Архива

Posts Tagged ‘uar’

UDISANJE VAZDUHA JE JEDINO BESPLATNO: KOLIKO MOGU DA BUDU POSLEDICE VUČIĆEVIH TAJNIH UGOVORA SA ŠEICIMA, A SVE U IME DRŽAVE!??

6. фебруара 2016. 1 коментар

 

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić se prema svom prijatelju, prestolonasledniku Abu Dabija, obavezao da će najkvalitetniju zemlju u bescenje dati preduzećima iz ove zemlje na slobodno upravljanje.

Zbog otpora ovdašnje javnosti, ali daleko više zbog ozbiljne zabrinutosti Evropske Unije da će se time pomagati islamistički pokreti u Evropi, ovaj dogovor još nije realizovan. Zbog toga UAE preti da će odustati od dalje finansijske pomoći Srbiji.

Pala je u vodu i Vučićeva priča da će mu Arapi dati milijardu dolara za budžet. Naprednjačka vlast je tako građane stavila pred izbor da poklone svoju zemlju strancima ili odmah ili posle bankrota.

 

                        Milan Malenović

 UZIVANJE PO SRBIJI ZA MALE PARE6

 

Za razliku od srpskih birača, zalivski šeici odlično pamte šta im je obećao Aleksandar Vučić i ne praštaju mu njegove laži. Upravo je to razlog zbog koga je došlo do blagog, ali vidljivog zahlađenja odnosa između vlastodršca iz Srbije i prestolonaslednika Ujedinjenih Arapskih Emirata. Uz to dolazi i činjenica da zbog drastičnog pada cena nafte prinčevi iz pustinje raspolažu sa manje novca nego ranije i postaju oprezniji u svojim investicijama.

Najvažnija strateška investicija šeika je zakup plodnih oranica u Vojvodini. Zbog pritiska ovdašnje javnosti taj posao ne može da se obavi ni onako brzo niti jeftino kao što je Vučić obećao svojim arapskim prijateljima.

Zatim je došlo odlaganje privatizacije „Telekoma" u kojoj su Emirati takođe imali finansijski interes. Kap koja je prelila čašu jeste, međutim, najavljena privatizacija Aerodroma „Nikola Tesla"  o kojoj se ozbiljno razmišlja još od neuspeha privatizacije državnog teleoperatera.

Budžet Srbije za 2016. bio je tako projektovan da će u toku ove godine doći do najmanje jedne velike privatizacije kako bi se ublažio projektovani deficit. Pošto ništa drugo krupno nije zanimljivo za strane investitore Vučićeva vlada je morala na prodaju da ponudi Aerodrom u Beogradu koji odlično posluje uprkos tome što je najveći korisnik njegovih usluga, „Er Srbija", oslobođen plaćanja.

Takvo poslovanje je predviđeno ugovorom kojim je Srbija 49 odsto vlasništva nad domaćom avio-kompanijom poklonila „Etihadu"  iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Da bi se ugovor i dalje poštovao i posle privatizacije, država bi morala novom vlasniku da plaća troškove koje napravi „Er Srbija", a to teško da je moguće zbog ograničenja koja nameće Međunarodni monetarni fond. Za prošlu godinu „Er Srbija" je trebala da plati 22 miliona evra aerodromskih usluga, ali mu je to odlukom Vlade oprošteno.

Izlaz bi bio da arapski investitor preuzmu Aerodrom „Nikola Tesla" i da nastavi sa otpisom dugova „Er Srbije", ali zalivski petro-milijarderi ne vide ekonomsku logiku za sebe u takvom poslu. Posebno ne ako kupoprodajna cena ostane na nivou od pola milijarde evra, što je najmanje četiri puta više od trenutne realne vrednosti Aerodroma. Osim toga, zašto bi kupovali ono što im je srpska Vlada ionako već besplatno dala na korišćenje?

Vučićeva ideja je bila da krajem prošle godine ponovi romantičnu noć sa šeikom Muhamedom bin Zajedom al Nahjanom, kao onda kada su se upoznali u hotelu „pozlaćenih zidova", kako je to premijer Srbije slikovito opisao, i da tom prilikom dogovori neko rešenje. Zbog toga je odlučio da Novu Godinu dočeka u luksuznom apartmanu hotela u Dubaiju, gde bi mu se tokom boravka pridružio i prestolonaslednik UAE.

U poslednjem trenutku, međutim, iz Abu Dabija je stigla vest kako prestolonaslednik zbog drugih obaveza nije u mogućnosti da dođe na sastanak. Na uljudnom diplomatskom jeziku to je značilo da on i Vučić nemaju o čemu da razgovaraju i da predsednik srpske Vlade mora prvo da ispuni ono što je ranije obećao, a to je, na prvom mestu, da u bescenje preda vojvođanske oranice.

Po saznanjima upućenih i iznetih u okviru jednog istraživanja koje je organizovala fondacija National Endowment for Democracy (NED),  Vlada Srbije je planirala da najmanje 100.000 hektara najkvalitetnijeg zemljišta u Vojvodini preda u bescenje strancima, od čega će najmanje 60.000 hektara biti dato po sporazumu Aleksandra Vučića i šeika Muhameda bin Zajeda. Poređenja radi, Poljoprivredni koncern Beograd (PKB) raspolaže sa 21.000 hektara.

Predsednik Vlade Srbije je svom arapskom partneru obećao da cena zakupa hektara neće iznositi više od 50 odsto cene koja se sada naplaćuje srpskim poljoprivrednicima i da će trajanje ugovora biti najmanje 30 godina. Arapska kompanija će zemljištem slobodno raspolagati, odnosno neće biti uslovljena šta na njemu da radi i kako da raspolaže dobijenim proizvodima.

Prema proceni stručnjaka, arapski „investitor" bi bez ikakvih dodatnih ulaganja već od početka eksploatacije, svake godine zarađivao između 250 i 1.000 evra po hektaru, u zavisnosti koju bi kulturu zasadio. Na ovaj način bi šeici godišnje mogli da zarade i do 60 miliona evra, odnosno 1,8 milijardi evra tokom trajanja ugovora!

Posebnu poslasticu čini, međutim, dozvola za slobodno upravljanje hidro potencijalima na zakupljenom zemljištu, navodno za potrebe navodnjavanja. Umesto toga, Arapi su planirali da vodu prerađuju i izvoze na Arabijsko poluostrvo gde ona vredi više od benzina.

Na ovaj način bi oni ostvarili dodatni prihod od oko 50 miliona evra godišnje, što zajedno sa zaradom od poljoprivrednih kultura i uzgoja stoke iznosi više od 100 miliona evra svake godine. Zauzvrat bi u srpski budžet godišnje uplaćivali manje od 15 miliona evra na ime zakupa.

Zbog žestokog otpora ovdašnje javnosti, ali i zbog sumnji iznetih u zapadnoevropskim medijima da će se na ovaj način finansirati islamističke organizacije na Balkanu, srpska Vlada je zastala sa ostvarivanjem ovog dogovora, mada se od njega nije definitivno odustalo. Do ispunjenja dogovorenog, međutim, Srbija ne može da računa na dalja ulaganja iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Od UAE srpska vlast je na prvom mestu očekivala povoljan kredit u visini do dve milijarde evra, takođe za popunjavanje ovogodišnjeg budžetskog deficita. Ugovor je trebalo da bude potpisan ovog proleća, ali je sada to postalo veoma neizvesno.

Ministar finansija Dušan Vujović je prilikom rasprave o budžetu za 2016. na sednici Vlade rekao kako su faktički iscrpljene mogućnosti uvođenja novih poreza i parafiskalnih nameta. Ni narod, a ni privreda nemaju više para kojima bi pokrivali deficite u budžetu. Potrebno je novo zaduživanje, apelovao je Vujović i sam svestan da je u ovom trenutku veoma teško doći do iole povoljnih kredita. Zbog situacije na međunarodnom tržištu kapitala lako može da nam se desi da ponovo uzimamo kredite sa godišnjom kamatom od sedam i više odsto.

U Srbiji se sve naplaćuje. Još je jedino udisanje vazduha besplatno, ali je pitanje koliko još dugo.

Prvi čovek Mreže sa poslovnu podršku Dragoljub Rajić nedavno je upozorio kako su građani opterećeni sa više od 300 različitih poreza, nameta i parafiskalnih opterećenja. „…Prosečna bruto zarada građana je 500 evra, kada od toga država uzme na ime poreza, doprinosa, ali i kroz PDV na robu u prodavnicama, na komunalije, akcize i slično, građanima ostane mesečno 180 evra, i to onima koji zarađuju legalno", tvrdi Rajić.

Prava istina je, međutim, da je prosečna plata u novembru prošle godine u Srbiji iznosila 361,25 evra i bila je najniža u regionu.

Da bi se nezaposleni prijavio Nacionalnoj službi za zapošljavanje potrebno je da za takse izdvoji oko 1.500 dinara. Naplaćuje se i taksa za izdavanje uverenja o stečenoj školskoj spremi, bez koje prijava nije moguća.

Podnosioci zahteva za socijalnu pomoć od nedavno moraju da plaćaju i potvrdu o prebivalištu i državljanstvu, koje su ranije za njih bile besplatne. Bez ovih potvrda oni ne mogu da ostvare svoje pravo na mizernu mesečnu pomoć od 7.000 dinara na koju imaju pravo samo devet meseci godišnje.

Tu, jednostavno, nema više para za popunjavanje republičkog budžeta. Jedini izlaz je priliv novca iz inostranstva.

Preostaju nam, zato, još samo arapski partneri predsednika Vlade, koji bi nam dali pare, ali da mi njima poklonimo celu zemlju sa svim njenim resursima. A i to je neizvesno dokle god Aleksandar Vučić i šeik bin Zajed ne prevaziđu međusobne privatne nesuglasice.

 

    A 1. Na Srbiju niko više ne računa

Svetski priznat sajt za praćenje ekonomskih kretanja, Numbeo, kome na čelu stoji naše gore list, Mladen Adamović, na listi 39 evropskih zemalja rangiranih po kupovnoj moći stanovništva Srbiju svrstava na 34. mesto. Iza nas su još samo Makedonija, Albanija, Moldavija i građanskim ratom razorena Ukrajina.

Indeks kupovne moći stanovnika Srbije je jedva četvrtina prvorangirane Švajcarske, odnosno dve trećine indeksa Hrvatske. Čak i Bosna i Hercegovina, koja je u nekadašnjoj Jugoslaviji bila tretirana kao nerazvijena republika, ima za jednu četvrtinu jači indeks kupovne moći građana od nesrećnika koji ovde žive.

Čak i kada bi srpska Vlada uspela da obnovi dobre odnose sa arapskim investitorima i dobije kredit pod povoljnim uslovima, to ne bi mnogo pomoglo građanima Srbije. „Dojče Vele" je 14. decembra 2015. objavio kako Srbija u 2016. ulazi sa zvaničnom stopom nezaposlenosti od 22 odsto, ali da svaki drugi mlad čovek nema posao niti realnu perspektivu da se zaposli. Zbog toga mladi, obrazovani ljudi napuštaju Srbiju i posao traže u inostranstvu.

Da bi se pokrenula srpska privreda u ovoj godini je potrebno uložiti najmanje dve do dve i po milijarde evra. Umesto toga, država planira da u 2016. godine kroz programe podsticanja u privredu uloži samo 20 miliona evra i to pod uslovom da stigne kredit od dve milijarde evra. U protivnom, ni tih para neće biti.

Ministar privrede Željko Sertić uprkos ovome najavljuje da će 2016. biti godina preduzetništva. On, kao i ostali članovi Vlade, zanemaruje činjenicu da je časopis „Forbs" na listi od 144 zemlje rangiranih po kvalitetu mogućnosti za investicije Srbiju svrstao na 83 mesto, iza Albanije, Makedonije, Bosne i Hercegovine i ostalih zemalja u regionu. Ovo pokazuje da ozbiljni strani investitori, posebno u ovom vremenu opšte finansijske krize, na Srbiju uopšte ne računaju kao na zemlju u koju vredi ulagati.

 

    A 2. Visoko rangirani samo po korupciji

„Dojče Vele" je sredinom decembra naveo kako je najveći problem za poslovanje i život u Srbiji nezapamćeno visok nivo korupcije. Nemački radio je tom prilikom naveo i neke cene: za prolaznu ocenu u školi daje se do 300 evra, za doktorski rad 3.000 evra, posebna nega prilikom porođaja košta 1.000 evra, koliko se u proseku naplaćuje i za glatko dobijanje građevinske dozvole.

Na listi 174 zemalja sveta koju je objavila organizacija "Transparency International" Srbija je na nezavidnom 78. mestu po pitanju korupcije.

Nemački „Dojče Vele" takođe ukazuje na činjenicu da aktuelna vlast ništa nije učinila da se ovo stanje popravi. Agencija za borbu protiv korupcije postoji već pet godina, ali su njene ingerencije više nego skromne. „…Naš najveći problem je što slučajeve koje otkrijemo ne možemo da procesuiramo pred sudom niti na drugi način da sankcionišemo", rekao je ovom radiju Vladan Joksimović iz Agencije za borbu protiv korupcije.

U prošloj godini je Agencija prijavila 11 slučajeva korupcije na visokom nivou, ali je samo jedan stigao do suda i okončao se nagodbom. Reč je o Dušanu Bajatoviću koji mora da plati kaznu od 200.000 dinara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BOSNA i HERCEGOVINA: ŠIROKI CILJEVI MIROLJUBIVOG SVETA I VEHABIJSKIH KOLONISTA PREKO DRINE…

17. јануара 2016. Коментари су искључени

 

Pod izgovorom izgradnje turističkih naselja u Bosni i Hercegovini arapski investitori kupuju zemlju na kojoj će nići kampovi za smeštaj i obuku islamskih ratnika. Placevi se kupuju za sada samo na teško pristupačnim brdskim terenima, kako bi budući kampovi mogli lakše da se brane, a i da budu sklonjeni od pogleda radoznalaca.

Hrana za nove vehabističke kolonizatore dolaziće sa imanja koje će zakupiti arapski investitori u Vojvodini, piše u svom istraživačkom tekstu novinar bečkog lista „Kuriir".

 

                    Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

MIROLJUBIV SVET DOSAO DA OSTANE

 

Prošlog leta je neuobičajeno veliki broj turista iz arapskih zemalja posetio banje u Bosni i Hercegovini, posebno Ilidžu, poznato lečilište na obodu Sarajeva. I ranije je u BiH dolazilo dosta turista iz zemalja sa Arabijskog poluostrva, ali je njihov broj 2015. bukvalno eksplodirao.

Novinar bečkog dnevnog lista „Kurir", Vilhelm Tojrecbaher istražio je ovaj fenomen i svoja zapanjujuća otkrića objavio 3. januara 2016. u pomenutim novinama.

Arapi u Bosnu i Hercegovinu dolaze bez vize. Na mnogim lokalima u Sarajevu stoje natpisi na arapskom jeziku, a džamije su svuda po gradu. U početku su posetioci sa Bliskog Istoka zaista bili samo turisti, od prošlog leta sve više njih ostaje da boravi u Bosni i Hercegovini.

Zakon BiH ne dozvoljava stranim pravnim i fizičkim licima da postaju vlasnici zemlje, ali im ne brani da postanu vlasnici domaćeg preduzeća koje poseduje nepokretnosti.

Samo iz Kuvajta potiču vlasnici 232 nova preduzeća, među njima je i investitor koji na Igmanu gradi futurističko naselje „Novu Ilidžu" za 40.000 stanovnika. Maketa naselja podseća na „Beograd na vodi": veliki tržni centar, luksuzni apartmani, hoteli, parkovi, pa čak i promenada veoma slična onoj zamišljenoj da bude na Savi. Kuvajtski ambasador u Sarajevu ovde je sazidao svoju novu privatnu rezidenciju.

U malom mestu Trnovu , na granici sa Republikom Srpskom, investitori iz Ujedinjenih Arapskih Emirata kupuju okolna naselja da bi za 2,2 milijardi evra izgradili luksuzno naselje za takođe 40.000 stanovnika. U izgradnji će biti angažovana lokalna radna snaga, ali će 150 Srba izgubiti svoja ognjišta.

Tojrecbaher tvrdi kako su stanovnici odbili da Arapima prodaju svoju dedovinu, ali da im je ona oduzeta eksproprijacijom, na sličan način kao i zemljište potrebno za „Beograd na vodi".

Ove sličnosti nisu jedine veze između arapskih investicija u Bosni i Hercegovini i onih u Srbiji.

Stanovništvo BiH sa različitim osećanjima posmatra dolazak investitora iz Persijskog zaliva. Srbi i Hrvati su veoma podozrivi i uznemireni, ali nisu ni svi Bošnjaci oduševljeni, piše Tojrecbaher. Sa jedne strane su pojedinci srećni jer stižu sveže pare i kreće izgradnja zemlje, što nailazi na odobravanje posebno jer se ova država oseća izdatom od strane Evropske Unije koja ne pokazuje naročito interesovanje za ulaganja u ratom razorenu balkansku državu.

Sa druge strane, primetno je za svakog da Arapi najmanje ulažu u poljoprivredu i industriju, čak nije sigurno ni kakve turističke kapacitete oni, navodno, grade. Ono što jeste za svakog očigledno jeste da će vlasnici i korisnici novih, luksuznih građevina biti državljani istih onih zemalja iz kojih dolaze investitori. Šeici, zaključuje Tojrecbaher, zidaju naselja za vehabije koje će naseliti pred samim kapijama Evrope.

Narod ovog napaćenog regiona još nije zaboravio vehabije i pripadnike Al-kaide koji su za vreme građanskog rata 1992. do 1995. Bošnjake snabdevali oružjem i borili se u Armiji BiH protiv Srba i Hrvata. Ti „saborci" su najmanje vremena provodili na frontu, a daleko više u pozadini šireći svoju verziju islama i maltretirajući, a najčešće i ubijajući na zverski način ne samo pripadnike drugih veroispovesti, već i muslimane koji nisu pristajali da se vrate u srednji vek vehabijskog učenja.

Godinama posle završetka građanskog rata vlasti BiH i međunarodne mirovne snage vodile su akciju iseljavanja ovih misionara i mudžahedina, ali je najveći broj njih ostao. Sada im dolazi pojačanje.

Da namere arapskih investitora uopšte nisu naivne, dokaz je upravo njihov sinhronizovani prodor u Srbiju.

Za razliku od BiH Srbija je većinski pravoslavna zemlja, a u krajevima gde bi finansijeri iz Ujedinjenih Arapskih Emirata najviše da ulažu, u Vojvodini i Beogradu, skoro da uopšte ni nema muslimana. Posedi u Srbiji su, međutim, značajni za izdržavanje kolonista koji će biti naseljeni u Bosni i Hercegovini.

Obradive zemlje nema puno u BiH, posebno ne one visokog kvaliteta. Hrana koja se u toj državi bude proizvodila jedva će moći da zadovolji potrebe stanovništva uvećanog za vehabijske koloniste. Sa druge strane, zalivske zemlje nemaju skoro uopšte obradive zemlje, pa su primorane da hranu uvoze.

Zbog toga je zamišljena simbioza između arapskih projekata u BiH i onih u Srbiji: u Srbiji će biti osnivane farme, a nadzornici će dolaziti iz arapskih kolonija u Bosni i Hercegovini. Radna snaga mogu da budu i domaći stanovnici, a po potrebi će radnici biti dovođeni i sa strane, iz islamskih zemalja sa jeftinom radnom snagom.

Bogati šeici već godinama unazad kupuju obradivu zemlju širom sveta. Ujedinjeni Arapski Emirati su, po izveštaju glasila Evropske mreže za alternativno razmišljanje i dijalog „Transform" iz 2009. u Pakistanu posedovali skoro milion hektara, dok su u Ukrajini pregovarali o kupovini nekoliko miliona hektara obradive zemlje.

Rat u ovoj bivšoj sovjetskoj republici pokazao je da su ovako vredne investicije najsigurnije tamo gde postoji mogućnost kontrole režima i sprečavanje nepoželjnog razvoja događaja.

Među najvećim svetskim kupcima i zakupcima obradive zemlje, nalaze se Saudijska Arabija (najmanje dva miliona hektara) i Ujedinjeni Arapski Emirati (oko 1,5 miliona hektara). Precizni podaci nisu dostupni, jer mnoge afričke zemlje prećutkuju dolazak kupaca iz Zaliva.

Arapski investitori nisu, međutim, omiljeni ni među svojom braćom po veri. U skoro isključivo muslimanskom Pakistanu investitori iz Abu Dabija i Katara kupili su nekoliko stotina hiljada hektara zemlje. Kako nisu svi seljaci dobrovoljno prodali svoja imanja, a mnogima nije isplaćena pravična nadoknada, krajem prve decenije ovog veka došlo je do pravog seljačkog ustanka koji nije mogla da uguši ni, inače, do zuba naoružana pakistanska armija, piše „Transform".

Kolonizatori Bosne i Hercegovine hraniće se sa vojvođanskih njiva, njihove glavešine sedeće u luksuznim naseljima u Sarajevu ili u „Beogradu na vodi", a na tuđoj zemlji naseljene vehabije zauzvrat će intervenisati kada god paori iz Vojvodine zatraže svoja prava. Kolonizacija BiH i Srbije mali je korak za šeike, ali zloslutno krupan za hrišćamsku Evropu.

     A 1. Šeici u luksuznim vilama

Za sada Arapi ne pokazuju veliko interesovanje za investicije u Republici Srpskoj, ali to je samo prividno. Cilj šeika i emira upravo jeste da se cela Bosna i Hercegovina kupe da bi tu bila izgrađena najveća vehabistička baza u Evropi. Srbi pravoslavci i Hrvati katolici vremenom će milom ili silom svoja imanja prodavati kupcima iz zemalja Persijskog zaliva i odlaziti u beli svet.

Vilhelm Tojrecbaher ukazuje na zabrinutost stanovnika BiH zbog činjenice da Arapi nezaustavljivo grade džamije i škole u kojima se deca ideološki truju i pripremaju da postanu „sveti ratnici islama".

Ispred trgovinskog centra „Sarajevo" u prestonici Bosne i Hercegovine stoji mermerna kocka sa natpisom na arapskom koji skoro ni jedan prolaznik ne razume, ali koji ima značenje za vehabije. Zdanje od 49.000 kvadratnih metara i 80 lokala zidala je saudijska kompanija „Al-Shiddi".

Isto preduzeće se dočepalo i 180.000 kvadratnih metara najboljeg zemljišta na brdima oko Sarajeva. Tu, po ugledu na Beverli Hils, treba da nastane super luksuzno naselje Poljine Hils sa 214 vila za prebogate šeike. Završetak radova na prvom zdanju u ovom naselju svečano su obeležili ambasador Saudijske Arabije, visoki zvaničnici te kraljevine u pratnji domaćih funkcionera iz redova Bošnjaka, kao i brojni predstavnici investitora.

Na samo dva kilometra od Sarajeva je mesto Hadžići u kome su do rata živeli skoro isključivo Srbi. Danas ovo mesto pripada kantonu Sarajevo, a zemljište kupuje investitor iz Kuvajta koji tvrdi da će tu da nikne turističko naselje.

Kuvajtska kompanija „Ardh Al-Jazeera" gradi u naseljima Sokolović Kolonija i Dobrosavići 50 luksuznih vila. I u naseljima Lužani, Lokve, Crepljani i Osenik nastaće arapska odmarališta, odnosno kampovi za smeštaj i obuku vehabista, tvrdi bečki „Kurir".

©Geto Srbija

 

materijal: List protiv mafije

ŠPIJUNI SU MEĐU NAMA: VUČIĆEVA I ARMINKINA ULOGA U ENGLESKOJ LICEMERNOJ REZOLUCIJI PROTIV SRBIJE!!!

 

Neuspeli predlog britanske rezolucije o navodnom genocidu u Srebrenici izradila je ista lobistkinja koja u Velikoj Britaniji zastupa Aleksandra Vučića. Novac je za ovo dobila od šeika bin Zajeda, koji joj ujedno plaća i za promociju srpskog premijera, koji šeiku zauzvrat poklanja najplodniju srpsku zemlju, najskuplji deo Beograda, hotel na Kopaoniku… Tako u suštini, rad antisrpske lobistkinje plaćaju građani Srbije.

 

                             Milica Grabež

SPIJUNI SU MEDJU NAMA-4

 

Iza bezuspešnog pokušaja podnošenja Rezolucije protiv Srbije i celog srpskog naroda u Savetu bezbednosti, koju je predložila Velika Britanija, stoji baronesa od Milbanka, doživotna članica Gornjeg doma britanskog parlamenta. Pomenuta gospođa nije, međutim, plave krvi niti je titulu stekla udajom, već izdajom i špijunskom delatnošću.

Baronesa od Milbanka rođena 20. aprila 1968. u selu kod Tuzle, od oca Rasima Helića i majke Džemke je dobila sasvim obično ime – Arminka. Tokom građanskog rata u BiH ona je 1992. preko zaštićene enklave u Žepi uspela da pobegne u Evropu i da azil dobije u Velikoj Britaniji. Već tada je odlično govorila engleski, jer je pre rata studirala englesku književnost.

Prilikom podnošenja zahteva za azil dala je netačne podatke o sebi i svojoj porodici. Navela je kako je jedva izvukla živu glavu pred „srpskim četnicima" koji su joj pobili celu porodicu.

Tada se takve informacije nisu proveravale, jer je bilo nemoguće saznati pravu istinu dok traju ratna dejstva. Arminkina porodica je živa i zdrava, bar njen veći deo. Sa jednom sestrom je došla u Veliku Britaniju, a ostale dve su i danas u BiH: Vildana Helić i Nizama Salihefendić.

Arminka nikada nije krila da ju je od početka boravka u Ujedinjenom Kraljevstvu finansijski pomagala Soroš fondacija, koja je platila i njeno doškolovanje na London School of Economics gde je 1994. upisala međunarodnu istoriju.

Dosta rano se uključila u politiku, i uspela je daleko da dogura. Zanimljivo je, međutim, da se za nju prvo zainteresovala američka obaveštajna služba, a ne, kao što bi se očekivalo, britanska.

U izveštaju od 1. aprila 2008. godine, američki obaveštajac u Londonu Ričard Le Baron citira njenu izjavu kako su „SAD suštinski bitna država". On napominje kako je ona odlučna, ali hladnog pogleda, bez emocija i skrupula. Britanski MI-5 je Arminku operativno obradio tek šest godina kasnije i to povodom njenog predstojećeg proglašenja za baronesu.

U vreme nastanka Le Baronovog izveštaja ona radi za Vilijama Hejga, tada kandidata za ministra spoljnih poslova u kabinetu Dejvida Kamerona. Šef njegovog izbornog štaba za mesto poslanika bila je 2010, a posle najvažniji savetnik u njegovom kabinetu. Ubrzo, pošto je Hejg postao ministar spoljnih poslova, neko je medijima dostavio račune iz kojih se vidi da je on na putovanjima hotelsku sobu delio sa svojim dvadesetpetogodišnjim savetnikom Kristoferom Majersom.

Sam Hejg je novinarima rekao kako zna ko im je dao tu informaciju, ali da ne želi da javno otkriva ime te osobe. Očigledno da je ta osoba bila njemu veoma značajna. Radi se o Arminki Helić koja je odlično odradila njegovu izbornu kampanju, ali nije htela da trpi konkurenciju u timu savetnika koji su okruživali novopostavljenog ministra.

Osim toga, zeleno svetlo za ovu akciju dobila je i od Amerikanaca, koji su Hejga smatrali nedovoljno pro-američki nastrojenim. Kao šef njegovog izbornog štaba ona je imala pristup svim dokumentima, posebno računima koje je stranka plaćala, tako da joj nije bio problem da pikantne detalje dostavi medijima.

Već godinu dana kasnije Arminka na jednom ručku svog šefa upoznaje sa lordom Timoti Belom, vlasnikom značajne lobističke agencije Bell Potinger. Ona je već radila za tu agenciju, a sada i Hejg pristaje da joj se pridruži.

Jedan od najznačajnih klijenata lorda Bela bio je i ostao šeik Muhamed bin Zajed Al Nahjan, prestolonaslednik Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Vladari iz UAE su nerado viđeni gosti u Londonu zbog masovnog kršenja ljudskih prava u toj zemlji i finansiranja islamističkih organizacija. Sa druge strane, šeici raspolažu ogromnom količinom novca i zemlja im se nalazi, za Britance važnom strateškom položaju. Zbog toga je angažovana pomenuta agencija da britansko javno mnjenje ubedi kako izveštaji o telesnom kažnjavanju ili teškom položaju žena u Emiratima nisu tačni.

Lord Bel je u ovome imao izuzetna iskustva. Njegova dva saradnika su navodnim predstavnicima uzbekistanskog predsednika 2011, na sastanku koji su novinari tajno snimali, obećali kako nije nikakav problem što se na Zapadu kritikuju praksa da deca mlađa od 16 godina u Uzbekistanu rade na berbi pamuka.

„Ništa zato – mi smo najbolji da ubedimo Evropu kako je to kulturna specifičnost Uzbekistana, i da su ta deca najsrećnija baš na plantažama pamuka", čulo se na snimku koji su objavili britanski mediji.

Ubrzo, preko šeika bin Zajeda, Arminka dobija još jednog klijenta – Aleksandra Vučića. Račune za njega plaća šeik lično.

Na sastanku u Beogradu 2012. godine Arminka Helić upoznaje tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Srbije i svog novog klijenta. Njih dvoje tada razrađuju plan kako da slave željni Vučić bude promovisan u Britaniji.

Iako za sebe stalno tvrdi kako je Britanka, a ne Bosanka, Arminka patološki mrzi Srbe i sve srpsko. Prema svedočenju jedne sekretarice u tadašnjem kabinetu ministra Hejga, Arminka je svakog jutra uništavala pozitivne vesti o Srbiji, a svom šefu je još pre prve jutarnje kafe, kada je najnervozniji, predavala samo najgore izveštaje o našoj zemlji.

Zbog toga je u jednom trenutku Hejg lordu Belu objasnio kako nije u stanju da zastupa interese potpredsednika vlade države o kojoj se izveštava najgore moguće. Problem je rešen tako što je bin Zajed dublje zavukao ruku u džep i povećao honorare Arminke i Hejga, a Bel je još jednom podvukao kako oni zastupaju isključivo Aleksandra Vučića, a ne celu srpsku vladu ili Srbiju.

Vrhunac saradnje je bio odlazak Vučića oktobra 2014. u London, na privatno druženje sa osobama koje mu je obezbedio Bel u saradnji sa Helićevom. Jedna od stanica njegove posete bio je i London School of Economics, koji je bio u čvrstom zagrljaju Soroša i na kome je Arminka još uvek imala jake veze. Dobro je poznato kako se premijer Srbije proveo na tom „predavanju" koje je platio njegov prijatelj bin Zajed.

Da bi se revanširao svom finansijeru, koji milione dolara ulaže u njegovu promociju na Zapadu, srpski premijer arapskom šeiku poklanja desetine hiljada hektara najplodnije vojvođanske zemlje. Privatna avio-kompanija dinastije Al Nahjan na poklon dobija Er Srbiju, a zatim i pravo da besplatno koristi usluge Aerodroma „Nikola Tesla" u Beogradu.

Iako ima finansijske koristi od Srbije, bin Zajed pristaje da plati Arminku Helić da preko svojih veza u Forin Ofisu britanskoj delegaciji u Savetu bezbednosti UN doturi nacrt rezolucije koja sve Srbe proglašava ratnim zločincima i životinjama koje siluju svakog na koga naiđu.

Njih dvoje u ovom slučaju vezuje zajednička vera, mržnja i prezir prema Srbima čijeg premijera su kupili sitnim, a on njih obasipa preskupim poklonima, zalažući javna preduzeća i tuđu zemlju.

Otuda i ne čudi što je srpski premijer, kada je rezolucija dostavljena delegaciji Velike Britanije u Savetu bezbednosti, požurio da pozove Ruse da na ovu rezoluciju ne stavljaju veto, jer Srbija “želi da se suoči sa svojom odgovornošću, a on želi da pogne glavu pred žrtvama u Srebrenici“.

Vučić bi trebalo da zbog ovih zlodela koja čini prema građanima Srbije – ostane bez glave. Izgubio bi je u svakoj demokratskoj državi, odlaskom na doživotni zatvor.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: