NIJE PRIORITET SAMO LEČENJE: TESNA SPREGA VLASTI I KRIMINALNIH RADNJI U VRHOVIMA ZDRAVSTА!!???

 

Objavljujemo pismo grupe lekara Kliničkog centra Srbije o stanju u srpskom zdravstvu koje traje već tri decenije. Lopovluk je neuništiv. Izgleda da može samo prepadni vod da ga reši…

 

    ……….

 

Dugogodišnja direktna povezanost BIA sa narkomafijom vidi se kroz angažovanje ministra Lončara za predsednika Komisije za drogu Vlade Srbije, ali njegov boravak na splavovima i noćnim klubovima po Beogradu u prethodne dve godine nije bio slučajan. BIA je pripremala svog masovnog ubicu za ovo mesto, pošto Vučić mora sve da aminuje, što dođe iz BIA, jer su ga ucenili radnjama njegovog brata i drogiranjem sina Danila.

Naime, po kafićima oko hrama Sv. Save, agenti BIA i navijači navukli su Vučićevog sina Danila da šmrče drogu i kamere obezbeđenja su ga snimile u nekoliko lokala. Onda su Lončar (koji je često u tim kafićima sedeo sa predsednikom Višeg suda), sa Aleksandrom Stepanovićem, i njegova ekipa iz BIA prikazali Vučiću kako vlasnici tih kafića imaju ucenjivačku dokumentaciju o malom Danilu. Vučić i onako nervno rastrojen, naređuje Neši (Stefanoviću) da vrši racije i pozatvara određene kafiće oko hrama Sv.Save sa spiska koji su mu doturili Lončar i ostaci zemunskog klana u BIA.

Ovakvo manipulisanje Vučićem ta mračna ekipa vrši već pet godina, a sada im je preko MUP i Neše raščistio teren za mirno dilovanje narkoticima, jer je policija očistila konkurenciju. Lončar mu se onda žali kako ima pune ruke posla i ne može da stigne da sređuje KC Srbije i ostale afere u zdravstvu, što sumanuti vođa aminuje iz navodnog razumevanja. Lončarovo često iznajmljivanje elitnih kurvi nije bilo samo zbog njegovih perverzija, već i za ucene kojima su ga agenti BIA naučili da se bavi putem podmetanja kurvi raznoraznim protivnicima, pre svega u zdravstvu.

Zacementirana pozicija ministra ogleda se i u izjavi Milovana Bojića kako su evidentni pozitivni radovi u zdravstvu, a poznato je da je Bojić bio tekstopisac svih konferencija za štampu koje je Šešelj sazivao o Lončaru. Prosto je sramota koliko se odjednom Bojić plaši Lončara, da je Šešelj morao da pređe na svog sina Aleksandra, pa njemu da uruči tekstove o Lončaru da čita u skupštini, jer ga se drugi radikali plaše.

Naši izvori pouzdano znaju da je prilikom protivljenja Lončara oko postavljenja Bojića na Dedinju, Vučiću iz štaba radikala sve predato Lončaru, a da je on, pregledavši dokumentaciju, rekao – znam ja sve to i mnogo više – ali ga nije smenio nego ostavio, a ucenio postavljenjem Bojića na Dedinje, tako da Lončar u medijima objavi da je to njegov lični izbor. Kakva parodija.

Dok se obaveze oko učrvšćivanja glavnog dilera narkomafije sa korenima u Milogori, Lončaru, učvršćuju, Vučić se bavi pranjem brata-lopova i sina-narkomana, umesto da se zapita gde je 437 miliona evra iz poliklinike KC Srbije nestalo za useljenje preostalih osam spratova te zgrade, koji su prazni 30 godina.

Milika Ašanin, pion Zlatibora Lončara, to pitanje nikad nije smeo da pokrene, a kada ga je prof. Miljko Ristić sa šefom pravne službe Jovom Atanasijevićem pokrenuo, ubrzo je bio smenjen a Atanasijević penzionisan.

Reč je o bandi istih ljudi u KC Srbije, koji jatakuju lica gonjena od pravosudnih organa po klinikama u KC Srbije, među kojima je najdrastičniji slučaj koji su mediji propratili, ležanja prestupnika na plastičnoj hirurgiji ni manje i više nego tri godine!

Lončar čestite i poštene lekare zlostavlja i tera na emigraciju. Dopustio je agentima stranih ministarstava zdravlja da drže kurseve stranih jezika, čak i u prostorijama državnih bolnica, otvoreno pozivaju kolege na emigraciju, što nije zabeleženo u radu ni jednog ministra zdravlja na svetu, ali nije zabeleženo ni javno i otvoreno nagrađivanje kriminalaca u zdravstvu, kakvo vrši Lončar ovih dana. Što veći kriminalac, to brze napreduje u bolnici!

Što veći kriminalac, to brže napreduje u bolnici, a ni jedna vlast niti služba BIA, UBPOK…u poslednjih 25 godina nije rešila problem pljačke u zdravstvu započete početkom devedesetih godina sa uvođenjem sankcija, kada su Miloševićevi kadrovi otpočeli kriminalne radnje i prema osoblju i prema pacijentima. Tada se to tolerisalo da ne bi zdravstveni sistem propao zbog sankcija koje su pretile da ugroze normalan proces rada, od nabavke osnovnih medicinskih sredstava pa do odlaska najučenijih u inostranstvo.

O tome je nešto više govorila dr Slobodanka Gruden, sa mesta gradonačelnika Beograda, koja nije nikad svoje kolege i struku zaboravila, ali kada je dotakla ovu temu, na volšeban način isplivao je njen potrčko Nebojša Čović, kome je u centrali SPS kod Kolarca data kompromitujuća dokumentacija o dr Slobodanki Gruden. Reč je bilo o nekim papirima oko poslovanja gradskih službi sa kojima dr Slobodanka Gruden nije imala nikakve veze, ali se smatrala odgovornom po funkciji, tek da se Nebojša Čović kao hijena posluži otpacima i sedne u njenu fotelju.

Prvi koji se takvom načinu rada priklonio bio je akademik Ljubiša Rakić, koga je u CK KPJ Srbije izgurala kao svog ljubavnika, žena Jovana Veselinova,pa je napravio niz afera na prištinskom univerzitetu. Međutim, kao osnivač Munove sekte za Balkan (osnivački kongres bio u Sava Centru), uspeo je da ubedi neke policajce željne napretka u karijeri, kako je članstvo u sekti moderno u svetu, pa je imao operativne podatke o toku istraga. Pred njegovo hapšenje dobio je informaciju i otišao kod Slobodana Miloševića u predsedništvo da moli za milost.

Posle osam sati čekanja dočekao je predsednika, koji nije imao pojma za ovu istragu i čuvši od Rakića čarobnu rečenicu: "…Druže predsedniče, nezgodno je da se hapsi jedan Srbin, profesor Prištinskog univerziteta, baš sada…"

Milošević je sve istrage obustavio. Rakić potom prelazi u Beograd i počinje njegov vrtoglavi uspon, velika karijera, pre svega u SANU, gde je danas potpredsednik, ali i zaštitnik svih kriminalaca u zdravstvu, koji su od pre 25 godina shvatili da je on jedini koji može da ih pomiluje kad zagusti. Ovim primerom smene dr Slobodanke Grudeni napredovanja akademika Ljubiše Rakića, želimo da vam prikažemo metodom komparacije dva slučaja, kako je vrh SPS-a počeo da uništava čestite i poštene kadrove, a dovodi šljam u vrh zdravstvenog sistema.

To je posle 5. oktobra na žalost nastavljeno još daleko više i drastičnije, a glavnu ulogu su imalu kadrovi SPS-JUL koji su prešli u DS, kao na primer direktor i Hirurške klinike Predrag Peško, koji je bio na svim plakatima JUL po gradu, a onda, 6. oktobra 2000., osvanuo je u Demokratskoj stranci, postao direktor klinike, osnivač Novog sindikata zdravstva (za koji se danas vezuje za milionske afere!) i glavni zaštitnik kriminalaca u zdravstvu.

Nije to jedini primer. I ti primeri se ponavljaju i 2012. godine kada kadrovi DS prelaze u SNS i već šest godina besprizorno pljačkaju i građane i kolege, bez imalo straha da će biti procesuirani. Slika u zdravstvu je slična kao na primer u Vladi Srbije, u kojoj su od bivših radikala samo Nebojša Stefanović i Jadranka Joksimović, dok su svi ostali ministri SPS-JUL-DS-G17, dakle eksponenti stare pljačkaške garde.

Državni sekretar u ministarstvu zdravlja, stari kadar SPS koji nikada nije menjao stranku, prof.dr Vladimir Đukić, rekao je na više sastanaka u ministarstvu da nigde ne može da se uđe u trag nestalom novcu za poliklinike KC Srbije (437 miliona evra), ili, prevedeno na srpski, toliko je ukradeno.

Na sajtu Evropske investicione banke jasno piše da je za rekonstrukcije Kliničko-bolničkih centara po Srbiji povučeno u dva navrata ukupno 800 miliona evra, ali ovde se taj novac nigde kroz papire ne vidi. Prof.dr Dragana Jovanović je insistirala u vreme DS da je G17 u sprezi sa tajkunom Miškovićem izvršio pljačku zdravstvenog fonda i zbog toga postala savetnik ministra Lončara sa zadatkom da se afera razotkrije. Umesto toga izmarširana je iz ministarstva nazad na plućnu kliniku i rečeno joj je da ćuti do penzije, što ona i radi, a milioni koji su nestali iz fonda nikada nisu ispitani do kraja, jer se dolazi do novopečenih naprednjaka, nekada članova DS i G17.

Ugledna profesorka Zorica Kojić iz Nemačke, prošle godine je dolazila u Srbiju da pomogne svom narodu najnovijim dostignućima svetske medicine. I ministar Lončar je lepo primio. Međutim, kad je došlo do konkretne realizacije i pomoći pacijentima, pre svega deci oboleloj od raka, profesorka je naišla na neshvatljive problem od hohštaplera koji su postavljeni na funkcije u zdravstvu, da je glavom bez obzira napustila Srbiju.

Svojoj prijateljici iz Nemačke žalila se kako je imala i podršku školskog druga, dugogodišnjeg radnika DB, koji je išao s njom i na razgovore s ministrom i po srpskim bolnicama, ali da su klanovi i mafija po bolnicama takvi da im ni bezbednjaci ne mogu ništa! To je i dokaz zbog čega uspešni lekari iz inostranstva, srpske patriote koji žele da pomognu svom narodu, ne mogu u Srbiji ništa da urade zbog bande koja drži srpsko zdravstvo u kriminalnim raljama već pune tri decenije.

Poslanička grupa SRS je 2017. godine u parlamentu postavila pitanje tada novoj premijerki Ani Brnabić, oko funkcije jednog od načelnika na plastičnoj hirurgiji KC Srbije, koji ima obiman dosije u MUP i tužilaštvu, te uz poslaničko pitanje dostavila i tu kompletnu dokumentaciju. Brnabićka se uznemirila, naredila je ministru Lončaru da joj napiše izveštaj o tom kriminalcu i načinu kako je dospeo na funkciju s koje je počinio veliki broj krivičnih i prekršajnih dela.

Lončar se onda, sav orošen znojem, obratio nekom iz poslaničkog kluba SNS i pitao ga: "…Jel’ ti to guraš?" Međutim, ovo govori i o neslozi u SNS, jer je očigledno da je neki naprednjak – bivši radikal, kome je prekipelo, dao dokumenta svojoj bivšoj poslaničkoj grupi, pošto naprednjaci ne smeju da postave pitanje o kriminalcu – načelniku Klinike za plastičnu hirurgiji, a radikali smeju. Uglavnom, jad i beda vladaju srpskim zdravstvom i pacijenti su dovedeni do stanja da se "na knjižicu" leči samo teška socijala, a ko god ima imalo novca, plaća privatne usluge.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DOKUSURIVANJE SRBIJE I SRPSTVA U PLANOVIMA VOĐE OTADŽBINE I NJEGOVIH ZAPADNIH PRIJATELJA!!???

 

Često se pitamo za koji to tim igra Predsednik Srbije, ako uzmemo u obzir njegovo guranje u prvi plan potpisivanje tzv. „pravnoobavezujućeg sporazuma“ sa vlastima nacionalne manjine kosovskih Albanaca, a čije potpisivanje nema nikakve veze sa Rezolucijom 1244 po kojoj je i uspostavljena međunarodna uprava UNMIK i jedinicom KFOR da se u sklopu svoje misije staraju i o bezbednosti svih ljudi KiM kao dela teritorije Srbije!??

I Predsednik zna da ni UNMIK ni KFOR nemaju misiju da uspostavljaju nezavisnost „Kosova bez zvezdice“, već da upravljaju tom teritorijom „..pod kojom ljudi Kosova mogu da uživaju značajnu autonomiju u okviru SRJ i koja će da obezbedi prelaznu administraciju dok uspostavlja i nadgleda razvoj privremenih institucija samouprave…“

A Savet bezbednosti je taj koji odlučuje o uspostavljanju privremene adminstracije, i čitav proces u pravcu „uspostavljanja privremenog političkog sporazuma“ mora da u „potpunosti uzima u obzir… i načela suvereniteta i integriteta SRJ“!!!

 

 

 

Od nekog ko se hvalio svojim „visokim prosekom na pravnom“ a sada na funkciji Predsednika Republike Srbije, očekivali smo da mu je jasna činjenica da je Srbija pravni sledbenik nekadašnje SRJ, pa je za svaku osudu njegova izjava odstupnice i u medijima kako „..u Rezoluciji 1244  ne piše Srbija već SRJ“!!! Otud i ono naše pitanje s` početka teksta…

Dalje, Predsednik naše Otadžbine u njegovoj državnoj politici odstupanja i neotpora, mnogo se krije iza pominjanja Međunarodnog suda pravde u vezi njihove odluke u obliku savetodavnog mišljenja nalazeći opravdanje povlačenju svojih političkih poteza u neprekidnom i prikrivenom državnom odstupanju od suvereniteta i integriteta Republike Srbije a u korist nacionalne manjine kosovskih Albanaca i uspunjavanje ciljeva zapadnih država!!!

Taj Sud je utvrdio da autori deklaracije nisu privremene institucije samouprave na Kosovu, nego neformalna grupa lidera kojima nije zabranjeno da proglašavaju kakvu god hoće deklaraciju. Saopšteno je i da tom prilikom nije prekršena Rezolucija 1244, jer ona ne prejudicira konačan status Kosova.

Pa je i za onog diplomaca koji je pravni završio prosekom 6,44 jasno: deklaracija nije protiv zakona (Rezolucije 1244) zato što nije donešena u okviru koja ona (Rezolucija) dozvoljava, ali nije pravno valjana jer nije doneta od nadležnog organa, niti su privremene institucije pod međunarodnom UN upravom mogle imati taj mandat (da donose deklaraciju o nezavisnosti) jer je važila Rezolucija 1244 kao akt međunarodnog prava.

Dakle, pošto ta deklaracija nije donešena ni po jednom elementu koje dozvoljava Rezolucija 1244 i nikakvih dodira sa njime nema pa ne može biti nekim aktom ni zabranjena, jer s obzirom da je donešena van njenih okvira, onda je za međunarodno pravo i ništavna, pa je sud doneo svoju odluku u obliku "savetodavnog mišljenja" a to znači bez ikakve obaveze i presude!!!

A to znači da nije problem da neko proglasi nezavisnost, već je problem da se takvo stanje prizna!!!!

A ovde je to pokazano da su sve države koje su jednostrano priznale teritoriju „Kosova sa/bez zvezdicom“ to uradile suprotno važećoj Rezoluciji 1244, a to znači da su tu svoju odluku prekršile i one države koje su donele tu Rezoluciju a članice su SB UN, i uradile su suprotno njenom značenju!!!! Rezolucija treba da važi i za njih a ne samo za nas (slabije države)!!!

Ako je Rezolucijom 1244 garantovan suverenitet Srbije nad teritorijom AP KiM koja je data na upravljanje UNMIK, onda je zadatak svih Vlasti u Srbiji da su dužni da insistiraju na poštovanju odredbi iz te Rezolucije, pa i onih koje se odnose da: „ …dogovorenom broju jugoslovenskog i srpskog osoblja biće dozvoljeno da se vrate da bi obavljali sledeće funkcije“ :

Ili još lakši način: obzirom da je Srbija potpisala više sporazuma, na svoju štetu, sa vojskom SAD i NATO alijansom i da je Predsednik dočekivao Gensek-a NATO pakta sa hlebom i solju, onda je mogao i da stisne petlju i traži da se naših 999 vojnika, policajaca i drugog osoblja razmesti na ključnim graničnim prelazima i na mesta srpskih istorijskih lokaliteta, a sve u cilju poštovanja pomenute Rezolucije!!!!

Bruka od ćutnje vlasti Srbije!!!

I kiparski Predsednik (prilikom posete Srbiji u maju mesecu) je bio jasan po pitanju poštovanja Rezolucije 1244 , kao i poruka kineskog ambasadora „…da Kina nije žurila u vezi Hong Konga…..“, treba da bude dovoljno jasna državnom vrhu Srbije!!! A kad se uzmu o obzir i nekakvo preuređenje EU po želji Makrona, ili Orbanova ideja o „projektu E6“ kao protivteži najmoćnijim zemljama EU, onda bi svako srljanje državnog vrha Srbije ka nekakvom „konačnom rešenju Kosova“ (zato što to Zapad očekuje od njih), bio nepovratan gubitnički potez države!!!

A kada u javnosti čujemo ili pročitamo izjavu u stilu:“…Srbija će nastaviti da ispunjava svoje obaveze bez obzira što ih „Kosovo sa/bez zvezdicom“, kao i do sada, ne poštuje; jer „mi smo opredeljeni za mir i evroatlantski put Otadžbine“, onda se

sa zaprepašćenjem uzviknemo – kakve smo mi sve izdajnike imali i još se pojavljuju na političkoj areni!!!!!?

Predsednik Otadžbine želi da nas ubedi da će, potpisivanjem pravnoobavezujućeg sporazuma koji je nametnut Srbiji tokom njenog koračanja putem bez alternative u procesu pristupanja EU (i nema nikakve veze sa Rezolucijom 1244), On lično obezbediti „..trajni mir radi naše dece i budućnosti Srbije…“ sa nacionalnom manjinom kosovskih Albanaca, namerno zaboravljajući da nikakve garancije nema za tako nešto pa ni od briselske mašinerije (koja misli samo o zadovoljavanju svojih potreba, planova i ciljeva) i koja nije uspela već 5 godina, da sprovedei ispuni ni garancije sa onog izdajničkog briselskog sporazuma (koji je i sama nametnula) da će isti biti sporoveden u potpunosti i da će Albanci isti ispoštovati!!!

Vlast Albanaca ne sprovodi ni druge obaveze poput trgovinskog CEFTA sporazuma a koji je podpisao UNMIK u ime „Kosova“ i koji je po Rezoluciji 1244 garant sprovođenja te obaveze, pa pitamo Predsednika u šta će on on to da se uzda, čak i posle eventualnog potpisivanja pravno obavezujućeg sporazma – da će ga Albanci poštovati bez selektivnog pristupa??????

Ako se setimo i na tužnu činjenicu da ni posle 19 godina niko od počinilaca zločina učinjenih nad 14 žetelaca Srba koji su mučki ubijeni na livadi u selu Staro Gracko kod Lipljana, nije pronađen niti procesuiran od strane pravosuđa kosovskih Albanaca, kako Predsednik Srbije može biti uveren da će istražni i pravosudni organi Albanaca (za koje se i on potrudio da ih učvrsti integrišući naše sudije u kosovske zakone) biti nepristrasni i kod svakog budućeg bilo kakvog incidenta u kojima su bili ili budu učesnici Srbi (kao napr i česta privođenja i zatvaranja Srba pod različitim optužbama)!!!??

A posebna je priča o pljačkanju, oštećenju i krčmenju imovine koja je i u vlasništvu Srbije i srpskih preduzeća a sada se rasprodaje od strane kosovske agencije za privatizaciju, pa ako se naše državne institucije ne zalažu svim sredstvima da sačuvaju vlasništvo nad državnom imovinom, kako to misle da će običan građanin sačuvati svoju imovinu u pravosudnom sistemu vlasti kosovskih Albanaca, a istina je da po stavljanju potpisa na onaj akt što zahteva briselska mašinerija, tek onda neku pravnu borbu za imovinu ne može ni da očekuje kad ni država Srbija ne brani državnu imovinu pred Vrhovnim sudovima vlasti kosovskih Albanaca!!!?

A Predsednik Srbije samo neka žuri da potpisuje "sveobuhvatnu normalizaciju odnosa" sa nacionalnom manjinom kosovskih Albanaca, očekujući da će takvim izdajničkim potpisom zauvek prekinuti sva neprijateljstva Albanaca prema srpskom življu!!!!

Pa dalje, da je Predsednik Srbije ponovo bacio pogled na Ustav Srbije (nad kojim se zakleo) utvrdio bi da on nema nikakvo pravo da se bilo čega na nivou države samoodrekne, zalagao bi se na jačanju države i na vojnom planu, a ne da po medijima kukumavči i unosi defitizam kod srpskog naroda, zato što ćemo prateći takav njegov stav odstupanja i neotpora, u krajnjoj liniji doći do zaključka da se Srbija svojevremeno vratila sa Krfa, ali teško da će se čitava vratiti iz Brisela!!!!

I Predsednik zna da se „rak“ u načelu rešava operacijom, kao što zna da ni za kakvu „oeraciju košava“ nije momenat!! Ali bi trebao da zna da bi jedino mirno rešenje bilo redefinisanje misije UN sa snagama u međunarodnom sastavu koje nisu bile agresor; a sve ostalo bi vodilo u rat!!

A njegovo razmišljanje o nekavom „priznanju“ ili formiranju druge albanske države na Balkanu, bilo to i u nejasnoj formi (da bi sačuvao obraz i nama zamazao oči), samo bi otvorilo put kosovskim Albancima za nove opasne zahteve na štetu naše Otadžbine, (i padanjem drugih domina po unutrašnjosti …) a njegovo dalje vođenje takve politike samo će dokusuriti i ovo malo Srbije i srpstva!!!!

 

©Geto Srbija

DIGITALIZACIJOM DO KILAVOG ZDRAVSTVA SRBIJE: UMESTO BRŽEG I KVALITETNIJEG LEČENJA, NEKADA SE BRŽE DOLAZI I DO SMRTI!????

 

Za više desetina miliona evra pacijenti u Srbiji su dobili Integrisani zdravstveni informacioni sistem koji ni do danas nije proradio kako treba. Pare su potrošene i podeljene između ministra Zlatibora Lončara, Aleksandra Vučića i pojedinih učesnika, a sada građani kroz doprinose, poreze i enormno uvećane cene lekova sve to (samo)finansiraju.

 

                       Milan Malenović

 

U Srbiji se sve vrti oko novca, a najviše se obrće oko zdravstvenog sistema. Ko nema novac, a razboli se, najbolje je da sam sebi prekrati muke. Novac, koji je preko potreban za lečenje teških bolesnika, ali i žrtava različitih nesreća, preusmerava se u faraonske projekte koji više predstavljaju spomenik odnarođenoj vlasti, nego što služe svojoj svrsi.

Sredinom novembra 2016. sa radom je počeo nacionalni kol-centar Ministarstva zdravlja, koje je ministarstvo saznalo tek desetak dana kasnije.

Naime, iako je još 18. novembra 2016. osvanula vest kako je u „okviru implementacije Integrisanog zdravstvenog informacionog sistema (IZIS)“počeo sa radom pomenuti centar, Ministarstvo zdravlja je tu istu informaciju na svom sajtu objavilo tek 26. novembra iste godine. U međuvremenu je dogovarano sa ministrom Zlatiborom Lončarom ko će svečano da pusti u rad kol-centar i kako će da se podele pare. A uložena sredstva nisu bila mala, naprotiv.

Samo za opremu i softver koji koristi kol-centar Ministarstvo zdravlja je izdvojilo ukupno više od pet miliona evra. Uz to, dolaze softveri i oprema za svaku zdravstvenu ustanovu u Srbiji. Koliko je to na kraju bilo sredstava niko ne sme da saopšti javnosti. Ipak se ponešto zna: relativno mali dom zdravlja „Stari grad“ u Beogradu je za pomenute svrhe izdvojio najmanje pola miliona evra.

Pacijenti su za taj novac, koji su dali preko plaćanja poreza i doprinosa, dobili – ništa. Umesto da zovu svog izabranog lekara, oni pozivaju centralni kol-centar (mada postoje i pokrajinski i lokalni) preko koga onda zakazuju pregled, ali samo kod svog izabranog lekara, stomatologa, pedijatra ili ginekologa. Ovo je, u suštini, pomoć medicinskim sestrama koje su se ranije javljale na telefon, a ne građanima.

Izrada idejnog rešenja za softver, kao i nadzor nad kasnijim radovima dobio je svojevremeno Elektro-tehnički fakultet u Beogradu, ali je izvođač radova bilo neko privatno preduzeće.

Kompletna oprema je kupovana od preduzeća bliskih vlastima, tako i od „Galeb grupe“. Najveći deo provizije odlazio je od prvog dana resornim ministrima, koji su deo predavali prvo Borisu Tadiću, a onda novom vladaru Srbije, Aleksandru Vučiću. Tako su na jednom projektu povezane i zbratimljene dve vlasti.

Za najmanje pet miliona evra plaćenih za opremu i softver centralnog kol-centra, pacijenti kod svog izabranog lekara mogu da zakažu samo preglede kod specijalista koji su u istom domu zdravlja. Ako njih nema, ili pacijent želi nekog drugog, mora sa uputom da ode kod njega (isto kao i pre plaćanja pet miliona evra) i da zakaže pregled u nekoj doglednoj budućnosti.

Tako se pregledi za kardiologa zakazuju početkom maja tek za sredinu juna ili kasnije. I to uz pomoć IZIS-a!?!

Hitni slučajevi, koji su već u bolnici, imaju nešto više sreće – oni pregled specijaliste mogu da dobiju i na samrti. U najgorem slučaju, na obdukcionom stolu, odmah posle smrti.

Naš penzionisani kolega Milosav Jovanović nalazio se na Internoj B klinici u okviru Kliničkog centra Srbije, gde je prebačen preko Urgentnog centra, jer mu je pozlilo. Na prijemu je imao jako otečene noge i nepravilan rad srca, kao i otežano disanje. Sve je ukazivalo na insuficijenciju srca, posebno kada se dodaju i njegove poodmakle godine.

Krajem aprila mu je, dok se još nalazio na klinici, zakazana koronografija, što je jedan lak (mada ne i uvek bezazleni) hirurški zahvat. U određeno vreme je dogovorenog dana sa Internog B kolima prebačen u oko 250 metara udaljeni Klinički centar. Dan ranije mu je rečeno da ne doručkuje ili da, eventualno, uzme samo malo (zbog lekova). U KCS je prebačen u 13:00 časova, znači pre ručka. Ležao je na pomoćnom krevetu u hodniku i čekao svoju sudbinu.

Posle tri i po sata čekanja prišla mu je jedna sestra i rekla mu da tog dana neće stići na red i da se sam, pešice vrati na svoje odeljenje?!? Kolega je ovo odbio i pokazao na otečene noge primetivši, usput, kako ne može da se vrati, jer ne zna ni put. Posle toga su se smilovali i poslali kola po njega i ostale pacijente.

Pomenuti kolega je još imao i sreće, jer je gladovao „samo“ pola dana. Na Drugoj hirurškoj klinici u Beogradu početkom decembra prošle godine, potpisnik ovog teksta je ležao u sobi sa pacijentom koji nije smeo ni da večera dan uoči operacije, a zatim da gladan čeka da ga prozovu.

Oko tri sata posle podne (ručak je odavno prošao) saopštili su mu da tog dana neće biti operisan. Mučenje je nastavljeno neki dan kasnije kada, takođe, nije smeo ništa da jede od podneva prethodnog dana. Ovog puta je odvezen na operaciju. Da li je, onako izgladneo, preživeo, potpisniku nije poznato.

Svakodnevne višestane gužve u skučenom i potpuno neuslovnom Urgentnom centru u Beogradu, koji je slika i prilika raspalog srpskog zdravstva, dovele su do toga da najbolji kadrovi iz urgentne medicine doslovno beže iz tog pakla koji dele zajedno sa pacijentima.

U prizemlju Ugrentnog centra, tačnije, u hodniku dugom jedva petnaest metara i širokom oko dva metra, nalazi se čekaonica za hitne slučajeve u gradu od dva miliona ljudi. Pregledi i administrativne procedure traju u proseku najmanje oko četiri sata.

Uprkos lažima režimskog ministra da je „sve digitalizovano“, medicinsko osoblje osim registrovanja podataka u računaru, ručno i dalje popunjava „knjige“ i svaki slučaj ponaosob stvara gomilu nepotrebnih papira. Na taj način, jedna trećina osoblja je potpuno izbačena iz svog posla, a ono malo lekara Urgentog centra koji su izloženi svemu i svačemu, obavljaju preglede kao u ratnoj bolnici: ozbiljno su posvećeni samo u drastičnim slučajevima.

U pomenutom hodniku, ljudi leže na kolicima (kreveti na točkovima), satima, bez kontrole lekara i medicinskih tehničara. Pa i tih pokretnih kreveta nikada nema više od dva do tri, pa ljudi doslovno padaju. Mrak, smrad, odsustvo svetla i ventilacije, bauljanje bolesnika, redovi ispred ortopedije, to je slika Urgentnog centra u Beogradu.

Pacijenti koji imaju sreću da dožive pregled kod specijaliste suočavaju se sa dodatnim problemom.

Magazin Tabloid je već u više navrata pisao o tome kako ovdašnji lekari prepisuju one lekove od čije prodaje imaju najvišu proviziju, ali se još nije desilo da počnu da prepisuju i lekove koji još nisu ni registrovani u Srbiji.

Naime, specijalisti se pozivaju na za njih besplatne „stručne seminare“ (tako se danas zove ono što je do pre nekoliko godina nosilo narodsko ime „podmićivanje“) i to obavezno u neko fensi odmaralište. Sve troškove snosi neka od farmako-kuća, a najbolji trgovci među lekarima dobijaju i vredne poklone ili mogućnost da o tuđem trošku povedu i osobu svoga srca. Oni na samom vrhu dobijaju i novac za „predavanja“ (to je čitanje tuđih radova koji su od drugih „stručnjaka“ pročitani već na najmanje tri takva seminara), a retki srećnici dobijaju i plaćeno „stručno usavršavanje“ u inostranstvu, uz koje ide i mesečna plata.

Ove provizije su veoma privlačne za puno ovdašnjih lekara (čast izuzecima), pa se oni trude da se dokažu kao trgovci i kreću da prepisuju lekove od kojih imaju najviše koristi. Slučaj je hteo da je potpisnik ovih redova, prilikom otpusta sa Interne B krajem aprila, dobio otpusnu listu sa preporučenom terapijom, na kojoj je bio i lek „Aldactone“ koji, po rečima apotekara, tada još nije bio registrovan za upotrebu u Srbiji.

Lekari su postali toliko alavi da prepisuju i neodobrene lekove, samo da bi na kraju godine imali bolji skor od drugih kolega. Pomenutu otpusnu listu su potpisali mrsci. med. Dijana Đikić i načelnik kardiologije III prof. dr Dragan V. Simić. Čija je bila ideja da se u terapiju uvrsti i neodobreni lek, neka utvrdi istraga.

U normalnom svetu, koji funkcioniše i bez IZIS-a, lekar je dužan, u slučaju da u istoj grupi postoje lekovi koji se dobijaju besplatno (uz participaciju) i oni koje pacijenti plaćaju, ako iz nekog razloga želi da prepiše ovaj potonji da o tome obavesti pacijenta i traži njegovu saglasnost. Tamo se poštuje tuđi džep. O mogućnosti da se prepiše neodobreni lek, medicinska struka u tom normalnom svetu ne zna ništa. Za to je, tamo, nadležan državni tužilac i sud.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije