ЛОМЉЕЊЕ КИЧМЕ СРПСТВА: СРПСКИ ПРЕДСТАВНИЦИ У ИНСТИТУЦИЈАМА СЕПАРАТИСТИЧКОГ СИСТЕМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ, БЕЗ МОЋИ..!??

 

Избори за "парламент" сепаратиста на Косову и Метохији одржани 11. јуна, после 17 година вратили су на власт савез који чине вође албанских терориста Рамуш Харадинај, Хашим Тачи и Фатмир Љимај. На тај начин они су себи обезбедили имунитет и недодирљивост пред судовима у случају да због злочина буду покренути процеси против њих.

За то су имали и свесрдну подршку Запада али, ма колико невероватно звучало, ни подршка српских издајника није изостала. Она долази од самог врха српске Владе, доскорашњег премијера а сада већ председника Србије Александра Вучића, пре свега кроз "Српску листу" коју је за те потребе основао.

 

                        

 

У опширној предизборној кампањи за изборе туђе државе на сопственој територији којом се координисало се из Београда, медији су бесомучно понављали како су ти избори судбоносни за наш народ и да „једино ‘Српска листа’ има подршку Београда".

За њу је требало гласати јер „…једино ‘Српска’ има капацитет да спречи формирање ‘војске Косова’ у нашој кући, да сачува од гашења институције Републике Србије и да заштити угрожен опстанак Срба на КиМ".

Таквим обећањима би се слатко насмејали у Народном покрету Срба са КиМ "Отаџбина" само да ситуација није крајње озбиљна јер "постоји толико примера да су сва Вучићева обећања лаж и манипулација застрашеног народа у целој Србији а нарочито на КиМ" кажу из инфо службе за Магазин Таблоид.

"…Институције за које он каже да их ‘чува’ и да ће то и даље чинити, су скоро све предате сепаратистима у Приштини, а народ који Вучић ‘штити’ свакодневно бива пребијан, како од стране Албанаца тако и од стране његових батинаша.

Уколико то Запад од њега затражи ‘војска Косова‘ је најмање на шта ће пристати, да ли у форми безбедносних снага или под неким трећим називом потпуно је небитно. Управо је из тог разлога ‘Отаџбина’ позивала Србе на бојкот сепаратистичких избора јер учествовањем на њима, осим легализовања непризнате парадржавне творевине, не могу утицати на било које политичке одлуке Приштине.

Треба подсетити грађане Србије да су Албанци 12 година бојкотовали све изборе које је расписивала Република Србија…" и баш захваљујући томе успели су да остваре своје намере.

Међутим, та и таква обећања "Српске листе" ни сепаратистима нису била смешна па су им због помињања одбране српских интереса одредили казну од 25.000 евра, непосредно пре одржавања самих "избора".

Ако та листа није могла да одбрани свој предизборни, маркетиншки спот, како ће онда остварити било шта што је заиста судбински важно за наш народ? Али Срби који на Косову и Метохији живе, то ионако знају па се власт из Београда служила правим и нескривеним терором како би их приморала да узму учешће на овим изборима.

Методе којима се то чинило натерале су, а први пут од увођења вишестраначког система у Србији, амбасаде пет земаља Квинте (водећих ментора независног Косова са Запада) да јавно затражи од београдских власти да престану са притисцима на косовске Србе!

Ни за њих није било дилеме да иза претњи, суспензија и инцидената стоје Марко Ђурић, то јест Канцеларија за Косово и Метохију односно Александар Вучић, што се видело и у самом обраћању. Може ли да буде горе него када они који су извршили војну агресију и бомбардовали Србију како би преотели КиМ, данас упозоравају српску власт да у активностима у том правцу смањи притисак над Србима!?

Ето, и ти избори су прошли. Као и сви претходни сепаратистички избори до сада, били су препуни безакоња, лажи, неправилности… Тако је у јавности објављен број српских гласача премашио број Срба који излази на оне изборе које расписује држава Србија!

То као да никоме не смета чак је овде постала норма јер су и Албанци бројем гласача надмашили не само оне који имају право да гласају већ и број становника на простору на коме се избори одвијају! Нема притужби ни на то…

Захваљујући залагању београдског режима, српски народ је противно својој вољи добио "представнике" у највишим органима сепаратистичког система. То је са собом повукло и нешто о чему нико није размишљао, јер не само да је народ доведен у позицију потчињеног терористичким вођама, чије су формације над њим извршили нескривени геноцид, већ су га учинили и њиховим савезником! Нажалост и међу Србима има оних који ће на то свесно пристати, па чак и уложити завидан труд без обзира што заступају дубоко омражене ставове у народу.

"…Некада смо били сложни, сви као један. Били смо спремни да погинемо како би смо сачували Косово и Метохију а данас имамо Србе који се бију међусобно за место слуге у албанској власти која их сатире…" каже један од Срба који са неверицом све то посматра. Борба Срба, углавном садашњих али и бивших чланова "Српске листе" за позицију у сепаратистичкој влади, стравична је и бескрупулозна. Али не за идеје које у јавности истичу.

Полусвет сконцентрисан у "Српској листи" нема никакву политичку тежину и у њиховим поступцима треба гледати искључиво потезе Александра Вучића. Актуелном режиму у Београду је из неколико разлога битно да чланови СНС-а окупљени у "Српској" буду једини српски представници у институцијама сепаратистичке власти из Приштине. Један од разлога је контрола којом Александар Вучић покушава да утиче на свако политичко деловање Срба на КиМ.

Други разлог је да се ова, наводно, неподељена подршка користи као оправдање за издају коју Вучић спроводи. "…Не треба занемарити ни финансијски аспект, јер се немала средства која стижу из сепаратистичких институција користе за додатни притисак на Србе" наводе из Покрета „Отаџбина".

А, о каквим се то Србима ради, понајбоље је показао Александар Јаблановић када је сепаратистичким надлежним органима уложио тужбу зато што су Срби на Косову и Метохији гласали – са српским документима! Разлог овоме је био једино тај што његова минорна странка није освојила ниједно посланичко место у парламенту сепаратиста.

Случај Љубомира Марића, избеглице из несрећне колоне протераних из Хрватске, у току геноцидне акције "Олуја", још један је пример од каквих се људи састоји Вучићева "Српска листа".

Марић је половином децембра прошле године смењен са министарске позиције у такозваној Влади сепаратиста. Налазио се у "Трепчи" када је примио вест коју је тешко поднео па се истог момента онесвестио.

Покушаји присутних да га врате у живот нису успели, па је морала да интервенише дежурна екипа Дома здравља у Звечану и да га реанимира. Ето, преживео је и већ га је чекао нови посао у Канцеларији за Косово и Метохију. ,

Брат градоначелника Новог Брда по систему сепаратиста, Сретен Ивановић, познат је по иновативним методама којима је привукао највећи број Срба да конкуришу за такозвану "војску Косова"…

Ни заменик "премијера такозване републике Косово", Бранимир Стојановић, не одудара. Са још два брата двориштем је јурио за својим оцем, ухватили су га и угурали у ауто те силом одвели да гласа на сепаратистичким изборима још и пре него што је Бранимир почео да се бави политиком!

Одбојност према томе код његовог оца, долазила је од сећања на деду и бабу које су арбанашки зликовци на њиховом имању, са још једним радником, измасакрирали, раскомадали.

Остали, ако се по злу нису доказали, то само значи да им интелектуални ниво то не дозвољава. Такав је Горан Ракић из Косовске Митровице, на пример. Такви су само послушни, језиво послушни. Сада ће интересе српског народа на Косову и Метохији представљати управо ови, наметнути "представници Срба". Питање је – шта после њихове победе?

"…После овога не очекујем ништа" каже један Марко Б. са централног и додаје: „…али, мислим да је то и најгоре. Јер све што су радили било је изразито на штету наших интереса. Многе су натерали да се иселе или су нам онемогућили живот. Знамо да се ни сада ту ништа неће променити и то што знамо да ће наставити са свиме што су до сада радили страшније је од било ког очекивања које можемо да имамо…"

Људи који су заправо требали да представљају српску елиту на Косову и Метохији и да буду стожер одбране државе, дубоко иза линије фронта, агресивно су маргинализовани а данас чак и толико угрожени да најчешће не желе да се у јавности појављују под својим именом у страху од последица по себе и своје најближе. Један од њих, З. Д., који са огорчењем посматра пропадање свог народа, за Магазин Таблоид каже:

"…Нисам очекивао промене на боље. Албански политички прваци  не мисле да мењају ситуацију јер каква је сада најбоље је по њих. То су све сами ратни команданти и профитери огрезли у корупцији, криминалу и злочинима. Њима је стало да се одрже на власти како би се и даље богатили и бахатили на рачун заглупљеног народа и сачували се од сваке одговорности.

Они одговарају и тзв. Међународној заједници, која их тиме држи у шаци, јер такви испуњавају све захтеве који пред њих буду постављени. А, заузврат, њима је омогућено да се и даље баве криминалом, да над тим активностима имају монопол и да у својој средини буду заштићени…

Наравно, и међународни представници имају енормну апанажу од прљавог новца коју албански политички прваци отимају и перу. Што се Срба тиче, мислио сам да ће "фирер" Вучић дозволити фер и поштене изборе међу Србима.

Очекивао сам да ће дозволити Србима да изаберу најбоље међу својима који би се истински борили за права Срба макар и у сепаратистичким институцијама, кад нас је већ гурнуо у њих. Тако изабране представнике Срба би безрезервно требала да подржи држава Србија и стане иза њих.

Та борба би се сводила на алармирање покушаја Албанаца да загосподаре на КиМ на свим нивоима а тада укључени аларм би властима Србије био сигнал за лобирање код Међународне заједнице…" закључује наш саговорник резигниран Вучићевом политиком према Косову и Метохији.

Природно је запитати се – да ли су Срби имали избор, јесу ли могли да рачунају на неку другу опцију, неко друго решење? У "Отаџбини" тврде да је то није било могуће.

Услед толиког притиска, претњи, уцена које су долазиле од стране Београда, од стране директора преосталих малобројних српских институција, од стране хорди батинаша, апсолутно је било немогуће да било ко други победи осим Вучићеве "Српске листе". А зарад останка на власти Александар Вучић ће Западу понудити све.

Промену Устава је већ најавио, тако да морамо очекивати све најгоре, кажу Срби из "Покрета" трудећи се да реално сагледају проблем у коме се српски народ на Косову и Метохији налази.

Срби који су упорни и истрајавају у напорима да опстану на простору Косова и Метохије свим силама се труде да не постану део сепаратистичке машинерије која кроз своје „институције" одузима Србима целокупан идентитет. У личним документима „републике Косово" више нису Срби већ "Косовари". Нико их не пита нити имају право да се изјасне о себи. Интеграција по Бриселском споразуму не представља ништа друго до грубу асимилацију каква је спроведена над Србима у Албанији под влашћу Енвера Хоџе.

Ово исто, из свог угла, тврди и наш саговорник З.Д. : „…Десило се да је Српску листу формирао ‘фирер’ Вучић од својих сатрапа који ће га безрезервно слушати и прихватати, чак и потписивати оно што њему одговара до тоталне издаје и прихватања независности Косова како би ‘фирер’ одвео Србију у ЕУ и НАТО. Дакле, спаса нам нема али пропасти нећемо што је рекао Никола Пашић. ‘Фирер’ Вучић ће кад тад пасти јер ово што ради не може да траје дуго ни пред људима ни пред Богом…".

Да зло не би пред Богом трајало више него што то народ може да издржи, неопходно је сетити се Бога и завапити за помоћ. Покајати се због свега што смо олако схватали, учинили или пропустали а нисмо смели.

Да би се то пак десило, потребни су и у Цркви људи који ће народ извести на пут. А, којим то путем иду пастири узуриране Епархије рашко – призренске? Истим оним којим и српски режим, чак су и први утабали стазу издаји.

Од прогона владике Артемија 2010. године, није више било препрека издаји Косова и Метохије ни у Цркви. Први су организовали сусрете са "званичницима" сепаратиста са Косова и Метохије као са државним представницима, први од њих примали средства за спонзорисање догађаја од важности, први прибавили лична документа такозване "републике Косово". Данас су у томе раме уз раме са режимом и једни другима указују највише почасти док коорднисано раде на стварању нове албанске државе.

Народ, ако није "њихов народ" који ће их беспоговорно и слепо пратити у ономе што раде, онда није народ уопште. Није мали број породица које кроз пропали плафон своје собе гледају ведро небо и звезде над својим главама…Бројни су и они који својој деци не могу да пруже ни редован оброк или пристојну одећу јер не могу да се запосле.

У институцијама такозване „републике Косово не желе а у српским не могу јер њихови одговори на питање о актуелној „власти и/или владикиТеодосију" нису задовољавајући. Они остају социјални случајеви са све већим проблемима.

Као такви идеална су подлога за разне малверзације посебно при додели хуманитране помоћи јер њоме се овдашњи Срби држе "под контролом". Они који стекну поверење владајуће касте, могу да се нађу на листи угрожених којима ће бити додељена помоћ али увек у количини која ће их одржати у статусу угрожених – тако чине "здраву основу" за даље потраживање хуманитарне помоћи.

А све велике донације иду баш преко Епархије која је у предности јер једина поседује базу података путем које се може стећи увид у потребе угрожених Срба на који овде живе. Због тога на највећу срдачност наилазе они гости који долазе са извесним количинама хуманитарне помоћи које угости лично Теодосије.

Групе ходочасника које долазе „само" да би обишле светиње, најчешће приме прости монаси који их послуже кафом а многи тврде да чак „никога" у манастирима нису видели односно да их нико није примио.

"…Окретао сам се у порти манастира која је била сабласна колика је пуста. У једном тренутку сам угледао како се на прозору конака померила завеса и мислио сам да ће неко изаћи. Чекао сам, чекао… на крају сам схватио да узалуд чекам, окренуо сам се и отишао" поражено описује посету манастиру Бањска уредник једног локалног медија са севера Косова и Метохије.

Пристигла хуманитарна помоћ дистрибуира се углавном преко организације "Мајка девет Југовића" коју води Светлана Стевић, протиница из Звечана. На сајту те организације објављено је како је "у оквиру последње акције помогнуто је тринаест породица, а укупно је подељено 55 коза и јарића. Козе и јарићи су откпуљени са Фарме наше организације, а исти новац уложен у проширење штале за краве у оквиру наше фарме крава".

На терену је то изгледало мало другачије. Неколико породица које се овде помињу, а о којима Магазин Таблоид има сазнања, нико из ове организације није обишао. Козу са јарићима довезао је Албанац од кога су и купљене(!). Једно од јарића је тако оболело да је лечење за њега на крају износило готово колико и сума за коју су купљени…

Извор, који нам је доставио информације, верује да то није случајно. Брига за прикупљањем материјалних добара већа је од бриге за помоћ угроженима. Но, верује, и то са одређеном сврхом, па одсечно каже: "…Српство на Косову  се заснива на тим људима. А кад њима кичма буде сломљена, пропашће и земља".

Аутор: Иван Максимовић – дописник магазина “Таблод” из Косовске Митровице

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

POLITIČKI OPSTANAK KROZ FUTUR: PROPAGANDNI EFEKTI, ŠARENE LAŽI I OBMANE PREDSEDNIKA VLADE U SRBIJI!?

 

Obećanje, ludom radovanje. Ta narodna mudrost, koja pedagoški upozorava lakoverne, ne važi za Aleksandra Vučića. On istovremeno obećava i ludački se raduje svojim lažima. Za 25 godina karijere Vučić je stekao ogromnu imovinu, nekoliko stanova, kuća, krcate sefove i tajne račune u inostranstvu, nosi odela koja koštaju desetak hiljada evra, a na ruci mu blista „Humbolt" sat od 42.000 evra…

A, sve to bez ijednog dana radnog staža. Sve samo zahvaljujući politikantskim lažima i prevarama, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši glavni urednik dnevnih listova Dnevni Telegraf, Nacional i Pravda, i dugogodišnji Vučićev saradnik i prijatelj.

 

                    Predrag Popović

 

Prvih 15 godina obećavao je granicu od Karlobaga do Virovitice, letovanja na starim srpskim plažama od Dubrovnika do Rovinja, čišćenje kosovske kolevke od Albanaca i oslobođenje Stare Srbije od Makedonaca.

Junački je, s bezbedne udaljenosti, palacao protiv „ustaša, balija i NATO-nacista", pozivajući normalne ljude da ginu i ubijaju. Iza tih ratnih avantura ostalo je 200.000 grobova, milion bogalja, dva miliona izbeglica svih nacionalnih i verskih opredeljenja. Dok su tuđe mame crnu vunu prele, njegova Angelina mu je pomagala da se useli u stan od 117 kvadrata u „Ju biznis centru" i da opremi vinski podrum u porodičnom zamku u Jajincima.

Kad je istrošio nacionalističku verbalnu municiju, zbunio je neprijatelje i prešao na njihovu stranu . Radikalske laži zakopao je dublje nego Slavka Ćuruviju, da bi slučajno preživelim žrtvama ponudio nove, civilne, Vašingtonu i Briselu dopadljive obmane.

Rasterećen obaveze da bar pokuša da ispuni obećanja, na sav glas je ponavljao mantre o borbi protiv kriminala i korupcije, ekonomskom oporavku, novim investicijama i boljem životu.

Šarene laže su naišle na plodno tlo, decenijama đubreno nesrećom koju su širili SPS, DS i sve mutacije DOS-a. Iscrpljeni balansiranjem na ivici egzistencije, građani su 2012. i u dva sledeća izborna cirkusa iskoristili demokratsko pravo da od sebe naprave budale i da opet poveruju dokazanom prevarantu.

Za 1.500 dana vladavine Aleksandar Vučić je plasirao isto toliko očiglednih laži. Iako je i Maks Veber tvrdio da lažov mora da ima dobro pamćenje, Vučić je smislio efikasniji način odbrane od istine. Kad god bi bio uhvaćen, jednu laž zatrpavao je s tri nove, uvek sikćući na kritizere, agresivno i strasno kao da veruje sebi.

Dokazujući da su mu, kao deca majci, sve prevare jednako mile, s istom energijom obećavao je kule i gradove, otvaranje fabrika, veće plate, med i mleko. Mediji pod njegovom kontrolom svakodnevno tim iluzionističkim trikovima hipnotišu očajne podanike. Na kraju, sve što je obećao glasačima, ispunio je sebi i svojoj dvorskoj sviti.

Najveću i najskuplju prevaru Vučić je nazvao „Beograd na vodi". Za potrebe izborne kampanje 2012. doveo je bivšeg njujorškog gradonačelnika Rudolfa Đulijanija, koji je imao čast da prvi sasluša bajku o velelepnom gradu na obali Save.

– Postoji veliki broj investitora koji su zainteresovani za učešće u ovom projektu, ali o njima sada ne mogu da govorim jer će svi morati da prođu tendersku proceduru. Od taksi za građevinsko zemljište ostaće nam 451 milion evra, što pokazuje da je projekat isplativ i ne zahteva zaduživanje Beograda. Projekat „Beograd na vodi" može da bude realizovan za osam godina, a tržišna vrednost izgrađenih objekata trebalo bi da iznosi više od četiri milijarde evra – rekao je Vučić i, naravno, slagao.

Nije bilo nikakve tenderske procedure, posao je zvanično dobila arapska kompanija „Igl Hils" Mohameda al Abara. Prema master-planu, koji je Vučić promovisao krajem juna 2014. prepuštajući mašti na volju, tada je najavio da će izgradnja „Beograda na vodi" početi u februaru 2015. i to renoviranjem zgrade „Geozavoda", u kojoj će biti komunikacioni centar i koja će biti prvi objekat priveden finalnoj nameni.

Prva A faza obuhvata uređenje centralnog kompleksa, kule „Beograd", rezidencijalnog dela i trgovinskog centra površine oko 200.000 kvadrata, uz koji će biti izgrađena dva ili tri hotela s pet zvezdica. Glavna železnička stanica u roku od šest meseci biće izmeštena u Prokop, a autobuska u Novi Beograd.

Na prostoru od Brankovog mosta do novog železničkog mosta, biće probijen kanal, čime će deo lokacije postati veštačko ostrvo, a dobiće se još dve desne savske obale. Na starom železničkom mostu podignuće se kafići i restorani.

U brojkama, laž izgleda ovako: centralni deo kompleksa biće izgrađen do kraja 2016. godine; „Beograd na vodi" gradiće se na oko 90 hektara; na tom prostoru objediniće se više od 400 sadašnjih katastarskih parcela; kompleks od oko 2.000.000 kvadrata poslovnog i stambenog prostora praviće se u šest faza; tokom izvođenja radova otvoriće se 200.000 radnih mesta; svaki uloženi dinar vratiće se petostruko; za pripremu radne površine za početak gradnje potreban je ulog od oko 2.000.000.000 evra; u projekat će biti uloženo oko 3,5 milijarde evra; kvadrat stambenog prostora u izgradnji će koštati 130 evra; vrednost kompleksa, kada bude završen, procenjuje se na više od osam milijardi evra; od taksi za građevinsko zemljište Beogradu će ostati više od 450 miliona evra; kod starog železničkog mosta biće podignut hotel visok 210 metara, koji će postati nova reperna tačka u Beogradu, dok će pored Brankovog mosta biti podignut još jedan objekat visoke spratnosti; iz objekata koji su predviđeni za rušenje biće iseljeno oko hiljadu vlasnika i njihovih porodica; za ovaj projekat Srbija se neće zadužiti nijednim evrom kredita…

Vučićevu megalomansku predstavu upotpunjava idilična scenografija kojom će, od jednog do drugog šoping centra, krstariti eko-voz, sve s mini-marinama i umetničkom četvrti s amfiteatrom i koncertnom salom, pored koje će biti i prostor za sport i rekreaciju.

– Do kraja 2016. na Savskom amfiteatru biće sagrađene Kula „Beograd", veliki šoping centar, dva hotela i nekoliko stambenih i poslovnih zgrada  – rekao je Aleksandar Vučić 27. jula 2014.

Stigli smo do najavljenog roka, a sa Kalemegdana bolje se vidi radikalska karaula kod Karlobaga nego Vučićeve kule i hoteli na Savi. No, dobro se vide železnička i autobuska stanice, koje se nisu pomerile ni milimetar.

Umesto 200.000 novozaposlenih radnika, agažovane su samo dve građevinske firme čiji vlasnici su bliski prijatelji braće Vučić. Vladar je rekao da se država za ovaj projekat neće zadužiti nijednim evrom, još pre nego što je potpisan ugovor s Al Abarom uzet je kredit od 130 miliona evra, a vlast se odrekla onih 450 miliona evra doprinosa.

Izgradnja „Beograda na vodi"ozbiljno kasni, ali ne i Vučić s proizvodnjom laži. Poslednja u nizu prevara vezanih za ovu fatamorganu plasirana je pre tri nedelje, kad je objavljeno da je Ministarstvo građevinastva, saobraćaja i infrastrukture odbilo da izda dozvolu za izgradnju Kule „Beograd".

Ministarstvo je 15. jula usvojilo „Zaključak", kojim je odbacilo zahtev za izgradnju šipova. Razlog je toliko banalan da zaista liči na Vučića – investitor je zahtev podneo u papirnoj umesto u elektronskoj formi.

„Izvod iz projekta za građevinsku dozvolu nije izgrađen u skladu sa Pravilnikom o sadržini, načinu i postupku izrade i načinu vršenja kontrole tehničke dokumentacije prema klasi i nameni objekta. U skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji i Pravilnikom o objedinjenoj proceduri, investitor je imao rok od 30 dana za usaglašavanje, ali je proverom u evidenciji utvrđeno da je rok protekao, a da investitor nije podneo novi zahtev", navodi se u objašnjenju razloga zbog kojih je Kula „Beograd" ostala bez građevinske dozvole.

Da bi spletka izgledala uverljivo, diktator je zakukao da su zbog tog postupka Ministarstva Arapi hteli da odustanu od celog projekta, ali su „samo zbog ličnog prijateljstva" odlučili da nastave sa izgradnjom. Režimski mediji su istovremeno plasirali priču da će Zorana Mihajlović, za kaznu, prva odleteti iz Vlade.

Istini za volju, Mihajlovićka je samo izvršila ono što je Vučić tražio. Posao kasni, investitor, bar onaj zvanični, sa celim projektom ima veze koliko i Ksenija Janković sa Tamarom Đukanović, a vladaru Minhauzenu nedostaje opravdanja zašto je to tako, pa je izmislio formalne razloge – eto, zločesta ministarka iz besmislenih razloga odbija da izda građevinsku dozvolu, sram je bilo.

Ova prevara ukazuje da ima istine u glasinama koje plasiraju pojedini Vučićevi saradnici. Prema tim informacijama, vladar je upao u težak škripac, ne zna kako da se izvuče iz projekta kojim je hteo da zaradi ogromne pare. Početna ideja je bila vrlo jednostavna –nekoliko zgrada u „Beogradu na vodi" podići će njegovi prijatelji iz Crne Gore i Ujedinjenih Arapskih Emirata, a i on će u taj biznis ugraditi novac dobijen od provizija.

Za uspeh tog plana bilo je potrebno samo da se za prve tri-četiri godine izgradi Kula i nekoliko stambenih zgrada, a kasnije šta bude. Iako se obezbedio međunarodnim ugovorom, koji je stavljen iznad Ustava i zakona Srbije, partneri nisu delili njegov entuzijazam, pa je ostavljen na cedilu.

U očajanju, ovog leta se za pomoć obratio domaćim tajkunima, tražeći da svaki izgradi bar po jedan objekat, kako bi se javnost uverila da se u Savskom amfiteatru ipak nešto radi. Dobio je odgovore koji su ga rasplakali. Miroslav Mišković i Milan Beko su ga grubo odbili, Stanku Subotiću ne pada na pamet da se upušta u to, on je, kao i Bogoljub Karić, od ove vlasti već dobio ono što je platio.

Miodrag Kostić mu je priznao da, i kad bi hteo, ne bi mogao da mu pomogne, jer je pred bankrotom. Građanski rat u Ukrajini naneo je ogromnu štetu njegovim poslovima, a ostale investicije se sporo naplaćuju, tako da… mrka kapa…

Zato je Vučić, gospodar života i smrti, vladar koji je bez po muke ukinuo Ustav, sad naprasno podvio rep pred opakom Zoranom i prihvatio činjenicu da ne može dobiti građevinsku dozvolu jer je zahtev poslao na papiru, a ne u elektronskoj formi… Pa, u to ne bi, ni posle gajbe piva, poverovao ni princ prestolonaslednik Danilo.

Na tu obmanu, koju izvodi četiri godine, Aleksandar Vučić je nadogradio i aferu „Savamala". Državni udar, koji su združenim snagama izvršili mafijaši pod fantomkama i policajci koji se nisu odazivali na pozive građana, odigrao se u izbornoj noći 24. aprila. Dešavanja u Hercegovačkoj ulici, kad su noću bagerima porušene zgrade, Vučić je ocenio kao „pogrešna, katastrofalna i kriminalna".

– Da li je neko smeo da reaguje na ovakav način, ko god da je, a mislim da znam kako je to bilo, ali sačekaćemo konačnu istragu i očekujem u narednih sedam do deset dana, da ne ograničavam nikoga, da to bude potpuno jasno i biće potpuna istina izneta ljudima – rekao je premijer 29. maja u intervjuu Televiziji Pink.

Ne samo deset dana, od tada su prošla četiri meseca, a istraga nije završena i istina nije izneta ljudima. Doduše, čitaoci Magazina Tabloid su mogli da saznaju istinu o „kompletnim idiotima" pod fantomkama, Siniši Malom, Nebojši dr Stefanoviću, Zvonku Veselinoviću i ostalim akterima te afere.

U borbi da dođe na vlast Vučić se služio najprimitivnijim populističkim lažima. Zaklinjao se u borbu protiv kriminala i korupcije, a sve se svelo na nezakonit progon Miroslava Miškovića, koji će konačnu reč dobiti u Strazburu, a ta reč će Srbiju koštati nekoliko desetina miliona evra.

Pod Vučićevom vladavinom doneta je uredba kojom građani stariji od 65 godina ovlašćenja za pozajmljivanje knjiga u državnim bibliotekama moraju da overe kod notara, kako bi se znalo ko će, u slučaju njihove smrti, da odgovara za eventualni gubitak knjige vredne 200-300 dinara. Ista vlast je doprinela oslobađajućim presudama Subotiću, Kertesu i Kariću, koji su bili osumnjičeni za pljačku više od sto miliona evra.

Upravo na penzionerima i drugim socijalno ugroženim slojevima Vučić je zasnivao sve svoje parazitske marketinške kampanje.

– Ne kažem da će teći med i mleko, ali tvrdim da će (kad dođem na vlast) biti mnogo bolje. Ako ne bude mnogo bolje, za šest meseci sami moramo da kupimo prnje, jer su očekivanja naroda velika. Za sebe lično to mogu da garantujem, to sam rekao i tako će da bude. Ako se za šest meseci ne vidi da Srbija ide u boljem pravcu, skloniću od odmah – lagao je Vučić pred izbore 2012.

Tada je obećavao da će struja pojeftiniti 20 odsto. Poskupela je 12 odsto, a za ovu jesen Elektroprivreda Srbije već je pripremila više od 90.000 rešenja o prinudnoj naplati. Stambeni kvadrat u Beogradu koštaće samo 380 evra, prosečna plata iznosi 500 evra…

– Samo preko mene mrtvog će RTS i RTV pretplatom uzimati pare od građana Srbije! Šta oni misle, da sam ja lud i naivan – rekao je Vučić. („Blic", 3 mart 2013.)

Skupština Srbije je 29. decembra 2015. usvojila Zakon o privremenom uređivanju načina naplate takse za javni medijski servis, kojim je određeno da se taksa od 150 dinara plaća uz račun za struju. Vučić je ostao živ i nimalo naivan, a još nije potvrđeno da li je lud.

– Ne dolazi u obzir smanjivanje penzija zato što penzioneri zaista jedva preživljavaju. („Večernje novosti", 6. oktobar 2013.) Kakve god reforme da preduzimamo, što god da se zbiva, dragi prijatelji, imajte u vidu jednu stvar koju vam garantujem, penzioneri će biti poslednji u čija će prava bilo ko smeti da dira u državi. Bolje sa naše grbače da se skida sve što može, a penzionerima nema šta da se oduzme. (TV Pink, 10 mart 2014.) U penzije ne dam da se dira. Kada bismo u ta prava dirali ne bi napravili problem samo penzionerima nego i državi („Beta", 10. mart 2014.) – govorio je Vučić pre nego što je postao premijer.

Sredinom septembra 2014. doneo je odluku da se penzije smanje za 10 odsto.

– Međunarodni monetarni fond dozvolio je veće povećanje penzija, ali ja to neću… Eto, neću! – uživao je Vučić (TV N1, 30. oktobar 2015.) u ulozi diktatora koji isključivo po svojoj volji odlučuje da li će građanima biti omogućeno da koriste ostvareno pravo na penziju.

– Srpska napredna stranka će u narednih deset godina dovesti investitore koji će uložiti sto milijardi evra – tvrdio je baron Vučić.

U prvoj godini njegove vladavine u Srbiju su stigla samo 352 miliona evra stranih investicija, nikad manje od 2001. Sledeće godine uneto je 584 miliona, a 2014. i 2015. oko milijardu evra. Dakle, ni blizu obećanih 10 milijardi godišnje.

Ne dozvoljavajući da mu činjenice kvare propagandne efekte, Vučić je nastavio da laže i o konkretnim pojedinačnim primerima.

– Vlada Srbije i finska kompanija SISU potpisali su Memorandum o razumevanju, pa bi proizvodnja kamiona u FAP-u mogla da počne u septembru – izjavio je Vučić 30. maja 2014.

Radnici pribojskog posrnulog giganta, koji su mu tada zdušno aplaudirali, kasnije su dobili otpremnine od po 200 evra (obećano im je 300) po godini staža, a fabrika je gurnuta u stečaj. Na Fince su svi zaboravili, ali ne i na hotel u centru Priboja, koji je u vlasništvu FAP-a, a biće prodat u bescenje.

Ista sudbina zadesila je i radnike drugih firmi koje je vođa spasavao. Za beogradski IMT bila je zainteresovana indijska kompanija „Tafe", ali pregovori s Vladom su propali iz nepoznatih razloga. Vučić i lokalni bos Bratislav Gašić obećali su radnicima kruševačkog „14. Oktobra" da će ih do 20. aprila ove godine preuzeti češka „Tatra". Česi se do danas nisu ni pojavili. U zgradi smederevske Opštine, lično je Vučić radnicima „Želvoza" obećao da ne brinu, opet u aprilu, stiže italijanska „Cimolaja", koja neće samo obezbediti proizvodnju, nego će proširiti pogone i zaposliti još 350 radnika. U maju je „Želvoz" zatvoren i pušten u stečaj.

U nastupu nadahnuća, Vučić je obećao da će arapska kompanija „Al Dahra" „u najskorije vreme" kupiti osam poljoprivrednih kombinata i investirati sto miliona evra u srpsku poljoprivredu.

U oktobru 2013. najavio je da će u Zemunu napraviti fabriku za proizvodnju delova za avio-delove za „Erbas" i „Boing". Kasnije je obećao da će istu fabriku, ovog puta u saradnji s arapskom kompanijom „Mubadala", podići u Pančevu.

Potcenjujući inteligenciju građana, kupovinu „Mercedesovih" šasija za „Ikarbusove" autobuse predstavio je kao investiciju nemačkog privrednog giganta. Po toj logici, pošto je Vučić bivšoj supruzi Kseniji kupio mobilni telefon „Vertu", vredan 7.900 evra, mogao bi da to proglasi američko-britanskom investicijom u intimne odnose mračnog bračnog para.

Vučić od javnosti sakriva i istinu o uslovima pod kojima strane kompanije kupuju srpske firme. Još 4. marta 2014. obećao je da će u roku od mesec dana objaviti ugovor sa „Etihadom" o prodaji JAT-a. Iako mu je ta transakcija bila vrlo značajna u predizbornoj kampanji 2014, čak ni posle sledećih izbora nije ispunio obećanje.

Pored obećanja iz kategorije opštih mesta (zaustavićemo partijsko zapošljavanje, smenićemo nestručne rukovodioce javnih preduzeća, ukinućemo duple funkcije, bolji život stiže za dve godine…), Vučić nije štedeo ni na kadrovskim lažima, poput onih da Siniša Mali neće biti gradonačelnik Beograda ili da nikada neće sarađivati sa Mlađanom Dinkićem, a „ni Bog" ga neće naterati da uđe u koaliciju sa Ivicom Dačićem.

– Pre 20 godina pričao sam neke gluposti kojih se danas stidim – priznao je Vučić nedavno u Njujorku, dok je pred Bilom Klintonom (obolelim od side) glumio Moniku Levinski.

Zbog gluposti kojima je podjarivao ratne strasti Aleksandar Vučić nije odgovarao. Zbog ovih, kojima danas zavarava građane Srbije, moraće da snosi odgovornost i to ne samo političku. Uhvaćen u lažima, obešen na banderi!

P.S. A nerealizovana obećanja u domenu spoljne politike Srbije, nisu obuhvaćena ovim kratkim tekstom……

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BESPOŠTEDNI „BORCI“ PROTIV KRIMINALA I KORUPCIJE: IMA LI RAZLIKE IZMEĐU POLITIČKE STRANKE I KRIMINALNE GRUPE!??

 

Gle slučajnosti, na svetski Dan borbe protiv siromaštva, videli smo kako taj dan bogato obeležava Srpska napredna stranka, koja je pre sedam godina na taj dan i osnovana. Prema Bibliji, bilo je najpre sedam rodnih godina a nakon njih sedam gladnih godina. Od kako Vučić vlada, narod se i na glad navikao, ali ne i na nepravdu, nasilje, izdaju, rušenje države i njenih institucija.

 

                       Josip Bogić

 

Poslednji izbori su pokazali da i ova vlast nije promenila način ponašanja, odnosno nije krenula u promenu sistema. Kakva je onda razlika između organizovanih kriminalnih grupa i političkih stranaka koje su vladale, ili vladaju?

Prema definiciji organizovanog kriminala, da bi se radilo o organizovanom kriminalu potrebno je da se radi o grupi od tri ili više lica, da deluju u dužem vremenskom periodu, da su se udružili radi sticanja finansijske, političke ili druge moći ili uticaja, te da su se udružili radi vršenja teških krivičnih dela.

Ono što razlikuje političke stranke na vlasti i kriminalne grupe je to što političke stranke ne krše zakon pošto su osvojile zakonodavnu vlast i kroje takve zakone na osnovu kojih „zakonskim putem" dolaze do ogromnog bogatstva. I sve rade po zakonu tako da represivni organi nemaju mogućnosti da ih procesuiraju.

Čuli smo od premijera da Srbijom više ne upravljaju tajkuni, zahvaljujući politici i reformama koje podrazumevaju bespoštednu borbu protiv korupcije i kriminala, a koje je preduzela Vlada čiju okosnicu čini SNS. Ono što je gore od vladavine tajkuna jeste upravo sadašnja situacija, a to je vladavina jednog čoveka. Da li je to demokratija?

Da, tajkuni su u minusu, samo što Srbija nije u plusu. U plusu je SNS i grupacija stranaka oko njega. Mnogima je od njih koji su instalirani po upravnim odborima javnih preduzeća, državna apanaža milija i od same države!

Srbija je i dalje u velikom minusu. Kada je u pitanju borba protiv kriminala i korupcije istina je sasvim drugačija. Osim hapšenja Miškovića koji nije bio baš mnogo kooperativan, a postupak koji se protiv njega vodi je na klimavim nogama, nikakva druga epohalna hapšenja nisu dovela do okončanja krivičnih postupaka.

Ono što zabrinjava je činjenica da nije posao premijera i političara da oni vode krivične postupke i najavljuju hapšenja već da omoguće nadležnim organima da bez pritisaka vode postupke. To je politička volja.

Kakve su to reforme gde premijer vodi akcije? Valjda je prava borba protiv korupcije, ustvari borba protiv ozakonjenih privilegija, gde su pojedinci za lojalnost stranci nagrađeni radnim mestima, funkcijama i privilegijama, gde se iz budžeta izdvajaju ogromna finansijska sredstva. Na tom polju ništa nije urađeno.

SNS je danas najprofitabilnije preduzeće za zapošljavanje nezaposlenih, ali svojih kadrova.

Da je to tako, videli smo na primeru postavljanja državnog sekretara u MUP-u, Jane Ljubičić  žene koja je bila generalni sekretar Skupštine Srbije, a pre toga prvi saradnik u stranci Nebojše Stefanovića.

Ostale stručne kvalifikacije sa 28 godina života, nismo saznali. Izgleda da se ministar rukovodio parolom da treba što više mladih da uključi u državne institucije, a naročito da se poštuje zastupljenost žena!

Istovremeno se pomenuti ministar zalaže da na čelo UKP-a dođe profesionalac. Kao da u poslednjih 15 godina u policiji nije postojalo karijerno napredovanje te sada nije lako pronaći osobu za tu funkciju koja se svojim znanjem i profesionalnošću „probila u službi".

Za sve to vreme, u kome su se na ključna meta „probijali" razni nekompetentni partijski likovi uz pomoć vazelina, direktor je bio isti čovek. Čovek koji je sve vreme dozvoljavao da se takvi likovi „probijaju" i uništavaju struku, čovek koji je sve stručne kadrove „najurio", čak i one koje je sam doveo, sada dobija mandat da određuje šta je to profesionalnost, visoki kriterijumi i znanje! Kakva ironija!

Čovek koji je upropastio policiju dobija mandat da je reformiše! Osim toga, isti taj ministar iznosi u javnost da je policija u periodu od 2008. do 2012. godine prisluškivala sadašnjeg premijera Vučića, a gle čuda baš u tom periodu direktor policije je bio isti čovek koji rukovodi i sada policijom u drugom mandatu. Zašto ga ne uhapse ako tvrde da je Vučić nezakonito prisluškivan? Direktor policije je za to znao. Ko ih u tome sprečava?

Isti taj direktor policije je mnogo puta ponavljao da je u pitanju bespoštedna borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, da niko nije zaštićen, da je policija profesionalna itd. itd. Kako to da sadašnji ministar tvrdi da nema stručnih kadrova i da nema karijernog napredovanja, a desna ruka mu je Eliot NOS koji je tvrdio da je zadavao smrtne udarce raznim mafijama i organizovanom kriminalu.

Međutim, posle njegovih akcija kriminalci su bili još jači i dalje slobodno šetaju ulicama. Gospodine ministre, bolje bi bilo da ste odsekli tu sigurnu ruku! U staroj Grčkoj su vladari imali veće staraca a ne tinejdžera, koji su savetovali suverena kako i šta treba da radi.

Izgleda da se u Srbiji uspostavlja novi sistem postavljanja pripravnika na ključna mesta, kojima je prvo i jedino zanimanje članska karta i pripadnost stranci. Šta će oni i koga da savetuju kada ni sebi ne mogu da pomognu?!

Osvrćući se na to da je uticaj tajkuna veoma mali kada su medijski nastupi u pitanju, osim nekog naručenog teksta u nekom mediju i da njihov uticaj na tom polju ne postoji. Ali je zato medijski mrak kada su u pitanju kritike Vladi i samom premijeru.

Kada bi taj isti premijer dozvolio slobodu govora, ne etiketirajući preko svojih botova neistomišljenike, državnim neprijateljima, tada ne bi bilo potrebe za tim „naručenim tekstovima".

Kao Alisa u zemlji čuda, kada je premijer i predsednik SNS-a izjavio je da Srbijom neće vladati ponavljači i da će od Srbije nešto napraviti! Srbijom i ne treba da vladaju ponavljači. Ali, ko je te ponavljače postavio na ključna mesta? Ko će da poveruje da su svi ti „ponavljači" koje premijer pominje i koje planira da skloni sa važnih funkcija, došli na ta mesta a da on lično nije „aminovao" njihovo postavljenje?

Sada se posipa pepelom kao da su mu njegovi saradnici radili iza leđa i da on nije znao. Možda ima takvih koji se i pozivaju na premijera ali su oni na nižim funkcijama i daleko od vrha vlasti. Međutim, sve ključne odluke je donosio ON. Sada kada je uvideo da je pogrešio pokušava da krivicu svali na „ponavljače".

A tek obećanja da će biti povećanja plata i penzija! Molim premijera da mi ne povećava penziju već samo da vrati na onaj nivo pre donošenja zakona pa nek tada povećava koliko hoće i kome hoće. Ovako umanji penziju za 22%, a onda poveća za 2%!? To se zove hajdučija.

Ranije je izjavljivao da su penzije povećavane bez realnog osnova. Da, ali su svima povećavane. Sada kada se one umanjuju, umanjuju se samo određenoj kategoriji penzionera koji se pri tome stavljaju u neravnopravan položaj. A što se tiče rada, rada i samo rada imam samo jednu malu primedbu. Nesrećni Sizif se "ubio" radeći, radio je mnogo, prvi dolazio na posao a zadnji odlazio, ali džaba!.

Sa kakvim neiskrenim i nekompetentnim ljudima je okružen premijer koji mu pričaju bajke umesto istine, a sam ih je birao, prosto ne mogu da budem optimista. Nekada davno dok su kraljevine bile preovlađujući sistem vladanja, kraljevi su izmislili "kraljevsku ludu". Znao je kralj da ga njegovi najbliži saradnici lažu, ali je tu bila "luda" koja je snimala sve što saradnici rade i na šaljiv način kralju saopštavala istinu. Danas premijer nema lude, on ima budale koje mu pričaju bajke u koje i on sam veruje.

Svaki normalan vladar se raduje opoziciji koja ga kritikuje za ono što ne radi dobro, a ne da istu uništava. Naš premijer se ljuti kada ga opozicija kritikuje, nazivajući kritike bezočnim lažima.

Da je jedan čovek gospodar Srbije i da odlučuje o svemu videli smo kroz govor upućen predsedniku Republike, za koga je rekao da on i SNS smatraju da on dobro radi svoj posao. Rad predsednika Republike ocenjuje narod a ne premijer! Narod ga je neposredno birao a ne premijer.

I na kraju, po ko zna koji put, premijer se okomio na bivši režim tvrdeći da je zemlju zatekao u haosu, da su finansije bile u minusu, a sve privatizacije koje su obavljene da su bile kriminalne. Ako je to tačno zašto sva ta banda nije pohapšena.

Evo, proteklo je već skoro četiri godine, a ne videsmo nikoga da je uhapšen i odveden da robija za nedela za koja premijer ima nepobitne dokaze. Nasuprot tome, mnogi od takvih su nagrađeni visokim državnim funkcijama!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BEOGRAD U VODI: SKUPO OBEĆANJE IZGRADNJE ČARDAKA PREKO LEĐA GRAĐANA I BUDŽETA SRBIJE, A NIJE MORALO…

 

Premijer Srbije Aleksandar Vučić položio je, zajedno sa Muhamedom Al Abarom, 27. septembra kamen temeljac za izgradnju prvih objekta u okviru projekta "Beograd na vodi’. Rekao je da Srbija ovim činom “ispisuje nove stranice istorije.“ A reč je o grandioznoj prevari, kojom Srbija neće biti samo opljačkana, već i ponižena, a u narednih 30 godina beslosvetski hohštapler Al Abar moći će da po Beogradu radi šta hoće, jer je sa Vučićem takav ugovor potpisao.

Koliko je Vučić stavio sebi u džep, da li na ovaj način plaća šeicima što čuvaju njegovu opljačkanu milijardu evra, pitanja su koja se nameću.  Da smo pravna država, državni tužilac Srbije izdao bih nalog za hapšenjem Aleksandra Vučića i njegovih saučesnika – ministara u Vladi Srbije, Al Abara i gradonačelnika Siniše Malog.

 

                   Milan Glamočanin

 

Lažne građevine Vučićevog "investitora", Muhameda Al Abara, nicale su po svetu kao pečurke – a nijedna nije ni započeta. Zbog njega su mnogi završili u zatvoru, između ostalih i ministar policije Indije. Investitor Muhamed Al Abar, investitor „Beograda na vodi", poznat je celom svetu po svojim prevarama!

Mediji već mesecima prenose grandiozne ideje o ovom projektu i veličaju investitora Muhameda Al Abara.

Tako je premijer Srbije rekao da zemljište na kojem će biti izgrađen Beograd na vodi neće menjati vlasnika, već da će biti dat u zakup na određeni broj godina, a investitor tog projekta Muhamed Al Abar rekao je da će projekat biti realizovan u saradnji sa domaćim arhitektama.

Vučić je rekao da će Beograd uložiti u raščišćavanje prostora Savskog amfiteatra oko 200 miliona evra, a možda i manje. Još je zanimljivije što „investitor" istu ploču vrti svuda. Ovo je najavljivano u Srbiji: Premijer je rekao da će arapski investitor uložiti više od tri milijarde, a možda, čak, i četiri milijarde evra, i da će u skladu sa investicijom biti podeljen i profit.

Upitan da prokomentariše pad akcije kompanije Arabtek iz Dubajia za 50 odsto, Vučić je rekao da je vrednost te kompanije, čak, umanjena. On je, naime, objasnio da je njena vrednost i dalje viša od deset konsolidovanih budžeta Srbije.

A gospodin Al Abar istu priču je prodavao u Kurdistanu! Projekat „Erbil"  , čiji je početak gradnje Muhamed Al Abar najavio za 2013. godinu, pritom obećavši i 35.000 radnih mesta, nikada nije ni započet ni završen!

Ovaj „investitor" je uspeo da prevari i u Pakistanu. Naime, kako piše „Arabianbusiness.com", Muhamed Al Abar, u Karačiju je obećao gradnju projekta „Crescent Bay"  za jul 2008. godine, i to je bio samo deo njegovih milionskih „ulaganja" u ovu zemlju.

Naime, investitori su prestali da plaćaju rate za svoja zemljišta, pa je Muhamed pokušao da prekine gradnju, u čemu ga je sprečila vlada Pakistana, i tvrdi da nije odustao od gradnje, već je samo odložio projekat zbog finansijske krize, te da će uskoro početi sa izgradnjom.

To opet nije sve – u Indiji je, prema pisanju tamošnjeg „India Times"-a, 2011. godine optužen zbog kriminalnog udruživanja, prevare i falsifikata. Kako piše „track2realty.com" vlada Amarindera Singhua u Indiji je znala da je gradnja „Commonwealth Games" u gradu Mohali (Pandžab) nelegalna i lažna, ali nisu smeli da reaguju jer je Muhamed imao čvrste veze sa svim političkim moćnicima.

Na konto toga je i prevario 560 kupaca stanova, a vlasnicima zemlje nije dao ni dinar još od 2006. godine. Ministar unutrašnjih poslova indijske države Andhra Pradesh uhapšen je zbog saradnje sa ovim prevarantom.

Indijski dnevni list „Daily Post India" je krajem 2011. godine pokušao od Emara MGF da dobije objašnjenje za ovaj postupak, ali nije dobio nikakav odgovor.

Projekat „Mohali" je, takođe, bio pokrenut pompezno, uz obilnu medijsku kampanju. Tada je obećano da će na tri povezane lokacije biti izgrađeno ukupno 1.670 vila i drugih luksuznih objekata. Sve je trebalo da bude izgrađeno u roku od tri godine.

Amarindera Singhua je 2008. godine posebni odbor pandžabske skupštine isključio iz redova poslanika zbog jedne druge afere sa transferom zemljišta.

Svoj vrhunac afera „Mohali" je dobila posle pokretanja afere „Sportsko selo" u 2010. godini. Te godine je glavni grad Indije, Nju Delhi, bio domaćin Sportskih igara zemalja Komonvelta .

Nekoliko nedelja pre početka igara predsednik „Federacije sportskih igara Komonvelta", Majkl Fenel (Michael Fenell) poslao je pismo indijskom premijeru tražeći preduzimanje hitne akcije, jer je, kako se izrazio, Sportsko selo bilo „ozbiljno kompromitovano".

Po Fenelovim rečima prostorije planirane za smeštaj sportista bile su nedovršene i u katastrofalnom stanju. Zbog ovoga su sportski savezi Novog Zelanda, Kanade, Škotske i Severne Irske zahtevali da njihovi sportisti budu smešteni u hotelima.

Izvođač radova u ovom slučaju je bio Emar MGF . U sklopu akcije borbe protiv korupcije indijske vlasti su realizovale bankarsku garanciju koju je Emar MGF morao da priloži pre početka radova.

 

       Prevara neposrednom pogodbom

 

Emar Propertiz je, zajedno sa Emarom MGF, Emaar Hills Township Pvt Ltd (još jednom ćerkom-firmom) i brojnim političarima, po pisanju dnevnog lista "India Times", 17. avgusta 2011. bio optužen pred sudom u Indiji za krivična dela organizovanog kriminala, zavere, prevare i kršenja poverenja.

‚Zajednički poslovni projekat između Andhra Pradesh Industrial Infrastructure Corporation (APIIC) i Emar Propertiz, Dubai, predviđao je izgradnju terena za golf, klupske kuće, butika, hotela i stambenih objekata u mestu Manikonda kod Hajderabada.

APIIC je u ovom projektu imao 26 odsto učešća i isto toliko vlasništva. Osim toga, odmah pored ovog projekta trebalo je da bude izgrađen konferencijski centar i još jedan hotel, a u tom poslu je indijski partner imao 49 odsto učešća.

Emar Propertiz i Emaar Hills , po optužnici, sklopili su sa preduzećem Styles Homes dogovor o prodaji vila na pomenutim lokacijama po unapred određenoj ceni, koja je bila ispod tržišne, i to bez znanja i saglasnosti manjinskog partnera, APIIC-a. Takođe se navodi kako je Emaar Hills bez odobrenja APIIC-a svoja ugovorna prava i obaveze delimično preneo na Emar MGF.

U pakistanskom gradu Karačiju Emar Pakistan  (još jedna ćerka Emar Propertiza) u julu 2008. pokrenuo je projekat "Crescent Bay" (nazvan tako po već postojećem elitnom naselju u Kaliforniji), kao deo navodnih investicija od više milijardi dolara u Pakistanu. I ovde je trebalo da nikne multifunkcionalno naselje sa rokom izgradnje do 2013. odnosno 2014. godine.

Prema pisanju portala "Arabian business", do kraja aprila 2013. čak 300 investitora, odnosno kupaca, tužilo je Emar Pakistan tražeći povraćaj svojih para sa sve kamatama i naknadom od deset odsto zbog izgubljene dobiti.

Naime, kompanija je pre toga objavila kako radovi nisu ni počeli zbog izbijanja globalne ekonomske krize, koja je posebno pogodila građevinski sektor, usled čega je matična kompanija ostala bez sredstava potrebnih za početak radova.

Ukupni odštetni zahtev prevarnih kupaca iznosio je 15,2 miliona dolara. Ako Emar nema toliko para za projekat u Pakistanu, kako misli da investira četiri milijarde dolara u "Beograd na vodi"?

U glavnom gradu Indonezije, Džakarti, Emar je obećao izgradnju najviše zgrade u tom delu sveta. Od svega je ostalo samo obećanje, jer Emar, navodno, nikako ne može da nađe pogodno mesto za izgradnju.

Po ukupnoj ceni od 600 miliona dolara Emar Propertiz je planirao izgradnju turističkog centra na indonežanskom ostrvu Lombok. Projekat je obuhvatao i izgradnju četiri hotela, od kojih dva sa pet zvezdica. Sve je trebalo da bude gotovo 2015. godine, ali je Emar u januaru 2012. objavio kako se radovi odlažu do daljnjeg. Ni za ovaj projekat Emar nije imao dovoljno novca.

U suštini, Emar Propertiz, u kome je dominantan kapital emira Dubaija Mohamed bin Rašida al Maktuma, nigde ni ne investira sopstveni novac, koga i nema u tolikom obimu koliko je potrebno da se finansira sve ono što Alabar obećava. Najviše novca dolazi od naivnih suinvestitora, odnosno kupaca koji unapred plaćaju.

Kompanija emira od Dubaija, "Emar Propertiz" , navodni budući investitor "Beograda na vodi", opljačkala je i izigrala više država i vlada širom sveta.

Emar Propertiz (Emaar Properties) iz Dubaija, navodni investitor projekta „Beograda na vodi", uopšte ne pripada Muhamedu Alabaru, kako se često predstavlja u ovdašnjim medijima. Većinski vlasnik akcija je emir od Dubaija, a zvanična pravna forma ove kompanije je „javno akcionarsko društvo". Naime, Muhamed Al Abar je direktor, ali ne i vlasnik kompanije "Emar Propertiz"!

Naravno, ovo nije jedina kontroverza koja prati ovo opskurno privredno društvo sa Bliskog Istoka.

Kompanija Emar je osnovan 1997. sa osnivačkim ulogom od milijardu dirhama, odnosno oko 200.000.000 evra. Od osnivanja, njegovi projekti su bili uspešni uglavnom samo u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, verovatno iz straha da bi u slučaju muljanja direktora Al Abara vladar, po starom arapskom običaju, mogao živog da ubaci u vrelo ulje. U inostranstvu te opasnosti nije bilo, zbog čega Emar tamo upada iz jedne u drugu aferu.

 

       Podmićivanje, prevare i laži…

 

Početkom juna 2006. Emar je za ukupno 1,05 milijardi američkih dolara kupio John Laing Homes, drugu najveću privatnu građevinsku kompaniju u Sjedinjenim Američkim Državama. U skladu sa prenaglašenim optimizmom Mohameda Al Abara kako ovom kupovinom Emar postaje pravi, veliki igrač na globalnoj sceni, emir Dubaija je u John Laing investirao još preko 600 miliona dolara. Izvršni direktor američke kompanije je posle toga izjavio kako očekuje da će do 2011. godišnji prihod da se poveća na 10 milijardi dolara.

Umesto toga, 19. februara 2009. godine, John Laing Homes je nadležnom sudu u saveznoj američkoj državi Delaveru, podneo zahtev za pokretanje postupka sprečavanja bankrota, što je ekvivalent ovdašnjem predstečajnom postupku. U zahtevu se navodi kako je gubitak kompanije dosegao između pola i milijardu američkih dolara.

Nekoliko dana kasnije se oglasio i Emar Propertiz saopštenjem kako će biti učinjeno sve da se spase ova renomirana kompanija. U međuvremenu je John Laing Homes potpuno nestao sa poslovne pozornice. John Laing je u prve finansijske probleme dospeo dosta pre svetske ekonomske krize i sloma tržišta nekretnina u SAD.

Još 2007, dakle samo godinu dana pošto ga je preuzeo Emar, ovaj nekadašnji američki gigant je imao pad prihoda od skoro 50 odsto. Očigledno da Arapi od početka nisu planirali da ozbiljno ulažu u ekspanziju primarne delatnosti John Laing-a, već su ovu kompaniju koristili samo da bi sopstvena preduzeća ugurali na veliko američko tržište i oprali pare.

U oktobru prošle godine Emar Propertiz je objavio početak radova na projektu koji je brat blizanac "Beograda na vodi." U pitanju je "Erbil Downtown"  na 541.000 kvadratnih metara blizu centra Erbila, glavnog grada iračkog Kurdistana. Načirvan Barzani, predsednik vlade Kurdistana, prisustvovao je promociji makete projekta u Erbilu.

Tom prilikom je Al Abar izjavio kako će radovi koštati oko tri milijarde dolara. Beogradski projekat, podsetimo, treba navodno da košta četiri milijarde dolara. I u Erbilu je planirana izgradnja poslovnog i stambenog prostora, šoping centra i hotela, kao i neizbežnih nebodera. U slučaju Erbila trebala su da budu dva, a ne samo jedan kao u Beogradu.

Sve što je Erbil do danas dobio od tog projekta je bilbord nasred pustare i sedište projekta koje je, za razliku od sedišta "Beograda na vodi" koje je smešteno u impozantnoj staroj gradskoj palati, u renoviranom nekadašnjem salonu za prodaju automobila.

Jasan je interes lokalnih velmoža, kao što su kurdistanski premijer i predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, da ulaze u ovakve dubiozne projekte. Na ovaj način oni pokušavaju da prevare naivni narod kako se njihove zemlje, navodno, zahvaljujući multinacinalnom kapitalu razvijaju velikom brzinom i kako dolaze moćni strani investitori. Koji je Al Abarov razlog za saučesništvo u ovim farsama?

Emar Propertiz je jedna od kompanija uzdanica berze u Dubaiju. U ovoj kompaniji se nalazi ne samo kapital lokalnog emira, već i njegov ugled u poslovnom svetu. Ako se Emar dobro kotira na berzi, ako vrednost njegovih akcija raste, povećava se i ugled emira Rašida al Maktuma .

Lider berze u Dubaiju i tamošnje građevinske industrije, Arabtek , je pre kratkog vremena doživeo pravi fijasko na berzi, kada je u kratkom vremenu vrednost njegovih akcija opala za 50 odsto. Oko petine akcija Erabteka poseduje Emar, a dve kompanije su poslovno povezane i na druge načine. Tamo gde je Emar, tu je obavezno i Arabtek, i obrnuto.

Da bi privukao investitore i povratio cenu sopstvenih akcija, koje su takođe izgubile na vrednosti padom Arabteka, Emar mora stalno da prikazuje kako ima velike projekte. Zbog toga mu dobro dođu "Beogradi na vodi" i slični čardaci ni na nebu ni na zemlji. Samo projekti u Beogradu i Erbilu zajedno vrede sedam milijardi američkih dolara, a tu su još razni manji projekti u Pakistanu, Indiji, Indoneziji…

Nigde se ništa ne zida, ali špekulantima na berzi je interesantno da ulažu pare u buduće projekte. Na kraju krajeva, ni ti špekulanti ne investiraju svoj, već tuđ novac. Nemački ekonomski portal www. teleboerse.de objavio je 7. jula ove godine članak iz koga nedvosmisleno proizilazi zaključak kako je novi rast cene akcija Emara u suštini mehur od sapunice. Drugim rečima, obična prevara.

Time postaje jasno da Alabar za račun Emara, kome je na čelu, a uz pomoć podmićenih lokalnih političara, zamajava narod po inostranstvu i time pokušava da prevari investitore da ulože svoj novac u njegove sulude građevinske poduhvate (koje redovno ne ostvaruje) ili da bar kupe akcije Emar Propertiza.

Belosvetski prevarant je uspeo samo u Beogradu da sklopi ugovor, koji je čvršići, po njega, od čelika, i koji je, praktično, neraskidiv, makar jednog dana Vučić i njegova kamarila i završe u zatvoru.

 

       Srbija se davi u blatu na Savi

(Tekst objavljen u Magazinu tabloid, broj 310)

Piše: arhitekta Branko Bojović

Najnovija inicijativa oko projekta "Beograd na vodi" započela je, za javnost, pre skoro dve godine, u vreme pretprošlih izbora. Taj projekat se i danas nalazi u nekoj vrsti poluilegale – o projektu nema kvalifikovanih stručnih informacija.

S vremena na vreme, pojave se dosta površni novinarski tekstovi sa pohvalama investitorima i panegiricima genijalnom projektantu. Pojavile su se i neke elektronske animacije, kao i slike nekih političara koji sa udivljenjem gledaju ono što ne razumeju. Ali, ono što političari ne razumeju, razumeju profesionalni urbanisti, već na prvi pogled. Nekoliko marginalija koje slede govore o onome što se, na prvi pogled, vidi u ponuđenom projektu Beograd na vodi. Nalazim da su to teme za vrlo ozbiljan stručni razgovor.

1. Kontekst: Savski amfiteatar se prostire od Gospodarske mehane do Kosančićevog venca i obuhvata levu i desnu stranu Save koje treba integrisati. Projektom Beograd na vodi obuhvaćen je mali deo Savskog amfiteatra, koji se tretira autonomno kao fragment ukupnog prostora Amfiteatra, što nije dobro. Iz ponuđenog rešenja vidi se da se zadržava Zarićev (tramvajski) most i da se ne planira most u Nemanjinoj ulici. Predstava okolnog prostora je netačna, jer nije „podignuta" iz geodetske podloge, pa sadrži netačne gabarite, odnosno volumene objekata, što otežava orijentaciju u prostoru.

2. Reka: Sava je međunarodni plovni put kome se mora obezbediti minimalna širina od 120 m između stubova planiranih mostova i najmanje 12 m visine mosta iznad nivoa velike vode. Širina Save u zoni Savskog amfiteatra je oko 200 m. Zbog krivine reke matica je bliža desnoj obali, koja je vekovima izložena bočnoj fluvijalnoj eroziji. Dublji deo korita je bliži desnoj obali reke. Neke od intervencija u okviru projekta Beograd na vodi bitno menjaju karakter toka reke, što će imati značajan uticaj na njeno korišćenje.

3. Mostovi: Planirani pešački most postavljen je nisko iznad vode sa mnogo stubova, odnosno lukova malog raspona. Ovakva koncepcija mosta ukida Savu kao plovni put. Zarićev (tramvajski) most se zadržava, most u produžetku Nemanjine ulice za koji postoji urađena tehnička dokumentacija se ne predviđa. Ovaj most je bio predviđen za motorni saobraćaj.

4. Kula: Planirana kula oko 50 m ulazi u rečno korito Save iz potpuno nejasnih razloga. Jedini razlog za to može biti želja da se ostvari originalnost po svaku cenu. Ovakva pozicija kule izazvaće poremećaj protoka vode – uspor uzvodno od kule i ubrzanje protoka u profilu kule. Pozicija kule će otežati manevar brodova i barži. Pojaviće se veliki problemi fundiranja kule, odbrane od leda i drugo, jer Sava pod Beogradom nije potok u Provansi. Oblik kule je neoriginalan, odnosno on je imitacija londonskog „krastavca" . Kula će apsolutno dominirati slikom i siluetom Beograda, odnosno osporiće dominaciju Hrama svetog Save u slici i silueti grada. Planirana kula će isto kao i crna Beograđanka biti deo običnog poslovnog servisa Beograda, odnosno biće simbol ničega.

5. Razvoj: Planirano je između 1,5 i 2,0 miliona m2 poslovnog prostora. Računajući sa 15 m2 po zaposlenom, to je 100 do 130 hiljada radnih mesta u jednoj smeni, odnosno 200 do 260 hiljada radnih mesta u dve smene. Ako trećina toga broja popune nezaposleni Beograđani, ostalih 130 do 160 hiljada radnih mesta popuniće se imigracijom u Beograd, odnosno redistribucijom stanovništva unutar Srbije. Prosečna porodica u Srbiji ima tri člana, što znači 390 do 480 hiljada novih stanovnika u Beogradu. Beogradu već nedostaje 100 do 120 hiljada stanova, a za imigrante treba izgraditi još oko 150 hiljada stanova. Sve ovo znači dalje pražnjenje Srbije, odnosno stvaranje u Srbiji dva geta – geta Beograd i geta Srbija. Posle realizacije projekta "Beograd na vodi" priča o ravnomernom regionalnom razvoju Srbije može biti namenjena samo maloumnim građanima.

6. Šoping mol: Šoping molovi velikog kapaciteta koji zahtevaju hiljade i desetine hiljada parking mesta najbolje je da se grade na periferijskim lokacijama uz pristupne autoputeve, a ne u centru grada na najskupljem gradskom građevinskom zemljištu.

7. Tehnički parametri: Svaki urbanistički projekat, pa i ovaj projekat, ostvaruje se ne samo finansijskim nego i tehničkim sredstvima. Projekat ove vrste ne može se predstavljati samo kompjuterskim animacijama, nego i tehničkim parametrima koji potpuno nedostaju. Kao relativni stručnjak, koji se urbanizmom bavi preko 40 godina, iz navedenih činjenica izvodim sledeće zaključke:

-Ljudi uključeni u projekat "Beograd na vodi" pokazuju ozbiljan diletantizam, odnosno pokazuju da ne znaju ni gde su ni šta rade.

-Očigledno je da srpski model demokratije podrazumeva da svako radi ono što ne zna.

-Demokratija je po definiciji poštovanje procedura i javnost tih procedura. U slučaju ovog projekta sve odredbe zakona i podzakonskih akata, Generalnog urbanističkog plana (GUP-a) i drugo su poništene ili proizvoljno tumačene.

-Postoji potreba svake nove vlasti u Srbiji da se obeleži i zapiše u urbanu strukturu Beograda nekim stvarnim ili lažnim simbolom, bez obzira na cenu. Primeri su Adski most, želja za izgradnjom žičare između Tvrđave i Ratnog ostrva i slično. Za neuspele urbanističke i druge investicione zahvate u Beogradu i Srbiji treba uvesti lustraciju u političko-pravni sistem. Lustracija za Adski most sprovedena je voljom građana u proteklim izborima.

-Eliminacija domaće pameti i znanja ima cenu. To pokazuje primer mosta kod Beške koji je ugovoren za 36 miliona evra, a izvođač traži skoro 100 miliona evra, to pokazuje i Adski most i niz drugih investicija u Beogradu i Srbiji.

-Eliminacije domaće pameti i znanja pokazuje provincijalni kompleks naše vlasti, koju je precizno definisala narodna poslovica „U tuđeg tatka, slađa patka". Potrebno je proučiti rezultate stavljanja domaće pameti i znanja van upotrebe, tojest: koliko košta uvođenje u razne investicione poslove firmi i ljudi koji ne poznaju ni grad, ni problem, ni prostor, ni političko-pravni sistem.

-Treba sagledati ogromne socijalne posledice te politike. Tako, na primer, sve naše tehničke fakultete treba proglasiti za fakultete za školovanje podizvođača, kao sledeći korak porobljavanja domaće tehničke pameti. Treba na odgovarajući način promeniti nastavni i školski sistem, a studenti zajedno sa diplomom treba da dobiju i pasoš.

-Na kraju, poseban komentar, odnosno predlog da se uvede nova revolucionarna demokratska praksa i da se ta praksa ozakoni novim Zakonom o planiranju i izgradnji. Svaki javni posao podleže primedbama. One mogu biti pametne i glupe, zlobne i prijateljske, umesne i neumesne, argumentovane i neargumentovane.

Tvorci projekta "Beograd na vodi" očekuju samo pohvale. Na mnoge primedbe raznih vrsta i nesmislene i smislene, odgovor je bio samo jedan – imate li vi tri milijarde evra?

Kao star čovek, shvatio sam društvenu suštinu ovog odgovora – ne može svako da ima pravo na mišljenje o ovom projektu, naročito ako nema tri milijarde evra. Duh primedbe je uvođenje ekonomskog cenzusa na pravo na mišljenje. Ja lično imam oko 300 hiljada evra u nekretninama, biblioteci, hemeroteci, fototeci, fonoteci i drugo. To je jedan desetohiljaditi deo od tri milijarde evra. Za toliko sam i primedbovao.“

 

       Iz Deklaracije Akademije arhitekture Srbije o projektu "Beograd na vodi"

„…Projekat (Beograd na vodi) i način njegovog sprovođenja obiluju nizom zakonskih prekršaja,… od zloupotrebe zakonskih odredbi o opcijama kada se i za šta izrađuje PPPPN (prostorni plan područja posebne namene), u koje se centralni prostor prestonice Srbije nikako ne da podvesti… Prostor odavno predviđen za javne namene, u geometrijskom centru vremenom naraslog Beograda, prenamenjen je… za izgradnju stanova i poslovnog prostora kao nepostojeću vrstu javnog interesa a onda je to što je naopako definisano postalo osnov za izradu PPPPN… Iz njega je izbačena najvažnija odrednica za ovu lokaciju, da ovaj centralni deo Savskog amfiteatra, pojas neposredno uz reku u dubini od 300 metara na desnoj obali, može biti izgrađen za pretežno javnu namenu i objektima ograničene spratnosti… Prekršen je član 89 Ustava Republike Srbije, koji jasno govori o kulturnom nasleđu i opštem interesu naroda i države, kao i niz zakona Srbije, niz međunarodnih… pravila i smernica usvojenih od strane Saveta Evrope o pravu na grad, koje je Srbija potpisala i ratifikovala, od „Evropske konvencije o predelu" Saveta Evrope iz 2000, ratifikovane 2011, kada su donete i UNESKO-ove ‘Preporuke o istorijskom urbanom pejzažu’…

…Ukupna vrednost barem dvostruko nadilazi maksimalnu moguću sumu investiranja u same građevine, pa se postavlja pitanje ko je omogućio partneru iz Emirata da donosi suverene odluke, pritom zasad investirajući samo u kozmetičke zahvate. Da li je, na primer, neophodni železničko-drumski most preko Dunava, kod Vinče, deo obaveznog ulaganja u Beograd na vodi? Naravno da jeste. Isto važi i za završetak železničke stanice u Prokopu i novu autobusku stanicu, za završetak putne obilaznice i završetak teretne železničke obilaznice oko Beograda, prve etape metro sistema, i još mnogih infrastrukturnih poslova…

Hoće li ikada Beogradu biti potrebni… ogromni kvadrati i totalno neprimereni brojevi spratova na toj lokaciji? Da li se zna kako rešiti problem saobraćaja kada inženjerska računica kaže da bi samo Savska ulica trebalo da se proširi na po šest traka za svaki smer? Da li se zna kako obezbediti 25 miliona kubika vode dnevno, kako 100 megavata nove instalisane snage električne energije? Kako izgraditi 40.000 parking odnosno garažnih mesta u ekstremno visokoj podzemnoj vodi? Da li se zna kako, iz saobraćajnog grotla, uredno odneti 3 miliona kubnih metara iskopa? …PPPPN koji je donet zapravo legalizuje najveću divlju gradnju na svetu. Plan je bio predmet fingiranog, farsičnog javnog uvida…"

 

     Profesor Momčilo Grubač i advokat Vladimir Gajić u emisiji Presing, TV N1: "Neustavan ugovor o projektu Beograd na vodi"

(22. septembar 2015. godine)

Međudržavni ugovor o projektu "Beograd na vodi" koji je Vlada Srbije potpisala sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, "neustavan je", njime je "potpuno suspendovan pravni poredak Srbije", ocenili su advokat Vladimir Gajić i profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union Momčilo Grubač, gostujući u emisiji Presing televizije N1.

Advokat Vladimir Gajić kaže da je međudržavni ugovor krovni dokument, da je on suštinski neustavan, ali i da je pravni poredak Srbije potpuno suspendovan na osnovu jedne tačke sporazuma.

„Ova odredba je u suprotnosti sa jednim članom Ustava, ne postoji nikakav sporazum koji Srbija može da potpiše, a da je suprotan Ustavu, ovo nije međunarodni sporazum, već ugovor za biznis", smatra on.

Gajić kaže da se radi o sporazumima u kojima je jedna strana uvek slabija, a, kako ističe, "to je uglavnom Srbija".

„To su ugovori koji imaju političku pozadinu, interesi Srbije stavljeni su u drugi plan. Nema govora o javnom interesu".

On smatra da ovakva investicija, odnosno javno-privatno partnerstvo, nije moglo da se zaključi bez tendera.

„Ne samo to, i mogućnost davanja zemljišta bez naknade je bila moguća samo kada je predmet ugovora proizvodna delatnost, ali to ovde nije slučaj. Ovde se krade po zakonu. Politička elita donosi zakon, tek kasnije vidite koja je poenta zakona. Tek posle vidite da je nekoliko zakona suspendovano i onda se stranom partneru da zakup na 99 godina, da se izvrši konverzija", rekao je Gajić u Presingu.

On kaže da argument da će Srbija dobiti 32 odsto vlasništva nije u skladu sa istinom, već samo propaganda.

„Država postaje vlasnik vazduha".

„Na osnovu ugovora, arapski partner koji je i većinski vlasnik ima pravo da svaki izgrađeni objekat, kada pribavi upotrebnu dozvolu da uknjiži i traži konverziju bez naknade. Samo na osnovu ugovora investitor ima pravo da unutar jedne parcele, opsega oko svakog objekta, nema nikakvog ograničenja koliko će pripasti toj zgradi, ima pravo da koristi beneficije i da prodaje taj zakup, ustupajući delove parcele zakupcima", navodi Gajić.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union Momčilo Grubač kaže da iz međudržavnog ugovora između Vlade Srbije i UAE proističu mnogi ugovori. Kako kaže, Vlada se na taj način obezbedila da će završiti posao koji je naumila, bez obzira da li je to u skladu sa Ustavom i zakonima Srbije.

„Vlada se poslužila nekom vrstom doskočice, nije imala pravni osnov za zaključenje tog ugovora, jer je tako suspendovan zakonski poredak Srbije, suspendovane su ustavne odredbe koje govore o slobodnom tržištu, konkurenciji, raspisivanju tendera. Taj međudržavni ugovor je suspendovao mnoge važeće zakone", istakao je profesor Grubač.

On kaže da iako u Ustavu postoji odredba koja kaže da su međudržavni ugovori odmah iza Ustava, a ispred zakona, ne može se tako neodgovorno postupati.

„Onaj koji ih zaključuje mora da bude svestan odgovornosti i da poštuje važeće zakone. Ovako je pun nezakonitosti i protivustavnosti", kaže on.

Grubač navodi da je pravni lek u obraćanju Ustavnom sudu, ali da treba dočekati njegovu odluku.

Gajić je naveo i da će srpske firme i radnici dobiti posao samo ako to bude želja partnera, jer nema nikakve obaveze arapske strane.

Što se tiče garanta ugovora, kako navodi, stoji ime firme, a istovremeno i ime šeika, „tako da deluje kao da on lično garantuje za izvršenje obaveze".

„Ovde on garantuje svojim imenom, zna se šta je bankarska garancija kod ovakvih ugovora. Privatni interesi su normalni, radi se o ugovoru s kompanijom koja hoće da izvuče što više".

Gajić navodi da ovakvim ugovorom Srbija kupuje nadu da će nešto da dobije i da su arapski partneri za sebe sklopili izvanredan posao, ali i dodaje da su im već propali projekti u Indiji, Pakistanu, Kazahstanu.

Što se tiče samog projekta, advokat očekuje da će biti napravljena jedna od dve kule,šoping mol i parking. „Srbija ne može da ispituje dokle je investitor stigao sa obavezama. Može, ali tek za 20 godina. Oni ne moraju rupu da iskopaju, Srbija im ne može ništa".

On tvrdi da bi odgovorna vlast raspisala tender i pokušala da dođe do ozbiljnog investitora i novca.

„Ovde nije došlo do toga, kršio se Ustav, prilagođavali su se zakoni", kaže on.

Kako je istakao nije video nijednog urbanistu, arhitektu ili pravnika da je pohvalio ovaj projekat.

„Trenutno Srbija ima samo troškove, potreban je ogorman novac da se uradi infrastruktura, a to je obaveza Srbije da komunalno opremi ovu lokaciju koja nema ništa".

Kaže da je arapski investitor dobio eksteritorijalnost u sred Beograda.

„Suspendovan je pravni poredak Srbije na 20 godina na tom delu zemljišta, oni 20 godina mogu ništa da ne izgrade". Objasnio je da javni tužilac može da ospori ugovor posle istrage, i da može da se raspravlja o ništavosti. Pored toga i Ustavni sud može da kaže da je ugovor neustavan.

„Arapski investitor je zaštićen, oni mogu na arbitraži da obore odluku", rekao je Gajić.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KO JE PRAVI VLASNIK KAFANE KOJA GLUMI PROMOTIVNI ŠTAND „BEOGRADA NA VODI“???

 

Fantomski projekat „Beograd na vodi" nije ništa drugo do obična prevara kojom Aleksandar Vučić zamajava javnost, skuplja jeftine političke poene i istovremeno svojim prijateljima nabacuje unosne poslove. U ovom slučaju reč je o Branislavu Đuričiću, prijatelju Andreja Vučića. I ovaj slučaj pokazuje surovu prirodu vladavine braće Vučić i njihovog kartela.

 

                    Predrag Popović

 

Fantomski projekat „Beograd na vodi" nije ništa drugo do obična prevara kojom Aleksandar Vučić zamajava javnost, skuplja jeftine političke poene i istovremeno svojim prijateljima nabacuje unosne poslove.

Plan je počeo da se ostvaruje već s prvim objektom koji je napravljen na Savskoj promenadi. Krajem aprila, u svečanoj atmosferi, potpisan je ugovor između Vlade Srbije i kompanije „Igl Hils", čija je vrednost 3,5 milijarde evra.

Odmah je ispod Brankovog mosta podignut „promotivni štand". Iako srpsko zakonodavstvo ne poznaje kategoriju „štand kao privremeni objekat", upravo pod tom specifikacijom izdata mu je privremena (tromesečna) dozvola za izgradnju i rad.

Taj deo priobalja Save očišćen je od splavova i ostalih ugostiteljskih objekata i izgrađen štand „Savanova" od 670 kvadrata. Međutim, Beograđani i strani turisti umesto reklamnog materijala za „Beograd na vodi" u tom objektu mogu da uživaju kao u svakom drugom vrhunskom restoranu.

Zato što to i jeste restoran. „Savanova" se reklamira kao restoran: „Najnovije mesto vaših susreta i ukrštanja svih životnih priča, osmišljeno je da vam bude sasvim blizu, nadohvat ruke, kako biste se maksimalno prepustili svakodnevnim zadovoljstvima našeg brižljivo odabranog menija.

Prinoseći vam fascinantnu panoramu velegrada, kao na tacni,i tretman koji se zauvek pamti, učinili smo sve da doživite jedno neponovljivo putovanje, sa kojeg možda i nećete hteti da se vratite. Budite u toku, pratite znakove pored puta, jer jedino tako možete stići do željene stanice." Rezervacije se primaju na telefon 063/333-181.

Na sajtu Restorana "Savanova" nalazi se i izuzetno bogat jelovnik, a ne treba sumnjati u kvalitet hrane i kolača, pošto je kuvarski tim pohvalio i Novak Đoković na svom tviter-nalogu.

– „Savanova" je jedna od najvećih sramota koje idu uz „Beograd na vodi". Navodno je to promotivni štand i kao takav je dobio dozvolu, a u međuvremenu se pretvorio u kafanu, na kojoj neko zarađuje milione i milione.

Štand je postavio Grad Beograd, ali ga je neko zakupio, mada se ne zna ko. Štand tamo ne treba da bude i DS će, ukoliko se ikada bude pitala, tu prevaru srušiti i neće imati nikakvih skrupula da kaže zbog čega je to loše i predstavlja nečiji privatni interes – tvrdi Balša Božović, šef odborničke grupe Demokratske stranke u Gradskoj skupštini Beograda.

– Koliko ja znam, to je promotivni štand i nije se ništa promenilo. Koliko god kvadrata da ima, 10.000 ili 670 važno je da je zakonska procedura ispoštovana, kada je taj objekat izgrađen. Grad nije investirao novac. Ako nešto nije urađeno po zakonu recite, a da li se nekome sviđaili ne što je Beograd na vodi krenuo, što je rekonstruisana zgrada Beogradske zadruge, što smo krenuli u rekonstrukciju Savske promenade…To su velike stvari za Beograđane – rekao je gradonačelnik i otišao da tetki da lek.

Svečani "Doček isteka dozvole" pred "Savanovom", krajem jula, organizovalo je Udruženje građana "Ne da(vi)mo Beograd". Policijski kordon sprečio je više od 500 demonstranata da priđu restoranu-štandu, sa čije terase su gosti, uz piće i "tagliata beef" opušteno posmatrali još jedno šikaniranje građana.

– Mi smo pitali ko je platio izgradnju ovog objekta i nismo dobili odgovor. Mi smo pitali ko upravlja ovim objektom i ko zapravo ubire prihod – nismo dobili odgovor. Ono što smo dobili kao izjavu od gradonačelnika Siniše Malog je da je to ustvari štand i da ima sve potrebne dozvole.

Mi kažemo da gradonačelnik, kao i nebrojeno puta do sada, laže i obmanjuje javnost. Ovo nije štand, ovo je privatna fensi kafana – rekao je okupljenima aktivista Dobrica Veselinović.

Političari, novinari i građani kritikuju isključivo Vučića i Malog, bez hrabrosti i želje da otkriju identitet pravog vlasnika restorana, u javnosti se pominje ime Branislava Đurđevića.

Đurđević je jedan od najistaknutijih članova Vučićeve dvorske svite. Koliko poverenje u njega ima premijer, najbolje govore njegove funkcije izvršnog direktora Elektromreže Srbije i predsednika Skupštine Košarkaškog kluba Crvena zvezda.

Mediji su ga predstavljali kao „najboljeg prijatelja Andreja Vučića", a u vrhu naprednjačkog kartela tvrde da je kum s Nikolom Petrovićem, trenutno najmoćnijim čovekom u Srbiji.

Poverenje u Đurđevića imao je i Vladimir Stojković, bivši golman Zvede i Partizana, uzdanica naše reprezentacije. Kad se venčavao s manekenkom Bojanom Rajić, Stojković među najdražim gostima bio je i Đurđević. Kasnije se pokajao. Iz vrlo pikantnih i opravdanih razloga.

– Dobro znam ko je i šta je Bojana. Kao čovek je ljudina i to ne mogu nikada da sporim, jer smo toliko vremena i proveli zajedno. Ceo život biću joj podrška i prijatelj, a nadam se da će i o nameni.

To što ona ima sa njim, mene ne zanima. Naglašavam da nju ne krivim ni za šta, jer je ona majka moga sina, a jedinu krivicu ima Bane Đurđević, koji se umešao u naš brak pre dve godine.

Bili smo prijatelji odranije, tako da je suvišno bilo šta više reći o tom čoveku. Ne zanima me šta se tačno dešavalo među njima, ali činjenica je da sam to saznao i od mojih i njegovih prijatelja, a i svojim očima. Nisam želeo da reagujem, jer sam od zajedničkih poznanika čuo da se on pozivao na ljude iz političkog vrha -rekao je Stojković, objašnjavajući razloge za razvod od s kojom ima sina Lava.

Stojković nije otkrio da li Đurđević ima veze sa incidentom na splavu u maju prošle godine, kada ga je pretukla grupa mladića. Iako tvrdi da nije ljut na sad već bivšu suprugu, golman na svom tviter-nalogu često kači Bebekovu pesmu "Kučka neverna".

Početkom jula, u trećem mesecu trudnoće, Bojana se udala za Baneta Đurđevića. Venčanju koje je održano u njegovoj kući prisustvovali su samo kumovi i članovi porodica.

Sa zaštitom braće Vučić i kuma Petrovića, Branislav Đurđević može da radi što god poželi, pa i da promotivni štand pretvori u restoran "Savanova", najluksuzniju do sada realizovanu prevaru u okviru "Beograda na vodi".

 

    A 1. Kandidati za graditelje

Promotivni restoran "Savanova" izgradila je firma "Millennium Team", koja je od ranije poznata po spornim poslovima.

"Millennium Team", u vlasništvu Stojana Vujka i Ivana Bošnjaka, sa "Srbijagasom" ili uz njegovo posredovanje, u periodu od 2010. do 2012. ugovorio je nekoliko krupnih poslova gasifikacije.

Između ostalog, ta firma je dobila i ugovor za obavljanje pripremnih radova za "Južni tok". Zbog toga je Zorana Mihajlović u prošloj izbornoj kampanji, žestoko kritikovala tu firmu, nazivajući je "Dačićevim preduzećem čije poslovanje je sumnjivo".

Naprednjaci su kasnije nastavili s optužbama protiv "Millennium Teama", ali umesto Dačića počeli su da prozivaju Dragana Đilasa, odnosno njegovog saradnika Cviju Babića, za koga su tvrdili da je samo u jednoj nabavci, za potrebe Beograda, neobjavljivanjem tendera i sklapanjem ugovora s "Millenium Teamom" prekršio Zakon o javnim nabavkama i protivpravno pribavio višemilionsku korist".

Nadležni organi nikada nisu proverili sporne navode, a izgleda da više nema ni potrebe, pošto je izgradnjom "Savanove" ta firma dobila najznačajniji – naprednjački sertifikat o političko-poslovnoj podobnosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

HRABRI KROJAČ: NEPOUZDANI SLUGA SVETSKIH UTERIVAČA DEMOKRATIJE I VELEMAJSTOR OPSENE U SRBIJI!

 

Uslovljen karakternim deformitetima, Aleksandar Vučić nije sposoban da na normalan način zaštiti interese Srbije, svojih stranih mentora, pa ni svoje lične. Za samo tri godine uspeo je da proćerda poverenje i podršku američkih i evropskih gospodara. Intenzivnom medijskom kampanjom nije uspeo da se predstavi kao novi srpsko-regionalni mesija, zaključuje Predrag Popović, bivši glavni urednik dnevnika "Pravda" i blizak Vučićev saradnik.

 

                        Predrag Popović

 

Ne izgleda tako, ali u ludilu Aleksandra Vučića ima sistema. Svestan svih svojih mana, shvatio je da do ostvarenja životnog cilja – osvajanja vlasti – ne može da dođe bez podrške stranih centara moći. U potrazi za mentorima dugo je tumarao od nemila do nedraga.

Zaklinjao se u „vođu svetskog pokreta otpora američkom nacizmu" Sadama Huseina, francuskog desničara Žan Mari Le Pena, koji je tvrdio da su Srbi varvari i da je Jasenovac „nebitan incident u Drugom svetskom ratu", pa i u Vladimira Žirinovskog, ruskog anarhistu koji je Srbima nudio nekakav „elipton" – najmodernije nevidljivo oružje, istovremeno zastupajući stav da je „Zemun istočna karaula nezavisne Hrvatske". Kao radikalski antiglobalista, Vučić je najviše koristi imao od Huga Čaveza. Primer venecuelanskog vođe otvorio mu je oči.

– Čavez je shvatio da je suština u parama. Bez novca, ne vredi nikakva podrška naroda, nikakve humane i slobodarske ideje. Važne su samo pare – tvrdio je Vučić.

Pošto od starih saveznika nije bilo konvertibilne vajde, mladi radikal je našao solventnije sponzore. Pristao je, biće sve što oni hoće.

Američki kreatori geostrateških procesa, opasno su se prevarili – poverovali su Vučiću. U njegov uspon i instaliranje na vlast investirali su velike pare, političku podršku i svu moguću logistiku.

Za uzvrat, on je primenio još neviđenu strategiju spoljne politike – potpunu i bezuslovnu kapitulaciju. Prepustio im je da bez po muke prekrajaju državne granice, uvode Srbiju u dužničko ropstvo i postavljaju najperverznije uslove za priključenje Evropskoj uniji. Dok god mu to garantuje opstanak na vlasti i ne remeti njegove diktatorske ambicije, baš ga briga za Kosovo, privredni kolaps, socijalnu katastrofu i opšti haos.

Međutim, idila se pretvorila u horor. Majstori iz Vašingtona, Londona i Brisela nisu očekivali da će ih Vučić uvući u lični parapolitički lavirint. Prekasno su shvatili da on nije običan, konfekcijski namesnik koji se zadovoljava mrvicama sa stola. Dok su rekli „Karlobag-Virovitica", Vučić ih je usisao u svoj paralelni univerzum, prilagođen njegovim mentalnim poremećajima.

Ma koliko nemilosrdni bili svetski uterivači demokratije, poslednje što im treba jeste marionetska vlast na čijem čelu se nalazi primitivni agresivac, imun na zdrav razum, nepouzdan i problematičan.

Svi savremeni vladari Srbije pravili su velike probleme američkim diplomatama. Robert Gelbard, Klintonov specijalni izaslanik za Balkan, opisao je Slobodana Miloševića kao oportunistu, koji nimalo ne drži do svoje reči.

Milošević je tokom pregovora pravio predstavu, otezao sastanke na po desetak sati, a onda bi u dva-tri minuta pristajao na sve zahteve. Ali, nijedan nije hteo da ispuni. Posle nekog vremena, organizovao bi novi susret s američkim predstavnicima, opet prihvatio sve uslove i nastavio da tera po svome.

Ni Đinđić nije bio kooperativan. Iako nije bio naivan, od međunarodnih institucija je tražio da ispune obećanja kojima je zasipan dok je bio u opoziciji, kao i obaveze iz Dejtonskog sporazuma i Rezolucije 1244.

Sa Koštunicom nije išlo lakše, on je strane partnere iscrpljivao insistiranjem na pitanjima iz prošlosti, davno skinute s njihove agende. Boris Tadić je pokazivao spremnost na nesebičnu saradnju, ali na domaćoj političkoj sceni nije uspeo da obezbedi većinsku podršku evro-atlantskim integrativnim procesima, a to je moglo da se reši samo razbijanjem Srpske radikalne stranke. Za izvođenje tih radova izabrani su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Posle svega, stranci su se suočili s modernijim i opasnijim modelom marionete koja u svakom trenutku može da pokida konce i otrgne se kontroli. Signali upozorenja stizali su jedan po jedan, svaki sledeći sve jači.

Vučić je strane diplomate šokirao razbijanjem kvake na vratima svog kabineta, valjanjem po tepihu briselskog salona Ketrin Ešton, verbalnim napadima na predstavnike Evropske komisije i mnogim drugim erupcijama koleričnog temperamenta.

S kim imaju posla, Amerikanci i Englezi su se uverili prilikom pripreme i pokušaja usvajanja rezolucije u Savetu bezbednosti UN, a naročito posle skandaloznog događaja u Srebrenici.

Predigra se desila proletos, kad je srpskoj Vladi naređeno da, o ko zna čijem trošku, angažuje agenciju Tonija Blera, britanskog premijera koji se 1999, u vreme NATO bombardovanja, istakao rasističkim izjavama protiv Srba.

Da stvar bude komplikovanija, vlasnik konsultantske firme „Tony Blair Associates" je šeik Abdulah bin Zajed, ministar spoljnih poslova Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Abdulah je mlađi brat Muhameda bin Zajeda, krezavog princa prestolonaslednika UEA, koji je blizak prijatelj i saradnik Aleksandra Vučića i Hašima Tačija.

Nikada nije objašnjeno ko plaća arapsku agenciju s Blerovim imenom, ali otkriveno je da je ona angažovana kako bi „pomogla u formiranju stručnih timova u okviru kabineta premijera", tačnije rečeno – ekipa za kontrolu nepouzdanog sluge Vučića.

Englezi su skratili povodac kako bi sprečili svako Vučićevo gicanje oko rezolucije kojom su nameravali da Srbiju optuže za genocid u Srebrenici.

Dobar plan. Sigurno bi uspeo da su nasuprot sebe imali Tadića ili Dačića. Međutim, namerili su se na svetskog šampiona u laganju i spletkarenju. Čim je naslutio šta mu se sprema, Vučić je preko svog bivšeg političkog oca i aktuelnog saradnika Vojislava Šešelja plasirao priču o tome kako strane sile pripremaju haos u Srbiji.

Istovremeno dok je stvarao tenzije lelekanjem nad onim što ga čeka u Srebrenici, tvrdio je da se ne plaši i da će otići da se pokloni žrtvama. Jasno i glasno je dao do znanja da neće tražiti od Rusa da ulože veto na britansku rezoluciju. Otišao je i korak dalje, pa je nepotrebno od članova svog kabineta zahtevao da se izjasne o rezoluciji.

Britanski stav o odgovornosti Srba i Srbije za genocid podržalo je troje ministara: Zorana Mihajlović, Željko Sertić i Jadranka Joksimović. Mihajlovićeva, koja ima neograničeno poverenje Engleza, i tu priliku je iskoristila da provocira Vučića opaskama kako mu je glupa ideja da proverava saradnike. „Opasna si, Zorana" – pokušao je na svoj način da se našali Vučić – „Da li si ikada zažalila što nisi muško?" Zorana mu je uzvratila još duhovitije: „Ne, a ti?"

Sa Joksimovićkom nije bilo čarki, ona je bespogovorno izvršila naređenje kojim je Vučić hteo da pošalje poruku u London i Brisel da, eto, resorna ministarka za evro-integracije ne mari za interese Srba i Srbije.

Umesto da podnese ostavku jer u svom kabinetu ima ljude koji otvoreno zastupaju strane interese, koji nanose trajnu i nemerljivu štetu Srbiji, Vučić je s predstavom o troje „britanskih ministara" hteo da odobrovolji gazde iz Londona. Izgleda, nije uspeo.

Idilu je pokvario predsednik Tomislav Nikolić, manje besmislenim pismom engleskoj kraljici Elizabeti, a više ruskom imperatoru Putinu. Iako je odavno stvoren utisak da naprednjački tandem više ne postoji i da je Nikolić najangažovaniji i najozbiljniji opozicionar, postoji i opravdana sumnja da su njih dvojica podelili uloge.

U skladu s ličnim afinitetima, Vučiću je pripalo da se predstavlja kao „zapadni", a Nikolić „ruski" čovek. Poslovično sumnjičavi, Englezi se nisu upustili u nagađanja već su odgovornost za ruski veto stavili na Vučićev račun.

– Vučić je znao da će mu Englezi osvetu servirati u Srebrenici. Zažalio je što se onoliko hvalisao kako je hrabar. Da je mogao, otkazao bi odlazak na komemoraciju. Međutim, doveden je pred svršen čin.

Kao što je ministar Vulin potvrdio, Englezi su insistirali da premijer ide u Srebrenicu. Šta se dogodilo, poznato je. Na stranu budalasto izveštavanje režimskih medija, koji su preterali sa licitiranjem da li je atentat na Vučića izvršen jednim ili drugim kamenom, nanulom ili snajperom „Hekler i Koh". Stvar je ozbiljna. Otkriveno je da su britanski obaveštajci zaista učestvovali u pripremi napada na Vučića – tvrdi za „Tabloid" izvor iz kabineta predsednika Vlade.

Istu vrstu ocena objavio je i režimski list „Večernje novosti".

– Prvi čovek britanskih obaveštajaca za region, neposredno pre obeležavanja 20 godina od Srebrenice, na Sokocu sreo se s pripadnicima hrvatske i bosanske tajne službe.

Oni su tačno znali šta se sprema u Potočarima i da će ključni biti trenutak kada Vučić bude prolazio uskom stazom do VIP bine. Tu ga je trebalo oboriti i poniziti, a epilog bi mogao da bude i tragičan – navodi se u „Novostima", koje strogo kontroliše lično Vučić.

Vučić je, po slobodnoj proceni, do sada preživeo više hiljada nepostojećih atentata, ali čini se da se prvi put zaista našao u realnoj opasnosti. Šta su pravi motivi za takav napad može samo da se nagađa, a ako iza neuspele likvidacije zaista stoje britanski obaveštajci Vučić ima ozbiljnih razloga za brigu.

Kukanjem nad svojom zlom sudbinom, Vučić je samo internacionalizovao patologiju koju godinama širi Srbijom. Umesto o žrtvama iz 1995, svi bosanskohercegovački, hrvatski i evropski državnici sada moraju da teše Vučića i nude dokaze da nisu znali šta se sprema. Kako god bilo, velemajstor opsene još jednom je izveo trik kojim je nadigrao sve svoje opake neprijatelje.

Aleksandar Vučić je potrošio strpljenje i američkog Stejt departmenta. Em, omogućava reketiranje američkih firmi koje su investirale u Srbiju, em ne rešava najveći problem – ubistvo braće Bitići, američkih državljana i terorista UČK.

Upravo zbog tog slučaja, nedavno je u Beograd došla Viktorija Nuland, pomoćnica američkog državnog sekretara. Da bi joj zamazao oči, neposredno pred njenu posetu Vučić je naredio da Tužilaštvo za ratne zločine sasluša penzionisanog policijskog generala i bivšeg komandatna Žandarmerije Gorana Radosavljevića Gurija.

Iako je bilo očekivano da Vučić žrtvuje Gurija i time se reši pritiska iz Vašingtona, to se, iz nepoznatih razloga, za sada nije desilo. Naravno, možda je Guri zaista nevin, ali nedostatak nečije krivice ili dokaza nikada nije sprečavao Vučića da se odrekne bilo koga.

U znak dobre volje, srpski premijer je odobrio odlazak nekoliko jedinica Vojske Srbije u Ukrajinu, gde će se, pod okriljem NATO-a, održati vežba u kojoj će učestvovati vojnici iz 36 zemalja. Tim potezom Vučić je postao prvi srpski državnik koji je pristao da zvecka oružjem prema Rusiji.

Bez sposobnosti da shvati geopolitičke procese i da na pametan način formuliše interese države koju vodi, Aleksandar Vučić se i u vlasti ponaša šizofreno kao u privatnom životu. Po svaku cenu, koju će otplaćivati nekoliko sledećih generacija, gura Srbiju u Evropsku uniju i nerazumno ruši mostove prema Rusiji, a istovremeno širi paniku tvrdnjama da su Britanci naručili njegovu likvidaciju.

Šta Rusi misle o njemu najslikovitije je objasnio njihov ambasador Aleksandar Čepurin, koji je na pitanje o tome kako ocenjuje sadašnje rusko-srpske odnose odgovorio citiranjem poslovice: „U svakoj porodici ima neko ko je psihički poremećen, ali nije dobro kad taj bolesnik vodi porodicu".

 

       Istu dijagnozu Vučiću su uspostavili i Nemci.

 

Otkad je kancelarka Angela Merkel preuzela na sebe obavezu da uređuje odnose u Evropskoj uniji, suočila se s milion komplikovanih problema, ali nijedan nije tako smešan kao Vučić.

Nema načina na koji on nije testirao nemačko strpljenje. Ofirao je Rudolfa Hofšegera, pripadnika tajne službe BND, koji mu je dodeljen za koordinaciju; izmislio je ugovor po kome će „Mercedes" proizvodnju šasija za svoja vozila poveriti zemunskom „Ikarbusu"; a u nekoliko navrata iritirao je i doskorašnjeg nemačkog ambasadora u Beogradu Hajnca Vilhelma.

– Vučić je u posete nemačkoj ambasadi dovodio i neke ljude kojima tu nije mesto. Recimo, dolazio je u društvu Nikole Petrovića, direktora Elektromreže Srbije. Kad je gospodin Vilhelm dočekao srpsku državnu delegaciju prvo je video Petrovića, iza koga su išli premijer Vučić i šef diplomatije Dačić.

Na pitanje ko je taj nepoznati čovek, Vučić je ambasadoru odgovorio: „To je moj kum, on je veoma važan čovek". Bilo je još nekoliko takvih incidenata, koji ne samo što izlaze iz okvira protokola, nego predstavljaju i neku vrstu uvrede – tvrdi za „Tabloid" izvor iz nemačke ambasade u Beogradu.

U Vučićevom društvu nije se bolje provela ni Merkelova. Umesto diplomata, bolju ocenu premijerovih postupaka mogao bi da ponudi neki psiholog, a ona bi, sigurno, imala dug i komplikovan naziv na latinskom.

Šta misle o Vučićevoj Srbiji na najkonkretniji način – zidom i bodljikavom žicom – pokazali su Mađari. Zbog sumnji da srpske vlasti, pre svega policija, ne preduzimaju sve što je potrebno kako bi se zaustavio prelaz imigranata preko granice, Mađarska je odlučila da se i fizički ogradi od Srbije.

I drugi komšija iz Evropske unije, Hrvatska, žestoko optužuje srpskog premijera. Iako je pre tri godine upravo hrvatski premijer Zoran Milanović nagradio Vučića titulom „lidera regiona", sada su se ministri iz „lijepe njihove" setili da je on devedesetih godina „sa puškom u ruci podsticao sve ono najgore i pozivao na ubistva i mržnju".

Sve to pokazuje da je prošao Vučićev medeni mesec s mladoženjama iz CIA, MI6, BND-a i ostalih službi koje su ga otrgnule iz Šešeljevog velikosrpskog zagrljaja. Belosvetskim birokratama, koji su određeni da upravljaju balkanskim kolonijama, dozlogrdilo je da se bave Vučićevim spletkama, intrigama i prevarama. Sami su krivi. Omogućili su mu da dođe na vlast, da Srbiju pretvori u kalifat i zaustavi demokratske procese. Investicija im se nije isplatila.

Uslovljen karakternim deformitetima, Vučić nije sposoban da na normalan način zaštiti interese Srbije, svojih stranih mentora, pa ni svoje lične. Za samo tri godine uspeo je da proćerda poverenje i podršku američkih i evropskih gospodara. Intenzivnom medijskom kampanjom nije uspeo da se predstavi kao novi srpsko-regionalni mesija. Naprotiv.

Način na koji se Vučić odnosi prema strancima još u 18. veku opisao je irski političari i pisac Džonatan Svift. U pamfletu „Guliverova putovanja", koji se danas smatra dečjom literaturom, Svift je opisao siledžiju kome je moć poremetila predstavu o svetu koji ga okružuje.

Glavni junak, Guliver, posle života s Liliputancima, malim i fizički inferiornim ljudima, kad se vratio u normalnu sredinu nije primećivao razliku. Navikao na lažnu predstavu o svojoj snazi, kamdžijao je sve oko sebe.

Navikao na radikale, Vučić je umisilio da, kao njih, može i normalne ljude zastrašivati, ponižavati, vređati…Kako je manipulisao sa Šešeljem, sad radi sa Kirbijem.

Kako se ta bolest leči pokazali su nam Mađari. Visokom žičanom ogradom. Ne oko Srbije. Oko Jajinaca. Odnosno, oko jedne kuće u Jajincima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protif mafije

VELIKE POLITIČKE LAŽI I POBOLJŠANJE U DŽEPOVIMA KOJE GRAĐANI SRBIJE NIKADA NEĆE VIDETI!!!

 

Posle samo tri godine diktature i samovlašća Aleksandra Vučića, od Srbije neće ostati ni kamen na kamenu. Potpuno je uništen celokupni privredni sistem, likvidirana je poljoprivreda, ubijeno je selo, opustošeni su gradovi i slomljen je duh nacije. Svi Vučićevi "projekti" i "investicije" su bili lažni i nepostojeći, sva njegova obećanja su, ustvari, prevare, a svi "strani investitori" su bili plod njegove bolesne mašte ili, u najboljem slučaju, prevaranti i hohštapleri, čije kriminalne radnje danas plaća svaki građanin, novcem iz državnog budžeta. Konačno, sledi i susret sa strašnim posledicama njegove kratkotrajne ali ubitačne vladavine.

 

                  Nikola Vlahović

 

Sprženu zemlju koju će iza sebe ostaviti Aleksandar Vučić neće imati ko da obnavlja. Najbolji inženjeri, najbolji lekari, najbolji programeri i svi oni koji su u svojoj struci bili elita, već su napustili Srbiju. Reč je o građanima Srbije koji su u najboljim reproduktivnim godinama, koji će svoje potomstvo podizati i školovati za neke potrebe nekih drugih država i drugih kultura. Poslednji talas takve emigracije otišao je već u prvoj godini Vučićeve vladavine.

Umesto njih, Vučić je u sve institucije sistema, na velika vrata, uveo dojučerašnje uličare, prevarante, agresivne poluinteligente sa kupljenim diplomama, i kriminalce. U Vladu Srbije, na ministarske pozicije, uveo je čitavu gej-zajednicu.

Dolaskom na vlast 2012. godine, uništio je političku scenu u Srbiji. Uzeo je u zaštitu najkriminalniji deo Tadićevog režima, doveo Socijalističku partiju Srbije u poziciju da bude saučesnik u njegovoj veleizdaji, "da okrvave ruke", kako ne bi sam snosio odgovornost, a potkupio je i intelektualce i čelnike nevladnih organizacije.

Uz Vučića su stale i njemu nekada omražene Sonja Liht, Sonja Biserko, Nataša Kandić, Jelena Milić i ostali plaćenici NATO pakta i američkih obaveštajnih službi. Rasturio je i poslednje ostatke slobodnih medija i postavio svoje "komesare" i propagandiste.

Ukratko, vladajući Srbijom surovo kao nekada Pol Pot u Kambodži, uništio je i duh naroda i sve oblike državnosti za duži vremenski period. Otišao je toliko daleko u svom ludilu, da je uveo laž kao vrhunski moral.

O kakvom zlu se radi, najbolje govori i lik njegovog poslovno-političkog makroa, Majkla Kirbija, čoveka sa likom hijene, spremnog da ubije za male pare. Ovaj ružni i primitivni američki diplomata, simbol je ubistvenog terora koji njegova vlada sprovodi nad Srbijom.

 

       Kuda i kako dalje u takvim okolnostima?

 

Nova politička snaga koja se bude usudila da preuzme odgovornost za događaje koji će nastupiti u Srbiji posle Vučićevog pada, mora za početak da zna ono najvažnije: Amerika je saveznik separatističke albanske vlade na Kosovu, a ne srpske vlade u Beogradu.

Tako će biti i ubuduće. Takođe, nova politička snaga, mora da zna da je Amerika, uglavnom, saveznik svih srpskih neprijatelja i predvodnik one grupe zemalja koja je izvršila divljačko bombardovanje 1999. godine. To neprijateljstvo će, bez ikakve sumnje, trajati u ovom veku.

Ali, opljačkana, izdana i temeljno uništena Srbija, neće imati mnogo izbora. Bez inostrane pomoći, neće moći daleko da stigne. Ipak, ako dođe do uspostavljanja razumne i sposobne vlasti, ona treba da računa na otvorenu ponudu Rusije.

A, Rusija nudi sve, samo treba pravilno razumeti reči i dela njihovih diplomata i poslovnih ljudi. Nedavno je, uoči dolaska Sergeja Lavrova u Beograd, predstavnik ruskog Ministarstva spoljnih poslova, Aleksandar Lukaševič, rekao dovoljno. "…Srbija može u punoj meri da računa na podršku Rusije za zaštitu svog suvereniteta i teritorijalnog integriteta…".

Isto to, samo u drukčijoj, ekonomskoj formi, rečeno je u Moskvi još prošle godine, kad je krajem septembra na sednici Evroazijskog ekonomskog saveza (EAES), ponuđeno Srbiji da Beograd bude jedna od četiri prestonice Evroazijske unije (predloženi su Sankt-Peterburg, Astana, Minsk i Beograd). Članstvo u ovoj organizaciji otvorilo bi Srbiji neslućene mogućnosti. Ali, umesto odgovora na ovaj predlog, Vučić je krenuo na još jedno pokloničko putovanje prema Briselu i Berlinu, odakle se po običaju, vratio kratkih rukava.

U danima posle pada Vučića, mudro političko vođstvo u Srbiji, ako ga uopšte bude, ima sve razloge da odmah prekine priču o nepostojećim pregovorima sa Evropskom unijom. Tri godine ordinarnih laži o "evroatlanskim integracijama", postigle svu svoj cilj.

Zaveden je sudski, zakonodavni i izvršni haos, oteto je Kosovo, uništena je privreda, zgaženi su školstvo, zdravstvo, vojska, policija, kultura, građanske slobode…To su rezultati Vučićeve pseće odanosti svojim poslodavcima sa Zapada.

Put kojim Srbija treba da ide, već je zacrtan, ali će priliku da tim putem krene, dobiti tek kad određena politička snaga bude okrenula kurs ove države tamo gde to svi realno očekuju: prema Moskvi. Na Zapadu, Srbija će uvek biti mali balkanski sirotan koji "pravi probleme". Sa Rusijom uz sebe, drukčije će se na nju gledati. I politički i ekonomski i kulturno.

Plan ruskih stratega, nudi istorijsko rešenje za Srbiju: ulazak u Evroazijsku Uniju značio bi njen povlašćen položaj, bezbednosnu i ekonomsku premoć, ne samo u regionu već i u većem delu jugoistočne Evrope. U novom rasporedu odnosa, Srbija bi bila i neka vrsta diplomatskog posrednika između Brisela i Moskve.

Sva istraživanja javnog mišljenja, nedvosmisleno govore da je Srbija danas na pogrešnom putu i da nikada neće ni ući u Evropsku uniju, jer se od nje traži jasno priznavanje albanske države na Kosovu i promena Ustava. Ukoliko ne padne pre toga, eventualni referendum o promeni Ustava srušiće Vučićevu izdajničku vlast kao kulu od karata.

Što pre ode, utoliko bolje po Srbiju kojoj potom sleduje stvaranje hrabrog i odlučnog vođstva koje mora da ima na umu činjenicu da je površina Evroazijske Unije pet puta veća od EU i više nego duplo od SAD. Takođe i to da se povećava broj zemalja nezadovoljnih i ogorčenih životom u EU, kao što su Mađarska, Grčka, Češka, Slovačka, Španija, Italija…

Ne treba zaboraviti ni to da se na teritoriji Evroazijske unije nalazi više od 60 odsto svetskih zaliha gasa i više od 50 odsto zaliha nafte, da su rudna, šumska i rečna bogatstva, ubedljivo najveća od svih postojećih država i saveza na svetu. Ogromna površina je netaknuta priroda sa gustim šumama i najrazličitijim vrstama životinja kao i pitkom vodom koju opravdano smatraju najskupljom robom budućnosti.

Ispod zgarišta njegovog režima (i onih ranijih koji su Srbiji prodavali lažnu demokratiju), leže naslage institucionalnog haosa, kriminala i zle krvi. Bez čišćenja ovog taloga, Srbija ne može nigde da krene. Ni na Istok ni na Zapad.

Ipak, i tu treba računati na Rusiju koja zna kako treba postupati sa političkom divljači, tajkunima i oligarsima. Jer, novi život u Srbiji neće moći bez novih ljudi. Njih danas nema na vidiku. A sutra…

 

       Vreme mu je isteklo

 

Zanimljivu definiciju trogodišnje autokratske vladavine Aleksandra Vučića, nedavno je dao i tajkun Milan Beko, rekavši da je "Vučić najskuplja srpska investicija".

Ojađena, opljačkana i prevarena Srbija, tek će da utvrdi ko je bio stvarni "investitor" i koja je prava cenu te "investicije". Jer, ovakav izbor mogao je da napravi samo najgori srpski neprijatelj i ulaganje mu se višestruko isplatilo.

Za sada je poznato da je tokom njegove vaninstitucionalne, dakle, nezakonite i neustavne vladavine, ova država svakog meseca bila u minusu po milijardu evra. To govori da će posle Vučića, Srbija ostati obična kolonijalna pustinja.

A, pred građanima Srbije je suočenje sa strašnim istinama koje će izaći na videlo njegovim skorim padom. Iza Vučića, ostaće zgarište nekadašnjeg državnog ustrojstva. Za tri godine uspeo je da detaljno uništi i raskomada pravosudni sistem, zgazi sva ljudska prava i slobode. Sigurnost lične imovine više ne postoji, niti lična sigurnost građana. Umesto vladavine prava, vladao je Vučić.

Posledice trogodišnje vladavine jednog poludelog čoveka, teško je sagledati sveobuhvatno. Srbija će opet morati da počne od nule. I ta nula biće veliki i nedostižni ideal, jer je dubina propadanja, zaduživanja i devastacije svega što vredi u ovoj zemlji, veća nego što je ikada bila u novijoj istoriji.

Vučić iza sebe ostavlja potpuno razorene institucije i ceo normativni sistem. Njegovu vlast činili su ljudi sa kupljenim diplomama, lažni magistri i lažni doktori nauka, lažni savetnici, korumpirani direktori javnih preduzeća, estradni menadžeri i bivše prostitutke sa novim zaduženjima.

Pravo je čudo da u takvom haosu prepunom drskih diletanata, željnih para i vlasti, još uvek rade škole, ambulante, javni saobraćaj, čudo je da ima struje, vode i da život nije sasvim stao.

Tri godine užasnog medijskog, pravnog, institucionalnog i svakog drugog nasilja, ostale su traga kao neki loši režimi za pola veka. Niko i nikada ovom brzinom nija bacio Srbiju na kolena, čak ni njeni večni neprijatelji protiv kojih je ratovala u dva svetska rata.

Ipak, Vučiću je došao kraj. To će mu biti uskoro i lično saopšteno, jer je rok njegove upotrebe kod evroatlanskih tutora, istekao. On više nikome nije potreban.

Poslednji dani svakog diktatora, po pravilu su uvek praćeni žestokom propagandom o uspesima i pobedama "na svim frontovima". I odlazeći srpski diktator, posle potpunog debakla u Americi, gde su od njega bežali kao od srednjovekovne kuge, poručuje kako je sve u redu i naglašava: "Uskoro će se osetiti rezultati moje posete Americi". Istina je.

Uskoro (polovinom jula) u Srbiju će doći Viktorija Nuland, pomoćnica američkog državnog sekretara Džona Kerija, zadužena za Evropu. Zadatak Nulandove je jednostavan. Saopštiće Vučiću da je njegovoj vladavini došao kraj, jer su svi izdajnički poslovi koje je mogao da uradi, urađeni.

Ustav Srbije (kojim bi uklonio Pokrajinu Kosovo i Metohiju), uprkos žarkoj želji SAD, ne može da promeni, jer bi se neizbežni referendum okrenuo protiv njega. Članstvo u NATO savez građani Srbije nikada neće prihvatiti.

Sve su to razlozi zbog kojih Vučić više ne treba Americi. Uostalom, ni Srbija ne treba Americi, jer su zone interesa sa Rusijom na Balkanu već podeljene. To Vučić ni za tri godine vladavine nije uspeo da shvati.

Umesto toga on ovih dana širi dezinformacije preko svojih medijskih poslušnika: "…"Mislim da ćemo u naredna dva-tri meseca dobiti jasan odgovor o otvaranju poglavlja, u narednih nekoliko meseci i nove američke investicije, kao i proširenje investicionih kapaciteta onih koji već posluju u Srbiji…".

Vučić je zapao u duboko ludilo i to se vidi po njegovim stalnim maničnim napadima u kojima sebe vidi kao svetskog državnika, koga tek čekaju velika priznanja zbog svega što je uradio od Srbije.

U sumanutoj želji da sebe prikaže kao skromnog velikana koji bi mogao da dogura i do Nobelove nagrade, nedavno je rekao: "…Ima političara koji sanjanju da dobiju Nobela i da reše velike krize. Ja nisam taj tip, za mene bi bila Nobelova nagrada ako bih rešio fiskalni deficit".

Tri godine vladavine ovog poremećenog čoveka, koštale su Srbiju više nego svi ratovi iz devedesetih. Sada je stigao do zida posle koga više nema dalje. Para nema ni za svoju stranačku armiju koja je raspoređena u državnim institucijama, javnim preduzećima, lokalnoj samoupravi…

Većina njih će se okrenuti protiv Vučića danom njegovog odlaska sa vlasti. Mnogi od njih imaju puno razloga da se raduju njegovom odlasku. Naime, Vučić je sve svoje prijatelje, finansijere, kumove i sve druge koji su mu pomogli da dođe do najvišeg nivoa vlasti, prezreo je i zaobišao u podeli novca i moći. Kad se uskoro bude suočio sa odlaskom, čekaće ga i veliki broj poverilaca, prema kojima nikada nije regulisao svoje obaveze.

Od kako se dočepao vlasti, Vučić je sve činio da medijski kompromituje i čak svog nekadašnjeg "političkog oca", a sadašnjeg predsednika Republike Srbije, Tomislava Nikolića, čoveka sa kojim je ušao u avanturu stvaranja Srpske napredne stranke. Jedan politikolog je Vučićev odnos prema Nikoliću ovako opisao: "izolovao ga je, čekajući da politički iskrvari". Ipak, Nikolić se na vreme mudro okrenuo ka Rusiji i čeka Vučićev pad.

 

       Nezaboravne prevare i pljačke

 

Posle brzog sloma diktature Aleksandra Vučića, Srbija će morati da se suoči sa činjenicom da se ovaj opasan ludak nekažnjeno bavio veleizdajom i širenjem lažnih vesti, da je otvoreno pozivao na rušenje ustavnog poretka, te da je potpisao Briselski sporazum kojim je Srbija ostala bez Kosova i Metohije.

Ukoliko ne bude proglašen neuračunljivim (mada je to očigledno), ovog lažnog "vožda" trebalo bi izvesti na sud. Ali, ne ovaj njegov, nego neki novi, preki sud, koji bi se bavio najvećim prevarama i najvećom pljačkom koju je jedan čovek uspeo da izvede u neverovatno kratkom roku.

Da bi prikrio svoj pravi zadatak, rasturanje Srbije, Vučić je morao svakodnevno da laže u tolikoj meri, da je i sam sebi počeo da veruje! Pre nego što je stupio na dužnost prvog potpredsednika vlade a kasnije i premijera, Vučić je odmah počeo da pominje stotine milijardi "direktnih investicija".

Čak je i javnost u Srbiji na trenutak poverovala kako će njegovi "prijatelji" iz Ujedinjenih Arapskih Emirata uložiti silne milijarde u domaću poljoprivredu. Vučić je pretio svima koji ne veruju da će kompanija iz Emirata, "Mubadala", osim u poljoprivredu, uložiti još toliko novca u fabrike delova za avione "Boinga" i "Erbasa".

Ni tu nije bio kraj kriminalnim lažima koje je izgovarao, nego je rekao da će "Mubadala" da uloži i četiri milijarde evra u fabriku mikročipova! Kad se ništa od svega toga nije ostvarilo, Vučić se dokopao sulude makete "Beograda na vodi", koju mu je dao veliki orijentalni prevarant, šeik Al Abar. Srećom, ni taj posao, neće nikada biti započet niti završen. Od celog "projekta", fantomska kompanija "Igl Hils" u vlasništvu Al Abara, otvorila je kafanu na savskom priobalju.

Jedna od najvećih Vučićevih laži bila je i ona oko dolaska kompanije "Mercedes" u Srbiju. Hvalio se kako nemački automobilski gigant želi da preuzme propali FAP iz Priboja, zbog čega je, navodno, u Srbiji boravila visoka delegacija ovog preduzeća. Ubrzo, ispostavilo se da je u pitanju Vučićeva prevara i da ova slavna kompanija ne zna ništa o tome.

Iza Vučića ostaće ugovori sa stranim kompanijama koji su potpisani direktno na štetu države Srbije, poput onoga sa arapskim "Etihadom".

Kako je pljačkao, poklanjao i uništavao državnu imovinu u Srbiji, najbolje govori i podatak da je kompaniji "Properti investment LLC" iz Emirata skoro poklonio bivši hotel "Jugobanke" na Kopaoniku. Država Srbija ga je otkupila za 2,1 milion, a Vučić ga je arapskoj kompaniji prodao za 1,5 miliona evra!

Tokom mandata je dva puta, na kriminalan način, uveo u Železaru Smederevo ljude iz US Stell-a, koji su uništili i opljačkali ovu staru čeličanu. Na čelo Rudarsko-topioničarskog basena Bor, zahvaljujući Aleksandru Vučiću, nalazi se Blagoje Spaskovski, čovek koji je ojadio ovu kompaniju za više stotina miliona evra. Mada je dokazana njegova štetočinska uloga, Vučić je zavukao ruku u budžet i nagradio ga sa još 40 miliona evra čistog novca.

Za tri godine, Vučićeva vlast je opljačkala i Kolubaru, i to više nego svi mafijaši koji su ovde godinama otimajući državno blago, stvarali svoje imperije. Da bi nekako stavio u drugi plan sve ove kriminalne aktivnosti, ali i da bi dobio na vremenu, bavio se rekonstrukcijom vlade, a usred ponižavajućeg udara na penzionere i najsiromašnije građane, na sva zvona je obećavao da će bolji život doći za nekoliko meseci, te da će i penzije biti "veće nego ikad"!

I dok nezadrživo tone u ludilo i mrak, Vučić uzvikuje: "Pre kraja godine građani će u svojim džepovima osetiti znatno poboljšanje!".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije