NEPREKIDNA PROPAGANDNA IZBORNA KAMPANJA PREDSEDNIKA „VLADE U SRBIJI“

 

U više od sto opštinskih odbora SNS-a ne postoji legitimno izabrano rukovodstvo već se istaknutiji članovi brutalno otimaju o funkcije…Uz to, Vučića su izdali „prijatelji" iz Nemačke i objavljivanjem ultimatuma „ili Kosovo ili Evropska unija" smanjili mu šanse da u kampanji opet parazitira na lažnom patriotizmu.

Da muka bude veća, Vučićevim političko-mafijaškim partnerima iz Crne Gore istekao je rok trajanja. Svaki čovek ima tri dimenzije: visinu, širinu, i dužinu. A koliko je Vučić dugačak? O tome piše Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji blizak Vučićevo saradnik.

 

                       Predrag Popović

 

Na radnom mestu kojim se proslavio, kragujevačkom groblju, Tomislav Nikolić je shvatio značaj mudre izreke „život je kratak". Zato ne gubi vreme. Iako nema stranku, intenzivirao je pregovore o formiranju novog političkog bloka. S većim manevarskim prostorom za političko delovanje, Nikolić namerava da okupi šareno društvo čiji zajednički imenitelj može da bude patriotizam, tvrđi od naprednjačkog i demokratskog, a mekši i Zapadu prihvatljiviji od radikalskog.

Ne odričući se parola o priključenju Evropskoj uniji, Nikolić ima šansu da oživljavanjem priče o odbrani srpskog Kosova i Metohije i uspostavljanja čvršćih političkih i ekonomskih veza s Rusijom bez većih problema privuče značajan broj glasača.

Zbog stranačke infrastrukture i solventnih finansijera, Nikoliću je najpotrebnije partnerstvo s Ivicom Dačićem. Posle svih ličnih uvreda, podmetanja i kompromitujućih kampanja kojima ga je izložio Vučić, Dačiću je jasno da više ne može računati na koaliciju sa SNS-om.

Što je bilo daleko, stiglo je blizu, predsednik SPS-a opet će morati da se bavi politikom. Ako odluči da se u tu neizvesnost upusti bez ozbiljnih saveznika i ako istrpi aferaške kampanje koje ga čekaju, možda će preskočiti cenzus, ali ostaće daleko od onoga što najviše voli – vlasti, moći i para. Dačić je svakakav, samo ne naivan, zna da ga zdrav razum i svi politički rezoni upućuju na saradnju s Nikolićem.

Sličnim motivima rukovodiće se Velimir Ilić i Dragan Marković Palma. Vučić je perfidno skrajnuo Ilića, ostavio ga je u vlasti, ali bez ikakvog uticaja. Usput, gotovo svi ambiciozniji funkcioneri Nove Srbije prešli su u SNS.

Ako ne želi da se vrati u Čačak, Velja Ilić nema mnogo opcija, opstanak na političkoj sceni može da potraži samo u okviru ovog saveza. U sličnoj situaciji nalazi se i Palma. U svoj muzej može da postavi deset voštanih figura Aleksandra Vučića, džabe mu je, više mu nije potreban.

U budućem savezu istaknuto mesto imaće i Bogoljub Karić , koji je najbliže saradnike već smestio kod Nikolića u Predsedništvo. Karić je ulazak u koaliciju sa SNS-om 2010. godine, kako su tvrdili dobro obavešteni izvori, platio s dva miliona evra.

Dobio je poslanička mesta za suprugu Milanku i brata Dragomira, ali ne i ono najvažnije – povlačenje Interpolove poternice i omogućavanje da se u sudskom postupku zbog pljačke „Mobtela" brani sa slobode.

Na primeru Stanka Subotića pokazalo se da Vučić, kad hoće, može da pomogne svojim sponzorima. Kariću neće, drži ga na kratkom povocu i pri tome ga cedi i cedi. Iako je poslovično strpljiv, lider Pokreta „Snaga Srbije" neće beskonačno da trpa pare u Vučićeve džepove bez dna. Uostalom, vođa mu je već nekoliko puta pokazao kako ga tretira.

Od pre godinu dana Dragomir Karić može Vučića da čuje i vidi samo na „Pinku", pošto ni na telefon neće da mu se javi. Karićeva poslovna imperija dobro posluje u Rusiji, Belorusiji i nekim azijskim državama, a deo prihoda, preusmeren s Vučića na Nikolića može da se ispostavi kao dobra politička investicija.

U finansijskom i ideološkom smislu Tomislavu Nikoliću je značajan i Nenad Popović , predsednik Srpske narodne partije. Bivši potpredsednik Koštuničinog DSS-a pokazuje spremnost da se bori za svoje mesto na političkoj sceni, okuplja saradnike, širi stranačku mrežu, ulaže novac i principe koji Srbiju usmeravaju ka Rusiji.

Iako ga logika krupnog kapitala, kao i određene lične osobine, preporučuju za saradnju s Vučićem, na Popovićev izbor tabora kome će se prikloniti bitno će uticati odnos prema Rusiji, a u tome mu je Nikolić neuporedivo prihvatljiviji.

Uz saradnike iz drugih stranaka Tomislav Nikolić može da računa i na veći broj naprednjačkih funkcionera i članova, koji su nezadovoljni svojim statusom i spremni za novi politički početak. Pored njih, novu koaliciju podržaće i brojni lokalni šefovi raznih udruženja građana, koji upravljaju čak i nekim bogatijim opštinama.

Njihovim interesima mnogo je prihvatljivija nagodba s Nikolićem, u kojoj bi zadržali autonomnost i mogućnost da realizuju vlastite političke i poslovne interese nego da se utope u Vučićev kartel.

U toj kombinatorici vredi istaći i ulogu Miroslava Miškovića  , najkrupnijeg tajkuna koji se našao u Vučićevoj nemilosti. Da bi se predstavio kao borac protiv kriminala i korupcije, što mu je bio glavni marketinški trik u prošloj izbornoj kampanji, Vučić je, zloupotrebom policije, tužilaštva i pravosuđa pokrenuo hajku na Miškovića. U svom populističkom maniru, kršeći Ustav i zakone, na 7,5 meseci pritvorio je vlasnika „Delte" i montirao optužnicu s kojom ni Tužilaštvo za organizovani kriminal, ni Specijalni sud ne znaju šta da rade.

Suđenje traje već dve godine, a nije se pomerilo dalje od početka. Tim političkim progonom Vučić je dobio jeftine poene kod lakovernih glasača, ali i iskrenog neprijatelja, sudbinski zainteresovanog za njegovo svrgavanje.

S obzirom na dugotrajnu i korektnu saradnju s Nikolićem, može da se očekuje da Mišković, kao što je finansirao puč u SRS-u, opet odreši kesu. Tomislav Nikolić ne čeka na ozvaničenje svog novog političkog projekta. Na opšte iznenađenje, nedavno je dobio novog i moćnog saveznika – Aleksandra Rodića , vlasnika dnevnih novina „Kurir". Saradnju je inicirao odlazeći američki ambasador Majkl Kirbi, s kojim se Aca Rodić češće viđa nego s tatom Rajom.

Kao što je i ranije nekoliko puta radio, povijajući se kako vetar duva, prestolonaslednik dinastije Rodić se lako i beskrupulozno distancirao od Vučića. Za razliku od svih režimskih medija, koji su skandal s prisluškivanjem Pajtića pratili isključivo u interesu premijera i njegovog kuma, Rodićev „Njuzvik" objavio je tekst Ejni Mejšon, bivše agentice britanske tajne službe MI5  , u kome se razotkrivaju načini na koje tajne službe pakuju afere. Korak dalje „Kurir" je napravio prilikom izveštavanja s proslave sedmog rođendana Srpske napredne stranke.

Na sajtu tog lista, dok su dve televizije s nacionalnom frekvencijom – „Pink" i „Hepi" – direktno prenosile hepening Vučićevog kartela, izveštaj s tog skupa bio je plasiran kao 44. vest, daleko iza prve: „Nađa Golubović polugola plesala u Pinkovim zvezdama".

Promenu uređivačke politike ilustrovao je i intervju s Tomislavom Nikolićem, koji je tada podržao Dačića, požalio se da i njega prisluškuju i montiraju mu razne afere, pohvalio se kontaktima s Angelom Merkel i Barakom Obamom i istakao mogućnost da se opet kandiduje za predsednika Srbije. Nekoliko dana kasnije, Nikolić je podržao Rodića u nameri da postane vlasnik „Politike" i kompanije „Novosti". Pošto se zna da kampanju protiv„Kurira", u Vučićevo ime, vodi Goran Veselinović, očigledno je da su se preklopili Rodićevi i Nikolićevi interesi.

Bez podrške „Kurira", Vučićev medijski monopol biće značajno okrnjen, što će uticati na pad proizvodnje u njegovoj industriji laži i prevara.

Naravno, ni Vučić ne sedi skrštenih ruku. U svođenju računa s „političkim ocem" koristi najprljavija, sebi svojstvena, sredstva. Beskrupulozno kompromituje celu porodicu Nikolić.

Posle optužbi da je kupio fakultetsku diplomu i izrugivanja Tominim izjavama, našao mu je i vanbračnu ćerku koju, navodno, ima sa izvesnom Holanđankom Elizabet Farel. Dragicu predstavlja kao pokondirenu i bahatu domaćicu koja na nezakonit način zgrće pare preko svog humanitarnog fonda.

Za korupciju je osumnjičen i sin Radomir Vučiću za ljubav, kampanju satanizacije porodice Nikolić, gorljivo i brutalno, predvodi zajednički kum i bivši šef, teško oboleli ugledni tviteraš Vojislav Šešelj.

Uz javne prljavštine kojima zatrpava Nikolića, Vučić tajnim podmetanjima pokušava da mu nanese što veću materijalnu i političku štetu. I sam predsednik države u medijima je optuživao izvršnu vlast da sabotira strane investitore koje on dovodi u Srbiju. Rasterivanjem Nikolićevih poslovnih partnera, Vučić pri tome svima na najkonkretniji način pokazuje ko je glavni.

Vreme je pokazalo, Vučić nema sposobnost, znanje i snagu da upravlja društvenim,ekonomskim i političkim procesima. Umesto potrage za ozbiljnim rešenjima nagomilanih problema, premijer stalnom propagandnom izbornom kampanjom, punom megalomanskih obećanja i trivijalnih opravdavanja neuspeha, uzalud pokušava da uveri građane da nema inflacije, cene nisu porasle, nezaposlenih je sve manje, živi se bolje, Vulin je normalan i slične bajke. Režimski mediji mogu beskonačno da emituju saopštenja i izjave lidera Srpske napredne stranke, u tom glibu nema ni traga bilo kakve političke strategije.

Vučić ne samo što nema rešenje za Kosovo, već ne zna ni koji više trik da izvede.

Sve što je uradio, pretvorilo se u katastrofu. Svi njegovi „prijatelji" – Nemačka, Crna Gora, Ujedinjeni Arapski Emirati – u međunarodnim institucijama otvoreno rade u interesu albanske republike Kosova. Ni u odnosu prema Rusiji, koji takođe ima uticaja na domaće glasače, nije se proslavio.

Džabe mu priče o milijardi evra kredita i mnogo moćnim topovima koje će mu dati Vladimir Putin, te laži nisu prošle ni pre dve godine, kad je takođe pominjao milijardu evra ruskog kredita za Železnicu Srbije i nove MIG-ove. Srpske opozicione stranke Vučić je podmitio ili zastrašio.

Na naprednjačku koalicionu deponiju priveo je hordu beznačajnih politikanata, od Pokreta socijalista do blaženopočivšeg Srpskog pokreta obnove. U saradnji s najglupljim liderskim tandemom u novijoj istoriji Srbije, Tadić-Đilas, demolirao je Demokratsku stranku.

I, ne zaustavlja se. Prvom prilikom, pred sledeće izbore, pokušaće da je dokrajči novim raskolom, koji će izazvati pomoću Borka Stefanovića . Plan je jednostavan: Srbiza će podelu inicirati „Programom u 24 tačke", koji je i napisan tako da ne bude prihvatljiv za većinu funkcionera i glasača DS-a.

Sukob će tinjati dok se ne raspiše tender za prodaju „Telekoma". Ljuti levičar Borko organizovaće proteste, tobož u zaštitu državnih interesa, telekomunikacijskih proletera i ostalih socijalnih slojeva. Demokratska stranka, koja je i sama, dok je bila na vlasti, najavljivala prodaju „Telekoma", neće moći da podrži proteste i eto raskola.

S imidžom urbanog Če Gevare u Prada cipelama, Borko će se nametnuti kao vođa nove socijal-demokratske stranke. Za pare, navodno, ne mora da brine. Vučić će ga finansijski podržati preko svog kriminogenog tajkuna…

Pored nekoliko istaknutijih demokrata, uz Borka će se naći pozorišni reditelj Sandokan Mladenović, sociolog Jovo Bakić i još neka nova, politički nekompromitovana, lica. Prepoznatljiva ideološka osnova, sveža energija i podržka režimskih medija trebalo bi da Stefanoviću donese bar 3-5 odsto glasača. Dovoljno i njemu za izborni debi, dovoljno i Vučiću za štetu koja će Demokratsku stranku svesti na granicu cenzusa.

Manipulativnu strategiju Aleksandra Vučića može da poremeti samo formiranje Nikolićevog bloka. Koliko god to strašno izgledalo, s obzirom na biografije političara i tajkuna koji bi trebalo da učestvuju u tom projektu, Tomislavu Nikoliću je zapala obaveza da oživi demokratske procese i suprotstavi se naprednjačkom čudovištu koje je stvorio.

A, to neće biti lak zadatak. Kao i svi ostali diktatori, Vučić će vlast braniti nasiljem. Uostalom, on to i sada, kad je najjači, vredno radi. Kako bi ostvario lične interese, krši Ustav i zakone, državne institucije koristi za progon svih protivnika, montira sudske postupke, preti, hapsi i otima imovinu.

Ako do toga dođe, a male su šanse da ga to mimoiđe, Vučić će na ulične proteste odgovoriti silom. Danas njegovi komunalci terorišu ojađene i osiromašene građane koji se švercuju u gradskom prevozu, sutra će policajci, žandar i vojnici, potpomognuti navijačkim grupama i naprednjačkim kriminalcima da udare na svakoga ko se usudi da organizuje demonstracije.

Ko ne veruje, neka se seti Vučićevih ranijih aktivnosti. Dva poslednja mitinga u čijoj je organizaciji učestvovao završila su se tragedijama. Tokom spaljivanja američke ambasade poginuo je mladi Zoran Vujović, na protestu povodom hapšenja Radovana Karadžića ubijen je Ranko Panić. U borbi za vlast Vučić je dokazao da bez griže savesti može da izaziva prolivanje tuđe krvi. Posle toga, može samo da se zamisli na šta će biti spreman da uradi kad dođe vreme raspleta.

S obzirom da pod kontrolom ima sve državne organe sile, ali i svoje stare drugare iz zemunskog, surčinskog i voždovačkog podzemlja, kao i huligane sa stadiona, Vučiću niko neće moći da se suprotstavi na ulici. I, ne treba. Prvi put, 2000. godine, s vlasti je oteran silom.

Sada bi bio red da ga građani, umesto bagerom, kukom i motikom, najure glasačkim listićima.Kako god bilo, Tomislav Nikolić će politički nadživeti Aleksandra Vučića. Novi politički savez, skrpljen od starih likova, svakako neće predstavljati budućnost Srbije, ali biće dovoljno da zaljulja diktatorov tron i uspori srljanje Srbije u naprednjačku provaliju.

 

©Geto Srbija

mterijal: List protiv mafije

NEMAČKA: EVROPSKE DEMOKRATSKE NEPRAVDE I ISPROBANI RECEPTI ZA OGRANIČAVANJE I SUSPENZIJU DEMOKRATSKIH SLOBODA!!!

 

Zapad se umorio od demokratije. Sve su vidljiviji počeci uvođenja diktature odnarodovanih centara moći. U Nemačkoj tajne službe, tvrde poznavaoci, ubacuju provokatore među mirne demonstrante koji kritikuju liberalni stav vlade prema izbeglicama, kako bi se izazvali incidenti koji će poslužiti kao alibi za ukidanje nekih građanskih prava. Nemačka se panično plaši dolaska novog Hitlera, ali je upravo taj strah gura u zagrljaj neonacista i sličnih čvrstorukaša.

 

        Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

 

Po završetku Drugog svetskog rata svi Nemci su se suočili sa otrežnjujućom činjenicom da su oni bili među najvećim žrtvama Hitlerovog ludila. Firer, koji je na vlast došao pričom kako će nemačku naciju uzdići iz pepela i postaviti je na prvo mesto među nacijama, okončao je u ruševinama Berlina kao jedan od desetina miliona nemačkih leševa.

Da bi se izbegle reprize tog ludila, Savezna Republika Nemačka je posle rata bila jedan od najjačih bastiona demokratije u Evropi. Samo vladavina prava može da spreči vladavinu čvrste ruke, smatrali su posleratni nemački državnici.

Sada je došlo vreme da se sve više intelektualaca ne samo u Nemačkoj, već na celom Zapadu, pita da li je demokratija još uvek održiva.

U noći između 12. i 13. jula 2015. pokazalo se da su „demokratija" i „suverenitet" postali reči bez ikakvog značenja. Te noći je Grčka vlada pristala na sve uslove koje su joj poverioci postavili i faktički se odrekla suvereniteta svoje zemlje i pogazila volju naroda izraženu na demokratski sprovedenom referendumu.

Tim povodom je irski dnevni list Irish Times napisao: "Koja je razlika između mafije i vođstva EU? Mafija vam da ponudu koju ne možete da odbijete. EU vam da ponudu koju ne možete ni da odbijete, a ni da prihvatite bez da sebe ne uništite."

Američka prekomorska teritorija Porto Rico je najzaduženija država na svetu sa dugom od preko 72 milijarde dolara. U njoj 56 odsto dece živi u punoj bedi, a sada je vlast morala da zatvori 100 škola i otpusti osoblje, kako bi uštedela novac da vrati dugove. Planiraju se i nova zatvaranja.

U Etiopiji vladajuća stranka na poslednjim izborima osvojila 100 odsto glasova. Čista demokratija, kao u Severnoj Koreji. Za razliku od pomenute dalekoistočne zemlje, Etiopija je američki saveznik. Zbog toga je Barak Husein Obama prilikom nedavne posete Adis Abebi istakao kako je Etiopija demokratska država?!?

Suočena sa socijalnim tenzijama zbog visoke stope nezaposlenosti, zaduženosti zemlje od preko 120 odsto bruto domaćeg proizvoda i separatističkim tenzijama u mnogim regionima, Španija je odlučila da zaoštri kaznenu politiku kada su u pitanju politički delikti. Tako, na primer, učesnik nedozvoljenih demonstracija može da bude kažnjen novčano do pola miliona dolara ili odgovarajućom kaznom zatvora.

Vladajuća oligarhija na Zapadu uopšte više nema kontakta ni sa realnošću, a ni sa sopstvenim narodom. Britanski list Telegraf nedavno je pisao o jednoj baronesi, članici gornjeg doma parlamenta, koja od kuće do posla prelazi razdaljinu od samo 183 metra, ali uprkos tome uzima paušal za „putne troškove" u visini od oko 430 evra dnevno!?!

Pri tome je i britanski list Daily Mail izračunao da prosečni Britanac, zaposlen u Londonu može godišnje da uštedi oko 7.000 evra, ako bi se iz Londona preselio u iznajmljenu stan u Madridu i odatle svaki dan avionom dolazio na posao!

Kirije su u britanskoj prestonici bukvalno podivljale zahvaljujući poslovnoj orijentaciji na izgradnju luksuznih kuća i apartmana za arapske šeike. Država ulaže još samo u jeftine stanove za socijalne slučajeve, na koje prosečan Londonac nema pravo.

Ni u Nemačkoj nije mnogo bolja situacija. Nedavno su pojedini mediji objavili jednu u tajnosti državnu studiju o načinima jačanja države na uštrb ljudskih prava.

Gerhard Višnjevski je nemački publicista, koji je 1992. na sebe skrenuo pažnju knjigom „Fantom RAF" po kojoj je 2000. snimljen brojno nagrađivani film (između ostalih dobio i Gremi nagradu). Ovaj ekspert za nemačke terorističke organizacije i njihovo funkcionisanje, tvrdi kako tajne službe nameravaju da iskoriste neraspoloženje u narodu protiv azilanata, izazovu eskalaciju nasilja i time državi daju alibi da pooštri zakone kojima se ograničavaju građanske slobode.

U ovoj godini je prijavljeno već 202 napada na azilante, odnosno objekte u kojima oni žive. Ovaj podatak je uznemirio nemačku javnost koja u podsvesti još nosi slike početka Hitlerove strahovlade: sve je počelo napadima na lokale Jevreja, a zatim je buknuo Rajhstag i za tren oka su stigli koncentracioni logori, gasne komore, masovne egzekucije, krematorijumi za ubijene…

Ne, do novog nacističkog terora ne sme da dođe, jedinstvene su sve stranke nemačke političke scene. Ako treba, da bi se to sprečilo daćemo policiji i tajnim službama još šira ovlašćenja. Međutim, statistički podaci o navodno masovnim napadima na strance su manipulisani.

Među preko 200 napada na strance ima samo 22 onih sa elementima nasilja. To jeste 22 napada previše, ali je daleko od zastrašujućeg broja koji je prikazan javnosti.

Višnjevski ukazuje da je 23. jula 2015. list Osnabrücker Zeitung objasnio šta se sve tretira kao napad na strance: „…Napad nije samo namerno postavljanje požara u domu za azilante, već i protesti ispred tih ustanova".

Dakle, mirni demonstranti koji koriste svoje ustavno pravo da javno kritikuju vladinu politiku prema izbeglicama namerno se u statistici kriminalizuju, kako bi se stekao utisak da su stranci životno ugroženi. Pri tome, da sve bude još grotesknije, neki od ovih protesta su upereni protiv, kako demonstranti tvrde, isuviše oštre politike prema izbeglicama.

Sledeći korak je, tvrdi Višnjevski, izjednačavanje kritičara politike otvorenih vrata za izbeglice sa teroristima. Ovaj autor tvrdi i kako su neki od pomenta 22 napada na azilante izveli provokatori ubačeni od strane tajnih službi kako bi se zaoštrili sukobi.

Među oprobane metode spada i huškanje do sada mirnih stranaca u krajevima nemačkih gradova u kojima čine dominantnu većinu. Neke četvrti Berlina, Dizeldorfa, Kelna ili Hamburga su potpuno u rukama turskih migranata. Po pravilu je ovde stopa kriminaliteta čak i nešto ispod saveznog proseka, a posebno je zanemarljiv broj protesta sa elementima nasilja, kao onih koji mogu da se vide na ulicama francuskih gradova.

Sada će to biti izmenjeno, jer će u te krajeve da dolazi sve više ratobornih izbeglica iz ratom zahvaćenih područja, koji će prvo da se sukobe sa dosadašnjim stanovnicima tih krajeva, a zatim će nasilje da se prenese i na ostale stanovnike gradova. Ulični rat nije više isključen.

Ako stranci ne budu dovoljno agresivni da dignu bunu, biće stvorene „desničarske" terorističke grupe po ugledu na NSU, čijoj se preživeloj članici sada sudi, koje će terorisati ne samo strance, već i same Nemce.

Konačno će u stanovništvu prevladati mišljenje kako je prihvatljivo „privremeno" suspendovati neke od ustavom zagarantovanih sloboda kako bi se stalo na put desničarskom terorizmu i nasilnim protestima stranaca. Ovaj recept je već isproban u Sjedinjenim Američkim Državama izmenom zakona posle terorističkog napada od 11. septembra 2001. godine.

Tako će Nemci, konačno, postati žrtve svog opravdanog straha da će se iz nekog novog haosa uzdići novi Hitler. Davanjem širih ovlašćenja policiji i tajnim službama oni modernim nacistima upravo popločavaju put do vlasti.

Sedam decenija posle samoubistva najvećeg germanoubice u istoriji, Nemci su zaboravili recept kojim je sve ovo vreme čuvana demokratija. Izlaz nije ni u kakvoj čvrstoj ruci, niti u većim ovlašćenjima za policiju, izlaz je u razumnoj i razumljivoj politici prema svakom izazovu, pa tako i ovom talasu izbeglica.

Kriminalizacija mirnih demonstranata, kao što su pristalice PEGIDE iz Drezdena, nije nikakvo rešenje. Svako ima pravo da mirno iznosi svoje mišljenje (dok ih mirno iznosi!), a država je dužna da na prvom mestu štiti svoje građane.

Višnjevski u svom tekstu ukazuje da na zgradi parlamenta u Berlinu stoji natpis „Nemačkom narodu", što je u kamen urezani zavet. Vlast koja proizilazi iz odluka donetih u tom zdanju dužna je na prvom mestu da služi nemačkom narodu. U ovom trenutku izgleda kao da vlast služi samoj sebi i onim krugovima koji su je stvorili i finansirali.

Konačno, kao krajnje rešenje i izlaz iz ovakve situacije Višnjevski ukazuje na član 20 stav 4 nemačkog Ustava, koji garantuje građanima pravo na pobunu protiv vlasti koja se okrenula protiv naroda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KO STVARNO UPRAVLJA SRBIJOM?! AMERIČKI PROJEKAT ŠIRENJA DEMOKRATIJE DO UNIŠTAVANJA SVIH TRAGOVA SRBIJE I SRPSKOG NARODA!

 

Ne postoji nijedna evropska država koja je danas više ponižena i opljačkana od Srbije. Voljom grupe zapadnih zemalja, koja je zaslepljena mržnjom prema Rusiji, i Srbija je, kao najbliskija Rusiji, svrstana u one proklete i satanizovane države koje treba uništiti. Ali, za razliku od Rusije, Srbija ima izdajničku i plaćeničku vladu koja je spremna da zgazi i ono malo što je preostalo od ostataka nekada ozbiljne i dobro organizovane države. Vlada SAD je pre više od petnaest godina osmislila likvidaciju Srbije i njenih građana, sprovođenjem "genocida u miru", kako bi bedem prema Rusiji bio što deblji.

 

                 Nikola Vlahović

 

Posledice toga su zastrašujuće: do temelja su uništeni vojska, policija, pravosuđe, školstvo, zdravstvo, ekonomija, kultura…Ne postoji nijedan stub društva koji nije slomljen, zbog nasilja koje SAD sprovodi u Srbiji. To je dovoljan razlog da neka buduća, razumna vlada, momentalno prekine pregovore sa Evropskom unijom i postavi sebi za cilj ulazak u evroazijsku ekonomsku uniju. U suprotnom, od Srbije neće ostati ni kamen na kamenu.

Prošlo je nepunih petnaest godina od kada je David Gompert, stariji direktor za Evropu u Savetu za nacionalnu bezbednost SAD (u vreme Bušove administracije), predoložio strategiju kojom bi Srbiju trebalo jednom zauvek zbrisati sa lica zemlje. Naime, Gompert je tada doslovno rekao (a časopis Foreign policy: „Treba Srbiju da osudimo na karantin, sve dok se virus koji ona nosi ne izbriše"!

Spoljna politika SAD se ne menja ni brzo ni lako, kada to ustanovi kao zacrtanu politiku prema nekoj drugoj državi. Već petnaest godina, Srbija se nalazi u kandžama ovog svetskog porobljivača. U tom periodu, ona je ponižena, opljačkana, izolovana i svedena na nivo niži od obične kolonije. Tačnije rečeno, Srbija više nije ni kolonija, nego državni provizorijum bez ingerencija, kojim upravlja grupa diplomata iz nekoliko zapadnih zemalja na čelu sa ambasadorom SAD-a.

Sistematsko uništavanje svih tragova Srbije kao države i Srba kao naroda, nijednog momenta za poslednjih petnaest godina nije dovedeno u pitanje. Projekat vlade SAD-a da Srbiju ukloni kao državu i pretvori je u "vatrenu liniju", danas živi punom snagom.

Da bi u tome uspela, vlada SAD je učestvovala svim sredstvima u političkim promenama u Srbiji, od oktobra 2000. godine do danas. Okupirala je 15 odsto državne teritorije Srbije (Kosovo i Metohiju), i pokušavala na svaki način da dovede onu političku garnituru na vlast, koja bi potpisala priznavanje albanske separatističke države. To joj nije uspelo ni sa vladom Zorana Đinđića, ni sa vladama Vojislava Koštunice i Borisa Tadića. Tek sa vladom koju predvodi Aleksandar Vučić, taj posao je konačno obavljen.

U međuvremenu, američke marionete koje su se smenjivale u državnim institucijama, uradile su najveći deo posla: potpuno je razoreno biće države-zdravstvo, školstvo, vojska, policija i pravosuđe, a suspendovan je parlamentarizam kao i sve insititucija sistema. Okupator je, privremeno, svu vlast poverio jednom čoveku, jer je lakše jednoga ukloniti, kad za to dođe vreme, nego čitav sistem.

Tom filozofijom se rukovodio i američki Savet za nacionalnu bezbednost koji je još devedesetih godina procenio da Srbiji treba oduzeti atribute države. Taj odnos prema Srbiji nije promenjen do dana današnjeg, a sve govori da će to tako biti sve dok Srbija bude postojala, makar i kao etno-geografska kategorija.

Jedan bivši jugoslovenski diplomata, nedavno je otvoreno rekao da će Srbi uvek biti na meti Zapada, zbog svoje istorijske povezanosti sa Rusijom, pa nas Zapad vidi kao istureni ruski bedem, te da Zapad zna da su sadašnji, ne tako čvrsti odnosi sa Rusijom, samo plod instaliranog marionetskog režima u Srbiji koji takvo stanje održava, ali su na Zapadu takođe svesni da se sve to može u trenu izmeniti – promenom vlasti u Srbiji. Stoga je za Zapad uvek dobro da Srbi budu razjedinjeni i na kolenima, pa se zato prema nama tako i ponašaju.

Ako se samo ove dve činjenice uzmu u obzir, zanemarujući još bar desetak, iskreni i ozbiljan sporazum između Srba i Zapada nije moguće postići. Sreća je što u Srbiji danas postoji prisustvo ruskog ekonomskog i bezbednosnog faktora, inače bi do njenog konačnog komadanja i uništenja već došlo.

 

      Ubijanje duha i odobravanje zaduživanja

 

Sistematsko ubijanje Srbije kao države i svih njenih građana, nije posledica kratkoročnog besa najvećih zapadnih sila, zbog "odbrane demokratije" ili zbog "odbrane Albanaca na Kosovu", nego zbog patološke mržnje prema Rusiji, koju održava tvrdokorni deo političke elite u Americi. One "elite" koja još živi u prošlosti i od prošlosti.

Da bi projekat likvidacija Srbije sasvim uspeo, trebalo je u vazduh dići sve vodeće državne i društvene kompanije, što je za poslednjih petnaest godina besprekorno i urađeno. Ostalo je samo još nekoliko bastiona nekada moćne srpske privrede, poput "Telekoma", "EPS"-a i "Železnica Srbije", ali će i oni uskoro biti rasparčani i rasprodati višestruko ispod cene.

U pozadini divljačke pljačke Srbije, dešavalo se i zatiranje etike, vere, kulture, pismenosti i svega drugog što jedan narod čini narodom, a ne pukim plemenom bez porekla i identiteta. I to je bio deo zločinačkog plana koji je bio zamišljen u glavama članova Saveta za nacionalnu bezbednost SAD, a koji je kasnije "razrađivan na terenu".

Tako je na univerzitetu u Tibingenu (Nemačka), profesor dr Rolf-Diter Kluge, direktor Slavističkog seminara Univerziteta Tibingen, na okruglom stolu, predložio : "…da se srpskoj deci zabrani u školama učenje srpske nacionalne poezije!".

Skoro da je i ovaj "projekat" uspeo, jer je danas, u Srbiji, školska omladina izložena masovnoj promociji najgoreg moralnog otpada. Dva miliona ljudi svakodnevno je izloženo nasilju takozvanih rijaliti šou programa na televizijama, u kojima se afirmišu prostitucija i primitivizam kao model društvenog ponašanja.

Američke obaveštajne službe u Srbiji, za poslednjih petnaest godina, temeljno su obradile sve pukotine i slabe tačke u državi koja je inače već bila narušena iznutra, raspadom ranijeg sistema. Posao im nije bio težak, a bilo je i unutrašnjih pomagača.

Umesto globalne medijske satanizacije Srba i Srbije, koja je već isprobana i donela je rezultate, špijunska "zajednica" SAD, odlučila je da pronađe mehanizam uništavanja Srbije, koji će umesto njih da radi. Tako je rođen projekat svakodnevnog medijskog ponižavanja građana, koji je doveo do masovnog osećaja inferiornosti, kompleksa manje vrednosti, ali i straha i agresije kao reakcije na tu frustraciju. Predlog nemačkog slaviste Klugea, da se srpskoj deci zabrani učenje srpske nacionalne poezije, danas, nakon svega što je učinjeno na ubijanju srpskog naroda i njegovog duha, zvuči skoro naivno.

Dok je ovo planirano sluđivanje trajalo, u Srbiji je odrađena pljačka epohalnih razmera: iz zemlje je izneto više od 100 milijardi dolara, potpuno su uništeni svi proizvodni potencijali, u bescenje je rasprodato najplodnije poljoprivredno zemljište, zatvorene su skoro sve domaće banke, a pod izgovorom "internacionalizacije banaka", zaveden je najstrašniji zelenaški teror koji postoji u civilizovanoj Evropi, i sve to uz odobrenje stranih plaćenika u Vladi Srbije. Sve nacionalne finansijske institucije su ugašene, Narodna banka je stavljena pod kontrolu službenika-najamnika (mahom zaposlenih u Sosiete Generale Banci, Raiffeisen Banci, Erste Banci i slično).

Vlada SAD je još na početku prošle decenije insistirala da Srbija krene u "slobodno zaduživanje", što je i dovelo do toga da i građani, koji su naivno poverovali da je "došla demokratija", počnu da se zadužuju, ne računajući da će ih sustići zelenaška kamata (sakrivena iza raznih fraza i nerazumljivih tačaka u ugovorima) i da će ući u dužničko ropstvo iz koga se nikada neće izvući. Posledice su vidljive: danas Srbija zajedno sa svojim građanima duguje više od 50 milijardi evra.

 

      "Čestitanje" kredita

 

Posledice američke torture tu se ne završavaju, jer zločinačke ambicije ovog porobljivača imaju u vidu i slamanje duha i širenje masovnih strahova. Stalnim otpuštanjima i smanjivanjem broja radnih mesta, rad je u Srbiji obezvređen i sveden na robovanje. Usled mizernih zarada, većina građana (skoro 70 odsto) živi ispod granice siromaštva.

Na sceni su i aktivnosti krupnog zapadnog multinacionalnog kapitala, tačnije, dolari bez pokrića i federalnih rezervi SAD, mada Srbija nije država od ekonomskog interesa za SAD, ali je za njih strateški na veoma važnom položaju. Jer, Srbi su za širenje NATO smetnja i ta smetnja mora da se ukloni. Zato se prešlo na tihu likvidaciju, kroz ekonomske ucene, pritiske i slamanje.

Nekadašnja ideja Saveta za nacionalnu bezbednost i dalje važi: treba naći načina da Srbe kao naciju treba učiniti nemoćnom, da polako nestaje, smanjuje se, da radno sposobni u najboljim godinama i najobrazovaniji deo nje emigrira, da se deo nje pretopi u neku drugu naciju, a da ostali deo ostane slabo plaćeni rob bez države i bez sećanja na tome gde pripada.

Zločinački umovi u Vladi SAD, ne vide Srbiju kao suverenu državu u kojoj će se razvijati neko naprednije društveno ekonomsko uređenje, koje bi svakom pojedincu omogućilo pravo na život, pravo na besplatno obrazovanje, pravo na rad i pravo na dostojanstvenu starost. Naprotiv, zločinci iz Vašingtona Srbiju vide kao kontinentalnu rupu, u koju će ubacivati sve što im padne na pamet: od nuklearnog otpada do genetski modifikovane hrane.

Kao vrhunac, Vlada SAD Srbiju stavlja "na liniji vatre", kako su to nedavno američki potpredsednik Bajden i državni sekretar Keri rekli, govoreći o sukobu sa Rusijom.

Umesto da Vlada Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova odmah zatraže objašnjenje od ambasade SAD, u kakvu to "vatru" Amerika hoće da baci Srbiju i da li misli da će Srbija ikada ratovati protiv Rusije, građanima je Vučić "čestitao" novi kredit od MMF-a, u visinu od milijardu evra, uprkos tome što je ovo zemlja sa najvećim javnim dugom u Evropi, od skoro 71 odsto bruto domaćeg proizvoda!

Mada je svako zaduživanje preko 45 odsto bruto društvenog proizvoda protiv zakona, Vučić je, očigledno, odlučio da gurne Srbiju u ambis iz koga se ni ova ni neke naredne generacije neće izvući. Prema izričitoj volji MMF-a, Srbija će uskoro morati da plaća akcize na struju.

Naravno, tu nije kraj masovnoj pljački građana, jer kad bude EPS prodat, u delovima, tek tada sledi udar na građane. Skoro pet milijardi evra godišnje ostvare strane telekomunikacione kompanije u Srbiji. Od toga i narod i država nemaju ništa. Rasprodajom "Telekoma", nestaće još jedan ozbiljan deo prihoda koji idu u budžet.

Upadljivo, SAD nemaju nijednu bitnu investiciju u Srbiji, a najveći deo novca koji je usmeren u Srbiju, u poslednjih petnaest godina, otišao je na troškove za održavanje kriminalnih režima, lažnih opozicija i nevladinih organizacija kojima je jedini posao klevetanje Srbije i svega što je srpsko.

 

      Planirano zatiranje

 

Američki projekat o "genocidu u miru", gde će živi da zavide mrtvima, na samom pragu svog ostvarenja. Većina današnjeg stanovništva neće preživeti epohu planiranog ekonomskog ubijanja Srbije, i neće dočekati neku bolju budućnost.

Po svemu sudeći, najbolje se već desilo, ali je sve manje onih koji pamte ta vremena. Zlo koje je zakucalo pred svačijim vratima, zaledilo je i dušu i mozgove već ojađenih i na smrt preplašenih ljudi. To je i bio cilj svih srpskih zlotvora-da se jedan radan, sposoban i ponosan narod, sa velikom istorijom i velikim duhovnim nasleđem, pretvori u polusvet bez identiteta.

Od 2002. godine do danas, zbog stope smrtnosti, Srbija je smanjena za 311.139 svojih građana! Uzgred, treba znati i to da je prosečna starost stanovnika Srbije 42,2 godine, a u pojedinim selima u istočnoj i južnoj Srbiji i preko 50 godina.

Ovakvim tempom odumiranja, Srbija će do 2030. godine imati oko šest miliona stanovnika, od kojih će skoro dve trećine živeti u Beogradu, Nišu i Novom Sadu.

Najveći broj sela van Vojvodine i doline Morave biće napušten. Nezaposlenost više neće biti problem, jer će radno sposobno stanovništvo biti svedeno na minimum. Zdravstveni i socijalni fondovi da dožive kolaps, jer će biti gotovo dvostruko više starih nego mladih koji rade i stvaraju. Srbija ima čak 1.458 naselja u kojima godinama nije rođeno nijedno dete. U poslednjih deset godina u inostranstvo je otišlo skoro pola miliona ljudi koji su na vrhuncu reproduktivne zrelosti.

O tome kako će likvidirati Srbe, Ruse i druge pravoslavne slovene, razmišljao je i bivši direktor CIA Alen Dals (koji je na toj funkciji bio od 1953 do 1961 godine). Njegova "strategija" duboko je zacrtana i u današnju američku politiku prema Srbiji.

Naime, Dals je tada u svom "elaboratu" rekao i ovo:

"…Stavićemo ih u bespomoćan položaj, ismevati se sa njima…Mi ćemo rušiti duhovne vrednosti, vulgarizovati i uništavati osnove narodne moralnosti. Na takav način ćemo rasklimati pokoljenje za pokoljenjem, lovićemo ljude u detinjstvu i mladalačkom dobu, uvek ćemo glavnu stavku da bacamo na omladinu, demoralisati, razvraćati i obeščaćivati je. Napravićemo od njih cinike, vulgarne ljude, kosmopolite. Eto, tako ćemo mi to da uradimo… Malo po malo, mi ćemo odigrati grandioznu po svom obimu tragediju pogibije svih pravoslavnih Slovena, i konačno, nepovratno ćemo ugasiti njihovu nacionalnu svest. Književnost, bioskop i pozorište će proslavljati najniža ljudska osećanja.

Mi ćemo na svaki način podržavati one koji budu usađivali u čovekov razum kult seksa, nasilja, sadizma i izdaje – jednom rečju svake nemoralnosti. U upravljanju državom, mi ćemo izazivati haos i nered.

Neprimetno, no aktivno i postojano, pomagati despotizam činovnika, korupciju i neprincipijelnost. Čestitost i pravednost biće ismevani, nikome neće biti nužni i biće smatrani ostatkom prošlosti. Grubosti i naglost, laž i obmana, pijanstvo, narkomanija, izdajništvo, šovinizam i neprijateljstvo prema narodima – sve ćemo to kultivisati u svest ljudi…".

U ovoj Dalsovoj zločinačkoj ideji, danas je lako prepoznati sve što se dešava u Srbiji: od najvulgarnijih medijskih ponižavanja nacije, pa sve do beskrupulozne pljačke, izdajničkih vlada i izgubljene omladine.

Dvanaesti je čas da se spašava ono što još može da se spasi. Ali, ta akcija ne može da se obavi bez temeljnog obračuna sa klikom na vlasti i sa celokupnom kriminalnom elitom koja je stekla imetak pljačkajući narod i državu. Srbija mora da se odredi i prema politici Zapada koja podržava njeno sistematsko ubijanje, a koje može da se sažme u jednoj jedinoj rečenici koju je 14. maja 1992. godine izgovorio ondašnji ministar spoljnih poslova Nemačke, Klaus Kinkel: "Srbiju moramo baciti na kolena!".

Da ne bi bilo zabune, to isto, samo "umivenim" rečnikom, danas govore svi zvanični predstavnici SAD i Evropske unije. Vuk je možda promenio dlaku, ali ćud sigurno nije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POLITIKA ZATIRANJA SRBA: KLEČANJE PRED EVROPSKIM PRAGOVIMA I VUČIĆEVA PONIŽAVAJUĆA MISIJA

 

Tokom svoje novije istorije, Srbija je u očima Zapada uvek bila „Mala Rusija“. Ta dogma o „malim Rusima“ prerasla je u opaku mržnju, projektovanu kroz antirusku politiku. Umesto da se sada, na početku novog veka, prikloni svojoj pravoslavnoj braći i svemoćnoj Rusiji, koja je nesumnjiva globalna supersila, Srbija se, zahvaljujući izdajničkoj politici Aleksandra Vučića i njegove podivljale vlasti, uhvatila za tanak konopac koji mu je dobačen sa Zapada. Nada se da će se popeti uz njega do vrha. Njemu slični davljenici iz otpisanih zemalja su se vešali još na putu do gubilišta. Ali, on hoće nešto drugo. Da obesi i narod i državu da vise umesto njega. Na šta liči Srbija pod Vučićem i dokle će to trajati?

                       Nikola Vlahović

 

Ministar spoljnih poslova Srbije i predsedavajući OEBS-a, Ivica Dačić ovih dana je bez imalo uvijanja otvoreno upozorio građane da Evropska unija ne želi da primi Srbiju u ovu zajednicu država i naroda, te da je to razlog zbog koga se pred njom stalno postavljaju novi uslovi.

Dačić tvrdi da bi, čak i u slučaju da Srbija pod pritiskom prizna samoproglašenu Republiku Kosovo, tek tada na površinu isplivali novi zahtevi. I tako, sve dok ova zemlja ne bude izbrisana sa gepolitičke mape, a njen narod sa spiska postojećih evropskih naroda…

Umesto da ovo dramatično upozorenje shvati na pravi način, jedna mala, ali ozbiljno bolesna družina, na čelu sa predsednikom Vlade Srbije Aleksandrom Vučićem, svakodnevno se kune u „posvećenost evropskim integracija„, ponavljajući tu odvratnu frazu do iznemoglosti.

Ali, osim Dačića, i svi najvažniji emisari iz Brisela, redovno šalju diskretne (a, neki od njih i vrlo otvorene) signale, da Evropska unija, ustvari, ne želi Srbiju kao članicu svoje zajednice.

Podsećanja radi, treba reći da je nemačka kancelarka Angela Merkel, koja je sa gnušanjem primila ulazak Hrvatske u Evropsku uniju, još pre dve godine rekla da je to poslednja država koja ulazi u članstvo i da novih proširenja više neće biti.

Vučića i njegovu poremećenu družinu to nije omelo, pa su nastavili da beznadežno kleče pre evropskim pragovima. Spremi su da daju sve samo da ih neko pohvali i da kaže kako su „dobri momci“.

Nedavno je Visoka predstavnica za spoljnu i bezbednosnu politiku EU, Federika Mogerini, naterala Vučića da sa njom održi kratki „sastanak“ u jednom od hodnika u sedištu ove organizacije u Briselu.

Za svakoga bi to bilo ponižavajuće, i kap koja preliva čašu, ali ne i za Vučića. Jer, dok zemlja tone u najgoru bedu, njegova „evropska misija“ mora da traje, mada je svakome jasno da je reč o misiji jednog ludaka, a ne o realnoj potrebi EU da vidi Srbiju u svojim redovima. Na kraju, legitimno je pravo i Evropske unije da sama odlučuje ko će biti u njenom članstvu.

Za samo tri godine njegove vladavine, srpska sela, u kojima je još uvek bilo stanovnika, jednostavnu su ostala pusta. U Zaječaru je, na primer, prošle godine rođeno oko 400 beba, ali je zato u istom periodu umrlo 950 ljudi. Ovim tempom, za samo nekoliko godina, grad će biti prepolovljen!

Zaječar je uzet samo kao primer grada u kome vlada Srpska napredna stranka i gde je čak i porodiljama ukinut dodatak za prvo, drugo i treće dete. Slično je u svim sredinama u unutrašnjosti Srbije, gde su na vlast došli Vučićevi „vizionari“. Njegova vlada je rekla šta misli o „beloj kugi“ u Srbiji, pa je za poslednje tri godine, dva puta povećala PDV na opremu za novorođenčad!

Zbog svega toga, ko god može, odlazi u inostranstvo, bežeći od sigurne propasti koja je svakim danom sve izvesnija. Jer, posla nema, a gladi ima. Sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanjem, samo u prošloj, 2014. godini, izbrisano je skoro hiljadu osoba koje su umrle čekajući na posao! Prethodnih dve godine, sa spiska onih koji traže posao, brisano je preko 700 ljudi koji su dočekali smrt, ali ne i radno mesto.

Vučićeva vlada skoro svakodnevno donosi nesreću i smrt najslabijim i najsiromašnijim građanima, „merama štednje“ koje su duboko antiljudske i anticivilizacijske.

Ovaj poremećeni čovek hoće i glavni grad Beograd, evropsku prestonicu na ušću dve međunarodne reke, da pretvori u islamski kalifat i bazu neke buduće evropske Al kaide, izgradnjom orijentalnih kula i džamija. Ali, o tome je u Srbiji zabranjeno pričati, jer je reč o Vučićevim „prijateljima“ iz Emirata.

Upućeni tvrde da kandidati za predsednika SAD-a, po svemu sudeći, neće u svojim predizbornim nastupima pominjati borbu protiv Islamske države niti islamski terorizam, jer je većima tih pokreta finansirana od strane njihovog saveznika Saudijske Arabije, koja je već decenijama, centar svetskog zla i izvoznik islamskog fašizma.

U takvim okolnostima, mučno je gledati i slušatu Vučićevu ministarku Jadranku Joksimović, kako beznadežno ponavlja: „…Evo, samo što nismu ušlu u EU“. Jer, ako postoji režim kome je Evropa okrenula leđa, to je ovaj Vučićev.

Američka administracija smislila je i ideju da dovede ratnog zločinca Hašima Tačija u Beograd. Ako ga Vučić primi, biće to samo još jedan dokaz da je on obični američki otirač za noge. Ako ga ne primi, nego inscenira njegovo hapšenje (nakon čega bi usledila diplomatsko-obaveštajna akcija njegovog oslobađanja), onda bi to bila javna predstava njegove nemoći. U oba slučaja, to će ubrzati njegov kraj.

U slučaju da Tači ipak ne dođe u Beograd, Vučić će to da iskoristi kao „pobedu pravne države“. Bilo kako bilo, Vučić van Srbije pregovara sa ovim ratnim zločincem, potpisuje sa njim međunarodne sporazume i planira „zajedničku budućnost na Balkanu„.

Tužilac za ratne zločine, istovremeno tvrdi da je Tači „nedostupan našim organima„! To je prava slika Vučića-tiranina: on je podvojena ličnost i ima jednu sliku pred sobom, a drugu u sebi! Ali, šta je sa Srbijom i kako će i da li će ona preživeti ovo ludilo?

Po svemu sudeći, poslednje dane ove 2015. godine, Srbija će dočekati sa najvećim budžetskim deficitom od osam odsto bruto društvenog proizvoda (BDP) i javnim dugom koji će do kraja godine dostići čak 70 odsto BDP.

Ukratko, dok je Vučićev režim širio lažne informacije o ulasku u Evropsku uniju, Srbija se našla u bankrotu. Razlog je vrlo jasan: samo za dotacije „Galenici“ i Železari u Smederevu, godišnje je iz budžeta plaćano i do 100 miliona evra. Ali, budžet Srbije od prosečno osam milijardi evra, za Vučića ne znači ništa. Rasipa gde ne treba, i otima gde stigne.

Udario je na milion i po građana, koji nose ceo teret ovog društva i na njihove plate. Udario je na penzionere koje je javno slagao u predizbornoj kampanji rekavši da su penzije „svetinja u koju niko ne sme da dira“.

Budžet Srbije dodatno opterećuju godišnje subvencije od 600 miliona evra godišnje za 161 državno preduzeće, koje je trebalo da bude prodato (za dobre pare) ili sačuvano, i to još pre deset i više godina.

Ali, zahvaljujući Vučićevoj ludačkoj ideji da ih proda budzašto ili čak pokloni, raznim „prijateljima“, stranačkim preduzetnicima, tajkunima i mešetarima bez imena i prezimena, posledice danas trpe građani Srbije. Njemu je važnije da sprovede masakr nad celom Srbijom, da poveća poreze, da nametne nova smanjenja plata i smanjenje subvencija, da ukine pomoć najsiromašnijima, porodiljama, deci, nemoćnim i starim licima. Politika zatiranja Srba ide u korak sa otimanjem najplodnije zemlje, oranica, razaranjem čitavih gradova, uništenjem ili pljačkom svih prirodnih resursa…

Više od pola radno sposobnog stanovništva u Srbiji danas nema nikakav posao. Zato je početkom ove godine, Timoti Eš, glavni analitičar Standard banke za tržišta u razvoju (Srbiju i dalje tako tretiraju), izjavio je za AFP da Vlada Srbije „previše očekuje„, da je nerealna i da će pravi bankrot da nastupi onda kad Vučić bude zatražio od investitora da daju pozajmice državi, a oni ga odbiju.

Timoti Eš pominje i prosečnu platu od 350 evra, zbog čega je većina građana Srbije spremna samo da izađe na ulicu. Pre toga, zaključuje EŠ, Srbija će da doživi finansijski slom. Njegova prognoza govori da bi to moglo da se desi najdalje do kraja godine.

Neko je sa razlogom današnju Srbiju nazvao metafizičkom farsom. Jasno je i zašto: Vučić vrlo dobro zna da će smanjivanje plata i penzija imati nulti efekat. Udar na njih je bio „vaspitne“ prirode! Da ih opljačka, da pokaže moć i da utera strah!

Ipak, da bi došao do velikog novca, mora da proda Telekom Srbije, udeo u Elektroprivredi Srbije, Aerodromu, Državnoj lutriji, RTB Boru…Ukoliko ne bude uskoro smaknut sa vlasti, Vučiću neće trebati mnogo vremena da sahrani sve što je ikada bilo u vlasništvu Republike Srbije. To nije mali posao, ali nije ni on mala štetočina.

Srbija je za samo tri godine Vučićeve vladavine postala najveća evropska deponija najgoreg prehrambenog otpada, pre svega mesa i mesnih prerađevina, koji se u zemljama EU tretiraju kao neupotrebljivi za ljudsku ishranu.

U Vučićevoj Srbiji, to meso se uvozi kao prvoklasni proizvod i prodaje po najskupljim cenama. Mafija koja se bavi ubiranjem profita od uvoza, istovremeno određuje i ko će biti državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede i koji će se „evropski“ zakoni protiv interesa srpskih poljoprivrednika i stočara doneti.

Nijedan ugovor (poput onog sa „Etihadom“) koji je Vučićeva vlada potpisala sa strancima, do sada nije javno objavljen. Javnosti nisu poznate ni obaveze Srbije, subvencije, plate menadžmenta, imovina, podela dobiti, posrednici, advokatske naknade…

Poznato je samo to da je Vučić nekoga doveo u Srbiju i dao mu na upravljanje srpsku imovinu. Da li je u pitanju, poljoprivredni kombinat, železara, avio-kompanija ili nešto drugo, to je sve prodato, predato ili poklonjeno, daleko od očiju građana koji su tu imovinu decenijama sticali svojim radom.

Osim što krije, za Srbiju očigledno višestruko štetne ugovore, samozvani vođa pokušava da sakrije i činjenicu da do današnjeg dana nisu prebrojane ni sve žrtve prošlogodišnje katastrofalne poplave.

Krije i prave razloge pada vojnog helikoptera u martu ove godine. Krije Vučić i istinu o kompaniji Tonija Blera koja mu „savetuje“ ministre i Vladu, iza koje stoji, ustvari, transnacionalna investiciona banka JP Morgan (jedna od najodgovornijih za kreaciju svetske ekonomske krize).

Krije Vučić i to da „suvereni fond Abu-Dabija“ ima strategiju da uvede islamski kapital u Evropsku uniju preko Srbije (i zato, između ostalog, Srbija nikad neće postati članica EU!).

Jedno, ipak, ne može da sakrije, a to je strah! Strah od gadnog zadaha prošlosti koja ga prati i strah od neizvesne budućnosti.

Pontije Pilat je makar ulagao sve napore da spasi Isusa Hrista. Gubernatori zapadnih sila u Srbiji, Amerike i Evropske unije, Majkl Kirbi i Majkl Devenport, ne čine ništa da spasu građane Srbije… Oni javno hvale Vučića, a privatno ga se gade i zgražavaju.

 

 

      A 1. Od gvožđare do Mi 6

Aleksandar Vučić voli da putuje, o državnom trošku, i da se promoviše. Vučić je tako 27. oktobra prošle godine održao predavanje u Londonu. Pred punim amfiteatrom Londonske škole ekonomije premijer je održao govor na temu „Pogled u budućnost – Srbija i Zapadni Balkan u Evropskoj uniji„.

On je na početku podsetio prisutne kako je radio u gvožđarskoj prodavnici u Londonu kod jednog Indijca za dve funte na dan. „Vi ste u boljoj poziciji“, rekao je on okupljenima.

Tokom obraćanja studentima, srpski premijer je istakao da zajedno moramo ponovo da izgradimo region kao mesto u kome vlada sloboda i napreduje otvoreno društvo, saopštila je Kancelarija Vlade Srbije za saradnju s medijima. „Ali za mene najveći izazov u regionu nije političkog već ekonomskog karaktera, zato što su ekonomske teškoće te koje bacaju mračnu senku na naša stremljenja“, naglasio je Vučić.

„Svakog dana menjam sam sebe, napredujem. Mi nismo idealni, ali pokušavamo da Srbiju učinimo boljim mestom„, rekao je Vučić. Srpski premijer je rekao da je Srbija posvećena evrointegracijama, ali da neće nikoga moliti. „Nikoga nećemo moliti da nas primi. Sprovešćemo reforme kako bi smo zaslužili članstvo“, istakao je Vučić.

On je izjavio da niko nije nedodirljiv i da se niko neće bogatiti na račun države. U prvom redu, u sredini za predavanje Vučića na LSE – Veton Suroi.

Nakon uvodnog dela, prisutni su postavljali pitanja premijeru Srbije. Vučić je upitan za cenzuru u medijima rekao da u Srbiji nema cenzure i da je njega lako napasti zbog njegove prošlosti.

„Čujem ozbiljne optužbe za koje ne postoje dokazi„, rekao je on.

Na pitanje kakvi su odnosi Srbije i Albanije, Vučić je izjavio da su ti odnosi dobri, a da je incident na utakmici Srbija-Albanija izazvan bespilotnom letelicom sa zastavom.

„Čak je i UEFA odlučila da Srbiji dodeli tri boda, jer je incident izazvala zastava„, rekao je Vučić. On smatra da treba da Srbija i Albanija treba da se usredsrede na povezivanja u ekonomskom smislu, a da se manje govori o ranijim odnosima dve zemlje.

Kao dokaz pomirenja Srbije i Albanije, naveo je ponovno uspostavljanje leta Beograd-Tirana. Predavanje na Londonskoj školi ekonomije je trajalo oko sat vremena. Vučić je boravio u dvodnevnoj poseti Velikoj Britaniji, tokom koje je imao i susrete sa predstavnicima britanskih kompanija zainteresovanih za ulaganje u Srbiju i učestvovati na Ekonomskom samitu.

Vučić će se sastao i sa britanskim ministrom spoljnih poslova Filipom Hamondom i gradonačelnikom Londona Borisom Džonsonom. Ipak, domaćine je iznenadila želja premijera Srbije da se sretne sa novim direktorom britanske obaveštajne službe MI 6 Alexom Jangerom, koji je bio izabran na ovu funkciju, ali je, zvanično, tek za tri dana i stao na čelo ove službe, jer je njegov prethodnik Sojer podneo ostavku, zbog skandala koje je objavio američki obavštajac Snouden.

Bez presedana je da se premijer jedne države sastaje tajno sa direktorom obaveštajne službe domaćina!

Ambasador Srbije u Londonu, Ognjen Pribićević, imao je zadatak da vozilom ambasade odveze Vučića na traženi sastanak. Vozač službenog vozila ambasade je, međutim, zalutao u gradu, mada je imao ukucanu adresu i maršrutu puta, što je razbesnelo Velikog Vođu. Smatrao je da vozač sabotira njegovu želju da bude u društvu gospodina Jangera.

Sa ovog sastanka nije izdato nikakvo saopštenje. Očigledno je i domaćinima bilo neugodno da ispunjavaju želje srpskog premijera.

Urednik Redakcije je tim povodom uputio pismo srpskom ambasadoru Pribićeviću, tražeći odgovor na pitanje da li je i on prisustvovao tom razgovoru, i da li je gospodin Vučić sa sobom nosio diskete sa narezanim podacima (kao da MI 6 ne zna više od sumanutog Vučića, svog doušnika). Pretpostavljate da nismo dobili zvanično objašnjenje od gospodina Pribićevića.

On voli da se igra špijuna. Tako je Aleksandar Vučić najavio da je Aleksa Žunić.

 

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

STEČAJ PREDUZEĆA U NIŠU KAO VID RAZDUŽIVANJA DRŽAVE!!!

 

U stečaj odlazi veliki broj preduzeća u Nišu. Između ostalih i „MIN Holding" i „MIN Vagonka", kao i većina preduzeća iz sastava niške „Elektro-industrije": „Elektronske cevi", „Sastavni delovi", „Aparati za domaćinstvo", „Industrijska elektronika", „TV tehnika", „EI Spin", „Čegar", „Komponente", „Računari", „EI Komerc" i „EI Beokom". U Nišu već hiljade građana nemaju od čega da žive, a uskoro će im se pridružiti i radnici preduzeća koje je država nedavno gurnula u stečaj. Sa druge strane, pojedine funkcionere Srpske napredne stranke u ovom gradu brine samo šta će novinari o njima da napišu.

 

                          M. Hadžić

 

Još sredinom januara poslovodstvo niške fabrike „MIN Lokomotiva" iz poslovnog kompleksa „MIN Holding" slavodobitno su objavili vest da su ugovorili posao vredan pet miliona evra sa Železnicom Makedonije. Prema rečima Slavka Raičevića, direktora preduzeća, posao je dobijen tek pošto je Republika Srbija dala garanciju na 100.000 evra, a Ministarstvo privrede na još 240.000 evra.

Početkom februara sve je iznenadila vest da je „MIN Lokomotiva" u grupi preduzeća iz niškog kraja koja idu u stečaj. Preduzeće, osnovano kao „Železnička radionica" još 1884. godine, bilo je jednom već neuspešno privatizovano, a danas zapošljava 240 radnika.

Još uvek nije poznato zbog čega je posle izdavanja garancija na ukupno 340.000 evra Vlada odustala od posla vrednog pet miliona evra ili je isti namenjen nekom drugom preduzeću čiji su vlasnici bliži džepovima republičkih funkcionera?

Nekadašnji značajni industrijski basen Srbije, Niš će uskoro ostati potpuno bez preduzeća, a radnici će živeti samo od obećanja vlasti da će uskoro biti bolje.

Naime, u stečaj odlaze „MIN Holding" i „MIN Vagonka", kao i većina preduzeća iz sastava niške „Elektro-industrije": „Elektronske cevi", „Sastavni delovi", „Aparati za domaćinstvo", „Industrijska elektronika", „TV tehnika", „EI Spin", „Čegar", „Komponente", „Računari", „EI Komerc" i „EI Beokom".

Ali, za razliku od hiljada svojih sugrađana, funkcioner Srpske napredne stranke, Nenad Stanković ne mora da brine za svoju budućnost niti da li će njegova porodica imati za hleb.

Trenutno je zamenik predsednika Skupštine grada Niša, kao i zamenik direktora JKP Direkcije za javni prevoz Niša. Kao zamenik direktora mesečno zarađuje 100.000 dinara, dok kao zamenik predsednika Skupštine navodno ne zarađuje ništa.

Da li su ovi podaci, koje je objavila Agencija za borbu protiv korupcije, tačni ne može sa sigurnošću da se kaže. Stanković je od 2010. godine bio i pomoćnik predsednika Opštine Svrljig, ali ta funkcija nije prijavljena Agenciji.

Predsednica Opštine Jelena Trifunović (Ujedinjena seljačka stranka) saopštila je kako je, navodno, 15. decembra smenila svog pomoćnika. Javnosti, međutim, nije želela da saopšti razloge za smenu, kao ni koliko je Stanković zarađivao dok je bio na položaju.

Koliko još plaćenih ili neplaćenih funkcija Stanković ima? Očigledno je on još jedan od onih naprednjaka koji izigravaju zakon i svoju obavezu da Agenciji za borbu protiv korupcije prijave svu imovinu, sve prihode i sve funkcije.

Iako ne poštuje zakon, Stanković, bar do sada nije bio siledžija, ali to jeste sin Milijane Marinković, koja je na izborima 2012. godine bila na trećem mestu lokalne liste Srpske napredne stranke, kao najbolje pozicionirana žena, a danas je odbornica u Skupštini Leskovca.

Njen sin Miodrag Marinković je 30. decembra 2014. Draganu Marinkoviću, dopisniku jednog niškog elektronskog medija, preko Fejsbuka uputio poruku: „…takvi ste vi nepismeni novinarčići koji se pozivate da dobijete status službenog lica. Dao bih ti ja metak, govno posrano nepismeno!"

Reagujući na ovo, Dragan i njegova redakcija su se obratili Osnovnom javnom tužilaštvu u Leskovcu koji je prvo pogrešno kvalifikovalo delo, a zatim odustalo od podizanja optužnice pod izgovorom da, navodno, ne postoji krivično delo?! Po mišljenju tužilaštva, pretnja ubistvom nije krivično delo ili to nije krivično delo kada to učini visoki funkcioner SNS-a ili njegov najbliži srodnik.

Zabrinuta majka i bahata funkcionerka, Milijana Marinković, odmah je ustala u zaštitu i sina i tužioca, pa je rekla kako je Miodragova poruka jedan nesporazum, jer on nije znao da se obraća novinaru. Tako ispada da pretnje odbornička SNS upućene običnim građanima, koji nisu novinari, nisu kažnjive. Zabrinjavajuće je u kakvoj zemlji živimo i kakve ličnosti poremećene psihe je vode.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŽELEZARA SMEDEREVO: PUNJENJE RUPE BEZ DNA I PRODAJA KAO DOBRO IZREŽIRANA FARSA

 

Belosvetski mešetari se koriste logikom – „zašto nešto jeftino kupiti, ako možeš isto to besplatno da dobiješ". Železara u Smederevu neće biti prodata nikome, jer niko nije ozbiljno ni hteo da je kupi, već poklonjena potpunom poslovnom anonimcu, koga režimski mediji pokušavaju da predstave kao velikog svetskog trgovca gvožđem i čelikom. Radi se, u stvari, o čoveku koji ima registrovanu firmu za pružanje usluga masaže i sanitarno-keramičarske radove, ali najviše iskustva poseduje u trgovini nekretninama.

 

                          Igor Milanović

 

Smederevska železara nikako da bude prodata, kao da je ukleta. Još dok su trajali poslednji pregovori sa američkom kompanijom Esmark premijer Aleksandar Vučić je u javnosti nagovestio kako ima plan B, za slučaj neuspeha privatizacije. Na početku tendera, međutim, Vučić je više puta ponovio kako je upravo ta američka kompanija njegov favorit. Šta se desilo u međuvremenu?

Cela navodna prodaja je dobro izrežirana farsa kojom je javnost trebalo da bude ubeđena kako Vlada Srbije čini sve što može da reši problem Železare, dok se iza kulisa odvija jedna od najvećih prevara u srpskoj istoriji.

Anonimni, ali dobro obavešteni izvori iz Vlade poslednjih dana medije zatrpavaju informacijama o „planu B", odnosno o dovođenju tima menadžera iz inostranstva, koji bi Železaru trebalo da postave na zdrave noge. Radi se o jednom glavnom menadžeru sa 12 pomoćnika, od kojih će svaki biti zadužen za posebnu oblast.

Kao jedini konkretni kandidat za poziciju glavnog menadžera spominje se Peter Kamaras, vlasnik i direktor slovačkog preduzeća Pikaro s.r.o. prijavljenog na adresi Bellova 3, 04001 Košice (Češka republika).

Ova vest je, moguće, novost za slabo obaveštenu srpsku javnost, ali se Kamaras kao buduća važna ličnost u Železari već oko dva meseca spominje na stručnim forumima na internetu. Očigledno je da je dogovor već pao.

Kako bi javnost ubedili u to da je u poslovnom svetu gotovo nepoznati slovački biznismen idealno rešenje za Železaru, anonimni vladini izvori tvrde da je Pikaro planirao da zajedno sa Esmarkom preuzme smederevsku čeličanu.

Po tim izvorima Pikaro je trebalo da vodi nabavku sirovina, pa kada je odustao od posla sa Esmarkom, srpska Vlada je, navodno, tražila dodatne garancije od Amerikanaca, plašeći se da će oni Železaru preuzeti samo da bi potrošili zalihe sirovina vredne oko 170 miliona evra, i da će zatim napustiti Srbiju. Po tome ispada da Vlada ne veruje Esmarku, ali veruje Pikarou.

Pikaro je osnovan 13. septembra 2006. godine u Košicama, u ulici koja se nalazi u susedstvu dela grada slikovitog naziva „Džungla". Osnivački kapital je iznosio 6.639 evra, a preduzeće je u 2014. ostvarilo promet od oko 70.000 evra i zapošljava četiri radnika (poređenja radi: Železara koju Karamas treba da vodi ima 5.191 radnika?!).

O Peteru Kamarasu se veoma malo zna, jer se od fotoreportera i novinara krije kao da se radi o istaknutom članu mafije. Daleko je poznatiji njegov sin Juraj Kamaras, jedan od najvećih slovačkih tajkuna, koji je svojevremeno bio zainteresovan za posao sa zrenjaninskom Jugoremedijom.

Na jednoj od platforni za igranje pokera putem interneta nalazi se fotografija izvesnog Petera Kamarasa iz Slovačke, ali ne može sa sigurnošću da se kaže da je upravo on čovek koji će preuzeti Železaru. Za Petera Kamarasa, vlasnika Pikaroa, zna se da je ranije bio strastveni kockar i da naziv kompanije nije izveden iz skraćenica njegovog imena i prezimena (u tom slučaju bi se zvala Pekaro), već od „pik" i „karo", što su dva znaka u kartama.

Pikaro je registrovan za čitav niz delatnosti (između ostalog i za sanitarno-keramičke radove i masažu?!), ali ne i za trgovinu čelikom ili rudom gvožđa. U međunarodnim razmerama nije ni poznato da je Pikaro ikada na veliko trgovao pomenutim metalima, a i skroman obrt od samo 70.000 evra u prošloj godini pokazuje da se radi o malom preduzeću, a ne o velikom svetskom igraču. Zanimljivo je da je i rubrika „reference" na zvaničnoj prezentaciji kompanije na internetu potpuno prazna.

Da je Pikaro zanemarljivo mala firma vidi se i po tome što se hvali kako je unesrećenima u poplavama u Obrenovcu donirao samo 281,5 evra.

Pikaro je, međutim, na prvom mestu registrovan za drugu delatnost, koja je bila presudna za izbor njegovog direktora za kandidata da vodi Železaru, a to je: trgovina nekretninama. Ovo preduzeće ne može da se nađe na listi svetskih ili slovačkih značajnih trgovaca rudom gvožđa ili proizvoda od čelika, ali se zato nalazi na listama slovačkih posrednika u prodaji nekretnina.

Sada sve postaje mnogo jasnije.

Cela priča oko navodne kupovine Železare od strane Esmarka je izmišljena da bi se javnost pripremila da Železara neće biti prodata, već poklonjena potpunom anonimusu, koji je za ovu potrebu medijski uzdignut u rang velikog svetskog trgovca rudom gvožđa. U stvari, Železara će od strane novog menadžmenta biti prodata deo po deo, i to ne kao preduzeće, već kao zemljište i zgrade.

Novac zarađen na taj način, kao i preradom i prodajom postojećih rezervi, ali i novac (preko 150 miliona evra) koji se nalazi na računima Železare za različite namene (isplata plata, održavanje proizvodnje i slično) biće kasnije opran putem fiktivnih ugovora sa fantomskim firmama i preusmeren u džepove domaćih političara i stranih mešetara.

Izgleda da Smederevo kao magnet privlači belosvetske prevarante kalibra Comico Oil, koji od kapitala imaju samo tašnu i mašnu, i od tuđe imovine prave stotine miliona, ali samo za sebe. U slučaju Železare, čak je i svojevremena prodaja ovog giganta Ju-Es Stilu u odnosu na sadašnje muljanje predstavljala prvorazredni poslovni potez, iako se zna kolika je šteta time bila naneta budžetu Srbije. Sada će šteta biti još daleko veća.

 

     A 1. Rupa za odliv para iz budžeta

Jedan od komentara u medijima povodom ostanka Železare Smederevo na državnim jaslama je glasio: „Nema smisla uzimati ljudima plate i penzije, a finansirati Železaru koja nema šanse. Prodaješ Telekom, industriju 21 veka, i onda te pare ulažeš u industriju 17. veka, a još nemaš ni metaloprerađivačku industriju!?".

Postoje i komentari da je najjeftinije svakom radniku dati po 50.000 evra i pustiti ga da pokrene sopstveni posao, a Železaru sravniti sa zemljom i tu podići voćnjake.

Arcelor Mittal, kompanija iz poslovnog carstva indijskog milijardera Lakšmija Mitala, ima proizvodne kapacitete za 119 miliona tona čelika, a godišnje proizvodi 92 miliona tona, što iznosi šest odsto svetske proizvodnje.

Smederevska železara ima projektovani kapacitet od 2,2 miliona tona, a trenutno proizvodi oko 600.000 tona čelika godišnje. Iz ovoga se vidi da Železara Smederevo nije interesantna velikim investitorima, pogotovo što je tehnologija koju koristi zastarela. Tu ni novi menadžment (čak i da dođu pošteni i sposobni) ne može puno da pomogne. Smederevska železara će ostati rupa bez dna u koju se odliva novac iz budžeta Srbije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NEŠTO NE VALJA: INTERESI FARMAKOMAFIJE I POTREBA OBAVEZNE ZAŠTITE OD HEMIJSKOG GENOCIDA!!!

 

Sanitarne inspekcije opštine Šabac, pretnjom "zakonskim sankcijama" više od mesec dana zastrašuju roditelje koji ne žele da vakcinišu svoje dete. Mada Zakona o zaštiti pacijenata i Ustav, kao najviši zakonskog akt Republike Srbije, dozvoljavaju roditeljima da sami izaberu šta je najbolje za njihovo dete po pitanju zdravstvene zaštite, opštinske vlasti u Šapcu im prete najoštrijim kaznama. Ovakav "princip" primenjuje se selektivno. Važi za Srbe, ali ne važi za Rome. Tim povodom, Udruženje građana "Zdrava Srbija" – Šabac, uputila je pismo Redakciji koje objavljujemo bez skraćenja.

 

 

 

Pred kraj 2014. godine na teritoriji opštine Šabac, pokrenuta je od strane nadležne sanitarne inspekcije u dogovoru sa Opštom bolnicom u Šapcu, akcija da se roditelji primoraju na nešto što ne moraju i ne smeju da prihvate.

Putem pismenog upozorenja, traži se od onih roditelja, koji su potpisali kod izabranog pedijatra da neće da vakcinišu svoju decu, da moraju da to urade ili će snositi "zakonske" sankcije.

Pri tome se Sanitarna inspekcija poziva samo na Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, a namerno prelaze preko Zakona o zaštiti pacijenata ili najvišeg zakonskog akta Ustava Republike Srbije, koji dozvoljavaju roditeljima da sami izaberu šta je najbolje za njihovo dete po pitanju zdravstvene zaštite i da niko ne može da vrši ogled nad našom decom.

Ono što posebno izaziva opravdanu sumnju u namere onih koji nas teraju da vakcinišemo našu decu, što nijedan lekar-pedijatar neće da potpiše da vakcinisanjem deteta nećete ugroziti njegovo zdravlje, normalan razvoj ili čak život. Treba se zapitati što nas teraju na nešto, u čiju ispravnost ni sami ne veruju!

Više je nego zabrinjavajuće, da ti isti pedijatri, ispunjavajući naredbe svojih nadređenih koji su u direktnoj sprezi sa farmako-mafijom, prisiljavaju nas da damo našoj deci vakcine, a da oni i ne znaju njihov pravi sastav.

Dokazano je da vakcinama dobijamo privremenu, a ne trajnu zaštitu od bolesti kao što su male boginje ili zauške, i koju ogromna većina dece preleži bez posledica i tako stekne prirodnim putem imunitet.

Kao posledica tih istih vakcina, dobijaju se bolesti kao što su rak, leukemija, koji danas poprimaju epidemijske razmere. Stvarni cilj vakcina nije zaštita od zaraznih bolesti kako nas ubeđuju, već takozvana kontrola ljudske populacije, odnosno smanjenje broja ljudi ili depopulacija.

To je priznao i jedan od glavnih promotera vakcinisanja Bili Gejts, koji je javno rekao da imaju odlične rezultate sa smanjenjem ljudske populacije vakcinisanjem, zahvaljujući vakcinama populacija ljudi smanjiće za 10-15 posto.

Vlast koja po svaku cenu hoće da Srbiju uvede u EU, koja teži da svoje zakone uskladi sa onima koji su u EU, neće da to čini po pitanju vakcina, jer u većini zemalja koje pripadaju EU (Nemačka, Francuska, Velika Britanija, Irska, Holandija, Španija, Belgija…) vakcinisanje nije obavezno.

Veoma je zanimljivo, a što opet pokazuje licemerje nadležnih službi u Šapcu, a tako je stanje najverovatnije i u ostalim delovima Srbije, primoravanje na vakcinu važi samo za Srbe, dok za pripadnike "etničkih manjina" to ne važi, prevashodno misleći na pripadnike romske populacije. Naravno, oni ili ne dobijaju pozive za vakcinisanje ili ih na to niko ne primorava.

Posle velikog broja afera sa raznim vakcinama (protiv ptičijeg, svinjskog, sezonskog gripa…), kada sve više naučnika, doktora i raznih stručnjaka iz oblasti medicine i farmacije koji imaju hrabrosti i savesti upozoravaju na štetnost vakcina; kada su sve primetnije pogubne posledice vakcina po decu i odrasle; kada postoje čvrsti i jasni dokazi da vakcine izazivaju autoimune bolesti (autizam, multipleksklerozu, Gilijan-Bareov sindrom, Parkinsova bolest…); roditelji su dužni da zaštite svoju decu od hemijskog geonocida u vidu vakcina koji vrši svetska farmako mafija preko Ministarstva zdravlja Srbije.

Roditelji koji odbiju da im deca budu podvrgnuta eksperimentu u vidu vakcine, čime koriste samo svoja zakonska Ustavom Repubilke Srbije zagarantovana prava i slobode odlučivanja, ne rade protiv države, kako to govore birokrate bez savesti iz državne uprave, već rade u interesu ove države.

Srpskom narodu koji nestaje, potrebno je zdravo pokoljenje, a ne uništeno hemijskim genocidom u vidu vakcina, koje će samo ubrzati njegov nestanak. Zbog toga treba se suprostaviti prisilnom vakcinisanju, kao i pokušajima vlastodržaca da se menja Ustav i donošenju zakona kojima će u potpunosti legalizovati hemijsko oružje za kontrolu broja stanovnika, zvano vakcina.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SAŠA MIRKOVIĆ NEZAMENJIV, A U BUDŽETU ZAJEČARA, PARA ZA ONO OD ČEGA SE ŽIVI, NEMA!!!

 

Ni najveći pesimisti u Zaječaru nisu mogli da zamisle šta će ih zadesiti nakon što ih jeAleksandar Vučić „usrećio" Sašom Mirkovićem, estradnim menadžeom koji je u ovom gradu uspostavio hijerarhiju vlasti kakva ne postoji u pravnom sistemu Srbije. Ta vlast brine samo o sebi, a one koji se sa njim ne slažu progoni pretnjama, ucenama, krivičnim prijavama, otkazima pa čak i kršenjem elementarnih ljudskih prava. Zaječar je, ipak, počeo da se budi, pa Mirkoviću i njegovim pionima, skupljenim s koca i konopca, postaje sve teskobnije…

 

             Vuksan Cerović

 

– Mirkoviću, lopove. Mirkoviću, lopove! – orilo se iz par stotina grla nezadovoljnih Zaječaraca, koji su 11. decembra uveče protestvovali ispred zgrade Skupštine grada Zaječara, baš u trenutku kada su odbornici po hitnom postupku (od 76 sednica koliko je Mirković do sada zakazao samo dve su bile redovne) diskutovali i glasali o budžetu za 2015. godinu.

Odmah posle te sednice održana je ekspresno još jedna, na kojoj je na osnovu nepotpisanog „Zahteva radnika" razrešen dužnosti Miljan Gogić, upravnik zaječarskog Pozorišta „Zoran Radmilović", inače sin Dragana Gogića, odbornika koji je Mirkoviću otkazao poslušnost.

Nekoliko dana kasnije protest je ponovljen i tada su izneti zahtevi koji, pojednostavljeno rečeno glase: da Saša Mirković, predsednik Skupštine i Velimir Ognjenović formalni gradonačelnik Zaječara podnesu ostavke, da Budžetska inspekcija Ministarstva finansija izvrši kontrolu trošenja budžeta Zaječara u 2013. i 2014. godini, da se raskine štetni ugovor FK Timok i Timočke televizije i radija, da se raskine štetni ugovor o zakupu poslovnih prostorija od strane iste medijske kuće, objave podaci o broju i kvalifikacijama „stručnjaka" koje je Mirković doveo iz Beograda, Bora i drugih gradova, građanima saopšti za koje su namene trošene pare iz budžetskog fonda za zaštitu životne sredine u 2013. i 2014. godini i koji su ekološki problemi u tom periodu rešeni, koliko je građane koštala Mirkovićeva vožnja privatnim automobilom za koju se računi plaćaju platnom karticom grada Zaječara… Već su najavljena nova okupljanja, pa će ova zima u Zaječaru biti sasvim sigurno vruća, bez obzira na metereološke prilike.

 

      Buncanje o razvoju

 

Prema ciframa koje stoje u izuzetno nepreglednoj Odluci o budžetu, zaječarska vlast će u narednoj godini raspolagati sa 2.439.733.993,00 dinara, uključujući i sredstva kredita od 146.272.177,00 dinara.

Obzirom da je za devet meseci ove godine raspolagala sa manje od 42 odsto te sume, teško je poverovati da će sredstva u budžetu u 2015. godini prekoračiti iznos od dve milijarde, što znači da je osnovni finansijski dokument poprilično prenaduvan.

Toga su, očigledno je, svesni i naredbodavci falš matematike, koji su posle sednice požurili da kažu kako je budžet „razvojni", mada u njemu razvoja nema ni u tragovima. Uostalom, to najbolje potvrđuju sledeći podaci: za podršku postojećoj privredi planirana su mikroskopska sredstva (550.000 dinara), za podsticanje preduzetništva 3.000.000, za samozapošljavanje 1.200.000 dinara, za podsticanje poljoprivrede 10.000.000 i tako redom. Jednostavno rečeno, za ono od čega se živi u budžetu neće biti para pa se priča o razvoju svodi na puko buncanje.

Nije mnogo povoljnija situacija ni kada je reč o komunalnoj izgradnji. Na spisku koji je datu okviru Odluke o budžetu mahom su projekti i objekti čiji je završetak bio planiran za ovu godinu (rekonstrukcija Ulice Nikole Pašića, most preko Crnog Timoka, uređenje starog zaječarskog groblja, izgradnja kanalizacije sa učešćem građana, rekonstrukcija Sokobanjske ulice…).

Ti objekti će progutati više od polovine planiranih para za komunalnu izgradnju.

Među pomenutim projektima, dva su pravi biseri. Najpre rekonstrukcija Ulice Nikole Pašića. Do sada je napravljen kružni tok (kružić tokić ili petoparac kako ga zovu Zaječarci), koji je početkom septembra, uz hvalospeve lokalnoj vlasti, svečano otvorila Zorana Mihajlović, podpredsednica Vlade i ministar za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu. Ovih dana, nakon inspekcijskog nadzora, ispalo da je taj objekat zapravo divlja gradnja, jer je izgrađen suprotno odredbama Generalnog urbanističkog plana, kojim je na tom prostoru predviđena pešačko trgovačka zona.

Lokacijska dozvola je poništena, pa ispada da je ministarka, svesno ili nesvesno, svojim prisustvom podržala urbanističko nasilje, kojim je Zaječaru naneta trajna šteta.

Drugi biser je uređenje starog gradskog groblja. Taj projekat je započet nizom nezakonitosti u JKP „Kraljevica", koja je sada u stečaju (kada je raspisana javna nabavka nisu bila obezbeđena sredstva, ugovor vredan 47,7 miliona dinara je potpisalo neovlašćeno lice itd).

Ugovor je preuzeo grad Zaječar, rok je odmah sa 90 produžen na 120 dana, ali je već sasvim jasno da će A.D. „Put", jedini ponuđač i izvođač radova znatno premašiti i taj rok. Budžetom za 2015. godinu predviđeni su dodatni radovi u iznosu od 30 miliona dinara!? Pojedini ljudi od struke kažu da ne bi bilo loše da se neko stručan pozabavi stvarnom cenom koštanja radova.

Zaječar će, ulaganjem oko 80 miliona dinara na starom groblju dobiti 500 – 1000 grobnih mesta, što je dovoljno za godinu dana, a u međuvremenu novo gradsko groblje na Malom Stupnju, gde je već sahranjeno oko 700 Zaječaraca, liči na pravo ruglo.

Opelo pokojnicima se služi u kapeli na starom groblju, a onda se organizovano, ili kako se ko snađe, voze međunarodnim putem do groblja na Molom Stupnju na kome, čim padne kiša, trebaju bezmalo ribarske čizme.

Mnogi Zaječarci, koji još nisu zaboravili da koriste zdrav razum, postavljaju opravdano pitanje da li vlast Saše Mirkovića od starog groblja pravi „turističku atrakciju" na račun groblja koje će se koristiti u narednim decenijama. Nije malo ni onih koji sumnjaju da se iza ulaganja tolikog novca u staro groblje kriju neke prljave rabote.

 

      Silom sačuvana većina

 

Iako je tokom prošle i početkom ove godine Skupština grada udarnički i sve po hitnom postupku radila i za 15 meseci nanizala čak 74 sednice (u proseku pet mesečno), jesenas je privremeno prikočila. Dogodilo se to nakon što je Izvršni odbor SNS iz te stranke isključio Sašu Mirkovića, jer se oglušio o izričit zahtev Glavnog odbora da nijedan član te stranke ne može imati dve funkcije.

Ta vest je obradovala mnoge Zaječarce, koji su olako zaključili da je samovolji i svevlasti Saše Mirkovića i njegovih piona koji su unazadili Zaječar i gurnuli ga u bedu i beznađe, došao kraj.

Ispostavilo se da nije baš tako, jer je odluka o isključenju iz stranke zalutala u magli na Čestobrodici, a ispalo je da ni zahtev Glavnog odbora nije bio baš toliko izričit koliko zvučao.

Uz podršku pomenute Zorane Mihajlović, koja je svojski dezinformisala javnost poričući nadležnost Izvršnog odbora da isključi nekoga ko je član Glavnog odbora SNS, mada u Statutu stranke ta nadležnost postoji, a verovatno i još nekih visokih funkcionera SNS, Mirkoviću na pamet ne pada da podnese ostavku na mesto predsednika Skupštine grada Zaječara ili poslanika u Skupštini Srbije.

Umesto toga krenuo je u žestoku kampanju protiv Tomislava Nikolića, predsednika Srbije, koga je bez pardona nazvao prevarantom, i njegovog sina Radomira Nikolića, predsednika Izvršnog odbora, što nedvosmisleno upućuje na zaključak da unutar vladajuće stranke postoje podele, u kojima je Mirković sitan, ali koristan igrač. Koliko koristan i da li će mu se ta uloga isplatiti budućnost će pokazati.

Politička, ili bolje reći politikantska boranija, sastavljena od preletača iz URS-a i u javnim preduzećima, ustanovama pa čak i u Gradskoj upravi uhljebljenih PRS-ovaca, koju je oko sebe okupio Saša Mirković, kada je svoj PRS preobukao u uniformu SNS i tako došao u priliku da sa funkcijom predsednika Skupština postane sva vlast u Zaječaru, bila je ozbiljno pokolebana vešću o njegovom smenjivanju, pa čak 40 dana sednica nije sazivana.

U tom periodu desile su se brojne politički mutne radnje. Mirkovićeva vlast, koja je udarnički zapošljavala odbornike, njihove supruge i članove familije, vešto je iskoristila te obeležene karte, nekima usput pripretila gubljenjem radnih mesta i većina je opet stabilizovana. Jedino je ostalo nejasno da li je sada u Zaječaru na vlasti SNS ili grupa građana „Pokrenimo Zaječar".

Da bi sve to izgledalo makar formalno čisto, zaječarski vlastodršci su se setili odavno zaboravljenog Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u lokalnoj samoupravi. Ali, umesto kriterijuma koji su tim Zakonom predviđeni, iz sistematizacija ustanova brisana su radna mesta po naređenju Velimira Ognjenovića, izvršitelja volje svemoćnog Saše Mirkovića. Čak je i potpisnik ovih redova dobio primamljivu ponudu ako prestane da se u „Tabloidu" bavi Mirkovićevom vladavinom. Pošto ponuda nije prihvaćena ceh je platio njegov sin, čije je radno mesto u Centru za kulturu i turizam CEKIT ekspresno ukinuto.

Protiv odbornika Dragana Gogića, koji je odbio da klekne ispred gospodara, podneta je krivična prijava zbog navodnog podsticanja gradonačelnika Velimira Ognjenovića da mu iz kase grada da 7.000 evra, mada Gogić kategorično tvrdi da je pozajmicu, koju nije dobio, tražio privatno od Saše Mirkovića, a on ga uputio na gradonačelnika.

Protiv Miljana Gogića, koji je ekspresno smenjen sa funkcije upravnika Pozorišta „Zoran Radmilović", na osnovu nepotpisanog „zahteva radnika" i bez predloga Upravnog odbora, podneta je prijava „zbog krivičnog dela u vezi sa javnim nabavkama…" prilikom rekonstrukcije i adaptacije zgrade pomenute ustanove kulture, mada Gogić junior tvrdi da je adaptacija plaćena znatno manje nego što je planirano, da je posao dobiila firma koja je dala najnižu ponudu i da Uprava za javne nabavke nije imala nikakvih primedbi. U Zaječaru smo čuli priču iz više izvora da je problem nastao zbog toga što posao nije dobio izvođač po volji lokalne vlasti.

Bilo kako bilo Mirković je povratio za trenutak poljuljanu vlast, pa još može da se o trošku Zaječaraca, koliko mu je god volja, „službeno" vozika navodno sopstvenim automobilom marke Mercedes Benz tip S 350, koji uopšte nije njegovo vozilo, nego je vlasništvo firme NBG LIZING DOO, Beograd, dato na korišćenje privrednom društvu Orbita rent a car DOO, Bulevar Mihajla Pupina 181, Novi Beograd.

Pošto u rešenju broj 114-47, od 20. 6. 2014. godine, koje je potpisao sada pokojni Tomislav Pavlović, načelnik Gradske uprave Zaječar, doslovno piše: „Predsedniku Skupštine grada Zaječara Saši Mirkoviću, odobrava se korišćenje sopstvenog automobila Mercedes reg. BG-808-WĆ, radi obavljanja službenog posla predsednika Skupštine i narodnog poslanika Skupštine Srbije", ispada da je Mirković navedeno rešenje dobio na prevaru. I ne samo to.

U Uredbi o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika doslovno piše: „Ako zbog hitnosti, odnosno potreba službenog posla državni službenik ili nameštenik ne može koristiti ni prevoz u javnom saobraćaju ni službeno vozilo, on, po pismenom odobrenju ovlašćenog lica (u kome su navedeni razlozi hitnosti, odnosno potreba službenog posla), može koristiti sopstveni automobil."

Mirković "sopstveni" automobil koristi stalno, a u Gradskoj upravi kažu da gorivo plaćeno karticom za gorivo EKO Serbia AD, koja je vlasništvo grada i nosi broj registracije vozila, ne pravda na osnovu putnih naloga. Kako ga pravda mogli bi da se raspitaju nadležni. Izgleda da ima mnogo ozbiljnijih kandidata za krivične prijave od Gogića.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VRŠILAC DUŽNOSTI „ŠEFA MAFIJE“ IGRA ULOGU KOORDINATORA U MINISTARSTVU PRAVDE

 

Velimir Vidić ima titulu „koordinator za zatvore", koja mu odlično stoji, jer on i jeste za zatvor, ali kao osuđenik. Pod njegovim nadzorom i u njegovoj organizaciji srpski budžet je opljačkan za milione evra, a u svemu mu pomažu članovi njegove porodice koje je lično zaposlio na ključnim mestima. Sve dosadašnje pokušaje da se sprovede istraga o ovim krađama Vidić je zaustavio, jer se na njegovom platnom spisku nalaze i ministar pravde Nikola Selaković i direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Milan Stevović.

 

              Igor Milanović

 

U biografiji Velimira Vidića, koordinatora za zatvore u Ministarstvu pravde, piše da je završio Višu trenersku školu, do 1999. godine bio je upravnik Okružnog zatvora u Peći i da je odatle pobegao tokom NATO agresije u centralnu Srbiju, gde ubrzo dospeva na mesto upravnika Okružnog zatvora u Padinskoj Skeli.

Kao upravnik ovog zatvora Vidić je pokazao svoje drugo lice, jer se do tada smatralo da je častan čovek. Puštao je da osuđena lica budu maltretirana, a da zaposleni hranu namenjenu osuđenicima nose u svoje privatne prodavnice i tamo je prodaju. Posle toga 2008. godine Vidić postaje upravnik KPZ Zabela.

Već u junu mesecu 2010. godine, Vidić se, iako u međuvremenu penzionisan, pojavljuje kao specijalni savetnik ministarke pravde Snežane Malović, a kasnije postaje i koordinator u ministarstvu, u to vreme još po ugovoru o delu. Radno mesto "koordinatora" do tada nije postojalo, a izmišljeno je specijalno za Vidića. Tako je pored penzije od stotinak hiljada dinara, on mesečno prihodovao još najmanje 200 hiljada za posao koordinacije i specijalnog savetovanja.

Internim dopisom Ministarstva pravde od 31. decembra 2012. broj 7-00-81/2012-03 potpisanog od strane direktora Uprave za izvršenje krivičnih sankcija (UIKS) Milana Stevovića i upućenog Milanu Mrakoviću iz istog ministarstva, potvrđeno je da dotadašnji penzioner Velimir Vidić primljen u stalni radni odnos u Ministarstvu pravde!

Velimir Vidić nije zaboravio ni članove svoje najuže porodice, pa tako 30. maja 2011. lično potpisuje rešenje broj 112-01-197/1/2011-03 kojim svoju suprugu Mirunu Vidić postavlja na do tada nepostojeće radno mesto u Centralnom zatvoru u Beogradu. Za potrebe zaposlenja Velimir izmišlja i biografiju svoje supruge u kojoj navodi kako je ona, navodno, do tada bila zaposlena u KPZ Istok.

Ovaj zatvor je 1999. izmešten sa Kosova i Metohije, a osuđenici i zaposleni su raspoređeni po ostalim zatvorima u Srbiji. Zaposleni iz KPZ Istoka ne sećaju se da su ikada pre agresije NATO-a i izmeštanja zatvora na poslu videli Mirunu, niti da je ona ikada formalno bila zaposlena u toj ustanovi.

Velimirova i Mirunina ćerka Maja Vidić je završila Fakultet za sport i fizičko vaspitanje u Leposaviću, ali joj to nije smetalo da se odmah posle diplomiranja zaposli u Ministarstvu pravde, i to čak kao savetnik direktora UIKS-a za bezbednost zatvora?! Njen posao je, u stvari, da "pegla" brljotine koje naprave članovi kriminalne grupe koju je oko sebe okupio njen otac. U Ministarstvu pravde je zaposlen i Velimirov sin.

Koliko je Maja Vidić sposobna za funkciju koju obavlja, pokazuje i jedna njena inspekcija KPZ Zabele, gde je pokazujući na velike mašine za pranje posteljine pitala šta je to. Pošto je dobila odgovor iznenađeno je prokomentarisala kako je bila ubeđena da su to agregati ili rashladni uređaji za obližnju kuhinju.

Ovako strateški raspoređeni članovi porodice Vidić lako i brzo dolaze na čelo takozvanog „Kosovskog klana" u Ministarstvu pravde, za koji se smatra da faktički upravlja svim srpskim zatvorima. Klanu pripadaju bivši radnici zatvora na Kosmetu, koji su posle NATO okupacije južne srpske pokrajine prešli na rad u zatvore u Centralnoj Srbiji i Vojvodini.

Vidić je najvažniji kadrovnik u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, i bez njegovog aminovanja niko ne može da bude zaposlen ili premešten na drugu dužnost. Tako se jedno vreme govorilo da će zapovednik straže u KPZ Zabeli Goran Nenadović biti prebačen u neki od zatvora u unutrašnjosti kako bi bio bliže porodici. Nakon što je Nenadović prešao u SNS i za potrebe ove stranke organizovao paravojne formacije u Braničevskom okrugu, Vidić je odlučio da ga ostavi na radu u najvećem zatvoru na Balkanu.

Nenadović je najvažnija veza između Vidića i stražara u KPZ Zabela koji žele da plate kako bi bili prebačeni u Specijalno odeljenje ovog zatvora u kome borave osuđeni za organizovani kriminal, a gde su plate daleko više nego u ostatku zatvora. Za ove premeštaje zaposleni su dužni da plate i do nekoliko hiljada evra. Deo tih para odlazi Vidiću, a deo zadržavaju Nenadović i saradnici.

Nenadovićev zamenik je Janko Stanišić, koji se ponadao da će postati zapovednik straže i dobiti veći procenat od mita koji plaćaju stražari. Pošto od Nenadovićevog odlaska nije bilo ništa između njega i ambicioznog zamenika je buknuo rat.

Ulje na vatru u ovom sukobu doliva načelnik Istražnog zatvora u Požarevcu Željko Matijević. Istražni zatvor pripada Kazneno popravnom zavodu u Zabeli, a Matijević očekuje da će posle odlaska ili zapovednika Nenadovića ili njegovog zamenika Stanišića on postati novi zamenik zapovednika i tako dobijati procenat od para koje iz Zabele odlaze Vidiću.

Matijević je prethodno radio u vojsci, zatim je bio zapovednik u zatvoru u Smederevu, odakle dolazi u KPZ Zabelu, posle toga prelazi na rad u Ženski zatvor u Požarevcu, vraća se u Zabelu i na kraju u jesen 2012. dolazi u Istražni zatvor.

Sa svih navedenih radnih mesta on je otpuštan ili mu je sugerisano da da otkaz kako ne bi bio krivično gonjen. Uprkos tome, a zahvaljujući svom prijateljstvu sa Vidićem, kojim se otvoreno hvali, Matijević je čak napredovao u službi.

Kao načelnik Istražnog zatvora Matijević svoje potčinjene vređa, psuje i maltretira, otvoreno im preti svojim drugom Vidićem i tera ih da jedni protiv drugih pišu prijave. I od osuđenika traži da izmišljaju prijave protiv zaposlenih koji mu nisu po volji, a zauzvrat im daje povoljniji tretman.

U Srbiji u svakom trenutku ima 10.000 lica lišenih slobode, a za izdtžavanje svake od tih osoba iz budžeta izdvaja po 1.500 dinara dnevno, što iznosi ukupno 15 miliona dinara dnevno, odnosno 450 miliona dinara mesečno.

Osim udela iz ove sume Vidić i njegova klika uzimaju i procenat od velikih građevinskih radova koji se dodeljuju samo odabranim preduzećima. Trik koji se ovde koristi je veoma jednostavan i papirološki je sve pokriveno.

Građevinska firma koja je angažovana za izgradnju ili renoviranje nekog zatvora za radnike uzima osuđenike kojima uprava zatvora kao nagradu daje pojačanu ishranu (dodatnu konzervu paštete ili mesnog nareska) i odobrenje za nagradne posete i pakete od porodice.

Izvođač radova, međutim, Upravi za izvršenje krivičnih sankcija fakturiše kao da su sve vreme radili kvalifikovani radnici koji dobijaju visoke dnevnice. Tako zarađen novac se deli među učesnicima, a deo obavezno mora da dobije i Vidić koji im zauzvrat obezbeđuje zaštitu u samom Ministarstvu pravde.

Vidića uopšte ne interesuje kakvo je stanje u srpskim zatvorima. Njemu je samo bitno da on i njegova porodica zarade dovoljno para i da se o njihovim marifetlucima ne priča.

Posle serije članaka u Tabloidu o stanju u najvećem srpskom zatvoru, Vidić je 8. septembra 2010. posetio KPZ Zabelu i naredio straži da ispita ko od osuđenih lica medijima dostavlja informacije. Sa lanca pušteni i krvožedni Vidićevi jurišnici posle toga su besomučno prebili dvadesetak osuđenika koje su na ispitivanje izvodili i usred noći. Istraga o ovome je stopirana sa vrha Ministarstva pravde.

Na mesto upravnika Specijalnog zatvora za osuđenike sa visokim kaznama u Padinskoj Skeli, Vidić postavlja Milana Pavlovića koji je ranije bio upravnik KPZ Sremska Mitrovica.

Nekoliko meseci je Pavlović bio paralelno i upravnik KPZ-a u Sremskoj Mitrovici i novosagrađenog zatvora u Padinskoj Skeli, nazvanog „Nova Skela". Pošto je došao na udar zaštitnika građana za lica lišena slobode Miloša Jankovića, zbog neljudskih uslova koji su vladali u KPZ Sremska Mitrovica, a bio je pominjan i u nekim aferama podmićivanja zaposlenih od strane osuđenika, Pavlović po Vidićevoj želji napušta ovaj zatvor i od tada je samo upravnik „Nove Skele".

U ovom zatvoru, po izveštajima osuđenika, ali i samih zaposlenih, vladaju neviđeni teror i korupcija. Novac koji rodbina uplaćuje osobama na izdržavanju kazne se ne knjiži i po nekoliko nedelja, a jedini način nabavke osnovnih potrepština je u kantini, koju kao i ostale po zatvorima u Srbiji monopolistički snabdeva „Nelt", a gde su cene po nekoliko puta više od onih u prodavnicama. Uvođenju ovog monopoliste kumovao je lično Vidić koji zauzvrat dobija deo tako zarađenih para.

Osuđenik V.M. (puno ime i prezime poznati redakciji) koji izdržava kaznu u „Novoj Skeli" tokom ovog leta podneo je nadležnom tužilaštvu u Beogradu krivičnu prijavu protiv stražara Nikole Rankovića, Aleksandra Veličkovića i Aleksandra Tasića u kojoj ih optužuje da su ga, dok je štrajkovao glađu zbog nanetih nepravdi, odveli u zatvorsku ambulantu koja nije pod video nadzorom i tu ga, pred prisutnom medicinskom sestrom, krvnički tukli ubeđujući ga da odustane od štrajka.

O postojanju ove krivične prijave obavešten je Pavlović, koji je to predočio Vidiću. Ni jednom od njih dvojice nije odgovaralo da tužilaštvo ispituje šta se dešava iza zidina ovog kazamata, pa je Vidić uz pomoć svojih ljudi u Ministarstvu pravde zaustavio istragu.

Ovo nije prvi put da Vidić zaustavi neku istragu protiv njemu bliskih ljudi, ali i protiv njega samog. Pre nekoliko godina je policijska patrola u toku noći došla u stan pravnice u KPZ Nišu Vesne Petrović sa nalogom za privođenje njenog sina Mlađana. U stanu su policajci zatekli samo Vesnu i Velimira Vidića koji je bio u gaćama.

Patrola je sačinila službenu belešku o ovome, koja je prosleđena i Ministarstvu pravde, ali se tamo niko nije interesovao za ljubavne avanture koordinatora Vidića. Mlađan Petrović je nešto kasnije uhapšen i osuđen zbog ilegalnog posedovanja oružja i droge. Noćni prijatelj njegove majke, Vidić, mu je sredio da ne ode u zatvor, već da kaznu sa nanogicom odsluži u kući.

Vidić se redovno privatno viđao sa Tomislavom Mitićem, zvanim „Deset posto", tadašnjim direktorom „Deligrada", firme koja posluje u sklopu KPZ Niš. Mitić je bio poznat po lažiranju konkursa za javne nabavke i sklapanju za zatvor nepovoljnih, ali za njega samog veoma isplativih ugovora sa privatnicima.

Mitić se sa Vidićem rado sastajao u restoranu "Stara Srbija" u Nišu, koji časni rukovodioci zatvora izbegavaju u širokom luku, jer se za njegovog vlasnika sumnja da je član kriminalne grupe izvesnog Šice, osuđenog od strane Suda za organizovani kriminal na višedecenijsku kaznu zatvora.

O čemu su Vidić i Mitić tajno razgovarali pod budnim okom mafije, teško da će se ikada saznati. Njihovo druženje je prestalo kada je Mitić posle velikog pritiska domaćih i stranih organizacija za borbu protiv korupcije smenjen sa mesta direktora "Deligrada". Vidić je i ovog svog saradnika zaštitio od krivičnog gonjenja, jer bi se u tom postupku otkrilo da je deo proneverenih i pokradenih para završio u džepovima Vidića i njegove ćerke Maje, pod čijom su kontrolom rađeni nadzori poslovanja Mitića i "Deligrada" kada, navodno, nisu nađene nikakve nepravilnosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

FUNKCIONERSKI DODATAK, PLJAČKA I KRIMINALNE RADNJE ČELNIKA LOKALNE SAMOUPRAVE BEOČIN

 

Policijska uprava u Novom Sadu u poslednje tri godine Prekršajnom sudu u Novom Sadu podnela je 22.402 zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, ali je u posmatranom periodu Prekršajni sud zaprimio svega 13.258 zahteva, saopštilo je 26. maja 2014. godine, strukovno udruženje policije „Dr Rudolf Arčibald Rajs". To udruženje je u saopštenju za javnost ocenilo da je broj zaprimljenih zahteva „šokantan" i da je neslaganje od 9.144 zahteva „ozbiljna i zabrinjavajuća pojava". Zašto je to tako, može se videti i na primeru opštine Beočin i kriminala koji vlada u svakoj ustanovi lokalne samouprave…

 

               Arpad Nađ

 

U majskim poplavama ovoga proleća, nastradala je i opština Beočin koja se nalazi na severnim obroncima Fruške gore i apsolutno je podložna uticaju velikih voda, kako Save (podzemnim vodama) i Dunava tako i brojnih potoka koji su kao po pravilu uzrok pojave atmosferskih plavljenja u kućama, podrumima i na njivama.

Ali, gde su bili opštinski organi u Beočinu, u kritičnom trenutku, kada je građanima bila najpotrebnija pomoć, kada su bujice nosile materijalna dobra i ljudske živote?

Predsednik Opštine Beočin, Bogdan Cvejić (DS), je u vreme kada je proglašena vanredna situacija, boravio na dvonedeljnom provodu u Vašingtonu (SAD) i nije se javljao na službeni mobilni telefon. Kao predsednik Štaba za vanredna situacije Opštine Beočin, bio je u obavezi da koordinira štabom do hitnog povratka u zemlju, ali, on je nastavio svoj dvonedeljni "turistički obilazak Vašingtona".

Dužnost predsednika Štaba za vanredne situacije tada preuzima prva po funkciji, zamenica predsednika Opštine Beočin, Dragana Škamla (DS). Tokom perioda kada su se velike kiše slile širom beočinske opštine građani su se masovno obraćali Štabu za vanredna situacije i uglavnom su dobijali lažna obećanja. Škamla se pozivala na "zakonske procedure" ili je čak odbijala pomoć građanima!

Ni na jednom spisku žrtava niti u bilo kojem pisanom ili elektronskom mediju Srbije neće se pronaći da se tokom ove nepogode u Dumbovačkom potoku Opštine Beočin udavio Stojan Drljača! Nesrećni čovek je samo par minuta pre nesreće sreo komšiju, noseći kese iz prodavnice, uz put govoreći "da žuri da uz potok spase što se spasti da"! Bujica ga je povukla i zauvek odvojila od porodice i života. Opštinski organi su "zaboravili" da prijave ovaj slučaj a ni u medijima ga nije bilo. Zbog čega? Zašto je to sakrila i Dragana Škamla, kadar Sonje Biserko i Helsinškog odbora za ljudska prava? Uplašila se za veliku platu ili privilegije?

Uprkos svemu, Škamla danas mirno radi svoj diplomski rad, zbog izjednačavanja starog i bolonjskog programa, na odseku za filozofiju, prikupljanjem "celih" 36 ASPB bodova (bodovi za "posebno talentovane studente") iz pedagoškog, psihološkog i metodičkog obrazovanja "u skladu sa evropskim sistemom prenosa bodova".

Čak 36 bodova! Pa to nije dovoljno ni za potpis na Univerzitetskom toaletu, a ne za zvaničnu akademsku titulu! I to na zvaničnom sajtu Opštine Beočin gde je predstavljena kao zamenik predsednika Opštine Beočin, gde je kao obrazloženje imenovanja precizirano: "zbog pomoći u organizovanju turnira u malom fudbalu" i dodatnih "usluga kulture" u "CEPTOR"-u na Andrevlju u Fruškoj gori!?

O kakvim "kulturnim uslugama" se radi nije dato objašnjenje. Inače na sajtu beočinske opštine istaknuto je da se ova "ekspertica za kulturu i mali fudbal" obučavala pod pokroviteljstvom Helsinškog odbora za ljudska prava na čijem čelu je Sonja Biserko.

Mnogo frapantnija je činjenica da Bogdan Cvejić nije našao za shodno da bude na pomoći građanima u dramatičnim trenucima. Kao i više puta do tada, od Singapura, Havane i Vašingtona, smerno je koristio sredstva građana Opštine Beočin za lične promocije i "turistička" putešestvija.

Prema tvrdnjama građana Beočina, protiv mafije u lokalnoj samoupravi je uredno podneto ukupno šest krivičnih prijava i do sada ni po jednoj nema odgovora! Predsednik Opštine Beočin je proneverio više desetina miliona u saradnji sa firmom "Virus" i tu se stalo. Uprava kriminalističke policije je pored tih šest krivičnih prijava otkrila da su se državna sredstva nenamenski koristila u još najmanje 17 ugovora sa firmom "Virus".

Opljačkana su sredstva za rekultivaciju puta Susek-Lug, sanaciju klizišta u Čereviću, otvaranje novih radnih mesta u firmama "Podunavlje", "Mars", "Feniks", "Vermonns", sanaciju atarskih puteva (najveća opljačkana sredstva, a ništa nije urađeno), izgradnju brojnih puteva, pešačkih staza, mostova, bunara i ko zna kakvih sve ne investicija koje je pravno ugovorima pokrivao Sekula Petrović (bivši načelnik opštinske uprave), a potpisivao Bogdan Cvejić, predsednik Opštine Beočin.

Jedna od velikih sramota je i to što je Beočin jedna od retkih opština koja je došla pod udar Komesarijata za izbeglice, a sve zbog "friziranih" cena kupljenih sredstava za pomoć izbeglicama.

Novac za pomoć je obezbedio Komesarijat, ali je ovdašnja mafija krenula da opljačka i izbeglice. Naime, opštinska komisija u Beočinu je za dodelu ovih sredstava, u dogovoru sa lokalnim trgovinskim preduzećem "Podunavlje", nabavljala građevinski materijal i opremu po višestruko višim cenama od tržišne prisvajajući direktno materijalnu dobit u razlici cena ove finansijske malverzacije!

Prema prijavi brojnih građana (korisnika ove pomoći) Komesarijat za izbeglice je odmah reagovao i po kratkom postupku poništio konkurse koji su bili u toku ili nisu bili privedeni kraju. Pošto je pretila opasnost da ova bruka izađe u javnost i da funkcioneri Opštine Beočin odgovaraju za pljačku i korupciju organi Opštine Beočin po hitnom postupku smenjuju člana Opštinskog veća, Miroslava Vajića (LSV), ali i načelnika opštinske uprave, Sekulu Petrovića (SPS), koji je bio glavni idejni i praktični organizator ove pljačke ali je svu krivicu prebacio na svog saradnika iz Komisije, Miroslava Vajića.

Miroslav Vajić apsolutno nije imao nikakve veze sa uvećanim cenama i ugovorenim poslovima koje je ugovorio Sekula Petrović, ali je izopšten i proteran sa funkcije pod pritiskom svoje stranke (LSV) i "političkog dogovora" vrha beočinske opštine, pre svih Sekule Petrovića (SPS), Jovana Aksentijevića (LSV) i Bogdana Cvejića (DS).

Inače firma "Podunavlje" iz Beočina bila je u srpskoj javnosti poznata po hapšenju njenog vlasnika i direktora Branka Jelića, zbog povezanosti sa aferom "Azotara", a Branko Jelić se "izvukao" zbog odličnih odnosa sa pokrajinskim organima i navodnog "registrovanog poljoprivrednog gazdinstva"!

Preprodaja regresiranog đubriva uopšte nije sporna, što su znali i videli svi građani naselja Rakovac gde je đubrivo dopremano i skladišteno ali je sporno zašto sve nije sudski procesuirano? Trgovinsko preduzeće "Podunavlje" iz Beočina građani optužuju za malverzaciju, od pre nekoliko godina, oko otvaranja novih radnih mesta kada je Pokrajinska vlada odvojila 22 miliona dinara za otvaranje novih radnih mesta, a gro "novoprimljenih" radnika je već radio u ovom preduzeću, samo je fiktivno prebačeno na "SIZ za zapošljavanje" i vraćeno nazad na "nova radna mesta".

Prema tvrdnjama građana Beočina, ovo preduzeće isplaćuje lične zarade radnicima uz obavezu kupovine robe u lancu prodavnica "Podunavlja" iz Beočina. Tako radnice u trgovini zvanično primaju platu od 15.000 dinara, ali je samo polovina u novcu dok drugu polovinu pokriva obaveza kupovine robe u preduzeću gde radi!

Da je pljačka i kriminal sinonim za Beočin, potvrđuju i zaposlene radnice u Opštini Beočin koje nas upućuju da istražimo poslovanje Opštine, pogotovo u delu isplate plata i "nikad ostvarenih prekovremenih sati".

Reč je o mehanizmu za uvećanje ličnih dohodaka funkcionera Opštine Beočin, čiji je smisao postao jasan tek posle Odluke Ustavnog suda broj "Iyo-20/2010" od 19.12.2012. godine, gde je decidno utvrđeno da je u režiji Sekule Petrovića gotovo deceniju isplaćivan tzv. "funkcionerski dodatak" opštinskim funkcionerima, čime su budžet i građani Beočina opljačkani za milione dinara.

Pošto je ukinuto isplaćivanje "funkcionerskog dodatka" funkcioneri Opštine Beočin su se dosetili pa su dodatne prihode na lične dohotke počeli da isplaćuju u vidu fiktivnih prekovremnih sati koje naravno nikad nisu ostvarili.

Tako je predsednik Opštine Beočin, Bogdan Cvejić, u decembru mesecu 2013. godine uvećao sebi lični dohodak za celih 40 prekovremenih sati, a da tokom meseca decembra 2013. godine nije gotovo ni bio na svom radnom mestu. Prvo je dvo-nedeljno boravio u Havani (Kuba), a troškovi ovog putovanja su opet pali na teret građana Opštine Beočin, da bi pred kraj godine porodicu odveo u Dubai na doček Nove godine!

Građani tvrde da je rasipništvo predsednika opštine Bogdana Cvejića, prosto nezabeleženo u našem društvu jer je za samo pet godina na funkciji, kupio dva potpuno nova službena automobila marke "Škoda Super B", a ovu bahatost je pokušao da prikrije istom bojom vozila gde su i prvi i drugi automobil crne boje. Prikrivanje je vrlo brzo "provaljeno" jer je prvi automobil, kupljen 2008. godine koristio kao pogonsko gorivo benzin, a ovaj drugi, kupljen u maju 2013. godine, kao pogonsko gorivo koristi dizel. Cena po komadu-oko 30.000 evra.

Posebno su interesantni ovi nikad odrađeni prekovremeni sati gde se pored funkcionera i pojedinim radnicima, članovima Demokratske stranke i njihovim poltronima, godinama uvećava lični dohodak za 16, 24 ili čak 48 sati.

Grupa zaposlenih u Opštini Beočin tvrdi da se svakog meseca uredno formira spisak "politički podobnih" sa brojem prekovremnih sati, ali da postoje i oni koji se ne pojavljuju ni na jednom spisku, pa ipak dobijaju uvećanje ličnog dohotka preko fiktivnih prekovremenih sati. Na ovaj način je budžet Opštine Beočin svesno opljačkan za više desetina miliona dinara i to u opštini koja grca u materijalnom beznađu i nezaposlenosti.

Takođe, zaposlenici u opštinskoj zgradi kažu da se pljačka budžetskih sredstava tu uopšte ne završava, jer je šefica finansija, Marina Prekokadžić, nedavno prikrila veliku pljačku budžetskih sredstava svoje službe kada su se radnicima isplaćivali uvećani lični dohoci, a onda je od istih traženo, pod izgovorom "greške u obračunu", da se ova razlika uvećanja ličnog dohotka vrati u kešu ali bez ikakvih papiroloških pokrića gde su sredstva završila.

Građani Beočina Marinu Prekokadžić povezuju sa brojnim finansijskim malverzacijama lokalne samouprave zadnjih godina, ali, nju to ne brine. Ona je uredno "namirena" stambenim kreditom (sa godišnjom kamatom od 0,5%) i brojnim prihodima od "komisija, seminara i službenih putovanja".

Radnici Opštine Beočin decidno tvrde da je jedna te ista osoba 10 godina neprekidno na čelu sindikata koji se nikada nije sastao (Statut sindikata definiše ovu funkciju na 4 godine)! Naime, predsednica sindikata sredstvima sindikata (od ličnih dohodaka radnika) upravlja samostalno bez ikakve kontrole. Od ovih sredstava plaćaju njeni "seminari", pa čak i troškovi razvoda i privatni troškovi pazara u marketima!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije