sekretar u Ministarstvu finansija, a danas šef kabineta premijera Aleksandra Vučića, i Siniša Mali, tadašnji savetnik prvog potpredsednika vlade, danas gradonačelnik Beograda (koga po zlu Leskovčani pamte i zbog malverzacija sa prodajom „FHI Zdravlje" iz Leskovca).

Od predstavnika svih banaka, poverilaca, pomenuti su tražili da odustanu od prinudne naplate potraživanja od „Farmakoma" kako bi to preduzeće nastavilo da radi do dolaska konačnog, unapred poznatog kupca. Siniša Mali je bankarima rekao i da bi trebalo organizovati sastanak sa guvernerkom Jorgovankom Tabaković i čak im najavio da se razmatra otkup nenaplativih kredita firmi u restrukturiranju, o čemu će se „voditi razgovori na najvišem nivou".

Pomenuta sednica, na kojoj je bez zakonskog osnova prisustvovao i vodio je Siniša Mali, održana je 2. jula 2013. godine u „Jubmes banci". Pored njega prisustvovali su u svojstvu članova Odbora poverilaca, između ostalih i direktori „Privredne banke Beograd", „Poštanske štedionice", „Univerzal banke", „Jubmes banke", „Jubmes faktora", „Srpske banke", „Dunav osiguranj"a i AMSS-a.

Na osnovu zvaničnih zapisnika sa pomenute sednice Odbora poverilaca, Mali je uticao da poverioci sistema „Farmakom" daju saglasnost da „Mediolanum invest" a.d.

finansira „Mlekaru Šabac" i rudnik „Lece" sa pet miliona evra (milion evra za rudnik i četiri miliona evra za mlekaru) i tako spase „Farmakom" propasti. Plan nije realizovan, jer su ubrzo i neki od poverilaca otišli u stečaj.

Umesto dokapitalizacije po dogovoru sa Sinišom Malim dolazi se do drugog privremenog rešenja. Kompanija „Life Stone Capital (LC)"  , sa sedištem u Dubaiju, čiji je vlasnik britanski broker Mark Brajant, osnovala je 24. aprila 2015. godine osnivačkim kapitalom od 100 dinara (slovima: sto dinara) i sa samo jednim zaposlenim radnikom, „L.C. Lece" d.o.o. Beograd i odmah od stečajnog upravnika, preuzela u zakup upravljanje i finansiranje rudnika Lece.

Ovo preduzeće na oknu „Rasovača", mesečno eksploatiše 10.000 tona rude, čija je vrednost 45 dolara po toni. „Jezerina" se eksploatiše sa 5.000 tona iskopane rude, čija je vrednost 135 dolara po toni, dok se iz „Zlatne Glave" mesečno izvuče 1.000 tona rude čija je vrednost 350 dolara po toni. Ukupna vrednost iskopane rude je 1.475.000 dolara mesečno, ili 17,7 miliona dolara godišnje.

Iako je „Lece" na kraju 2015. bilo šest meseci u zaostatku za plaćanje računa za struju, iskazana je dobit od samo 1.811.000 dinara. Ostatak para do pomenutih skoro 18 miliona dolara uhodanim kanalima se odlio u privatne džepove.

„Life Stone Capital" je samo privremeno rešenje pomoću kojeg se zarađuje i u prelaznom periodu, dok se sprema prodaja ne samo rudnika, već i celokupne Medveđe firmama iza kojih stoji albanski kapital.

Zvanično se za rudnik „Lece" interesuje multinacionalni gigant „Metalfer" sa sedištem u Milanu, Italija. Pomenuto preduzeće, međutim, ima predstavništva u Poljskoj i Brazilu, preko kojih je išlo topljenje i prodaja rude iz rudnika „Lece".

Još dok su demokrate bile na vlasti uspostavljena je veza sa predstavništvom „Metalfer"-a u Brazilu, a glavni pregovarači ispred DS-a bili su Dušan Petrović i Ružica Đinđić.

Po preuzimanju vlasti SNS je preuzeo i pomenute kontakte i nastavio da rudu iz rudnika „Lece" prerađuje u postrojenjima u Bugarskoj i Poljskoj. Kontrolu na terenu vrše perjanice naprednjaka: Predrag Mikić, savetnik predsednika Tomislava Nikolića, i Dragan Stevanović Boske, državni sekretar u Ministarstvu privrede i koordinator SNS-a za Pčinjski okrug. Veze sa inostranim „investitorom" održava isključivo sam vrh naprednjaka, odnosno braća Vučić.

„Lece" jeste finansijski centar operacije „Ekonomskog osvajanja juga Srbije", ali nije jedini projekat koji se realizuje.

Na osnovu oglasa Agencije za privatizaciju, za 28. oktobar 2016. godine, najavljena je privatizacija – prodaja imovine Agroindustrijskog kombinata „Leskovac" D.P. u stečaju z Medveđe.

Reč je o zemljištu ukupne površine od nešto više od 584 hektara na katastarskim parcelama u KO Medveđa, Pusto Šilovo, Stubla, Negosavlje, Gazdare, Maćedonce, Borovac, Bogunovac, Petrilje, Retkocer, Sponce, Tulare, Mala Braina, Poroštica, Medevce, Mrkonje, Sijarinska Banja, Sijarina, Ravna Banja, Stara Banja, Marovac, Bučumet, Rujkovac, Gurgutovo, Gornja Lapaštica, Đulekare, Drence, Lece i Gajtan.

Od ukupnog zemljišta, na poljoprivredno zemljište otpada skoro 281 hektar, a na zemljište pod šumama 293 hektara. Pored zemljišta na prodaju je hladnjača površine 1.188,25 m2 sa svim pratećim objektima.

Početna prodajna cena za svu gore nabrojanu imovinu Agroindustrijskog kombinata „Leskovac" D.P. je 80.900.411,77 dinara ili samo 650.000 evra.

Za kupovinu imovine pomenutog preduzeća, iz dobro obaveštenih izvora saznaje se daa su zainteresovani tajkuni bliski vladajućem režimu, koji planiraju da albanskim novcem kupe preduzeće i kasnije ga, uz proviziju, ustupe stvarnom vlasniku.

Ustupanjem imovine stvarnom vlasniku, zauvek bi gore pomenuto zemljište bilo predmet trgovine većim interesima i trajno destabilizovalo područje juga Srbije. U najkraćem, reč je o 11 odsto ukupne teritorije opštine Medveđa.

AK „Leskovac" i rudnik „Lece" zajedno zapošljavaju 10 odsto stanovnika opštine Medveđa.

Kao kruna celog procesa je najavljena prodaja banjskih lečilišta, kao i Rehabilitacionog centra u Sijarinskoj Banji, koji je već duže vreme na oku albanskog kapitala.

Jedan od saradnika Koča Danaja, Muharem Saljihu, već je u Srbiji kupio HUP „Balkan"  u Leskovcu. Saljihu je rodom iz Medveđe, a u Veneciji drži dva veoma poznata i posećena restorana. U predstojećoj kupovini hotelskih i banjskih kapaciteta sigurno će se naći i on.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MRVLJENJE EVROPSKE LIGE PODANIKA UZ SPRDNJU I PROVIZORIJUM RAZDRUŽIVANJA ENGLEZA!!!

 

Nakon Berlinskog bedema, evo, počeo je da pada i Briselski zid. Od svih egzita na svetu najveseliji i najpoučniji je svakako engleski Brexit. Ova ispisnica iz prevarantskog tima podobnih mondijalista u punoj eri fudbalskog hadžiluka EURO 2016 se ocenjuje više kao zlatna medalja za nezavisnost, nego crveni karton, kako tvrde ljubomorni na Englesku odluku da sama sebi nabije autogol.

Engleska je zbog navale izbeglica i sama postala izbeglica, napuštajući veliku Nemačku, koju mnogi nazivaju Evropska Unija. Može li ovaj slobodoljubivi akt engleskih građana da bude od ikakve pouke za maloumne i politički podobne kandidate, koji po svaku cenu i na silu žele da upišu svoje narode u briselsku mafiju, pita se dopisnik Redakcije iz Pariza?

 

                 Mile Urošević, (dopisnik iz Pariza)

 

Američki nosač aviona za špijuniranje Evrope satordirao se svojom voljom na opštu žalost svih članica EU od Francuske do Nemačke, kao i same Obamine administracije, koja je finansirala celu kampanju za opstanak Velike Britanije u evropskoj ligi podanih. Jedino su Trampovci i Lepenovci zadovoljni što se neko usprotivio migrantskoj politici Evrope i totalitarizmu Brisela.

Kad kula pada, nelogično je trčati u nju. Jer ako Englezima nije bilo dobro u EU, ne mislite li valjda bi Srbiji bilo bolje. Ne zbog Nemaca, Francuza ili Engleza, već zbog samih nas, piše veoma slikovito jedan anonimni internaut.

Engleska traži razvod braka da spasi svoj identitet. Jedini problem je u tome što niko ne zna kao se tačno izlazi iz bračne veze na briselski način. Razvod kao mogućnost jeste predviđen članom 50 lisabonskog hatišerifa, ali ne i način na koji mlada treba da vrati burmu niti kako da iznese ono što je donela u miraz ili zaradila u zajedničkoj postelji svih ovih godina.

Više je nego očigledno da je tehnokratska unija evropskih lezilebovića odživela svoje zlatno doba, i pojela beli hleb. Sada se lagano ali sigurno ta pogača raspada i mrvi. Engleska je prva koja zahteva od Brisela da je ostave na miru i vrate joj konfiskovanu slobodu i na prevaru oduzetu nezavisnost, kako političku tako i ekonomsku.

Ali daleko od toga da su Englezi jedini koji žele da izađu iz vrzinog kola EU. Holandija, Danska, Austrija i pre svega Francuska opozicija bi vrlo rado raspisali isti referendum kad bi samo to bilo moguće u podaničkim vladama koje ič’ ne zarezuju narodno mišljenje ili kada bi im pravo na svoje mišljenje odobrio Veliki brat.

Setimo se samo kako su Francuzi izbacili predlog evropskog ustava na velika vrata referenduma i rekli NE, ali im se lisabonski dogovor na prevaru uvalio kroz prozor kao odjek Sarkozijeve samovolje u obliku DA. Taj isti Sarkozi se i danas bori za vlast u vrlo nezdravoj francuskoj političkoj atmosferi.

Kada bi se poštovalo mišljenje većine, mnoge bi napredne države Zapada napustile teatralno bratstvo i jedinstvo pod nemačkom ekonomskom čizmom. Jedino oni koji nemaju pojma šta je EU i koji su joj pravi ciljevi u odnosu na jedinku, hrle u zagrljaj briselskoj mafiji.

Velike demokratije i ekonomski jake sile kao što su: Turska, Albanija, Crna Gora ili Srbija umiru od želje da postanu članovi jedne ispušene zajednice, a to smeta ne samo Englezima već i drugim državama Zapada koje otvoreno govore da ih ne interesuje zajednička država sa narodima sa kojima nemaju ništa zajedničko. Jednostavno, unija Engleza sa Bugarima, Rumunima, Albancima ili Turcima nema nikakvog smisla, tvrde zainteresovane pristalice Brexita i to bez ikakvog kompleksa i stida.

 

       Kad se briselske alamunje prave Englezi

 

Krize na sve strane, u bankrot Grčkoj, na obalama Mediterana prepunoj migranata, po gradovima EU koji su mete atentata kao i poprište klasnih borbi, protesta i zapaljivih manifestacija sa razbijanjem izloga.

Sve je to protiv sna o ujedinjenoj Evropi koju toliko priželjkuju ne samo Nemci i Amerikanci već i svi veliki finansijski lobiji sveta, ali briselska klika ne bi bila prava mafija kada ne bi imala plan B za svaku situaciju, pa i za izdavanje ispisnica svojim važnim članovima.

Englezi su glasali za Brexit ali ima da čekaju dok im se ne odobri statut izbeglica. Oni su za sada još uvek članovi EU i tako će ostati dok se definitivno ne reši zahtev za izlazak iz briselske kasarne. A to ima da ide svojim redom i sve po zakonu koji Brisel sam izmišlja i piše. Što komplikovanije, to bolje.

Pre svega Kameron treba da ponese molbu za izlazak iz tima i zakaže pregovore oko poništavanja starih ugovora i potpisivanja novih. To traje bar dve do tri godine. Evropi se ne žuri.

Ne žuri se ni Kameronu, jer je on protiv Brexit-a, pa je već naglasio da će nova vlada da preuzme aferu nakon njegove ostavke. Engleska još neko vreme ne samo da ostaje u EU nego je čak predviđeno da od januara preuzme predsedništvo po redu vožnje, kao da se ništa nije dogodilo.

Da bi sprdnja bila veća, stručnjaci za otpuštanje članova Unije tvrde da će nakon svih pregovora, dogovora i novih ugovora trebati novo odobrenje engleske vlade za definitivni raskid pod novim uslovima. Pa sad ako vlada želi da ispoštuje volju naroda, onda bi trebalo da ponovo raspiše novi referendum, koji može, na kraju krajeva, da ima sasvim drugačiji ishod od ovog koji se dogodio na početku raskida.

Drugim rečima, sve je samo provizorno i dok se London zaista ne otkači od Brisela ima da protekne mnogo Temzinih voda izpod Tauer bridža. Stručnjaci za evropsko bratstvo i jedinstvo se već dogovaraju kako da organizuju engleski ispraćaj u najvećim mukama i maksi troškovima i to iz čisto pedagoških sado-mazo razloga, da ostalima ne bi palo na pamet da izvoljevaju dozvole za izlazak i traže prekomandu u neke druge unije ili razvode.

Problem Velike Britanije je takođe i unutrašnjeg tipa. Ona lako može da se pretvori u Malu Britaniju. Ostrvska zajednica je već zagazila u mutne vode unutrašnjih Brexit-ova i prekrajanja granica na YU principu.

Škotska, koja voli EU, kao što je ona volela nju svih ovih godina zapleta, želi da se sama upiše u briselsku sektu, ali pre toga mora da se novim referendumom razduži od Engleske. Što nije nemoguće.

Istu želju imaju i proevropljani sa severa Irske. Oni bi da jednim udarcem ubiju dve muve, da se ujedine sa republikom Irskom i tako ponovo postanu jedan narod i ponovo članovi EU.

I sve to u vreme kada mi kao narod sa najvećim optimizmom i nadom u bolje sutra hrlimo ka bratskoj EU, koja treba da nas pozaposli, narani i napoji, pa i obogati i usreći ne samo svakog pojedinačno već i sve zajedno đuture i na buljuke. Hvala Englezima što nam ustupaju svoje mesto. Do juče ih nisam voleo, a danas mi postaju simpatični.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

U SLUŽBI NASILJA ZAPADNIH OKUPATORA: PREDSEDNIK „VLADE U SRBIJI“ KAO DEO PROJEKTA VELIKOALBANSKOG ŠIRENJA

 

Još 2005. godine, u nemačkom Bundestagu, prilikom rasprave o "harmonizaciji odnosa na Zapadnom Balkanu", pomenuta je ideja o izgradnji auto-puta koji bi spajao jugoistočnu Srbiju sa Kosovom i Albanijom. Ideja nije bila autentično Nemačka, nego je reč strategiji NATO pakta koja je zacrtana u januaru 2001. godine, kada je u Briselu, prvi put pomenuta mogućnost izgradnje jedne takve saobraćajnice. Razlozi su bili više nego jasni. U pitanju je pravljenje američkog "bezbednosnog koridora" preko centralnog Balkana i pozicioniranje Srbije kao kolonije NATO alijanse.

 

                  major Goran Mitrović

Krajem avgusta 2014. godine, i predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, priznao je da je na početku svog kriminalnog mandata, predlagao bivšoj visokoj predstavnici EU, Ketrin Ešton, da Srbija bude glavni nosilac izgradnju auto-puta Niš-Priština. Reč je o investiciji koja bi koštala blizu milijardu evra (Vučićev "predračun" koji je pomenuo tokom svoje poslednje posete Berlinu, govori o 840 miliona evra).

Ideju NATO pakta da izgradnja auto-puta Niš-Priština bude deo odgovora na prisustvo ruskih bezbednosnih snaga na jugu Srbije, odlazeći srpski premijer Aleksandar Vučić, odlučio je da ostvari preko leđa svih građana Srbije, tako što će uzeti kredit od evropskih banaka, koji su mu već ponuđeni u tu svrhu.

Albanci sa Kosova koji su već uveliko krenuli u kupovinu zemlje uzduž budućeg koridora, a pripreme za izgradnju ove putne deonice koja je deo velikoalbanskog klina koju Amerika hoće da zabije u Srbiju, već su počele. U njima glavnu reč vodi Vučićeva vlada.

Istovremeno, dok on planira ovaj velikoalbanski projekat 21. veka, autoputna mreža u Srbiji je u katastrofalnom stanju. U centralnoj, zapadnoj i istočnoj Srbiji, Banatu i Sremu, stanje je takvo da bi svaka ozbiljna država već odavno uložila sva raspoloživa sredstva u njihovu izgradnju, a ne u autoput Niš-Priština-Tirana-Valona, koji je od interesa za Albance sa Kosova i iz Albanije, jer se njime povezuju sa srednjom Evropom.

Uprkos svemu, početkom ove godine (5. januara), na Vučićevu inicijativu (a uz podršku Brisela i Vašingtona), formirana je radna grupa Srbije i Albanije koja je sebi dala u zadatak da formuliše predlog zajedničkog dokumenta za saradnju (tačnije za izradu projekta autoputa od Niša do Tirane i Valone).

Kad taj deo posla bude gotov, projektna dokumentacija će biti predata Evropskoj komisiji na verifikaciju.

Poslednji čin ove naopake ideje, desiće se kad Srbija uzme već ponuđeni kredit kojim će veći deo auto-puta biti izgrađen. U Briselu je već skovana fraza ("infrastrukturni uslov privrednog razvoja i stabilnosti Zapadnog Balkana"), koja treba da prikrije stvarne razloge izgradnje putne trase Niš-Priština-Tirana-Valona.

Ali, Srbija kao glavni nosilac tereta izgradnje ovog auto-puta, još uvek ne zna koliko će on koštati! Procena ukupne vrednosti investicije nije ni na vidiku! Istina, Vučić je o nekim ciframa javno govorio, ali to nije ni izdaleka stvarni trošak.

Providno sročena izjava Vučićeve resorne ministarke Zorane Mihajlović, da je "taj autoput je za nas jako važan zato što ćemo ga vezati na takozvani ‘Plavi koridor’ – Jadransko-jonski autoput koji prolazi kroz Albaniju", govori o tome da je počeo i proces indoktrinacije građana Srbije, koji sve to treba da plate.

I dok traje priprema terena za još jednu pljačku Srbije i početak radova na ovom štetočinskom projektu, već postojeći plan o rekonstrukciji pruge Beograd-Bar, sredstvima ruskog kredita, polako dobija i svoje "anekse" koji su dodati po nagovoru "zapadnih prijatelja".

Reč je o skandaloznom planu da se izgradi i trasa priključka sa Albanijom, i to u nekoliko varijanti. Ali, zašto bi Srbija platila i trasu prema Albaniji i ko je to odlučio? Izvesno je da Rusija ovde ima poslednju reč, i nije teško pogoditi kakva će njihova odluka biti. Srećna je okolnost da ruskim parama neće ni biti izgrađeno ono što nije od ruskog interesa.

 

      Srpski dinar za albanski projekat

 

Na poslednjem sastanku ministara spoljnih poslova država regiona, održanog 25. marta ove godine u Prištini, Johanes Han (čovek sa neverovatnom namesničkom titulom "Komesar za dobrosusedstvo i pridruživanje"), ponudio je "dostupnih 100 miliona evra" iz evropskih fondova za izgradnju planirane saobraćajnice.

Reč je o novcu koji mora biti povučen ove godine i u pitanju je tek deseti deo vrednosti cele investicije. Znajući da je glavni teret izgradnje buduće saobraćajnice na sebe preuzela Vučićeva vlada, ministar spoljnih poslova lažne države Kosovo, Hašim Tači, imao je puno razloga da se raduje, pa je rekao da "projekat transportne mreže predstavlja konkretan korak saradnje zemalja regiona". Manje diplomatski rečeno: da će Srbija da plati doprinos velioalbanskoj ideji, u koju se auto put Niš-Priština-Tirana-Valona, savršeno uklapa!

U sred tog sastanka, javila se video-linkom iz Brisela i Evropska komesarka za transport, Violeta Bulc, koja je tom prilikom rekla: "Vaš region treba da bude bolje povezan i mislim da Srbija može puno da uradi u tom pravcu!"

Dok se sve ovo dešavalo u Prištini, albanski premijer Edi Rama, jasno je poručio iz Tirane da će se "nacionalno ujedinjenje Albanaca ostvariti u Evropskoj uniji"! Kome još nije jasno posle takve izjave da je svaki dinar ili evro koji Srbija uloži na tom putu, istovremeno i ulaganje u projekat Velike Albanije i ko će da odgovara za ovakvu veleizdaju?

Ali, Vučić i dalje insistira na ulasku u ovaj veleizdajnički posao, bez obzira što je jasno da će naneti Srbiji istorijski udarac.

Takozvana Studija o izvodljivosti auto-puta Niš-Priština-Tirana-Valona je u pripremi. Vučićeva vlada se već hvali tom činjenicom. Resorna ministarka kaže da će Studija biti gotova do jeseni.

A, rehabilitacija železničke pruge Kraljevo-Rudnica (koja bi spojila Srbe sa severa Kosova i centralnu Srbiju), kao i još dvadeset strateški važnih lokalnih i regionalnih železničkih trasa u Srbiji (koje izgledaju kao sa kraja devetnaestog veka), može da sačeka.

Treba podsetiti i na to da je Srbija posle Drugog svetskog rata, zbog nametnute ideje "proleterske solidarnosti", demontirala čitave fabrike i prebacivala ih kao pomoć Enver Hodžinoj Albaniji.

Za vreme Titove Jugoslavije, udomila je na svojoj teritoriji više od 200 hiljada emigranata iz Albanije, podigla je fabrike i poljoprivredne kombinate u svakom kraju Kosova i Metohije, zaposlila ih, školovala i izgradila svu potrebnu infrastrukturu, uključujući i mrežu puteva. Tako je uzgojila "guju u nedrima", koja se kasnije pretvorila u jezgro separatizma.

Od početka američke okupacije Kosova i Metohije 1999. godine, pa sve do danas, Srbija ne može da popiše svu svoju imovinu i da obezbedi nepristrasnu međunarodnu arbitražu kojom bi vratila ono što joj pripada. Ali, zato je Vučićev režim svim silama skočio na noge da se zaduži još jednim kreditom (ili sa više njih), kako bi albanski projekat širenja na južnu i centralnu Srbiju uspeo.

Šta je Vučić, ustvari, ponudio kao svoju "viziju" koja Albancima sa Kosova i Metohije i Albancima iz Albanije, širom otvara vrata ovog dela Evrope?

 

      Napredovanje velikoalbanskih projekata

 

A, 29. avgusta prošle, 2014. godine, u Berlinu, u svojstvu predsednika Vlade Srbije, Aleksandar Vučić je učesnicima konferencije o Zapadnom Balkanu, predstavio tri infrastrukturna projekta za koje je odmah rekao da su "od prioritetnog značaja za ceo region", među kojima je bila i izgradnja autoputa Niš-Priština. Tada je prvi put rekao da je u pitanju investicija koja ima "okviran" predračun 840 miliona evra (sa pristupnim putevima skoro milijardu evra).

Predložio je Vučić i stvaranje carinske unije u regionu i rad na skraćivanju birokratskih procedura i čekanja na granici, što je izazvalo podsmeh prisutnih nemačkih privrednika, koji dobro znaju za "balkanske carinske mafije", od kojih nijedna lokalna oligarhija ne želi da se odrekne, a ponajmanje ona Vučićeva.

U nastavku svog neurotičnog "nastupa", predložio je i da Srbija finansira rekonstrukciju dve železničke trase (Beograd-Podgorica-Skadar-Tirana) i (Beograd – Bijelo Polje – Peć – Klina – Glogovac – Priština). U oba slučaja, reč je o trasama koje bi pomogle Albancima sa Kosova da "izađu iz sebe" i prostru se po centralnim delovima Srbije, što je i konačni cilj velikoalbanskih planera.

I za ovaj posao imao je već spremnu "okvirnu" cenu od 525,9 miliona evra.

Vučićevo ludilo se tu nije zaustavilo, pa je izašao sa predlogom da se gradi i železnička trasa od Bijelog Polja preko Berana do Peći (gde nikada nije ni postojala pruga!).

Prema planovima koje su mu njegovi evroatlanski prijatelji dali da promoviše, na toj relaciji treba da se izgradi 103 kilometra šina, a Srbija bi učestvovala u plaćanju troška dela investicije od oko 850 miliona evra! Zašto bi Srbiji jedan takav trošak trebao, a reč je o saobraćajnicama koje nisu od interesa za razvoj Republike Srbije?

 

      Cena "patriotskog" puta

 

Albanska vlast na Kosovu, platila je jednu trasu auto-puta Priština-Tirana, koji je koštala milijardu evra! Ispostavilo se da je u pitanju putna trasa koja je komercijalna dva meseca godišnje.

Shvativši valjda da je cena povezivanja "Velike Albanije" preskupa, Tačijeva vlada u Prištini je došla na ideju da iskoristi prisustvo NATO pakta i otrcanu priču o "povezivanju regiona". Vučić je tu došao kao nekakav velikoalbanski menadžer, na koga u početku niko nije računao, ali koji se pokazao najspremnijim da uključi Srbiju u finansiranje saobraćajnica koje će povezati sve Albance, gde god ih ima u zagraničnim područjima, Srbije, Makedonije i Crne Gore.

U pozadini izgradnje svih saobraćajnica koje povezuju sve zemlje članice NATO pakta na Balkanu, stoji američka firma "Bechtel" (nekadašnji ogranak korporacije Džordža Buša), koja je bila glavni izvođač radova na autoputevima u Turskoj, Hrvatskoj i Rumuniji. Tačnije, gde god je prisutan NATO pakt na Balkanu, tu je i kompanija "Behtel", poznata po kriminalnim maržama koje idu i do 40 odsto od ugovorene cene!

Dvojica francuskih novinara, Žan Arno Deran i Loran Žeslen, inače vrsni poznavaoci prilika Balkana, objavili su veliki istraživački tekst u francuskom mesečniku "Mond diplomatik", o finansijsko-političkoj i strateškoj pozadini projekta autoputa Tirana – Priština, u kome činjenicama potvrđuju da je reč o projektu koji je dobar za NATO pakt i za realizaciju saobraćajnica neke buduće velikoalbanske države.

Uzgred, treba reći i to da albanska vlada na Kosovu nikada nije objavila ugovor o izgradnji ovog autoputa, mada je poznato da trasa izgrađenog autoputa prema Albaniji, košta 25 posto bruto domaćeg proizvoda Kosova!

Albanski poreski obveznici sa Kosova koji danas isplaćuju američki kredit za autoput do Tirane, ovu trasu sarkastično zovu "patriotski put". Srpsko iskustvo o "patriotskim projektima", nemerljivo je skuplje, ali će Vučićev naum da pomogne okupljanju svih Albanaca u jednu državu, dovesti u pitanje dalji opstanak Srbije kao države sa nešto preostale suverenosti.

Da bi slika bila jasnija, treba reći da je put od Beograda do Skadra preko Kosova danas dugačak 594 km, a završetkom autoputa Niš-Priština, biće znatno kraći. Jasni su razlozi zbog kojih je Albancima potrebna putna mreža kojom će na jugu izaći na Jadran, a na severu u Srbiju i dalje u Evropu. Srbima ta saobraćajnica uopšte ne treba! Njome će doći samo nevolje.

Interesantna je i sudbina auto-puta od Prizrena do Merdara, nazvanog „Ibrahim Rugova", po bivšem albanskom političkom vođi. Kada bude potpuno završen, autoput će biti ukupne dužine oko 102 kilometara.

Od granice Albanije do Prizrena ima samo 18 kilometara. Dakle, za sat vremena se ovim putem može doći iz Albanije do ulaza u Kuršumliju! Za Srbe od Merdara do Kuršumlije, taj autoput znači samo albanizaciju i iseljavanje.

Koliko je Albancima stalo do ove deonice puta, najbolje govori i podatak da je na njemu, tokom dve i po godine, danonoćno radilo 2.500 radnika. Izvođač je, takođe "Behtel", američki konzorcijum koji je gradio i autoput u Albaniji.

Auto put od Prištine do Kosovske Mitrovice, radi se već nekoliko godina, ali u delovima. Prema pisanju albanske štampe na Kosovu, taj projekat bi bio odavno završen da nije činjenice što su Srbi stoprocentno stanovništvo od severne Mitrovice do graničnog pojasa kod Leška i Rudnice.

Da je u pitanju obrnuta situacija, i da su Albanci na toj teritoriji u većini, odavno bi se Vučićeva vlada potrudila da digne neki kredit i sagradi im put do centra Šumadije i Beograda, kako bi lakše išli u Evropu i još lakše naselili ovo što je preostalo od Srbije.

Na zapadnim prilazima Prištini, pored vidljivo porušenog srpskog groblja, krenula je izgradnja dva kraka auto-puta do Skoplja.

Ali, tu se ne završava mapa putne mreže kojom bi Albanci označili postojanje svoje etnički čiste države u kojoj bi se našli delovi Srbije, Makedonije i Grčke. Da li to to bio glavni razlog zbog koga je NATO pakt kreirao ideju i o auto-putu Niš-Priština?

 

      Kuda vodi njegov put?

 

Ovog proleća, evropski komesar za dobrosusedstvo i pridruživanje, Johanes Han, organizovaće konferenciju (21. aprila u Briselu), na kojoj će ozvaničiti početak izgradnje auto-puta Niš-Priština-Tirana.

Ponudiće i deseti deo potrebnih sredstava iz takozvanih IPA fondova, kao takozvanu "grant investiciju", koju Srbija treba da prihvati. Zvanično, Evropska unija će izdvojiti milijardu evra za putnu mrežu Zapadnog Balkana, ali nije precizirano šta će kome biti namenjeno, koliko toga će Srbija povući u obliku kredita i zajmova a koliko okolne zemlje, a posebno Kosovo čije postojanje kao države Brisel ne osporava.

Ipak, ono o čemu Johanes Han ne priča, Vučić je spreman da odmah podeli sa svojim poslovnim i intimnim partnerima. Na taj način je i procurela informacija o spisku njegovih suludih ideja "regionalnih projekata", u koje želi po svaku cenu da uključi i Srbiju, mada joj većina od tih hipotetičkih poslova neće doneti ništa osim štete i zaduživanja.

Na stolu kod njegovih "psihijatara" u Briselu, nalazi se i njegov projekat nazvan "Inicijativa za slobodniji protok robe do uspostavljanja carinske unije", kojom bi bila obuhvaćena Srbija, Makedonija, Crna Gora, BiH i Albanija.

Poseban akcenat je stavljen, naravno, na Albaniju! Na papiru koji je Vučić poslao nadležnima u Briselu, u delu gde obrazlaže njegovu "Inicijativu", piše da je smisao svega "efikasniji i jeftiniji protok robe, uspostavlja se spoljnotrgovinska politika prema trećim zemljama, formiranje Unije mladih Zapadnog Balkana (Unija bi obuhvatala Srbiju (uz obavezno uključivanje mladih Albanaca sa Kosova), Crnu Goru, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Sloveniju, Albaniju), izgradnja autoputa koji bi omogućio povezivanje Kosova sa Koridorom 10, rekonstrukcija putnog i pružnog koridora Srbija – Crna Gora – Albanija…", i mnogo toga još.

Ali, sve sa ciljem da se Albanci izvuku iz izolacije u koju su upali ostvarenjem svojih separatističkih ideja i otimanjem istorijske i državne teritorije Republike Srbije. Tačnije rečeno, Vučić je svojim akcijama već postao deo projekta velikoalbanskog širenja na ostatak Srbije.

Da nije bilo promene vlasti u Grčkoj i jasno postavljenog odnosa Grčke prema Albaniji i Albancima (a posebno prema velikoalbanskoj ideji), Vučić je bio spreman i da u sred Atine stavi na sto predlog da i Grčka učestvuje u izgradnji jedne trase autoputa sa Kosova do letovališta koja su tradicionalno, već decenijama, popunjena srpskim turistima.

Konačno, građani Srbije moraju znati i to da su posle potpisivanja kapitulacije sa NATO paktom u Briselu, sadašnji srpski vlastodršci, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, otvorili vrata daljem porobljavanju ove države i njenih građana.

Investicija u auto put Niš-Priština-Tirana, poslednji je signal da se pruži otpor ogoljenom nasilju zapadnih okupatora. U protivnom, Srbija će biti naterana da napravi, ne samo puteve i pruge, nego i nove gradove na teritoriji buduće Velike Albanije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

I HRVATI POTVRĐUJU DA AMERIKA FINANSIRA STVARANJE “VELIKE ALBANIJE”

 

Američki projekat za stvaranje "Velike Albanije" realizovaće se za nekoliko godina, polako, na vojni i diplomatski način, piše hrvatski dnevnik Slobodna Dalmacija.

"To je nezaustavljivo ujedinjenje Albanaca", rekao je u Tirani albanski premijer Sali Beriša, koga su regionalni mediji komentarisali kao reklama projekta "Velike Albanije". Ova ideja je razmatrana tokom 100. godišnjice proslave nezavisnosti Albanije, koja se obeležavala u Tirani, Prištini, Skoplju …

                                                  Ništa bez američke podrške

Do kraja 2010, Kočo Danaj, direktor Regionalnog zavoda vizionarstva, rekao je da će se u 2013. godini , mirnim putem “vršiti spajanje” da bi se formirala velika albanska teritorija. Dok neki analitičari potvrđuju da je nova albanska država pravi projekat i da kao takav podiže strahove koji mogu doneti nove tenzije, drugi opravdaju i kažu da su Berišine reči pogrešno protumačene.

Američki projekat stvaranja "Velike Albanije" se realizuje tokom svih proteklih godina vojnim i diplomatskim sredstvima. Postoji istorija američkog angažovanja u regionu, ali kada je u pitanju ovaj projekat, treba istaći najmanje dva važna detalja. To je američko i NATO bombardovanje Srbije 1999, nakon čega je NATO na Kosovu je rasporedio 50.000 dobro naoružanih vojnika.

Ovde je i Ohridski sporazum koji je SAD projekat, i kojim je počeo proces političkih reformi u Makedoniji kroz ustavne amandmane i usvajanje niza novih zakona koji obezbeđuju veća prava za Albance u Makedoniji. Dok treća tačka, kao sto se govori u hrvatskom dnevniku, je da podrži nezavisnost Crne Gore i Kosova, čime je oslabio Srbiju, što je posluzilo postizanju “regionalne ravnoteže”. Američkč politika, sa ovim diplomatskim i vojnim obavezama, priprema projekat "Velike Albanije", kaže analitičar Jadranka Polović.

Ona je naglasila da :"Jugoistočna Evropa, kako u prošlosti, pa čak i danas, postala je značajan geopolitički i geostrateški značaj, koji određuje političku budućnost regiona. Povezan sa Mediteranom, Bliskim Istokom, Kavkazom i Centralnom Azijom, kao i Dunavski region i Centralna Evropa, je uvek bila predmet interesa velikih sila. Zbog važnosti energije u dvadesetprvom veku, veku geopolitike, ovaj prostor pretstavlja važne tranzitne puteve i područje na kome se susrecu jake konkurencije centara svetske moći. U stvari, Istočna Evropa je najkraći tranzitni put između zapadne Evrope i područja bogatim naftom i gasom u Centralnoj Aziji i Kaspijskom basenu, i kao takav je u stanju da postane deo novog geopolitičke velike utakmice, a onda se na tom prostoru susreću interesi Sjedinjenih Država, Evrope, Rusije i Turske ", ističe Polović.

Svaciji interesi, ali nema nigde interesa Srbije i srpskog naroda…

Hrvatski stručnjak dodaje da američka dominacija u Evroazijskom projektu, zapravo počinje u istočnoj Evropi , Albaniji, a završava se u Kini. Sjedinjene Američke Države, njegova geostrategija ka centralnoj Aziji, mreža podrške pro-američkim zemljama u istočnoj Evropi, Makedonije, Albanije, Rumunije, Bugarske, Turske, Grčke, u tom kontekstu od nedavno i Kosova, kao i zemlje Kaspijskog regiona – Azerbejdžan i Uzbekistan – kao i Gruzija i Ukrajina, koja, kaže ona, pretstavlja širenje globalne amerikanizacije strateškog ujedinjenja .“

"Lideri albanskog nacionalnog pokreta, ovih dana su izjavili da su se SAD i Rusija složili da revidiraju granice, tako da Preševo, Kosovo i verujem deo Makedonije i Crne Gore, će se naći u Bangladešu.(???) Sjajno! Verujem u to, jer je konfiguracija trenutnog učinka regiona bivše Jugoslavije učinjena na način dva integraciona procesa: članstvo u NATO-u i Evropskoj uniji. Nacionalne države su izgubile smisao, i globalni akteri napreduju u proširenju projekta u napredne demokratije, ljudskih prava i slobodnog tržišta, što znači i globalizaciju siromaštva u regionu. Nove države su potpuno zavisne od stranog kapitala, a ovih dana vidimo hrvatsku Vladu kao primer da usvoji sve što da strani moćnici kažu.“

Sve ono sto smo odavno znali o pravoj nameri Amerike, je još jednom slavodobno potvrđeno i kod Hrvata u njihovim medijima. Na vlasti Srbije koju smo mi birali, a oni se među sobom izabrali, leži odgovornost hoće li Srbiju sačuvati kao državu, ili će je prepustiti „Zapadu“, kao što je to urađeno 1999, a mi postali moderni robovi svetske demokratije…