PROSVETARSKE EGZIBICIJE MINISTRA VERBIĆ SRĐANA

 

Mada je prosveta jedan od najvažnijih stubova svakog zdravog i uspešnog društva, u Vučićevoj Srbiji ona je svedena na najbedniji nivo u svojoj istoriji. Država koja se ponosi Nikolom Teslom, Mihailom Pupinom, Milutinom Milankovićem, Jovanom Cvijićem, Mikom Alasom i čitavom plejadom veličanstvenih naučnika, danas pristupa đacima kao "klijentima", a nastavnom kadru kao "osoblju".

Vučićev gej-ministar, Srđan Verbić, sasvim očekivano, odmah je okrenuo leđa prosvetnim radnicima, čim je stigao nalog iz Brisela da počne otpuštanje nastavnog kadra. U tako opasnoj pozi, ubrzo će ga zateći jesen, kad će ogorčeni i besni prosvetari potražiti pravdu mimo kriminalnih sindikata. Kažu, brža će biti njihova batina od Verbićevih tanušnih nogu.

 

                    Nikola Vlahović

 

Zbog izričitog zahteva evropske administracije iz Brisela, Vlada Srbija je dobila zadatak da što pre uđe u proces masovnih otpuštanja zaposlenih iz prosvete, koja takođe spada u "ciljnu grupu" za likvidaciju kao i svi drugi iz javnog sektora. Zbog toga će u narednih tri meseca, Vučićev ministar Srđan Verbić pokušati da na ulicu istera oko 10.000 prosvetnih radnika iz osvnovnih i srednjih škola.

Hoće li mu to poći za nejakom rukom?

Naime, prosvetni radnici već uveliko prete da će braniti svoje ustavom zagarantovano pravo na rad, i to svim sredstvima, sve do građanske neposlušnosti. Zbog ovako oštre reakcije, uplašio se grdno "svileni" Verbić, pa je već počeo da izmišlja razne načine kako da izbegne direktan sukob sa ogorčenim prosvetarima, izjavivši pri tom i nešto skandalozno:

"…Viškove u prosveti rešićemo ukrupnjavanjem norme. Ako postoje četiri nastavnika sa 25 odsto časova, onda ćemo nastojati da to dobije jedan nastavnik. Ostala tri nastavnika ćemo pokušati da raspodelimo na druga mesta, a nekima ćemo ponuditi otpremnine. Verujem da mnogo njih želi da dobije pristojnu otpremninu jer s onim što zarađuje ionako ne mogu da prežive…".

Bes prosvetnih radnika tek će se videti u septembru i oktobru mesecu, a mnogi od njih ga već odavno optužuju da se ni on ni njegovi saradnici ne bave problemima prosvete, već traganjem za načinom da otmu ogroman novac iz budžeta.

Od kako ga je Vučić doveo u Ministarstvo prosvete, ovaj tunjavi gej, napravio je toliko štete, da će neki sledeći kandidat za ministra morati dobro da razmisli hoće li se prihvatiti te funkcije.

Jer, pošten čovek na groblju (u ovom slučaju prosvetnom) može samo da plače i da tuguje. Između ostalog, Verbić je u Ministarstvu zadržao i vratio skoro sve kompromitovane i nesposobne kadrove pokojnog Gaše Kneževića, nekadašnjeg ministra prosvete, koji su jedino sposobni da opljačkaju sopstvenu državu i narod.

Od prvog dana ministrovanja, Srđan Verbić i njegova mala grupa "nežnih prijatelja" uporno smišljaju načine kako da što više i što lakše otmu ogromne količine novca iz budžeta i to preko nekoliko fantomskih agencija, poput Jedinice za upravljanje projektima, istraživanje i razvoj, Centra za promociju nauke i Fond za inovacionu delatnost, Nuklearni objekti Srbije…naime, reč je o Agencijama koje nemaju nikakvu stvarnu ulogu u našem naučnom i prosvetnom životu.

Oko Verbića, kome je glavna preporuka bila naučna stanica Petnica (odakle su ponikli i drugi, mlađani i "talentovani" gejevi, poput Lazara Krstića), nalaze se ljudi koji imaju problematične akademske biografije.

Tu se posebno ističu pomoćnik za visoko obrazovanje Milovan Šuvakov (1979) i šef kabineta, umetnik Nemanja Đorđević (1984) kome je ovo prvi pravi posao u životu (do tada je radio samo kao honorarac). Tu je i Vigor Majić, nekadašnji zamenik Gaše Kneževića, za koga nije bilo dokaza da je završio ijedan fakultet, ali je kasnije, kažu, "pribavio" neku diplomu.

Okružen ovim i sličnim profilom saradnika, Verbić samo obavlja uslužne poslove u korist svoga gospodara Vučića. Njegova profesionalna i naučna biografija takođe je prepuna nejasnih detalja i problematična je s vrha do dna. Ni on nije imao u trenutku imenovanja na tako odgovornu funkciju nijednog radnog dana u prosvetnim ustanovama Srbije, niti je ikakve direktne veze imao sa nastavom ili slično.

 

       Lopovi sa licencom

 

Ali, to je tek deo problema, jer srpska prosveta grca u haosu koji je sve širi i sve dublji. U centru tog vrtloga su glavne žrtve: đaci i nastavni kadar. Tu je i problem udžbenika, jer nema škole bez knjige, a školske knjige u Srbiji danas piše i štampa ko god hoće i kako god hoće! Prema izjavi Tabloidovog sagovornika iz Zavoda za izdavanje udžbenika, školske knjige u Srbiji štampa čak 89 izdavača, i to bez ikakve povezanosti i smisla!

Postoje čak i udžbenici za fizičko vaspitanje u nižim razredima osnovne škole, a nisu definisani ni kompleti udžbenika po predmetima, tako da ni učenici više nemaju pravilan odnos prema njima.

Među učenicima šestog i sedmog razreda osnovnih škola u Srbiji, više od 90 odsto njih uopšte nije koristilo udžbenik iz matematike! Razlog je više nego jasan: ima ih više, piše ih svako i izdaje svako.

Nastavnici matematike u toj situaciji sami "kreiraju" nastavu "iz više izvora". A, kao što je poznato, u matematici nema dve istine, nego samo jedna! "Više izvora" može samo da pomuti razum mladih ljudi.

U srednjim stručnim školama, „pokrivenost" predmeta udžbenicima ne prelazi 50 odsto, a ima i knjiga starijih od 25 godina! Ovi udžbenici, kao i oni za pripadnike nacionalnih manjina i za decu s posebnim potrebama, smatraju se niskotiražnim, te izdavači izbegavaju da ih štampaju. Poseban problem je nepostojanje udžbenika i nastavnih sredstava za talentovanu i darovitu decu.

Neko je iz Verbićevog ministarstva i ovde došao na "epohalnu" ideju, da se udžbenik jednog izdavača koristi određen broj godina (najmanje četiri), "radi ekonomičnosti". I ne samo to, nego je predloženo da problem izbora udžbenika bude rešavan nekakvim sistemom licenciranja izdavača, što bi se, naravno, plaćalo i otvorilo nove mogućnosti za korupciju.

Naime, svi licencirani ušli bi u registar izdavača, samo ako ih odabere minimum deset odsto škola! To bi značilo da izdavač pozove telefonom deset direktora škola, dogovori se sa njima i podeli pare!

Sve ovo će se najverovatnije naći u novom Zakonu o udžbenicima i nastavnim sredstvima, a nacrt će, kažu, biti na javnoj raspravi tokom oktobra. Baš u vreme kad će deset hiljada prosvetnih radnika krenuti da juriša na nadležno ministarstvo.

Velika je tajna kako je sve ovo rešeno sa elektronskim udžbenicima, gde je, formalno, predviđeno redovno godišnje "usklađivanje njihovog sadržaja s naučnim dostignućima". A, ko ih i kako "usklađuje", to je najblaže rečeno državna tajna!

Preti ministar Verbić svojim unjkavim i otegnutim glasom ovih dana, pa između ostalog, preko svojih seiza, kaže: "…Gotovo je i s vikend-seminarima za stručno usavršavanje, a predložiće se novi načini obrade lektire. Ocenjivači će biti proveravani, posebno ako isti uporno ima sve najviše ocene za udžbenike koje pregleda ili najniže…".

Verbić uporno pokušava da se predstavi kao "avangarda", da smišlja nove načine kako da šokira one koji zagovaraju ozbiljne reforme školstva a ne njegove gej-fantazije od kojih je svima muka, osim nekolicini sindikalaca koji se već godinama ničega ne gade. Samo da se režim na vlasti oseća što ugodnije.

Dakle, Verbić se javno zalaže za preispitivanje predmeta Priroda i društvo, tj. pita se on iz svoje gej perspektive, da li taj predmet uopšte pripada društvenim ili prirodnim naukama!

Dalje, ovaj zloćudi Vučićev ministar poteže i pitanje građanskog vaspitanja i verske nastave, koja i dalje ostaju otvorena. Međutim, i ovde njegova gej-psihologija ovako razmišlja: udžbenici za građansko vaspitanje biće standardizovani, a o verskim pitanjima, radije se ne bi izjašnjavao.

 

       "Ukrupnjavanje" sirotinje

 

Uskoro se u srpske škole, po svemu sudeći, uvode novi izborni predmeti i povećava broj onih koji se mogu birati. Besplatnih udžbenika neće biti, bar ne u sadašnjem obliku.

Da bi ipak nekako pokazao da ima "plemenitu misiju", Verbić je došao na ideju da "razmatra mogućnost" da se obezbede besplatne knjige, ali samo đacima iz socijalno ugroženih porodica.

Verbić veselo dodaje: "…I to trajno, bez vraćanja knjiga". Kao da je nešto senzacionalno u pitanju, a ne obaveza države prema najsiromašijoj deci. Uzgred, u svim evropskim državama, knjige su besplatne sve do prvog razreda srednje škole, a u nekim zemljama su besplatne tokom celog školovanja jer država dotira prosvetu kao jedan od najbitnijih stubova društva.

Najavljeni Verbićev plan nekakvog "ukrupnjavanja" u prosveti, dugoročno gledano je podla zamisao nastala na temelju ideje da se Srbija u što kraćem roku nađe među onim državama takozvanog trećeg sveta, gde inače u jednom odeljenju sedi i po 130 učenika (u nekim islamskim zemljama centralne i istočne Afrike)! Konačan cilj je da jednog dana Kuran zameni srpski Bukvar!

Udarac koji će Srbija na taj način dobiti preko prosvete (ubrzanom promenom svesti najmlađih), imaće nesagledive posledice. Naime, siromaštvo je već odavno ovde postalo način života, a kad su đaci siromašni, pa još "ukrupnjeni", onda će ostvarenje zločinačke ideje odbegle Mirjane Marković, da Srbija "realno pripada civilizaciji siromaštva", doživeti svoju najperverziniju formu.

Njen nekadašnji saborac, Aleksandar Vučić, taj lažno preobraćeni vampir iz devedesetih, garantovao je lično svojim nalogodavcima u Briselu i Londonu, da će i prosveta u Srbiji biti zbrisana.

Uz prećutnu saglasnost servilnih prosvetnih vlasti, i po blagoslovu iz Vučićevog kabineta, na jug Srbije, u Preševo i Bujanovac, svakog avgusta meseca stižu sveže odštampani udžbenici na albanskom jeziku, za đake albanske nacionalnosti.

Ovoga puta to se nije dogodilo, pa je Jonuz Musliju iz Preševa, zapretio da će započeti proteste zbog nedobijanja odobrenja da se uvezu udžbenici štampani u Albaniji i Kosovu i Metohiji!!!

Tako je i ove godine, još u maju mesecu, ministar obrazovanja, nauke i tehnologije, u vladi separatističkog Kosova, Arsim Bajrami, "ponudio" Albancima u Preševu i Bujanovcu pomoć kosovske vlade u obrazovanju – snabdevanje udžbenicima na albanskom jeziku.

Bajrami je u opštinama na jugu Srbije otvoreno govorio o nesposobnosti srpskih prosvetnih vlasti, te da će Vlada Kosova "pružiti svu svoju podršku" kako bi Albanci s juga Srbije imali "povoljne uslove za obrazovanje". Još je blagonaklono dodao da se nada da će Vlada Srbije imati razumevanje za saradnju kosovske vlade i Albanaca u Preševskoj dolini u oblasti obrazovanja!

Da Srbija zaista ima ozbiljnu vladu, ovako nešto je izdaja bez presedana. Ali, ne i za Vučića. Njemu ovakav skandal znači manifestaciju "demokratija bez presedana"!

Na ovaj način, već godinama, i spoljni i unutrašnji remetilački faktori ne dozvoljavaju da srpska inteligencija, posebno ona u prosveti, ima život dostojan veka u kome živimo. Sa druge strane, puno je talentovane dece u Srbiji, velikih pobednika na međunarodnim takmičenjima iz nauke i obrazovanja, koje Zapad sistematski, preko institucija sistema, odmah stavlja pred izbor: ili će gladovati kod kuće, ili će otići u neku od stranih zemalja i tamo dati doprinos razvoju tuđiih zemalja.

To je suština i smisao Verbićevih "ukrupnjavanja" i Vučićevih "ušteda". Da ostanemo i bez mozga.

 

       Ministar proizvodi 1.000 nastavnika viška

 

(Verbić započinje rat sa sindikatima i prosvetnim radnicima)

Forum srednjih stručnih škola iz Beograda, i predsednik ove organizacije, Milorad Antić, uputili su 30. jula ove godine otvoreno pismo javnosti povodom ideje resornog ministra Srđana Verbića, da za početak "proizvede" prvih hiljadu "prekobrojnih" prosvetnih radnika. U pismu se između oslaog kaže:

"Prema mišljenju Foruma srednjih stručnih škola (FSSŠ), poslednji potezi prosvetnog ministra gospodina Srđana Verbića, umalo da  1. septembra izazove veliki haos u srpskoj prosveti i najverovatnije još jedan veliki štrajk prosvetnih radnika.

Naime, ministar prosvete je zaboravio šta je potpisao ili njegov potpis možda nije validan. Nakon dugog štrajka i potpisanog Sporazuma (dva sindikata su to učinila 18. februara, a druga dva 24. aprila), formirana je radna grupa predstavnika sindikata i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (MPNTR) sa ciljem da se naprave izmene Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (ZOSOV).

Kroz rad ove radne grupe, došlo se do nekih novina koje je MPNTR kategorisalo kroz nekih sedam glavnih izmena: precizniji uslovi za registrovanje proširene delatnosti škole, centri kao podrška multifunkcionalnosti škola, jačanje kolektiva u upravljanju školom, čvršća saradnja roditelja (staratelja) sa školom, blagovremeno isticanje svih informacija i procesa kao baza transparentnosti sistema obrazovanja, svaka škola i predškolska ustanova obavezna je da ima svoj zvanični sajt, a lokalna samouprava mora da bude deo ovog interesnog procesa…

Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja zatim organizuje „putujući cirkus" sa javnim raspravama: prvi okrugli sto, u okviru javne rasprave o Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, održan je u sredu, 1. jula u Nišu. Tema okruglog stola bile su ustanove i druge organizacije.

Drugi okrugli sto je održan u Kragujevcu, u četvrtak 2. jula. Tema zaposleni i zapošljavanje. Na okruglom stolu u Novom Sadu, u ponedeljak, 6. jula, razgovaralo se o obavezama i pravima učenika i roditelja. U Beogradu, skup je bio održan u utorak i sredu, 7. i 8. jula. U utorak, 7. jula tema okruglog stola – organi ustanove, a 8. jula razgovaralo se o svim novinama koje donosi zakon.

Na zadnjoj seansi tog Verbićevog „putujućeg cirkusa", kao sasvim slučajno, penzionisani pravnik MPNTR (uz otpremninu od 15.000 evra) gospođa Smilja Krneta, navodi da se članovima 130 i 131 krši Ustav Republike Srbije, jer zaposleni u prosveti ne smeju da imaju veća prava od nezaposlenih i da će svaki ustavni sud oboriti te članove.

U tom momentu, niko od prisutnih nije mogao da replicira pomenutoj gospođi, pošto je ovaj skup izuzetno dobro izrežiran od strane prosvetnog ministra gospodina Srđana Verbića ili nekog drugog ostala je nepoznanica. Toliko uvređeni i poniženi, prosvetni radnici napustili su ovu poslednju javnu raspravu.

Da je ovo bilo očigledno zamajavanje svih prosvetara i njihovih sindikata, kao i da Sporazum pro-forme postoji potvrdila je Vlada Republike Srbije 18. jula kada je na svojoj sednici usvojila Zakon o izmenama ZOSOV-a sa izmenom samo člana 144: Prestanak radnog odnosa.

Član 144: Radni odnos zaposlenog u ustanovi prestaje u skladu sa zakonom, na osnovu rešenja direktora.

Nastavniku, vaspitaču ili stručnom saradniku prestaje radni odnos na kraju školske godine u kojoj navrši 40 godina staža osiguranja ili 65 godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja.

Iako je ministar, gospodin Srđan Verbić, posle tih pet meseci štrajka, dao čvrsto obećanje da će se do 1. septembra usvojiti izmene ZOSOV-a sa tačno definisanim članovima 130 i 131, očigledno je da od toga neće biti ništa.

Ovo je još jedan veliki šamar prosvetnim sindikatima kao i svim prosvetnim radnicima. Pa se postavlja pitanje ministru Verbiću i MPNTR: „Zašto toliko varate i ponižavate prosvetne radnike?"

Neusvajanjem ova dva člana u potpunosti nije primenljiv ni član 5 PKU. Odnosno primenljiv je samo u prvom stavu koji se odnosi na to da će preuzimanje važiti samo na nivou lokalne zajednice – grada, dok će neko iz susedne sredine koji je ostao bez dela norme biti uskraćen. Kolege koje su radile sa nepunim radnim vremenom neće moći da popune svoju normu, pa je ukrupnjavanje sistema samo prazna priča.

Posebno zabrinjava ćutanje sindikata koji su štrajkovali i borili se za svoje koleginice i kolege da ne ostanu bez radnog mesta i pripremljene otpremnine od 200 evra po godini staža, jer je ministar Verbić u pravu kada tvrdi da će 1.000 prosvetnih radnika biti višak.

Očigledno je da u MPNTR postoje lica koja povlače poteze u skladu sa dnevno političkim potrebama. FSSŠ još jednom apeluje na MPNTR da se urazumi i da što hitnije uvrsti dogovorene članove u Zakon o izmenama ZOSOV-a kao i izmenu člana 142 koji se odnosi na disciplinski postupak, čiju smo izmenu mi predložili, da ne bi bilo po principu „kadija te tuži, kadija ti sudi".

FSSŠ je ogorčen i na ministarstvo i na sindikate, što radna grupa nije u uvrstila u Zakon o izmenama ZOSOV-a, zaštitu nastavnika, pa se nadamo da će uvrstiti naš predlog, vezan za to, a koji smo takođe predali MPNTR."

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MANIPULACIJA MUZEJSKIM PREDMETIMA NESTRUČNA, ALI JE MANIPULACIJA PARAMA VRHUNSKA!!!

 

Ko je već decenijama u mutualnoj simbiozi? Šta je dualizam i kakvo je njegovo pravo značenje? Gde su se pojavili sindromi visoke napetosti i Damjanovog zelenka? Za koje je zasluge robijaš imenovan za direktora muzeja? Ko je duo fantasticus zgrade beogradske Berze? Kome je VD direktor platio troškove doktorata. Kakva je veza Mirjane Marić i baštine Kosova? Ko je organizator izložbe Njegoševa kapela?Šta se zapravo nalazi u tajnom ugovoru sa štamparijom Čigoja? U kakvom su stanju muzejske zbirke i šta je sve nestalo od likovnih dela? Kakva je međusobna veza vd direktora, bivšeg košarkaša i savremenog vajara? Kako je plaćen nepostojeći kurs ruskog jezika i ko ima otvoren račun u hotelu Square Nine?

 

          Stanislav Živkov

 

Simbioza (grč. "syin") je bliska, često dugotrajna interakcija dvaju organizama različitih vrsta, zbog koristi barem jednog od njih. Odnos organizama u simbiozi može biti: parazitski (štetan za jednoga), komenzalski (Komenzalizam: jedan ima korist, a drugi ni korist ni štetu) i mutualan (povoljan za oboje).

Najidealniji primer simbioze velikih razmera predstavlja palata nekadašnje beogradske Berze na Studentskom trgu 13 gde u skladnoj simbiozi već decenijama funkcionišu Etnografski muzej, nepostojeći Muzej u Prištini i nevladina organizacija Mnemosyne pri čemu je zajednički imenitelj za sve učesnike ove simbioze svojevrstan dualizam (latinski dualis – dvojan, dvostruk), odnosno dvojstvo, tj umetnost sedenja jednom guzicom na dve stolice.

Nedavni tekstovi posvećeni mahinacijama u Etnografskom muzeju i arčenju para na tz.v zaštitu spomeničkog nasleđa na Kosovu, u ovoj zgradi izazvali su kod mnogih akutni sindrom visoke napetosti, baš kao u filmu Mela Bruksa, koji se ogleda u neprestanom međusobnom praćenju i prisluškivanju zaposlenih, a kod nekih još i dodatni sindrom Damjanovog zelenka (legendarnog konj najmlađeg od braće Jugovića, koji je nakon Damjanove smrti neprestano vrištao godinu dana).

 

      Kurosi i Karijatide

 

U ovom slučaju zavrištao je izvesni Branko Jokić direktor nepostojećeg Muzeja u Prištini koji je telefonom ovih dana zvao koga god je stigao, samo zato jer su po prvi put objavljene raznorazne mahinacije učinjene pod izgovorom zaštite kosovske baštine.

Međutim, daleko više čudi da je Jokić svojedobno bio mnogo tiši kada je akademik Kosta Čavoški u pismu nedeljniku Pečat napisao da je Jokić nekim čudom 1998. godine, baš za vlade Slobodana Miloševića, postavljen za direktora Muzeja u Prištini.

Uz to, Čavoški je naveo da je Jokić, po izdržanoj kazni zatvora u Crnoj Gori, skoro dvadeset godina živeo pod policijskom zaštitom u Mariboru! Kako ne navodi za šta je bio osuđivan, ostaje nejasno zbog čega mu je skoro dvadeset godina pružana policijska zaštita, koju čak ni Milovan Đilas, kao najpoznatiji disident, nije uživao.

Jedna okolnost u njegovom demantiju ipak izaziva veće podozrenje. U njemu se potpisuje kao direktor Muzeja u Prištini, dok se na impresumu brošure predstavljanja kao pripadnik nevladine organizacije Mnemosyne.

To nas navodi na sumnju da je sam Jokić procenio da kod stranog naručioca i finansijera ne bi bilo dobro primljeno njegovo predstavljanje kao direktora izmeštenog Muzeja u Prištini, koji je pod jurisdikcijom Vlade Srbije, pošto stranci neće ni da čuju da je išta na Kosovu i Metohiji u nadležnosti Srbije.

Kraće istraživanje rešilo je i enigmu Jokićevog zatvora jer se ispostavilo da je on u prošlosti najpre odležao godinu dana zbog organizovanja nereda na prištinskom univerzitetu 1972. godine, a 1974 godine je, kao učesnik tzv. Barskog kongresa (prosovjetske Nove komunističke partije) i član tzv. "Pećke grupe", bio osuđen na sedam godina zatvora, od čega je odležao tri, jer je neoinformboroovska frakcija predstavljala jednu od društveno najopasnijih grupacija unutrašnjih neprijatelja – pete kolone koja je svoje delovanje temeljila na procenama o neminovnom krahu politike SKJ i izbijanju svetske krize koja će izazvati spoljnu intervenciju, pre svega zemalja Varšavskog saveza.

Uglavnom, iako je i tada, kao i sada, tovariš Jokić bio direktor nepostojećeg Muzeja u Prištini, aprila 2013. godine tadašnja V.D. direktorka Etnografskog muzeja Vilma Niškanović, isplatila je pozamašnu akontaciju Jokiću, odnosno radniku druge ustanove da putuje u Sarajevo radi pripreme izložbe Skriveni svet balkanskih žena, a uz Jokića je putovala i druga članica muzejskog Dua Fantasticus, odnosno mr Mirjana Menković, koja, po svemu sudeći, u zgradi Etnografskog muzeja, baš kao i Jokić, uživa specijalni status, jer, prema rečima upućenih, gotovo svake subote i nedelje, dakle van radnog vremena, zajedno sa Jokićem dolazi u Muzej gde ostaju satima, pri čemu se jedino ne zna da li svo vreme sede u zajedničkoj kancelariji Muzeja u Prištini i Mnemosyne na šestom spratu ili usput navraćaju i do gostinjske sobe na međuspratu, kao i da li Menkovićka Muzeju naplaćuje svoj prekovremeni rad.

U svakom slučaju velika je šteta što nameštaj u toj gostinjskoj sobi ne zna da priča, jer da zna, bilo bi obilje materijala o kreativnim susretima raznih Kurosa i Karijatida.

Ono što je pak poznato, je činjenica za koju smo doznali iz izvora na Filozofskom fakultetu, da je Menkovićka pre par meseci, odnosno dve i po godine pred odlazak u penziju, sadašnjem v.d. direktoru Miroslavu Tasiću- Tasketu uputila molbu za uplatu rata za odbranu doktorske teze pod nazivom Savremena žena: odnos među polovima u Srbiji u dvadesetom veku u svetlu antropoloških istraživanja odevanja i ženske štampe, koja je Fakultetu predata početkom septembra.

 

      Čigojine kompenzacije

 

Ovde se postavlja pitanje za koje je to kapitalne zasluge Etnografski Muzej trebao Menkovićki da plati sitnicu od 300.000 dinara za sticanje naučnog zvanja, kao i još 45.000 dinara za lekturu ove doktorske teze, za koju nam na Fakultetu rekoše da ima svega 690 strana a čije prvo poglavlje nosi naziv Od domaćice do Plejboja!

Činjenicu da je simbioza NVO Mnemosyne i Etnografskog muzeja očito vrlo isplativa za obe strane, potvrđuju i dopisi Etnografskog Muzeja 21 i 22/2014 upućeni Ministarstvu kulture koje smo dobili ljubaznošću izvora u samom Ministarstvu kojima je sadašnji v.d. direktora Miroslav Tasić zvani Taske u ime muzeja svesrdno preporučio projekat Mirjana Marić-de lux pret-a-porter srpske i jugoslovenske mode koji je po Tasketu izuzetno važan doprinos širenju i istraživanjima muzejskog znanja, kolekcija i njihovog kulturološkog tumačenja da bi se na kraju preporuke navelo da će to biti prvi put u kulturi u Srbiji (ali i u regionu) da se proceni mogućnost i učinak formiranja Muzeja srpske mode (The Culture of Fashion Museum) i da se razvije muzejska interpretacija novih kolekcija i njihov doprinos kulturi u Srbiji!

U drugom dopisu Tasić je ispred Muzeja Ministarstvu uputio potvrdu o sufinansiranju projekta po kojoj će podržati projekat Centra Mnemosyne Mirjana Marić i to iznosom od 385.000 dinara koje će Muzej opredeliti od sopstvenih sredstava zaboravljajući pri tome dve činjenice i to da se modom u Srbiji već decenijama bavi Muzej primenjene umetnosti, te da krpetine i kožure Mirjane Marić, osim ako nisu istkane i uštavljene na Kosovu, nemaju ama baš nikakve veze sa očuvanjem nasleđa Kosova i Metohije, a samim time još manje sa Centrom za očuvanje nasleđa Kosova i Metohije – Mnemosyne pod kojim imenom je zapravo u agenciji za privredne registre registrovana ova parazitska NVO.

Međutim, Mnemosyne nije jedini parazit sa kojim je Etnografski Muzej u uspešnim i ustreptalim simbiotskim odnosima o čemu najbolje govori slučaj izložbe Njegoševa kapela na Lovćenu.

Naime opskurno Udruženje za negovanje tradicije, kulturu i umetnost Knez Miroslav, sa sedištem u ulici Blagoja Parovića 156, svojedobno se sa predlogom za održavanje izložbe obratilo Miroslavu Tasiću navodeći da je već urađen prelom kataloga, pedeset dva panoa sa fotografijama itd. Iz Ministarstva kulture smo dobili nastavak priče po kojoj se Tasić Ministarstvu dopisom br 1021/1 obratio 4.11.2013 navodeći da je Etnografski Muzej povodom 200 godina rođenja Njegoša pripremio izložbu Njegoševa kapela na Lovćenu naravno pritom ne pominjući činjenicu da je izložbu zapravo pripremilo udruženje Knez Miroslav te je istim dopisom od Ministarstva zatražena sitnica od 791.000 dinara i to sa sledećim zanimljivim stavkama: štampa kataloga 160.000 dinara, autorska naknada za dizajn kataloga 65.000 dinara, postavka izložbe, izvođenje oratorijuma 150.000 dinara, 12 večernjih programa 36000, nepredviđeni troškovi 90.000.

U retkom trenutku lucidnosti pomoćnik ministra za pranje prljavog veša Miladin Lukić shvatio je da je u pitanju muljaža i dopisom br 631-02-288/2013 Tasiću odgovorio da Ministarstvo kulture nema para za tako nešto, ali ni to Tasketu nije bila nikakva prepreka jer je naprosto prenamenio namenski doznačen novac za muzejski Centar za nematerijalnu baštinu za koji je Muzej još 20 februara 2013 Godine sklopio ugovor sa Ministarstvom kulture (ugovor br 631-02-31 /2013-02) gde se taksativno navode sve aktivnosti sa stavkama doznačenog novca.

Ono što posebno privlači pažnju je činjenica da je Ministarstvo ovim ugovorom doznačilo novac za sledeća izdanja: Narodna religija (250.000), Tradicionalni zanati (100.000), kolekcija Marubi-Skadar (100.000), orijentalni salon ( 280.000), akvizicije (150.000), Nematerijalna baština (695.000), Gradski život u Srbiji (100.000), Dete i tradicija (80.000), Glasnik (200.000), Krsna slava (220.000), od povoja do pokrova (90.000), XXII međunarodni festival etno filma (570.000 dinara), odnosno ukupno za izdavačku delatnost 2 miliona 855 hiljada dinara, ali bi bilo jako zanimljivo videti gde je zapravo završio taj novac pošto je Muzej krajem 2013 godine sklopio famozni i ko zna koji po redu četverogodišnji Ugovor o poslovnoj saradnji, štampanju publikacija muzeja, korišćenju poslovnog prostora i zaštiti zgrade Muzeja kao spomenika kulture sa štamparijom Čigoja Štampa od koje smo dobili primerak ugovora!

Prema tom ugovoru muzej po već ko zna koji put Čigoji ustupa ukupno 338 kvadratnih metara kancelarija i podruma uz upotrebu zajedničkih prostorija u zamenu za godišnju štampu ukupno 5 kataloga formata 21 x 21 obima 116 strana svaki, dve knjige obima 60 tabaka i tiraža 1000 primeraka i potreban broj pozivnica , memoranduma i plakata.

Ako se površina od 338 kvadrata pomnoži sa početnom cenom za kvadrat poslovnog prostora opštine Stari Grad od 1242 dinara, Čigoja bi mesečno trebala Muzeju da plaća fantastičnih 419.796 dinara, odnosno na godišnjem nivou 5.037.552 dinara, a Muzej umesto da naplati te pare, izdavanje poslovnog prostora Čigoji prebija štampom malog dela svojih izdanja a još pri tome za istu stvar uzima pare (2 miliona 855 hiljada dinara) od Ministarstva kulture!

 

      Građanin-pretstolonaslednik, počasni rotarijanac…

 

Postojanje ovakve finansijske akrobacije najbolje potvrđuje sam impresum već spomenutog kataloga o Njegoševoj kapeli gde doslovce piše da je publikacija štampana sredstvima ministarstva kulture iako je Ministarstvo ranije odgovorilo da nema para za tu izložbu!

Inače autor ove skaredne izložbe koja se sastoji od loše sklepanih panoa sa fotografijama je Dragomir Acović, inače dvorski arhitekta, građanina Aleksandra Karađorđevića i počasni predsednik Rotari kluba Singidunum gde je v.d. direktora Muzeja Miroslav Tasić zvani Taske član koji je Acoviću odobrio isplatu honorara od 65.000 dinara.

Osim toga Acović je i počasni član skarednog udruženja građana Srpske kraljevske asocijacije akademika inovatora i naučnika čiji je dopisni član izvesni Vesko Drašković, vlasnik Fitnes centra No I i predsednik Udruženja knez Miroslav koje je u Muzeju zapravo organizovalo bizarnu izložbu o Njegoševoj kapeli.

Pošto je zbog poslića sa Čigojom u Muzeju postao evidentan sve veći nedostatak prostora, Tasić je nedavno od firme Poslovni prostor opštine Stari grad zatražio da Muzej uzme u zakup lokal od 99 kvadrata u susednoj zgradi kako bi se tamo napravio magacin raznorazne opreme i proširio prostor za smeštaj muzejskih predmeta. Jedino nije jasno odakle će muzej plaćati mesečnu zakupninu od najmanje 1242 dinara po kvadratu, odnosno 122.958 dinara mesečno, odnosno 1.475.496 dinara godišnje? Da li će možda biti sklopljen ugovor o cesiji između opštine Stari grad, Etnografskog muzeja i Čigoje?

Što se samog prostora za smeštaj muzejskih predmeta tiče, kako saznajemo, tamo je situacija zaista čudesna o čemu najrečitije govore sledeći primeri. Tako je 10 oktobra pošle godine u prostor na 4. spratu u kome se čuvaju predmeti , tzv zbirke, ušla komisija koju su činili preparator i kustos Ranko Barišić, bivši rukovodilac zbirke zanata i Tatjana Mikulić, radi izdvajanja predmeta za izložbu Čovek i zdravlje koja se priređivala u Muzeju Grada Novog Sada.

Nakon 45 minuta navedena komisija izišla je iz Zbirki neobavljenog posla iz prostog razloga jer, kako se u izveštaju kaže, usled nesređenosti zbirke zanata nije pronađen nijedan predmet! O totalnom haosu koji vlada u zbirkama Muzeja još rečitije govori Izveštaj o stanju likovne zbirke Etnografskog muzeja koji je prošle godine podnela rukovodilac likovne zbirke Vjera Medić.

Izveštaj ima ukupno 11 strana i u njemu se Medićeva nada da će se razrešiti problem zajedničkog smeštaja, nekontrolisanog ulaska i nestručne manipulacije osetljivim muzejskim predmetima, ali se istovremeno konstatuje da od ukupno 5137 inventarisanih predmeta nedostaje 301 delo među kojima su i akvareli Nikole Arsenovića Karola Pop de Satmarija, Nikole Zege, Vladislava Titelbaha i mnogih drugih autora. Što se akvarela Nikole Arsenovića tiče, u planu rada Muzeja za 2013.

 

      Ne čuju, ne vide, ne govore…

 

Godinu predviđena je digitalizacija te zbirke akvarela, Ministartsvo je dodelilo i 50.000 dinara, pošto su u Muzeju očito zaboravili da su za digitalizaciju te zbirke 2003 godine od Etnografskog Muzeja u Splitu naplatili više od 1500 eura. Inače u Muzeju se od imenovanja Miroslava Tasića za v.d. direktora vodi dosta neobična politika otkupa predmeta za muzej.

Iz Izveštaja Jelene Savić, sekretara Komisije za poklone i otkup predmeta za 2012 godinu vidi se da je zbog nedostatka sredstava mali broj predmeta otkupljen za muzej krajem te godine za šta je plaćeno ukupno 313.000 dinara.

Međutim, Tasić je sa sobom doneo i preokret u otkupnoj politici Muzeja pa je recimo 19 decembra 2013. godine, u cilju očuvanja i zaštite kulturne baštine i obostranu želju da se dragoceni kulturno istorijski predmeti trajno čuvaju u Etnografskom muzeju, od bivšeg košarkaša Dejana Koturovića iz Beograda za sitnicu od 263.000 dinara, verovatno sa željom da dodatno oplemeni rerezentativne prostore Muzeja poput gostinjske sobe, otkupio 3 remek nedela vajara Ivana Gračnera iz Beograda koja se sastoje od pritesanih cepanica i ostale skalamerije.

Važno je napomenuti da se u izveštaju Jelene Savić konstatuje kako tokom 2012 godine na terenu nije otkupljen ni jedan predmet što ni najmanje ne čudi jer je Savićeva jesenas bila prinuđena da odustane od odlaska na teren iz prostog razloga jer je službeno vozilo Muzeja bilo prenatrpano kutijama sa kafe aparatima i kapsulama kafe koje je muzejski higijeničar Milan Čale upravo pripremio za distribuciju po terenu.

Inače, prema punomoćju koje smo na uvid dobili ljubaznošću prijatelja iz firme OMV Refining & marketing, vidi se da je Miroslav Tasić Čaletu još 3. septembra 2013 godine dao ovlašćenje za podizanje bonova za gorivo firme OMV Refining & marketing iako je Čale, prema informacijama iz Socijalnog u radnom odnosu tek od 1. novembra 2013. godine. Veoma je zanimljiva i poslovno tehnička saradnja Muzeja sa samostalnom preduzetničkom radnjom Zmajolik sa adresom Palmira Toljatija 5/70l, u prevodu stari Merkator.

Tako je Tasić za potrebe muzeja angažovao izvesnu Milicu Tucaković da za potrebe izložbe Dete i tradicija za sitnicu od 21.000 dinara izvrši konzervaciju, restauraciju, rekonstrukciju i retuš za sedam keramičkih posuda , kao i druge manje poslove za dodatnih 19.000 dinara zaboravljajući pri tome da Muzej u radnom odnosu ima preparatore i konzervatore za materijal svih vrsta, da bi u nastavku ugovora Tasić konzervatorsko restauratorske radove preimenovao u dizajnerske poslove zaboravljajući da u samom Muzeju ima daleko kvalifikovanije stručnjake i za to.

O tome da je atelje Zmajolik veoma podoban sa svakovrsnu saradnju svedoči i Zmajolikova ponuda po kojoj je juna 2013 godine Muzeju predložena izrada grafičkog dizajna kataloga obima 30-40 strana, odnosno prelom iliti layout, a vlasnica Zmajolika Milica Tucaković u ponudi taksativno navodi kako je za taj obim posla uobičajena cena 10 eura po strani što samo po sebi najbolje govori da je u pitanju bio pokušaj najobičnijeg pranja para, pošto cena preloma po strani za najsloženije strane sa puno ilustracija legendi i sl. ne prelazi 2 eura po strani.

Tucakovićka je očito shvatila da je preterala te je septembra 2013 godine sa Muzejem sklopljen novi ugovor po kome je atelje Zmajolik naprasno proglašen privrednim društvom registrovanim za poslove dizajnerskih usluga iako je registrovan kao Atelje Zmajolik:

Milica Tucaković pr izrada keramičkih proizvoda i druge usluge atelje Zmajolik Beograd (Novi Beograd), a u ime Zmajolika će poslove realizacije kataloga Kolevke obima 124 strane izvršiti izvesni Zoran Živković i to za 66.000 dinara, odnosno za 5 eura po strani. Inači čini se da u Muzeju svako dovodi svog dizajnera miljenika pa je tako Mirjana Menković za dizajn izložbe o bulama, odnosno Skriveni svet balkanske žene, dovukla izvesni Dizajn Studio Popović iz Mirijeva za šta je plaćeno 338.000 dinara.

O tome da u Etnografskom Muzeju novca ima, samo ga treba potrošiti najbolje govore dešavanja nakon raspisivanja javnog konkursa za izbor direktora te eminentne ustanove gde se kao gotovo nerešiv problem postavilo nepoznavanje nijednog stranog jezika od strane v.d. direktora Miroslava Tasića Tasketa za šta je vrlo brzo pronađeno solomonsko rešenje i to tako što je Tasić, navodno za potrebe stručnog usavršavanja svojih podređenih za sitnicu od 20 eura za dvočas, za održavanje ukupno 50 dvočasova nastave ruskog jezika angažovao izvesnu Tatjanu Jaurovu, profesorku ruskog jezika pri Ruskom domu u Beogradu, inače stranu državljanku sa privremenim boravkom u Beogradu a sve to u periodu od 1. Septembra do 31. Decembra 2013 godine uz isplatu dogovorenog honorara + poreza i doprinosa u tri mesečne rate, što bi sve bio lep Tasićev gest, da se nije ispostavilo da je ugovor sklopljen, honorar uredno isplaćen a Jaurovu niko nije video u Muzeju!

Doduše to nije sve šta Muzej u poslednje vreme plaća. Naime od svom postavljenja za v.d. direktora Muzeja Miroslav Tasić se sve češće viđa kako sa biranim društvancetom ulazi u postmoderni hotel-kupleraj Square Nine direktno preko puta Muzeja koji predstavlja pravo carstvo kiča i snobizma a u beogradskim krugovima poznat je kao omiljeno stecište raznoraznih beogradskih sponzoruša, fufa i fufana.

Uglavnom, pošto za Tasketa i pajtaše čak ni susedni Aeroklub očito više nije dovoljno dobar, prema izvorima iz samog hotela, Tasić tamo već poduže ima otvoren račun koji se redovno periodično podmiruje sa računa Muzeja, pri čemu je Tasić šefici računovodstva Ljiljani Ristanović najstrože zabranio svaku komunikaciju sa kustosima i nosiocima projekata kako bi se sakrile tzv. korisne malverzacije i finansijski hokus-pokusi što je već tradicija Etnografskog muzeja o kojoj pričaju i vrapci na grani, a jedini neupućeni, poput 4 majmuna, su ministarstvo kulture, budžetska inspekcija i Agencija za borbu protiv korupcije.

 

©Geo Srbija

materijal: List protiv mafije

DELOVANJE FARMAKO-AGENTURE U TESTIRANJU NEPROVERENIH LEKOVA KAO NASTAVAK BOMBARDOVANJA SRBIJE!!!

 

Najširoj javnosti u Srbiji nije poznato da u Srbiji postoji čitav sistem bioterorističkog terora, uklopljenog u pakao zvanične psihijatrije. Redakcija je dobila opširno pismo od Milana M. Babića, čoveka koji je i sam žrtva ovog zastrašujućeg nasilja. Kako između ostalog kaže, napisao ga je "…pun volje da istinu čuje cela nacija". Babić se poziva i na činjenično stanje koje je lako proveriti na odeljenjima psihijatrije kraljevačke bolnice "Studenica", kod načelnika Negoslava Bradića (pečat br. 24.), načelnice "K" odeljenja Specijalne bolnice "Laza Lazarević", Mirjane Abramović i kod dugogodišnjeg načelnika neuropsihijatrije i direktora senćanske bolnice Milorada Ćurčića i mnogih drugih. Redakcija objavljuje nešto skraćenu verziju njegovog obraćanja javnosti.

 

                    Milan M. Babić

 

Zdravstveni sistem Republike Srbije postao je funkcionalno nedostupan za celu populaciju i na taj način izvrgnut ruglu, takođe izvrnut i moralnoj-koruptivnoj degradaciji. Pored toga, postao je i probni poligon bioterorizma, koji sistematski sprovode farmaceutske multinacionalne kompanije, koje već ionako drže monopol (zapravo, oligopol) prodaje lekova na našem tržištu. Bioterorizam se ogleda u testiranju neproverenih medikamenata na pripadnicima naše zajednice kroz ključne čvorišne tačke zdravstvenih institucija ove države.

Nikome od tih zdravstvenih aparatčika i članova njihovih porodica nije proveravano poreklo imovine, iako se nadoknade farmaceutskih kompanija nosiocima ovakvih testova kreću oko 100.000 evra po jednom medikamentu.

Neke od tih farmaceutskih kuća prisutne su kapitalnim učešćem u istraživačkom, razvojnom i distributivnom sektoru domaćih farmaceutskih kompanija. Neke druge, pak, poput kompanije dr Predraga Moskovljevića – Proton sistem, sa ogromnim obrtom, pronalazi farmaceutske proizvode, učestvuje u njihovoj evaluaciji i registraciji u zemljama Evrope, uvozi ih i aktivno sprovodi medicinski marketing. Danas je kompanija Proton System prisutna u većini zemalja u regionu Balkana i Istočne Evrope.

Ta kompanija daje vrlo šture informacije o svojim aktivnostima, koje joj donose zamašan prijavljeni profit, ali na svom sajtu navodi neproverljivi podatak o postojanju tobožnjih ćerki-firmi širom Evrope (možda su, ipak, u pitanju majke-firme), nevidljivih za oči domaće javnosti. Pored par velikih firmi kupljenih pod velom afera od strane dr Moskovljevića i njegovog brata za višemilionske iznose, postoji i jedna vidljiva ćerka-firma u Srbiji – "Abelafarm", koja prema sajtu APR-a ima nepojmljivo mali broj zaposlenih, a na sopstvenom sajtu firme "Abelafarm" gordo je predstavljen gotovo dvadesetostruko veći stručni tim te kompanije.

Proizvode te firme ne možete pronaći na sajtu, ali zato ne silaze sa maratonskih reklamnih blokova najveće komercijalne medijske kuće u regionu, koja, opet prema podacima APR-a zapošljava nešto manje od 1.000 ljudi, a godišnja dobit je tek oko 140.000 evra.

Možda su baš ovakvi slučajevi razlog zašto APR ne objavljuje top-listu najprofitabilnijih, odnosno firmi sa najmanje profita po glavi zaposlenog – najčešće su u pitanju ogromne veš-mašine za pranje novca.

Vratimo se, na trenutak, Moskovljevićevim firmama. Ne bismo se naročito bavili javnim tajnama plaćenih učešća i provoda na domaćim i svetskim kongresima za farmaceute, psihijatre i lekare drugih struka (čije poreklo imovine ni poslovne početke niko, kao ni braći Moskovljević, od nadležnih službi ne proverava), njihovim ogromnim ekonomsko-propagandnim medijskim prisustvom, kao ni prisustvom reklamnih materijala datih, a i drugih kompanija u gotovo svim državnim medicinskim ustanovama (može li bilo ko da da odgovor kako ti materijali tamo stižu?)

Ovakva farmako-agentura svojstvena je i drugim farmaceutskim kućama, koje imaju sklopljene dogovore sa navedenim aparatčicima iz srednjeg sloja, ali i viših ešalona medicinskih ustanova širom Srbije na, često i legalne (ali nimalo legitimne – niko za to nije glasao), sive, ali i senkovite načine ispitaju dejstvo nepostojećih lekova na našim ljudima.

Takva ispitivanja su, veoma često, sama sebi cilj. U pitanju je zatvoren ciklus degradacije zdravlja pripadnika naše zajednice (koji gotovo nikada ne budu u potpunosti izlečeni, izuzev operativnim putem) i koji prilikom kliničkog lečenja nemaju uvid u sopstvene terapijske pojedinosti u pogledu medikamenata koje uzimaju, dok im se po otpustu za kućno lečenje prepisuju preparati koji su, kao i u slučaju Novartis-ove vakcine protiv H1N1, na veoma sumnjiv način dobili dozvolu Agencije za lekove.

Medikamenti koji se na ovaj način testiraju na našim građanima stižu do distributivnih kuća pod jednim nazivom i deklaracijom, u rinfuzi, gde se prepakuju u drugu ambalažu i dodeljuje im se druga deklaracija, ali se često isporučuju u zdravstvene ustanove i bez deklaracije.

Sa aspekta navedenih pojava, nije teško zaključiti da bombardovanje ove zemlje nikada nije završeno. U mnogima od nas ubijena je svaka ljudskost i želja da se dobrim borimo protiv zla

Mnogi drugi društveno-svesni ljudi bili su sistematski uspavljivani i ubijani u samrtnim ropcima na psihijatrijskim lečenjima ili sa usađenim samoubilačkim idejama pod dejstvom sujetnih psihijatara i njihovih neimenovanih medikamenata.

U tim ustanovama niko ne vodi ni malo računa o stvarnim zdravstvenim problemima koje ti ljudi imaju, ortopedske, respiratorne, dermatološke ili bilo koje druge prirode, osim onih neposredno vezanih za ispitivanje neregistrovnih lekova, za koje lokalni nosioci ispitivanja inkasiraju po 100.000 evra i više.

Malobrojni socijalni radnici najčešće upotrebljavaju monopol svog položaja u koruptivnom smislu, te im, u dogovoru sa nosiocima ovakvih istraživanja nije ni stalo da otklone uzroke, odnosno, reše socijalne probleme pacijenata, što ih čini saučesnicima u bioterorizmu. Ne verujete? Da li je ikada iko od vas čitalaca zaista iskreno porazgovarao sa pacijentima psihijatrijskih ustanova bez ravnodušnosti?

Među sudskim veštacima postoji prećutni dogovor da, u slučaju sudskih procesa protiv psihijatrijski lečenih osoba, nijedan od njih ne osporava, već samo potvrđuje mišljenja lekara sa prvobitnih psihijatrijskih pregleda.

Isto tako, postoji i prećutni dogovor lekara da gotovo nijedan neće svedočiti protiv svojih kolega, što, na sreću, ne važi za pacijente, a ni za osoblje upleteno u ovu bioterorističku mrežu.

Ukoliko se ovome pridoda i bespogovorna poslušnost određenih elemenata redovnog sudskog aparata ovakvim psihijatrijskim moralnim spodobama, naravno, iz različitih interesa (ni njima niko ne proverava poreklo imovine), onda imamo pojavu kaznene psihijatrije, odnosno zloupotrebe psihijatrije u cilju uklanjanja progresivnih društvenih subjekata.

Istorijski, ova pojava je bila česta u Istočnoj Evropi, neretka na Balkanu, ali je prisutna i u današnjoj Zapadnoj Evropi. Svi navedeni slučajevi su "strpani u isti koš", odnosno, zajedničku čorbu, čija je glavna mirođija farmaceutska mafija…

Psihijatrijsko lečenje čoveka dug je i bolan put i, veoma često, bez povratka… u život. Pre deset godina, Simona Racić je otpočela jedan drugi put (pošto je desetak godina pre toga počela psihijatrijsko "lečenje" na odeljenju psihijatrije u bolnici "Studenica" u Kraljevu).

Posle kovertiranih 500 (maraka ili evra), ondašnji načelnik odeljenja Simović je dotičnu Simonu otpustio i ona je, trčeći bosa, u nesvesnom stanju, pod dejstvom jakih psihijatrijskih lekova, pala pod kamion, i završio se njen nesvesni život, odnosno, životarenje. Izgubila je život terapijskom greškom dr Zorice Đeković, u 36. godini, na čijem slučaju se ta doktorka specijalizovala. O ovome svedoči njen brat, i sam psihijatrijski pacijent, policajac Ljubomir Racić.

Takođe, čudno je što slučajevi akutnih pijanstava završe na psihijatriji, a ne na ispiranju na gastroenterologiji? Zašto se takvi slučajevi zadržavaju na psihijatriji po 14 dana i zašto im se, u poznoj hospitalizaciji glukoza i natrijum-hlorid moraju unositi intravenski, a ne oralno, iako su ljudi u stanju i da jedu i piju?

Zašto? Zato što se onda ne troši medicinski materijal, zbog čijih se napumpanih nabavki budžeti zdravstvenih institucija jako brzo tope pa medicinsko osoblje nema čak ni pristojne plate.

O ovim pojavama u psihijatriji može najbolje da posvedoči pacijent Dragan Pavlović iz Žiče, koji je (zajedno sa drugim epileptičarima) pod jakom terapijom, posle pijanstva, ležao ni mrtav, ni živ preko deset dana na psihijatriji, dok su na njemu testirani svakovrsni lekovi, posle njegovog izlaska sa intenzivne nege. Voda mu je davana samo tokom uzimanja lekova, iako je bio izrazito suv i buncao je sve vreme u delirijumu…

Na svako pitanje drugih pacijenata o tome šta mu se od lekova daje, dobijen je štur odgovor – vitamini. Kada se isto pitanje postavi lekarima vezano za druge lekove: "Možemo li da vidimo originalne lekove, njihove kutije i deklaracije?", dobijan je odgovor da to "nije ni bitno", da je to za njihovo dobro i da im lekovi stižu u rinfuzi. Tada sumnjive lekove ukinu u terapiji, ali uvedu bombardovanje uspavljivcima – bensedin, karbapin i sl.

Pacijentu Ljubomiru Raciću iz Vrbe, opština Kraljevo, sukcesivno je davana terapija halopiridola, koji nikada nije koristio i koji se upotrebljava za lečenje narkomana od heroina.

Od datog leka pacijent Racić, koji je ovlašćeno službeno lice, koji kao takav nikada nije smeo koristiti narkotike, što se može dokazati i analizom rožnog tkiva; imao je teško kočenje vilice, nemogućnost govora i diskoordinaciju pokreta, što ga u potpunosti sprečava u obavljanju službenih dužnosti.

Sve to je njemu i njegovoj porodici nanelo veliku patnju i duševni bol. Pacijent Bojan Stamenković, muzičar iz Kraljeva je, usled terapije moditenom i drugim lekovima, poput karbapina, izgubio je mogućnost sviranja na instrumentu, moć govora mu se smanjila, a izgubio je i seksualnu želju dok je koristio te medikamente.

Pacijent Igor Vejnović iz Kraljeva u Bolnici "Studenica" tri i po godine dobija halopiridol bez ikakvog valjanog razloga, pored bensedina, što mu oduzima moć jasnog govora, volju za radom, kretanjem, kao i percepciju okruženja.

Pacijentkinja Suzana Paunović iz Vrnjačke Banje pet dana je primala largaktil, bensedin, anafranil u infuziji, kao i nepoznate žute tablete, od kojih joj se malo popravilo raspoloženje, ali je pre toga koristila prepisan ksanaks i largaktil, kao i altapaks i risar, zbog kojih je imala nervozu, nesanicu, aritmiju i znatan gubitak kilaže.

Pacijentkinja Olivera Čolović iz sela Lazac koristi u bolnici nepoznatu terapiju (nepoznata bordo tableta). Obe navedene pacijentkinje su upadljivo bezvoljne i stalno pospane. Već četiri dana ni Olivera, ni Suzana od lekova nemaju stolicu, uprkos laksativima.

Pacijent Miljko Žarković je prvi put hospitalizovan posle akutnog pijanstva, gde je držan nekoliko dana, pod nepoznatom terapijom, među kojima su i nepoznate žute tablete, od kojih je postojano bezvoljan, pospan i dezorijentisan.

Pacijent Milan Babić je, usled višegodišnje terapije moditenom gotovo u potpunosti izgubio seksualnu želju, dobio pojačan apetit i uvećao telesnu masu do blizu 150 kg, izgubio volju za radom i životom i dobio blagu sklonost ka samopovređivanju, usled korišćenja moditena i metotena, koji mu uporno prepisuje dr Mirjana Abramović iz "K" odeljenja bolnice "Laza Lazarević", koja ga je hospitalizovala i lišila slobode bez sudskog naloga!

Pri tome je, prilikom lečenja otvorenog tipa, bez obzira na sve lične, porodične, poslovne i intelektualne uspehe pacijenta samo prekucavala prethodne izveštaje, bez razgovora dužeg od dva minuta, nikada mu ne ukinuvši terapiju, već u dogovoru sa izvesnom dr Olgicom, psihologom, samo menjala šifre obolenja, čiji opisi nisu imali veze sa faktičkim stanjem.

Sve ovo ukazuje na to da je jedini cilj neuropsihijatrijskih ustanova širom Srbije, pored testiranja neproverenih lekova, korupcije i bioterorizma, što obimnija prodaja medicinskih preparata bez preke potrebe, na teret građana Srbije, što su i osnovni razlozi katastrofalnog stanja zdravstva.

Jedna od retkih svetlih tačaka na psihijatriji u Kraljevu je dr Vesna Vukadinović i dr Dušica Špagović, dok svi ostali pružaju svesnu, otvorenu ili prikrivenu podršku ovim krivičnim delima. Na sreću, skoro celo osoblje bi o ovome rado svedočilo pred sudom, ukoliko je došlo vreme za pravdu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije