PRETERANO INVESTIRANJE SAMO U RAZVOJ BEOGRADSKOG PAŠALUKA, DOVODI DO PROPADANJA UNUTRAŠNJOSTI SRBIJE!!?

 

Nešto više od polovine ukupnog stanovništva Srbije, grupisanog od Beograda do Novog Sada, ostvaruje čak 80 odsto celokupnog bruto domaćeg proizvoda. Očigledno je da se Srbija neravnomerno razvija, tako da se skoro sav njen bruto društveni proizvod stvara na 20 odsto teritorije, odnosno na uskom pojasu između dva pomenuta grada.

Ostatak Srbije je u privrednom smislu mrtav, a aktuelna vlast čini sve što može da dodatno pojača ovaj disbalans, jer joj se ulaganje u mala preduzeća ne isplati, jer je njihovo reketiranje daleko obimniji posao od dobijanja mita od giganata kojima se šakom i kapom dele subvencije.

 

                   Milan Malenović

 

Unutrašnjost Srbije je opustela, hiljade sela i zaselaka ili uopšte nema stanovnike, ili u njima živi tek po neko staračko domaćinstvo. Iz tih krajeva ljudi odlaze čim im se ukaže prilika.

Oko 100.000 radno sposobnih stanovnika Srbije svake godine ode na rad u inostranstvo. Neki se i vraćaju, ali većina trajno napušta Srbiju. Samo od izbijanja svetske ekonomske krize, odnosno za poslednjih desetak godina, više od deset odsto građana Srbije trajno je napustilo svoju otadžbinu i otišlo je u svet „trbuhom za kruhom".

Oni koji nisu uspeli da odu u inostranstvo i još uvek čekaju povoljnu priliku, takođe napuštaju svoj rodni kraj u Srbiji i nastanjuju se u delovima Republike u kojima privreda još kako-tako funkcioniše. To su oblasti Beograda, Novog Sada i područje između. Sveukupno radi se o uskom pojasu dužine oko 100 kilometara. To je, trenutno, jedino što u Srbiji još daje neke znake života.

Zvanična statistika pokazuje kako u pomenutoj oblasti, koja čini samo 20 odsto teritorije Republike Srbije, živi čak 60 odsto njenog stanovništva. Svaki četvrti stanovnik Srbije je istovremeno i građanin Beograda, a glavni grad stvara više od trećine, tačnije oko 40 odsto bruto društvenog proizvoda cele zemlje.

Nešto više od polovine ukupnog stanovništva Srbije, grupisanog u pomenutoj oblasti od Beograda do Novog Sada, ostvaruje čak 80 odsto celokupnog bruto domaćeg proizvoda.

Neravnomerni razvoj Republike se nastavlja i uz pomoć državnih subvencija koje se daju stranim „investitorima", jer one pospešuju razvoj privrednih giganata koji isključivo usko regionalno i veoma ograničeno povećavaju BDP. Čak ni u najrazvijenijim industrijskim nacijama u Evropi većina bruto društvenog proizvoda ne zavisi od industrijskih kompleksa čiju izgradnju subvencioniše naša država.

Italija je treća najveća privreda evro-zone, a u njoj manje od deset odsto BDP-a dolazi od velikih privrednih društava. Nemačka je najsnažnija evropska privreda i ima u celom svetu poznate industrijske gigante, kao što su: Mercedes, Folksvagen, Tisen-Krup, Opel, BMW, Simens, Boš…Nemački BDP, međutim, oko 85 odsto svoje vrednosti duguje malim i srednjim preduzećima za koje malo ko da je čuo i u samoj Nemačkoj, a kamoli izvan njenih granica.

Finska i Danska su zemlje sa minimalnim učešćem teške industrije u bruto društvenom proizvodu, ali su istovremeno i zemlje koje su u samom vrhu Evropske Unije po standardu svojih građana.

Težište svih pomenutih privreda, ali i ostalih zemalja članica EU, leži na malim i srednjim preduzećima koje naša država uopšte ne pomaže. Upravo je to jedan od najvažnijih razloga zbog čega se u privrednom smislu Srbija svela na teritoriju manju od nekadašnjeg Beogradskog pašaluka.

Svake godine se 11 milijardi dinara (nešto manje od 100 miliona evra) iz republičkog budžeta izdvaja za direktne novčane subvencije stranim „investitorima" kako bi oni otvorili nova radna mesta. Ovoj sumi treba dodati još toliko para, koje ulažu lokalne samouprave kroz razna nenovčana davanja (na primer: dodela zemljišta bez naknade, besplatni priključci na putnu infrastrukturu, dalekovode i slično).

Prema izjavama državnim funkcionerima od ovih para godišnje se otvori između 25.000 i 30.000 novih radnih mesta (ako naivno poverujemo državnoj propagandi), na kojima radnici dobijaju plate na nivou minimalca. Pošto se uglavnom radi o takozvanim „lon poslovima", ili kako to narod zove „šrafciger industriji", gde se sklapaju polugotovi delovi iz uvoza, srpska privreda od ovakvih aranžmana nema sekundarne benefite, kao što je otvaranje novih radnih mesta kod domaćih dobavljača.

Fabrike koje se otvaraju uz pomoć ovih dotacija i kada su u takozvanim nerazvijenim krajevima Srbije nalaze se ili u samom gradu, regionalnom centru, ili u njegovoj neposrednoj blizini, tako da izuzetno malo doprinose razvoju ruralne sredine.

Istovremeno je ulaganjem pomenutog novca u srpsku poljoprivredu moglo svake godine da se trajno obezbedi egzistencija za najmanje 40.000 ljudi, i to upravo u ruralnim delovima iz kojih se iseljava najviše stanovnika.Jedna mala farma, od koje bi mogla da se hrani cela porodica i da preostane višak proizvoda za prodaju, košta 10.000 evra, koliko se prosečno daje za otvaranje jednog radnog mesta kod stranog „investitora". Na farmi, međutim, postoje najmanje dva radna mesta, a na ovaj način bi se rešio i problem iseljavanja iz ruralnih područja koja bi oživela finansijskom injekcijom od 11 milijardi dinara godišnje, plus nenovčana davanja.

Osim toga, povećanje prihoda stanovništva sa sobom povlači i povećanje potrošnje, što bi dovelo do otvaranja novih radnih mesta u uslužnim delatnostima u danas pasivnim krajevima. Na svaki ovako uloženi evro iz državnog budžeta dolazi još jedan evro iz privatnog sektora privučenog povećanjem potrošnje u nekom kraju.

Disbalans između beogradsko – novosadske oblasti i ostatka države i dalje se produbljuje neodgovornom politikom države. Pomenuta oblast je potencijal za svoj napredak našla u infrastrukturi: dobroj mreži puteva, železnice, magistralnih dalekovoda i gasovoda i tako dalje.

Umesto da se pojačano investira u infrastrukturu krajeva iz kojih se stanovništvo iseljava, povećavaju se državna ulaganja u poboljšanje infrastrukture oblasti u koju se ljudi doseljavaju.

Prioritetni pravci železnice, koje Vlada želi da obnovi i dalje razvije, jesu Beograd – Novi Sad – Subotica i Beograd – Ruma – Šid. Sa druge strane, magistralna pruga prvog reda u Zapadnoj Srbiji (deo pruge Beograd – Bar), potpuno je zaboravljena. Istovetna situacija je i u Istočnoj i Južnoj Srbiji, odnosno svuda izvan beogradsko – novosadske oblasti.

Bez dobre putne infrastrukture nema održivog razvoja, pa će tako iz pomenutih krajeva da se nastavi iseljavanje ljudi u delove zemlje u kojima se zbog razvoja infrastrukture razvija i privreda.

Na 80 odsto teritorije Srbije, po statističkim podacima, ništa se ne dešava. Tu, istina, živi 40 odsto stanovništva, ali se proizvodi samo 20 odsto ionako slabog bruto društvenog proizvoda Republike Srbije.

U Beogradu i Novom Sadu su skoncentrisane sve republičke, odnosno pokrajinske ustanove. Plate njihovih zaposlenih drastično utiču na povećanje BDP-a tih regiona, ali doprinose i razvoju sekundarnih delatnosti, kao što su trgovina, ugostiteljstvo, stanogradnja...

Uprkos planovima, koji su u pojedinim slučajevima stari i četvrt veka, ni jedna republička institucija se nije iselila iz Beograda, niti je Novi Sad napustila neka pokrajinska institucija. Zbog toga ova dva grada u bruto društvenom proizvodu Srbije učestvuju sa preko 50 odsto.

Kako se izigravaju pokušaji da se putem decentralizacije državne uprave poveća broj zaposlenih izvan prestonice Srbije, odnosno glavnog grada Vojvodine, odlično se vidi iz slučaja Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije (AOFI). Njeno zvanično sedište je u Užicu, ali tamo sedi samo jedan jedini zaposleni, dok svi ostali borave i rade u centru Beograda. Knjigovodstveno, poslovni prihodi ove agencije ulaze u bruto društveni proizvod Užica, ali se faktički slivaju u Beograd u kome zaposleni primaju i troše svoje plate.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SUROVO UBIJANJE DRŽAVE I NARODA SRBIJE, DO NJIHOVOG PONIŽENJA I PROPADANJA…

 

Nad Srbijom se nadvilo strašno ludilo Aleksandra Vučića, koje slepo prate njegovi mediji. Tako je nedavno objavljena i ovakva vest: "…Danas je Vučić otvorio regionalni pogon za sokove, koka-kole, koji će da zapošljava 80 radnika". A, prethodno je zatvoren takav pogon u Subotici za 70 radnika!

Reč je, dakle, o potpuno stranoj kompaniji. Ako nekim čudom još malo potraje, nije daleko dan kad će otvarati i javne toalete, samo ako im je stranac vlasnik. Nasilje koje ovaj suludi čovek vrši preko svih medija, kult ličnosti koji silom pokušava da uspostavi, dostigao je, zaista, svoj vrhunac. Batina koja kruži Srbijom, iz Vlade je izašla. Smrt se valja Srbijom koja je okupirana od strane NATO alijanse, nemačke obaveštajne službe i arapskih šeika i islamista.

 

                        Goran Mitrović

 

Američki filmovi su često surovo realni kada opisuju događaje iz nacionalne istorije. U filmu "Odrastanje Malog Drveta", prikazan je život dečaka koji raste uz dedu belca i baku Indijanku, i od njih uči lekcije iz života.

Dok odrasta u vrletima, prijatelj porodice, Džon Vrba ga uči da sazna ko su njegovi preci. I pripoveda mu kako su beli američki vojnici odveli Indijance u rezervat. Indijanci su, na put bez povrataka, krenuli peške.

Pored njih su jahali vojnici na konjima, s puškama na gotovs. Put je bio dug. Prvo su počeli da padaju starci i deca. Vojnici su Indijancima dozvoljavali da zastanu i da sahrane mrtve. Posle im se žurilo i nisu dozvoljavali sahrane.

Džon Vrba pripoveda dečaku, kome su deda i baka dali ime Malo Drvo, da su Kočizi potom, da mrtve ne bi ostavljali lešinarima, nastavili da hodaju i da ih nose na leđima. Muž je nosio mrtvu ženu, brat mrtvu sestru.

Pored puta, kojim su ih sprovodili surovi američki vojnici, stajali su beli ljudi. Nemo su posmatrali ovaj jeziv prizor, a Džon Vrba priča Malom Drvetu da je video mnogo belih ljudi kako naglas plaču, postiđeni prizorom svojih sunarodnika.

Neki Indijanci, mahom još dečaci, kojima još nije ponestalo snage, nisu želeli da ih odvedu u tor i pokušali su da pobegnu. Neke od njih, vojnici ni rafalnim pucnjima nisu uspeli da pokose, i utekli su u šume. Vratili su se na svoja ognjišta.

Put kojim su Indijanci odvedeni u rezervat nazvali su Put suza.

Sudbina Indijanaca nam je poznata.A i naša, sva je prilika, nije bolja.

Nad Srbijom se nadvilo strašno ludilo Aleksandra Vučića, koje slepo prate njegovi mediji. Tako je nedavno objavljena i ovakva vest: "…Danas je Vučić otvorio regionalni pogon za sokove, koka-kole, koji će da zapošljava 80 radnika".

A, prethodno je zatvoren takav pogon u Subotici za 70 radnika! Reč je, dakle, o potpuno stranoj kompaniji. Ako nekim čudom još malo potraje, nije daleko dan kad će otvarati i javne toalete, samo ako im je stranac vlasnik. Nasilje koje ovaj suludi čovek vrši preko svih medija, kult ličnosti koji silom pokušava da uspostavi, dostigao je, zaista, svoj vrhunac. Batina koja kruži Srbijom, iz Vlade je izašla.

Prema istraživanjima OEBS-a, stepen zastrašivanja građana koje dolazi iz svih centara moći kojima Vučić raspolaže, dostigao je krajnju tačku. To znači da je ogoljena diktatura na sceni i da joj se bliži kraj.

Prepadni bataljoni Srpske napredne stranke, već se spremaju da vrše zastrašivanje i nasilje na onim biračkim mestima gde je procenjeno da Vođa "loše stoji". Imaju i dovoljno iskustva. Od 2012. godine pa sve do danas, pokazali su se vrlo efikasnim u prebijanju političkih protivnika, ucenama, pa čak i diverzijama (napadima na imovinu, pokretnu u i nepokretnu).

Vučićev režim surovo se poigrava i sa korisnicima centara za socijalnu pomoć. Da bi neko dobio novčanu pomoć od najviše 15.000 dinara, mora da skupi toliko dokumentacije da je suočen sa nemogućom misijom.

Naravno, svaki od tih dokumenata košta. A dokumente sakupljaju stariji, bolesni, nepismeni, dezorjentisana lica. Kad jednom ipak nekako stignu do prilike da predaju dokumentaciju, u centrima za socijalni rad ih doslovno šutiraju.

Socijalna pomoć se u Srbiji prima samo devet meseci u jednoj godini: Tri meseca treba preživeti, da bi se obnovio zahtev, odvojile pare za dokumentaciju, iznova, a onda se čeka nekoliko meseci dok centri za socijalni rad ponovo ne donesu rešenje. Tretiranje onih koji dobijaju socijalnu pomoć od službenika centara za socijalni rad je slična onima koji su imali logoraši u nacističkim logorima smrti.

Naprednjački režim, pred izbore, širi propagandu o socijalnim davanjima, pa centri dobijaju zadatak da na taj način obezbede glasače. Diktatorska narav Vučićevog režima vidi se i po narodnim kuhinjama. Mada je režim naredio ukidanje ovih tužnih "institucija", pred izbore propaganda kaže: biće narodnih kuhinja! Biće i još više gladnih! Udarac koji su doživeli penzioneri, predstavlja tipičnu diktatorsku diverziju na stečena prava.

U Vučićevoj autokratskoj jazbini, dve trećine penzionerskog budžeta uzimaju privatni izvršitelji. Žrtve su oni sa najmanjim penzijama. Cilj je postignut: strah, stresovi i glad doveli su do toga da je tempo izumiranja zastrašujući.

Javna i komunalna preduzeća, preko izvršitelja, bez prava na žalbu, naplaćuju komunalno-stambene usluge, grejanje, gas, struju, te-ve pretplatu, sudske takse. Penzionerima se oduzimaju dve trećine penzije, tako da nekoliko stotina hiljada penzionera živi mesečno sa preostalih 6.000 dinara, ili 50 evra mesečno!

Od tih para moraju da plaćaju i zdravstvene usluge, lekove, posete zubarima…

Da li je moguće preživeti sa 100 evra mesečno, u zemlji u kojoj je hrana skuplja nego u Nemačkoj, a lošijeg je kvaliteta nego i u bilo kojoj afričkoj državi?

Do koje granice ide divljaštvo Vučićeve vladavine, govori i podatak da su tokom prošle godine zabeleženi slučajevi da su čak i osobe koje primaju socijalnu pomoć uplaćivale strankama donacije!

Kako je moguće da najsiromašniji građani uplaćuju "pomoć političkim partijama"? Tako što se stranke i njihove vođe "staraju" da nijedan siromah ne može dobiti pomoć dok ne plati reket onome ko mu je to omogućio. Dakle, strankama na vlasti!

Socijalna pomoć u Srbiji iznosi od 7.789 dinara do 17.738 dinara. Ali, pojavile su se uplate i po 50.000 dinara, pa postaje jasno da su ovi gladni mučenici postali "medijumi" preko kojih vlastodršci peru pare i finansiraju sebe i svoje potrebe.

Sela su takođe napadnuta. Seljacima, uglavnom staračkim domaćinstvima, oduzma se zemlja, radi naplate poreza, pleni se stoka, poljoprivredne mašine. Svaki građanin je napadnut. Svaki građanin u Srbiji je pod okupacijom. Država sve uzima, otima. I preti.

Ukidaju se subvencije proizvođačima mleka, stočarima, paorima. Utire se put da im zemlju otmu arapski prijatelji Aleksandra Vučića. Na njoj će raditi emigranti, ili srpski građani, kao arapske sluge.

Vučićeva mafija je primila novac od nemačkog proizvođača mesa Tenisa, kome sada utire put da zgazi srpske seljake, isprazni njihove obore, i da Srbiji prodaje otpadno meso. A već smo otrovani.

Proizvođači hrane i trgovinski lanci Tempo, Idea, Maxi, Matijević, Karneks već godinama prodaju meso najlošijeg kvaliteta, često opasno po zdravlje. Umesto da mesne prerađevinine, kojima je istekao rok, uništavaju, za velike pare, u svojim zemljama, izvoze ih evropske kompanije u Srbiji, i truju, i onako otrovane građane.

U Srbiji se umire, kao za vreme epidemija u velikim ratovima i nesrećama.

Farmakomafija prodaje neispitane lekove, i na srpskim građanima se vrše besplatni eksperimenti. Gori od onih u Indiji, gde je jeftin ljudski život, ali pored velike smrtnosti veliki je i priraštaj.

Zdravstvene usluge u državnim bolnicama, domovima zdravlja i institutima danas su na nivou od pre pedeset godina!

Vučićeve “velike investicije“ se gase, pred našim očima. Iz budžeta Srbije, koji se puni otimanjem penzija, plata, porezima i uzimanjem kredita, u smederevskoj Železari su, dolaskom DOS-a, godinama pretapani srpski tenkovi, haubice, topovi, pontonski mostovi…

Vojska je morala toga da se oslobodi, pod oružanom pretnjom iz Vašingtona. Kada su opljačkali sve što se opljačkati može, Amerikanci su ostavili Železaru Vučićevoj vladi  . Onda je on ponudio da se u smederevskim pećima spali evropski nukelarni otpad, uglavnom iz Nemačke, odvojene su pare iz budžeta, i otrovan je jedan grad na Dunavu, a verovatno i okolni Požarevac, Možda i Beograd!

Gašenje Železare u Smederevu je izvesno. Parama iz mršavog srpskog budžeta finansirano je spaljivanje nemačkog nukleranog otpada. Otuda i velika ljubav šizofrenog Aleksandra Vučića prema kancelarki Merkel! Svaka srpska porodica morala bi učiti naslednike da moraju da je pronađu i osvete se za zločine koja je ova besprizorna žena učinila Srbiji.

Italijani se spremaju da odu iz Kragujevca. Gotovo je! Kraj. Istekao je ugovor, i Fiat se seli u druge zemlje. A Srbija je, svojim parama, finansirala italijansku kompaniju, napravila pristupne saobraćajnice, dala zemlju, podigla hale, i za svakog radnika, iz budžeta, platila Italijanima. Količina novca koju su dobili Dinkićevi i Vučićevi momci, a i njih dvojica, na ime provizije, je impresivna. Boli glava.

U basenu u Boru Vučić troši budžetske pare, bez ikakvog smisla. I u Boru spaljuju radioaktivni otpad. I kradu. Tu je i Anđelko, zvanični otac Aleksandrov, koji zgrće milione koje njegov sin iz budžeta daje ovom javnom preduzeću.

Srbija je najsiromašnija država u Evropi, ali iz svog budžeta plaća belosvetske kompanije da u Srbiji, o njenom trošku, otvaraju pogone. Vučić im javno nudi radnu snagu, koja po srpskim zakonima nema nikakva prava. Pravo belo roblje. Možeš da ga platiš, a i ne moraš. I premijer Vučić se time ponosi.

Pre Vučića srpsku armiju  razorio je ministar Dragan Šutanovac, nastavljajući plan svog kuma Borisa Tadića, koji je izabran za predsednika Srbije.

Danas srpsku policiju razara lažni doktor nauka Nebojša Stefanović, jedan iz korpusa tople braće. Njegova majka je ključni čovek u Agenciji za lekove, a pomaže joj i sin Nemanja, otac Branko je budža u Telekomu. Važno je Srbiju razoriti. Potpuno.

Potpisujući Zakon o saradnji sa NATO alijansom, predsednik Nikolić je potvrdio da Srbije više nema. Američki vojnici nekažnjeno mogu da uđu u sve javne objekte, u privatne stanove, da siluju, kidnapuju, da sruše… Moramo da gledamo i ćutimo.

A kako izgleda američka okupacija, Wikiliks je opisao u depešema i svedočenjima američkih vojnika, koji nisu mogli da očima gledaju zlodela svojih saboraca. Silovanje žena, muškaraca, dečaka, vešanje, šibanje, životinjsko iživljavanje, rušenje hramova, svetinja, pljačkanje svega što im pod ruku dođe. Gde američka čizma kroči, života više nema. To je najvarvarskija vojska u istoriji planete.

Donošenje ovog zakona Vučić je objasnio potrebom da ona zaštiti Srbe na Kosovu! Ej, zar smo svi ludi? Pa Kosovo je američki projekat  , ono je američka tvorevina, njen saveznik. Kako da zaštite Srbe od svojih saveznika?

Kada je američka administracija odlučila da se poigra na Balkanu, Srbija je precrtana iz zemljopisnih karata. Ono što nije uradio Hitler, ostvariće Ujka Sem! Srbija je najsurovije bombardovana, i to u ime “milosrdne zaštite Albanaca".

Onda je počelo komadanje. Okupirano je Kosovo i Metohija. Počela je pljačka. Američke kompanije su, dolaskom DOS-a na vlast opelješile Srbiju za najmanje 30. milijardi dolara! Rasturili su nam vojsku, državne kompanije, namensku vojnu industriju, pretvorili su Srbiju u ogledno poljoprivredno dobro, za eksperimentisanje na životinjama, biljkama i ljudima…

Surovo ubijanje jedne države i naroda , poput Srbije, pogodilo je mnoge građane SAD-a. Mnogi agenti CIA-e, FBI-a i vojnici od karijere javno su digli svoj glas protiv politike Klintonove administracije da na Balkanu uništi Srbe i instalira Al Kaidu! Džon Perkins nije jedini Amerikanac koji je priznao da je, po nalogu svoje vlade, bio ekonomski ubica, da je uništavao države i njihove ekonomije, da je ubijao one koji nisu hteli da podjarme svoj narod. Džon Šindler opisuje kako Klinton, kome je referisao, nije hteo da čuje istinu o ratu u Bosni…

Američka nacija je moćna. I pored najcrnje kontrole informacija, internet je omogućio da časni pojedinci iznesu svoje mišljenje i opišu zločine svoje administracije. Slobode koje su osvojili građani SAD-a u svojoj istorijskoj borbi za njih, nije lako obrisati. Srbija polako nestaje. Izumrla su sela, opusteli su gradovi. Zemlja se parloži…

Američke diplomate u Beogradu, ti kurvini sinovi, vrbuju Srbe da im služe kao goniči robova! Naš nestanak mi liči na Put suza. Umesto belih američkih vojnika, pod izgovorom da nas vode u Evropsku uniju, na konjima jašu naši skotovi.

I dok još živimo u dolini suza, čekajući dan kada će i poslednji među nama propasti, goniči robova, naša vlastela, i sama se bliži svom kraju. Kada bi ostali bez robova, Ameri su ubijali i njihove goniče. Zajedno ćemo umreti u Srbiji, Dolini suza.

Da li neko od nas može da utekne sa tog puta, i da ode u osvetnike? Kao što je to učinio u filmu Džon Vrba.

Kada im je bilo najteže, u teškim vremenima, Srbi su pevali – Hrani sina, pa šalji u vojsku, Srbija se umirit’ ne može.

 

     A. Srbija, kao Đavolja varoš

(Šta je globalni internet pretraživač Google poručio Srbiji na dan njene državnosti?)

Redakcija Magazina Tabloid dobila je saopštenje za javnost, koje je potpisao profesor Miladin Ševarlić, predsednik Upravnog odbora "Društva srpskih domaćina", povodom logotipa koji je Google postavio na početnoj strani na dan srpske državnosti. Istovremeno, u izjavi za naš magazin, profesor Ševarlić je podsetio, da je, pored slike Đavolje Varoši (koju ovde objavljujemo) pridodata i traka kakva se stavlja na vence za sahrane. Naime, sa leve i desne strane je izrezana traka kakva se stavlja na takozvane suze, odnosno cveće koje se stavlja na grobove, rekao je Ševarlić i dodao da to deluje kao da je Gugl sahranio Srbiju.

U tekstu saopštenja piše:

"…Poštovani građani Republike Srbije i Srpski domaćini, Predsedniče Republike Srbije Tomislave Nikoliću, Predsedniče Vlade Republike Srbije,

Svima nam je dobro poznato da se Srbija u ovakvoj situaciji nalazi zbog činjenja domaćih i inostranih antihrišćana (đavola) a najviše zbog našeg ćutanja i nečinjenja, ali da Republiku Srbiju neprimereno simbolično promovišu kao Đavolju varoš – i to na Dan njene državnosti – je neoprostiva drskost, sarkazam i satanizam od globalističkog Google! Zar je moguće da timovi najboljih informatičara u svetu u Google nisu uspeli da pronađu nijedno prigodnije obeležje iz Srbije od Đavolje varoši?

Uvereni smo da su menadžeri u Google namerno sarkastično, umesto srpskog grba sa četiri ocila, u sredini srpske trobojke ubacili simbol Đavolje varoši? Od satanista u Google i njihovih naredbodavaca se drugo i nije moglo očekivati. Sramota! U ime Društva srpskih domaćina izražavam najveće moguće gnušanje zbog zlonamerne satanističke „čestitke" Google povodom Dana državnosti Republike Srbije!

Društvo srpskih domaćina

Predsednik Upravnog odbora,

prof. dr Miladin M. Ševarlić…"

 

©Geto Srbija

mateijal: List protiv mafije

EFEKAT BEZ DOMINA: AKO JE SADA OVO SPASAVANJE SRBIJE, KAKO LI TEK IZGLEDA NJENO PROPADANJE!!??????

 

Kao najcrnje rupe kroz koje nepovratno propadaju milijarde evra, gradovi i opštine u Srbiji predmet su bolesne pljačke koju sprovodi naprednjačka horda pod komandom Aleksandra Vučića i njegovih lokalnih računopolagača.

Od Subotice do Vranja, svi budžeti lokalnih samouprava podređeni su potrebama primitivne feudalne vladavine vladajuće partije. Vučić ucenjuje sve gradonačelnike koji nisu članovi SNS, preko resornih ministarstava, uskraćuje im novac iz budžeta, opstruiše kredite i donacije, a onda ih optužuje za nerad i nepsosobnost.

Pod takvim pritiskom, mnogi prelaze u SNS. Razmere trogodišnje naprednjačke otimačine i uništavanja dobara, dovele su do toga da preko dva miliona ljudi u gradskim sredinama doslovno gladuje, a masovna zatvaranja preduzeća i otpuštanje radnika samo uvećavaju ovu očajnu masu.

 

                           Nikola Vlahović

 

Krajem protekle, 2015. godine šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke u Skupštini Srbije Zoran Babić, prilikom otvaranja kancelarije svoje stranke u Mrčajevcima kod Čačka, rekao je, bez imalo srama, da je njegov Vođa uspeo da spasе zemlju koja je bila na korak od bankrota!

Sve suprotno od onoga što se zbiva u stvarnosti, jer je većina opština i gradova u Srbiji, dolaskom naprednjaka na vlast, čekajući na Vučićeve lažne investitore, pala u teško dužničko ropstvo ili bankrot.

Istina, treba imati u vidu da je Babić tokom svog tužnog odrastanja bio ometen u razvoju, i posledice teških mentalnih oštećenja, vidljive su na njemu i danas. Ali, bez obzira na to, jednu radnju savršeno obavlja: sposoban je 24 sata dnevno da se divi svom gazdi, kao najodaniji pas.

I dok je ovaj mali tragikomični provincijski ljigavac svakog dana slavio tiranina, stanje u Srbiji je bivalo sve gore. Posle tri godine naprednjačkog divljanja, bankrot i propadanje najvećih srpskih gradova i opština potpuno su sahranili svaku nadu da će iko iz ove generacije živ dočetaki nekakav boljitak.

Zbog svega ovoga, Vučić već dugo vremena beži od susreta sa građanima u unutrašnjosti Srbije i sklanja se čak i od svojih podanika u lokalnoj samoupravi. I kad se negde uglavnom nenajavljeno pojavi, oko njega je živi zid sastavljen od obezbeđenja i partijskih udvorica, samo da ga neko ne bi nešto neprijatno pitao ili, ne daj bože, pljunuo po sred čela, iz neposredne blizine.

Tako je krajem prošle godine, putujući prema Vrnjačkoj Banji, u širokom luku izbegao da dođe u Kraljevo, koji je jedan od najugroženijih gradova u Srbiji, baš zahvaljujući njegovim "reformama".

Reč je o strateški možda najvažnijem urbanom centru, graničnoj zoni ispod koje više ne važe zakoni Republike Srbije (tako tvrde i ekstremisti u Sandžaku i albanski separatisti na Kosovu). Uprkos tome, Kraljevo je zaboravljeno, a privredna i socijalna situacija u gradu je iz dana u dan je sve teža. Nema novih proizvodnih pogona, ali ima otpuštanja! U gradskoj skupštini, jedan odbornik se gorko našalio rekavši da se "u ovom gradu bolje živi danas, nego sutra!".

U prilog tome navedeni su i podaci o broju radnika otpuštenih u protekloj godini, a reč je o preko 3.500 ljudi. Protekle godine je samo u jednom mesecu bez posla ostalo više od dve hiljade radnika! Jedan broj njih je u očaju prihvatio nekakav program Vlade Srbije o pomoći pri rešavanju tehnoloških viškova, pa su mizerne otpremnine uzeli, a šta će dalje, niko ne zna.

Na biro rada otišli su i dugogodišnji radnici Fabrike vagona, "Autotransporta", ali i "Magnohroma" koji je bio planiran za prodaju (opet!) do kraja godine. U gradu je do 2012. godine još uvek bilo registrovano čak 94 građevinske firme, a sada ih ima tek dvadesetak, od kojih pola nema nikakvog posla.

Da je u pitanju mrtav grad, najbolje govori i podatak da od 3.500 stanova, čija je gradnja započela još u dalekoj 2008. godini, 80 odsto nikada nije dovršeno, niti će biti, kako sada izgleda. Sve ovo i mnogo toga još, Vučić je kao premijer bio dužan da čuje i vidi u Kraljevu, ali je u njegovom stilu, kukavički pobegao.

U Centru za socijalni rad, iz meseca u mesec povećava se broj zahteva za bilo kakvu pomoć, dok se, istovremeno, u gradskoj skupštini nalaze primitivni likovi koji ne bi mogli, kako neko reče, da rukovode ni javnim toaletom, a kamoli da odlučuju nešto za ovaj grad. Mnogo je članova SNS, bračnih parova, bliskih rođaka, pa i čitavih "dinastija" koji rade u skupštini grada, pa koriste činjenicu da su "vlast", šire svoj privatni biznis i ne plaćaju nikakve poreze i doprinose…

Prvih dana 2016. godine, gradonačelnik Kraljeva Tomislav Ilić je iz stranke Nova Srbija prešao u Srpsku naprednu stranku. Pritisak je bio takav da je Ilić birao između ostavke i fotelje. Izabrao je ovo drugo.

Propadanje i stalna opasnost od bankrota, vidljivi su i u Užicu, gde lokalna vlast ne sme ni da izađe pred građane. Gradonačelniku su nametnuti partijski kadrovi, u gradskom veću i javnim preduzećima, koji nemaju nikakve rezultate, iskustvo, znanje, ideje. Nekima su direktorske funkcije u državnim ustanovama, čak i prva zaposlenja!

Koliki je haos u Užicu, govore i ovi podaci: glupošću i neznanjem, grad je izgubio donaciju Švajcarske od skoro 5 miliona evra, projekat za preradu otpadnih voda vredan 15 miliona evra je doveden u pitanje, budžet se puni prodajom gradskih parcela i uvećanim porezom na imovinu građana (što može da uradi i dete sa pet razreda osnovne škole), a broj stranačkih (SNS-SPS) kadrova koji su zajahali po nekoliko direktorskih funkcija, niko ne može da utvrdi.

U danima najvećeg aerozagađenja, gradska Toplana je koristila mazut u kotlarnicama koje su prilagođene za gas, a gradska vlast je odustala od zahteva Vladi za status ugrožene sredine. Zbog "obećanog boljeg života", sukobi u okviru vladajuće koalicije oko funkcija u Užicu, dostižu ovih dana vrhunac.

U mesecima koji predstoje, počeće ogorčena bitka za vlast u Užicu, a građani kako se snađu…

I propadanje Kruševca se intenzivno nastavlja, što se vidi u gradu na svakom koraku. Oko 4.500 radnika kojima je "ponuđen" otkaz, prihvatili su najmanju moguću otpremininu i to je njihovim porodicama privremeno jedini izvor prihoda za preživljavanje! Svako od njih je hranio prosečnu četvoročlanu porodicu, pa nije teško izračunati da će najmanje još deset hiljada ljudi doći "na kazan", ako i toga uopšte bude bilo, jer je Kruševac ukinuo i neke narodne kuhinje zbog besparice.

Jedan od tri najveća grada u Srbiji, Niš, stalno se nalazi pred bankrotom ili u krajnje neizvesnom finansijskom stanju, koje preti potpunim slomom svih funkcija gradskih preduzeća. Čak je i jedan "disident" iz vladajuće Srpske napredne stranke, profesor Dragan Čorbić, inače odbornik u Skupštini grada, optužio gradsku vlast da je "lenja, neodgovorna, neozbiljna i nekompetentna i ovaj grad je pred bankrotom" i dodao da se državni revizori "hvataju za glavu" zbog lošeg stanja.

Ovo je bilo dovoljno da odbornička masa iz SNS skoči na njega. Čorbić je stigao da kaže da Niš svakog dana propada i da su zato odgovorni oni iz izvršne vlasti Srpske napredne stranke. Gradonačelnik Zoran Perišić, po funkciji najodgovorniji za stanje u gradu, doslovno je pobegao sa "poprišta".

Na zapadu Srbije, sve opštinske i gradske kase u Loznici, Šapcu, Ljuboviji i drugde su na gubitku, a zbog potpune privredne izolacije, život u Valjevu je potpuno paralizovan. Poslednja investicija desila se još za vreme prvog mandata Borisa Tadića, pa mnogi i ne pamte da je bila bitka oko otvaranja pogona slovenačkog "Gorenja", koja Valjevu nije donela nikakvu korist.

Da je život stao, vidi se na svakom koraku: nema pozorišta, bioskopa, državnog fakulteta, hale sportova, uništen je (i nikad sasvim saniran) kej Kolubare nakon poplava, preduge su liste čekanja u bolnici, nerešeno pitanje zdanja Doma vojske, saobraćaj u zelenoj oazi reke Gradac, zagađenost vazduha tokom zime i velika nehigijena u Domu zdravlja i bolnici.

Nezaposlenost je ogromna u odnosu na broj stanovnika, ali više od svega građane Valjeva deprimira činjenica da se u ovoj nekada živoj sredini osećaju kao u zabačenoj mesnoj zajednici, jer nemaju čak ni market koji bi radio 24 sata.

Ali, zato je uočljiv odlazak najkvalitetnijih lekara iz bolnice, najboljih inženjera, programera, ali i najboljih zanatlija koje je Valjevo imalo (mnogi među njima u najboljim godinama, građevinski radnici, vozači, varioci…svi su već odavno u inostranstvu).

Istovremeno, grad je postao i stecište kriminala, a vidljiv je i preveliki broj kladionica i kockarnica, propadanje starih građevina u Tešnjaru…Poslednja ozbiljna investicija, ovde je viđena u davna vremena, dok je Dušan Mihailović (bivši ministar policije) bio gradonačelnik.

Leskovac je nakon dovođenja naprednjačkog gradonačelnika Zorana Cvetanovića, čoveka sa profilom polu-idiota, potonuo u najcrnje beznađe. Reč je o sobi koja ne ume pravilno da izgovori nijednu rečenicu, ali je zato sposoban da ucenjuje članstvo SNS zaposleno u opštinskim institucijama, sa pretnjom da će ostati bez posla ako ne daju "za stranku" i, naravno, za njega.

Cvetanović jeste predmet opšte sprdnje i velike sramote građana Leskovca, ali nikome nije do smeha. Grad već godinama nema nikakvu perspektivu, a trend odlaska radno sposobnih u najboljim godinama života, zastrašujući je.

U šumadijskim gradovima, poput Čačka, Kragujevca, Gornjeg Milanovca i drugde, novac lokalne samouprave jedva podmiruje potrebe za plate zaposlenih i ogromnoj, preteškoj birokratskoj mašini. Skoro dvesta hiljada stanovnika Kragujevca i prigradskih naselja, nalazi se na egzistencijalnoj nuli. Masovna je nezaposlensot, i niko ne zna kako će se prehraniti u 2016. godini!

Na istoku Vojvodine, u "začaranom trouglu", između Kikinde, Ade i malog Iđoša, vlada apsolutno beznađe, jer novca nema ni za ono najosnovnije. Mračnu sliku stanja simbolizuje most na Tisi između Ade i Padeja, koji je predat na upotrebu još 24. decembra 2010. godine, a još je nezavršen, bez upotrebne je dozvole i odgovarajućih pristupnih saobraćajnica! A, reč je o kapitalnom objektu koji bi trebalo da bude najkraći drumski pravac do Rumunije!

I Novi Sad, kao drugi grad po veličini u Srbiji, suočio se sa kriminalnom politikom koju sprovode pojedini paralelni centri moći koje je uspostavila Vučićeva stranka u ovom gradu. Naprednjački gradonačelnik, Miloš Vučević, proizveo je za tri godine samo to da grad izgleda još siromašnije i još propalije. Stručni ljudi zamenjeni su "nestručnim rođacima", sve članovima SNS, a sva komunalna preduzeća dovedena su skoro do bankrota.

Neka od njih, poput zloglasne "Informatike", imaju sve atribute mafijaške organizacije i njome danas vladaju politički sateliti i "džokeri" Srpske napredne stranke. Svaki drugi građanin Novog Sada je nezaposlen i ne oseća se bezbedno, zbog opšteg kriminala, kakav ovde nikada u istoriji nije do sada postojao.

Jedino čime se Vučićeva horda ovde bavi je rođačko i stranačko zapošljavanje, politička trgovina, zloupotrebe i isisavanje novca iz gradskih preduzeća da bi povratili svoju investiciju i mogli opet da kupe glasove i još više pljačkaju ovaj grad.

U pljačku se uključio i gradonačelnikov otac, Zoran Vučević, koji je preko firme svoga kuma prevario najmanje hiljadu građana Novog Sada i okoline. Od opljačkanih para, pola miliona evra je završilo u džepu Aleksandra Vučića, kako bi njegov sin zaseo u fotelju gradonačelnika.

Na sceni je i ogroman posao pranja novca, preko Zavoda za izgradnju grada i "investicija", u stambeno-poslovne centre preko kojih bi taj prljavi kapital trebalo da se umnoži. Dosadašnji reket uziman od građevinskih preduzeća nije bio dovoljan.

Vreme nije saveznik Vučeviću i njegovoj pljačkaškoj družini. Izbore je nemoguće izbeći, a novac hitno treba stvoriti. Istovremeno, raspoloženje građana je takvo da je pad naprednjaka u Novom Sadu i drugim vojvođanskim gradovima, takođe neizbežan.

Beograd, kao glavni grad i slobodno govoreći, država u državi, predstavlja svojevrsnu mašineriju preko koje godinama teče pljačka teška više milijardi evra, koje završavaju na računima stranih i domaćih kompanija, vladajuće oligarhije i istaknutih pojedinaca sa kriminalnom reputacijom.

Jedan od njih je i sadašnji gradonačelnik Siniša Mali, koji je nastavio tamo gde je njegov prethodnik Dragan Đilas stao. Za samo tri godine Vučićeve diktature, prema procenama jednog nezavisnog ekonomiste, iz Beograda je oteto oko 5 (pet) milijardi evra čistog novca.

Štetu nanetu preko kriminalnih ugovora sklopljenih sa "arapskim prijateljima", teško je i sabrati, ali svakako nije manja od pomenute cifre. Samo otimanje najskupljeg gradskog građevinskog zemljišta na Balkanu, u priobalju Save , za potrebe šeika iz Emirata, neprocenjivo je, jer je tim veleizdajnički ugovorom Beograd zauvek izgubio taj dragoceni prostor.

U pljačku Beograda, uključile su se i velike bankarske korporacije, kakva je Evropska banka za rekonstrukciju (EBRD)  , koja se pojavljuje i kao investitor u mnogim slučajevima. Most na Adi koji će otplaćivati generacije Beograđana, a koji već danas košta preko 400 miliona evra, samo je jedan od "projekata" koje je inicirala i kreditirala EBRD.

Novcem od provizije za ovaj most, koji predstavlja grandioznu prevaru, bivši gradonačelnik Dragan Đilas potkupio je Aleksandra Vučića i njegovu stranku, kako bi sebe amnestirao od krivičnog gonjenja.

Dolaskom Siniše Malog (čoveka koji je "ugrađen" u svaki tender koji je protekle decenije raspisivala Agencija za privatizaciju) na mesto gradonačelnika, svi Đilasovi "poslovi" su nastavljeni još većim žarom, a započeti su i novi u kojima je do sada, preko raznih "kreditnih linija", oprano preko dve milijarde evra! Pljačka novca namenjenog za izgradnju metroa, počela je već, mada Beograd neće videti metro ni za dvadeset godina!

Tamo gde ne može da se "ugovori" adekvatna provizija, veštački podigne cena posla ili uzme velika provizija, onda tender pada! Tako je nedavno propao i jedan "manji" tender, težak dva miliona evra (reč je bila o izgradnji jednog tunela u Beogradu) jer se nije prijavila nijedna kompanija da taj projekat sprovede u delo.

Naravno, ne zbog toga što je taj poduhvat bio komplikovan, nego zato što je kriminalna družina na čelu sa Sinišom Malim, imala ideju da "skloni" makar milion evra u dogovoru sa onim koga odaberu na tenderu. Kandidat za takvo nešto se nije pojavio. Trebalo je da firma bude i vrhunski stručna i spremna na vrhunski kriminal!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafiije

HRABRI KROJAČ: NEPOUZDANI SLUGA SVETSKIH UTERIVAČA DEMOKRATIJE I VELEMAJSTOR OPSENE U SRBIJI!

 

Uslovljen karakternim deformitetima, Aleksandar Vučić nije sposoban da na normalan način zaštiti interese Srbije, svojih stranih mentora, pa ni svoje lične. Za samo tri godine uspeo je da proćerda poverenje i podršku američkih i evropskih gospodara. Intenzivnom medijskom kampanjom nije uspeo da se predstavi kao novi srpsko-regionalni mesija, zaključuje Predrag Popović, bivši glavni urednik dnevnika "Pravda" i blizak Vučićev saradnik.

 

                        Predrag Popović

 

Ne izgleda tako, ali u ludilu Aleksandra Vučića ima sistema. Svestan svih svojih mana, shvatio je da do ostvarenja životnog cilja – osvajanja vlasti – ne može da dođe bez podrške stranih centara moći. U potrazi za mentorima dugo je tumarao od nemila do nedraga.

Zaklinjao se u „vođu svetskog pokreta otpora američkom nacizmu" Sadama Huseina, francuskog desničara Žan Mari Le Pena, koji je tvrdio da su Srbi varvari i da je Jasenovac „nebitan incident u Drugom svetskom ratu", pa i u Vladimira Žirinovskog, ruskog anarhistu koji je Srbima nudio nekakav „elipton" – najmodernije nevidljivo oružje, istovremeno zastupajući stav da je „Zemun istočna karaula nezavisne Hrvatske". Kao radikalski antiglobalista, Vučić je najviše koristi imao od Huga Čaveza. Primer venecuelanskog vođe otvorio mu je oči.

– Čavez je shvatio da je suština u parama. Bez novca, ne vredi nikakva podrška naroda, nikakve humane i slobodarske ideje. Važne su samo pare – tvrdio je Vučić.

Pošto od starih saveznika nije bilo konvertibilne vajde, mladi radikal je našao solventnije sponzore. Pristao je, biće sve što oni hoće.

Američki kreatori geostrateških procesa, opasno su se prevarili – poverovali su Vučiću. U njegov uspon i instaliranje na vlast investirali su velike pare, političku podršku i svu moguću logistiku.

Za uzvrat, on je primenio još neviđenu strategiju spoljne politike – potpunu i bezuslovnu kapitulaciju. Prepustio im je da bez po muke prekrajaju državne granice, uvode Srbiju u dužničko ropstvo i postavljaju najperverznije uslove za priključenje Evropskoj uniji. Dok god mu to garantuje opstanak na vlasti i ne remeti njegove diktatorske ambicije, baš ga briga za Kosovo, privredni kolaps, socijalnu katastrofu i opšti haos.

Međutim, idila se pretvorila u horor. Majstori iz Vašingtona, Londona i Brisela nisu očekivali da će ih Vučić uvući u lični parapolitički lavirint. Prekasno su shvatili da on nije običan, konfekcijski namesnik koji se zadovoljava mrvicama sa stola. Dok su rekli „Karlobag-Virovitica", Vučić ih je usisao u svoj paralelni univerzum, prilagođen njegovim mentalnim poremećajima.

Ma koliko nemilosrdni bili svetski uterivači demokratije, poslednje što im treba jeste marionetska vlast na čijem čelu se nalazi primitivni agresivac, imun na zdrav razum, nepouzdan i problematičan.

Svi savremeni vladari Srbije pravili su velike probleme američkim diplomatama. Robert Gelbard, Klintonov specijalni izaslanik za Balkan, opisao je Slobodana Miloševića kao oportunistu, koji nimalo ne drži do svoje reči.

Milošević je tokom pregovora pravio predstavu, otezao sastanke na po desetak sati, a onda bi u dva-tri minuta pristajao na sve zahteve. Ali, nijedan nije hteo da ispuni. Posle nekog vremena, organizovao bi novi susret s američkim predstavnicima, opet prihvatio sve uslove i nastavio da tera po svome.

Ni Đinđić nije bio kooperativan. Iako nije bio naivan, od međunarodnih institucija je tražio da ispune obećanja kojima je zasipan dok je bio u opoziciji, kao i obaveze iz Dejtonskog sporazuma i Rezolucije 1244.

Sa Koštunicom nije išlo lakše, on je strane partnere iscrpljivao insistiranjem na pitanjima iz prošlosti, davno skinute s njihove agende. Boris Tadić je pokazivao spremnost na nesebičnu saradnju, ali na domaćoj političkoj sceni nije uspeo da obezbedi većinsku podršku evro-atlantskim integrativnim procesima, a to je moglo da se reši samo razbijanjem Srpske radikalne stranke. Za izvođenje tih radova izabrani su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Posle svega, stranci su se suočili s modernijim i opasnijim modelom marionete koja u svakom trenutku može da pokida konce i otrgne se kontroli. Signali upozorenja stizali su jedan po jedan, svaki sledeći sve jači.

Vučić je strane diplomate šokirao razbijanjem kvake na vratima svog kabineta, valjanjem po tepihu briselskog salona Ketrin Ešton, verbalnim napadima na predstavnike Evropske komisije i mnogim drugim erupcijama koleričnog temperamenta.

S kim imaju posla, Amerikanci i Englezi su se uverili prilikom pripreme i pokušaja usvajanja rezolucije u Savetu bezbednosti UN, a naročito posle skandaloznog događaja u Srebrenici.

Predigra se desila proletos, kad je srpskoj Vladi naređeno da, o ko zna čijem trošku, angažuje agenciju Tonija Blera, britanskog premijera koji se 1999, u vreme NATO bombardovanja, istakao rasističkim izjavama protiv Srba.

Da stvar bude komplikovanija, vlasnik konsultantske firme „Tony Blair Associates" je šeik Abdulah bin Zajed, ministar spoljnih poslova Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Abdulah je mlađi brat Muhameda bin Zajeda, krezavog princa prestolonaslednika UEA, koji je blizak prijatelj i saradnik Aleksandra Vučića i Hašima Tačija.

Nikada nije objašnjeno ko plaća arapsku agenciju s Blerovim imenom, ali otkriveno je da je ona angažovana kako bi „pomogla u formiranju stručnih timova u okviru kabineta premijera", tačnije rečeno – ekipa za kontrolu nepouzdanog sluge Vučića.

Englezi su skratili povodac kako bi sprečili svako Vučićevo gicanje oko rezolucije kojom su nameravali da Srbiju optuže za genocid u Srebrenici.

Dobar plan. Sigurno bi uspeo da su nasuprot sebe imali Tadića ili Dačića. Međutim, namerili su se na svetskog šampiona u laganju i spletkarenju. Čim je naslutio šta mu se sprema, Vučić je preko svog bivšeg političkog oca i aktuelnog saradnika Vojislava Šešelja plasirao priču o tome kako strane sile pripremaju haos u Srbiji.

Istovremeno dok je stvarao tenzije lelekanjem nad onim što ga čeka u Srebrenici, tvrdio je da se ne plaši i da će otići da se pokloni žrtvama. Jasno i glasno je dao do znanja da neće tražiti od Rusa da ulože veto na britansku rezoluciju. Otišao je i korak dalje, pa je nepotrebno od članova svog kabineta zahtevao da se izjasne o rezoluciji.

Britanski stav o odgovornosti Srba i Srbije za genocid podržalo je troje ministara: Zorana Mihajlović, Željko Sertić i Jadranka Joksimović. Mihajlovićeva, koja ima neograničeno poverenje Engleza, i tu priliku je iskoristila da provocira Vučića opaskama kako mu je glupa ideja da proverava saradnike. „Opasna si, Zorana" – pokušao je na svoj način da se našali Vučić – „Da li si ikada zažalila što nisi muško?" Zorana mu je uzvratila još duhovitije: „Ne, a ti?"

Sa Joksimovićkom nije bilo čarki, ona je bespogovorno izvršila naređenje kojim je Vučić hteo da pošalje poruku u London i Brisel da, eto, resorna ministarka za evro-integracije ne mari za interese Srba i Srbije.

Umesto da podnese ostavku jer u svom kabinetu ima ljude koji otvoreno zastupaju strane interese, koji nanose trajnu i nemerljivu štetu Srbiji, Vučić je s predstavom o troje „britanskih ministara" hteo da odobrovolji gazde iz Londona. Izgleda, nije uspeo.

Idilu je pokvario predsednik Tomislav Nikolić, manje besmislenim pismom engleskoj kraljici Elizabeti, a više ruskom imperatoru Putinu. Iako je odavno stvoren utisak da naprednjački tandem više ne postoji i da je Nikolić najangažovaniji i najozbiljniji opozicionar, postoji i opravdana sumnja da su njih dvojica podelili uloge.

U skladu s ličnim afinitetima, Vučiću je pripalo da se predstavlja kao „zapadni", a Nikolić „ruski" čovek. Poslovično sumnjičavi, Englezi se nisu upustili u nagađanja već su odgovornost za ruski veto stavili na Vučićev račun.

– Vučić je znao da će mu Englezi osvetu servirati u Srebrenici. Zažalio je što se onoliko hvalisao kako je hrabar. Da je mogao, otkazao bi odlazak na komemoraciju. Međutim, doveden je pred svršen čin.

Kao što je ministar Vulin potvrdio, Englezi su insistirali da premijer ide u Srebrenicu. Šta se dogodilo, poznato je. Na stranu budalasto izveštavanje režimskih medija, koji su preterali sa licitiranjem da li je atentat na Vučića izvršen jednim ili drugim kamenom, nanulom ili snajperom „Hekler i Koh". Stvar je ozbiljna. Otkriveno je da su britanski obaveštajci zaista učestvovali u pripremi napada na Vučića – tvrdi za „Tabloid" izvor iz kabineta predsednika Vlade.

Istu vrstu ocena objavio je i režimski list „Večernje novosti".

– Prvi čovek britanskih obaveštajaca za region, neposredno pre obeležavanja 20 godina od Srebrenice, na Sokocu sreo se s pripadnicima hrvatske i bosanske tajne službe.

Oni su tačno znali šta se sprema u Potočarima i da će ključni biti trenutak kada Vučić bude prolazio uskom stazom do VIP bine. Tu ga je trebalo oboriti i poniziti, a epilog bi mogao da bude i tragičan – navodi se u „Novostima", koje strogo kontroliše lično Vučić.

Vučić je, po slobodnoj proceni, do sada preživeo više hiljada nepostojećih atentata, ali čini se da se prvi put zaista našao u realnoj opasnosti. Šta su pravi motivi za takav napad može samo da se nagađa, a ako iza neuspele likvidacije zaista stoje britanski obaveštajci Vučić ima ozbiljnih razloga za brigu.

Kukanjem nad svojom zlom sudbinom, Vučić je samo internacionalizovao patologiju koju godinama širi Srbijom. Umesto o žrtvama iz 1995, svi bosanskohercegovački, hrvatski i evropski državnici sada moraju da teše Vučića i nude dokaze da nisu znali šta se sprema. Kako god bilo, velemajstor opsene još jednom je izveo trik kojim je nadigrao sve svoje opake neprijatelje.

Aleksandar Vučić je potrošio strpljenje i američkog Stejt departmenta. Em, omogućava reketiranje američkih firmi koje su investirale u Srbiju, em ne rešava najveći problem – ubistvo braće Bitići, američkih državljana i terorista UČK.

Upravo zbog tog slučaja, nedavno je u Beograd došla Viktorija Nuland, pomoćnica američkog državnog sekretara. Da bi joj zamazao oči, neposredno pred njenu posetu Vučić je naredio da Tužilaštvo za ratne zločine sasluša penzionisanog policijskog generala i bivšeg komandatna Žandarmerije Gorana Radosavljevića Gurija.

Iako je bilo očekivano da Vučić žrtvuje Gurija i time se reši pritiska iz Vašingtona, to se, iz nepoznatih razloga, za sada nije desilo. Naravno, možda je Guri zaista nevin, ali nedostatak nečije krivice ili dokaza nikada nije sprečavao Vučića da se odrekne bilo koga.

U znak dobre volje, srpski premijer je odobrio odlazak nekoliko jedinica Vojske Srbije u Ukrajinu, gde će se, pod okriljem NATO-a, održati vežba u kojoj će učestvovati vojnici iz 36 zemalja. Tim potezom Vučić je postao prvi srpski državnik koji je pristao da zvecka oružjem prema Rusiji.

Bez sposobnosti da shvati geopolitičke procese i da na pametan način formuliše interese države koju vodi, Aleksandar Vučić se i u vlasti ponaša šizofreno kao u privatnom životu. Po svaku cenu, koju će otplaćivati nekoliko sledećih generacija, gura Srbiju u Evropsku uniju i nerazumno ruši mostove prema Rusiji, a istovremeno širi paniku tvrdnjama da su Britanci naručili njegovu likvidaciju.

Šta Rusi misle o njemu najslikovitije je objasnio njihov ambasador Aleksandar Čepurin, koji je na pitanje o tome kako ocenjuje sadašnje rusko-srpske odnose odgovorio citiranjem poslovice: „U svakoj porodici ima neko ko je psihički poremećen, ali nije dobro kad taj bolesnik vodi porodicu".

 

       Istu dijagnozu Vučiću su uspostavili i Nemci.

 

Otkad je kancelarka Angela Merkel preuzela na sebe obavezu da uređuje odnose u Evropskoj uniji, suočila se s milion komplikovanih problema, ali nijedan nije tako smešan kao Vučić.

Nema načina na koji on nije testirao nemačko strpljenje. Ofirao je Rudolfa Hofšegera, pripadnika tajne službe BND, koji mu je dodeljen za koordinaciju; izmislio je ugovor po kome će „Mercedes" proizvodnju šasija za svoja vozila poveriti zemunskom „Ikarbusu"; a u nekoliko navrata iritirao je i doskorašnjeg nemačkog ambasadora u Beogradu Hajnca Vilhelma.

– Vučić je u posete nemačkoj ambasadi dovodio i neke ljude kojima tu nije mesto. Recimo, dolazio je u društvu Nikole Petrovića, direktora Elektromreže Srbije. Kad je gospodin Vilhelm dočekao srpsku državnu delegaciju prvo je video Petrovića, iza koga su išli premijer Vučić i šef diplomatije Dačić.

Na pitanje ko je taj nepoznati čovek, Vučić je ambasadoru odgovorio: „To je moj kum, on je veoma važan čovek". Bilo je još nekoliko takvih incidenata, koji ne samo što izlaze iz okvira protokola, nego predstavljaju i neku vrstu uvrede – tvrdi za „Tabloid" izvor iz nemačke ambasade u Beogradu.

U Vučićevom društvu nije se bolje provela ni Merkelova. Umesto diplomata, bolju ocenu premijerovih postupaka mogao bi da ponudi neki psiholog, a ona bi, sigurno, imala dug i komplikovan naziv na latinskom.

Šta misle o Vučićevoj Srbiji na najkonkretniji način – zidom i bodljikavom žicom – pokazali su Mađari. Zbog sumnji da srpske vlasti, pre svega policija, ne preduzimaju sve što je potrebno kako bi se zaustavio prelaz imigranata preko granice, Mađarska je odlučila da se i fizički ogradi od Srbije.

I drugi komšija iz Evropske unije, Hrvatska, žestoko optužuje srpskog premijera. Iako je pre tri godine upravo hrvatski premijer Zoran Milanović nagradio Vučića titulom „lidera regiona", sada su se ministri iz „lijepe njihove" setili da je on devedesetih godina „sa puškom u ruci podsticao sve ono najgore i pozivao na ubistva i mržnju".

Sve to pokazuje da je prošao Vučićev medeni mesec s mladoženjama iz CIA, MI6, BND-a i ostalih službi koje su ga otrgnule iz Šešeljevog velikosrpskog zagrljaja. Belosvetskim birokratama, koji su određeni da upravljaju balkanskim kolonijama, dozlogrdilo je da se bave Vučićevim spletkama, intrigama i prevarama. Sami su krivi. Omogućili su mu da dođe na vlast, da Srbiju pretvori u kalifat i zaustavi demokratske procese. Investicija im se nije isplatila.

Uslovljen karakternim deformitetima, Vučić nije sposoban da na normalan način zaštiti interese Srbije, svojih stranih mentora, pa ni svoje lične. Za samo tri godine uspeo je da proćerda poverenje i podršku američkih i evropskih gospodara. Intenzivnom medijskom kampanjom nije uspeo da se predstavi kao novi srpsko-regionalni mesija. Naprotiv.

Način na koji se Vučić odnosi prema strancima još u 18. veku opisao je irski političari i pisac Džonatan Svift. U pamfletu „Guliverova putovanja", koji se danas smatra dečjom literaturom, Svift je opisao siledžiju kome je moć poremetila predstavu o svetu koji ga okružuje.

Glavni junak, Guliver, posle života s Liliputancima, malim i fizički inferiornim ljudima, kad se vratio u normalnu sredinu nije primećivao razliku. Navikao na lažnu predstavu o svojoj snazi, kamdžijao je sve oko sebe.

Navikao na radikale, Vučić je umisilio da, kao njih, može i normalne ljude zastrašivati, ponižavati, vređati…Kako je manipulisao sa Šešeljem, sad radi sa Kirbijem.

Kako se ta bolest leči pokazali su nam Mađari. Visokom žičanom ogradom. Ne oko Srbije. Oko Jajinaca. Odnosno, oko jedne kuće u Jajincima.

 

©Geto Srbija

materijal: List protif mafije