Архива

Posts Tagged ‘nemci’

ГАШЕЊЕ СВЕТЛА: НЕМЦИ ЋЕ НАПЛАЋИВАТИ СТРУЈУ У СРБИЈИ, А ЛИЧНА ОБЕЋАЊА ММФ-у ВАЖНИЈА ОД ДРЖАВНИХ ИНТЕРЕСА!!?

30. јануара 2017. 2 коментара

 

Међународни монетарни фонд тражио је од председника Владе Србије Александра Вучића да прода државну фирму ЕПС снабдевање, која је део Електро привреде Србије. Према тој идеји, ЕПС снабдевање треба да купе Немци, који би онда имали моћ да грађанима Србије угасе светло, тврди професор Јован Мандић у разговору са нашом редакцијом!

 

                       Мерсиха Хаџић

PRODAJA NEMCIMA EPS2

 

ЕПС се не сме продавати, а изјаве председника Владе Александра Вучића да верује више ММФ-у него домаћим стручњацима су катастрофа, тврди у разговору Магазин Таблоида председник Удружења за алтернативне изворе и професор енергетике, Јован Мандић, који је и угледан инжењер електротехнике.

Мандић је био и шеф одсека за специјална мерења у ЕПС-у, а данас тврди да та компаније не треба, не мора и не сме да се приватизује, али и да не постоје ни разлози за повећање цене струје…

-Сви знамо шта је ММФ радио по свету. Зато их и не треба слушати. Они чак не дају ни паре, већ дају гаранције, а заузврат траже од Србије да прода ЕПС-снабдевање, који је одвојен од остатка ЕПС.

Тренутно је велики притисак на инжењере и њихове породице који раде у ЕПС, да се изјасне да су за продају и да се тако створи и подршка јавности за продају најпрофитабилнијих делова ЕПС – прича Мандић.

Професор Мандић каже да су аргументи за ове тврдње следећи: Ако су губици данашњег ЕПС-а, преко пет милијарди киловат часова, односно више од 16 одсто укупне производње, а били су деведесетих година девет одсто, онда треба утврдити где је две милијарде киловат часова, које су произведене, а нису технички губици, и нису наплаћене.

Да ли то зна грађанин? Да ли јавност зна да те две милијарде киловат часова вреде више од 100 милиона евра годишње? Ето то када се наплати, ето нама 100 милиона евра и не требају нам ММФ-ове гаранције и условљавања.

Сви добро знамо колико треба чучати код ММФ-а за десет милиона евра. Све је то доказ да Србија заправо има невероватну резерву и да ту можемо да оправдамо опстанак ЕПС-а. Према мојим сазнањима ММФ од нас тражи, да се ЕПС распарча, и да лепи парчићи дођу неком од њих, а то се управо десило са македонском електро – привредом. У тој земљи Аустријанци су купили наплату струје, односно право да то раде.

-Шта сада да каже Македонија, када им ови свака три месеца повећавају цену струје? – пита се Мандић.

Македонска Влада је сада већ у више наврата и званично морала народу да каже отприлике: "Ми немамо ништа с тим. идите код њих па кукајте."

Мандић има сазнање да је нама Србима додељена Немачка, да они преузму наплату струје код нас и оптужује да је срећа што је већина наших људи у ЕПС, патриотски орјентисана. То су, како каже, инжењери који још увек успевају да одоле захтевима енергетске мафије.Они се супротстављају продаји на све начине, каже наш саговорник и додаје да је у плану да нас натерају да продамо и хидро електране и мини хидро електране, јер је то чиста енергија.

То је струја коју Европска унија субвенционише, а нама би у случају да тај план заживи оставили одржавање мрежа и термоелектране, као прљави извори енергије. То је тип електрана које се више нигде не граде по Европи, због велике емисије угљен диоксида постоји велики притисак да такве електране буду затворене.

Из истих разлога односно еколошких такси које морају да плате киловат час који они продају је вишеструко скупљи. Осим термо електрана оставили би нам у власништву и преносну мрежу  (Посао који данас обавља Електромрежа Србије, предузеће које је упропастио Никола Петровић, о чему можете прочитати у претходном броју Магазина Таблоида, прим аутора).

Остатак распарчаног електро енергетског система би расподелили на основу одлука које би биле донете на највишем нивоу, објашњава Мандић детаље подлога плана енергетске мафије. (Расподела би се вршила по принципу део страни инвеститори, део домаћи тајкуни, прим аутора)

Мандић тврди ида у овом моменту Србија има невероватан потенцијал и да је срећна околност што су професори Машинског факултета у Београду, који су били утицајни у време комунизма, имали лоби који је форсирао термо електране.

Захваљујући њима сада је однос термо извора у односу на хидро изворе, је 70 у односу на 30 одсто. Дакле 30 одсто струје је из хидро извора у овом моменту, а то је практично испод 50 одсто искоришћеног хидро потенцијала Србије.

– Наше реке, а то су: Дрина, Морава, Ибар и друге су брзог тока, а док ово причам наглашавам да не говорим о мини хидро електранама, и да ћу се у овом разговору тек дотаћи тога, тврдим да Србија има још 51 одсто струје у хидро потенцијалу.

Срећом, ранијих деценија тај лоби је гурао термо електране, сада држава нема шта да размишља, потребно је да се једноставно узме кредит, нипошто да се дају концесије и да се граде хидро електране. Хидро електрана сама себе исплати за неколико година. Свеједно која, на Дрини, на Морави, на Ибру, Власини, свеједно…

Свака ће себе врло брзо исплатити. Било која хидро електрана, оно што је Ђердап један и два, оно што је Дрина, Зворник, Бајина Башта…Са новим електранама и реверзибилном електраном Бајина Башта, ми буквално имамо покривен цео систем и можемо да се од увознка претворимо у извозника струје.

У питању је посао који не треба дати ни странцима ни приватницима, то треба да буде државни посао – појашњава професор Мандић, уз напомену да ми немамо право да размишљамо на други начин, али и да политичари то не разумеју.

Он истиче да нама не треба да правимо реверзибилни Ђердап, од 4 мегавата инсталисане санге, да тамо потопимо десет села, јер ми немамо потребе за тим, наш енергетски систем Србије може да буде самодовољан и без тога.

Из Европе заговарају да код нас прође тај пројекат, јер је то најјефтиније за њих. Потопе нашу земљу и наша села, и после када Европи затреба тај извор воде и струје, онда ће опет они да вуку корист од тога. И да то ако могу приватизују…

На питање зашто је потопљена Ваљевска Грачаница Мандић каже:

Са енергетске тачке гледишта могу да кажем да је то потапање оправдано, са друге стране као велики верник и Хиландарац, могу да кажем да су могли да смање ниво бране у име те богомоље, али треба и народ да зна да је врх православне цркве благословио то потапање.

Значи понудили су народу да направе нову богомољу, народ то није прихватио и то је потпуно разумљиво, ја их разумем ту се венчавали, окретали славски колач, сахрањивали своје мртве…Енергетика је ту може се рећи превладала веру, мада званично та вода није за енергетику, она је за пиће, за велике градове попут Ваљева, али пропусне стазе могу бити покривене са алтернаторима- тврди инжењер Мандић.

На питање да ли би та вода могла да се користи за производњу струје, али се не користи, инжењер Мандић каже: “моја су размишљања да би то требало искористити“.

Сва наша језерца која су формирана за пијаћу воду, а има их код Крушевца, Алексинца, у пропустним уставама, треба да се поставе алтернатори и ту се може добити врло озбиљна снага. То се не ради јер је циљ ММФ-а да се дигне цена електричне енергије, да цену подигне наша власт, да се они не би бламирали са тим. Тек када се досегне цена неког нивоа где је то исплативо они ће присилити власт, а ја се надам да се странцима прода наплата.

Мандић даље наводи да цена киловат часа, није нижа него у региону, како то власт тврди: "…Није тачно. Не треба бити професор енергетике па да можете да израчунате она није 1,2 евро цента.

ЕПС је по налогу политичара увео тарифе и не да одвајање бројила, па породице које су се прошириле у међувремену, прошириле су и кућу не могу да добију сопствено бројило, него им се на том једном бројилу нагурава црвена тарифа због чега 50 одсто грађана улази у црвену зону. Па је цена киловат часа за њих дупло већа од цене у региону. Па је и прича Владе Србије о јефтиној енергији заправо лаж. Сада се куће праве без оџака.“

Грађани су усмерени на струју, не нуди се алтернатива, нема гаса. Предност провинције је што могу да ложе на дрва. Цена киловат часа није мала, а ММФ тражи да се цена дигне и да се потом уведе сувласник у ЕПС-у са пакетом од 20; 23; 24; или чак и до 30 одсто сувласништва. Да се дигне цена киловат часа па ће онда они да дођу, тврди Мандић, и каже да ће се у једном тренутку појавити купац за кога је то све унапред договорено…".

Инжењер Мандић се нада да ће се у међувремену нешто десити да се то не реализује, па помиње следеће чињенице: "…Термо киловат час је много скупљи од хидро киловат часа ако се испоштују све еколошке норме, као на пример да се морају уградити филтери који смањују емисију ЦО2 на ниво који је законом Европске уније прихватљив.

По грубим проценама потребно је сада инвестирати 2,5 милијарди евра, да би постојеће електране могле да раде у складу са европским прописима. О термо електранама не треба размишљати ни из разлога што је нама Косовски лигнит отет, тамо је 80 одсто залиха српског лигнита, залихе су једнаке српским потребама за наредних тринаест векова.

Тај лигнит је могао да траје с обзиром на количину, и потрошњу коју имамо 1.300 година. Сада овог Колубарског лигнита има за још 45-50 година. Отвара се питање шта ћемо када га више не буде било? Осим тога сада као сиромашна земља имамо велику квоту ЦО2 коју можемо да испуштамо, али до када ће то да траје?“

Ми имамао алтернативу, то је хидро потенцијал, али немам ништа ни против нуклеарке. Она загађује мање, или једнако као ветрогенератор. Она је опасна када се испусти контрола, иначе са аспекта загађења то је чиста енергија. Ми са друге стране немамо опрему за нуклеараку, и све би морали да купимо у иностранству.

Ми на ЕТФ-у имамо одсек нуклеарне физике, ти људи који су тај смер завршили они су сада први по свету у тој области. Једна од бивших студенткиња је Јасмина Вујић сада професор не Универзитету Беркли, активна је у Дверима.

– Задњи пут када сам са њом причао рекао сам јој да нам наредних 100 година не треба нуклеарка, међутим сада с обзиром на огромну снагу која се може направити са нуклеарком, и с обзиром на кризу са лигнитом која нам следи, ја заправо немам ништа против да се то покрене.

Украјина је из нуклеарки добијала киловат час по цени од једног евро цента, Мађари су од њих струју куповали за 2,4 евро цента киловат час, а Вуку Хамовићу и Војину Лазаревићу су је препродавали по цени од три евро цента, да би они потом нама струју продавао по цени од пет евра за киловат час.

Они се ту појављују као накупци, што је бесмислица јер ЕПС има своју службу набавки. Продавали су тако Србији по три евро цента, три и по, а онда и по пет док председник Владе Зоран Ђинђић је реаговао и рекао им да је то велики безобразлук.“ – мишљење је професора Мандића.

Дакле, из нуклеарки се може добити велика снага у производњи електричне енергије, али ја опет каже да мислим да треба прво искористити хидро потенцијале. Србија је имала регистрованих 10.000 воденица, на сваком месту где је воденица то је потенцијал да се направи мини хидро електрана. Зашто не би смо имали барем 1.000 мини хидро електрана. Потенцијал који ту лежи је око 200 мегавата, некима се то чини мало, али је заправо у питању огромна снага.

Један воденични точак има еквивалент пет киловата, ако уклоните тај точак и ставите турбину она онда може цело село од 30 до 40 домаћинстава да покрије. Чим се једно село на тај начин снабде електричном енергијом, онда не морамо да до њих вучемо далеководе.

Треба направити у локалу таквих четири до пет малих хидро електрана и оне у потпуности покрију ту област, уштеди се на развлачењу високог напона. Треба имати у виду да у случају рата тако имамо независно напајање и да би много значиле енергетском систему у локалу.

Осим тога, мале бране које се праве за те мини хидро електране, помажу у реглисању бујица, оне се амортизују тим бранама у случају великих киша и не дозвољава да се около зграде руше и потапају, а то је управо проблем који је распрострањен широм Србије.

Дакле, имали бисмо струју у локалу, ако далеководи који воде до забачених села пукну, имамо независни извор напајања који наставља да снабдева домаћинства. Имали бисмо и хидро регулацију, а свако то језерце које се направи браном за мини хидро електрану се може претворити у базен за узгој пастрмке, као што је то урађено у мом крају код Бајине Баште код манастира Рача. У питању је троструки бенефит.

"Када смо ми из Удружења за алтернативне изворе претходној власти представили те бенефите, они су проценили да је то посао уноснији од хероина и избацили су нас из свих прича које су са тиме повезане.

Када се променила власт, када су дошли напредњаци ништа се по том питању није променило. Сада је то све предато неколицини људи, из СНС-а и СПС-а који воде тај сектор у Министарству енергетике. Ипак било ко то да води па чак и ова власт, треба да под хитно почне да реализује те програме, јер је то једноставно добро за нашу земљу и наш народ… Од 900 снимљених места у Србији, 210 локација расподељено је члановима СНС-а, који су одмах узели свако себи по двадесет до тридесет локација" – наводи инжењер Мандић

Он додаје да није уреду што је то тако распоређено, али сматра да нека бар искористе све локације и нека направе те мини хидро електране. За сада они упркос профиту и бенефитима које то доноси, они који су добили дозволе нису до краја искористили. То је благодат Србије која има толико река.

Европска унија је у почетку то подстицала, и сада они субвенционишу сваки произведени киловат час из таквих електрана. Тајкуни који су у међувремену сазнали какав то профит може да донесе су похитали да и они све монополизују, али ни они нису до краја искористили тај потенцијал.

За време док је још владала Демократска странка, Удружење за алтернативне изворе је водило преговоре са Европском унијом да им они дају новац да се те електране изграде. Демократе се то стопирале, а у Удружењу су се понадали да ће се ствар променити када се промени власт. Ништа се није променило.

На свега неколико река су те мини хидро-електране изграђене. Потенцијал који Србија има у производњи струје у мини хидро електранама, био енергији-био-гасу ветропарковима, геотермалним изворима, могућности производње електричне енергије од сунца је довољана да Србија буде апсолутно енергетски независна.

Све заједно ту лежи снаге од 6.900 мегавата. То је 80 одсто тренутно инсталисане снаге. Сада је у Србији због гашења индустрије производња једнака потрошњи. Због свега наведног никако не треба продавати енергетске потенцијале земље…".

Инжењер Мандић овом приликом подсећа свог пријатеља Бориса Тадића, да му је послао три писма, ни на једно му није одговорио: "…Када смо се једном срели случајно, он ми каже баци руку, а ја му поручим немој да бацам руку бојим се промашићу“.

Критикује Мандић и претходну власт па наводи да се Тадић правдао да писма није добио: "Не верујем, му, али ми је јасно и да је у тој области тешко да се нешто уради, јер је цела област енергетике у рукама мафије".

Мандић сматра да је мафија која је радила још за време Милошевића, односно Вук Хамовић и Војин Лазаревић, и данас најјача у том сектору. Он тврди да су и жути, како их народ зове, наставили злочин у области енергетике, после Милошевића, те да су толико су зла нанели овој држави да штета не би била да им се странка угаси:

"…Ја бих када би то било могуће гласао да се угаси Демократска странка. Ми смо имали такву подршку народа, да смо могли заиста све да урадимо, а све се завршило тужно. Сви смо ми чекали пети октобар, у нади да направимо рез у енергетици, да реорганизујемо систем и да почнемо да извозимо струју, али ето то се није десило.

Срамота је што смо целу причу продали мафији. Ми демократе смо железару продали Ју Ес Стилу, а они су тамо топили наше оружје!

Струју смо им продавали по цени од 2,1 евро цент, а у исто време ЕПС је струју Зорки Шабац продавао по цени од 3,9 евро цента! Железара Смедерево је гутала струју више него што је троше заједно РТБ Бор, Зорка Шабац, Београдски Водовод, струја им је давана по смешној цени…".

Инжењер Мандић такође наглашава да је и то само један од примера како је политика у Србији правила злочин против сопствене енергетике и привреде од времена Милошевића до данас, и апелује на народ да не поверује политичарима ако наредних месеци у јавност изађу са причом да ЕПС треба приватизовати.

Мандић се осврће и на завршницу комадања ЕПС-а и опомиње: "… ЕПС једноставно не смемо продавати и надам се да се то неће догодити. Немојте бити огорчени на људе који тамо раде, када буду пласирали приче о великим платама монтера, механичара и инжењера у ЕПС.

Ти момци раде са опасном робом, раде са струјом која може да убије. Они морају да раде са чистом главом и пуном концентрацијом да би се та роба испоручила грађанима. Чак је и прича о томе да је бивши директор ЕПС Александар Обрадовић смењен јер је купио нови службени ауто и што је имао велику плату.

Лично познајем човека, он је угледан инжењер, а када је схватио шта мора да уради, а захтеви са којима су га суочили били су истоветни са примером у коме од лекара тражите да одсече пацијенту ногу јер је повређен прст, он се успротивио захтевима Александра Вучића и Николе Петровића.

Он се успротивио распарчавању и приватизацији ЕПС на такав начин и зато је смењен. Прича о смени Обрадовића због куповине новог аутомобила је пуштена како би се прикрили стварни разлози његове смене, а то су глупости невиђене. Иначе велики системи попут ЕПС су и у Француској и Британији остали у државним рукама, чак и када је направљена либерализација на тржишту струје" – тврди професор Мандић.

Кад је у питању политика евентуалног будућег власника ЕПС-а, инжењер Мандић слути најцрњи сценарио: "…Можемо претпоставити шта ће се у Србији дешавати са сиромашним грађанима, ако продамо цело тржиште струје, па људима ће гасити струју и остављати их да седе у мраку! Актуелна власт жели да наплату струје продају Немцима. Сценарио који ће нас задесити у том случају је да је право Немаца да нам на сваких три месеца подигну цене струје."

ЕПС је имао ипак велико милосрђе и дозвољавао је људима да дугове плате на рате, без да их гасе са система. Цена киловат часа не треба да се мења она је ужасно велика, већа је него у окружењу, зелена зона, плава и црвена служе да се израчуна просечна цена од 1,2 евро цента, док су грађани приморани да највише струје потроше у црвеној која је у односу на неке земље из окружења дупло већа.

Ко год је приморан да се греје на струју зна о чему је реч. ЕПС је најнижу тарифу у једном тренутку скоро потпуно укинуо, а да је то заправо била превара грађана. Оставили су је само недељом. У међувремену је та тарифа поново скраћена.

Ту треба имати у виду да та тарифа није милосрђе ЕПС-а, већ да је то период када индустрија не ради и када потрошње струје нема, а како се струја не може складиштити, ЕПС заправо треба да буде срећан да је грађани користе у то време, јер у супротном она пропада.

ЕПС заправо има штету ако се та струја не троши, хидро електрана или термо електрана не могу се гасити ноћу, када је потрошња мала, њихово покретање сутрадан би било скупље него да наставе да раде целу ноћ. Свако ко ту струју купи он заправо ЕПС-у чини велику услугу…".

 

     А 1. Костић спречио хапшење Лазаревића и Хамовића

Бивши председник Владе Србије и Демократске странке Зоран Ђинђић спречио је хапшење Вука Хамовића и Војина Лазаревића, тако што је у странци за питања енергетике задужио тајкуна Миодрага Костића, сазнаје Таблоид из разговора са бившим истакнутим функционером ове странке инжењером и професором Јованом Мандићем. Мандић сумња и да је Ђинђић ову услугу добро наплатио.

Мандић је био члан Демократске странке од самог оснивања са почетка деведесетих година, био је врло близак пријатељ са убијеним премијером Зораном Ђинђићем, али и са бившим председником Србије Борисом Тадићем. Широј јавности је познат као онај "Јоца Мандић", кога је у лето 1992 године после протеста студената и Депоса против Слободана Милошевића киднаповала и мучила државна безбедност ДБ, са намером да га убије.

Мандићева кривица је била у томе што је на завршном митингу опозиције на знак водитеља са позорнице, неколико минута пред поноћ, у центру Београда угасио уличну расвету, (вероватно и сву осталу струју у центру града) док су истовремено грађани на протесту држали десетине хиљада упаљених свећа.

Снимак Београда обасјаног светлошћу свећа пренели су ЦНН, ББЦ и други значајни светски медији. Ипак радници ДБ Мандића нису убили, јер су они који су требали да изврше наређење препознали инжењера који је омогућио снабдевање струјом Книна и других градова Републике Српске Крајине, након што их је почетком деведесетих Туђман исекао са енергетског система Хрватске.

Наредних година Зоран Ђинђић га је задужио да разоткрије све енергетске малверзације режима Слободана Милошевића и припреми доказе за хапшење одговорних.

Све до пред 5. октобра Мандић је главни Ђинђићев човек за енергетику, и помно прати све ове малверзације, а онда га Ђинђић смењује са свих функција. Ироније ради 2002. године на десетогодишњицу његовог киднаповања, Ђинђић и страначке колеге одлучили су да Мандића смене са свих функција у странци.

Мандић каже и да је демократама сад тешко да критикују актуелну власт с обзиром шта је претходна "власт све радила."

Не постоји ништа вредно што није продато, ја сам као председник Одбора за електропривреду Демократске странке окупио много угледних професора и мојих колега из ЕПС-а, а онда сам шестог октобра сазнао да покојни Зоран више не жели да ме прими, јер је, испоставило се, енергетику обећао другима – каже Мандић који је после тога од Горана Весића и Горице Мојовић сазнао да је смењен. Он истиче и да је тада тражио телефон од новог човека који је задужен за ту област и да је тада добио информацију да је у питању Миодраг Костић.

– Рекли су ми да је то Коле из Новог Сада. Ја га позовем и дође ми Костић, господин кога сада зову Шећерко код мене кући на Гардош и кажем му: "Коле имамо папире да хапсимо Хамовића и Лазаревића." Он мени каже: "Не, не, не, мени Зоран дугује паре велике. Ја управљам енергетиком, а теби свака част. Попио је сок и отишао у Нови Сад – присећа се Мандић.

 

©Гето Србија

материјал: лист против мафије

MRVLJENJE EVROPSKE LIGE PODANIKA UZ SPRDNJU I PROVIZORIJUM RAZDRUŽIVANJA ENGLEZA!!!

30. јуна 2016. Коментари су искључени

 

Nakon Berlinskog bedema, evo, počeo je da pada i Briselski zid. Od svih egzita na svetu najveseliji i najpoučniji je svakako engleski Brexit. Ova ispisnica iz prevarantskog tima podobnih mondijalista u punoj eri fudbalskog hadžiluka EURO 2016 se ocenjuje više kao zlatna medalja za nezavisnost, nego crveni karton, kako tvrde ljubomorni na Englesku odluku da sama sebi nabije autogol.

Engleska je zbog navale izbeglica i sama postala izbeglica, napuštajući veliku Nemačku, koju mnogi nazivaju Evropska Unija. Može li ovaj slobodoljubivi akt engleskih građana da bude od ikakve pouke za maloumne i politički podobne kandidate, koji po svaku cenu i na silu žele da upišu svoje narode u briselsku mafiju, pita se dopisnik Redakcije iz Pariza?

 

                 Mile Urošević, (dopisnik iz Pariza)

ZIVELI ZA BRZI RASPAD

 

Američki nosač aviona za špijuniranje Evrope satordirao se svojom voljom na opštu žalost svih članica EU od Francuske do Nemačke, kao i same Obamine administracije, koja je finansirala celu kampanju za opstanak Velike Britanije u evropskoj ligi podanih. Jedino su Trampovci i Lepenovci zadovoljni što se neko usprotivio migrantskoj politici Evrope i totalitarizmu Brisela.

Kad kula pada, nelogično je trčati u nju. Jer ako Englezima nije bilo dobro u EU, ne mislite li valjda bi Srbiji bilo bolje. Ne zbog Nemaca, Francuza ili Engleza, već zbog samih nas, piše veoma slikovito jedan anonimni internaut.

Engleska traži razvod braka da spasi svoj identitet. Jedini problem je u tome što niko ne zna kao se tačno izlazi iz bračne veze na briselski način. Razvod kao mogućnost jeste predviđen članom 50 lisabonskog hatišerifa, ali ne i način na koji mlada treba da vrati burmu niti kako da iznese ono što je donela u miraz ili zaradila u zajedničkoj postelji svih ovih godina.

Više je nego očigledno da je tehnokratska unija evropskih lezilebovića odživela svoje zlatno doba, i pojela beli hleb. Sada se lagano ali sigurno ta pogača raspada i mrvi. Engleska je prva koja zahteva od Brisela da je ostave na miru i vrate joj konfiskovanu slobodu i na prevaru oduzetu nezavisnost, kako političku tako i ekonomsku.

Ali daleko od toga da su Englezi jedini koji žele da izađu iz vrzinog kola EU. Holandija, Danska, Austrija i pre svega Francuska opozicija bi vrlo rado raspisali isti referendum kad bi samo to bilo moguće u podaničkim vladama koje ič’ ne zarezuju narodno mišljenje ili kada bi im pravo na svoje mišljenje odobrio Veliki brat.

Setimo se samo kako su Francuzi izbacili predlog evropskog ustava na velika vrata referenduma i rekli NE, ali im se lisabonski dogovor na prevaru uvalio kroz prozor kao odjek Sarkozijeve samovolje u obliku DA. Taj isti Sarkozi se i danas bori za vlast u vrlo nezdravoj francuskoj političkoj atmosferi.

Kada bi se poštovalo mišljenje većine, mnoge bi napredne države Zapada napustile teatralno bratstvo i jedinstvo pod nemačkom ekonomskom čizmom. Jedino oni koji nemaju pojma šta je EU i koji su joj pravi ciljevi u odnosu na jedinku, hrle u zagrljaj briselskoj mafiji.

Velike demokratije i ekonomski jake sile kao što su: Turska, Albanija, Crna Gora ili Srbija umiru od želje da postanu članovi jedne ispušene zajednice, a to smeta ne samo Englezima već i drugim državama Zapada koje otvoreno govore da ih ne interesuje zajednička država sa narodima sa kojima nemaju ništa zajedničko. Jednostavno, unija Engleza sa Bugarima, Rumunima, Albancima ili Turcima nema nikakvog smisla, tvrde zainteresovane pristalice Brexita i to bez ikakvog kompleksa i stida.

 

       Kad se briselske alamunje prave Englezi

 

Krize na sve strane, u bankrot Grčkoj, na obalama Mediterana prepunoj migranata, po gradovima EU koji su mete atentata kao i poprište klasnih borbi, protesta i zapaljivih manifestacija sa razbijanjem izloga.

Sve je to protiv sna o ujedinjenoj Evropi koju toliko priželjkuju ne samo Nemci i Amerikanci već i svi veliki finansijski lobiji sveta, ali briselska klika ne bi bila prava mafija kada ne bi imala plan B za svaku situaciju, pa i za izdavanje ispisnica svojim važnim članovima.

Englezi su glasali za Brexit ali ima da čekaju dok im se ne odobri statut izbeglica. Oni su za sada još uvek članovi EU i tako će ostati dok se definitivno ne reši zahtev za izlazak iz briselske kasarne. A to ima da ide svojim redom i sve po zakonu koji Brisel sam izmišlja i piše. Što komplikovanije, to bolje.

Pre svega Kameron treba da ponese molbu za izlazak iz tima i zakaže pregovore oko poništavanja starih ugovora i potpisivanja novih. To traje bar dve do tri godine. Evropi se ne žuri.

Ne žuri se ni Kameronu, jer je on protiv Brexit-a, pa je već naglasio da će nova vlada da preuzme aferu nakon njegove ostavke. Engleska još neko vreme ne samo da ostaje u EU nego je čak predviđeno da od januara preuzme predsedništvo po redu vožnje, kao da se ništa nije dogodilo.

Da bi sprdnja bila veća, stručnjaci za otpuštanje članova Unije tvrde da će nakon svih pregovora, dogovora i novih ugovora trebati novo odobrenje engleske vlade za definitivni raskid pod novim uslovima. Pa sad ako vlada želi da ispoštuje volju naroda, onda bi trebalo da ponovo raspiše novi referendum, koji može, na kraju krajeva, da ima sasvim drugačiji ishod od ovog koji se dogodio na početku raskida.

Drugim rečima, sve je samo provizorno i dok se London zaista ne otkači od Brisela ima da protekne mnogo Temzinih voda izpod Tauer bridža. Stručnjaci za evropsko bratstvo i jedinstvo se već dogovaraju kako da organizuju engleski ispraćaj u najvećim mukama i maksi troškovima i to iz čisto pedagoških sado-mazo razloga, da ostalima ne bi palo na pamet da izvoljevaju dozvole za izlazak i traže prekomandu u neke druge unije ili razvode.

Problem Velike Britanije je takođe i unutrašnjeg tipa. Ona lako može da se pretvori u Malu Britaniju. Ostrvska zajednica je već zagazila u mutne vode unutrašnjih Brexit-ova i prekrajanja granica na YU principu.

Škotska, koja voli EU, kao što je ona volela nju svih ovih godina zapleta, želi da se sama upiše u briselsku sektu, ali pre toga mora da se novim referendumom razduži od Engleske. Što nije nemoguće.

Istu želju imaju i proevropljani sa severa Irske. Oni bi da jednim udarcem ubiju dve muve, da se ujedine sa republikom Irskom i tako ponovo postanu jedan narod i ponovo članovi EU.

I sve to u vreme kada mi kao narod sa najvećim optimizmom i nadom u bolje sutra hrlimo ka bratskoj EU, koja treba da nas pozaposli, narani i napoji, pa i obogati i usreći ne samo svakog pojedinačno već i sve zajedno đuture i na buljuke. Hvala Englezima što nam ustupaju svoje mesto. Do juče ih nisam voleo, a danas mi postaju simpatični.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

NISMO REŠILI SVOJA PITANJA A REŠAVAMO TUĐA!? BEZ OBZIRA NA CENU..

18. маја 2016. Коментари су искључени

 

Srbija će u narednih 25 godina isplaćivati novčanu odštetu Savezu jevrejskih opština, prema Zakonu o otklanjanju posledica oduzimanja imovine od žrtava Holokausta bez živih naslednika, koji se već nalazi u skupštinskoj proceduri, pred usvajanjem.

Takođe, Republika Srbija će vratiti Savezu jevrejskih opština oko 3.000 uglavnom privatnih objekata u gradskim sredinama, uprkos tome što živih naslednika nema! Zbog toga mora doći i do izmene Zakona o restituciji, na šta je upozorila i Evropska komisija, zatečena Vučićevim namerama.

Ova neverovatna vest, prošla je skoro nezapaženo, mada je reč o podloj podmetačini kojom će i Srbija biti označena kao krivac i saučesnik u zločinima nacista nad Jevrejima u Drugom svetskom ratu!

 

                        Milica Grabež

RESAVANJE TUDJIH PITANJA1

 

Mada je opšte poznata istorijska činjenica da su fašisti za četiri godine rata pobili više od 30 hiljada Srba samo u Beogradu (Jajinci, Banjica, Staro Sajmište), koji su stradali zajedno sa Jevrejima i Romima, suludi Aleksandar Vučić, odlučio je da napiše novu istoriju i da na ovaj način zakonski proglasi Srbe za zločince, uprkos tome što su bili među najvećim žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu i što su ustali protiv nacističke Nemačke još 27. marta 1941. godine.

Ambasador Izraela u Srbiji, Jozef Levi, ovu opasnu nameru oduševljeno je podržao rekavši između ostalog i ovo: "…Ovo je plemenit srpski gest – biti punog srca, biti svestan prošlosti, biti pravedan i dobar…" .

Šta znači u ovom slučaju "biti svestan prošlosti"? Da li to Levi podmuklo optužuje Srbe za zlu sudbinu ovdašnjih Jevreja u vreme nacističke okupacije i poziva ih na kajanje? Ili se samo zahvaljuje suludom Vučiću koji će "olakšati" srpski budžet i na ovaj način?

Ali, da zlo bude gore, ambasadoru Leviju se pridružio i ministar pravde Nikola Selaković, koji je doslovno rekao: "…Pored pravnog osnova za donošenje ovakvog zakona, postoji nešto što može da se nazove i moralnom obavezom koja ojačava antifašistički identitet našeg naroda i države, neka vrsta obaveze prema našim zemljacima, pripadnicima jevrejskog naroda, koji su svoje živote i dela posvetili Srbiji".

O kakvom "pravnom osnovu" Selaković govori? Šta je to Srbija skrivila Jevrejima u Drugom svetskom ratu ako se zna da su nacisti jednako bacali i Srbe i Jevreje u koncentracione logore i gasne komore (u Beogradu su taj zločinački posao obavljali u pokretnim gasnim komorama montiranim na kamionima).

Savez jevrejskih opština operiše podatkom da je Jevrejima na teritoriji Srbije u Drugom svetskom ratu oteto blizu 3.000 nepokretnosti i ostalih dobara. Ali, tu je i činjenica da je Vlada Milana Nedića (šta god ko o njoj mislio sa ove "istorijske distance"), otkupila i platila tu imovinu Nemačkoj za ogromnu sumu od 360 miliona ondašnjih zlatnih dinara!

Da podsetimo, 25. aprila Vojna komanda za Beograd, koju je potpisao pukovnik Kajzenber, izdala je naredbu kojom se Jevrejima zabranjuju sva građanska prava.

Zanimljivo, ali je predlog Zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika, ušao u skupštinsku proceduru istog dana kad je srpsko pravosuđe odlučilo da razmatra zahtev za rehabilitaciju Milana Nedića!

Tako je, neverovatnom glupošću umišljenog vlastodršca, vladino telo – Agencija za restituciju, došla u situaciju da istovremeno rešava i zahteve za vraćanje imovine Milana Nedića, ali i zahteve za vraćanje imovine Jevreja koje je Nedićeva Vlada otkupljivala od nemačkih okupacionih vlasti!

Ključno pitanje u ovom trenutku je: zašto se Savez jevrejskih opština u Srbiji, nije obratio sadašnjoj Vladi Republike Hrvatske, koja u svom sastavu ima ozbiljnih "štovatelja" takozvane Nezavisne države Hrvatske (NDH), nekadašnje marionetske i fašističke tvorevine, koja se prostirala teritorijalno sve do Zemuna i današnjeg Novog Beograda?

Naime, većina ovdašnjih Jevreja završila je u rukama ustaških vlasti u Zemunu, a odatle u zloglasni logor Jasenovac gde su ubijani zajedno sa Srbima, koji su činili više od 90 odsto ukupnih žrtava na ovom užasnom stratištu. Zašto Savez jevrejskih opština ne potraži "plemeniti gest", "puno srce" i "svest o prošlosti" od današnje Hrvatske, čija predsednica ovih dana govori o "antifašističkim temeljima Hrvatske"? Ili u Češkoj, Poljskoj, Ukrajini… ?

Kako je Srbija stigla dotle da je jedan poremećeni ludak, svojim idiotskim "milosrđem", pretvara u zločinca i pokajnika? Kako smo od žrtve i pravednika stigli dovde, a da niko nije ni reč progovorio protiv užasne režimske podvale?

Ni u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti ni u udruženjima, književnika, novinara, primenjenih umetnika, pozorišnih i filmskih stvaralaca, baš niko ni reč da kaže, da ustane protiv besramnih laži i brutalnog krivotvorenja istorijskih činjenica?

Ima li Srbija slobodoumnih ljudi, nezavisnih intelektualaca, ili je svoju mučeničku dušu ispustila na rukama umno poremećenog Vučića?

Izraelska vlada čini sve, preko svojih službi, da u Srbiji smesti migrante, da stvori u Srbiji general-štab islamske države, odakle će njeni borci putovati na izvršenje akcija po evropskim državama.

Sedam država je odbilo da izda agreman Josifu Levom, ali je on sa svojim izabranikom dobio mogućnost da bude ambasador u Srbiji. Izrael, kao država, pokušava da na svakom koraku saplete Srbiju, najdirektnijim uticajem da arapi Srbiju dobiju kao svoju državu.

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali je Jevrejin. Izraelski Mosad mu pomaže u pljačkanju Srbije. Uloga ambasadora Josifa Levia je mračna. Spada među najkorumpiranije diplomate u Srbiji. On obećava Vučiću i njegovoj kamarili, kao i Siniši Malom, da će ih Mosad izvesti iz Srbije, kada ona klone, kada je opustoše do surovosti, i da će ih smestiti u neku obećanu zemlju.

Možda i u Izraelu, jer imaju dovoljno novca. Izraelske službe prave Beograd na vodi, mada su se šeici, pod pritiskom iz Vašingtona, udaljili od Vučića. Izrael drži arapsku Mira banku u Beogradu, preko koj iznose novac iz Srbije.

Prva nezavisna vlada Srbije mora odmah da prekine diplomatske odnose sa Izraelom!

Jevreji u Srbiji su ugledni građani. Većina njih se grozi Vučićeve lopovske kamarile i zločinačke politike. Novac koji će dobiti jevrejska opština u Beogradu koristiće Mosad za svoje zločinačke akcije po Evropi.

Jevrejski intelektualac Norman Finkelstein objavio je knjigu "Industrija holokausta“, u kojoj je pisao, pozivajući se na dokumenta, kako su američki Jevreji zaradili milijarde dolara, zastupajući u odštetnim parnicama pred američkim sudovima porodice Jevreje stradalih u Holokaustu.

Advokati Jevreji uzimali su po nekoliko miliona dolara na ime honorara, a Jevrejima-žrtvama je dosuđivano po nekoliko hiljada. Tabloid je objavio glavne delove iz ove knjige, koji se nalaze i na sajtu, u kojima je opisana pohlepa američkih Jevreja, koju su Holokaust iskoristili kao industriju za zgrtanje para…

 

P.S. Objavljujemo pismo koje smo iz Zrenjanina dobili od gospodina Viktora Kosa, na temu vraćanja oduzete imovine Jevrejima, kao doprinos raspravi koja je skrajnuta. Informaciju je gospodin Kos 7. aprila prosledio i članovima Saveta za nacionalnu bezbednost i Birou za koordinaciju, kao i kancelariji Saveta. Srpski intelektualci, na žalost, prećutkuju sve ono što se tiče nacionalnih interesa zemlje koja ih je odškolovala i odhranila. Redakcija se zahvaljuje gospodinu Kosu što je sa našim čitaocima podelio svoje stavove.

            Viktor Kos

Tražeći Vašu e-mail adresu, naišao sam na kritički osvrt o predlogu Zakona o dopuni Zakona o restituciji. Činjenica je da Izrael nije priznao Kosovo do danas, što znači nije mogao biti u prvih pet zemalja koje u ga priznale, kako tvrdite u tekstu. Razlozi za ovakvu odluku su naravno stvar analize i slobodnog mišljenja, fakti su međutim neoborive činjenice

Izrael je slično kao i Rusija priznao samo pravo putovanja pasošem Kosova, a Rusija pravo učešća na sportskim takmičenjima. Od diplomatskog priznanja nema još uvek znakova.

Ništa manje važnije je pitanje zakonskog uređenja restitucije, koja je u celini deo političkog produkta u vezi pristupa pregovorima EU, a najmanje ozbiljni pokušaj regulacije pravde i nepravde koja je velika, neizmerna, neshvatljiva u svakom objektivnom razumevanje kolektivne i pojedinačne tragedije. Potpuno uništenje jevrejske grupe u Srbiji sa Banatom je isključivo zločin okupatora. Stradanja i progoni koji su u to vreme trajali na teritoriji još uvek i tada međunarodno priznate Jugoslavije su večiti dokaz stravičnog zločina koji je nanešen i srpskom narodu, nizu politički i ideološki nedužno progonjenim ljudima…

Zakonodavac je načinio obzirom na dimenzije i značaj pozadine greške koje dotiču ustavno pravna pitanja i pitanja međunarodnog prava u celini. Kako može Srbija da sebi uzme za pravo da izvrši obeštećenje žrtava Holokausta kada ni za vreme rata, ni posle rata ne egzistira kao subjekt prava u donošenju odluka na njenoj teritoriji?

Prvi Zakon o restituciji je već jedan politički pamflet, a manje Zakon o restituciji. U prvom članu ovog zakona donešenog 2011. godine (vlada Cvetković – Tadić) stoji nešto što će se tumačiti kao preuzimanje istorijske odgovornosti Srbije za zločin i oduzimanje imovine koju nije mogla izvršiti Srbija kao objektivno od 2007. samostalna država.

Predmet uređivanja

Član 1.

Ovim zakonom uređuju se uslovi, način i postupak vraćanja oduzete imovine i obeštećenja za oduzetu imovinu, koja je na teritoriji Republike Srbije primenom propisa o agrarnoj reformi, nacionalizaciji, sekvestraciji, kao i drugih propisa, na osnovu akata o podržavljenju, posle 9. marta 1945. godine oduzeta od fizičkih i određenih pravnih lica i prenesena u opštenarodnu, državnu, društvenu ili zadružnu svojinu (u daljem tekstu: vraćanje imovine). Ovaj zakon se primenjuje i na vraćanje imovine čije je oduzimanje posledica Holokausta na teritoriji koja danas čini teritoriju Republike Srbije.

Da, i odluka vlade Nedića je sporna, a pozadina poznata, daljnja i pravna, istorijska i moralna, time i politička greška koja dolazi iz oba ova zakona. Ovo je ključno pitanje, jer je jedna stvar obeštećenje – restitucija u celini, a sasvim druga pitanje preostalih objekata koja su menjala vlasnike od 1941/42 do danas. I ovde je pitanje šta će se vratiti i kako.

Kako teče inače restitucija i ispravljanje nepravdi sa političkom i istorijskom pozadinom možete razumeti na osnovu slučaja u toku. Opljačkano je na kraju kao moralna maska za pod tajnošću institucionalni dogovoreni proces diskriminacije i ukidanja prava i sama egzistencija, činjenice o postojanju, o činjenu i nečinjenu jedne uništene socijalne – porodične sudbine bez prava na pravni lek. Ova nepravda i igra u trajanju je samo slučajem otkrivena, a niz ostalih bezbrojnih ostaće pokriveni maglom. I ovo važi za objektivni odnos prema uzrocima i posledicama ratvanja i neshvatljivih žrtava u kritičnom periodu vremena Drugog svetskog rata.

Barbara Kos, moja baka sa očeve strane je umrla 1978. godine. Ja sam tada imao 21 godinu, odrastao sam sa njom i dedom kao u drugoj roditeljskoj kući. Ta žena nikada nije pustila suzu, nikada spomenula stravu koju je sama preživela i doživela kroz saznanje da niko od rodbine nije preživio. Dve osobe koje su po krvnoj liniji preživele su daljnji rođaci, jedan Korenlije koji je pre rata iselio i Kanadu i jedna gospođa iz Bratislave. Prema građanskom pravu nasledstva, porodice Lederer, Dojč, Kraus (Srbija, Mađarska Rumunija), Klajn su porodice oca i majke moje bake i njihovi roditelji. Niko nije preživio i nikada se nije postavilo pitanje nasledstva. Ono je prećutno i dogovorom babe i dede iz poznatih ideoloških razloga posle rata jednostavno potisnuto kao nepostojeće.

Mnogo važnije, bez prijatelja, bez ljudi komšija i meštana, bez njihovog međusobnog nesalomivog iskrenog uvažavanja i žrtvovanja, niko ne bi preživeo taj stravični period.

Za to najvrednije, za to ljudsko i iskreno što danas sve manje znači ili se ređe sreće, za tu neposrednost života koja je u sebi nosila iskreni humanizam sve vreme ne postoji cena, ne postoji protivvrednost, a ona je beskrajna i velika.

Sa Youtuba sažeta diskusija sa izvorima, koja ukazuje da se pri donošenju zakona 2011. načinio veliki propust, jer nije definisan predmet restitucije, nije dato obrazloženje zašto Srbija preuzima na sebe da izvrši restituciju oduzete imovine u Holokaustu, nije precizirana koja imovina, nisu stvoreni uslovi za valjano podnošenje zahteva jer je dokumentacija uništena ili je manipulisana, arhivi su zatvoreni ili se nalaze u posedu iz čijih se podataka decenijama vrše različite transformacije…

Naposletku, ne pomišljajući o restituciji, doživite trajni gubitak prava iz igara delom naznačenih u prvom e – mailu. Inače, za međusobnu razmenu decenijama manipulisanih podataka, pod strogom tajnošću, nadležna je služba kancelara, a po Zakonu o osnovama uređenja sistema bezbednosti i ustavu služba predsednika Republike Srbije.

Da li je najavljena borba protiv mafije 2007. septembra koja je počela u Zrenjaninu hapšenjem preko 30 ljudi, a koja je iznenadila tadašnjeg nosioca službene funkcije predsednika, upravo u Berlinu, deo restitucije iz uvek sve viših ciljeva i tajni koje nikada niko neće saznati (Tadić na Prvoj srpskoj TV – "Veče sa Ivanom Ivanovićem") ili se radi samo o igri koja nikada ne prestaje i onda kada nosioci službenih odluka ne znaju o čemu odlučuju, a zakonodavci donose zakone za čiju pozadinu se nisu dovoljno informisali van svih mogućih političkih i ostalih interesa i perspektiva. Postoji prošlost koju niko nikada ne može da izmeni, a odnos prema njoj je put za budućnost.

Kako su se stvarno donosile odluke 1941 – 42 i zašto

Aly Gotz je objavio knjigu 2005. godine sa radovima iz nemačkih i ostalih dostupnih arhiva u vezi načina upotrebe i finansijskih usmeravanja sredstava iz arijizacije u korist Rajha, pored ostalog preko marionetskih režima. Gotz je našao arhivsku građu procesa arijizacije i Holokausta u vezi procesa u Srbiji i izvršio na osnovu dokumenata ( u tekstu TAZ su dati arhivski izvori) rekonstrukciju procesa odlučivanja i opet kroz dokumenta iz arhiva i poznatih činjenica puteve i način pranja novca. Na You Tube kanalu se o tome vodila kratka diskusija, pored ostalih foruma i objavio sam fakte i činjenice iz ove studije na osnovu arhivske građe.

Uzgred tema mi je dobro poznata bila i pre 2005, a ova knjiga je potvrda i razrada radova Raula Hilberga u vezi načina funkcionisanja sistema iznude u organizaciji procesa preraspodele i kapitalizacije nastale u pogledu upravljanja imovinsko-pravnim zaostavštinama procesa totalnog uništenja. Dokumenta i činjenice nisu sporna. Konkretno je odluka od 26. avgusta Nedićeve vlade naredba Geringa sa planom ministra finansija daljnjeg pranja novca preko marionetske vlade u korist Rajha.

Imovina bez naslednika je deset puta veća od ovog zakona. 25 miliona za 25 godina je politička odluka van svake realnosti, jer su samo na osnovu izgubljenih prava u periodu od 75 godina realni kapitalni iznosi (primera radi, bilo kog objekta u Zrenjaninu: šećerane, vila …) veća od ovog iznosa. Mnogo važnije je pitanje suštine organizacije sistema i zakonskih rešenja koja nepravdu nastavljaju u celini i posledica takvog političkog načina odlučivanja do danas. Na štetu opšteg javnog interesa, na štetu žrtvi, na štetu istorijske istine o suštini tragedije i posledica, a sve kao politička predstava, jedna u nizu pod tempom promena sa posledicama realnog stvaranja novih nepravdi bez obzira na volju i znanje nosilaca odluka ili zakonodavca.

Dole u tekstu je prevod dela teksta iz TAZ-a od 2005. godine Goetza sa linkovima izvora arhivskih dokumenata. explicit Iđa íaäa?ó äaía +Viktor Koss…Pa lepo što se trudiš da budeš konstruktivan, ali nije ti ovo mesto za detaljnije analize. možeš mnogo pametnije, i na istu temu, da potrošiš vreme…

Odgovor: To su osnovne informacije sa izvorima i naznakom da se radi o dokumentima. Ovim nije otvoreno ni slovo A od cele materije. Dao sam deo izvora – dokumenata, a potrebno je ne radi polemike, već mnogo više razumevanja procesa, suštine načina funkcionisanja sistema u tom kritičnom – tragičnom vremenu.

Grubo, ali tačno rečeno, pored iznude donošenja odluke postojao je princip pranja novca preko odluke vlade u korist Rajha. Ovo je deo prevoda iz TAZ-a od 11.03.2005. Pri donošenju određenih odluka, nezavisno od promenljive bilo čije političke volje, treba se tačno znati šta se hoće i kakve ukupne posledice imaju određene odluke. Da je donošenje sporne odluke bila i te kako promišljena odluka Berlina, samog vrha i Geringa je dokazano dokumentima, ali i proces priprema, motiva, realnih tokova i pranja novca i "brisanje tragova". Ovo napominjem iz razloga prihvatanja krivice ili davanja drugome olake krivice kroz brzopletost i nesmotrenost o uzrocima i posledicama koje određene odluke – zakoni sa sobom nose.

Tagescajtung (TAZ) – prevod dela teksta:

U željenoj jasnoći mogao sam da rekonstruišem iz dokumenata proces odlučivanja u oblasti pod vojnom upravom – Srbija. Tu su Nemci pobili Jevreje neobično brzo. Već u godini posle napada zaključio je šef vojne uprave sredinom aprila 1942:

"…Već pre nekoliko meseci naredio sam da se sve jevrejsko u ovoj zemlji strelja, a jevrejske žene i deca koncentrišu i smeste u jedan logor. Uz pomoć SD (sigurnosna služba) sam istovremeno naručio vozilo za ‘dezinfekciju od vaši’, koje će sada u roku od 14 dana do 4 sedmice završiti spremanje logora. "

(Pod "vozilom za dezinfekciju vaši" podrazumevao je šef vojne uprave kamion dušegupku, u kojem su jevrejska deca i žene kroz dovođenje motornih gasova u kabinu vozila bili ugušeni). Nekoliko sedmica kasnije bila je većina od 22.000 srpskih jevreja ubijena. 23. maja 1942. godine, zaključio je referent za jevrejska pitanja ministarstva spoljnjih poslova: "Jevrejsko pitanje nije više u Srbiji akutno".

Tamo se radi još o regulisanju imovinsko-pravnih odnosa. Za konfiskaciju imovine bio je nadležan referat 17 (kasnije 12) generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji. Ovu službu je vodio Hans Gurski, koji je prethodno radio u štabu kod Hermana Nojbahera u Bukureštu. Proces likvidacije od strane Vermahta i SS-a nije bio još dovršen, a trajala su savetovanja stručnjaka za okupacionu upravu o primeni konfiskovane materijalne ostavštine. Još je 23. maja 1942. godine, ministarstvo spoljnjih poslova rajha predviđalo da posle zadovoljenja zahteva nemaca iz rajha i Folksdojčera, treba osnovati komisarnu upravu jevrejske zaplenjene imovine, kuća i zemljišta, sa osnovnom zamisli kasnijeg prenošenja ove jevrejske imovine u rajh.

Većina službenika je bilo mišljenja da bi prema mogućim kasnijim zahtevima Srbije za ratnu odštetu ova imovina mogla da bude iskorišćena. Takođe služba za četvorogodišnji plan izjasnila se 1942 za upravljanje konfiskovanom imovinom u prilog Rajhu.

Protiv ovog plana je bilo ministarstvo finansija Rajha. Njihov zastupnik, Kristijan Brajan je u maju 1942 predložio da se prihodi iz konfiskovane imovine radi urednosti posla moraju propustiti kroz srpski budžet. Zaključno je u rukama vojnog komandanta u Srbiji da odluči o nameni sredstava i prema tome da uputstva srpskoj vladi. Mesec dana kasnije došlo je do još jednog sastanka po istim pitanjima.

O tome izveštava zastupnik spoljnjih poslova Rajha: "…Pri dogovaranju o likvidaciji imovine srpskih Jevreja 19 juna 1942 u prostorijama uprave za četvorogodišnji plan u Berlinu, a na osnovu prethodnih razgovora,da je zaključeno sledeće; Imovina Jevreja u Srbiji se knjiži u korist Srbije. Knjiženje u korist Srbije je neophodno jer bi u slučaju knjiženja u korist Rajha bio izvršen prestup u odnosu na hašku ratnu konvenciju.Međutim imovina dolazi nama (Rajhu) posredno u korist. U Haškoj ratnoj konvenciji stoji u članu 46 jasno: ‘Privatna imovina ne sme biti oduzeta’."

Odredba važi samo za zemlju okupatora, ali ne i za nacionalnu upravu okupirane zemlje. Nekoliko dana posle berlinskog dogovora priključio se Gering smernicama finansijskih stručnjaka i doneo odluku:

"…Odmah se jevrejska imovina u Srbiji treba knjižiti u korist Srbije, da bi se kako je Gering obrazložio, omogućila finansijska pomoć srpskom budžetu za i onako visoke troškove okupacije. Sada je zadatak generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji da obezbedi ubrzanje prelazka od njega upravljane jevrejske imovine južno od Dunava, kako bi Srbija mogla da počne sa upravom… uostalom odlučeno je da srpska vlada mora doneti oldluku kojom se od 15.4.1941 imovina Jevreja koji su imali jugoslovensko državljanstvo prenosi u korist srpske države."

Srpski ministarski savet je 26. avgusta 1942. doneo ovu odluku.

Pored već navedenih osnovnih motiva za ovu odluku – ojačati dinar i tako prikazati kako se respektuje haška konvencija – okupaciona sila je imala interes, "da ojača ugled Nedićeve vlade"….i tako je kroz prepuštanje imovine jevreja stabilizuje. U stvarnosti su tokom druge polovine 1941 troškovi rata činili dvostruko veći iznos od raspoloživih sredstava budžeta, a iz čega se i iz nemačke perspektive odmah prouzrokuje ozbiljno ugrožavanje domaće valute.

Do tada su mesečni okupacioni troškovi iznosili 500 miliona dinara. Celokupna preostala imovina se procenjivala u decembru 1944. na 3-4 milijarde dinara. U trenutku donošenja berlinskih zaključaka ova suma je bila dovoljna za pokrivanje troškova okupacije za pola godine, odnosno u dužem periodu radi stabilizacije domaće valute dinara odnosno smanjenja inflacionog pritiska. Sledstveno tome ministarstvo spoljnih poslova izveštava septembra 1942 u svom redovnom izveštaju o "ograničenju troškova okupacije" da: "Tema ne zaslužuje u ovom periodu bilo kakvu dopunu."

Ovakve rečenice i stavovi, kako se u slučaju Srbije daju dokumentovati, upućuju na strogo tajne u opštem smislu i načinu primenjene metode konfiskacije, sa kojom su se Nemci u celoj okupiranoj Evropi opunomoćili korišćenjem jevrejske imovine. Samo na drugim mestima brišu se tragovi veza između nacionalnih banaka i finansijskih uprava pokorenih zemalja. Nemačke okupacione vlasti su stvorili od nacionalnih institucija okupiranih zemalja, a na osnovu sopstvenih donetih zakona, saučesnike u pljački, učinili su da novac dolazi do budžeta marionetskog režima, da bi se tada od uklanjanja tragova porekla isti prisvojili ().

Sve je jedna velika politička i pravna farsa. Uredba Nedića ne obuhvata svu jevrejsku imovinu, već samo onu za koju nacisti (okupacioni režim) nije bio direktno zainteresovan. Do 1942. godine je imovina stojala na raspolaganju i prometu iz koje je nacistički okupacioni režim prodajom po povoljnim uslovima sam sebe finansirao. Tek je ostatak ostatka imovine uredbom iz 1942. godine formalno pravno oduzet i njime je navodno pravo raspolaganja odlukom Geringa prenešeno na marionetsku vlada Nedića. Međutim, nacisitički režim je formalno dajući pravo kvislinškoj vladi da prisvoji prava iz te jevrejske imovine, izvršio ostale promene u funkcionisanju monetarnog sistema i preko njega praktično obezbedio sistem refinansiranja i iz ove imovine okupacionih troškova.

Mesečni troškovi okupacionog režima su iznosili 1942. oko 500 miliona dinara, a imovina koja je ustupljena marionetskoj vladi Nedića je procenjena na 3-4 milijarde dinara. Plan Geringa je bio dalekosežniji, da kroz ostale obaveze i monetranu politiku ovaj iznos iscrpi iz budžeta vlade Nedića i to je i učinjeno kroz štampanje novca i devalvaciju kursa. Ne slučajno, već sa striktnim planom i naredbama, merama u monetarnoj politici o kojima je studiju vrednu čitanja i analize napravio Götz Aly ( bilo je poželjno pre donošenja bilo kakvih zakona ove činjenice razumeti, sa pravne, političke i iz perspektive žrtava).

Kroz ratne tribute i manipulisane valutne kurseve je sve vreme vršena realna preraspodela u korist Rajha, ili drugim rečima Nedićeva vlada je bila izvršilac i ove prevare i manipulacije, bez obzira na svoje znanje.

Sa poštovanjem, redakciji Tabloida,

Viktor Kos

Ruže Šulman 49/16

23000 Zrenjanin

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRIVATIZACIJA BEZ OBZIRA NA ŠTETNE POSLEDICE: POSTIZBORNI MANDAT I ZA PRODAJU „TELEKOMA“!???

15. априла 2016. Коментари су искључени

 

Akcionarsko društvo Telekom Srbija (Telekom) biće prodato ispod svake cene jednom američkom investicionom fondu. Ovo je tajni plan predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, koji je proteklih nedelja već započeo kampanju ponovnog obezvređivanja ove kompanije, sa nedavnom izjavom: "…Možda smo pogrešili što nismo prodali Telekom".

Naime, Vučić će Telekom prodati jeftino, ali za razliku od ranijih privatizacionih pljački, Amerikanci neće platiti velike provizije onima koji im omoguće da se Telekoma dokopaju skoro džabe. Ovaj put Amerikanci će umesto dobrih provizija pružiti političku podršku. Kratkoročno, naravno…

 

                                       Vuk Stanić

MANDAT ZA PRODAJU6

 

Ovo znači da će Vođa pokloniti Telekom zbog očajničke nade da će ga Amerikanci zaštititi. A zaštita će trajati samo dok ne potpiše kupoprodajni ugovor. Posle će biti “izručen“ ruci pravde i gnevu građana, kao i svi ostali diktatori koje su podržavali, kao što je slučaj i sa gruzijskim predsednikom Mihailom Sakašvilijem, američkim državljaninom. Može li se Vučić smaknuti s vlasti, pre nego što proda Telekom?

Situacija u kojoj se predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić danas nalazi je slična onoj u kojoj je bio Zoran Đinđić pre nego što su ga ubili na ulazu u zgradu Vlade Srbije. Privatizacija Telekoma je Vučiću predložena na isti način na koji su Amerikanci od Đinđića tražili vlasništvo nad Železarom Smederevo.

Sličnosti i razlike ova dva slučaja govore da je za Železaru u Smederevu bila zainteresovana nemačka kompanija Tisen Krup, ali je ponuda koju su dali, bila ispod realne vrednosti onoga što je Sartid imao u zalihama.

Danas je za Telekom najzainteresovaniji Dojče Telekom, ali i oni bi baš kao i Austrijanci da kupe tu kompaniju ispod tržišne vrednosti, dok su spremni da lokalnim političarima daju provizije.

Vučić je za Telekom od Amerikanaca dobio ponudu koja se može uporediti sa onom koju su Đinđiću svojevremeno dali za Sartid. Vučić, baš kao i Đinđić nekada, nije popularan kod ruskog političkog vrha, posvađan je i sa Englezima, nepoželjan je u Berlinu, ostavili su ga njegovi “prijatelji“ šeici, zamerio se nekim krugovima unutar srpske policije, jedan deo srpske mafije sa kojim je Đinđić bio posvađan takođe nije u ljubavi sa Vučićem. Za razliku od Đinđića, Vučić je Amerikancima rekao “da’. Zato će se Amerikanci pobrinuti da ga niko ne ubije. Sve dok se ne privatizuje Telekom.

Iza Aleksandra Vučića ne stoji zvanična Amerika. Reč je o kriminalnoj grupi, koja lobira u Kongresu, i ima neke medije. Oni će zvanično u Srbiji podržavati Vučića, ali samo dok ne otmu Telekom Srbija. Američka vlada je svesna da je njena politika, zahvaljujući špekulantskim poslovima predstavnika njene Ambasade, izložena opštoj mržnji građana Srbije, i da se ta mržnja građana preliva i na susedne države. Zato Vučić mora da plati za svo zlo koje je doneo u Srbiju, i region.

Od ranije je poznato da je američki investicioni fondom Apolo, jedan od potencijalnih kupaca srpskog Telekoma. Apolo je u prethodno propaloj privatizaciji Telekoma nastupao zajedno sa slovenačkim Telekomom. Taj fond je optužen i da je povezan sa kompanijom Lazard u kojoj radi bivši ministar više srpskih tranziciono pljačkaških Vlada Božidar Đelić. Lazard je konsultantska kuća koja je bila privatizacioni savetnik za prodaju Telekoma u prethodno neuspelom pokušaju prodaje.

Jedno je sigurno: Aleksandar Vučić u poslednje vreme iskazuje jasnu nameru da Telekom proda, dok je ranije izjavljivao da bi to samo lud čovek uradio.

– Ne razumem vlast, Telekom nikada ne bih prodao, a u ovom trenutku ni po koju cenu – izjavio je Vučić 2010. godine prilikom gostovanja na Televiziji Jagodina. Tada je bio radikalska opozicija Demokratskoj stranci koju je vodio Boris Tadić, umešan u mnoga muljanja oko Telekoma još iz vremena dok je bio ministar telekomunikacija.

Predsednik Srpske napredne stranke ranije je kritikujući "žutu nomenklaturu" u javnost izneo niz tačnih informacija, kao na primer: "…Demokratska stranke planira da većinski paket akcija proda ‘za četiri godišnja profita’ koje Telekom ostvaruje."

Vučić verovatno ne voli da ga podsećaju da je njegova stranka 2010. godine podnela i krivičnu prijavu protiv bivšeg premijera Mirka Cvetkovića i članova Vlade zbog pokušaja prodaje Telekoma Srbije. Član sadašnjeg pravnog tima naprednjaka Marko Đurić je tada rekao da prodaja Telekoma predstavlja "osvetu vlade budućim generacijama".

Srbija će ostati bez vitalnih ekonomskih resursa i telekomunikacione infrastrukture koja je dobro od javnog značaja – rekao je tada Đurić.

Pet godina kasnije, kao predsednik Vlade Srbije, Vučić priča sasvim drugu priču.

 

       Propaganda o državi kao lošem poslodavcu  

 

Akademija inženjerskih nauka Srbije (AINS), najstarije Društvo za elektroniku, telekomunikacije, računarstvo, automatiku i nuklearnu tehniku (ETRAN) , akademici, naučnici raznih profila u zemlji i svetu, više puta su se oglašavali, iznoseći štetne posledice prodaje.

Pisali su i apelovali i kod premijera Vučića i kod predsednika države i kod narodnih poslanika. Otvoreno pismo stručnjaka iz Srbije i 11 zemalja, potpisalo je 24 akademika, 60 profesora univerziteta, 46 doktora nauka, 23 magistra i mastera, 57 inženjera. Javnost Srbije je definitivno protiv prodaje Telekoma.

Odeljenje elektrotehničkih nauka AINS, na svom sastanku od 12. februara 2015. godine, na bazi pisanih materijala i usmenog izjašnjavanja i diskusije članova Odeljenja, donelo je zaključak da jednim sažetim saopštenjem definiše najbitnije stavove o nameri Vlade da proda Telekom.

Takođe, ova Akademija inženjerskih nauka je podsetila da Telekom poseduje i kompletnu telekomunikacionu infrastrukturu koja obuhvata sve telekomunikacione tehnologije: centrale sa transportnim komutatorima i ruterima u kojima se razmenjuju velike količine podataka, optička vlakna koja ih povezuju i optičke digitalne sisteme, preko 3 miliona konekcija do korisnika koji se koriste za fiksnu telefoniju i brzi Internet, mrežu za mobilnu telefoniju i mrežu za prenos Internet saobraćaja mobilnim putem.

Kroz ovu mrežu se prenosi saobraćaj mobilne telefonije i Interneta drugih operatora, Telenora i VIP-a. SBB i Orion, posle Telekoma najveći fiksni operatori, takođe iznajmljuju kapacitete fiksne mreže Telekoma.

Na tržištu fiksne telefonije posluju i Telenor, IKOM, Invest Inženjering, itd. Ova telekomunikaciona infrastruktura je građena i unapređivana decenijama, počev od puštanja u rad prvog telefona 1883. godine, i kao takva u tržišnim uslovima teško može dobiti ravnopravnog konkurenta, jer su potrebne izuzetno velike investicije da se izgradi takva telekomunikaciona infrastruktura.

Ukupne investicije Telekom Srbija Grupe su iznosile 18,8 milijardi dinara samo u 2013. godini, od toga 5,25 milijardi dinara u infrastrukturu, a preostalo su tehničke investicije.

Preduzeće za telekomunikacije "Telekom Srbija"  Grupa osim matične kompanije u Republici Srbiji ima učešće u kapitalu sledećih zavisnih privrednih društava: 1) 65% Telekoma Srpske u Republici Srpskoj; 2) 83% Mobilnog operatora u Crnoj Gori Mtel; 3) 100% Društva za telekomunikacije "FiberNet" DOO, Podgorica, Crna Gora; 4) 100% Privrednog društva za održavanje i obezbeđivanje objekata i imovine "Telus" akcionarsko društvo, Beograd, Srbija; 5) 100% kompanije TS:NET B.V., Amsterdam, Holandija; i 6) 51% Društva za telekomunikacije "HD-WIN" d.o.o. Krajem 2014.

Telekom je kupio većinski paket akcija Dunav banke u iznosu od 55,78% za 9,5 miliona evra u cilju realizacije usluge mobilnog plaćanja, odnosno bankarskih poslova, koja se smatra budućom veoma profitabilnom uslugom mobilnih operatora.

Ne treba zaboraviti ni imovinu, usluge i korisnike Telekom-a na Kosovu i Metohiji, pri čemu je samo u periodu 2000-2007. godina procenjena šteta iznosila 1,4 milijarde dolara.

Demokratska stranka Srbije i Dveri su u svoj program upisali da se protive prodaji Telekoma.

– Mi ne prodajemo iz hira, niti iz nekakvih političkih razloga, niti da bismo popunili budžetske rupe. Međutim, niko ne zna kako će biti za dve godine na tržištu, nema tog eksperta koji može to da vam kaže – demagoški je argument ministra za telekomunikacije Rasima Ljajića, posle Vučića najodgovornijeg za propast Srbije.

Važno je u ovom trenutku znati da su Telenor i Vip najveća konkurencija JP Telekom Srbija. Oni ne bi ni bili ovde ta taj posao nije isplativ. Slučaj VIP-a, koji već nekoliko godina posluje na potpuno neisplativom obrascu, dokaz je da u telekomunikacijama dugoročno vredi čak i praviti gubitke i da je jedna od ključnih stvari tržišno prisustvo!

Prodavanje impulsa se može uporediti sa prodavanjem magle koju svi hoće da kupe. Potrošač sam kupuje svoj uređaj, operateri treba samo da održavaju mrežu i da podese da cena impulsa i potrošnje impulsa bude takva da se ostvari zarada koja omogućava dalji rast kompanije.

Što se tiče izjava da država ne treba da bude vlasnik telekomunikacionih kompanija, takve tvrdnje najbolje demantuje činjenica da je Kina vlasnik Čajna telekoma kompanije sa monopolom u komunikacijama u toj zemlji. Ali, osim kineskog telekoma i nemački Dojče telekom je takođe u državnom vlasništvu, kao i ruski, uostalom.

 

       I sindikati protiv prodaje Telekoma

 

Dva reprezentativna sindikata Telekoma Srbije javno su protestovali još 11. novembra prošle godine ispred Vlade i Predsedništva Srbije zbog najavljene prodaje tog državnog telekomunikacionog preduzeća, zahtevajući da se postupak hitno obustavi.

Bio je to četvrti pokušaj za poslednjih deset godina da ova profitabilna državna kompanija ode u tuđe ruke (peti je u toku!). Naime, predstavnici Jedinstvenog sindikata Telekoma Srbije i Sindikata Telekoma Srbije su tokom prošlogodišnjeg protestnog skupa ostavili ispred Vlade Srbije i Predsedništva i pismo u kojem traže da se hitno obustavi prodaja tog preduzeća, a predsednik sindikata Sindikata Telekoma Miroslav Joksimović podsetio je tada javnost i na ove činjenice: "…Znamo svi da punimo budžet više od 10 odsto, znamo da više od 140 miliona evra imamo dobit...Znamo da najviše investiramo u regionu. Nijedan dinar ne uzimamo od države, dali smo prošle godine dve dividende državi umesto jedne… Telekom bi imao profit od 300 miliona evra, kad ne bi morao da vraća dug koji je napravio kupujući za državu Telekome iz RS i Crne Gore…".

 

       Zašto nije poštovan princip slobodnog tržišta

 

Telekom koji je proistekao iz nekadašnjeg PTT-a, izgrađen je novcem građana Srbije. To je i jedan od razloga što su građanima koji nisu učestvovali u ranijim privatizacijama deljene besplatne akcije Telekoma. Rast PTT-a, a kasnije Telekoma, se odvijao, rastom iz sopstvenih izvora, i korišćenjem državnih resursa, ali i investicijama građana.

Građani prigradskih delova Beograda, i drugih većih gradova, devedesetih godina su plaćali i do 5.000 maraka po domaćinstvu za uvođenje telefonskih linija. Na Novom Beogradu PTT je u jednom trenutku naplaćivao oko 2.000 maraka za dodelu broja, kasnije je taj iznos smanjen na 500 maraka.

I danas u Telekomu postoje telefonski pretplatnici – dvojnici, i terensko razdvajanje dvojnika se naplaćuje korisnicima. Baš kao što postoje i naselja bez fiksnih telefonskih linija, koja čekaju uvođenje.

Dakle, sve telefonske centrale Telekoma, svi telefonski stubovi, svi kablovi, svi releji, postavljeni su na državnom zemljištu, ili su privatni vlasnici morali da potpišu saglasnost da se njihovo vlasništvo koristi besplatno, vlasnik odnosno korisnik svega toga je Telekom. Većinski vlasnik je PTT, odnosno država.

Te resurse, koji su vlasništvo države, prema odluci RATELA, Telekom je morao da stavi na raspolaganje Telenoru, VIP-u, i svim drugim kompanijama kojima je odobreno bavljenje fiksnom ili mobilnom telefonijom.

Zbog čega se tu nije poštovao princip slobodnog tržišta, na osnovu koga bi privatne domaće ili strane kompanije morale takve resurse same da izgrade. Da se tako pristupilo problemu, po principu na koji se domaći političari pozivaju, tržišni udeo Telekoma u poslovima telekomunikacija u Srbiji bio bi deset puta veći od onog koji imaju svi ostali zajedno.

Dakle, ako iz tih razloga jačaju strane kompanije na našem tržištu u odnosu na Telekom, kriv je RATEL (Republička agencija za elektronske komunikacije , osnivač Vlada Srbije), odnosno oni koji tamo rade i koji su takva pravila propisali.

To ipak nije najveće zlodelo RATELA. Najveće zlo koje je ova agencija propisala je da Telekom ne sme sam da odlučuje o cenama po kojima će druge kompanije koristiti resurse u koje su građani i država investirali iz svog džepa!.

Iskustva drugih privreda u tranziciji koje su prodale nacionalne telekomunikacione kompanije pokazuju da su novi vlasnici kao prve mere preduzeli smanjenje broja zaposlenih, povećanje cena telekomunikacionih usluga i smanjenje ulaganja i kvaliteta pruženih usluga.

To pokazuju primeri i naših suseda u Hrvatskoj, Makedoniji, Crnoj Gori i Mađarskoj koji su prodali telekomunikacione kompanije Dojče telekomu. Sprovedenim merama novi vlasnik će automatski obezbediti veću efikasnost poslovanja, ali se ovde postavlja pitanje koju će korist od toga imati Srbija i njeni građani?

Profesorka Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, Aleksandra Smiljanić, tvrdi da neće imati nikakvu korist, nego, naprotiv, da će privatizacija ovog resursa odmah negativno uticati na standard građana.

– Ako Telekom bude prodat, vlasnik će izvlačiti velika sredstva iz Srbije. Bez otpuštanja i smanjenja investicija može da izvuče 350 miliona evra, a pošto će davati otkaze i smanjivati ulaganje, izvući će mnogo više.

Mislim da građani mogu da očekuju nova smanjenja plata i penzija u istom iznosu kao prošli put ako se Telekom proda, jer je upravo smanjenje plata i penzija zakrpilo budžetsku rupu od oko 350 miliona evra – uverena je ona.

Smiljanićeva se osvrnula i na navode da država kao vlasnik ne može da prati tehnološki razvoj telekomunikacionog sektora pa kaže: "…To nije tačno. Telekom prati sve tehnološke inovacije već decenijama. Nedavno je dobio licencu za 4G generaciju mobilne telefonije  i već intenzivno postavlja bazne stanice nove generacije. Mreža Telekoma je kompletno digitalizovana, a Telekom ima više fiksnih priključaka nego mnoge zemlje EU. Iako to nije profitabilno, Telekom uvodi brzi internet i u sela, jer država ima obaveze prema svojim stanovnicima.

Sa druge strane, Hrvatski Telekom, koji je u vlasništvu Dojče telekoma, posle Albanije je najgori u Evropi po brzom internetu! Naravno da investicioni fondovi, a oni se pominju kao najverovatniji kupci Telekoma, neće mariti za one koji nemaju puno da plate.

Telekom ulaže u razvoj mreže više nego svi ostali telekomunikacioni operateri u Srbiji zajedno. U poređenju sa komšilukom, u poslednjih deset godina uložio je četiri puta više nego Hrvatski telekom…" – tvrdi profesorka Smiljanić.

 

       Lakše će nas špijunirati

 

Prodajom Telekoma, strancima se otvara mogućnost apsolutne kontrole svih državnih institucija i svakog građanina. Stranci će imati sve naše informacije na raspolaganju i niko neće moći da zna kako se te informacije koriste.

Činjenica je da to već uveliko i rade preko kompanija VIP i Telenor. Jer, Telekom upravlja jezgrom mreže gde se kroz velike mrežne uređaje prenose informacije svih građana i firmi. Na velikim ruterima u jezgru mreže najlakše je špijunirati celokupni telekomunikacioni saobraćaj, o čemu je govorio iodbegli američki obaveštajac Edvard Snouden.

Prosečnom građaninu je nejasno koji procenat vlasništva se prodaje i da li se u paketu otuđuje i celokupna mrežna infrastruktura za fiksni telefonski saobraćaj. Očigledno se prodaje većinski procenat, a samim tim se prepušta kontrola nad telekomunikacionom infrastrukturom Telekoma.

 

       Pametne države ne prodaju telekomunikacione kompanije

 

Telekomunikacioni operateri su u većinskom državnom vlasništvu u Belgiji, Švajcarskoj, Norveškoj, Luksemburgu, Sloveniji…Ali i kada formalno nisu, u nekim zemljama, država ima ključnu reč. Tako u Nemačkoj država ima 30 odsto vlasništva u Dojče telekomu, ali prvi sledeći vlasnik ima svega pet odsto vlasništva, tako da država praktično upravlja ovom kompanijom.

To se videlo i za vreme posete predsednice Hrvatske Berlinu. Tada je Angela Merkel upozorila koleginicu Kolindu Grabar Kitarović na problem koji ima Dojče telekom, većinski vlasnik hrvatskog Telekoma. Zagreb želi da gradi paralelnu telekomunikacionu mrežu, a kancelarka je zabrinuta da će time biti ugrožen nemački monopol.

Pored svih ovih računica, ključni ekonomski razlog zbog kojeg Srbija ne treba da proda Telekom jeste ekonomski suverenitet, koji počiva pre svega na energetici, telekomunikacijama, obradivom zemljištu i vodenim resursima.

 

       Profit 147 miliona evra 

 

Telekom Srbija je u 2014. ostvario oko 147 miliona evra neto profita, od toga je 126 miliona uplatio u državnu kasu. U ukupno ostvarenim prihodima od mobilne telefonije učešće Telekoma je 36,8 odsto, što je više od VIP (22,9), ali manje od Telenora (40,28). Ipak, kada se uzmu u obzir stepen ulaganja u infrastrukturu i društvena angažovanost kroz sponzorske ugovore, jedini nepovoljni pokazatelj u odnosu na konkurenciju Telekom ima po broju zaposlenih. Ukupno zaposlenih u svim Telekomovim kompanijama na kraju 2014. bilo je 13.044, a samo u matičnom preduzeću Telekom Srbija bilo je 9.015.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ANGAŽOVANJE „VLADE U SRBIJI“ U ISPUNJAVANJU NEMAČKIH ŽELJA ZA OTIMANJE EPS-a

26. јануара 2016. 3 коментара

 

Mada sve ozbiljne procene govore da Elektroprivreda Srbije, sa svim resursima i razvojnim projektima ne košta manje od 14 milijardi evra, svakome je jasno da je ova državna kompanija neprocenjivo vredna i da bi njena prodaja značila i konačnu smrt državnog suvereniteta. Kome je u interesu da po višestruko nižoj ceni skoro pokloni EPS Nemačkoj i njenim kompanijama? Šta je zahtevao nemački vicekancelar Sigmar Gabrijel i kakvom se prljavom propagandom uperenom protiv interesa EPS-a i Srbije, bave interesne grupe i klanovi bliski režimu Srpske napredne stranke?

 

              Vuk Stanić

PRODAJA EPS

 

Vicekancelar Nemačke, Sigmar Gabriel saopštio je premijeru Srbije Aleksandru Vučiću da Nemačka hoće svoj deo u srpskom energetskom sektoru! Kako sada stvari stoje, Nemačka očekuje da njihove kompanije postanu vlasnici većinskog paketa svega u Srbiji što ima veze sa strujom.

Izdvajanje distribucija i prenosne mreže iz EPS, koje je sprovedeno proteklih godina, kako bi se u komadima rasprodavali i privatizovali delovi ovog sistema, urađeno je sa ciljem namirenja apetita različitih energetskih i političkih kartela. Trebalo je da svaki klan privatizuje po nešto i da pritom bude slobodan u odabiru budućih vlasnika od kojih će uzeti proviziju.

Ovakvi planovi nisu u skladu sa očekivanjima nemačkih privrednika. Oni su od nemačkog vicekancelara Sigmara Gabrijela tražili da preventivno reaguje i pokuša da im obezbedi zaštitu od različitih političko kriminalnih grupa sa čijim interesima su se sudarili u srpskom energetskom sektoru.

Još krajem novembra 2014. godine, kada je gospodin Sigmar Gabrijel, koji je ujedno i nemački ministar energetike i privrede, posetio Srbiju, sa njim je u delegaciji došlo i desetine predstavnika kompanija iz Nemačke, za koje on već duže vremena lobira.

Primio ga je predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić lično, sa neskrivenom srećom i oduševljenjem, sve se nadajući da su toliko željeni i očekivani investitori, na njegov zahtev, ponovo nagrnuli u obećanu zemlju Srbiju. Čak je nudio subvencije, nudio i sve druge poreske olakšice, ali avaj…

Osim ponavljanja svih uslova koje treba da ispuni Srbija na svom evropskom putu, Vicekancelar Sigmar Gabrijel je doneo i pun kofer novih zahteva, državnih i privatnih…Zahtev iznad svih zahteva sa kojim je vicekancelar suočio Vučića glasio je ovako:

"Srbija se mora na svaki način odužiti Nemačkoj, kao najvećem bilateralnom donatoru, od 2000. godine do danas, a pre svega kroz poslove u energetici i oko energetike Srbije."

Na pitanje šta tačno očekuju, Vučiću je saopšteno da, mora pre svega, veoma brzo da stvori uslove da nemačke kompanije, pre svih RWE, kupe većinski paket akcija EPS-a (tačnije, za male pare).

Naravno, Vučić zbog ovoga nije pao u tešku depresiju, a posle vicekanclerove posete ima sve više indicija da će vlast iz Srbije da im ponudi manjinski paket akcija, ali s njihovim upravljanjem kompanije.

Na primer, Nemci bi stekli pravo da kupe 20 do 25 odsto kompanije, ali bi stekli pravo da imenuju većinu direktora. Problem je nastao kada je pravni tim koji je po Vučićevom zahtevu trebalo da napravi mehanizam za ovakvo postupanje saopštio da je u pitanju pravi pravni galimatijas oko korporatizacije EPS-a.

U međuvremenu su srpskog premijera obavestili da je, u sadašnjem pravnom i zakonskom okviru, ovakav zahtev gotovo nemoguće sprovesti u delo! Poseban problem nastaje oko rešenja imovine sadašnjih pravnih subjekata, odnosno postojećih privrednih društava. Vučiću su takođe skrenuli pažnju da su "uslovi više nego strašni", te da stoga treba brzo promeniti i prilagoditi postojeće zakone.

I, zaista, posle njihovih zamerki, predlozi izmene Zakona o energetici, hartijama od vrednosti i obveznicama, stigli su u Skupštinu.

Pored izmena zakona, ispostavilo sa da je potrebno usput obesmisliti i rad EPS-a, što se zaista svaki dan i dešava.

U "nacrtu" koji je sačinio neko od funkcionera Srpske napredne stranke (rukom napisano na papiru, prim. aut.), a koji je naš istraživački tim imao uvid, između ostalog piše i to da treba "kroz medije i tabloide", građanima prosto ogaditi naše najveće javno preduzeće, da oni prosto požele da se što pre i lakše reše takvog "tereta" kao što je EPS, i da ga kao "težak problem" drugima predamo na upravljanje, na čemu se isto, ovih meseci , intenzivno radi.

Usput, sve bitnije poslove oko remonta, informacionih tehnologija, distributivne delatnosti, pa sve do obrade podataka i štampanja računa za utrošenu električnu energiju (takozvani billing), treba na svaki način dati firmama iz Nemačke, kroz prozaične tendere i hitne nabavke.

U praksi se sve i dešava u skladu sa ovakvim instrukcijama, cela mašinerija domaćih subjekata i pojedinaca svaki dan radi na tome. Stoga se afere oko javnih nabavki u EPS-u javljaju skoro svake nedelje.

Osim zakonskih izmena i medijskog predstavljanja EPS-a kao propale kompanije, zvaničnici Srpske napredne stranke, ali i nekoliko pojedinaca iz SPS-a, vredno obavljaju i najbitniji predprivatizacioni zadatak, a to je obezvređivanje EPS-a na svaki način: knjigovodstveno, organizaciono, sistemski…Cilj je čista destrukcija: da narodu prosto lakne kad nam ga Nemaci uzmu za sramotno male pare.

Sadašnji generalni direktor JP EPS, Aleksandar Obradović, sa celom svojom bulumentom falsifikatora i kriminalaca, nedavno se pohvalio kako sada celo Javno preduzeće Elektroprivreda Srbije, ne vredi više od 3.5 milijardi evra!

Naravno, uz pomoć detaljno nameštenog knjigovodstva, naša najveća kompanija može da vredi i jedan evro, što bi Vučić i njemu bliski podanici najviše i želeli, jer se prosto utrkuju u dodvoravanju Nemačkoj, Evropskoj Uniji, MMF-u , Svetskoj Banci, EBRD-u i drugima.

Oni svakako Srbiji ne misle dobro, već gledaju da preko svojih plaćenika dođu do najvećeg blaga države Srbije-celokupnog energetskog sistema u Srbiji, proizvodnog, prenosnog, distributivnog, ali i svih drugim investicionih potencijala. Nikome od njih ne pada na pamet da pomene državni i nacionalni interes Srbije.

Pre nekoliko godina, EPS je vredeo preko 12 milijardi evra, što je danas ispod realne vrednosti, obzirom na potpuno obnovljene kapacitete u termo-elektranama (TE), hidro-elektranama (HE,RHE), a u pravo se, putem kredita , obnavlja i većina velikih trafo -stanica (TS) u okviru 5 elektro-distibucija u Srbiji (ED).

Samo postojeći proizvodni kapaciteti, tržišno vrede više od tih 12 milijardi evra, ovo je lako izračunati, jer jedan megavatni (MW) potencijal hidro izvora vredi oko dva miliona evra, dok jedan termo MW izvori vrede oko 1,5 miliona evra.

Proizvodni kapaciteti EPS su Termo-elektrane, 26 Blokova 5.520 MW (više od osam milijardi evra, ili, 8.280.000.000,00), hidro-elektrane sa 50 hidro agregata ukupna snaga 2.835 MW (malo manje od šest milijardi evra, ili, 5.670.000.000), termo-elektrane i toplane 425 MW, tačno 637,5 miliona evra.

Iz navedenog je jasno da hidro i termo potencijali EPS ukupno vrede više od 14 milijardi evra, odnosno 14.587.500.000

Ovde treba ponovo naglasiti i da je potencijal od skoro 8.800 MW, sa uglavnom renoviranim kapacitetima i sa sve novim blokom u Kostolcu, B3, potencijal koji ukoliko se nerasparčava tržišno posebno interesantan.

Dakle, cena energetskog potencijala EPS je daleko veća od 3,5 milijardi koliko je procenio direktor Aleksandar Obradović za ceo EPS.

U vrednost EPS-a, osim ovih potencijala ulaze, i distributivni sistemi, komercijalno i javno snabdevanje, razvojni projekti, ogromna imovina u zemljištu, objektima, modernoj opremi, kao što je resurs novog optičkog kabla i sistema za telekomunikacije, koje je EPS sam izgradio…

Ne sme zaboraviti značaj i vrednost Rudnika uglja Kolubara i Kostolac, koja se meri u milijardama evra, i uvek treba podsetiti na činjenicu da je na čelo Kolubare postavljen čovek koji je prethodno vodio pečenjaru ispred obrenovačke opštine.

Izgleda da su sve to zaboravili ljudi na vlasti u Srbiji. Ćute i žmure, a na čela resornih ministarstava postavljaju potpuno nekompetentne osobe, nestručne, koji se uopšte ne mešaju u svoj posao.

Takvi kadrovi ove Vlade su, ustvari, idealni za ostvarenje tuđih interesa. Kad se tome dodaju kadrovi sa vrha EPS-a, gde sve vrvi od sumnjivih diploma, potpune nesposobnosti, nedostatka elementarnih znanja, veština upravljanja i organizacije i bahatosti u trošenju na konsultante i svoje lične potrebe, dođe se do spoznaje da se sa svima njima ne može dalje.

Vreme je i da se radnici JP EPS probude, dok ne bude kasno. Srbija nije daleko od potpunog raspada, a bude li prodata i Elektroprivreda Srbije po "šemi" koju je Vučićeva vlast spremna da je proda, budućim generacijama neće ostati ni kamen na kamenu.

 

      A 1. Elektro karteli-svako protiv svakoga

 

Trenutno najjači elektro energetski kartel u Srbiji vodi Nikola Petrović, sa prijateljem, Nenadom Kovačem, poznatim kao Neša Roming, i Vojinom Lazarevićem sa kojim su nedavno uspostavili dobru saradnju.

Ovaj kartel kontroliše sve velike poslove, kao što su remonti, izgradnja dalekovoda i velikih trafo-stanica, uvoz struje, trgovina strujom, drži apsolutni monopol na lokacijama za mini-hidro elektrane, elektronska brojila i merne grupe, telekomunikacije, i opremu za EPS, kao i telekomunikacionu opremu.

Glavna delatnost im je lobiranje oko svih poslova vezanih za EPS-a i EMS-a, kadrovanje i zapošljavanja na najvišem nivou postavljenja generalnog direktora EPS-a, Izvršnih direktora EPS, EMS, privrednih društava…

Bivši najjači kartel u oblasti elektro energetike koji je trenutno u padu na rang listi je takozvana "Kesten grupa"  , koju čine Aleksandar Jokić, Slobodan Kvrgić, Slaviša Kokeza, Zoran Rajović i još nekoliko direktora i biznismena za nabavke EPS-a i Telekom-a.

"Kesten grupa" je uspela da očuva poslove nabavke softvera za elektrodistribucije, ima ih sve manje, u nabavci energetske opreme. Prisutni su svugde, čak i u nabavci računara, ketridža i potrošnog materijala, nameštaja, električnih brojila, štampanja računa, nižeg kadrovisanja po privrednim društvima. Aktivni su i u zapošljavanju svih kategorija radnika u JP EPS, bez konkursa…Ova grupa je istisnuta u većim poslovima od strane kartela Nikole Petrovića.

Treći kartel koji je trenutno u usponu čine, Aleksandar Obradović, Mlađa Malešević, Dragan Jeremić-Jera, ovaj kartel ima podršku lobija koji navodno čine, Zorana Mihajlović, Aleksandar Antić, Dragan Stokić…

Oni uspešno posluju u oblastima uvoza i izvoza električne energije, trgovine strujom, imaju puno konsultantskih poslova i svih vrsta poslova sa softverima za poslovanje, biling (izrada računa), štampanje računa za električnu energiju, nabavka telekomunikacione opreme…Pokušavaju da uđu u veće poslove sa prodajom električnih brojila za EPS iz uvoza, lobiranje u privatizaciji EPS, kadrovisanje na nižem direktorskom nivou u EPS. Imaju manji uticaj na zapošljavanje po direkcijama i privrednim društvima u EPS i Telekomu.

 

      A 2. Ispumpavanje vode, pumpanje para…

 

Potpredsednik Vlade Srbije, ministar građevinarstva saobraćaja i infrastrukture, jedina od svih ministara imala je hrabrosti da predsedniku Vlade Aleksandru Vučiću kaže, da nije trebalo dozvoliti da na tenderu za ispumpavanje vode i mulja na kopu "Tamnava – Zapadno polje" angažuje firmu čiji je vlasnik hapšen zbog utaje poreza.

Mihajlovićeva je navodno Vučiću na direktan način skrenula pažnju da je posao već rađen mašinama Holandske firme Van Hek.

Naime, Van Hek je firma specijalizovana u poslovima kontrole vode i drenaže. Firma je često angažovana širom sveta kako bi stručno pomogla potopljenim područjima. Svega dva meseca pre poplava u Srbiji, Van Hek je priskočio u pomoć Somersetu u Engleskoj, koji su zadesile najveće poplave u skorijoj istoriji.

Zaista, u beogradskom hotelu "Metropol" Jerun van Hek, vlasnik Van Hek-a, evropske firme za sanaciju posledica poplava, održao je predavanje na skupu holandskih privrednika i tom prilikom rekao da je, zapravo, njegova firma osmislila i sprovela najveći deo posla isušivanja "Tamnave".

Jerun Van Hek je pred dve stotine prisutnih, tokom prezentacije o angažmanu svoje kompanije na poslu ispumpavanja vode iz rudnika Kolubara, rekao i da je ne samo ustupio specijalizovane pumpe i cevovod, već je nadležnima u EPS-u i rudniku pokazao kako treba ispumpavati vodu.

Mihajlovićeva je ovo navodno saopštila Vučiću, nakon što je on pred kamerama rekao da niko iz Evrope nije bio zainteresovan za taj posao pa je na tenderu odabrana domaća firma "Južna Bačka" ,  čiji je vlasnik Dragoljub Zbiljić koji je 2011. godine uhapšen kao saučesnik u utaji poreza, a protiv njega je podignuta pravosnažna optužnica pred tužilaštvom u Kragujevcu, gde je prvo ročište u ovom procesu održano tek krajem novembra 2014. godine.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafjie

NAMERNO PLANIRANI PROPUSTI: URUŠAVANJE EPS I MEŠETARENJE DIREKTORA EMS!!!

29. новембра 2015. Коментари су искључени

 

Najveći deo radnika Elektroprivrede Srbije (EPS), ogorčen je na sindikalce od kojih se očekivalo da proglase generalni štrajk u ovom preduzeću, jer je kompanija u potpunom rasulu, nema razvojne strategije, nema investicija, a korupcija i nagrade loših i poslušnih su sve češća praksa…

U međuvremenu, više od stotinu direktora i direktorčića živi na visokoj nozi sa ogromnim platama. Direktor Elektromreže Srbije (EMS)-a, Nikola Petrović, posebno se ističe u bahanalijama i milionskim privatnim poslovima. Ovih dana, mali kafedžijin sin iz Boleča, vratio se porodičnom zanatu-ugostiteljstvu.

 

                       Vuk Stanić

ZAJEDNICKA KASA2

 

Generalni Direktor Elektromreže Srbije EMS, i kum predsednika Vlade Srbije, Nikola Petrović,  postao je ovih dana većinski vlasnik dva veoma vredna restorana u Beogradu.

Naime, Petrović je dokapitalizovao poznati restoran Franš u bulevaru Oslobođenja, u neposrednoj blizini Autokomande, kao i restoran Dijagonala u Skerlićevoj ulici.

Mnogo njegovih poznanika je ovim povodom bilo iznenađeno, a posebno zbog činjenice da ovaj režimski multimilioner sa poslovima u energetskom sektoru, ulazi u vlasničku strukturu ugostiteljskih firmi.

Čak je, kažu upućeni, i Petrovićev kum Aleksandar Vučić bio iznenađen sa ovim vestima, komentrišući u šali da je direktor EMS sada potvrdio ranija pisanja Tabloida, kada je naš magazin u tekstu "Od Boleča do Beča" obznanio javnosti da je Nikola Petrović, ustvari: "…Sin Race kafedžije iz Boleča, sela pored Beograda".

Naravno, ovo nije i jedino mešetarenje na sitno direktora EMS, o kojem su našem listu dostavljene informacije, zakup Petrovićeve vile iz baze DIPOS-a plaća javno preduzeće na čijem je on čelu.

Ni renoviranje te iste vile Petrović nije hteo da plati, već su i ti troškovi namireni sa računa EMS.

Nikola Petrović je, suprotno politici Vlade Srbije, naručio studiju o budućoj privatizaciji EMS. Na konstataciju saradnika da bi trebalo da bude privatizovan EPS, ali ne i EMS, Petrović je rekao "da se ne prave pametni".

Zadatak studije privatizacije EMS, poveren je kompaniji Energoprojekt, a i taj posao je takođe plaćen novcem EMS?! Istovremeno, Aleksandar Obradović generalni direktor Elektroprivrede Srbije EPS-a, ubrzava likvidaciju privrednog društva EPS Snabdevanje.

Ovu akciju je kako stvari stoje Obradović, dogovorio sa Vučićem i Petrovićem.

Preduzeće EPS Snabdevanje je zaista u problemu zbog velikih krađa na mreži koje se kreću od 15 odsto do 40 odsto, ali je pravi udar za tu kompaniju činjenica da vrh države traži da se otpišu sva dugovanja Železari iz Smedereva, sva dugovanja prema RTB Boru, svim javno komunalnim preduzećima gde rukovode SNS kadrovi, počev od gradskih elektrana u Beogradu.

Trenutno, Obradović i saradnici muku muče kako da sve, ali baš sve gubitke EPS, prebace u EPS snabdevanje. Kada na kraju nađu model kako da sve gubitke prebace tamo, EPS će biti predstavljen kao kompanija koja je ostvarila dobit, a rukovodstvo te kompanije biće predstavljeno kao super uspešno.

Istina EPS bi zaista mogla da bude najuspešnija kompanija na Balkanu, ali kada bi rukovodstvo rešilo da prekine praksu nameštenih tendera, da smanje krađe na mreži, da prekinu sa rasipanjem novca na prezentaciju i kada prestanu da zaključuju fiktivne konsultantske ugovore…

Veliki problem za SNS biće i činjenica što će EPS uskoro (kada ga prikažu kao kompaniju bez gubitaka) to biti u suprotnosti sa obećanjima koja su dali Nemcima da će ovaj državni gigant, na kraju 2015. godine biti predstavljen kao kompanija bez perspektive. Zbog čega bi njihovi privrednici mogli da je kupe ispod svake cene.

Na obećanje dato Nemcima, vrh EPS-a nije zaboravio, samo što će trenutak proglašenja stanja pred bankrot biti pomereno za sledeću godinu. Tim povodom, Aleksandar Obradović je sa ljudima iz Evropske banke (EBRD) dogovorio još jedan kredit u iznosu od 200 miliona evra. Namena kredita biće restruktuiranje EPS-a, a de fakto 120 miliona evra iz tog kredita će biti uplaćeno u budžet republike Srbije, kao rezultat pozitivnog poslovanja EPS.

Čak 80 miliona evra otići će na unapred dogovorene konsultantske usluge, firmi koje će biti angažovane na izradi studija reorganizacije EPS-a. Te studije koštaju daleko manje od 80 miliona evra, ali će se višak novca preko tih kompanija usmeravati za troškove SNS na izborima koji slede.

Ovo nije i jedino presipanje iz kase EPS u kasu SNS, jer je nedavno i izvršni direktor za korporacijske poslove Dragana Rajačić kompanijama iz sistema EPS oduzela pedeset odsto automobila koji su dati centrali SNS za pokrivanje narednih izbora.

Prosto je neshvatljivo da rukovodioci proizvodnje u najbitnijim kompanijama EPS kao što su Kolubara, Kostolac, Đerdap, više nemaju automobile koji su im neophodni u organizaciji posla i proizvodnje.

Predsednik sindikata EPS,  Milan Đorđević ništa ne preduzima tim povodom, dok je samostalni sindikat EPS tražio prijem kod predsednika Vlade Aleksandra Vučića.

Vučić međutim ne planira da ih primi i taj zadatak je prebacio na resornog ministra Aleksandra Antića i direktora EPS Aleksandra Obradovića. Nekih razgovora je bilo kažu sindikalci, ali rezultat tih razgovora je nula.

Mnogi radnici EPS su međutim ogorčeni na sindikalce od kojih se očekivalo da proglase generalni štrajk u EPS-u. Razlozi zbog kojih radnici očekuju štrajk su činjenica da je kompanija u potpunom rasulu, nema razvojne strategije, nema investicija, a korupcija i nagrade loših i poslušnih su sve češća praksa

Podsetićemo da je u ovo vreme, pre godinu dana (22. novembra 2014. godine) jedan radnik poginuo, a dvojica su povređena u nesreći u Rudarskom basenu ‘Kolubara’. Do nesreće je došlo kada je u Polju ‘D’ Rudarskog basena ‘Kolubara’ popustio kran na mašini cevopolagač, koji je pao na trojicu radnika.

Radnik G. P. (35) je preminuo na putu do ambulante, D. K. (38) je teško povredio nogu, dok M. Ć. (26) imao lakšu povredu glave.

Tim tragičnim povodom, Služba za bezbednost i zdravlje na radu RB "Kolubara", u izveštajima o povredi na radu radnika (tzv. povrednim listama) samovoljno je upisala: "…Povreda usled sopstvene nepažnje i nemarnosti i nepridržavanja propisa BZR".

Ovo saopštenje uprave je, naravno, notorna laž, a posao koji su tog dana ovi nesrećni ljudi radili, nisu ni trebali da rade, jer su njih trojica bili tu umesto još dve mašine! Njihov posao trebalo je da rade mašine!

Naime, pomeranje trake tračnog transportera se izvodi po tehnologiji, gde jedan cevopolagač ide sa dubinske strane trake, drugi cevopolagač ide sa visinske strane trake, i oni pomeraju čelične pontone na kojima stoje čelične konstrukcije zvani "članci" koji drže snopove aluminijumsko-čeličnih rolni, koje principom inercije pokreću proizvodnu traku, koja je od gume a prožeta je čeličnim sajlama.

Dakle, u poslu pomeranja trase tračnog transportera učestvuju najmanje tri mašine i to: dva cevopolagača (buldožera sa kranom) i jedan klasičan buldožer. To znaju svi inženjeri rukovodioci na kopu, koji su mahom svi magistrirali na površinskoj eksploataciji uglja.

Ali, u pomenutom poslu došlo je do nesrećnog slučaja, jer samo jedan cevopolagač ne može paralelno da pomeri svaki čelični ponton (prag) na kojem stoje članci, pošto vuče trasu samo sa jedne strane i nema ko da poravnava trasu.

Kada se tako radi, onda se desi da čelični pragovi moraju da se poravnavaju na drugi nepropisan i dokazano ubojit način, a to je da cevopolagač diže one članke koji nisu poravnati u liniju sa drugima i onda radnici pomeraju i usmeravaju čelični prag da sve legne u liniju. Ovakva "izmenjena tehnologija", nije ništa novo u rudarskim i građevinskim radovima.

Često su je koristili i stari Egipćani pre 4.600 godina, kada su terali robove da vuku ogromne granitne blokove, a dizali su ih krtim drvenim dizalicama koje su često pucale i padale ubijajući grupe robova.

Ovo je i samo jedan od primera zbog kojih je mnogima u sistemu EPS, prekipelo i zbog kojih očekuju štrajk koji korumpirani sindikalci ne žele da pokrenu. Ali, ako ih na ulice ne izvede ovakvo ponašanje dugogodišnjih režimskih saradnika i štrajkolomaca, onda će bes radnika EPS-a da se obruši na kriminalnu družinu koja se nalazi u vrhu ovog preduzeća i oko njega.

Nadobudni direktor EMS-a i Vučićev kum, Nikola Petrović, najtipičniji je primer kako diletant sa velikim apetitima, može da pljačka državne pare nekažnjeno. Ali, tim zanatom se, kako izgleda, neće još dugo baviti…

 

© Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NEMAČKA: EVROPSKE DEMOKRATSKE NEPRAVDE I ISPROBANI RECEPTI ZA OGRANIČAVANJE I SUSPENZIJU DEMOKRATSKIH SLOBODA!!!

13. августа 2015. Коментари су искључени

 

Zapad se umorio od demokratije. Sve su vidljiviji počeci uvođenja diktature odnarodovanih centara moći. U Nemačkoj tajne službe, tvrde poznavaoci, ubacuju provokatore među mirne demonstrante koji kritikuju liberalni stav vlade prema izbeglicama, kako bi se izazvali incidenti koji će poslužiti kao alibi za ukidanje nekih građanskih prava. Nemačka se panično plaši dolaska novog Hitlera, ali je upravo taj strah gura u zagrljaj neonacista i sličnih čvrstorukaša.

 

        Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

EVROPSKE DEMOKRATKSE NEPRAVDE

 

Po završetku Drugog svetskog rata svi Nemci su se suočili sa otrežnjujućom činjenicom da su oni bili među najvećim žrtvama Hitlerovog ludila. Firer, koji je na vlast došao pričom kako će nemačku naciju uzdići iz pepela i postaviti je na prvo mesto među nacijama, okončao je u ruševinama Berlina kao jedan od desetina miliona nemačkih leševa.

Da bi se izbegle reprize tog ludila, Savezna Republika Nemačka je posle rata bila jedan od najjačih bastiona demokratije u Evropi. Samo vladavina prava može da spreči vladavinu čvrste ruke, smatrali su posleratni nemački državnici.

Sada je došlo vreme da se sve više intelektualaca ne samo u Nemačkoj, već na celom Zapadu, pita da li je demokratija još uvek održiva.

U noći između 12. i 13. jula 2015. pokazalo se da su „demokratija" i „suverenitet" postali reči bez ikakvog značenja. Te noći je Grčka vlada pristala na sve uslove koje su joj poverioci postavili i faktički se odrekla suvereniteta svoje zemlje i pogazila volju naroda izraženu na demokratski sprovedenom referendumu.

Tim povodom je irski dnevni list Irish Times napisao: "Koja je razlika između mafije i vođstva EU? Mafija vam da ponudu koju ne možete da odbijete. EU vam da ponudu koju ne možete ni da odbijete, a ni da prihvatite bez da sebe ne uništite."

Američka prekomorska teritorija Porto Rico je najzaduženija država na svetu sa dugom od preko 72 milijarde dolara. U njoj 56 odsto dece živi u punoj bedi, a sada je vlast morala da zatvori 100 škola i otpusti osoblje, kako bi uštedela novac da vrati dugove. Planiraju se i nova zatvaranja.

U Etiopiji vladajuća stranka na poslednjim izborima osvojila 100 odsto glasova. Čista demokratija, kao u Severnoj Koreji. Za razliku od pomenute dalekoistočne zemlje, Etiopija je američki saveznik. Zbog toga je Barak Husein Obama prilikom nedavne posete Adis Abebi istakao kako je Etiopija demokratska država?!?

Suočena sa socijalnim tenzijama zbog visoke stope nezaposlenosti, zaduženosti zemlje od preko 120 odsto bruto domaćeg proizvoda i separatističkim tenzijama u mnogim regionima, Španija je odlučila da zaoštri kaznenu politiku kada su u pitanju politički delikti. Tako, na primer, učesnik nedozvoljenih demonstracija može da bude kažnjen novčano do pola miliona dolara ili odgovarajućom kaznom zatvora.

Vladajuća oligarhija na Zapadu uopšte više nema kontakta ni sa realnošću, a ni sa sopstvenim narodom. Britanski list Telegraf nedavno je pisao o jednoj baronesi, članici gornjeg doma parlamenta, koja od kuće do posla prelazi razdaljinu od samo 183 metra, ali uprkos tome uzima paušal za „putne troškove" u visini od oko 430 evra dnevno!?!

Pri tome je i britanski list Daily Mail izračunao da prosečni Britanac, zaposlen u Londonu može godišnje da uštedi oko 7.000 evra, ako bi se iz Londona preselio u iznajmljenu stan u Madridu i odatle svaki dan avionom dolazio na posao!

Kirije su u britanskoj prestonici bukvalno podivljale zahvaljujući poslovnoj orijentaciji na izgradnju luksuznih kuća i apartmana za arapske šeike. Država ulaže još samo u jeftine stanove za socijalne slučajeve, na koje prosečan Londonac nema pravo.

Ni u Nemačkoj nije mnogo bolja situacija. Nedavno su pojedini mediji objavili jednu u tajnosti državnu studiju o načinima jačanja države na uštrb ljudskih prava.

Gerhard Višnjevski je nemački publicista, koji je 1992. na sebe skrenuo pažnju knjigom „Fantom RAF" po kojoj je 2000. snimljen brojno nagrađivani film (između ostalih dobio i Gremi nagradu). Ovaj ekspert za nemačke terorističke organizacije i njihovo funkcionisanje, tvrdi kako tajne službe nameravaju da iskoriste neraspoloženje u narodu protiv azilanata, izazovu eskalaciju nasilja i time državi daju alibi da pooštri zakone kojima se ograničavaju građanske slobode.

U ovoj godini je prijavljeno već 202 napada na azilante, odnosno objekte u kojima oni žive. Ovaj podatak je uznemirio nemačku javnost koja u podsvesti još nosi slike početka Hitlerove strahovlade: sve je počelo napadima na lokale Jevreja, a zatim je buknuo Rajhstag i za tren oka su stigli koncentracioni logori, gasne komore, masovne egzekucije, krematorijumi za ubijene…

Ne, do novog nacističkog terora ne sme da dođe, jedinstvene su sve stranke nemačke političke scene. Ako treba, da bi se to sprečilo daćemo policiji i tajnim službama još šira ovlašćenja. Međutim, statistički podaci o navodno masovnim napadima na strance su manipulisani.

Među preko 200 napada na strance ima samo 22 onih sa elementima nasilja. To jeste 22 napada previše, ali je daleko od zastrašujućeg broja koji je prikazan javnosti.

Višnjevski ukazuje da je 23. jula 2015. list Osnabrücker Zeitung objasnio šta se sve tretira kao napad na strance: „…Napad nije samo namerno postavljanje požara u domu za azilante, već i protesti ispred tih ustanova".

Dakle, mirni demonstranti koji koriste svoje ustavno pravo da javno kritikuju vladinu politiku prema izbeglicama namerno se u statistici kriminalizuju, kako bi se stekao utisak da su stranci životno ugroženi. Pri tome, da sve bude još grotesknije, neki od ovih protesta su upereni protiv, kako demonstranti tvrde, isuviše oštre politike prema izbeglicama.

Sledeći korak je, tvrdi Višnjevski, izjednačavanje kritičara politike otvorenih vrata za izbeglice sa teroristima. Ovaj autor tvrdi i kako su neki od pomenta 22 napada na azilante izveli provokatori ubačeni od strane tajnih službi kako bi se zaoštrili sukobi.

Među oprobane metode spada i huškanje do sada mirnih stranaca u krajevima nemačkih gradova u kojima čine dominantnu većinu. Neke četvrti Berlina, Dizeldorfa, Kelna ili Hamburga su potpuno u rukama turskih migranata. Po pravilu je ovde stopa kriminaliteta čak i nešto ispod saveznog proseka, a posebno je zanemarljiv broj protesta sa elementima nasilja, kao onih koji mogu da se vide na ulicama francuskih gradova.

Sada će to biti izmenjeno, jer će u te krajeve da dolazi sve više ratobornih izbeglica iz ratom zahvaćenih područja, koji će prvo da se sukobe sa dosadašnjim stanovnicima tih krajeva, a zatim će nasilje da se prenese i na ostale stanovnike gradova. Ulični rat nije više isključen.

Ako stranci ne budu dovoljno agresivni da dignu bunu, biće stvorene „desničarske" terorističke grupe po ugledu na NSU, čijoj se preživeloj članici sada sudi, koje će terorisati ne samo strance, već i same Nemce.

Konačno će u stanovništvu prevladati mišljenje kako je prihvatljivo „privremeno" suspendovati neke od ustavom zagarantovanih sloboda kako bi se stalo na put desničarskom terorizmu i nasilnim protestima stranaca. Ovaj recept je već isproban u Sjedinjenim Američkim Državama izmenom zakona posle terorističkog napada od 11. septembra 2001. godine.

Tako će Nemci, konačno, postati žrtve svog opravdanog straha da će se iz nekog novog haosa uzdići novi Hitler. Davanjem širih ovlašćenja policiji i tajnim službama oni modernim nacistima upravo popločavaju put do vlasti.

Sedam decenija posle samoubistva najvećeg germanoubice u istoriji, Nemci su zaboravili recept kojim je sve ovo vreme čuvana demokratija. Izlaz nije ni u kakvoj čvrstoj ruci, niti u većim ovlašćenjima za policiju, izlaz je u razumnoj i razumljivoj politici prema svakom izazovu, pa tako i ovom talasu izbeglica.

Kriminalizacija mirnih demonstranata, kao što su pristalice PEGIDE iz Drezdena, nije nikakvo rešenje. Svako ima pravo da mirno iznosi svoje mišljenje (dok ih mirno iznosi!), a država je dužna da na prvom mestu štiti svoje građane.

Višnjevski u svom tekstu ukazuje da na zgradi parlamenta u Berlinu stoji natpis „Nemačkom narodu", što je u kamen urezani zavet. Vlast koja proizilazi iz odluka donetih u tom zdanju dužna je na prvom mestu da služi nemačkom narodu. U ovom trenutku izgleda kao da vlast služi samoj sebi i onim krugovima koji su je stvorili i finansirali.

Konačno, kao krajnje rešenje i izlaz iz ovakve situacije Višnjevski ukazuje na član 20 stav 4 nemačkog Ustava, koji garantuje građanima pravo na pobunu protiv vlasti koja se okrenula protiv naroda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA KAO ZEMLJA TREĆEG SVETA: UVOZNIČKI LOBI ODREĐUJE ASORTIMAN KRŠ ROBE A GRAĐANI ISPAŠTAJU

7. августа 2014. Коментари су искључени

 

U crnom srpskom trouglu, između Ministarstva finansija, Carine i špeditera, snašli su se samo kriminalci i uvoznički lobi. Svi ostali su žrtve ove dugogodišnje mreže za hvatanje multimilionskih profita na koje niko ne plaća porez. Građani Srbije, obični potrošači, plaćaju zbog toga najskuplju i najlošiju robu na svetu, koju uvoznici tretiraju kao obično smeće. Samo najbednije afričke kolonije mogu da se uporede sa ovakvim stanjem na tržištu. I tu prestaje svaka rasprava na temu "evropskih integracija" i drugih režimskih prevara.

 

                          Vuk Stanić

 

Kod većine svetskih proizvođača, Srbija se nalazi na spisku zemalja "treće kategorije". Roba koju te firme izvoze, a koja ne zadovoljava standarde "prve kategorije", Srbija uvozi a to kupac u Srbiji plaća po najvišim svetskim cenama.

Tako, na primer, frižideri, šporeti, zamrzivači, laptop-računari i druga tehnička roba, koja se godinama prodaju u prodavnicama kao što je Tehnomarket, zbog grešaka i nedostataka, nikada ne bi došla do kupaca u Americi, Australiji, kanadi ili Zapadnoj Evropi. Vek trajanja ove robe duplo je kraći od one u Evropskoj uniji.

Svaki treći tehnički uređaj koji se nalazi na tržištu u Srbiji, mora biti servisiran najdalje posle tri godine, a svaki sedmi je tehnički neispravan i kupac ostvaruje pravo na zamenu. Ali, na ostvarenje tog prava, građani čekaju i do godinu dana, i uglavnom je to uzaludan posao.

Osim loše tehnike, u Srbiji se prodaju i čokoladni namazi sa manje lešnika nego što ih imaju, na primer, na tržištu Hrvatske ili Slovenije. Naše čokolade imaju manji procenata kakaoa, a uvozni začin "Vegeta" sadrži više soli ovde nego na drugim tržištima.

U gaziranim sokovima u Srbiji nalazi kukuruzni sirup umesto šećera! Deterdženti iz uvoza treće kategorije (lažni predstavljeni kao prva kategorija) lošije peru. Od uvoznih šampona koji se prodaju u Srbiji dobija se perut, omekšivači za pranje veša imaju slabiji miris od istih koje "familija pošalje iz Nemačke". Dokazano je da do pojedinih proizvoda kućne hemije domaćice dobijaju kožne bolesti i razne oblike ekcema.

Od kada je uništena fabrika sapuna i šampona "Merima" iz Kruševca i predata u ruke nemačkog "Henkela", na našem tržištu se pojavio problem da gotovo svi sapuni koji se prodaju izazivaju isušivanje kože. Postoji i skuplja kategorija sapuna, koja nema ovaj efekat isušivanja, ali je trajanje takvih sapuna u Srbiji duplo kraće od onog u Evropskoj uniji. Uvozni "Bravo" sokovi na srpskom tržištu sadrže manje voća. Patike koje na tržištu Srbije imaju višestruko veću cenu od one evropske, traju znatno kraće.

Ovde treba istaći da trgovinski lanci koji posluju u više zemalja zavisno od geografske lokacije na kojoj se nalaze imaju i različit kvalitet robe. Ovo se odnosi na svu robu, tehničku, prehrambenu, tekstilnu…

Među kupcima tehnike preovlađuje mišljenje da je kupovina robe u prodavnicama "Metro" u Srbiji za nijansu bolja opcija od kupovine u drugim prodajnim lancima. Na žalost, ni kupovina u "Metrou" nije sigurna po pitanju genetski modifikovane hrane.

Globalni tržišni fašizam, koji kupce deli "po kategorijama" proizveo je i zločinačku prodaju robe najgoreg kvaliteta, zbog čega zemlje poput Srbije plaćaju i novcem i zdravljem.

 

     Podvala po kategorijama

 

Svetska trgovina i proizvodnja bazirane su na geografsko rasističkim metodama, odnosno podeli ljudi na tri vrednosne klase. U prvoj klasi zemalja nalaze se Amerika, Japan, Kanada, Australija, Novi Zeland, Švajcarska, Norveška, veliki broj članica Evropske unije i druge bogate zemlje poput Saudijske Arabije. Za ove zemlje globalne korporacije proizvode robu prve klase. Najbolje kompjutere, najbolje frižidere, televizore, klime, mobilne telefone…

Ljudi druge kategorije prema mišljenju globalnih korporacija žive u istočnom delu Evropske unije (EU) i zemljama koje još nisu ušle u EU, a nalaze se u istočnoj Evropi, od afričkih država u ovoj kategoriji nalazi se Južnoafrička republika.

Globalni kapitalisti ovde svrstavaju i Kinu, ali je ta zemlja zbog posebnog položaja u svetskoj ekonomiji specifičan slučaj. Kinezi proizvode svu tehniku svih kategorija i zavisno od društvenog staleža kupuju i koriste robu svih kategorija. Rusija je poslednjih godina pooštrila standarde za robu iz uvoza, pa je i njen kvalitet podignut.

Zemljama druge kategorije namenjena je roba istih proizvođača, ali vidno slabijeg kvaliteta. Jedan od primera su akumulatiori za automobile koji imaju istu garanciju za ove ali i za zemlje iz prve kategorije.

U zemljama druge kategorije akumulatori po pravilu traju od jednog do meseca do jedne godine duže od garancije, dok u zemljama prve kategorije traju nekoliko godina posle isteka garancije. Slična je priča i sa frižiderima, dok je po pitanju personalnih kompjutera razlika u kvalitetu još izraženija na štetu zemalja druge kategorije.

Stalni članovi druge kategorije su Češka, Slovačka, Poljska. Hrvatska se takođe smatra zemljom druge kategorije, ali pošto preko ove zemlje ide kako tranzit tako i šverc najgoreg kineskog "tehnološkog đubreta" od koga se deo deo i zadržava u toj zemlji tamošnji potrošači se često suočavaju sa jadom i bedom zemalja trećeg sveta.

Zemlje poput Mađarske, Slovenije, Italije Portugala i Španije dobijaju robu prve kategorije od velikih proizvođača kao što su Nokia, Samsung, Audi, Epl, Nestle ali se na njihovim tržištima može naći i roba druge i treće kategorije, koju delimično sami proizvode, a delimično je uvoze ili švercuju sa okolnih tržišta. U zemljama treće kategorije nalaze se zemlje trećeg sveta, odnosno zemlje bliskog istoka poput Iraka i Egipta, skoro sve afričke Zemlje, Ukrajina, Moldavija…

U treću kategoriju ljudi globalni kapitalisti svrstavaju i stanovnike Turske. U tu zemlju se izvozi roba najgoreg kvaliteta, ali se ista takva roba u njoj i proizvodi. Ipak Turska je istovremeno i izuzetak koji potvrđuje pravilo, jer zbog velike blizine Evropske unije i velikog broja Turaka koji rade u inostranstvu na to tržište (ne)organizovano stiže i roba kvaliteta prve i druge kategorije, za one koji imaju novca.

Ko god je boravio u hotelima sa pet zvezdica u Turskoj, Egiptu i EU, zna da postoji velika razlika turskim i evropskim zvezdicama. U hotelu sa pet zvezdica u Turskoj može vam se desiti da jednog dana ne dobijete nove peškire jer kompanija koja ih pere za hotel tog dana nije stigla da obavi posao na vreme…

 

     Kineska roba i uvozni lobi

 

Rukovodstvo nekadašnje SRJ napravilo je 1996. godine dogovor sa Komunističkom partijom Kine, da u Beogradu naprave kinesku četvrt u Beogradu, takozvani "Čajna taun", odakle bi bila prodavana kineska roba za celu Srbiju. Kinezi i Julovci su tada dogovorili da u Srbiju koja je bila pod spoljnim zidom sankcija zapadnih zemalja, liferuju najviši kvalitet zapadnih brendova koji se prave u Kini.

Ali, ubrzo, dogovor je "revidiran" po zamisli političko-kriminalnih klanova u Srbiji. Kinezi su bili šokirani činjenicom da će neko pod pritiskom jedne interesne grupacije, sopstvenom narodu naneti takvu štetu. Ali, kad su videli da je to tako i da drukčije neće biti, ni oni se nisu mnogo bunili. Shvatili su da na taj način neće dolaziti u sukob sa Zapadom koji kod njih već ima proizvodnju, a dobili su i priliku da se reše i dela robe najgoreg kvaliteta, za koju je bilo teško naći kupca.

Malo po malo zakupili su ceo centar u Bloku 70 u Novom Beogradu. Na prvi pogled nije postojala nikakva ekonomska opravdanost onog što su radili. Plaćali su zakup lokala po cenama od 1.000 tadašnjih nemačkih maraka, za petnaest kvadrata, a prodavali su robu sto puta jeftinije od bilo koga na tržištu! U to vreme carine i porez na promet zajedno su iznosili više od pedeset odsto cene proizvoda i ma koliko da su Kinezi jeftino proizvodili, njihova roba nije mogla da se prodaje tako jeftino, a da se to Kinezima isplati.

Počele su da se otvaraju špediterske firme, sa posebnim statusom na carini. Uvedena je praksa da se sto pari patika carini kao jedne, da se pet stotina trenerki carini kao pet…I kineska država se angažovala davanjem besplatnih kontigenata robe. Iseljenik koji bi uspeo da dobije papire za rad u Srbiji, od fabrike bi dobijao kontejner robe, a troškove bi fabrici nadoknadila država. Tako bi kineski preduzetnik bi imao računicu da zakupi radnju po basnoslovno visokim cenama…

Ipak već nakon dve godine, Kinezi su maloprodaju u Bloku 70 pretvorili u regionalni centar za snabdevanje cele Srbije i regiona. Iz baze u Bloku 70 oni su izvršili ekspanziju na Budimpeštu gde su otvorili Kinesku pijacu daleko veću od centra u Bloku 70. Tako je prestala i potreba da Kina više ikome daje besplatnu robu. Ustanovljen je nov modus poslovanja za ovaj region.

Krš-roba iz različitih fabrika širom Kine se šalje u luke poput Šangajske. Nju tamo tovare u kontejnere koji se ubacuju na prekookenaske brodove zajedno sa drugom kvalitetnom robom. O tako ukrcanoj robi obaveštavaju se kineski preduzetnici u regionima u kojima će brod pristajati. Ukoliko brod staje u Luka Rijeci, Konstanci, ili Valoni, obaveštavaju se preduzetnici u ovom regionu.

Zainteresovanima se na faks šalje kopija tovarnog lista. Kada se nađe preduzetnik koji je u stanju da takvu robu uveze i plasira u svojoj radnji, on prihvata da plati kontejner. Postoji opcija da čak i Kinez koji nema novca preuzme kontejner, a da troškove u njegovo ime pokrije mafija. U tom slučaju preduzetnik je dužan novac da vrati sa kamatom, a sa druge strane mu se ostavlja vremena da prethodno proda robu.

Našoj carini se potom dostavlja faktura kineske fabrike koja glasi na preduzetnika ili firmi koja se odlučila da uveze kontejner. Špediteri završavaju sa carinicima da postupak bude efikasan kako se ne bi plaćale ležarine za kontejner u carinskim i lučkim magacinima. Oni takođe obezbeđuju i da se fiktivno umanji vrednost robe koja se carni kako bi se kineskom preduzetniku isplatilo da prodaje jeftino, da plaća skup zakup i astronomske usluge špeditera.

Ovaj sistem je toliko dobro funkcionisao da su Kinezi morali špediterima za njihove usluge da plate pet do deset puta više nego što takve usluge koštaju. Zauzvrat je špediterska mafija napravila sistem u kome je izigravan poreski sitem Srbije i još pet država u ovom regionu.

Kontejner koji bi se iskrcao u Konstanci u i fiktivno krenuo za Srbiju, a roba bi usput završila u kineskim radnjama u Bugarskoj i Rumuniji. Kontejneri iskrcani u hrvatskoj luci Rijeka, bi takođe kretali na put ka Srbiji usput bi se skidala plomba vadila roba za radnje u Hrvatskoj i Bosni, plomba bi se vraćala i kontejner bi nastavljao ka Srbiji.

Kako bi se ovakve prevare uspešno izvele u njih su bili uključeni službenici svih okolnih zemalja. Koliko je ovo sofisticirana prevara najbolje govori činjenica da je svaki kontejner na ulazu u Srbiju i izlazu iz zemlje u kojoj je brod iskrcan, morao tri puta da se meri i da ima u gram istu težinu, dok su blombe morale da budu uvek originalno postavljene…

U međuvremenu su Kinezi sa domicilnim privrednicima u Srbiji pored centra koji su zakupljivali izgradili još jedan centar i potom uspeli da sa zakupodavcima dogovore smanjenje kirija. Sve ovo bi značilo veliki profit, da okolne zemlje nisu jedna po jedna primane u EU. Ovo je za tamošnje kineske preduzetnike uglavnom značilo, da moraju poslovanje da premeste u Srbiju.

Za dobro razrađen sitem izvoza robe lošeg kvaliteta iz Kine ovo nije smelo da znači prekid u radu, jer bi takav prekid za radnike u fabrikama značio da ostaju bez posla. Izvoz roba nije smanjen čak je povećan, a tržišta Bugarske, Rumunije, Mađarske, a potom i Hrvatske , u dobroj meri su zamenjena bosanskim, makedonskim, kao i povećanim plasmanom krša na Srpsko i Crnogorsko tržište.

Ovde treba još jednom podsetiti da je prvobitni plan kineske države za Srbiju bio da nam prodaju najkvaliteniju robu koju imaju. Takvu zamisao sprečio je uvozni lobi blizak vladajućim režimima, dok je špediterska mafija sa ljudima u carini i poreskoj upravi omogućila da loša roba bez oporezivanja stigne u kineske prodavnice u Srbiji.

Da je bilo odgovornih u Srbiji, problem je bilo lako rešiti. U Kinu je samo trebalo da otputuje ministar spoljnih poslova, zajedno sa ministrom trgovine, i da sa Kinezima postigne novi dogovor. Postizanje dogovora sa Kinezima inače ne bi trebalo da bude problem, jer je ova zemlja prema Srbiji prijateljski nastrojena i do danas nije priznala Kosovo.

 

     Špediterska mafija

 

Posle uvozničkog lobija, glavni krivac i organizator ulaza loše robe u Srbiju je špediterska mafija. Pored loše kineske robe, špediteri sa carinicima imaju takav sistem rada da oni bukvalno gospodare ulazom i izlazom sve robe u Srbiju. Ukoliko pozovete carinu ili Ministarstvo finansija i pitate ih kako da uvezem, ocarinim automobil, fen za kosu ili slično, dobićete odgovor da se obratite nekom od špeditera…

Sa druge strane, Zakon ne predviđa obavezu da vi morate angažovati špeditera, ali je rad carine do te mere ne transparentan i celokupni carinski postupak se drži u strogoj tajnosti, sve iz razloga da bi vi morali da angažujete špediciju.

Dakle, Carina i Ministarstvo finansija imaju razrađen sistem po kome pravno ceo posao možete i sami da obavite, ali je to u praksi ne izvodljivo. Sama procedura uvoza podrazumeva desetak stavki, a jedini način da saznate o kojim stavkama je reč je, da vam ih otkrije neko ko radi na carini ili špediter.

Do koje mere se ne može verovati špediterima najbolje govori činjenica da je u četiri različite špediterske firme cena carinjenja za jedan isti automobil bila različita. Špediter iz Novog Sada ponudio je da posao završi za 6.000 evra, u Kragujevcu za 4.000 dok su od beogradskih špeditera dobijene ponude za 3.500 i 4.700 evra!

Ovlašćenja špediterima su takva da mu vi dajete pravo da vas on zastupa pred carinom i da može u vaše ime da uradi sve radnje, ali i da ne snosi nikakvu odgovornost.

Novosadski špediter, na primer, imao je plan da naplati 6.000 evra i tvrdio je je njegova usluga tek 200 evra. U stvarnosti je planirao da više od dve hiljade evra stavi sebi u džep. Sve ovo je moguće uraditi i u dogovoru sa službenicima Carine.

Oni "greškom" špediteru izdaju račun na 6.000 evra, što je dve hiljade evra više. Vi platite, a špediter posle sa ovlašćenjem koje ste potpisali, podnese žalbu pred carinskim sudom bez da vas o tome obaveštava. Građani u 99 odsto slučajeva i ne znaju da postoje carinski sudovi. Taj sud posle donese rešenje o korekciji, a razliku isplati špediteru koji vas o tome nikada i ne obavesti.

Posao ovako organizovane špedicije, carine i Ministarstva finansija je da se zaštite uvoznički karteli. Kao što postoje špediteri koji "završavaju posao" sa kineskom robom, ima onih specijalizovanih za automobile, lekove, građevinske mašine…

Svi oni u dogovoru sa carinskim službenicima rade za određene delove uvozničkog lobija i to na način da upropaste posao svakom novom konkurentu koji bi se pojavio u poslu. Špediter "slučajno" napravi propuste u papirima kod uvoza, a u dogovoru sa carinicima, zbog čega roba nepodobnog uvoznika bude blokirna u carisnkom magacinu.

Za svaki dan se plaća ležarina, koju niste ukalkulisali u cenu za više od dva dana kako vam je usmeno rekao špediter. Ispostavi se da je procedura da roba mora da "odstoji" sedam dana i vaš proizvod zbog povećane cene postaje nekonkurentan. Za vašeg konkurenta se istovremeno ispostavi da procedura nekim čudom može da se skrati i na jedan dan, i vi možete da pakujete kofere iz branše kojom se bavite.

Ukoliko pokušate da uvezete računare-laptopove, ili neku drugu tehničku robu, nemojte se iznenaditi ako vaš špediter uzme novac od konkurencije da sve uradi pogrešno i da vaša roba provede mesec dana u magacinu!

Primera radi, dovoljno je da špediter dogovori sa carinicima da u vašem kontigentu bude jedan ili dva artikla više nego u fakturi zemlje porekla. Carina protiv vas pokreće postupak i privremeno vam zapleni svu robu. Vi bivate osuđeni da ste hteli da prošvercujete "jedan komad nečega" i plaćate kaznu na to, ali ni ostatak kontigenta ne možete da koristite dok postupak traje. Potom, neki od carinskih inspektora ustanovljava da ni ostatak robe ne ispunjava standarde i kada platite kaznu i ležarinu, od vas traže da robu vratite u zemlju porekla o vašem trošku.

Istovremeno, isti ili drugi špediteri završavaju da milioni komada neispravne robe uđu u zemlju, ali se to završava samo za one koji su deo sistema. Zapravo ukoliko bi ste ispunili sve što je propisano za uvoz robe, skoro niko od uvoznika koji posluju na tržištu Srbije ne bi mogao da posluje. Najbolji primer je pravilo propisano Zakonom o prisutnosti genetski modifikovanih organizama u hrani, ukoliko bi se srpska Carina pridržavala toga nijedna "Milka" čokolada niti "Snikers" ne bi mogli da uđu u Srbiju.

Ipak, to pravilo se primenjuje samo ukoliko neko pomisli da u Srbiji zaista postoji slobodno tržište i pokuša da uveze nešto što smeta uoznom lobiju. Zavisno da je mladi biznismen u pokušaju na granicu dovezao tehniku, hranu ili tekstil, roba se podvrgava propisanim procedurama nalazi joj se "greška", uvozniku u pokušaju ostaje samo da kune dan kada je pomislio da će i on dobiti svoje mesto pod suncem.

Uvoznom lobiju inače smetaju svi i sve i "oni" će se pobrinuti da se vi na Carini suočite sa proverama kvaliteta kakve oni nikada ne moraju da prođu. Iz tog razloga je prošle godine u Srbiji uvezeno i prodato 1.200 bicikala za decu sa fabrički pogrešno urađenim navojem za pedalu. Navoj je postavljen u pogrešnom smeru pa posle nekog vremena okretanjem pedala vi ih otšrafite i one vam u vožnji otpadnu…

Od svih evropskih zemalja, samo u Srbiji i Makedoniji se dešava da na originalnim telefonima marke "Nokia" i "Samsung"posle par meseci "crkne" litijumska baterija i da kupca prodavac potom optuži za loše rukovanje telefonom!

Postoje agencije ovlašćene od strane države da proveravaju standard i kvalitet robe koja se proizvodi u Srbiji i koja se uvozi. Svaki uvoznik je dužan da pribavi certifikat za robu koju uveze da je ista bezbedna i kvalitetna. Ipak zahvaljujući "sposobnim" špediterima i carinskoj mafiji tržište je preplavljeno robom koja ne zadovoljava propisane standarde.

Najbolji pokazatelj da uvozni lobi može da uveze sve, a ostali ne mogu ništa, pokazuje primer klima-uređaja uvezenih sa Bliskog istoka u kojima je umesto freona bila smeša koja se stavlja u WC šolje kao osveživač! Klime su rasprodate, na "akciji", a firma koja ih je pustila u lanac supermarketa je zatvorena i za drugu priliku biće otvorena nova.

Istovremeno, građani koji su pokušali da uvezu američke automobile se proteklih meseci suočavaju sa šikaniranjima od strane Automoto saveza, Mašinskog fakulteta ili Instituta u Vinči, koji ovih dana procenjuju da kola koja ispunjavaju američke standarde ne ispunjavaju i srpske i ne izdaju certifikate za njihov uvoz!

 

    A 1.

  Srozavanje standarda i trovanje nacije

U bivšoj SFRJ važio je standard koji je označavan skraćenicom JUS, raspadom SFRJ jedna po jedna nova država je prihvatala novi evropski standard koji se označava sa ISO. U Srbiji je uvođenje ISO standarda išlo uporedo sa liberalizacijom tržišta i ukidanjem službi kontrole.

Treba pošteno reći da ni u vreme Tita i Jugoslavije, naše fabrike često nisu uspevale da ispune domaći JUS- standard. Najbolji primer za to je bila "Zastava" iz Kragujevca, koja je pun standard na svojim vozilima ispunjavala samo za modele koji su izvoženi u Ameriku, dok je na domaćem tržištu bilo normalno da u prodaju puste automobil bez pojaseva na prednjim sedištima.

Sa druge strane po pitanju uvoza robe u Jugoslaviju, ali i izvoza domaćih proizvoda, postojala je zavidna kontrola kakve danas nema. Ondašnji Sovjetski Savez nije dao mogućnost Titovoj Jugoslaviji da ima bescarinski izvoz poljoprivrednih proizvoda, kakav Srbija danas ima sa Ruskom federacijom. Ipak do raspada SFRJ nije se desilo da roba izvezena u SSSR bude vraćena, kako je nedavno vraćeno meso iz Ruske Federacije.

Noževi koji su proizvodile firme "Imapa" iz Zemuna i "Famipa" iz Prizrena ispunjavali su JUS standarde i mesari i domaćice sa njima su mogle da rade. Danas je u Srbiji nemoguće kupiti dobar kuhinjski nož, na sve strane se prodaju kopije uvoznih "Solingenovih" noževa koje ne zadovoljavaju ni ISO niti raniji JUS. Najveća prevara standardizaciji hrane u Srbiji je urađena uvođenjem agencija za dodelu HASSAP certifikata.

Ministarstvo poljoprivrede licenciralo je agencije da proizvođačima hrane i restoranima dodele certifikate HASSAP. Većina agencija koje su certifikat dodeljivale sada su ugašene, iz jednostavnog razloga što na tržištu više nema kome da prodaju ovaj certifikat. Sada oni kojima je HASSAP dodeljen mogu mirno da rade i da truju, jer su agencije koje su im ga dodelile ugašene, a sam certifikat im dozvoljava pravo na samokontrolu po osnovu koje ih ne može kontrolisati inspekcija uprave za veterinu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

DRŽAVA SVOJE ENERGETSKE POTENCIJALE PRODAJE STRANCIMA, A NAPREDNJACI OD SRBIJE PRAVE KOLONIJU!

1. августа 2014. Коментари су искључени

 

Narednih nedelja, naprednjačka vlast planira da otuđi imovinu u državnom posedu, vrednu više stotina miliona evra, i to za samo desetinu te svote. Planirano je, naime, da državna imovina ne bude prodata privatnim investitorima, već drugim državama! Tako će otići strateški resursi, kao što su, na primer, telekomunikacije. Na taj način će srpskom privredom ubuduće upravljati komesari stranih vlada, a Srbi će biti samo jeftina radna snaga i ovce za šišanje kojima će uzimati i poslednju paru da bi se u drugim državama čuvao socijalni mir. Nemačka i Austrija imaju najviše šansi da ponovo postanu srpski tutori i eksploatatori. Da li je to ono što je Aleksandar Vučić nedavno obećao u Berlinu?

 

              Milan Malenović

 

Kada se kaže „privatizacija", uobičajeno je da se smatra, da neko preduzeće, koje je u državnom vlasništvu, bude prodato privatnim licima, odnosno preduzeću koje je u privatnom vlasništvu. Srbija je i ovde izuzetak od normalnog sveta, jer se kod nas izraz „privatizacija" koristi i kada nešto što je u vlasništvu naše države prodajemo stranoj državi.

Nekadašnji nacionalni avioprevoznik, Jugoslovenski Aerotransport (JAT) bio je kompanija u većinski državnom vlasništvu dok nije prodat arapskoj kompaniji Etihad, a slična sudbina očekuje i Aerodrom „Nikola Tesla" (u daljem tekstu ANT). Etihad iz Ujedinjenih Arapskih Emirata je čisto državna kompanija, osnovana 2003. godine ukazom koji je potpisao emir Abu Dabija Kalifa bin Zajed Al Nahjan.

Tim aktom određeno je da vlada Abu Dabija da osnivački kapital u visini od pola milijarde dirhana, odnosno oko 136 miliona dolara. Po svim dostupnim podacima, emirat Abu Dabi je i dan danas apsolutni vlasnik ove kompanije.

Zašto je JAT prodat stranoj državi, možda bi neko i mogao da objasni, ali, kad je u pitanju prodaja Aerodroma, odgovor se i ne nazire. Za razliku od JAT-a ANT je uspešna kompanija koja uprkos svetskoj krizi posluje sa prihodom i tako dopunjuje budžet svog većinskog vlasnika – države Srbije.

Jedini ekonomski opravdani razlog da se ANT uopšte proda, i to jednoj stranoj državi, bilo bi dodatno ulaganje u njegov razvoj, ali tako nešto od arapskih šeika poznatih kao "zalivske cicije", slabo ko ozbiljan očekuje.

I Telekom Srbije je jedno veoma uspešno preduzeće u većinskom državnom vlasništvu. Prema izveštaju o poslovanju, prošle godine je zapošljavao 13.229 radnika i ostvario neto prihod od skoro 15,7 milijardi dinara, dok je na računu imao još i 18,45 milijardi dinara neraspoređenog dobitka iz prethodnih godina.

Za kupovinu ove kompanije, koja bi takođe u dogledno vreme trebalo da bude privatizovana, zainteresovani su, po navodima samog Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija Srbije, Telekom Nemačke i Telekom Austrije.

 

     Čeka nas komesar iz Beča

 

Nemački Telekom je akcionarsko društvo u kome nemačka država direktno ima 14,5 odsto vlasništva, dok još 17,4 odsto drži preko KfW (Kreditanstalt fuer Wiederaufbau), po veličini treće banke u Nemačkoj u kojoj savezna vlada Nemačke ima četiri petine akcija, dok su preostale u vlasništvu vlada nemačkih pokrajina. Ostali vlasnici akcija Telekoma Nemačke su mali akcionari, tako da, s obzirom da nema svaki vlasnik akcija pravo glasa, nemačka vlada sa svojih skoro 32 odsto kapitala ima apsolutnu vlast na redovnim skupštinama akcionara, pa samim tim i u Telekomu.

U slučaju da Telekom Srbija bude prodat nemačkom Telekomu njime bi se upravljalo iz Berlina i to iz resorno nadležnog ministarstva.

Nedavno je meksička kompanija America Movil (u vlasništvu drugog najbogatijeg čoveka sveta, Karlosa Slima) stekla većinski paket akcija Telekoma Austrija, tačnije 50,7 odsto. Austrijska država, međutim, i dalje preko državne kompanije OEIAG (Oesterreichische Industrieholding AG) ima više od 25 odsto akcija, pa po zakonu koji važi u toj alpskoj republici ima i pravo veta na sve odluke koje bi da donese većinski vlasnik, a za koje se proceni da nisu u skladu sa zakonom ili interesima kompanije.

U slučaju da Telekom Austrije kupi Telekom Srbije našom telekomunikacionom kompanijom upravljaće neki komesar vlade u Beču, što smo mogli da imamo i bez krvavog Prvog svetskog rata.

Samim tim, prodaja većinskog paketa akcija srpskog Telekoma nemačkom, odnosno austrijskom Telekomu ne bi bila nikakva privatizacija, već presipanje iz šupljeg u prazno, kao u slučaju Jata, samo sa još pogubnijim posledicama.

Kao što je pokazala „afera Snouden", telekomunikacije nisu samo način da ljudi stupaju jedni sa drugima u kontakt, već i polje na kome su veoma aktivne službe bezbednosti svih zemalja. Najgora je američka NSA, agencija koja prisluškuje bukvalno ceo svet.

Strana država koja bude kupila Telekom Srbije neće morati više da ulaže milione evra u razvoj sofisticirane tehnologije kako bi mogla da sazna šta srpski političari i građani međusobno razgovaraju: biće dovoljno da naredi svom službeniku koji sedi na nekoj od visokih pozicija u našem Telekomu da sve te razgovore snimi i preda nadležnim bezbednosnim strukturama Nemačke ili Austrije.

Pored toga što na poklon dobija sve srpske državne, poslovne, pa i privatne tajne, nemački, odnosno austrijski kupac dobija još i Telekom Srbije ispod svake cene!

Vlada Srbije u poslednje vreme narod još uporno laže kako će prodati ceo Telekom i da će od te prodaje budžet zaraditi više od milijardu evra. Država u ovom trenutku poseduje 58 odsto akcija nacionalnog teleoperatera, dok 22 odsto poseduju sadašnji i bivši zaposleni Telekoma, kao i ostali građani Srbije.

Preostalih 20 odsto akcija u rukama je samog Telekoma koji ih je svojevremeno otkupio od grčke kompanije OTE, ali novac za to nije dala Vlada, koja bi sada da profitira na njihovoj prodaji: novac su dali svi akcionari (odričući se dividendi kako bi se otplatio kredit), kao i sami zaposleni (pristajući na ograničavanje prihoda radi otplate).

Ako država i ovih 20 odsto, kao apsolutni gospodar akcionarskog društva (što je po ovdašnjem zakonu jednako kao i da je jedini vlasnik), pripoji svom paketu akcija, to bi bila čista pljačka svih onih koji su godinama plaćali za te akcije.

Osim toga, predsednik Sindikata zaposlenih u Telekomu Miroslav Joksimović je nedavno je procenio da zbog opšteg stanja na tržištu za državni paket akcija teško da može da se dobije više od 600 miliona evra, a za toliko para (samo u nemačkim markama) je svojevremeno Srbija pod sankcijama prodala Telekom italijansko-grčkom konzorcijumu. Čak je i onda to bilo daleko ispod njegove stvarne vrednosti.

 

     "Bonus malus" za braću Vučić

 

Nije mnogo drugačija ni predstojeća privatizacija Dunav osiguranja a.d, još jedne kompanije u kojoj srpska država ima većinsko vlasništvo. Odmah posle razarajućih poplava u Srbiji Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) je iskazala spremnost da otkupi najveći osiguravajući zavod u Srbiji. Ako su te najave tačne, ne treba uopšte ni sumnjati da će, kao i uvek, EBRD od naših vlasti dobiti na tacni ono što traži.

U vlasničkoj strukturi EBRD-a najviše deonica imaju Evropska centralna banka (koju čine nacionalne banke država, članica evro-zone), američka centralna banka FED i britanska centralna banka Bank of England (čiji se vlasnici uporno kriju). Ostale akcije imaju centralne banke članica EBRD-a, što će reći da je i ova banka kontrolisana od strane stranih država (Srbija je takođe članica EBRD-a, ali na strani primaoca kredita, tako da nema pravo na učešće u donošenju odluka).

Da priče o prodaji Dunava EBRD-u nisu samo puste želje aktera političke scene Srbije, pokazuju i nedavna dešavanja. Odmah posle najave „privatizacije" Dunava poskupelo je obavezno osiguranje za motorna vozila i to izvan svake poslovne logike, sa samo jednom namerom: da se Dunav sa povećanim prihodima bud-zašto proda drugim državama.

Objašnjenje za ovaj postupak je glasilo kako vozači zbog smanjenog broja saobraćajnih nesreća i primene „bonus malus" principa plaćaju manje za osiguranje, pa tako osiguravači manje i zarađuju. U toj računici se jedino zaboravilo na to da „bonus malus" važi u svim razvijenim zemljama gde se ne koristi kao obrazloženje za poskupljenje i da kod manjeg broja nesreća osiguravajuće kuće isplaćuju manje para.

Spinovanje javnog mnjenja u vezi poskupljenja osiguranja u potpunosti liči na uobičajeni rad „kuhinje laži" Srpske napredne stranke, koja je privatnim linijama žestoko zainteresovana za prodaju Dunava.

Mlađi brat premijera Srbije Aleksandra Vučića, Andrej Vučić, upravo je u vreme podizanja stope osiguranja motornih vozila, a što je najvažniji izvor prihoda svakog osiguravajućeg društva, postao član Nadzornog odbora „Udruženja osiguravača Srbije", krovnog regulatornog tela koje okuplja sve osiguravajuće kuće Srbije. Sa te funkcije on će zastupati interese Familije u predstojećoj prodaji Dunav osiguranja a.d.

Smisao ove sage o Dunav osiguranju je da svi vozači u Srbiji moraju da plaćaju višu stopu osiguranja kako bi naprednjaci, a na prvom mestu klan Vučića, uzeo što je moguće višu proviziju pri prodaji ovog osiguravajućeg zavoda i to, najverovatnije, ne nekom privatnom investitoru, već banci iza koje stoje nacionalne banke (pa samim tim i interesi) drugih država.

 

     Uz pomoć naopakih subvencija

 

Od predstojećih velikih privatizacija preostaje eventualno još EPS, koji je u prošloj godini ostvario profit od 19 milijardi dinara i to uprkos činjenici da se cena struje u Srbiji velikim delom tretira kao socijalna kategorija, jer ovako siromašan narod ni ovu cenu ne može da plaća.

Sudeći prema najavama iz Vlade Srbije, za ovo preduzeće je najviše zainteresovan nemački RWE (nekadašnji Rheinisch-Westfälisches Elektrizitaetswerk AG) sa sedištem u Esenu. I u ovoj korporaciji, koja je prošle godine imala obrt od preko 50 milijardi evra i iskazala gubitak od 2,443 milijarde evra, nemačka država ima dominantno vlasništvo.

Oko četvrtine svih akcija RWE-a imaju nemačke lokalne vlasti, a dobar deo imaju i druga javna preduzeća. Deo lokalnih samouprava je svoje akcije udružilo sa jednim delom javnih preduzeća (kao što su štedni zavodi ili osiguravajuća društva) i oformilo RW Energie-Beteiligungsgesellschaft mbH & Co. KG, koje je sa svojih 16,15 odsto učešća u osnovnom kapitalu RWE-a daleko najveći pojedinačni akcionar ovog koncerna.

Nemačka vlast, tako, kupovinom EPS-a želi za male pare da obezbedi sebi pristup jeftinoj električnoj energiji, kojom će, zatim, da snabdeva sopstveno stanovništvo i time učvrsti socijalni mir u sopstvenoj zemlji. Zbog toga nikoga ni ne čudi da je tokom poslednje Vučićeve posete Berlinu od strane nemačkih zvaničnika pokrenut i razgovor na ovu temu.

Od Južne Amerike, preko Sjedinjenih Američkih Država, pa do Zapadne Evrope privatizovane javne usluge i resursi se stalno vraćaju u državno vlasništvo. U protekloj deceniji 86 gradova je vratilo vodovod u državnu, odnosno javu svojinu. Samo u Nemačkoj je od 2007. do danas vraćeno 100 energetskih koncesija u državno vlasništvo. A Srbija bi svoje energetske potencijale da pokloni Nemačkoj?!

Ne treba zanemariti ni mišljenje britanskog stručnjaka prof. Endrjua Kambersa, kako vlast jedino može uz pomoć naopakih subvencija, kakve plaćaju danska i švedska država, da nagovori privatizovane gigante iz oblasti elektroprivrede da ulažu u oblast obnovljivih izvora energije, što bi, da su te kompanije ostale u državnom vlasništvu, išlo mnogo lakše i jeftinije.

Srpski budžet te pare nema, jer da ih ima privatizacija nam ne bi ni trebala, zbog čega ćemo i dalje da se gušimo u vazduhu zaprljanim dimom iz termoelektrana, dok će Nemci uživati u svežem vazduhu i jeftinoj struji iz Srbije.

Privatizacija javnih dobara, pogotovo strateški važnih, kao i preduzeća koja i sada posluju sa dobitkom, i danas je, isto kao i u bliskoj prošlosti, način da se opljačka Srbija. Ali, za razliku od prošlosti, kada su glavni korisnici ove mogućnosti bili domaći tajkuni, sada će najviše da profitiraju strane državne kompanije, kao što je na primer Al Ravafed (još jedno državno preduzeće iz Ujedinjenih Arapskih Emirata) koji po tajnom ugovoru sa srpskom Vladom ima pravo zakupa plodnog zemljišta po skoro upola nižoj renti od one koju su do sada plaćali zemljoradnici iz Srbije.

Da li je bolje da nas pljačkaju domaći ili belosvetski lopovi, u suštini nije ni toliko bitno. Važno je sprečiti pljačku, ko god da je sprovodi.

 

      A 1.

"   …Svašta bi čovek mogao da pomisli"

Nekadašnji ministar privrede Saša Radulović poznat je po svojim neoliberalnim stavovima, odnosno ubeđenju da sve treba privatizovati i tržištu prepustiti da reguliše samo sebe. Kao takav on je bio izričit protivnik državnog kapitalizma, pogotovo njegove izvitoperene verzije u kojoj preduzeća u vlasništvu stranih država kupuju preduzeća koja su u vlasništvu srpske države.

Pošto se nekoliko puta u toku svoje kratke ministarske karijere sukobio sa tadašnjim prvim potpredsednikom Vlade Aleksandrom Vučićem bio je potpuno ignorisan i zanemaren u radu Vlade. Na kraju mu ugovori, za koje se unapred znalo da ih neće odobriti, uopšte nisu bili ni prosleđivani.

Shvativši da su njegovo mišljenje, pa samim tim i rad, nepoželjni Radulović je prestao da dolazi na sednice Vlade i time isprovocirao svoje razrešenje.

"…Tajni dogovori sa Arapima gotovo svakodnevno daju nove plodove. Ceo tajni dil je paket. Od kredita, preko zemljišta, Etihada, Beograda na vodi, gradnje socijalnih stanova, puteva, čipova, a da za pet meseci u ministarstvu nijednog Arapina nisam video", tvrdio je kasnije Radulović medijima i dodao: "…Sav posao sa Arapima su vodili Siniša Mali i kadrovi Mlađana Dinkića, kao i advokatska kancelarija Harison koja zastupa Arape. Kako se posao vodi, čovek bi pomislio da se Arapi ne interesuju mnogo za svoje pare i imaju puno poverenje u Malog, Dinkićeve kadrove i tu kancelariju. A oni svi rade kao tim. Čovek bi pomislio i da to nisu arapske pare, nego neke naše koje su bile prljave pa su se umile, oprale i sredile, pa više nisu naše pare i odlučile da se vrate. Svašta bi čovek mogao da pomisli ."

 

     A 2.

   Naprednjaci od Srbije prave koloniju

Tačerizam je vrhunac neoliberalizma i ime je dobio po nekadašnjoj premijerki Velike Britanije, Margareti Tačer, koja je beskompromisno zastupala ideju izlaska države iz privrede i uništavanje sindikata. Tri decenije posle početka njenog razarujećeg programa britanski dnevni list "Gardijan" objavio je poražavajuće rezultate koji pokazuju da je tačerizam i u zemlji svog nastanka doveo do pustoši.

Mnogi izveštaji pokazuju da su privatizovane usluge skuplje i neefikasnije od onih u javnom vlasništvu. Rasprodaja železnice i metroa pokazala se kao posebno loša. Guranje privrednika u prirodni monopol dovelo je do fragmentacije, do gubitaka na godišnjem nivou od 1,2 milijardi, do najskupljih voznih karata u Evropi, a više su se nego udvostručile subvencije nego dok je železnica bila državna, navodi "Gardijan". Nasuprot privatizovanom delu železnica, deo koji još nije privatizovan pruža daleko bolju uslugu i stavlja godišnje 800 miliona funti u državnu blagajnu (isto kao i vodovod Škotske koji je u državnim rukama).

"Gardijan" na kraju zaključuje: "Privatizovane industrije nisu uspele da obezbede efikasnost, odgovornost ni sigurna radna mesta. One su iz datog monopola lako isisale bogatstvo, koncentrisale ga u sve manjem broju ruku, probudile nejednakost i nisu ostvarile suštinski važne investicije."

Državno vlasništvo i u zemlji porekla najekstremnijeg oblika neoliberalizma dobro funkcioniše, pa je pitanje zašto ne može i u Srbiji, kako su to tvrdili Aleksandar Vlahović, Božidar Đelić i Mlađan Dinkić? Naprednjačka vlast ne osporava mogućnost da državne kompanije mogu uspešno da posluju i u Srbiji, ali smatra da su Srbi za taj poduhvat nesposobniji od svih ostalih na svetu, pa se najvažniji državni resursi ove zemlje poveravaju vlastima drugih država.

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KORUMPIRANI REŽIM IZ SIROMAŠNOG DRŽAVNOG BUDŽETA I DALJE DAJE MILIONSKE SUBVENCIJE STRANIM KOMPANIJAMA

30. јула 2014. Коментари су искључени

 

Srpska vlast stotinama miliona evra svake godine finansira uništavanje i izgladnjivanje srpskog naroda. Stranim mutivodama se daju subvencije za navodno otvaranje novih radnih mesta, dok oni u suštini smanjuju broj zaposlenih. Arapskoj kompaniji Etihad, Srbija finansira ne samo rad Air Serbie, u koju nije uložio ni evro, već i izmeštanje popravke aviona iz Beograda u Berlin! Desetinama miliona evra subvencionisali smo južnokorejsku kompaniju Jura, da bi njen menadžment bolje maltretirao i otpuštao radnike. Došlo je dotle da su mladim ženama zaposlenim u srpskoj ispostavi ove banditske korporacije, internim pravilima zabranili da budu majke! Ali, umesto da brani interese sopstvenog naroda, aktuelna vlast misli samo na povećanje para na privatnim računima i zapošljavanje nestručnih partijskih kadrova.

 

                  Milan Malenović

 

Nekada je Priboj bio FAP (Fabrika automobila Priboj), a FAP je bio Priboj. Ceo grad se okretao oko ove fabrike, koja je odlično radila i zapošljavala na hiljade radnika, što u svojim pogonima, što kod kooperanata. Kako je država bila vlasnik, višak prihoda je njoj odlazio, od čega se izdržavala lokalna samouprava, a u gradu su nicale nove zgrade, asfaltirani su putevi, održavana i proširivana telekomunikaciona mreža, izdržavane neprofitne kulturne ustanove…

Onda su došli ratovi, sankcije, pa „demokratske" vlasti sa svojom pljačkaškom privatizacijom za račun domaćih i belosvetskih tajkuna. Priboj nije bio posebno značajan za vladajuću elitu, zbog čega je u privatizacionom jurišu bio zaboravljen, za razliku od vlastima (i njihovim džepovima) privrženih Smedereva ili Kragujevca za ije se gigante nalazilo rešenje.

U toku davno zaboravljene akcije „Kupujmo domaće" tadašnji generalni direktor FAP-a Mirko Stojović obratio se pismom ondašnjem predsedniku Srbije, Borisu Tadiću, potpredsedniku Vlade Božidaru Đeliću, ministrima Mlađanu Dinkiću, Milutinu Mrkonjiću, Slobodanu Milosavljeviću, Sulejmanu Ugljaninu, kao i čelnicima Agencije za privatizaciju, gradonačelniku Beograda Draganu Đilasu, Privrednoj komori Srbije i znatnom broju najvećih javnih preduzeća Srbije, i naveo sledeće:

"Angažovanje domaćih putara na izradi Koridora 10 i izgradnji ostale putne infrastrukture, stvorili su realne preduslove da se deo sredstava za ove namene, uz posredovanje JP Putevi Srbije usmeri za nabavku vozila od FAP-a. FAP ima i vozila koja zadovoljavaju zahteve svih komunalnih preduzeća (smećari, cisterne za vodu, kipere) EPS-a, Ministarstva unutrašnjih poslova i PPZ zaštite (vatrogasna vozila), NIS-a, Vojske Srbije, Gradskih saobraćajnih preduzeća (autobusi, minibusi). "

Niko mu nikada nije odgovorio, ukazujući tako na razlog zašto se ne pokreće srpska privreda: kod uvoza su provizije daleko veće. To je, ujedno, bio i razlog zbog koga se uopšte nije žurilo sa privatizacijom FAP-a.

Posle smene Stojovića, koji daje „neumesne" predloge kako da državna elita ostane bez provizija, kao i dolaska „lajt radikala" iz SNS-a na vlast, krenule su poznate obmane javnosti kako FAP samo što nije privatizovan. Tokom prošle godine novi direktor Zoran Zaković redovno je obaveštavao javnost kako FAP samo što nije privatizovan.

Nezvanično se pominjalo da je jedna firma iz Italije ozbiljno zainteresovana da postane vlasnik FAP-a, kao i turski Albajrak, te kompanije za proizvodnju kamiona i autobusa iz Rusije i Belorusije. To je Zaković uporno potvrđivao medijima: "…Najozbiljnija ponuda je Albajraka koji bi višestruko povećao proizvodnju kamiona. Što se tiče Italijana, reč je o jednom investicionom fondu sa evropskim kapitalom koji je veoma zainteresovan za proizvodnju saobraćajnih sredstava u FAP-u, kao i za ulaganja u energetiku, poljoprivredu i druge grane u Srbiji. Ovih dana treba da dobijemo njihovo pismo o namerama, pa će sve biti jasnije. Takođe, za našu fabriku interesovanje pokazuje i novi partner iz Kine."

Niko od pomenutih nije ušao ni u ozbiljne razgovore o preuzimanju FAP-a. Kod navodnog italijanskog investitora radi se o firmi Securum Equity Partners Europe, odnosno Securum Equity Partners Group, sa sedištem na ostrvu Kurasao. Iza ovog "investicionog fonda" je dobro poznati italijanski prevarant svetskog ranga, Dimitrio Alesandro Pasaro (Dimitri Alessandro Passaro), koji trenutno pokušava da uz pomoć članova srpske Vlade uzme 160 miliona evra iz srpskog budžeta, i to na ime navodne odštete za solarni park koji nije izgradio. On je preuzeo i Vučićevu manijakalnu naviku da nešto stalno laže i najavljuje (posebno strane kupce i "investitore").

 

      Dobićemo SISU

 

Za "uspešno" privođenje kraju jedne do danas neobavljene privatizacije, premijer ima šest miliona razloga. U kešu i u evrima.

Privatizacioni kupac je izvesna kompanija SISU iz Finske. Reč "kompanija" u ovom slučaju je veliko preterivanje, jer pomenuto preduzeće ima samo 52 zaposlena i na svetskom tržištu je potpuno nepoznato.

Zanimljivo je da je do sada potpisan samo Memorandum o razumevanju između srpskog ministra privrede Dušana Vujovića i direktora pomenute firmice Tima Korhonena. Šta u njemu tačno stoji ne zna se, jer se Memorandum drži u strogoj tajnosti. Razlog za obeležavanje jednog pravno neobavezujućeg dokumenta oznakom "strogo poverljivo" upravo su pomenuti milioni evra.

Naime, kako je sama Vlada Republike Srbije potvrdila, finsko preduzeće će dobiti subvencije od šest miliona evra za otvaranje novih radnih mesta. Ništa tu ne bi bilo toliko čudno da SISU nema godišnji profit koji je deset puta manji od obećane subvencije.

Osim toga, u Memorandumu stoji i šta će da se dogodi sa sadašnjim zaposlenima u FAP-u, koji trenutno upošljava preko 1.400 ljudi. Planirano je da svi oni dobiju otkaz preko socijalnog programa koji će da finansira Vlada, odnosno svaki građanin Srbije koji plaća porez, a da SISU zatim zaposli 600 radnika po svom izboru.

Za takvo otvaranje "novih radnih mesta" Finci će dobiti pomenutih šest miliona evra subvencija, što znači da Srbija faktički finansira smanjivanje broja zaposlenih.

Vredi pomenuti da SISU predlaže da FAP preuzme samo za cenu eventualnih investicija, odnosno da nema nameru ništa da plati ni za postojeća postrojenja, ali da neće preuzeti ni FAP-ove dugove. Šta drugo i očekivati od preduzeća koje je samo pre pet godina zamalo otišlo u stečaj?

Kako je iz svega poznatog više nego očigledno da do pokretanja proizvodnje u FAP-u uz finsku pomoć neće doći, jasno je da će pomenutih 6.000.000 evra "subvencija" završiti u džepovima predsednika vlade Vučića, ministra privrede Vujovića i finskih mešetara. Slično kao kada je finsko-litvanski konzorcijum "kupio" BIP.

Južnokorejeska Jura je svojevremeno dobila 4.500 evra za svakog "novozaposlenog" radnika u Rači kod Kragujevca. Isto su dobili i za radnike u pogonu u Nišu. U Rači, u nekadašnjoj fabrici Zastava elektro svi su radnici otišli na ulicu, a primljeni su novi.

Osim što je pokupila milione evra "subvencija za zapošljavanje" Jura je u Rači dobila i besplatno zemljište da izgradi zgradu za svoje funkcionere. Nisu platili ni dinara taksi koje plaćaju obični građani kada podižu šupu na zemlji koju su sami kupili i pošteno platili.

U Nišu su Koreanci sve dobili besplatno, da bi sagradili pogon i prateće objekte, plus kuće za menadžment. Na radnike ovog južnokorejskog preduzeća država je u oba mesta potpuno zaboravila.

Stotine zaposlenih u Juri je već dobilo otkaz samo zato što su tražili ono što im zakonom pripada. Za svakog od njih je Jura uredno dobila 4.500 evra subvencija iz srpskog budžeta.

Zaposleni u Juri moraju, pod pretnjom otkaza, rukovodstvu da najave bolovanje i trudnoću?! Trudnoća je, sama po sebi, za Koreance neprihvatljiva, pa svaka radnica koja zatrudni dobija otkaz! Za ovako nešto bi u normalnim zemljama odgovorni prolazili kao nacisti pred Nirnberškim sudom, ali se u Srbiji ovakav vid genocida finansijski isplati. Ne čudi zato što nam je priraštaj u "demokratskoj" Srbiji niži nego u vreme oba Balkanska rata i okupacije u oba Svetska rata.

U pogonu Jure u Rači radnici su poželeli da se sindikalno organizuju. Na to imaju zakonsko i ustavno pravo. Nosilac te ideje bio je poslovođa Saša Mićković. Čim je poslodavac saznao za to, Mićković je dobio upozorenje da mu sledi otkaz.

Savez samostalnih sindikata u Kragujevcu odmah je reagovao i uputio pismo ministru rada Aleksandru Vulinu da radnike uzme u zaštitu kada ovi traže ostvarivanje svojih prava. Vulin nije reagovao, bio je previše posvećen rešavanju pitanja nezaposlenosti na svoj sasvim originalan način.

Pošto zakon ne precizira koliko pomoćnika i državnih sekretara ministar sme da ima, Vulin ih je zaposlio ukupno- dvanaest. Poslednji, peti državni sekretar, zaposlen nedavno u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja je Nenad Ivanišević koji je pre toga iz DS-a prebegao u Socijaldemokratsku partiju Srbije.

Ivanišević je klasični politikant, jer je od 2001, kao demokratski kadar, seo u fotelju direktora Gerontološkog centra u Subotici, na kom mestu je bio do odlaska kod Vulina. Kada je njegova stranka izgubila vlast, odlučio je da promeni stranački dres i da tako dobije još bolju funkciju.

 

      Umesto da im Rusi plate, oni platili šeiku

 

Da ne bi ostali bez posla, Vulin je u Ministarstvo iz Kancelarije za Kosovo i Metohiju, kojoj je prethodno bio na čelu, doveo Branku Gajić, Snežanu Baćanović i Zorana Lazića, a svog dojučerašnjeg zamenika u pomenutoj Kancelariji Aleksandra Stojanovića postavio je za državnog sekretara u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Kako ne postoji zakonsko ograničenje koliko državnih sekretara i zamenika može da bude zaposleno, nadajmo se da će kod Vulina njihov broj uskoro premašiti broj zaposlenih u finskoj firmi koja bi da preuzme FAP. I to je jedan od načina za rešavanje pitanja nezaposlenosti, mada nas građane on skupo košta.

Siromašna Srbija generalno deli bogate subvencije svakom ko je spreman da plen deli sa vlastodršcima.

Ugovor sa Etihadom oko osnivanja Air Serbie još uvek je najstrože čuvana državna tajna, iako je njegovo obelodanjivanje više puta obećao lično predsednik vlade Aleksandar Vučić. Zahvaljujući indiskreciji nekadašnjeg predsednika vlade Zorana Živkovića na društvenim mrežama na internetu pojavila se jedna stranica tog ugovora iz koje se vidi da se Srbija obavezala da Air Serbiu subvencioniše do zaključno sa 31. decembrom 2016. godine?! Posao veka, tako se pretvorio u propast veka.

Air Serbia duguje svima. Ne plaća ni aerodromske takse ni usluge JAT Tehnike, gde servisira svoje letelice. Svojevremeno je Aeroflot predlagao da o svom trošku napravi hangare za svoje avione na beogradskom Aerodromu "Nikola Tesla" (ANT) i da ih servisira u Jat Tehnici.

Na taj način bi ANT postao najveća vazdušna luka Aeroflota izvan Rusije. Naša vlast je to odbila. Onda se pojavio šeik koji nikom ništa ne plaća i vlast Srbije ga je oberučke prihvatila, pa ga onako "siromašnog" još i subvencioniše i to skoro duže od tri godine, računajući od dana osnivanja Air Serbi-e.

U međuvremenu je Etihad kupio jednog avio-prevoznika u Nemačkoj i njegovo rukovodstvo najavljuje da će ubuduće sve svoje avione servisirati u Berlinu, računajući i letelice koje je iznajmio za potrebe Air Serbi-e (pa to knjižio kao strano ulaganje, iako najam plaća srpski budžet). Jat Tehnici će posle toga, zbog nagomilanih potraživanja i dugova, ostati samo da ode u stečaj. A po ugovoru sa Etihadom, srpska država će morati da subvencioniše i popravku naših aviona u Berlinu!?

Poslovnu 2013. godinu Jat Tehnika je završila sa 939 radnika (u 2012. bila su zaposlena 953 radnika), poslovnim prihodom od 2.842.162.000 dinara, neto dobitkom od 26.956.000 dinara i akumuliranim gubicima od 48.029.000 dinara. Ovo preduzeće, između ostalog, raspolaže i sa oko 480.000 kvadratnih metara prostora i tri hangara, a sve bi to jednog dana po njegovom odlasku u stečaj moglo da posluži za neki novi suludi građevinski poduhvat, kao što je "Beograd na vodi".

 

    A 1.

  Dinkić mahao "Zastavom" o našem trošku

Nekadašnji direktor FAP-a, Mirko Stojović, predlagao je državnim organima program sanacije svog preduzeća na sledeći način:

"…Razraditi sistem subvencionisane prodaje FAP-ovih proizvoda (kamioni, autobusi, priključna vozila za domaće tržište). Subvencije bi iznosile 5.000 – 15.000 evra po vozilu, odnosno oko 15 odsto u odnosu na prodajnu cenu vozila. Prodaja bi bila na kredit po godišnjoj fiksnoj kamatnoj stopi od 4,5% na period od 5 do 7 godina."

Za ove subvencije Srbija nije imala para, ali jeste za one date Fiat Automobilima Srbija (FAS), jer je Kragujevac bio značajna izborna baza Mlađana Dinkića i njegovog URS-a. Tako, pored toga što su Italijanima poklonjeni nekadašnji pogoni Zastave Automobila sa sve pripadajućim zemljištem, preuzeti stari dugovi Zastave, subvencionisano zapošljavanje novih radnika (?!), dotirani su i automobili proizvedeni u tom pogonu. Zbog toga je Evropska Unija ozbiljno razmatrala da zabrani dalji uvoz vozila iz Srbije, jer se u normalnom svetu ono što je radila srpska Vlada smatra dampingovanjem.

Ukupno je Srbija u FAS investirala oko 600 miliona evra, s tim da godišnje i dalje izdvaja desetine miliona evra iz svog budžeta, ali za vozila iz Priboja nije bilo dovoljno para.

Zbog ovakvog maćehinskog odnosa države FAP je samog sebe skoro "pojeo". Na kraju 2013. ova fabrika je imala akumulirane dugove u visini od 9.387.035.000 dinara, pri ukupnoj aktivi od 10.675.860.000 dinara.

 

    A 2.

  Korisno je biti stranac u Srbiji

U Srbiji postoji više različitih fondova iz kojih se dele subvencije. Jedan od njih je i Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA) za koju se govorilo da će biti ukinuta. Njen aktuelni direktor je Nikola Janković, diplomac Fakulteta političkih nauka iz Beograd.

Magistrirao je u Bonu, ali se ne zna gde, a jedino radno iskustvo je rad u – medijima. Po informacijama koje je sama Agencija stavila javnosti na uvid, do sada je ukupno uložila 285,6 miliona evra državnih para i na taj način privukla ukupne (što strane što domaće) investicije u visini od 1,433 milijarde evra. To znači da je Srbija prosečno sa oko 20 odsto sopstvenih para učestvovala u svakoj od ovih "investicija".

Na ovaj način je otvoreno 47.161 radno mesto, ali SIEPA izbegava da kaže koliko je od tih radnika do danas ostalo na tom radnom mestu koje su srpski poreski obveznici u proseku subvencionisali sa po 4.620 evra.

Sa druge strane, Nacionalni služba za zapošljavanje (NSZ) tvrdi da je u periodu 2010. do 2013. godina sa oko 80 miliona eura finansijski podržala zapošljavanje nešto manje od 56 hiljada nezaposlenih osoba. Upoređujući ove podatke vidi se da je utrošivši manje od trećine novca koji je investirala SIEPA u celoj svojoj istoriji, NSZ za samo tri godine zaposlila više radnika.

Svakome je savršeno jasno da SIEPA "subvencioniše" vlastodršce.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: