MRVLJENJE EVROPSKE LIGE PODANIKA UZ SPRDNJU I PROVIZORIJUM RAZDRUŽIVANJA ENGLEZA!!!

 

Nakon Berlinskog bedema, evo, počeo je da pada i Briselski zid. Od svih egzita na svetu najveseliji i najpoučniji je svakako engleski Brexit. Ova ispisnica iz prevarantskog tima podobnih mondijalista u punoj eri fudbalskog hadžiluka EURO 2016 se ocenjuje više kao zlatna medalja za nezavisnost, nego crveni karton, kako tvrde ljubomorni na Englesku odluku da sama sebi nabije autogol.

Engleska je zbog navale izbeglica i sama postala izbeglica, napuštajući veliku Nemačku, koju mnogi nazivaju Evropska Unija. Može li ovaj slobodoljubivi akt engleskih građana da bude od ikakve pouke za maloumne i politički podobne kandidate, koji po svaku cenu i na silu žele da upišu svoje narode u briselsku mafiju, pita se dopisnik Redakcije iz Pariza?

 

                 Mile Urošević, (dopisnik iz Pariza)

 

Američki nosač aviona za špijuniranje Evrope satordirao se svojom voljom na opštu žalost svih članica EU od Francuske do Nemačke, kao i same Obamine administracije, koja je finansirala celu kampanju za opstanak Velike Britanije u evropskoj ligi podanih. Jedino su Trampovci i Lepenovci zadovoljni što se neko usprotivio migrantskoj politici Evrope i totalitarizmu Brisela.

Kad kula pada, nelogično je trčati u nju. Jer ako Englezima nije bilo dobro u EU, ne mislite li valjda bi Srbiji bilo bolje. Ne zbog Nemaca, Francuza ili Engleza, već zbog samih nas, piše veoma slikovito jedan anonimni internaut.

Engleska traži razvod braka da spasi svoj identitet. Jedini problem je u tome što niko ne zna kao se tačno izlazi iz bračne veze na briselski način. Razvod kao mogućnost jeste predviđen članom 50 lisabonskog hatišerifa, ali ne i način na koji mlada treba da vrati burmu niti kako da iznese ono što je donela u miraz ili zaradila u zajedničkoj postelji svih ovih godina.

Više je nego očigledno da je tehnokratska unija evropskih lezilebovića odživela svoje zlatno doba, i pojela beli hleb. Sada se lagano ali sigurno ta pogača raspada i mrvi. Engleska je prva koja zahteva od Brisela da je ostave na miru i vrate joj konfiskovanu slobodu i na prevaru oduzetu nezavisnost, kako političku tako i ekonomsku.

Ali daleko od toga da su Englezi jedini koji žele da izađu iz vrzinog kola EU. Holandija, Danska, Austrija i pre svega Francuska opozicija bi vrlo rado raspisali isti referendum kad bi samo to bilo moguće u podaničkim vladama koje ič’ ne zarezuju narodno mišljenje ili kada bi im pravo na svoje mišljenje odobrio Veliki brat.

Setimo se samo kako su Francuzi izbacili predlog evropskog ustava na velika vrata referenduma i rekli NE, ali im se lisabonski dogovor na prevaru uvalio kroz prozor kao odjek Sarkozijeve samovolje u obliku DA. Taj isti Sarkozi se i danas bori za vlast u vrlo nezdravoj francuskoj političkoj atmosferi.

Kada bi se poštovalo mišljenje većine, mnoge bi napredne države Zapada napustile teatralno bratstvo i jedinstvo pod nemačkom ekonomskom čizmom. Jedino oni koji nemaju pojma šta je EU i koji su joj pravi ciljevi u odnosu na jedinku, hrle u zagrljaj briselskoj mafiji.

Velike demokratije i ekonomski jake sile kao što su: Turska, Albanija, Crna Gora ili Srbija umiru od želje da postanu članovi jedne ispušene zajednice, a to smeta ne samo Englezima već i drugim državama Zapada koje otvoreno govore da ih ne interesuje zajednička država sa narodima sa kojima nemaju ništa zajedničko. Jednostavno, unija Engleza sa Bugarima, Rumunima, Albancima ili Turcima nema nikakvog smisla, tvrde zainteresovane pristalice Brexita i to bez ikakvog kompleksa i stida.

 

       Kad se briselske alamunje prave Englezi

 

Krize na sve strane, u bankrot Grčkoj, na obalama Mediterana prepunoj migranata, po gradovima EU koji su mete atentata kao i poprište klasnih borbi, protesta i zapaljivih manifestacija sa razbijanjem izloga.

Sve je to protiv sna o ujedinjenoj Evropi koju toliko priželjkuju ne samo Nemci i Amerikanci već i svi veliki finansijski lobiji sveta, ali briselska klika ne bi bila prava mafija kada ne bi imala plan B za svaku situaciju, pa i za izdavanje ispisnica svojim važnim članovima.

Englezi su glasali za Brexit ali ima da čekaju dok im se ne odobri statut izbeglica. Oni su za sada još uvek članovi EU i tako će ostati dok se definitivno ne reši zahtev za izlazak iz briselske kasarne. A to ima da ide svojim redom i sve po zakonu koji Brisel sam izmišlja i piše. Što komplikovanije, to bolje.

Pre svega Kameron treba da ponese molbu za izlazak iz tima i zakaže pregovore oko poništavanja starih ugovora i potpisivanja novih. To traje bar dve do tri godine. Evropi se ne žuri.

Ne žuri se ni Kameronu, jer je on protiv Brexit-a, pa je već naglasio da će nova vlada da preuzme aferu nakon njegove ostavke. Engleska još neko vreme ne samo da ostaje u EU nego je čak predviđeno da od januara preuzme predsedništvo po redu vožnje, kao da se ništa nije dogodilo.

Da bi sprdnja bila veća, stručnjaci za otpuštanje članova Unije tvrde da će nakon svih pregovora, dogovora i novih ugovora trebati novo odobrenje engleske vlade za definitivni raskid pod novim uslovima. Pa sad ako vlada želi da ispoštuje volju naroda, onda bi trebalo da ponovo raspiše novi referendum, koji može, na kraju krajeva, da ima sasvim drugačiji ishod od ovog koji se dogodio na početku raskida.

Drugim rečima, sve je samo provizorno i dok se London zaista ne otkači od Brisela ima da protekne mnogo Temzinih voda izpod Tauer bridža. Stručnjaci za evropsko bratstvo i jedinstvo se već dogovaraju kako da organizuju engleski ispraćaj u najvećim mukama i maksi troškovima i to iz čisto pedagoških sado-mazo razloga, da ostalima ne bi palo na pamet da izvoljevaju dozvole za izlazak i traže prekomandu u neke druge unije ili razvode.

Problem Velike Britanije je takođe i unutrašnjeg tipa. Ona lako može da se pretvori u Malu Britaniju. Ostrvska zajednica je već zagazila u mutne vode unutrašnjih Brexit-ova i prekrajanja granica na YU principu.

Škotska, koja voli EU, kao što je ona volela nju svih ovih godina zapleta, želi da se sama upiše u briselsku sektu, ali pre toga mora da se novim referendumom razduži od Engleske. Što nije nemoguće.

Istu želju imaju i proevropljani sa severa Irske. Oni bi da jednim udarcem ubiju dve muve, da se ujedine sa republikom Irskom i tako ponovo postanu jedan narod i ponovo članovi EU.

I sve to u vreme kada mi kao narod sa najvećim optimizmom i nadom u bolje sutra hrlimo ka bratskoj EU, koja treba da nas pozaposli, narani i napoji, pa i obogati i usreći ne samo svakog pojedinačno već i sve zajedno đuture i na buljuke. Hvala Englezima što nam ustupaju svoje mesto. Do juče ih nisam voleo, a danas mi postaju simpatični.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

REŽIRANA DISTRIBUCIJA IZBEGLICA ZA ARAPSKU JESEN U SRBIJI: ILI KAKO VLAST IMA BOLJI ODNOS PREMA MIGRANTIMA NEGO PREMA SVOM NARODU!!?

 

Od početka leta 2015. godine, ogromna masa imigranata, uglavnom iz Sirije, Avganistana, Iraka, ali i nekih drugih azijskih i afričkih zemalja, neprekidno se kreće preko Turske, Grčke i Makedonije, u pravcu Srbije, a prema procenama svih svetskih medija, to predstavlja tek početak velikog islamskog pokoravanja evropskog kontinenta. Uprkos ovim dramatičnim činjenicama, poludeli tiranin, Aleksandar Vučić ne vidi u tome ništa loše, i očekuje velike pare od izgradnje najvećeg izbegličkog kampa na evropskom kontinentu.

Ponuda je došla iz Nemačke, a ispitivanje "smeštajnih mogućnosti" u Srbiji, izvršeno je pre skoro pola godine, preko odgovarajućih centara destrukcije u nevladinom sektoru, i preko novog šefa UNHCR-a, Hansa Fridriha Šodera, koji je Vučiću sugerisao da je ovo odlična prilika za zaradu i promociju "tolerancije i demokratije"! Njemu nije trebalo dva puta ponavljati: sve je prihvatio, samo još čeka da mu stignu pare…

 

               Milan Malenović, Nikola Vlahović

 

Dana 24. aprila 2015. godine, jedna mala grupa probranih petokolonaša iz Beogradskog centra za ljudska prava (Vesna Petrović, izvršna direktorka i pravnici Nikola Kovačević i Lena Petrović), održavala je zatvoreni skup na temu "Tražioci azila u Republici Srbiji".

Grupom je koordinirao novi, tada tek imenovani šef predstavništva UNHCR, Hans Fridrih Šoder i Anne – Birgitte Krum Hansen, šefica odeljenja UNHCR za pravnu zaštitu izbeglica u Srbiji.

Mada za to u aprilu mesecu još uvek nije bilo povoda, učesnici su govorili o tome kako treba pristupiti postupku azila, kakvo će biti postupanje policije i drugih nadležnih organa prema tražiocima azila, ali i o neophodnosti programa integracije i položaju osoba kojima je odobren azil i međunarodnim i regionalnim okolnostima koje dovode do sve većih prisilnih migracija…

U tom trenutku, u Srbiji nije bilo više od 2.000 imigranata, uključujući i one koji se već godinama nalaze u prihvatnom centru u Bogovađi. Osim prisutne gospode iz UNHCR i petokolonaša iz nevladinog sektora, niko nije ni slutio da će Srbija za nekoliko meseci postati glavni cilj više stotina hiljada afro-azijskih imigranata.

Ipak, barem dva člana Vučićeve vlade i on lično, nepunih tri meseca kasnije, bili su detaljno upoznati sa nastupajućim događajima…

Naime, u noći između 8 i 9. jula ove godine, odgovarajuća služba nemačke kancelarke Angele Merkel, prilikom njene kratkotrajne posete Beogradu, obavestila je samozvanog vođu da je "Berlin spreman da plati razumnu cenu", ukoliko Srbija prihvati (i zaustavi na svojoj teritoriji!) što veći broj afro-azijskih imigranata čija najezda prema zemljama EU, tek očekuje.

Prema podacima veoma kvalifikovanih izvora Magazina Tabloid, ponuda je "u načelu prihvaćena", a za "supervizora" cele akcije, angažovan je već pomenuti šef predstavništva UNHCR, Hans Fridrih Šoder, čovek sa bogatim međunarodnim iskustvom u političkim maniplucajama sa izbeglim i raseljenim licima…

Šoder je, u duhu evropskog licemerja, kritikovao dizanje žičane ograde na mađarskoj granici, a onda pohvalio Srbiju rekavši da je to "…demokratska zemlja u srcu Evrope i ne treba da zatvara svoje granice…".

Time je suludi Vučić dobio verbalnu podršku, ali ne i velika "materijalna sredstva" kojima se još nada. A, načelno obećana dotacija Evropske unije po svakom imigrantu koji se zatekao u Srbiji, mogla bi da se kreće i do 400 evra mesečno.

To je tek deo ponude, jer Nemačka ima svoju cenu za žrtvu koju bi Srbija trebala da podnese. Osim toga, kad se sabere ono što imigranti svakodnevno troše u Srbiji (dnevno oko 6 miliona evra!) sa tom obećanom dotacijom, jasno je šta Vučić i njegovi mešetari hoće.

Ali, gledajući dalje u budućnost, ovakav zločinački akt ostaviće nesagledive posledice na demografsku sliku Srbije, i tada će biti kasno za spas budućih generacija. Jednostavnije rečeno, ako se ovaj gadni naum ostvari, Srbi će u najkraćem mogućem roku postati manjina u svojoj domovini.

 

       Opkoljavanje Srbije sa svih strana

 

Do današnjeg dana, veliki, obećani novac za izgradnju najvećeg prihvatnog centra za imigrante u Evropi, još nije odobren. Vučićeva vlada se u međuvremenu "dokazuje", uvozeći dnevno i preko 2.000 imigranata.

Istovremeno, postoji i prećutni dogovor sa makedonskom vladom da granice prema Srbiji za imigrante budu otvorene, kako bi od ovog "finansijskog aranžmana" i ona nešto dobila, na šta ukazuje i pisanje pojedinih makedonskih informativnih portala…

Mada je uglavnom Grčka sa svojim ostrvima u Istočnom Mediteranu, polazna tačka za većinu afro-azijskih imigranata, a Srbija tranzitna zemlja na putu ka Evropskoj uniji, za nekoliko poslednjih meseci stanje se promenilo iz temelja…

Naime, Srbija je za većinu njih postala konačno odredište, njihova "zadnja pošta" gde primaju novac, a izgleda i uputstva kako da se organizuju i ponašaju dok ne steknu status azilanta.

U poslednjih tri meseca, kao dobro istrenirana vojska, reke imigranata idu na tačno zacrtane ciljeve: kampove, javne gradske površine, hostele, motele, i opštinske prihvatne centre.

Prema pisanju većine zapadnih medija, nema nikakve sumnje da je dobar deo njih pod komandom vođa takozvane Islamske države: Reč je o prethodnici koja će svojom brojnošću promeniti demografsku sliku slabih i nebezbednih zemalja, poput Srbije.

Prvom polovinom avgusta meseca, u medijima se pojavila izjava predsednika skupštinskog odbora za bezbednost Momira Stojanovića (koju on nijednom nije demantovao), da se Srbija sprema na izgradnju najvećeg prihvatnog centra za imigrante na evropskom kontinentu, čiji će kapacitet biti dovoljan za oko 400 hiljada ljudi! Još preciznije, Stojanović je rekao da "…Evropska unija od Srbije traži izgradnju tog centra…".

Mada se ovim povodom oglasio samo jedan nadležni ministar (Aleksandar Vulin), koji je odbacio takvu mogućnost, ipak je rekao nešto vrlo dvosmisleno u vezi sa Stojanovićevom izjavom kad je okarakterisao kao – "neopreznu".

Da li je Stojanović ovo izjavio da upozori javnost ili mu se zaista "omaklo", manje je važno od činjenice da je opet u pitanju Vučićeva "slobodna pogodba".

Sa druge strane, upadljivo je bilo ćutanje svih drugih ministara. Ćutanje u vezi sa ovom temom, prekinuo je Vučić, rekavši javno da Srbija neće imigrantima zabranjivati njihov boravak i njihova međunarodna prava. Bila je to poruka direktno upućena onima od kojih očekuje isplatu "razumne cene" za posao zbrinjavanja najveće mase imigranata koja je pokrenuta u novijoj istoriji.

O nesagledivim posledicama ove bezumne ideje, niko od Vučićevih mešetara i ne razmišlja. Važno je samo to koliko su danas opljačkali! Useljavanje islamskih izbeglica u Srbiju već je dobilo zastrašujuće razmere, posebno u opštinama i gradovima na jugu, poput Preševa, Vranja, Leskovca, Niša...Kako sada stanje izgleda, veća je mogućnost da će na ovu najezdu pre reagovati lokalni Albanci u Preševu i Bujanovcu, nego Srbi iz niškog regiona.

A, šta stvarno čeka Srbiju sa ovolikom masom imigranata (u najavi je dolazak još pola miliona tokom narednih meseci)?

Plan o zbrinjavanju 400.000 imigranata u Srbiji, i to na jednom mestu, megalomanski je i opasan , jer se u zemljama koje imaju slična iskustva (ali sa daleko manjim brojem izbeglih), pokazalo da je većina tu i ostala da živi.

Najveći izbeglički kamp na potezu dva kontinenta, Evrope i Azije, do sada je bio Zatari kamp koji je sagrađen 2012. godine, nedaleko od Amana, u Jordanu. U početku izbegličke krize (u leto 2012. godine), ovaj prihvatni centar primio je desetak hiljada ljudi izbeglih iz ratom zahvaćene Sirije, da bi broj postepeno rastao i dostigao maksimalnih 150 hiljada u 2013. godini, a sada opao na oko 80 hiljada.

Dakle, trenutno u Srbiji ima barem 50 hiljada izbeglih iz Sirije više, nego u najvećem izbegličkom kampu u Jordanu! Da sve bude još gore, ne postoji nikakva evidencija, nema registracionih kartona, nema zdravstvenih izveštaja…Jednom rečju, građani Srbije ne znaju ko im je ušao u kuću, kakvo je stanje tom nezvanom gostu i kakve su mu namere!

Južnije od Šumadije, čak 1.600 sela je prazno, bez ijednog čoveka. Napuštena su imanja, a kuće prazne. U Vučićevom najbližem okruženju ozbiljno se spekuliše idejom da se imigrantima omogući naseljavanje ovih prostora koji inače gravitiraju prema Kosovu.

Te ideje nisu njihove nego je u pitanju derivat onih zločinačkih ideja koje se danas rađaju u glavama velikih vođa Nemačke, Britanije, Amerike…Strpati sve imigrante u centralne delove Zapadnog Balkana, nekako baš na prostorima gde je nekada harala Otomanska imperija.

Eto odgovora na pitanje, zašto u Turskoj danas ne postoji izbeglička masa i kako je ova nekadašnja imperija rešila svoj problem ubrzanom distribucijom Avganistanaca, Sirijaca, Iračana i drugih, gurajući ih preko Bosfora na Balkan.

A, tamo u zemljama koje su već članice EU, čekaju ih izolacije i batine (u Bugarskoj), maltretiranje i ponižavanje (u Grčkoj), ogroman, dvostruki zid od bodljikave žice duž cele granice (Mađarska)…Ko pređe dalje nekim čudom, tu su i svakodnevna hapšenja i proterivanja.

Zašto je Srbija postupila sa islamskim imigrantima bolje nego sa svojim narodom, takozvanim interno raseljenim licima i izbeglicama iz ratova vođenih devedesetih? Više od dvadeset godina, na hiljade ljudi patili su (a mnogi i danas pate) u kolektivnim centrima, dok su od strane države bili opljačkani nebrojeno puta.

Njihov status je već odavno morao da bude jasan, rešen, ali iz nekog veoma sadističkog razloga, nekome odgovara da tih kolektivnih centara i dalje ima, kao i poniženih ljudi u njima.

Mnogi od njihovih potomaka su u kolektivnim centrima odrasli, ljudi postali. Uspeli nekakve poslove da pronađu, ali, životi većine izbeglih lica koja su prošla kroz te centre, zauvek su uništeni. Nikada nije utvrđen ni broj samoubistava iz očaja i bede, koji se dešavao u kolektivnim centrima.

Ovako surovo, maćehinsko ponašanje prema sopstvenom narodu, sasvim je suprotno od blagonaklonog odnosa prema imigrantima pridošlim iz islamskog sveta. Kad su u Subotici videli Vučićeve fotografije sa Sirijcima smeštenim u Preševu, odmah su zatražili da zlosrećni premijer poseti i njih.

Da i tamo prigrli nekog imigranta. Računaju, valjda će nekakva međunarodna finansijska pomoć stići, ako njega vide kako balavi od sreće ispred kolektivnog centra.

U Grčkoj štampi se ovih dana pojavio naslov da prema Srbiji i drugim zemljama centralnog Balkana, kreće oko 4 miliona ljudi, te da će taj proces sistematskog, neprekinutog lanca useljavanje, dešavati još mesecima pa čak i nekoliko godina, dok se ne zaokruži ideja mirnog pokoravanja ovog dela Evrope.

Islamska najezda u Srbiji: logistika i finansijeri u Beogradu i Sarajevu

Vlada Srbije je svojom nonšalancijom, olakim shvatanjem situacije, ali pre svega mračnim nagodbama sa Nemačkom i nekim drugim zemljama EU, omogućila imigrantima da se osećaju kao kod kuće, da šetaju slobodno, koriste javni prevoz, javne površine i javnu infrastrukturu. To u drugim zemljama ne mogu. Nigde ne postoji ovakav pristup prema izbeglicama iz Azije i Afrike kao u Srbiji.

Najbolji primer kako izgleda odnos ozbiljne države prema imigrantima, svakako je Češka. Predsednik Republike Češke, Miloš Zeman, nedavno je izjavio (povodom pokušaja nekoliko desetina izbeglica iz Avganistana i sa Bliskog istoka da silom napuste logor za izbeglice Bjela, u centralnoj Češkoj gde čekaju deportaciju), da „Izbeglicama treba reći tri rečenice: niko vas nije ovamo zvao; kad ste već ovde, morate da poštujete pravila kao što ih poštujemo mi kada dođemo u vašu zemlju; ukoliko vam se to ne sviđa – idite!".

Uzgred, Zeman je ogorčeno konstatovao kako su SAD i članice EU, krive za izbegličku krizu u Evropi jer su pomagale Americi u vojnim intervencijama na Bliskom istoku i severu Afrike: „…Imigracioni talas je stvorila suluda ideja da se krene u intervenciju u Iraku, gde je navodno trebalo da bude oružje za masovno uništenje, ali nikakvo oružje se kasnije nije našlo".

Zeman je početkom ovog meseca tražio i hitno pojačavanje kontrole unutrašnjih granica i tražio od vojske da pošalje 1.500 vojnika na granice.

U Srbiji, na žalost, ni policija nema nikakvu predstavu ko su i šta rade imigranti. Onaj mali procenat deportacija koji se desio početkom leta, sada je još manji.

Očigledno, Vučićeva ideja da zaradi na ovoj seobi naroda, imaće teške posledice, pre svega po demografiju Srbije. Istina, to se uklapa u zločinačke planove SAD i njenih satelita, koji su još krajem devedesetih godina doneli odluku da se nakon bombardovanja Srbije, pristupi "pacifističkim rešenjima", odnosno verskoj, rasnoj, nacionalnoj i svakoj drugoj prekompoziciji stanovništva "na rubnim područjima", poput opština koje se graniče sa Kosovom, ali i svih sela i gradskih naselje u regionu Niša.

Dve najveće opozicione stranke u Nemačkoj traže hitno ukidanje takozvanog Šengenskog sporazuma, i povratak nemačke policije i carine na državne granice. Sve ubrzano izmiče kontroli i možda nije daleko dan kada će vize za zemlje Balkana koje nisu u EU, biti ponovo uvedene.

Srbija je i tu ucenjena. Nudi joj se, dakle, iz Berlina i (malo diskretnije) iz Brisela, da dobije novac kako bi na svojoj teritoriji prihvatila (zadržala) najveći broj imigranata iz islamskih zemalja.

Iz kancelarije evropskog komesara Johansa Hana, Vučiću je ponuđeno "samo" 8 miliona evra, i to namenski, za troškove posla oko identifikacije imigranata i koordinaciju rada sa Briselom.

Vučić je ovu ponudu prećutao, pa je Maja Kocijančič, Hanova portparolka, početkom jula izjavila da "odgovor iz Beograda nije stigao". Nije još uvek i neće tako skoro.

Vučić očekuje velike pare i spreman je da stvori velike nevolje Srbiji, samo da dođe do cilja. Tu je i obećanje koje je dao svojim "prijateljima" iz Emirata, da će sve učiniti kako bi otvorio vrata "za protok ljudi robe i kapitala" iz arapskog sveta prema ovom delu Evrope.

Nemačka, naravno, zna za ovaj njegov suludi naum, pa mu zato i nudi pare da bi nekako invazija islamista bila zaustavljena na granicama nekadašnjeg Otomanskog carstva. Srbiju ionako niko ne želi da vidi kao članicu EU, ako ta naopaka zajednica uopšte preživi još nekoliko godina…

Da je priča o izgradnji najvećeg prihvatnog centra u Evropi za 400 hiljada ljudi veoma realna, govori i činjenica da je ministar Aleksandar Vulin, samo jedan dan nakon što je "demantovao" predsednika skupštinskog odbora za bezbednost Momira Stojanovića, javno zatražio "svaku pomoć", pa i onu finansijsku, od strane EU i posebno od Nemačke, za zbrinjavanje mase imigranata koja će za dva meseca dostići broj stanovnika grada veličine Leskovca!

Vučićeva kasna noćna "komunikaciji" sa Vulinom, urodila je plodom: kao i svaki priglupi poslušnik, sa zakašnjenjem je "pročitao" vođine namere i naknadno shvatio šta spava iza Stojanovićeve izjave o izgradnji gigantskog prihvatnog centra. Jer, Berlin traži, Vučić hoće, a izjavu predsednika skupštinskog odora za bezbednost treba shvatiti onako kako je intonirana: kao upozorenje!

I dok se na prostoru dužem od hiljadu kilometara, od obala na granici Turske i Grčke, pa sve do Srbije, kreću kolone organizovanih i manje organizovanih imigranata iz islamskih zemalja, ovog leta je u Sarajevu i okolini došlo do masovne kupovine nekretnina od strane najbogatijih Arapa iz Kuvajta, Omana i Katara.

Oko 2.000 porodica, od kojih nijedna nema manje od 15 članova, već uveliko žive na području kantona Sarajevo i imaju tendenciju da se šire i na Republiku Srpsku.

Prema izjavi datoj za sarajevski "Avaz", jedan od uglednijih šeika iz Kuvajta, koji je preselio svoju mnogobrojnu porodicu u Bosnu i Hercegovinu, kao glavni razlog njihovog preseljenja navodi "divnu prirodu i ogromnu količinu najzdravije pijaće vode" koju BiH i ovaj deo nekadašnje Jugoslavije ima.

Nekoliko najbogatijih među njima, spremaju se da pokupuju sve izvore pitke vode, pa čak i komunalne sisteme u najvećim gradovima BiH. Ali, to je samo izgovor za ono što Arapi zustavri hoće.

Naime, Kuvajćani ulažu već oko 100 miliona evra u naselja iznad opštine Hadžići i drugde oko Sarajeva, kupuju parcele za individualnu gradnju, a u igmanskom selu Lokve niklo je nekoliko jednoobraznih objekata za koje meštani tvrde da su u vlasništvu Arapa.

Na žalost, osobe arapskog porekla kupuju zemlju koja je bila u vlasništvu Srba koji su napustili svoja sela. U opštini Ilidža arapski investitori otvorili su svoje turističke i agencije za nekretnine poput izvesnog Gulf Travel. a.

Na Ilidži, Arapi su otkupili i veliku stambeno-poslovnu zgradu, a stanovi će biti izdavani i prodavani isključivo kupcima iz arapskih zemalja. I to je tek samo početak, jer su planovi o širenju islamskog kapitala zastrašujući. U Sarajevu već godinama posluje islamska banka (nove se uveliko otvaraju!), a njeni novi komintenti iz zemalja Arapskog zaliva stalno pristižu.

Ni ova invazija bogataša iz islamskih zemalja na Balkan, ne prolazi bez Vučića. Neposredno pred dolazak "troglavog" predsedništva BiH u Beograd, sa Bakirom Izetbegovićem na čelu, ministar-šeik, Rasim Ljajić, najavio je jednostrano ukidanje viza , među kojima i tri ovde pomenute.

Teren je, dakle, već pripremljen, a prema informacijama dobro upućenih, u Beogradu će biti smeštena "logistika" i svi finansijski i operativni "mozgovi" iz Kuvajta, Katara i Omana, koji će da upravljaju mrežom bogatih i po ovom delu Balkana, dobro raspoređenih porodica (u planu su im i velike kupovine nekretnina u Hrvatskoj).

Odatle pa do diskretnog finansiranja dalje islamizacije Balkana i centralne Evrope, ali i finansiranja terorizma, nije daleko. Prema predviđanjima regionalnih kancelarija UN, realno je za očekivati da na prostoru Srbije, ali i Makedonije i BiH, za godinu dana bude stalno nastanjeno preko 300 hiljada sadašnjih imigranata iz islamskih zemalja. Ali, to je tek početak…

 

       Kako se Nemačka brani od imigranata

 

Desetine hiljada izbeglica je u Srbiji, a do kraja godine nas očekuje talas od oko dva miliona migranata sa Bliskog istoka i Severne Afrike. Srpska vlada naizgled nema nikakvu strategiju kako da se ophodi prema ovoj pošasti, ali nemanje strategije u suštini jeste strategija, kako je to nedavno objasnio sam premijer Aleksandar Vučić rečima: "Oni ne nameravaju da ostanu ovde." Državna strategija, dakle, glasi: pomozimo im da nastave putovanje.

Lideri Zapadne Evrope, "obećane zemlje" u koju imigranti hrle, ne pokazuju nikakvo oduševljenje ovim nenajavljenim gostima. Izuzetak čini Nemačka koja ima svoje sopstvene planove.

Filip Hamond je član Konzervativne partije premijera Velike Britanije i ministar spoljnih poslova te kraljevine. U nedavnom intervjuu nacionalnoj televiziji BBC on je rekao: "…Evropska Unija ne može da preuzme milione ljudi koji traže novi život. To nije stanje koje možemo da podnesemo, jer Evropa ne može sebe da zaštiti i da održi svoj životni standard i socijalnu strukturu, ako mora da primi milione migranata iz Afrike."

Na malom grčkom ostrvu, koje ima oko 30.000 stanovnika, trenutno boravi preko 7.000 izbeglica koje su tu prebacile dobro organizovane i sa državnim vlastima Turske povezane bande. Obala Bodruma, poznatog turističkog mesta na turskoj rivijeri, od Kosa je udaljena svega tri kilometra.

Kako strani izveštači javljaju, izbeglice na ostrvu žive u nemogućim uslovima. Grčka, već skrhana politikom štednje i smanjenja javnih rashoda, uopšte nije u stanju da se izbori sa ovom modernom seobom naroda.

Turska nije članica EU i po pravilu međunarodne zakone primenjuje samo ako joj to odgovara. Zbog toga vlada u Ankari mirno posmatra kako organizovane kriminalne bande od migranata uzimaju milione dolara svake nedelje samo da bi ih proveli kroz Tursku i iskrcali na obližnjem grčkom ostrvu ili im pokazali put kroz šumu do teritorije Bugarske.

Kakvo je raspoloženje na Kosu najbolje pokazuje jedna nedavna reportaža dopisnika nemačkog visokotiražnog dnevnog lista Bild: "Verovatno zbog moje tamne kose i kratke brade, jedan kafedžija je, čisteći pločnik ispred svog lokala, kada me je ugledao pomislio da sam izbeglica i viknuo: ‘Beži odavde, imamo mi dovoljno svojih problema.’ Kada sam mu odgovorio da sam Nemac, doviknuo je: ‘To je još gore! Nemačka nas je potpuno uništila!!!"

Izbeglice na Kosu žive u jednom odavno zatvorenom hotelu u kome nema struje. Drugi su smešteni na lokalnom fudbalskom stadionu na kome skoro da nema hlada i gde njih nekoliko hiljada deli dva toaleta bez vode.

Loše organizovana grčka vlast je potpuno zakazala. Privatne humanitarne organizacije su pokušale prvih dana da organizuju prikupljanje i podelu najosnovnije humanitarne pomoći izbeglicama, ali su ubrzo odustale naišavši na kompletno rasulo u administraciji koja, em što nije pripremljena za ovakve situacije, em joj je najveći broj visokih službenika na tradicionalnom avgustovskom godišnjem odmoru sa koga se ne vraćaju makar izbio i Treći svetski rat.

Evropska Unija se ovih dana oglasila spremnošću da Grčkoj pomogne bespovratnim zajmom od osam miliona evra. "To je žalosno, uvredljivo mala suma", citira jednog grčkog zvaničnika nemački list Die Welt, "Toliko nam je potrebno samo da evakuišemo izbeglice sa Kosa. A šta onda? I šta da radimo sa stotinama hiljada izbeglica u celoj zemlji koje Evropska Unija ne primećuje?"

Istovremeno, EU niti želi, niti može da utiče na Tursku da izbeglice ne propušta preko svoje teritorije. Da su u pitanju samo izbeglice iz Sirije, problem bi, možda, i mogao da se nekako reši izvan Evrope. Sada izgleda kao da su ceo Bliski istok i cela Severna Afrika krenuli u veliku seobu.

Ponašanje Nemačke u ovom trenutku je veoma interesantno i indikativno. Upravo reakcije kabineta Angele Merkel pokazuju da sve ovo što nam se dešava nije nikakva slučajnost.

U nemačkom ustavu član 16 a garantuje svakom progonjenom strancu da može da dobije zaštitu na teritoriji Nemačke. Tako je bilo do nedavno.

Do kraja osamdesetih godina prošlog veka, broj azilanata u Nemačkoj se kretao u razumnim okvirima. Kada je počela da puca "Gvozdena zavesa" i da se privredna kriza širi po nekadašnjoj Jugoslaviji, narod je izlaz potražio u izbeglištvu u Nemačkoj.

Posle je došao građanski rat u SFR Jugoslaviji i milioni su pohrlili u Zapadnu Evropu spasavajući gole živote. U Nemačku su 1990. stigla 193.063 emigranta, sledeće godine ih je bilo već 256.112, a 1992. čak 438.191.

Građanski rat se u Nemačkoj ne smatra kao razlog za davanje azila, ali je razlog za dodelu boravka iz humanitarnih razloga (duldung). Iako milioni izbeglica iz devedesetih godina nisu stekli pravo na stalni boravak u Nemačkoj, ipak su mogli privremeno da tamo žive, a mnogi su rado uzimali socijalnu pomoć. Snažna nemačka privreda je uspela da se izbori sa ovim problemom.

U decembru 1992. godine dve najveće stranke nemačkog Bundestaga (koje danas čine vladajuću koaliciju), CDU/CSU i SPD, postigle su takozvani "Kompromis o azilantima" koji je parlament izglasao u maju 1993. godine.

Osim uvođenja zaštite emigranata sa područja zahvaćenog građanskim ratom, ovaj kompromis je predviđao i sledeće: Princip sigurne treće zemlje: Ko u Nemačku dolazi preko teritorije neke države koja se smatra sigurnom, ne može da se pozove na ustavom zagarantovano pravo na zaštitu.

Prilikom hapšenja na državnoj granici ili u njenoj neposrednoj blizini azilanti su mogli odmah da budu vraćeni u zemlju iz koje su stigli u Nemačku, jer su sve države iz okruženja smatrane sigurnim. Princip sigurne zemlje porekla: Tražioci azila iz zemalja koje je Bundestag označio kao sigurne ne mogu da dobiju zaštitu u Nemačkoj.

Poseban pravilnik za aerodrome: zbog toga što azilant u Nemačku može da uđe preko sigurnih trećih država, samo brodom (ali ko će da oplovi celu Evropu?!) ili avionom, donet je niz uredbi koje su obezbeđivale skraćeni postupak provere zahteva za azil i po pravilu vraćanje azilanta u zemlju iz koje je doputovao već sledećim avionom.

Osim toga, nemačke vlasti su se u praksi pozivale i na činjenicu da azilant još nije formalno ušao na nemačku teritoriju, te tako ni ne može da se poziva na zaštitu nemačkog ustava. Uvođenje posebnog zakona za izdržavanje azilanata: Do tada su izbeglice mogle da uživaju ista prava kao i nemački državljani ili u Nemačkoj zaposleni gastarbajteri, kada su u pitanju socijalna davanja i zdravstvena zaštita.

Novi zakon je donet krajem 1993. i izbeglice sveo na status lica na izdržavanju zatvorske kazne. Emigranti od tada imaju pravo na besplatan smeštaj (po pravilu u nekom centru za grupni smeštaj), nešto garderobe, tri obroka dnevno, osnovnu medicinsku zaštitu i džeparac (sada, u zavisnosti od pokrajine u kojoj boravi, najviše 170 evra mesečno po odraslom članu porodice).

 

       Dablinski nesporazum

 

Kako bi Kompromis mogao da bude ustavan, Bundestag je 1. jula 1993. izmenio pomenuti član 16a dodajući ograničenja koja su bila dogovorena. Namački Ustavni sud je u tri kasnije presude potvrdio kako je ustavna promena bila zakonito sprovedena.

Zahvaljujući primeni Kompromisa, kraju rata u Jugoslaviji i donošenju Dablinskog sporazuma, broj azilanata u Nemačkoj je dramatično padao i 2007. je samo 19.164 osoba tražilo zaštitu od progona.

Prvi Dablinski sporazum je na snagu stupio 1. septembra 1997. godine i predstavlja početak nemačkog dovođenja u red ostalih članica EU. Njime je jedino bilo predviđeno uvođenje EURODAC-a, zajedničkog ureda svih zemalja EU u kome bi se beležili svi zahtevi za azil podneti na teritoriji Unije. Time je trebalo da se spreči da ista osoba u različitim državama podnosi zahteve za zaštitu od progona i tako izbegava deportovanje.

Danas je na snazi takozvani Treći dablinski sporazum, odnosno odluka broj 604/2013 Evropskog parlamenta i Evropskog saveta od 26. juna 2013. kojom je Nemačka konačno nametnula svoju volju.

Već je takozvani Drugi dablinski sporazum predviđao mogućnost stavljanja azilanata u deportacioni pritvor, a to je sada dodatno prošireno.

Tražilac azila na teritoriji EU može da bude pritvoren: ako njegov identitet nije utvrđen, kako bi se obezbedili dokazi za donošenje odluke po zahtevu za azil, da bi se utvrdilo pravo na ulazak u zemlju gde je podnet zahtev, ako je zahtev podnet posle zakonom predviđenog roka, radi zaštite javnog reda i poretka, ako postoji postupak po Dablinskom sporazumu.

Još je po takozvanom Drugom dablinskom sporazumu iz 2003. generalno bilo odlučeno da su za obradu zahteva za azil nadležne države, članice EU koje su azilantu omogućile ili nisu sprečile njegov ulazak u EU. U principu je ovo značilo da su najviše pogođene mediteranske države (Italija, Španija, Grčka i Francuska), kao i Mađarska (takozvana Balkanska ruta).

Međutim, najviše zahvaljujući tadašnjem italijanskom premijeru Silviju Berluskoniju i njegovom oštrom protivljenju da ovo pravilo zaživi, Drugi dablinski sporazum je u najvećoj meri ostao mrtvo slovo na papiru.

Zatim je došlo do smene Berluskonija i izbijanja velike ekonomske krize koja je najveći broj država, posebno one sa Mediterana, učinila zavisnim od nemačke finansijske pomoći, pa je na inicijativu Berlina donet Treći dablinski sporazum koji je detaljnije regulisao postupak readmisije.

Nemački list Die Zeit je 11. oktobra 2013. objavio članak kojim je kritikovao nemačko odbijanje uvođenja solidarnog plaćanja kojim bi se finansijski pomoglo zemljama Unije koje su najviše na udaru azilanata. Zanimljivo je da se list 23. oktobra 2013. distancirao od pomenutog članka?!?

Nemački nedeljnik Kopp Exklusiv početkom avgusta ove godine izveštava kako je nemačka novinska agencija DPA svojim saradnicima zabranila da prenose vesti koje azilante prikazuju u lošem svetlu.

Istog momenta je prestala i ranije pokrenuta akcija lista Bild kojom je javnost trebala da bude upozorena na opasnosti koje donose talasi novih izbeglica. Tako izgleda sloboda štampe u državi koju vodi Angela Merkel.

Berlin zna da će najnovija poplava emigranata pogoditi druge, a poziciju Nemačke ojačati. Dablinski sporazum je i dalje na snazi, a Nemačka je okružena sigurnim trećim zemljama koje su dužne da preuzmu nazad izbeglice koje stižu preko njihove teritorije.

Da li će one to učini odmah ili nešto kasnije, nije pitanje koje pritiska nemačke vlasti.

Isto je i sa zemljama Zapadnog Balkana koje očekuju prijem u EU: one ovog trenutka, istina, nisu vezane Dablinom III koji nisu ni potpisale, ali će jednog dana u bliskoj budućnosti to morati da učine. Tada će im u paketu biti vraćeni svi oni azilanti koje danas propuštaju preko svoje teritorije.

Srbija je već od strane nemačkog Bundestaga proglašena sigurnom trećom zemljom i potrebo je još samo nekoliko čvtga udariti kvislinzima na vlasti u Beogradu, pa da počne primena biletarelnog sporazuma kojim bi se u Srbiju vratile desetine, ako ne i stotine hiljada emigranata. A bar je u lupanju čvrga i zavrtanju ruku neposlušnim patuljcima Merkelova postala pravi svetski šampion.

Kako u stvarnosti izgleda primena Dabliskih sporazuma u Nemačkoj, vidi se iz statističkih podataka.

U 2014. godini je 35 odsto svih tražilaca azila u Nemačkoj odbijeno iz "formalnih razloga", kako se inače u birokratskom nemačkom naziva primena Dablinskog sporazuma. U slučaju Somalije, za čije stanovnike gotovo bez izuzetka postoje osnovani razlozi za dodelu zaštite od progona, skoro svi oni koji nisu odbijeni iz formalnih razloga dobili su pravo boravka u Nemačkoj zbog zaštite od progona.

Ostali su ili deportovani u druge zemlje EU (ukupno 66,3 odsto podnosilaca zahteva) ili su u Nemačkoj ostali na osnovu nekog drugog razloga (na primer, spajanje porodice). Manji broj njih je stavljen u pritvor, jer su kao vođe zaraćenih milicija okrvavili ruke i predstavljaju "opasnost po javni mir i poredak" Nemačke.

U Nemačkoj ni jedna verska, etnička ili politička grupacija iz sveta ne uživa na saveznom nivou pravo na azil po osnovu grupne progonjenosti. Da li je neko u zemlji porekla progonjen ili ne, utvrđuje se u svakom pojedinačnom slučaju posebno.

Mali izuzetak čine pripadnici nekih minornih zajednica, na primer Ahmadija iz Pakistana, kojima neki zemaljski upravni sudovi (ali ne svi) po automatizmu priznaju potrebu zaštite od progona.

Koliko su nemački sudovi dosledni u primeni principa lične, a ne kolektivne ugroženosti, pokazuje i slučaj kosovskih Albanaca iz devedesetih godina. Neposredno pred bombardovanje tadašnje Jugoslavije, koje je nemačko Ministarstvo spoljnih poslova tražilo kako bi se zaustavio navodni progon Albanaca, sudovi su listom odbijali zahteve kosovskih Albanaca za dodelu statusa azilanta pozivajući se na izveštaje istog tog Ministarstva u kojima je negirano kolektivno progonjenje?!?

Po potrebi u Nemačkoj belo može da bude i crno i obrnuto, u zavisnosti od nacionalnih interesa.

Pomenuti interesi sada teraju Angelu Merkel da naizgled pozdravlja dolazak miliona izbeglica na nemačku teritoriju, koji će po Trećem dablinskom sporazumu biti smešteni ne u kolektivne prihvatne centre, već u kolektivne logore iz kojih će biti deportovani nazad u zemlju koja im je prva omogućila ulazak na teritoriju Evropske Unije.

U to se savršeno uklapa ponuda koja je upućena Vučiću, da Srbija prihvati što više imigranata, kako onih koji tek dolaze tako i one koje Nemačka vraća izigravajući pomenuti sporazum.

Od Srbije se zahteva prihvatanje readmisije , kao uslov za nastavak pregovora o pristupanju EU.

I pored sveg svog ludila, Aleksandar Vučić nije toliko glup da ovo ne shvata, ali on smatra da će to biti problem neke buduće vlade, a ne one koju on vodi, i koju će narod uskoro oterati kukama i motikama.

Njemu je bitno da što pre uzme pare i ne zanima ga šta će dalje biti…Građani Srbije, koji nemaju sigurno utočište u nekoj južno-američkoj državi, kao porodica Vučić, nemaju apsolutno nikakav razlog da trpe ovakvu politiku i da svoju decu zadužuju kako bi se prehranili emigranti vraćeni iz Evropske Unije.

 

    A 1. Pravo neograničene zaštite tražioca azila

Tada dvadesetogodišnji Pakistanac Azif Abasi je krajem osamdesetih godina prošlog veka iz Damaska avionom stigao u Frankfurt. Njegovi roditelji su već pravosnažno dobili status azilanata u Nemačkoj dokazavši da je cela porodica izložena progonu u Pakistanu, jer su istaknuti pripadnici verskog pokreta ahmadijaca.

Azif je još u Pakistanu dobio turističku vizu za Nemačku podmitivši nekog službenika konzulata. U Damasku je samo presedao. Sletevši na frankfurtski aerodrom on je odmah službenicima rekao kako traži azil u Nemačkoj.

Po i tada važećem Zakonu o strancima ulazna viza za Nemačku može da se koristi samo u svrhu u koju je izdata. Turistički boravak ne obuhvata pravo na podnošenje zahteva za azil, tako da se to smatra zloupotrebom.

Zbog toga je Azifu poništena turistička viza i on je, bez sprovođenja u to vreme obaveznog postupka provere osnovanosti zahteva za azil, smešten u pritvorsku ćeliju na aerodromu.

Njegov otac je, na sreću, angažovao u to vreme najpoznatiju advokatsku kancelariju u Frankfurtu iz oblasti prava stranaca, čiji su predstavnici brzom intervencijom kod nadležnog upravnog suda izdejstvovali privremenu meru zabrane deportovanja. U to vreme još je važilo u međuvremenu ukinuto ustavno pravo neograničene zaštite tražioca azila.

Azif je sledećeg jutra preuzet na aerodromu od strane svog advokata u jedva prepoznatljivom stanju. Dobivši naređenje suda o momentalnom otpuštanju iz pritvora, nemački policajci su vreme čekanja na dolazak advokata iskoristili pokušavajući da ga batinama privole da se dobrovoljno odrekne zahteva i prihvati povratak u Damask.

Mnogo bolje ne prolaze ni tražioci azila iz Srbije koji su od ukidanja viza otputovali u Nemačku. Srbija je proglašena sigurnom zemljom porekla, što znači da u njoj nema kršenja ljudskih prava koje bi opravdalo dodelu statusa azilanta nekom njenom državljaninu.

Ovo u praksi znači da se prilikom podnošenja zahteva za azil primenjuje takozvani skraćeni postupak, koji omogućuje primenu Trećim dablinskim sporazumom regulisanog pritvaranja. Umesto u sabirni centar, većina tražilaca azila iz Srbije odlazi u deportacioni pritvor.

Ne zna se gde je azilantima gore, jer u sabirnom centru žive u grupnom smeštaju sa drugim azilantima iz zemalja čije jezike i običaje ne poznaju. Često su cele porodice smeštene u grupnim spavaonama, pa je zbog buke skoro nemoguće spavati.

Štićenici sabirnih centara imaju pravo slobodnog kretanja, ali im legitimacija važi samo za teritoriju nadležnosti lokalnog Ureda za migrante. Onaj ko bude uhvaćen izvan te teritorije po pravilu biva poslat u deportacioni pritvor.

Rešenje o napuštanju Nemačke izdaje se emigrantu čiji se zahtev obrađuje po skraćenom postupku najkasnije dve nedelje po podnošenju zahteva. Ako znaju nemačke zakone ili imaju para za advokata, ti azilanti mogu da podnesu tužbu Upravnom sudu koji najčešće u roku od dva meseca potvrđuje negativno rešenje.

Žalba višem sudu ne odlaže izvršenje i emigrant se nazad u Srbiji nađe brže nego što je mislio. Uz to mu se izdaje i zabrana ulaska u Nemačku (što podrazumeva i zabranu ulaska u bilo koju drugu državu EU) u trajanju od najmanje pet godina.

Oko 94.000 tako proteranih emigranata sa Zapadnog Balkana u ovom trenutku čeka na deportaciju iz Nemačke. Koliko njih će morati da primi Srbija, nije još poznato u javnosti, ali se pretpostavlja da broj neće biti niži od 50.000. Radi se najviše o Romima, od kojih su mnogi na veoma čudan način dobili državljanstvo Srbije.

Nerazumne srpske vlasti godinama unazad mire se sa gubitkom teritorije Kosova i Metohije, ali ne i sa gubitkom ondašnjeg stanovništva. Svako ko je stanovnik Kosova, bez obzira da li se tamo iz Albanije doselio posle 1999., može na relativno lak način da dobije dokumenta Republike Srbije, zbog čega ga vlasti Nemačke ovde i vraćaju.

Vlada Srbije nema nikakav akcioni plan šta da radi sa ovim vraćenim emigrantima, od kojih većina nema nikakav smeštaj u Srbiji niti bilo kakve osnovne uslove za život. Veliki broj njih čak ni ne zna srpski jezik.

Za svakog vraćenog lažnog emigranta Srbija godišnje iz budžeta mora da plati najmanje 6.000 evra za njegov smeštaj i opskrbljivanje osnovnim životnim namirnicama, zdravstveno osiguranje, režijske troškove stanovanja, oblačenje…

Ako se opet bude od strane Nemačke tražilo da se vraćenim lažnim azilantima obezbedi stalni smeštaj, odnosno sazidaju kuće za život (kao što je ranije bio slučaj), to će Srbiju po jednoj deportovanoj porodici koštati najmanje 15.000 evra. Budžet to ne može da podnese, nemačka to zna, a Vučić i u ovom slučaju čeka velike pare, barem dva puta veće od realnih troškova…

 

    A 2. Osvajanje (ne)prirodnim priraštajem

Upravo je Nemačka ranijih decenija najviše insistirala na tome da se problem azilanata rešava u zemljama njihovog porekla. Sada se to više ne pominje u Berlinu, jer bi time zaboli nož u leđa svom gospodaru, Sjedinjenim Američkim Državama, koje su svojom nerazumnom i nehumanom politikom dovele do masovnog egzodusa stanovnika Bliskog Istoka i Severne Afrike. Koliko je do dolaska na vlast pomahnitalog Baraka Huseina Obame u Evropi bilo izbeglica iz Libije ili Sirije? Hiljadu puta manje nego danas.

Koliko je do američke intervencije u Iraku i Avganistanu i početka dejstvovanja od američkih vlasti stvorenog ISIL-a bilo izbeglica iz pomenutih država? Hiljadu puta manje nego danas.

Znajući sve to, ali i shvatajući da je cilj vašingtonske administracije da rekama izbeglica sruši ekonomski sistem Evropske Unije, kako je to objasnio britanski ministar spoljnih poslova, a prihvatajući "zakletvu o vernosti" Sjedinjenim Američkim Državama, koju je na početku mandata potpisala, Angela Merkel je odustala od rešavanja problema izbeglica u njihovim državama i prihvatila da Evropu udave talasi muslimana.

Nemački publicista i političar Tilo Saracin je pre nekoliko godina napisao kako Turci osvajaju Nemačku na isti način na koji su to učinili Albanci sa Kosovom – enormno visokim priraštajem.

Prirodnim priraštajem, muslimani bi Evropu osvojili za stotinak godina. Uz pomoć miliona azilanata oni će to postići za samo par decenija. Većina čitalaca ovog teksta to će doživeti!

GLOSA

Muslimani, britanski državljani, uveliko su razvili "bratsku solidarnost" prema migrantima iz Avganistana, Sirije, Libije i drugih islamskih zemalja, pa ih na sve moguće načine uvoze po prosečnoj ceni od ceni od 1.200 funti. Za te pare ih prebacuju iz Francuske u Britaniju. Niko se više i ne pita otkud im toliko novca, i kako je moguće da su mnogi od njih davali i po 5.000 evra samo da bi stigli do Beograda! A, glavni novac čuvaju za ulazak u neku od zemalja Evropske unije.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

 

U SLUŽBI NASILJA ZAPADNIH OKUPATORA: PREDSEDNIK „VLADE U SRBIJI“ KAO DEO PROJEKTA VELIKOALBANSKOG ŠIRENJA

 

Još 2005. godine, u nemačkom Bundestagu, prilikom rasprave o "harmonizaciji odnosa na Zapadnom Balkanu", pomenuta je ideja o izgradnji auto-puta koji bi spajao jugoistočnu Srbiju sa Kosovom i Albanijom. Ideja nije bila autentično Nemačka, nego je reč strategiji NATO pakta koja je zacrtana u januaru 2001. godine, kada je u Briselu, prvi put pomenuta mogućnost izgradnje jedne takve saobraćajnice. Razlozi su bili više nego jasni. U pitanju je pravljenje američkog "bezbednosnog koridora" preko centralnog Balkana i pozicioniranje Srbije kao kolonije NATO alijanse.

 

                  major Goran Mitrović

Krajem avgusta 2014. godine, i predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, priznao je da je na početku svog kriminalnog mandata, predlagao bivšoj visokoj predstavnici EU, Ketrin Ešton, da Srbija bude glavni nosilac izgradnju auto-puta Niš-Priština. Reč je o investiciji koja bi koštala blizu milijardu evra (Vučićev "predračun" koji je pomenuo tokom svoje poslednje posete Berlinu, govori o 840 miliona evra).

Ideju NATO pakta da izgradnja auto-puta Niš-Priština bude deo odgovora na prisustvo ruskih bezbednosnih snaga na jugu Srbije, odlazeći srpski premijer Aleksandar Vučić, odlučio je da ostvari preko leđa svih građana Srbije, tako što će uzeti kredit od evropskih banaka, koji su mu već ponuđeni u tu svrhu.

Albanci sa Kosova koji su već uveliko krenuli u kupovinu zemlje uzduž budućeg koridora, a pripreme za izgradnju ove putne deonice koja je deo velikoalbanskog klina koju Amerika hoće da zabije u Srbiju, već su počele. U njima glavnu reč vodi Vučićeva vlada.

Istovremeno, dok on planira ovaj velikoalbanski projekat 21. veka, autoputna mreža u Srbiji je u katastrofalnom stanju. U centralnoj, zapadnoj i istočnoj Srbiji, Banatu i Sremu, stanje je takvo da bi svaka ozbiljna država već odavno uložila sva raspoloživa sredstva u njihovu izgradnju, a ne u autoput Niš-Priština-Tirana-Valona, koji je od interesa za Albance sa Kosova i iz Albanije, jer se njime povezuju sa srednjom Evropom.

Uprkos svemu, početkom ove godine (5. januara), na Vučićevu inicijativu (a uz podršku Brisela i Vašingtona), formirana je radna grupa Srbije i Albanije koja je sebi dala u zadatak da formuliše predlog zajedničkog dokumenta za saradnju (tačnije za izradu projekta autoputa od Niša do Tirane i Valone).

Kad taj deo posla bude gotov, projektna dokumentacija će biti predata Evropskoj komisiji na verifikaciju.

Poslednji čin ove naopake ideje, desiće se kad Srbija uzme već ponuđeni kredit kojim će veći deo auto-puta biti izgrađen. U Briselu je već skovana fraza ("infrastrukturni uslov privrednog razvoja i stabilnosti Zapadnog Balkana"), koja treba da prikrije stvarne razloge izgradnje putne trase Niš-Priština-Tirana-Valona.

Ali, Srbija kao glavni nosilac tereta izgradnje ovog auto-puta, još uvek ne zna koliko će on koštati! Procena ukupne vrednosti investicije nije ni na vidiku! Istina, Vučić je o nekim ciframa javno govorio, ali to nije ni izdaleka stvarni trošak.

Providno sročena izjava Vučićeve resorne ministarke Zorane Mihajlović, da je "taj autoput je za nas jako važan zato što ćemo ga vezati na takozvani ‘Plavi koridor’ – Jadransko-jonski autoput koji prolazi kroz Albaniju", govori o tome da je počeo i proces indoktrinacije građana Srbije, koji sve to treba da plate.

I dok traje priprema terena za još jednu pljačku Srbije i početak radova na ovom štetočinskom projektu, već postojeći plan o rekonstrukciji pruge Beograd-Bar, sredstvima ruskog kredita, polako dobija i svoje "anekse" koji su dodati po nagovoru "zapadnih prijatelja".

Reč je o skandaloznom planu da se izgradi i trasa priključka sa Albanijom, i to u nekoliko varijanti. Ali, zašto bi Srbija platila i trasu prema Albaniji i ko je to odlučio? Izvesno je da Rusija ovde ima poslednju reč, i nije teško pogoditi kakva će njihova odluka biti. Srećna je okolnost da ruskim parama neće ni biti izgrađeno ono što nije od ruskog interesa.

 

      Srpski dinar za albanski projekat

 

Na poslednjem sastanku ministara spoljnih poslova država regiona, održanog 25. marta ove godine u Prištini, Johanes Han (čovek sa neverovatnom namesničkom titulom "Komesar za dobrosusedstvo i pridruživanje"), ponudio je "dostupnih 100 miliona evra" iz evropskih fondova za izgradnju planirane saobraćajnice.

Reč je o novcu koji mora biti povučen ove godine i u pitanju je tek deseti deo vrednosti cele investicije. Znajući da je glavni teret izgradnje buduće saobraćajnice na sebe preuzela Vučićeva vlada, ministar spoljnih poslova lažne države Kosovo, Hašim Tači, imao je puno razloga da se raduje, pa je rekao da "projekat transportne mreže predstavlja konkretan korak saradnje zemalja regiona". Manje diplomatski rečeno: da će Srbija da plati doprinos velioalbanskoj ideji, u koju se auto put Niš-Priština-Tirana-Valona, savršeno uklapa!

U sred tog sastanka, javila se video-linkom iz Brisela i Evropska komesarka za transport, Violeta Bulc, koja je tom prilikom rekla: "Vaš region treba da bude bolje povezan i mislim da Srbija može puno da uradi u tom pravcu!"

Dok se sve ovo dešavalo u Prištini, albanski premijer Edi Rama, jasno je poručio iz Tirane da će se "nacionalno ujedinjenje Albanaca ostvariti u Evropskoj uniji"! Kome još nije jasno posle takve izjave da je svaki dinar ili evro koji Srbija uloži na tom putu, istovremeno i ulaganje u projekat Velike Albanije i ko će da odgovara za ovakvu veleizdaju?

Ali, Vučić i dalje insistira na ulasku u ovaj veleizdajnički posao, bez obzira što je jasno da će naneti Srbiji istorijski udarac.

Takozvana Studija o izvodljivosti auto-puta Niš-Priština-Tirana-Valona je u pripremi. Vučićeva vlada se već hvali tom činjenicom. Resorna ministarka kaže da će Studija biti gotova do jeseni.

A, rehabilitacija železničke pruge Kraljevo-Rudnica (koja bi spojila Srbe sa severa Kosova i centralnu Srbiju), kao i još dvadeset strateški važnih lokalnih i regionalnih železničkih trasa u Srbiji (koje izgledaju kao sa kraja devetnaestog veka), može da sačeka.

Treba podsetiti i na to da je Srbija posle Drugog svetskog rata, zbog nametnute ideje "proleterske solidarnosti", demontirala čitave fabrike i prebacivala ih kao pomoć Enver Hodžinoj Albaniji.

Za vreme Titove Jugoslavije, udomila je na svojoj teritoriji više od 200 hiljada emigranata iz Albanije, podigla je fabrike i poljoprivredne kombinate u svakom kraju Kosova i Metohije, zaposlila ih, školovala i izgradila svu potrebnu infrastrukturu, uključujući i mrežu puteva. Tako je uzgojila "guju u nedrima", koja se kasnije pretvorila u jezgro separatizma.

Od početka američke okupacije Kosova i Metohije 1999. godine, pa sve do danas, Srbija ne može da popiše svu svoju imovinu i da obezbedi nepristrasnu međunarodnu arbitražu kojom bi vratila ono što joj pripada. Ali, zato je Vučićev režim svim silama skočio na noge da se zaduži još jednim kreditom (ili sa više njih), kako bi albanski projekat širenja na južnu i centralnu Srbiju uspeo.

Šta je Vučić, ustvari, ponudio kao svoju "viziju" koja Albancima sa Kosova i Metohije i Albancima iz Albanije, širom otvara vrata ovog dela Evrope?

 

      Napredovanje velikoalbanskih projekata

 

A, 29. avgusta prošle, 2014. godine, u Berlinu, u svojstvu predsednika Vlade Srbije, Aleksandar Vučić je učesnicima konferencije o Zapadnom Balkanu, predstavio tri infrastrukturna projekta za koje je odmah rekao da su "od prioritetnog značaja za ceo region", među kojima je bila i izgradnja autoputa Niš-Priština. Tada je prvi put rekao da je u pitanju investicija koja ima "okviran" predračun 840 miliona evra (sa pristupnim putevima skoro milijardu evra).

Predložio je Vučić i stvaranje carinske unije u regionu i rad na skraćivanju birokratskih procedura i čekanja na granici, što je izazvalo podsmeh prisutnih nemačkih privrednika, koji dobro znaju za "balkanske carinske mafije", od kojih nijedna lokalna oligarhija ne želi da se odrekne, a ponajmanje ona Vučićeva.

U nastavku svog neurotičnog "nastupa", predložio je i da Srbija finansira rekonstrukciju dve železničke trase (Beograd-Podgorica-Skadar-Tirana) i (Beograd – Bijelo Polje – Peć – Klina – Glogovac – Priština). U oba slučaja, reč je o trasama koje bi pomogle Albancima sa Kosova da "izađu iz sebe" i prostru se po centralnim delovima Srbije, što je i konačni cilj velikoalbanskih planera.

I za ovaj posao imao je već spremnu "okvirnu" cenu od 525,9 miliona evra.

Vučićevo ludilo se tu nije zaustavilo, pa je izašao sa predlogom da se gradi i železnička trasa od Bijelog Polja preko Berana do Peći (gde nikada nije ni postojala pruga!).

Prema planovima koje su mu njegovi evroatlanski prijatelji dali da promoviše, na toj relaciji treba da se izgradi 103 kilometra šina, a Srbija bi učestvovala u plaćanju troška dela investicije od oko 850 miliona evra! Zašto bi Srbiji jedan takav trošak trebao, a reč je o saobraćajnicama koje nisu od interesa za razvoj Republike Srbije?

 

      Cena "patriotskog" puta

 

Albanska vlast na Kosovu, platila je jednu trasu auto-puta Priština-Tirana, koji je koštala milijardu evra! Ispostavilo se da je u pitanju putna trasa koja je komercijalna dva meseca godišnje.

Shvativši valjda da je cena povezivanja "Velike Albanije" preskupa, Tačijeva vlada u Prištini je došla na ideju da iskoristi prisustvo NATO pakta i otrcanu priču o "povezivanju regiona". Vučić je tu došao kao nekakav velikoalbanski menadžer, na koga u početku niko nije računao, ali koji se pokazao najspremnijim da uključi Srbiju u finansiranje saobraćajnica koje će povezati sve Albance, gde god ih ima u zagraničnim područjima, Srbije, Makedonije i Crne Gore.

U pozadini izgradnje svih saobraćajnica koje povezuju sve zemlje članice NATO pakta na Balkanu, stoji američka firma "Bechtel" (nekadašnji ogranak korporacije Džordža Buša), koja je bila glavni izvođač radova na autoputevima u Turskoj, Hrvatskoj i Rumuniji. Tačnije, gde god je prisutan NATO pakt na Balkanu, tu je i kompanija "Behtel", poznata po kriminalnim maržama koje idu i do 40 odsto od ugovorene cene!

Dvojica francuskih novinara, Žan Arno Deran i Loran Žeslen, inače vrsni poznavaoci prilika Balkana, objavili su veliki istraživački tekst u francuskom mesečniku "Mond diplomatik", o finansijsko-političkoj i strateškoj pozadini projekta autoputa Tirana – Priština, u kome činjenicama potvrđuju da je reč o projektu koji je dobar za NATO pakt i za realizaciju saobraćajnica neke buduće velikoalbanske države.

Uzgred, treba reći i to da albanska vlada na Kosovu nikada nije objavila ugovor o izgradnji ovog autoputa, mada je poznato da trasa izgrađenog autoputa prema Albaniji, košta 25 posto bruto domaćeg proizvoda Kosova!

Albanski poreski obveznici sa Kosova koji danas isplaćuju američki kredit za autoput do Tirane, ovu trasu sarkastično zovu "patriotski put". Srpsko iskustvo o "patriotskim projektima", nemerljivo je skuplje, ali će Vučićev naum da pomogne okupljanju svih Albanaca u jednu državu, dovesti u pitanje dalji opstanak Srbije kao države sa nešto preostale suverenosti.

Da bi slika bila jasnija, treba reći da je put od Beograda do Skadra preko Kosova danas dugačak 594 km, a završetkom autoputa Niš-Priština, biće znatno kraći. Jasni su razlozi zbog kojih je Albancima potrebna putna mreža kojom će na jugu izaći na Jadran, a na severu u Srbiju i dalje u Evropu. Srbima ta saobraćajnica uopšte ne treba! Njome će doći samo nevolje.

Interesantna je i sudbina auto-puta od Prizrena do Merdara, nazvanog „Ibrahim Rugova", po bivšem albanskom političkom vođi. Kada bude potpuno završen, autoput će biti ukupne dužine oko 102 kilometara.

Od granice Albanije do Prizrena ima samo 18 kilometara. Dakle, za sat vremena se ovim putem može doći iz Albanije do ulaza u Kuršumliju! Za Srbe od Merdara do Kuršumlije, taj autoput znači samo albanizaciju i iseljavanje.

Koliko je Albancima stalo do ove deonice puta, najbolje govori i podatak da je na njemu, tokom dve i po godine, danonoćno radilo 2.500 radnika. Izvođač je, takođe "Behtel", američki konzorcijum koji je gradio i autoput u Albaniji.

Auto put od Prištine do Kosovske Mitrovice, radi se već nekoliko godina, ali u delovima. Prema pisanju albanske štampe na Kosovu, taj projekat bi bio odavno završen da nije činjenice što su Srbi stoprocentno stanovništvo od severne Mitrovice do graničnog pojasa kod Leška i Rudnice.

Da je u pitanju obrnuta situacija, i da su Albanci na toj teritoriji u većini, odavno bi se Vučićeva vlada potrudila da digne neki kredit i sagradi im put do centra Šumadije i Beograda, kako bi lakše išli u Evropu i još lakše naselili ovo što je preostalo od Srbije.

Na zapadnim prilazima Prištini, pored vidljivo porušenog srpskog groblja, krenula je izgradnja dva kraka auto-puta do Skoplja.

Ali, tu se ne završava mapa putne mreže kojom bi Albanci označili postojanje svoje etnički čiste države u kojoj bi se našli delovi Srbije, Makedonije i Grčke. Da li to to bio glavni razlog zbog koga je NATO pakt kreirao ideju i o auto-putu Niš-Priština?

 

      Kuda vodi njegov put?

 

Ovog proleća, evropski komesar za dobrosusedstvo i pridruživanje, Johanes Han, organizovaće konferenciju (21. aprila u Briselu), na kojoj će ozvaničiti početak izgradnje auto-puta Niš-Priština-Tirana.

Ponudiće i deseti deo potrebnih sredstava iz takozvanih IPA fondova, kao takozvanu "grant investiciju", koju Srbija treba da prihvati. Zvanično, Evropska unija će izdvojiti milijardu evra za putnu mrežu Zapadnog Balkana, ali nije precizirano šta će kome biti namenjeno, koliko toga će Srbija povući u obliku kredita i zajmova a koliko okolne zemlje, a posebno Kosovo čije postojanje kao države Brisel ne osporava.

Ipak, ono o čemu Johanes Han ne priča, Vučić je spreman da odmah podeli sa svojim poslovnim i intimnim partnerima. Na taj način je i procurela informacija o spisku njegovih suludih ideja "regionalnih projekata", u koje želi po svaku cenu da uključi i Srbiju, mada joj većina od tih hipotetičkih poslova neće doneti ništa osim štete i zaduživanja.

Na stolu kod njegovih "psihijatara" u Briselu, nalazi se i njegov projekat nazvan "Inicijativa za slobodniji protok robe do uspostavljanja carinske unije", kojom bi bila obuhvaćena Srbija, Makedonija, Crna Gora, BiH i Albanija.

Poseban akcenat je stavljen, naravno, na Albaniju! Na papiru koji je Vučić poslao nadležnima u Briselu, u delu gde obrazlaže njegovu "Inicijativu", piše da je smisao svega "efikasniji i jeftiniji protok robe, uspostavlja se spoljnotrgovinska politika prema trećim zemljama, formiranje Unije mladih Zapadnog Balkana (Unija bi obuhvatala Srbiju (uz obavezno uključivanje mladih Albanaca sa Kosova), Crnu Goru, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Sloveniju, Albaniju), izgradnja autoputa koji bi omogućio povezivanje Kosova sa Koridorom 10, rekonstrukcija putnog i pružnog koridora Srbija – Crna Gora – Albanija…", i mnogo toga još.

Ali, sve sa ciljem da se Albanci izvuku iz izolacije u koju su upali ostvarenjem svojih separatističkih ideja i otimanjem istorijske i državne teritorije Republike Srbije. Tačnije rečeno, Vučić je svojim akcijama već postao deo projekta velikoalbanskog širenja na ostatak Srbije.

Da nije bilo promene vlasti u Grčkoj i jasno postavljenog odnosa Grčke prema Albaniji i Albancima (a posebno prema velikoalbanskoj ideji), Vučić je bio spreman i da u sred Atine stavi na sto predlog da i Grčka učestvuje u izgradnji jedne trase autoputa sa Kosova do letovališta koja su tradicionalno, već decenijama, popunjena srpskim turistima.

Konačno, građani Srbije moraju znati i to da su posle potpisivanja kapitulacije sa NATO paktom u Briselu, sadašnji srpski vlastodršci, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, otvorili vrata daljem porobljavanju ove države i njenih građana.

Investicija u auto put Niš-Priština-Tirana, poslednji je signal da se pruži otpor ogoljenom nasilju zapadnih okupatora. U protivnom, Srbija će biti naterana da napravi, ne samo puteve i pruge, nego i nove gradove na teritoriji buduće Velike Albanije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠTRAJK USPEO, ZAKON PROMENJEN, MINISTAR U FOTELJI, SUDOVI PONOVO RADE, A POJEDINI DELIOCI PRAVDE NE ZASLUŽUJU FUNKCIJU

 

Advokati u Srbiji nisu više u štrajku. U generalni štrajk su stupili nakon odluke Skupštine Advokatske komore Beograda od 13. septembra, a tu odluku je četiri dana kasnije izglasala i Advokatska komora Srbije. Jedan od uslova koje su advokati postavili srpskim vlastima bio je i zahtev da se smeni ministar pravde Nikola Selaković.

Advokati su, na razložan način objasnili nesvakidašnji kriminal ministra pravde i njegove organizovane grupe, koja je prvo izabrala javne beležnike, koji su morali da plate po 50.000 evra. Ispiti za notare, kao i za privatne izvršitelje, bili su neregularni, i dokazano namešteni.

 

                Milan Glamočanin

 

Da bi omogućio notarima da “izvade štetu“, ministar je odlagao pregovore sa advokatima, tražeći štrajkbrehere, koji će minirati štrajk. Nije ih bilo u dovoljnoj meri, a više hiljada advokata su bili jedinstveni. Advokati su potezima vlasti dovedeni do prosjačkog štapa. Ugled profesije je devalviran, a posla ima smo za one koji su u sprezi sa korumpiranim sudijama i tužiocima.

Od 13. septembra prošle godine rad sudova i javnih tužilaštava u Srbiji bio je paralisan. Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je, da podsetimo, odbio da primi predstavnike srpske advokature!

Da ponovo podsetimo, Nikola Selaković postavljen je za ministra pravde jer je njegov brat Dragan Dejvid Selaković, koji živi u SAD-u platio Vučiću silne milione. A te milione on je zaradio prodajući piratske softvere. Protiv njega je u toku krivični postupak, u kojem mu preti kazna od 15 godina zatvora.

U prošlom broju opisali smo i ko su bili pregovarači ispred Ministarstva pravde Srbije. Ljudi sumnjivih biografija, znanja i morala, i javno osumnjičeni za primanje mita i da su članovi organizovane kriminalne grupe.

Kada su javni beležnici zaradili velike pare, pokrivajući i štetu koju su imali plaćajući ministru reket od 50.000 evra da bi bili postavljeni, pristupilo se promeni zakona o javnom beležništvu, i pratećih zakona.

Ministar je, očigledno je, odrešio kesu, i podmitio vođe advokatskog protesta.

Beogradski advokati su ogorčeni postupkom Slobodana Šoškića, predsednika Advokatske komore Beograda i predsednika Advokatske komore Srbije Dragoljuba Đorđevića. Obojica su od ranije poznati organima gonjenja. I kao ljudi bliski i sadašnjem režimu. Šoškić je zastupnik porodice Karić, a Đorđević je promoter interesa demokrata.

Na vrlo drzak i bezobziran način advokat Šoškić je na skupštini Advokatske komore Beograda, bez brojanja glasova, konstatovao da je “vidljiva većina“ glasa za prekid štrajka, što je izazvalo buru nezadovoljstva njegovih kolega. Koliko je Šoškić podmazan može se samo pretpostaviti, jer on radi samo sa velikim ciframa.

Njegov kolega, Dragoljub Đorđević, višegodišnji, i po svemu sudeći doživotni predsednik Advokatske komore Srbije, upleten u sve moguće kriminalne afere prethodnog ministra pravde, izjavio je da su članovi pregovaračkog tima i on lično “izloženi strašnom pritisku“.

Skoro da je sigurno bilo tako, a o kakvom pritisku je reč, on nije javno saopštio, osim što je u društvu opisao delovanje Bezbednosno informativne agencije i njenog direktora Aleksandra Đorđevića, bivšeg advokata, koji je polovinu službenika BIA-e angažovao na praćnje i zastrašivanje advokata koji su rukovodili protestom.

Šteta od opravdanog štrajka advokata je velika, a krivca je na srpskom premijeru Vučiću što je Srbija više od četiri meseca bila u blokadi pravosudnog sistema. Nikada u dugoj istoriji Srbije nije se desilo da vlast na tako brutalan način rešava protest advokata.

I počeće suđenja. A srpsko pravosuđe je potonulo u beznađe: sudije su opterećene ogromnim brojem predmeta, izloženi su stalnom pritisku izvršne vlasti, a mnogi su i osokoljeni da u odsustvu bilo kakvog reda i odgovornosti, rasprodaju pravdu.

U izveštajima Evropske komisije, srpsko pravosuđe se ocenjuje kao najkorumipranije u Evropi, da nije nezavisno, isto kao i tužilaštvo, i da je podjarmljeno interesima izvršne vlasti, odnosno mafije Aleksandra Vučića. Neka nam je Bog u pomoći!

 

      Sudija kidnaper

 

Evo priče o sudiji Ustavnog suda Srbije…Fond za humanitarno pravo je 11. februara 2011. godine, pokrenuo inicijativu za razrešenje sudije Ustavnog suda Republike Srbije Tomislava Stojkovića zbog sumnje da je umešan u otmicu advokata Teki Bokshija, Albanca sa Kosova.

U inicijativi, podnetoj tadašnjem predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću, tadašnjoj predsednici Narodne Skupštine Slavici Đukić – Dejanović, tadašnjoj ministarki pravde Snežani Malović, ministru unutrašnjih poslova Ivici Dačiću i Opštoj sednici Vrhovnog kasacionog suda Srbije, FHP je zatražio razrešenje sudije Stojkovića i utvrđivanje njegove krivične odgovornosti.

Teki Bokshi, advokat iz Đakovice, otet je 3. decembra 1999. godine na putu od Sremske Mitrovice prema Beogradu. Bio je zatvoren 13 dana u kupatilu garsonjere na Novom Beogradu, u zgradi i ulici koju je Teki Bokshi nakon puštanja na slobodu uspeo da pronađe.

Oslobođen je nakon što je njegova supruga predala 100.000 nemačkih maraka (DEM) tadašnjem advokatu Tomislavu Stojkoviću, na prelazu Merdare.

Dana 3. decembra 1999. godine (prvi petak u mesecu), Teki Bokshi se, zajedno sa kolegama Mustafom Radoniqijem i Ibishom Hotijem, vraćao automobilom iz Sremske Mitrovice, gde su kao advokati Fonda za humanitarno pravo bili u poseti kosovskim Albancima, u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Na putu za Beograd preteklo ih je, a potom i zaustavilo vozilo sa policijskim registarskim tablicama, u kojem su bila tri muškarca.

Dvojica su prišla vozilu advokata, i pokazujući policijske legitimacije i značke, odvojili Tekija Bokshija, naredivši mu da pođe sa njima. Prethodno su advokatu Hotiju oduzeli mobilni telefon a advokatu Radoniqiju ključeve od kola.

Sa Bokshijem u kolima, velikom brzinom krenuli su prema Beogradu. Umesto u zgradu policije, u koju je advokat Bokshi mislio da ga vode, odveli su ga u prizemni stan u stambenoj zgradi u Novom Beogradu.

Otmičari su advokatu Bokshiju oduzeli novac, dva para naočara (za vid i čitanje) i zatvorili ga u kupatilo. Stavili su mu lisice na ruke. Nekoliko sati po dolasku u taj stan, došao je muškarac koga su otmičari nazivali ‘načelnik’.

On se obratio Bokshiju rečima: „…Gospodine Bokshi, mi znamo sve o tebi. Znamo ko si, šta si, odakle si. Znamo da braniš teroriste, da si separatista, da si blizak sa OVK, da si iz tih struktura, da si autoritativan i uticajan na Kosovu." Rekao mu je da njegova glava vredi 500.000 tadašnjih nemačkih maraka, da će OVK sigurno isplatiti tu sumu, i da do sutra treba da dobiju novac, inače će ga ubiti i baciti u Savu.

Advokata Bokshija su sve vreme zatočeništva držali u kupatilu, uskraćujući mu vodu i hranu. Dali su mu jedno tanko ćebe. Često su ga vezivali za radijator.

U narednim danima, Bokshija su primorali da telefonom zove neke Srbe koji su izbegli iz Đakovice, koje nije dobro poznavao, da od njih traži da organizuju prikupljanje novca za otkup. Potom su mu dozvolili da zove suprugu, i od nje je saznao da je razgovarala sa advokatom Tomom iz Prištine.

Bokshi nije znao ko je Toma, te mu je supruga prenela da joj je ,,Toma" rekao kako odlično poznaje Tekija, da su u jednom sudskom sporu zastupali suprotne strane. Nakon tri dana od tog razgovora, 16. decembra 1999. godine, Bokshija je supruga preko telefona obavestila da je predala 100.000 maraka advokatu Tomislavu Stojkoviću, i da joj je on pružio čvrste garancije da će biti oslobođen.

Posle predaje otkupa, Bokshi je oslobođen. Otmičari su ga posle ponoći, 17.12.1999. godine, ostavili ispred hotela ,,Beograd" gde su mu rezervisali sobu. Rekli su mu da sačeka jutro, kada će neko doći po njega da ga vozi na Kosovo.

Bokshi je sutradan ujutro otišao u Fond za humanitarno pravo, ne sačekavši da neko dođe po njega, kako su mu naredili otmičari. U prostorije FHP-a, oko 10 časova, došao je advokat Tomislav Stojković da prebaci Bokshija do granice s Kosovom.

Bokshi je odbio njegovu ponudu. Prilikom izlaska iz FHP-a, Stojković je rekao Bokshiju: ,,Ne brini za pare. Ti imaš ove Đakovčane u zatvoru, ti ih meni upućuj i ja ću im uzeti po 2.000 maraka. Njih je 150, pola novca ću ja tebi dati i biće sve to u redu."

Dan nakon puštanja na slobodu, 17. decembra 1999. godine, Teki Bokshi je podneo krivičnu prijavu protiv pet otmičara (neidentifikovanih lica) i advokata Tomislava Stojkovića Gradskom SUP-u u Beogradu, u ulici 29. novembra. Razgovarao je sa inspektorima Goranom Stuparom i Jadrankom Petrićem.

Teki Bokshi i FHP su se u više navrata obraćali MUP-u Srbije da saznaju dokle je stigla istraga. Nije bilo odgovora. U aprilu pretprošle godine, Teki Bokshi je pozvan u Tužilaštvo za organizovani kriminal, gde ga je primio tužilac Mirko Radosavljević.

O razgovoru sa tužiocem Radosavljevićem, Teki Bokshi je rekao: „Predao sam CD na kojem je snimak razgovora Tomislava Stojkovića sa mojom ženom o novcu za moj život. Tražio mi je da pokušam da u MUP-u Kosova dobijem dokumenta policije UNMIK-a, ali to nisam uspeo jer se ne zna gde je ta arhiva."

U inicijativi koju je podneo državnim institucijama Republike Srbije, FHP je zahtevao da ispitaju verodostojnost izjave Tekija Bokshija i podnetih krivičnih prijava protiv Tomislava Stojkovića i petorice otmičara.

FHP je zatražio oduzimanje imuniteta sudiji Tomislavu Stojkoviću i momentalno udaljenje od dužnosti (saglasno članu 173. stav 2. Ustava Srbije), kao i utvrđivanje njegove krivične odgovornosti, te ocenu njegove dostojnosti za obavljanje sudske dužnosti u Ustavnom sudu Srbije, a po odredbama člana 15. Zakona o ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/2007, u vezi sa drugim, relevantnim odredbama Ustava Srbije i Zakona o ustavnom sudu).

U međuvremenu je na predlog bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, advokat Stojković izabran za sudiju Ustavnog suda Srbije! Ubrzo nakon podnošenja inicijative za razrešenje, FHP-u su se javile predsednica Vrhovnog kasacionog suda Nata Mesarović, kao i ministarka pravde Snežana Malović, sa molbom da se inicijativa ne objavljuje u javnosti, uz uveravanje da će nadležne institucije hitno reagovati. Te institucije još uvek ćute.

 

    A 1. Tomislav Stojković nije dostojan da bude sudija Ustavnog suda Republike Srbije

Tomislav (Bogdana) Stojković, rođen je 20.09.1957. godine u Prištini. U rodnom gradu je završio gimnaziju, a posle toga upisao i završio Pravni fakultet Univerziteta u Prištini 1981. godine, kao najbolji student generacije.

Nakon diplomiranja, praktični staž obavio je kao sudski pripravnik Trgovinskog suda i Opštinskog suda u Prištini, u periodu od 1982. do 1983. godine. Pravosudni ispit položio je 1984. godine. Poslediplomske studije upisao i završio na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na katedri za Međunarodno pravo i Međunarodne odnose, sa odlikom i 1990. godine dobio zvanje magistra Međunarodnog prava. Na Pravnom fakultetu Univerziteta u Prištini od 1984. godine do 1992. godine, radio najpre kao asistent, a zatim kao predavač na katedri za Međunarodno pravo, na nastavnom predmetu Međunarodno javno pravo. Za vreme naučno-nastavnog rada na Univerzitetu koristio stipendiju holandske Vlade za tečaj Međunarodnog javnog prava pri Akademiji Međunarodnog javnog prava u Hagu 1991. godine. Osim ovoga, u stručnom i edukativnom smislu, koristio studijski boravak u Evropskom birou OUN-a u Ženevi. U periodu rada na Pravnom fakultetu od 1990. godine do 1993. godine imenovan za zamenika generalnog direktora za pravne i opšte poslove EPS – Elektrodistribucija Kosova i Metohije. Radio je kao advokat od 1993. do izbora za sudiju Ustavnog suda 2010. godine.

Za sudiju Ustavnog suda Republike Srbije imenovan u julu 2010. godine. Ali, nije on jedini nedostojni sudija u Ustavnom sudu Srbije!

 

    A 2. Bez presude u zatvoru

Poštovana redakcijo, želela bih da Vas upoznam sa mahinacijama koje se odigrale u Osnovnom sudu u Prokuplju i Okružnom zatvoru u Prokuplju.

Radi se o mom rođaku Ćerimović Robertu iz Studenca. Robert je osuđen pravosnažnom presudom Osnovnog suda u Prokuplju lK.br. 457/12 od 13.09.2012. god. za krivično delo šumske krađe i izrečena mu je uslovna osuda. Ova presuda je potvrđena od strane Apelacionog suda u Nišu lKž.l.br. 4206/12 od 11.06.2013. god.

Međutim Osnovni sud u Prokuplju napravio je grubi previd i presudu dostavio Okružnom zatvoru u Prokuplju i uputio i mom rođaku Robertu poziv za izdržavanje zatvorske kazne u Okružni zatvor u Prokuplje. Ne znajući o čemu se radi, Robert se javio dana 15. 11. 2014. godine na kapiji Okružnog zatvora u Prokuplju. Radnici zatvora u Prokuplju prave još veću grešku i Roberta bespravno lišavaju slobode iako za to nije imalo osnova jer prema njemu nije postojala nijedna osuđujuća presuda po kojoj bi izdržavao kaznu. Jedino je postojala presuda gde je Robert osuđen uslovnom osudom.

Robert je u zatvoru u Prokuplju zadržan do 5.12.2014. godine kada je pušten iz zatvora, po rešenju Osnovnog suda u Prokuplju Ik. br. 130/14 od 05.12 .2014. godine i otpusne liste Okružnog zatvora u Prokuplju mat. Br. 158/14 od 05.12.2014. god.

Za sve ovo vreme, Robert je tražio prijem kod upravnika zatvora i predsednika suda. Ali pošto je Robert romske nacionalnosti, nepismen i lošeg materijalnog i finansijskog stanja, to niko nije uzima za ozbiljno, sve dok nije pripretio da će započeti štrajk glađu. Zatim je neko shvatio ozbiljnost situacije proverio papir po kojima je Robert strpan u zatvor i bespravno lišen slobode videli da su napravili ogromnu grešku i doneli rešenje i otpusni list te Roberta 05.12.2014. godine pustili iz zatvora, gde je Robert lišen slobode i bespravno zadržan 20 dana u okružnom zatvoru u Prokuplju, od 15.11.2014-05.12.2014 god.

Ja sam saznala da ovakvih i sličnih propusta i grešaka u sudu i zatvoru ima još pa bi trebalo organi ovlašćeni za kontrolu da izvrše proveru rada kako u ovim ustanovama ne bi dolazilo do ovakvih i većih propusta i da nedužni građani zbog nemarnosti ili namere ne bi ispaštali, a pogotovo građani koji nemaju zaštitu, nepismeni, nemaju para, nemaju nigde nikog.

Da su ovi moji navodi tačni dostavljam vam fotokopiju napred navedenih presuda Osnovnog suda u Prokuplju i Apelacionog suda u Nišu, kao i rešenje Osnovnog suda u Prokuplju o obustavljanju postupka i otpusni list Okružnog zatvora u Prokuplju.

(Ime poznato redakciji)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREDUZEĆA U RESTRUKTUIRANJU KAO UNOSAN PLEN STEČAJNIH UPRAVNIKA, KORUMPIRANIH SUDIJA I POLITIČARA

 

U prvoj polovini 2015. godine u stečaj će otići nekoliko desetina preduzeća koja su na teritoriji Beograda, i danas su u restruktuiranju. Stečajevi se u Beogradu dodeljuju skoro isključivo samo odabranim stečajnim upravnicima koji plen dele sa sudijama i drugima zainteresovanim strankama. Juriš na njih izvršiće ešaloni stečajnih sudija i upravnika bliskih vlastima, jer se očekuju višemilionske provizije od povoljne prodaje tih preduzeća domaćim i belosvetskim tajkunima. Svi oni su već uigrani u uspešnoj otimačini iz stečajne mase. Očekuje se poslednji talas velike pljačke preduzeća.

 

           Igor Milanović

 

Posao sa preduzećima u stečaju je vrlo unosan, ali samo za odabrani krug ljudi. Najviše koristi od toga imaju stečajni upravnici, ali samo pojedini koji sebe u žargonu nazivaju „elitom". Većina ostalih jedva sastavlja kraj sa krajem.

Za dobijanje licence kandidat za stečajnog upravnika mora da plati oko 100.000 dinara za različite takse. Posle toga, kada postane stečajni upravnik on za obnovu licence svake treće godine Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika (ALSU) plaća 50.000 dinara, i to nezavisno od toga da li je u međuvremenu imao neki stečajni postupak ili nije.

Izbor upravnika za vođenje nekog stečajnog postupka po zakonu je prepušten specijalno za to izrađenom kompjuterskom programu koji bi trebalo nasumice da bira između kandidata. Tako je u teoriji, ali je u praksi sasvim drugačije: sudije privrednog suda same određuju kome će da dodele vođenje preduzeća u stečaju. Slučajeve tako skoro isključivo dobijaju stečajni upravnici spremni na podelu plena.

Predsednik Privrednog suda u Beogradu, Jovan Kordić, nedavno je jednom stečajnom upravniku, pobunjenom što mesecima ne dobija nijedno preduzeće da vodi, rekao kako od 1. januara 2015. godine, stečajne upravnike određuje pomenuti računarski program!?

Čak i da je to tačno, a najverovatnije nije, ovo znači da se godinama unazad kršio zakon, jer su upravnici birani na drugi način. Kordić u ovome ne vidi ništa sporno, jer i on sam ima koristi od pojedinih stečajnih upravnika.

Na području Privrednog suda u Beogradu radi 85 stečajnih upravnika kojima su u poslednje dve i po godine ukupno dodeljena 103 slučajeva. U tom periodu je Miloš Maljević, diplomirani ekonomista, dobio na vođenje šest preduzeća, dok je njegov kolega Novak Stajić dobio četiri.

Ovo, možda, ne bi ni bilo toliko čudno, da istovremeno mnogi stečajni upravnici nisu dobili da vode ni jedno jedino preduzeće u proteklih 30 meseci. Osim toga, Maljević je licencu stečajnog upravnika stekao 22. novembra 2013. godine, a Stajić 5. decembra 2012. godine. Kako su njih dvojica za tako kratko vreme uspeli da dobiju ovoliko slučajeva da vode, a neke starije i iskusnije kolege nisu dobili ni jedan jedini?

Rekorder po broju preduzeća koje vodi u Beogradu je Miladin Stamenković, diplomirani menadžer. Iako je licencu stekao tek 8. februara 2011. godine on je do sada dobio ukupno 13 preduzeća da vodi i to preduzeća koja imaju značajnu imovinu, tako da ne mora da brine oko naplate sopstvenih honorara.

Diplomirani ekonomista Igor Drakul je duže u poslu od Stamenkovića (licenciran je 21. septembra 2005.) i takođe vodi 13 preduzeća u stečaju, ali su „njegove" firme dosta siromašnije. Isti broj preduzeća u stečaju vodi i Rade Radulović (licenciran 30. juna 2009. godine).

Nešto manje preduzeća, ukupno 12, vodi Vasilj Vasiljević (licencu ima od 10. marta 2008. godine), ali su ona zato nešto bogatija. U „njegovom" jatu nalazio se i jedan „Navip".

Miloš Borovčanin, diplomirani ekonomista, je mlad i relativno neiskusan stečajni upravnik. Licencu je stekao 27. januara 2014. godine, a već 26. marta iste godine dobija da vodi „Partizan" a.d. u stečaju.

Milošu je u njegovom brzom usponu sigurno pomogao otac, Mirko Borovčanin (licenciran od 21. septembra 2005. godine), ali je, moguće, i on sam doprineo da odmah dospe u „elitu" u koju ulaze samo oni koji dele plen.

Većinski vlasnik akcija „Partizana" a.d. je Đorđo Antelj, koji ima preko 72 odsto akcija. „Akcionarski fond" a.d. je na drugom mestu sa 3,66 odsto akcija. Antelj je u januaru 2007. bioprivremeno lišen slobode kao jedan od članova „stečajne mafije".

On je bio osumnjičen da je oštetio stečajne poverioce Građevinskog preduzeća "Rad" i pribavio protivpravnu imovinsku korist veću od sedam miliona evra. Prema podacima koje je tada policija saopštila, odgovorne osobe GP "Rad" u stečaju neposrednom pogodbom obavile su nezakonitu licitacionu kupoprodaju nepokretnosti ovog preduzeća u stečaju na lokaciji Batajnički put 14, firmama "Gemaks" u vlasništvu Antelja i "Koka-Koli".

Veoma je verovatno da je Antelj uticao da se za stečajnog upravnika postavi upravo neko od poverenja koji će umeti da štiti njegove finansijske interese. Budući da Borovčanin senior već ima devet stečajnih postupaka u kojima vodi preduzeća, procenjeno je da je u slučaju „Partizana" bolje posao poveriti Borovčaninu junioru koji će sve obaviti isto tako dobro, a manje je upadljiv.

Da je Miloš Borovčanin već uveliko prihvaćen kao deo „elite" vidi se i iz toga da je mesec dana posle „Partizana" dobio da vodi i stečaj „Termoelektra" d.o.o. iz Beograda.

Diplomirani ekonomista Dragan Perković (licenciran od 32. septembra 2005. godine) trenutno vodi deset preduzeća u stečaju, a jedno od njih je i „Tri Grozda". Za Perkovića se zna da je omiljeni stečajni upravnik stečajnog sudije Mileve Misailović.

Jedan od povlašćenih je i Mihajlo Koruga, diplomirani pravnik, koji licencu ima od 21. septembra 2005. godine. Pored „Beka" a.d. on vodi još osam preduzeća koja su u stečaju. Preuzimajući „Beko" Koruga je ušao u sukob sa tadašnjom direktorkom ALSU-a Ivanom Matić, jer je ona bila na strani ranijeg stečajnog upravnika Željka Pešuta koji je upravo zbog loše sprovedenog stečajnog postupka u slučaju „Beka" izgubio licencu.

Devet preduzeća vodi i Andreja Božić, istovremeno i stalni sudski veštak za mašinsku struku.

I Gordana Despotović-Roža vodi devet stečajeva. Ona je nekada bila načelnica Severnobačkog okruga i članica Glavnog odbora SPS-a. Njeno ime se nalazi na spisku osoba kojima je devedesetih godina bio zabranjen ulaz u zemlje Evropske Unije i Sjedinjene Američke Države.

Na istom spisku bilo je i ime tadašnjeg direktora „Zastave" iz Kragujevca Milana Beka. Moguće zbog bliskosti još iz devedesetih, kada su oboje podržavali Miloševića i borili se protivEU, Gordana Despotović – Roža je svojevremeno bila postavljena za privremenog stečajnog upravnika u predstečajnom postupku nad „Lukom Beograd" koju je prethodno u toku privatizacije kupio Beko.

I dosadašnja direktorka Agencije za licenciranje stečajnih upravnika Ivana Matić je bila povezana sa režimom Slobodana Miloševića, tako da je još iz tog perioda bila prijateljica Gordane Despotović. Ona je, naime, supruga Gorana Matića, ministra informisanja u vladi SRJ devedesetih godina.

Ove godine više desetina preduzeća u restruktuiranju sa teritorije koju pokriva Privredni sud u Beogradu odlazi u stečaj. Među njima ima i onih koja još uvek imaju vrednu nepokretnu imovinu koja u stečajnom postupku može da se proda uz dobru proviziju za stečajnog upravnika i sudiju. Najverovatnije će članovi „elite" stečajnih upravnika preuzeti i te slučajeve. Ako do tada još uvek budu bili na slobodi.

 

      A 1. Sa kumom, u naplatu reketa

 

Mimo zakona i konkursa koji je u toku, za vršioca dužnosti direktora Agencije za licenciranje stečajnih upravnika postavljena je nedavno Danijela Vazura, dotadašnja direktorka Centra za stečaj u Agenciji za privatizaciju.

Njen rođeni brat je Miloš Vazura, kum generalnog sekretara Vlade Novaka Nedića, koji je danas direktor FK Partizan, iako ima samo 28 godina. Miloš je prethodno bio pomoćnik ministra pravde Nikole Selakovića.

Sa te pozicije je zajedno sa kumom Nedićem reketirao privatne izvršitelje kojima su dodeljivani predmeti izvršenja gde je izvršni poverilac Elektro-privreda Srbije (EPS). U slučaju da izvršitelj odbije da deli novac sa Nedićem i Vazurom gubio bi pravo da zastupa EPS. Svojim saradnicima je Vazura sređivao ispit za izvršitelja i obezbeđivao imenovanje.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DELOVANJE FARMAKO-AGENTURE U TESTIRANJU NEPROVERENIH LEKOVA KAO NASTAVAK BOMBARDOVANJA SRBIJE!!!

 

Najširoj javnosti u Srbiji nije poznato da u Srbiji postoji čitav sistem bioterorističkog terora, uklopljenog u pakao zvanične psihijatrije. Redakcija je dobila opširno pismo od Milana M. Babića, čoveka koji je i sam žrtva ovog zastrašujućeg nasilja. Kako između ostalog kaže, napisao ga je "…pun volje da istinu čuje cela nacija". Babić se poziva i na činjenično stanje koje je lako proveriti na odeljenjima psihijatrije kraljevačke bolnice "Studenica", kod načelnika Negoslava Bradića (pečat br. 24.), načelnice "K" odeljenja Specijalne bolnice "Laza Lazarević", Mirjane Abramović i kod dugogodišnjeg načelnika neuropsihijatrije i direktora senćanske bolnice Milorada Ćurčića i mnogih drugih. Redakcija objavljuje nešto skraćenu verziju njegovog obraćanja javnosti.

 

                    Milan M. Babić

 

Zdravstveni sistem Republike Srbije postao je funkcionalno nedostupan za celu populaciju i na taj način izvrgnut ruglu, takođe izvrnut i moralnoj-koruptivnoj degradaciji. Pored toga, postao je i probni poligon bioterorizma, koji sistematski sprovode farmaceutske multinacionalne kompanije, koje već ionako drže monopol (zapravo, oligopol) prodaje lekova na našem tržištu. Bioterorizam se ogleda u testiranju neproverenih medikamenata na pripadnicima naše zajednice kroz ključne čvorišne tačke zdravstvenih institucija ove države.

Nikome od tih zdravstvenih aparatčika i članova njihovih porodica nije proveravano poreklo imovine, iako se nadoknade farmaceutskih kompanija nosiocima ovakvih testova kreću oko 100.000 evra po jednom medikamentu.

Neke od tih farmaceutskih kuća prisutne su kapitalnim učešćem u istraživačkom, razvojnom i distributivnom sektoru domaćih farmaceutskih kompanija. Neke druge, pak, poput kompanije dr Predraga Moskovljevića – Proton sistem, sa ogromnim obrtom, pronalazi farmaceutske proizvode, učestvuje u njihovoj evaluaciji i registraciji u zemljama Evrope, uvozi ih i aktivno sprovodi medicinski marketing. Danas je kompanija Proton System prisutna u većini zemalja u regionu Balkana i Istočne Evrope.

Ta kompanija daje vrlo šture informacije o svojim aktivnostima, koje joj donose zamašan prijavljeni profit, ali na svom sajtu navodi neproverljivi podatak o postojanju tobožnjih ćerki-firmi širom Evrope (možda su, ipak, u pitanju majke-firme), nevidljivih za oči domaće javnosti. Pored par velikih firmi kupljenih pod velom afera od strane dr Moskovljevića i njegovog brata za višemilionske iznose, postoji i jedna vidljiva ćerka-firma u Srbiji – "Abelafarm", koja prema sajtu APR-a ima nepojmljivo mali broj zaposlenih, a na sopstvenom sajtu firme "Abelafarm" gordo je predstavljen gotovo dvadesetostruko veći stručni tim te kompanije.

Proizvode te firme ne možete pronaći na sajtu, ali zato ne silaze sa maratonskih reklamnih blokova najveće komercijalne medijske kuće u regionu, koja, opet prema podacima APR-a zapošljava nešto manje od 1.000 ljudi, a godišnja dobit je tek oko 140.000 evra.

Možda su baš ovakvi slučajevi razlog zašto APR ne objavljuje top-listu najprofitabilnijih, odnosno firmi sa najmanje profita po glavi zaposlenog – najčešće su u pitanju ogromne veš-mašine za pranje novca.

Vratimo se, na trenutak, Moskovljevićevim firmama. Ne bismo se naročito bavili javnim tajnama plaćenih učešća i provoda na domaćim i svetskim kongresima za farmaceute, psihijatre i lekare drugih struka (čije poreklo imovine ni poslovne početke niko, kao ni braći Moskovljević, od nadležnih službi ne proverava), njihovim ogromnim ekonomsko-propagandnim medijskim prisustvom, kao ni prisustvom reklamnih materijala datih, a i drugih kompanija u gotovo svim državnim medicinskim ustanovama (može li bilo ko da da odgovor kako ti materijali tamo stižu?)

Ovakva farmako-agentura svojstvena je i drugim farmaceutskim kućama, koje imaju sklopljene dogovore sa navedenim aparatčicima iz srednjeg sloja, ali i viših ešalona medicinskih ustanova širom Srbije na, često i legalne (ali nimalo legitimne – niko za to nije glasao), sive, ali i senkovite načine ispitaju dejstvo nepostojećih lekova na našim ljudima.

Takva ispitivanja su, veoma često, sama sebi cilj. U pitanju je zatvoren ciklus degradacije zdravlja pripadnika naše zajednice (koji gotovo nikada ne budu u potpunosti izlečeni, izuzev operativnim putem) i koji prilikom kliničkog lečenja nemaju uvid u sopstvene terapijske pojedinosti u pogledu medikamenata koje uzimaju, dok im se po otpustu za kućno lečenje prepisuju preparati koji su, kao i u slučaju Novartis-ove vakcine protiv H1N1, na veoma sumnjiv način dobili dozvolu Agencije za lekove.

Medikamenti koji se na ovaj način testiraju na našim građanima stižu do distributivnih kuća pod jednim nazivom i deklaracijom, u rinfuzi, gde se prepakuju u drugu ambalažu i dodeljuje im se druga deklaracija, ali se često isporučuju u zdravstvene ustanove i bez deklaracije.

Sa aspekta navedenih pojava, nije teško zaključiti da bombardovanje ove zemlje nikada nije završeno. U mnogima od nas ubijena je svaka ljudskost i želja da se dobrim borimo protiv zla

Mnogi drugi društveno-svesni ljudi bili su sistematski uspavljivani i ubijani u samrtnim ropcima na psihijatrijskim lečenjima ili sa usađenim samoubilačkim idejama pod dejstvom sujetnih psihijatara i njihovih neimenovanih medikamenata.

U tim ustanovama niko ne vodi ni malo računa o stvarnim zdravstvenim problemima koje ti ljudi imaju, ortopedske, respiratorne, dermatološke ili bilo koje druge prirode, osim onih neposredno vezanih za ispitivanje neregistrovnih lekova, za koje lokalni nosioci ispitivanja inkasiraju po 100.000 evra i više.

Malobrojni socijalni radnici najčešće upotrebljavaju monopol svog položaja u koruptivnom smislu, te im, u dogovoru sa nosiocima ovakvih istraživanja nije ni stalo da otklone uzroke, odnosno, reše socijalne probleme pacijenata, što ih čini saučesnicima u bioterorizmu. Ne verujete? Da li je ikada iko od vas čitalaca zaista iskreno porazgovarao sa pacijentima psihijatrijskih ustanova bez ravnodušnosti?

Među sudskim veštacima postoji prećutni dogovor da, u slučaju sudskih procesa protiv psihijatrijski lečenih osoba, nijedan od njih ne osporava, već samo potvrđuje mišljenja lekara sa prvobitnih psihijatrijskih pregleda.

Isto tako, postoji i prećutni dogovor lekara da gotovo nijedan neće svedočiti protiv svojih kolega, što, na sreću, ne važi za pacijente, a ni za osoblje upleteno u ovu bioterorističku mrežu.

Ukoliko se ovome pridoda i bespogovorna poslušnost određenih elemenata redovnog sudskog aparata ovakvim psihijatrijskim moralnim spodobama, naravno, iz različitih interesa (ni njima niko ne proverava poreklo imovine), onda imamo pojavu kaznene psihijatrije, odnosno zloupotrebe psihijatrije u cilju uklanjanja progresivnih društvenih subjekata.

Istorijski, ova pojava je bila česta u Istočnoj Evropi, neretka na Balkanu, ali je prisutna i u današnjoj Zapadnoj Evropi. Svi navedeni slučajevi su "strpani u isti koš", odnosno, zajedničku čorbu, čija je glavna mirođija farmaceutska mafija…

Psihijatrijsko lečenje čoveka dug je i bolan put i, veoma često, bez povratka… u život. Pre deset godina, Simona Racić je otpočela jedan drugi put (pošto je desetak godina pre toga počela psihijatrijsko "lečenje" na odeljenju psihijatrije u bolnici "Studenica" u Kraljevu).

Posle kovertiranih 500 (maraka ili evra), ondašnji načelnik odeljenja Simović je dotičnu Simonu otpustio i ona je, trčeći bosa, u nesvesnom stanju, pod dejstvom jakih psihijatrijskih lekova, pala pod kamion, i završio se njen nesvesni život, odnosno, životarenje. Izgubila je život terapijskom greškom dr Zorice Đeković, u 36. godini, na čijem slučaju se ta doktorka specijalizovala. O ovome svedoči njen brat, i sam psihijatrijski pacijent, policajac Ljubomir Racić.

Takođe, čudno je što slučajevi akutnih pijanstava završe na psihijatriji, a ne na ispiranju na gastroenterologiji? Zašto se takvi slučajevi zadržavaju na psihijatriji po 14 dana i zašto im se, u poznoj hospitalizaciji glukoza i natrijum-hlorid moraju unositi intravenski, a ne oralno, iako su ljudi u stanju i da jedu i piju?

Zašto? Zato što se onda ne troši medicinski materijal, zbog čijih se napumpanih nabavki budžeti zdravstvenih institucija jako brzo tope pa medicinsko osoblje nema čak ni pristojne plate.

O ovim pojavama u psihijatriji može najbolje da posvedoči pacijent Dragan Pavlović iz Žiče, koji je (zajedno sa drugim epileptičarima) pod jakom terapijom, posle pijanstva, ležao ni mrtav, ni živ preko deset dana na psihijatriji, dok su na njemu testirani svakovrsni lekovi, posle njegovog izlaska sa intenzivne nege. Voda mu je davana samo tokom uzimanja lekova, iako je bio izrazito suv i buncao je sve vreme u delirijumu…

Na svako pitanje drugih pacijenata o tome šta mu se od lekova daje, dobijen je štur odgovor – vitamini. Kada se isto pitanje postavi lekarima vezano za druge lekove: "Možemo li da vidimo originalne lekove, njihove kutije i deklaracije?", dobijan je odgovor da to "nije ni bitno", da je to za njihovo dobro i da im lekovi stižu u rinfuzi. Tada sumnjive lekove ukinu u terapiji, ali uvedu bombardovanje uspavljivcima – bensedin, karbapin i sl.

Pacijentu Ljubomiru Raciću iz Vrbe, opština Kraljevo, sukcesivno je davana terapija halopiridola, koji nikada nije koristio i koji se upotrebljava za lečenje narkomana od heroina.

Od datog leka pacijent Racić, koji je ovlašćeno službeno lice, koji kao takav nikada nije smeo koristiti narkotike, što se može dokazati i analizom rožnog tkiva; imao je teško kočenje vilice, nemogućnost govora i diskoordinaciju pokreta, što ga u potpunosti sprečava u obavljanju službenih dužnosti.

Sve to je njemu i njegovoj porodici nanelo veliku patnju i duševni bol. Pacijent Bojan Stamenković, muzičar iz Kraljeva je, usled terapije moditenom i drugim lekovima, poput karbapina, izgubio je mogućnost sviranja na instrumentu, moć govora mu se smanjila, a izgubio je i seksualnu želju dok je koristio te medikamente.

Pacijent Igor Vejnović iz Kraljeva u Bolnici "Studenica" tri i po godine dobija halopiridol bez ikakvog valjanog razloga, pored bensedina, što mu oduzima moć jasnog govora, volju za radom, kretanjem, kao i percepciju okruženja.

Pacijentkinja Suzana Paunović iz Vrnjačke Banje pet dana je primala largaktil, bensedin, anafranil u infuziji, kao i nepoznate žute tablete, od kojih joj se malo popravilo raspoloženje, ali je pre toga koristila prepisan ksanaks i largaktil, kao i altapaks i risar, zbog kojih je imala nervozu, nesanicu, aritmiju i znatan gubitak kilaže.

Pacijentkinja Olivera Čolović iz sela Lazac koristi u bolnici nepoznatu terapiju (nepoznata bordo tableta). Obe navedene pacijentkinje su upadljivo bezvoljne i stalno pospane. Već četiri dana ni Olivera, ni Suzana od lekova nemaju stolicu, uprkos laksativima.

Pacijent Miljko Žarković je prvi put hospitalizovan posle akutnog pijanstva, gde je držan nekoliko dana, pod nepoznatom terapijom, među kojima su i nepoznate žute tablete, od kojih je postojano bezvoljan, pospan i dezorijentisan.

Pacijent Milan Babić je, usled višegodišnje terapije moditenom gotovo u potpunosti izgubio seksualnu želju, dobio pojačan apetit i uvećao telesnu masu do blizu 150 kg, izgubio volju za radom i životom i dobio blagu sklonost ka samopovređivanju, usled korišćenja moditena i metotena, koji mu uporno prepisuje dr Mirjana Abramović iz "K" odeljenja bolnice "Laza Lazarević", koja ga je hospitalizovala i lišila slobode bez sudskog naloga!

Pri tome je, prilikom lečenja otvorenog tipa, bez obzira na sve lične, porodične, poslovne i intelektualne uspehe pacijenta samo prekucavala prethodne izveštaje, bez razgovora dužeg od dva minuta, nikada mu ne ukinuvši terapiju, već u dogovoru sa izvesnom dr Olgicom, psihologom, samo menjala šifre obolenja, čiji opisi nisu imali veze sa faktičkim stanjem.

Sve ovo ukazuje na to da je jedini cilj neuropsihijatrijskih ustanova širom Srbije, pored testiranja neproverenih lekova, korupcije i bioterorizma, što obimnija prodaja medicinskih preparata bez preke potrebe, na teret građana Srbije, što su i osnovni razlozi katastrofalnog stanja zdravstva.

Jedna od retkih svetlih tačaka na psihijatriji u Kraljevu je dr Vesna Vukadinović i dr Dušica Špagović, dok svi ostali pružaju svesnu, otvorenu ili prikrivenu podršku ovim krivičnim delima. Na sreću, skoro celo osoblje bi o ovome rado svedočilo pred sudom, ukoliko je došlo vreme za pravdu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PREVARA GIGANTSKIH RAZMERA: UCENA LIHVARSKE KORPORACIJE I PROPAGANDA „VLADE U SRBIJI“

 

Američka kompanija Esmark, čiji su osnivači bivši direktori i menadžeri kompanije US Steel Serbia, koja je već jednom opljačkala Železaru u Smederevu (uz pomoć tadašnjih vlastodržaca), sada ponovo hoće da preuzme ovu, za Srbiju strateški veoma važnu kompaniju. Sada to rade uz pomoć Aleksandra Vučića i budžeta Republike Srbije.

 

                Nikola Vlahović

 

Dana 12. januara 2015. godine, na sednici Komisije za sprovođenje modela strateškog partnerstva u postupku privatizacije Železare u Smederevu, Vlada Republike Srbije prihvatila je ponudu kompanije „Esmark Jurop B. V." registrovane u Amsterdamu (Holandija).

Tri dana ranije, u Vladi Srbije su bile otvorene tri pristigle ponude na raspisani tender za prodaju smederevske Železare. Jedan ponuđač je bio nepotpisan. Drugi je bio potpisan imenom nepoznatog advokata, a treća ponuda je bila od kompanije Esmark.

Prve dve ponude su odmah proglašene "nevalidnim". Bilo je više nego očigledno da se radi o lošoj predstavi za javnost. Sve je smišljeno kako bi Esmark grupa lako došla u posed Železare, pa je proglašena pobednikom na tenderu.

Istog momenta, sva Vučićeva propaganda je krenula u masovno obmanjivanje javnosti, šireći vesti o tome da je prodaja Železare Smederevo američkoj kompaniji Esmark, već rešeno pitanje.

Niko u tom trenutku još nije znao (osim Aleksandra Vučića i njegovih najbližih saradnika), da su vlasnici Esmarka, zapravo bivši direktori kompanije US Steell Serbia koji su poharali i opljačkali Železaru u Smederevu, a sve njihove dugove, nakon odlaska iz Srbije, platili su građani (i još uvek plaćaju).

Esmark grupa, zapravo bivši direktori US Steell Serbia, sada su se pojavili "presvučeni" u kupce za račun svoje nove firme, i traže ponovo da ih država Srbija finansira.

Osnivač i prvi čovek Esmark stil grupe Džejms Bušar (poznat opet po svojoj ulozi u US Steell, gde je bio finansijski direktor) je na samom početku pregovora sa Vučićevom vladom odmah slagao rekavši da će u srpsku čeličanu uložiti 400 miliona dolara u narednih nekoliko godina (nije precizirao koliko je to godina i čiji će novac uložiti, a već je bacio oko na srpski budžet!), kao i da neće biti otpuštanja (mada dobro zna da neće moći svih 5.000 radnika da plaćaju, nego računaju da će i to biti iz srpskog budžeta).

Ali, kako to obično biva kod neukih domaćih prevaranata, ubrzo se jednom nespretnom izjavom "okliznuo" ministar privrede Željko Sertić, koji je priznao da je na relaciji Vlada Srbije- Esmark, "došlo do zastoja u pregovorima" oko kupovine Železare Smederevo.

Ključni razlog je bio pokušaj Esmarka da dobije više novca nego što se u prvom trenutku računalo među Vučićevim "stručnjacima". Naime, njegovi "pregovarači"su olako shvatili da su sa američkom kompanijom postigla mnogo čvršći dogovor, smatrajući da je Vođa već precizirao uslove, mnogo pre nego što je raspisan tender.

Ipak, među dobro obaveštenima, znalo se da Evropska unija neće tako lako dozvoliti sklapanje ovog aranžmana, jer on podrazumeva da Srbija obezbedi pomoć Esmarku, što se ne uklapa u evropska pravila.

Vučić je onda hitno tražio od administracije u Briselu da mu da saglasnost na plan restrukturiranja Železare i biznis plan američke kompanije Esmark, kako bi Srbija bila u mogućnosti da finansijski pomaže ovoj kompaniji. Saglasnost nije dobio, niti je izvesno da će je dobiti.

Istina je zastrašujuća: Vlada Srbija se obavezala da preuzme dugove Železare koji iznose 520 miliona evra, kao i da će učestvovati u dokapitalizaciji sa preko 200 miliona evra, ali američkoj kompaniji Esmark ni to nije bilo dovoljno.

Ova lihvarska korporacija odmah je stavila na sto problem što Srbija nema svoju koksaru i nema železnu rudu, a taj argument koristi kako bi pojačala svoje finansijske zahteve od Vlade Srbije. Cilj je da Esmark dobije Železaru bez ijednog uloženog dolara!

Veliki bauk sa kojim se suočava Srbija je i novi kreditni aranžman sa MMF-om. Na njega će presudno uticati problem petrohemijskog kompleksa, koji je nemoguće razrešiti.

Takođe, tu je i EU koja se protivi ovakvoj prodaji Železare. Nikome u srpskoj vladi nije palo na pamet da traži od Esmarka dodatne dokaze o finansijskoj sposobnosti, mada je u uslovima za prolazak na tenderu jasno pisalo da ponuđač mora da ima određena sredstva kojima će garantovati ceo projekat.

Esmark je, naravno, spreman da iskoristi situaciju, jer Vučiću gori pod nogama. Do 31. januara je predviđeno potpisivanje ugovora između Vlade Srbije i Esmarka. On se sprema da iz džepova građana plati Esmarku znatno više nego što je ova kompanija bila spremna da uloži kad se prijavila na tender.

Građani Srbije, zapravo i ne znaju šta je nuđeno Esmarku. Može se dogoditi da se Esmark i pojavi i kao kupac, ali pod nekim obećanjima velikih subvencija gde bi Srbija kao partner sa 20 odsto udela u vlasništvu, pokrivala sve rashode. Preciznije rečeno, da Vučić pokloni Železaru Amerikancima. Ali taj njegov plan je već prepoznat u Evropskoj uniji i Brisel će ga sprečiti.

Upućeni u ovaj skandal tvrde da je od početka bilo jasno da Esmark neće kupiti Železaru i da Srbija mora napraviti ogromne ustupke da bi se neko upustio u avanturu da popravlja njene kapacitete i da finansira pola milijarde evra da bi počela da posluje. Istina, Vučić čini sve da im udovolji, ali…

Dokle ide njegova kratkovida propaganda o "uspešnim aranžmanima", govori i podatak da su svi mediji odmah potrčali da objave kako će od posla sa Esmarkom i prodaje Železare, u 2015. godini biti povećan BDP!

To je Vučićev način da kratkoročno stvori lažnu euforiju. Tako je planirao i budžet za prošlu godinu od arapskih milijardi i "Beograda na vodi", mada je svakome jasno da je u pitanju prevara gigantskih razmera.

Vučić se više ne poziva na svoje "savetnike", Franka Fratinija, Alfreda Guzenbauera, Dominika Štros Kana…I oni su se izmakli, videvši ovako suludog imperatora i njegovu državničku avanturu, iza koje čak ni hohštapleri velikog kalibra ne smeju da stanu.

Sve njegove neverovatne bajke o "velikim prijateljima Srbije", njegovim "ličnim prijateljima" i "prijateljima njegovih prijatelja", danas su pokopane. Od posete Gerharda Šredera, bivšeg nemačkog kancelara (kome je priredio skandal u kafani), pa sve do "noćenja" šeika iz Emirata, El Zajeba, u Jajincima, Vučić je nizao velika obećanja, da će njegovi "intimusi" rešiti sve srpske probleme.

U slučaju Železare u Smederevu, umesto planirane pljačke budžeta i ulaganja u Esmark, Srbija bi mogla da otvori najmanje 200.000 novih radnih mesta u domaćem agraru i da postane jedan od najvećih izvoznika hrane u Evropi. Ali, to veleizdajničkoj ideji Vučićeve vladavine ne pada na pamet.

Železara u Smederevu prvi put je prodata 2003. godine kada je za 23 miliona dolara kupila američka kompanija „US Steell"" preko svoje evropske ćerke-firme. Američki vlasnici su kasnijom prodajom nekretnina (između ostalog prodat je i fudbalski stadion za preko 20 miliona evra) višestruko više novca povratili, nego što su uložili.

Američka vlada je, zatim, Srbiji nametnula program razoružanja kojim je bilo utvrđeno da se višak borbene mehanizacije, bolje rečeno skoro sva borbena tehnika, ima uništiti i to pretapanjem u nekoj Železari. Podrazumevalo se da će to biti Železara u Smederevu čiji su američki vlasnici tako od srpske države na poklon dobili hiljade tona čelika.

Pošto su pretopili sve što su mogli za džabe da dobiju i Železaru zadužili za preko pola milijarde evra, Amerikanci su je „velikodušno" prodali Republici Srbiji za samo jedan dolar.

Preuzimajući Železaru Srbija je preuzela i njene dugove i to: 260 miliona evra prema bankama, 120 miliona evra prema dobavljačima i 145 miliona evra za sirovine! Dakle, preko pola milijarde evra!

Više od dve trećine, odnosi se na poslovanje sa povezanim licima iz korporacije. Tačnije, ovo preuzeće se zaduživalo kod samog sebe, a građani Srbije to sada moraju da plate.

Pojavom istih direktora iz US Steell Serbia, koji su sada na čelu kompanije Esmark, i njihovim drskim zahtevima da Srbija uloži još toliko kako bi ih "odobrovoljila" da ponovo kupe ono što su opljačkali, svakoj normalnoj vladi bi bio signal da odmah prekine kontakt sa njima. Ali, ne i ovoj Vučićevoj, koja je spremna da rasproda ono što je još ostalo od Srbije.

Od preuzimanja Železare, nakon odlaska US Steell-a, država je u nju godišnje morala da ulaže oko 100 miliona evra, što je građane ukupno koštalo dodatnih 300 miliona evra na već pomenutih pola milijarde za otplatu ranijih dugova.

Takođe, prilikom prodaje tadašnjeg „Sartida" Ju Es Still-u, Srbija je na sebe preuzela i plaćanje njegovih dugova. Sve zajedno, dve privatizacije smederevskog giganta poreske obveznike Srbije su koštale oko dve milijarde evra.

Ali, tu još uvek nije kraj.

Iako se iz Vlade tvrdi kako su tenderski uslovi bili veoma jasni i da je pobednik, američka kompanija Esmark, dala dobru ponudu, činjenice govore da će Srbija preuzeti otplatu svih dugova nastalih i pre privatizacije, a u to spadaju čak i dugovi nekadašnjeg „Sartida" koji najvećim delom ni do danas nisu otplaćeni.

Nastavljajući da obmanjuje za račun svoga premijera, ministar privrede Željko Sertić je odjednom "okrenuo ćurak" pa je obavestio javnost kako daljih državnih subvencija i ulaganja u Železaru neće biti i da se sa Esmarkom pregovara još jedino oko nekih detalja, kao što je biznis plan.

Demantujući sebe, Sertić je, međutim, rekao kako će na kraju Evropska unija odobravati biznis plan oko koga se dogovore (ako se dogovore) Esmark (vlasnik 80,1 odsto akcija) i Republika Srbija (vlasnik 19,9 odsto akcija).

Ono što Sertić nije pojasnio, jeste pitanje od kada se to EU meša u biznis planove privatnih preduzeća? Očigledno je da se kroz „biznis plan" u stvari provlači dalje investiranje Srbije u smederevsku Železaru.

Pošto je Srbija već prezadužena, a i ovakva vrsta „investicije" se u Evropi može smatrati stvaranjem nelegalne konkurencije, potrebno je da birokrate iz Brisela na kraju i odobre biznis plan. Ali, pod ovim uslovima, sigurno je da neće.

U Železari je zaposleno oko 5.000 radnika, što znači da će za očuvanje svakog od tih radnih mesta država uložiti po 50.000 evra. Šta je sve pametnije i isplativije moglo da se uradi sa tim novcem? Da li bi bilo korisnije da je u srpski agrar država uložila 200 miliona evra i tako od Srbije napravila velikog izvoznika poljoprivrednih proizvoda?

Sa preko dve milijarde evra, koliko će nas sve zajedno koštati avantura prodaje smederevske Železare Amerikancima, pa njen otkup od njih, pa ponovna prodaja opet američkoj kompaniji, moglo je pametnim investiranjem da se otvori najmanje 200.000 novih radnih mesta i to po širokogrudim cenovnicima koje je koristila agencija SIEPA u vreme vladavine Mlađana Dinkića.

Da je u poslednjih 12 godina Srbija ovoliko para dala srpskim poljoprivrednicima, hrana bi bila bar za trećinu jeftinija, a od njenog izvoza bi država prihodovala duplo više nego danas. Osim toga, srpska sela ne bi bila napuštena i zaparložena.

Ali, to nije cilj Vučićeve vlade. On ima nameru da uništi srpsku privredu, da likvidira sve što je bilo vredno a što je bilo u državnom posedu. Po cenu toga da to samoubistvo plati narod. Uostalom, nedavno je i predstavnica Svetske banke, Elen Goldstein u sred Beograda, odobrila tu sadističku akciju.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RASTURANJE PO ŠKOLSKOM OBRASCU: SRBIJA KAO „AGENT MIRA“ U IZDAJNIČKOM PROJEKTU SVETSKE VLADE U SENCI

 

Neposredno nakon posete ruskog predsednika Vladimira Putina Beogradu, aktivirana su sva sredstva angloameričkog specijalnog rata protiv ruskih interesa na ovom delu Balkana. Na noge su podignuti svi verolomnici, izdajnici, plaćenici, konvertiti, na čelu sa zlosrećnim premijerom Srbije Aleksandrom Vučićem i njegovom paranoičnom propagandnom mašinerijom. Zapad je proglasio "opštu opasnost" od Rusije i Vladimira Putina, i traži, cak i u malim zemljama poput Srbije, savezničke klanove spremne da vrše opstrukciju slobodne volje i života, samo da Rusa nema.

Zasedanje Trilaterarne komisije u Beogradu, samo je jedan od antiruskih projekata koje Zapad sprovodi u Srbiji. Zbog svega toga, otvoreno je i pitanje "revizije cena" u isporuci ruskog gasa, ali i realizacija predugovora koje je Srbija potpisala sa ruskim ministarstvom odbrane, a tiču se isporuke najsavremenijih borbenih aviona i radara, kao i sistema PVO S-400.

 

              Nikola Vlahovic

 

Tačno je da Trilateralna komisija postoji sa isključivom idejom da ukloni Rusiju iz planetarno važnih poslova, a tačno je i to da vlada Aleksandra Vučića hoće da stavi Srbiju u službu antiruskih akcija Zapada.

Ali, ko je u Srbiji spreman da se prikloni ovom izdajničkom projektu? Izvesno je da će poludeli premijer ostati usamljen u toj nameri. Odjahaće u ružnu prošlost, kao tragikomični heroj na magarcu.

Sve dnevne novine u Srbiji, objavile su 31. oktobra 2014. godine vest, da u Beogradu počinje zasedanje "svetske vlade u senci", odnosno, evropskog ogranka Trilateralne komisije, globalne nevladine organizacije, čije postojanje je u ovdašnjim medijima, godinama predstavljalo temu iz oblasti "teorije zavere".

Ali, kako je svaka srpska noćna mora, pre ili kasnije postala stvarnost, tako je i zloglasna Trilaterala pokazala svoje lice i došla u Beograd, jer zločinac, po pravilu, uvek dode ponovo na mesto zločina koje je počinio.

Predsednik Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, došao je da se lično obrati srpskim dželatima, a njegove strogo kontrolisane novine su zabeležile da je "govor održao na engleskom". Zašto je taj detalj bio važan?

Već u prvim rečenicama, Vučić je ponudio ovom mračnom skupu, da celu Srbiju pretvori u njihovu agenturu. Istina, ponudio je da Srbija bude "agent mira", a to u ovom slučaju znači, agent Zapada u obračunu protiv Rusije.

Jer, zasedanje Trilateralne komisije u Beogradu bilo je prevashodno sa ciljem da se sa srpskom izdajničkom klikom, dogovori opstrukciju izgradnje "Južnog toka", od koga doslovno zavisi budućnost Srbije. Naravno, i da se napravi plan od "širenja Rusije na Balkan".

Prilikom svoje poslednje posete srpskoj Vladi, predsednik ruskog „Gasproma" Aleksej Miler, otvoreno je rekao da žali što "pojedinci pokušavaju da opstruiraju" izgradnju "Južnog toka". Kao da se osetio prozvanim, Vučić mu je spremno odgovorio da "lično garantuje da će izbaciti iz Vlade svakog ko bude kočio ‘Južni tok’ ".

Naravno, Miler nikada nije poverovao Vučiću, a vreme i dogadaji, potvrdili su njegove sumnje. Pravo lice i prave namere, Vučić je pokazao prvog dana zasedanja Trilaterarne komisije u Beogradu.

 

      Otrov iz zmijskog gnezda

 

Smisao ovog banditskog "samita", postao je jasan već na samom početku, kad je tokom obraćanja predsednika Trilaterare za Evropu i bivši šefa Evropske centralne banke, Žan-Kloda Triše, pozvao prisutne da "odaju počast Ričardu Holbruku koji je pomogao u kosovskom mirovnom procesu".

Osim vodećih ljudi Trilaterare, "počast Holbruku" odao je i Aleksandar Vučić, kome je ovaj upokojeni američki diplomata 1999. godine odredio trajnu izolaciju i zapretio sudskim procesom "pred medunarodnim sudom".

"Hajde da se podsetimo Ričarda Holbruka u Dejtonu pre dvadeset godina i Volfganga Išingera, jer su obojica pomogli u kosovskom mirovnom procesu", nastavio je svoj govor Triše.

Predsednik srpske nacionalne grupe Trilateralne komisije, Jovan Kovačić, odlučio je da, osim mrtvom Holbruku, "oda počast" i Aleksandru Vučiću, rekavši kako je pre petnaest godina bilo nemoguće zamisliti da se ovakav dogadaj odigra u Beogradu, a da je danas to ipak moguće zahvaljujuci hrabrosti "lidera"!

Važno je znati i to da je Srbija najmlada članica Trilateralne komisije. U članstvu je od 2013. godine i uz Norvešku je jedina članica Evropske grupe koja nije istovremeno članica EU.

Redakcijskii izvori u Londonu govore da je Vučić prilikom prošlogodišnje posete Velikoj Britaniji, bez protivljenja prihvatio da se Srbija nade u ovoj opskurnoj organizaciji, ciji je jedan od osnivača nekadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost SAD, Zbignjev Bžežinski, patološki mrzitelj Rusije i svega što je rusko.

Vodeći čovek organizacije Vest Ist Bridž, koja okuplja sve srpske članove Trilaterarne komisije, je državni sekretar u Ministarstvu unutrašnjih poslova (ranije je bio i državni sekretar u Ministarstvu odbrane i savetnik predsednika republike), Aleksandar Nikolic, poznatiji po nadimku Foto Toni (zbog istoimene fotografske radnje koju je držao u Beogradu).

Mnogo pre nego što je Srbija stupila u članstvo Trilaterare, u njoj su već bili manje i više poznati pripadnici domaće privredne i političke scene. Tako se medu njima našao i Đorde Vukotić, pravni konsultant na više projektima Svetske banke u Srbiji, koji su se odvijali pod okriljem Svetske banke, USAID-a i drugih medunarodnih organizacija.

Od 2004. do 2011. godine bio je glavni pravni savetnik u Vladi Srbije prilikom izrade 350 nacrta zakona, i jedan je od glavnih saradnika NALED-a, Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj, formirane pod nadzorom USAID-a, sa zadatkom sprečavanja ruskog, a širenja angloameričkog uticaja.

Član ove organizacije je i Violeta Jovanovic, izvršni direktor NALED-a (pre toga je 10 godina bila menadžer USAID-a), Ana Brnabić, član UO NALED-a, izvršni direktor Peksim fondacije (dodeljuje stipendije za Kembridž), i službenik USAID-a.

Medu njima je i Vladan Atanasijević (član Savetodavnog odbora u EWB) predsednik UO NALED, i jedan od osnivača Srpske asocijacije menadžera, Borislav Miljenović, član Nadzornog odbora NALED-a (istovremeno clan UO Američke privredne komore, Branko Radulović, jedan od glavni eksperata saradnika NALED-a.

Važno mesto u Trilaterarnoj komisiji zauzima i Marko Blagojević, nekadašnji direktor CESID-a, a sada Vučićev "blagajnik", Milica Čubrilo, ambasador i bivši ministar dijaspore (takode i konsultant USAID -a), Jakša Šcekic, novinar Skaj Njuza, Boško Jakšic, urednik dnevnog lista Politika, Nenad Borovčanin, državni sekretar u Ministarstvu za omladinu i sport, Ranko Vujačić iz Beča, službenik u Organizaciji Ujedinjenih nacija za industrijski razvoj (UNIDO), Zoran Basaraba, ambasador Srbije u Izraelu, i saradnik nekadašnjeg premijera Milana Panića…Medu njima je i Vučićeva ministarka, Zorana Mihailović, ali je njeno članstvo "zamrznuto".

Medu domaćim "operativcima" Trilaterarne komisije, našli su se još i Miroslav J. Vesković – rektor Novosadskog univerziteta, Jovo Bakić – sociolog i politički analitičar, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Goran Svilanović – nekadašnji ministar spoljnih poslova Srbije i Crne Gore, radio je za OEBS, a danas je generalni sekretar Saveta za regionalnu saradnju, Jovan Ratković – savetnik bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, Vladan Atanasijević – predsednik Upravnog odbora NALED-a, Bojan Kostreš -potpredsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine, Lidija Udovički – sestra ministarka Kori Udovički i predstavnica Srbije u američkoj kompaniji "Continental Winds", Đura Vlaškalic – savetnik predsednika i potpredsednika Skupštine Vojvodine, bivši član novosadskog ogranka Demokratske stranke, Igor Jovičić – sekretar Ministarstva kulture i informisanja…

Svi oni su istovremeno i članovi organizacije Ist Vest Bridž, čiji predsednik je Aleksandar Nikolić, državni sekretar u Ministarstvu odbrane, poznatiji po nadimku Foto Toni (zbog fotografske radnje koju je držao u Beogradu dok se nije dokopao vlasti).

Nikolić je političku karijeru započeo je 2008. godine, kao jedan od osnivača SNS-a, gde se, kažu, "bavio koordinacijom rada stručnih saveta za odbranu i bezbednost, energetiku i pravna pitanja", mada o tome ništa nije znao. Bio je vrlo kratko vreme i savetnik predsednika Srbije Tomislava Nikolića, ali je prešao u "Vucicev klan" odmah posle formiranja nove vlade. Vučić ga je postavio za državnog sekretara u Ministarstvu odbrane, mada nije imao nikakvog radnog iskustva u državnim institucijama. Naime, Nikolić je diplomirani ekonomista bez ijednog dana radnog staža u struci.

Ipak, kao čovek toliko blizak vodećim ljudima režima, našao se na vodećoj poziciji u srpskom ogranku Trilaterarne komisije, koja već decenijama odreduje sudbinu čitavih naroda i država.

Zanimljivo, ali član Upravnog odbora Trilaterarne komisije je i britanski diplomata, ser Ajvor Roberts, nekadašnji ambasador Velike Britanije u Srbiji (1994-1997), i koji se zalaže za „popravni Dejton i novi Berlinski kongres" koji bi pravno verifikovao promene granica na Balkanu.

Uloga bivšeg ministra spoljnih poslova SRJ, Gorana Svilanovića, u Trilaterarnoj komisiji, više je nego važna za politiku koju vode NATO pakt i SAD. Naime, Svilanović je enormno plaćeni lobista nezavisnosti Kosova, uprkos tome što je on Srbin sa Kosova, koji je čak i učestvovao u ratu protiv separatističke pobune Albanaca 1999. godine!

U srpskoj Trilaterari, nalazi se i Marjan Cadež, koordinator agencije Dojče Vele u Srbiji, ali i Ralf Džonson, američki ambasador u penziji (službovao u BiH 1999-2001. kao prvi zamenik Visokog predstavnika u Sarajevu).

Neverovatno, ali samo za neupućene: Trilaterarnu komisiju u Srbiji "jednim okom" posmatra i Marka Škreba, bivši guverner Narodne banke Hrvatske.

U srpskoj grupi Trilaterarne komisije, medu vodećim ljudima našao se i Tahir Hasanović, nekadašnji predsedniku omladine Univerziteta u Beogradu, kasnije istaknuti član stranke bivšeg ministra policije Dušana Mihailovića i još istaknutijeg saradnika britanske obaveštajne zajednice. Hasanović je prošle godine ušao u Trilaterarnu komisiju.

Od tada, on je neka vrsta "korodinatora" ogranka ove organizacije u Srbiji.

 

      Prevara sa Putinom

 

Istog dana kad je Vladimir Putin iz Beograda otišao u Milano, na već ugovoreni sastanak sa nekoliko evropskih državnika, u beogradskim "Večernjim novostima" pojavila se vest da je ruski predsednik na odlasku rekao Aleksandru Vučiću: "Dragi prijatelju, šta god od Rusije za svoju zemlju budeš tražio, lično ću se postarati da to i dobiješ." Rečenica je navodno izgovorena pred sam ulazak u predsednički avion.

Ubrzo, u nekim ruskim medijima ali i na društvenim mrežama, pojavile su se sumnje da je Putin to ikada izgovorio.

Istovremeno, dok je ova vest počela da kruži i drugim štampanim medijima i internet portalima, pojavila se i jedna druga informacija, da je Putin predsedniku Srbije, Tomislavu Nikoliću rekao da ga može uvek pozvati ukoliko mu je pomoć potrebna.

Izmedu one prve, neverovatne "informacije" i ove druge, koju je sam Nikolić potvrdio, stoji duboka provalija. Naime, Vučić hoće da Rusija uvozi italijanski Fijat (a predstavlja ga kao srpski proizvod). Nikolić ne traži ništa nego je ruskom predsedniku govorio o tome da Srbija neguje svoju emociju prema Rusiji i da će tako nove generacije Srba i svoju decu tako vaspitavati.

U leto prošle godine, Vučić je izjavio da ce Srbija izvesti 10.000 Fijatovih "500L" automobila u Rusiju. Na kraju ove godine, nema ni govora o tome. Iz Evropske unije u nekoliko navrata je zaprećeno Vučiću da ne koristi zapadne sankcije Rusiji u cilju sticanja dobiti, tako što ce da pojača izvoz u Rusiju. I to je slika Srbije pod naprednjacima: predsednik vozi u pravcu Moskve, premijer u pravcu svoje propasti.

 

      Vućićeva šifra N1

 

Pocetkom ove godine, na pitanje novinara nemackog dnevnika "Frankfurter Algemajne cajtung", kako je svoje nacionaliticke ideje naglo zamenio za evrofanatizam, Aleksandar Vucic je bez imalo srama odgovorio: "…To je bio proces. jednostavno, jednog jutra se probudiš i kažeš: to nisam bio ja!".

Ovako "nanovo roden" Vučić se malo "zaboravio" pa je nastavio da jedno priča, drugo misli a treće radi… Tako je, u aprilu mesecu ove godine, preko svoga biltena "Informer", najavio da se na njega "priprema medijski udar" od strane televizije N1, koja će biti ogranak CNN-a za Balkan.

Vučićeva galama imala je sasvim drugi pravac. Naime, glavni finansijer TVN1 je Junajted grupa (United Group). Vučićev bilten je uporno tvrdio da se na čelu ove grupe nalazi Dejvid Petreus, bivši šef CIA-e, te da se sprema medijski "udar" na Vodu.

Vučićeva ideja bila je da na posredan nacin isprovocira nekakav odgovor od američkih vlasti na pitanje "ko stoji" iza TV N1. Vučić nije dugo ččekao da mu neko odgovori na njegove "panične senzacije".

Iz ambasade SAD u Beogradu mu je neki niži službenik dojavio da N1 zvanično, nema nikakve veze sa službenim Vašingtonom, ali da su u nju uložena značajna sredstva.

"Informer" je nastavio sa preventivnom galamom, pa je pisao kako će pod plaštom nezavisnog, slobodnog novinarstva i profesionalnog izveštavanja ova televizija, potpomognuta pojedinim štampanim medijima, pripremiti teren da se za najviše godinu dana Vučić proglasi za jedinog i ekskluzivnog krivca za sve probleme u Srbiji.

Tek 28. Septembra, 2014., ime televizije N1 ponovo postaje tema Vučićevih medija, ali, ovaj put u sasvim drugom obliku. Na dan održavanja gej parade u Beogradu, kad je Vodin brat Andrej sa svojim obezbedenjem izazvao incident sa Žandarmerijom (u kome je izvukao deblji kraj), na licu mesta se našla ekipa N1 televizije, i sve to snimila.

Kako je N1 znala za kretanje Andreja Vučića i kako se našla na prvom mestu, i u pravo vreme? Odgovor na ovo pitanje zna Aleksandar Vučić koji je u meduvremenu "blagoslovio" dolazak ove televizijsku kompanije u Srbiju. Prvi znak zahvalnosti televizije N1 prema Vodi (osim ogromnog novca koji je vec potekao u pravcu režima), bio je ustupanje snimaka sukoba Andreja Vučića i njegovog obezbedenja sa Žandarmerijom. Tako je sa Vučićem i njegovom vladavinom: ko reket ne plati na čupriji, platiće u "Informeru"!

 

      Gde je Srbija i kome pripada?

 

Koliko je Zapadu stvarno stalo do Srbije, govori i podatak da je Evropska komisija je na svojoj zvaničnoj internet stranici objavila takozvanu info-grafiku zemalja, gde je Srbija predstavljena tako što je Vojvodina pripojena Hrvatskoj, koja se tako "proširila" do Rumunije.

Greška je nakon nekih intervencija uklonjena, ali se pojavila nova: Srbiji je na toj mapi "pripojena" Crna Gora, a Crna Gora nekako "uklopljena" u Hrvatsku. Radi se o Internet strani na kojoj Evropska komisija daje informacije za gradane Evropske unije, koji kupuju dobra i usluge od dobavljaca iz ostalih država Unije.

Evropski potrošacki centar Hrvatska, gde je objavljena sporna mapa, deo je mreže Evropskog potrošackog centra (ECC-Net) koji daje savete i osigurava informacije o prekograničnoj kupovini i pomaže potrošacima, u saradnji s drugim Evropskim potrošačkim centrima, u rešavanju pogranicnih tužbi i sporova.

Način na koji institucije Evropske unije povremeno tretiraju Srbiju, njene ljude i resurse, više je nego uvredljiv i jasno govori da i Srbija mora da preispita smisao daljih pregovora sa EU.

Madarska se već sprema da predloži svome narodu i parlamentu, izlazak iz ove natrule zajednice.

A Vučićeva propaganda sprema narod u Srbiji na glad, umiranje i nestajanje, samo da bi oni koji prežive ušli tamo gde nas niko neće. I to u EU i ne kriju. O tome nema ni govora u narednih pet godina, a ako novi predsednik dobije i drugi petogodišnji mandat, Srbija, opet i u tom periodu nema nikakve šanse. A sa Aleksandrom Vučićem na čelu Vlade i njegovom svitom, Srbija, svakako, nema budućnosti. Osim…Ako…

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

NOTARSKI HAOS: BEZ POLOŽENOG NOTARSKOG ISPITA POSTALI NOTARI!!

 

Više od deset dana u Srbiji su štrajkovali advokati. Nije bilo suđenja, i nekoliko desetina hiljada predmeta odloženo je za presuđenje za nekoliko meseci.

Advokatura u Srbiji je u beznadežnom položaju. Advokati su svedeni na proletere, i advokatski proletarijat nije imao izbora, nego da štrajkom skrene pažnju da nisu u stanju plaćati državne namete i poreze, jer siromašni građani nisu više sposobni da plaćaju njihove usluge. U većini krivičnih postupaka sudovi okrivljenima određuju branioca po službenoj dužnosti, ili se okrivljeni sami brane, jer nemaju novca, a za kazne do pet godina zatvora, nije obavezna odbrana.

 

                 Milan Glamočanin

 

Ministar Nikolica Selaković nije bio uzbuđen. Nije mu se žurilo. Pregovore sa advokatima započeo je tek 22. septembra, desetog dana od njihovog štrajka.

Arogancija ministra pravde proizilazi iz njegovih ličnih odnosa sa premijerom Vučićem. Nikolicin brat Dragan Dejvid Selaković vršlja po SAD-u i debelo plaća Vučića, da njegovog brata drži na mestu ministra pravde Srbije. Takav skot nikada, u dugoj istoriji Srbije, nije mogao biti ni činovnik u ovom nadležstvu.

Sve čega se latio ministar Selaković, donelo je građanima Srbije nesreću.

Izborom privatnih izvršitelja Selaković je omogućio naprednjacima da na ova mesta postave svoje ljude, i tako, za desetine miliona evra opljačkaju javna preduzeća, plaćajući utuženja, od kojih više od polovine ne može biti naplaćeno.

Izborom notara u Srbiji, takođe će građanima oduzeto ustavno pravo da sklapaju ugovore i da prodaju svoju imovinu.

U pismu koje objavljujemo, notari opisuju hronologiju nameštenog konkursa i izbora koji je izvršio ministar Nikolica Selaković. Takođe, tarifa usluga notara je zastrašujuća. Za samo pola sata, koliko traje postupak overe ugovora o prodaji, ili zameni nepokretnosti, notar zaradi godišnju platu hirurga!

Savetujemo građane da se odjave iz svojih gradova, u kojima postoje notari, da se privremeno prijave u opštini gde nema notara, i da u sudu overe ugovor, i tako sačuvaju deset hiljada evra, koliko bi notar njihovog novca stavio u svoj džep.

A notar u pismu upućenom našoj redakciji navodi:

"…U novinama do sada je objavljeno više članaka u kojima je objašnjeno šta je sve Ministarstvo pravde nezakonito uradilo pre i nakon uvođenja notarstva u pravni sistem Srbije.

Međutim, potrebno je i sa ovog aspekta, posle skoro mesec dana rada notara, ukazati zbog čega je uvođenje notarstva potpuni promašaj.

Kao prvo, iz ovakvog nakaradanog načina uvođenja notarstva, gde je izabrano 93 (umesto 100) od ukupno 371 notara, odnosno 26 % od ukupnog broja, a sa druge strane, samo u Beogradu je izabrano 44 od ukupno 64, odnosno 2/3 izabranih notara, vidi se nesklad u broju sada primljenih notara u odnosu na ukupan broj.

Ovakvim izborom Ministarstva pravde od preko 2/3 ukupnog broja notara koji su izabrani za Beograd, ministarstvo može da kontroliše kompletnu Notarsku komoru-sistem, ne samo zbog toga što je ova 44 notara ministar izabrao , već i zbog toga što je i Beograd sa izabranim brojem notara dominantan u svemu o čemu će se odlučivati unutar notarske profesije.

Ministarstvo pravde je pokazalo nameru da kontroliše i notarski sistem, i zbog toga što je izabralo za notare lica koja nisu imala položen notarski ispit u momentu raspisivanja konkursa, i to Miodrag Đukanović, Ana Petrović, Srbislav Cveiić, Aleksandra Beštić, Iva Sekulić-Graovac, Jovanka Jovanović i Saša Bošković, kao i lica koja su pala na popravni ispit, i to Ivana Grabež, Milovan Glišić, Jasna Bojadžijevska, Dejan Radulović, Danka Carić, Savo Mićković, Dragana Smiljević, Slavica Jovanović…

Nezakonitim uvođenjem notarstva, ozbijlno je narušen pravni sistem Srbije, i povređeno ustavno načelo jednakosti građana. Advokatska komora Beograda pokrenula je dve inicijative za ocenu ustavnosti pojedinih odredbi Zakona o javnom beležništvu, koje nisu u skladu sa Ustavom.

U pripremi je, nova inicijativa za ocenu ustavnosti propisa o javnom beležništvu, jer u ovom momentu u 15 gradova i opština u Srbiji, važi Zakon o javnom beležništvu, i u njima isključivo notari obavljaju određene pravne poslove , a u preostalim opštinama i gradovima u Srbiji, (oko 100) taj posao obavljaju sudovi. Znači, ono što po Zakonu o javnom beležništvu ne može sud u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Valjevu i dr. mora sud u svim ostalim opštinama u Srbiji, odnosno isključivo sud.

Tako, na primer, u svim beogradskim opštinama, zatim u Bečeju, Valjevu, Jagodini, Kragujevcu, Leskovcu,Loznici, Nišu, Pazaru, Novom Sadu, Pančevu, Somboru, Staroj Pazovi , Subotici i Šapcu za sastavljanje Ugovora o prometu nepokretnosti, sud nema nikakvu nadležnost, već su za te poslove nadležni isključivo notari, a u svim ostalim opštinama u Srbiji notari nemaju nikakvu nadležnost, jer ne postoje, i za te poslove je nadležan iskljućivo sud. Ista je stvar sa zaključenjem Ugovora o doživotnom izdržvanju, ugovorima o ustupanju i raspodeli imovine za života i dr.

U jedinstvenom pravnom sistemu Republike Srbije ne bi smelo da se za pojedine opštine predvidi isključiva nadležnost notara, a u drugim opštinama da iste te poslove radi sud.

U pitanju je očigledno kršenje Ustava .

Smisao uvođenja notarstva, a Srbija ga je uvela poslednja u Evropi, i to na ovako nakaradan način je, pre svega u rasterećenju sudova, sa ciljem poboljšanja pravnog sistema Srbije.

Da li je uvođenjem notarstva došlo do rasterećenja sudova? Naravno da nije, jer notari u Beogradu i navedenim gradovima rade za sada samo posao promet nekretnina. Ranije, do uvođenja notarstva, taj posao su radili činovnici sa srednjom stručnom spremom, koji su radili na overama u sudovima, što znači da su notari samo zamenili činovnike na šalteru suda.

Do danas, za mesec dana u Beogradu ni jedan notar nije sastavio ni jedan Ugovor o doživotnom izdržavanju, niti Ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života i dr., koji ugovori su izuzeti iz nadležnosti sudija.

Takvih ugovora je inače i ranije bilo veoma malo, tako da o nikakvom rasterećenju sudija ne može biti ni reči. Znači, u ovom momentu većina poslova koji su u nadležnosti notara i dalje je ostala u nadležnosti sudova, čak i u gradovima gde je notarstvo uvedeno, pa se postavlja pitanje zbog čega se notarstvo uopšte uvodilo.

S tim u vezi je i važno pitanje, zbog čega se ne vrši popunjavanje upražnjenih notarskih mesta, kako u Beogradu, tako i u drugim gradovima ? Zašto se ne raspisuje konkurs?

Da li se isto tako čeka možda Nova godina i zimski godišnji odmor, da se "provuče" izbor "zimskih" notara, kao što je to urađeno 1. avgusta, kada su prvi notari izabrani za vreme godišnjih odmora, sa namerom da uvođenje notarstva bude realizovano sa što manje kontrole javnosti. Postavlja se onda pitanje, šta je bila namera za ovakvo nakaradno uvođenje notarstva?

Odgovor se nameće: namera je da se uzme novac, i da se postojeći notari pozicioniraju što bolje u pravnim poslovima prometa nekretnina i kod banaka.

Ovako uvedeno notarstvo niti će doprineti rasterećenju sudova, niti će smanjiti broj sporova, ali će se zato većina notara obogatiti i moći će kako je rekao bivši premijer Zoran Živković "da vrati novac koji je notar dao, da bi bio izabran za notara". Kako je moguće da prođe nezapaženo da je Zoran Živković u Skupštini Srbije 31. 8. 2014. dao takvu izjavu, da mu niko od prisutnih poslanika nije odgovorio, niti pitao da li ima dokaze za takvu tvrdnju? Ni tužilaštvo, ni policija nisu reagovali na takvu izjavu bivšeg premijera. Umesto da pitaju Zorana Živkovića odakle mu saznanja da je takav izbor notara bio korumpiran, nadležni organi se prave kao da on ništa nije rekao.

Kako se Srbija nalazi u procesu pridruživanja EU, koja je i dala novac za poboljšanje pravnog sistema u zemlji, preko nemačke organizacije GIZ, zatim uvođenje katastra i dr. logično bi bilo da se onaj ko je dao pare zainteresuje za to kako su te pare potrošene, i kakvi su efekti postignuti!

Posle prvih mesec dana rada, jasno je da je uvođenje notarstva u Srbiji čist promašaj. Zbog čega se ne raspisuje konkurs za izbor novih notara? U ovom momentu su ispunjeni uslovi da se raspiše konkurs za popunu praznih mesta u Beogradu. Zbog čega se ne raspisuje takav konkurs? Razlog je očigledan. Sada konkurs raspisuje Notarska komora Srbije.

Notarska komora u dogovoru sa Ministarstvom pravde (obzirom da će i ubuduće ministar imenovati notare) imaju nameru da organizuju još dva tri ispitna roka za one notare koji će biti imenovani, i kada njihovi kandidati budu te ispite položili, za njih će biti raspisan konkurs, kao što je to bio slučaj sa konkursom od 5. juna 2014.godine. Čeka se protek vremena, a kada iduće godine bude izvršen izbor novih notara, postavlja se pitanje, imajući u vidu u kakvom vremenu živimo, ko će se još sećati neuspešnog uvođenja notarstva u Srbiji?

Inače, priprema se teren da se prilikom popunjavanja upražnjenih notarskih mesta za notare prime privatni izvršitelji koji nisu primljeni po ovom prvom konkursu (Raićević Veljko, Dragović Mihajlo, Stoikov Dragana, Ranković lsidora, Mladenović lvan, Nikolić Aleksandar), zatim biće primljeni oni kandidati koji budu položili u ispitnim rokovima od oktobra 2014. i dalje, kao i Ljiljana Blagojević, bivši pomoćnik ministra pravde, Gordana Ćelić Liubibratić , rukovodilac u Ministarstvu pravde, Danijela Vazura, sestra pomoćnika ministra pravde i dr.

Još jednu notornu laž predstavlja informacija da je sa notarstvom usluga jeftinija nego ranije. Prema članu 21. Javnobeležničke tarife, javni beležnik će naplatiti, npr. za overu Ugovora o prometu nepokretnosti koji ima vrednost 200.000 eura, ukupno 68.400 dinara, za nepokretnost vrednosti 300.000 eura 86.000 dinara, za nepokretnost od 400.000 Eura 111.600 dinara. I što je nekretnina skuplja, cena notarske usluge progresivno raste! Za predugovor treba platiti još 50% od usluge notara, tako da je za overu nepokretnosti od strane notara, na vrednost nekretnine preko 60.000 eura, usluga notara skuplja višestruko, a za nepokretnosti velike vrednosti notar može naplatiti i do 720.000 dinara, odnosno maksimum 6.000 Eura.

Kako notar može po javnobeležničkoj tarifi (čl. 21) naplatiti i za predugovor još 50% od 720.000 dinara, odnosno 360.000 dinara proizlazi da za promet samo jedne nepokretnosti velike vrednosti može naplatiti 1.080.000 dinara! Manje od tog iznosa, inače, zaradi hirurg koji obavi 200 operacija za godinu dana. I da budemo još precizniji, taj iznos notar mora naplatiti, inače čini disciplinski prestup koji kao sankciju ima prestanak notarske delatnosti (čl. 11. javnobeležničke tarife).

Znači, za nepokretnosti velike vrednosti sada treba izdvojiti 1.080.000 dinara (član 21 javnobeležničke tarife) dok je ranije ta usluga kod suda koštala maksimum 39.000 dinara. odnosno 325 Eura, što znači da je notarska usluga skuplja skoro 30 puta.

Ranije je ta usluga, kad je overavao Ugovor pred sudom građanina koštala najviše 39.000 dinara, bez obzira na veliku vrednost nepokretnosti. U svim opštinama gde nije uvedeno notarstvo, (a ima ih preko 100 u Srbiji), građane bi trebalo da košta sudska taksa na ime overe Ugovora najviše 39.000 dinara , bez obzira na vrednost predmetne nepokretnosti, a u gradovima gde je notarstvo uvedeno, kako smo već naveli, tri, pet, pa i dvadeset puta više.

Država se dosetila, pa će ubuduće u gradovima gde nema notara, sudije sastavljati notarske zapise, i naplaćivati notarsku naknadu za njihovu izradu. Zbog toga što sudije to ne znaju, jer nisu položili javnobeležnički ispit, do danas od uvođenja notarstva nijedan takav ugovor nije sačinjen, ni u jednom sudu u Srbiji.

Ova glupost, da sudiie sastavljaju notarske zapise kod prometa nepokretnosti, proširena je i na sastavljanje ugovora o deobi zajedničke imovine supružnika i vanbračnih partnera , zatim ustupanje i raspodelu imovine za života, sastavljanje ugovora o doživotnom izdržavanju i cena koštanja notarske usluge koja je takođe višestruko skuplja nego ranije, primenjuje se i na ove ugovore. Najodgovorniji za ovakvo stanje u srpskom pravosuđu su po prirodi stvari ministar pravde Nikola Selaković i njegov kolega sa Pravnog fakulteta u Beogradu Dejan Đurđević, koji je, iako nestručan, osmislio takav način uvođenja notarstva u pravni sistem Republike Srbije."

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ALBANCI SA KOSOVA I METOHIJE SE MOGU POHVALITI, DA JOŠ SAMO ČOKOLADICE GSP-A NISU DOBILI….

 

Pre nekoliko dana su Radne grupe Beograda i Prištinskih vlasti postigli dogovor da sporazum o slobodi kretanja bude proširen na beogradski aerodrom "Nikola Tesla" i još nekoliko prelaza. Direktor kancelarije za KiM Marko Đurić, je sa radošću izjavio da je još 2011. godine postignut dogovor o slobodnom kretanju, i da je još tada bila ideja da srpska granična policija građanima sa KiM koji putuju u treće zemlje, izda „privremeni papir“, i kosovski Albanci mogu bez ikakvih problema doći na beogradski aerodrom ili bilo koji granični prelaz prema nekoj susednoj zemlji, i otputovati svojom voljom.

 

 

 

A taj Marko, kao i oficir za vezu Dejan Pavićević, ne rekoše ništa koje su povoljnosti ostvarili za račun Srba koji žive na KIM, kao i na koji način će se rešiti silni problemi prilikom putovanja na KiM i prelaženje administrativne linije, gde je vlastima jedne teritorije, (koja uzgred nije mećunarodno priznata kao država), dozvoljeno da mogu zabrane ulazak našim građanima na teritoriju KiM pod bilo kakvim izgovorom!!??

Bilo bi zanimljivo propratiti postupak naše granične policije u situaciji da se pred njima pojave Tači i Haradinaj, koji čekaju da dobiju „privremeni papir“, kako bi nastavili proputovanje kroz Srbiju, i sa Aerodroma „Nikola Tesla“ avionom odleteli u željenom pravcu!!??

A možda nas narednih meseci iznenadi dogovor, da naš i pregovarački tim kosovskih Albanaca, radi uštede novca, zajednički polete istim avionom sa beogradskog aerodroma….

Prema informacijama iz kosovske štampe, navodi se da su više od 42 hiljade stanovnika Kosova i Metohije, od 2008. do decembra 2013. god, postali nosioci pasoša Srbije, a da su ti podaci odobijeni od MUP Srbije.

Prema tim podacima, skoro svi podnosioci zahteva za dobijanje srpskog pasoša su pripadnici albanske nacionalnosti.

U skladu sa viznom liberalizacijom Srbije sa EU, značajno se povećao broj građana Kosovskih Albanaca, koji su promenili svoje prebivalište i boravište u ličnim dokumentima u Preševu.

Ispred prostorija MUP u Vranju, Nišu , Leskovcu, kao i ispred ambasade u Bernu i konzulatu u Švajcarskoj, i sada se mogu videti dugi redovi u kojima veliki broj Albanaca čeka da preda dokumenta za pasoše Srbije…

V. Nešić, zadužen za kontakte sa medijima ispred Ambasade u Bernu, izjavio je za kosovsku štampu da je više od pet hiljada pasoša Srbije izdato u poslednja tri meseca, i to preko 60% (oko 3000) pripadnicima albanske nacionalnosti sa teritorije Kosova koji žive u Švajcarskoj!!

„A u Vranju, svaki dan oko 150 građana sa teritorije KiM , dolazi u SUP sa zahtevom za lična dokumenta Srbije“, izjavio je Nebojša Ljubičić, načelnik Odeljenja za administraciju Vranjskog SUP-a.

I na kraju potsećamo da danas preko 100 hiljada ljudi albanske nacionalnosti poseduju dokumenta Republike Srbije!!!

Mesta za nova znenađenja, ima….

 

©Geto Srbija

Presheva jonë