Почетак > ГЛАС ОБИЧНИХ ГРАЂАНА > DIGITALIZACIJOM DO KILAVOG ZDRAVSTVA SRBIJE: UMESTO BRŽEG I KVALITETNIJEG LEČENJA, NEKADA SE BRŽE DOLAZI I DO SMRTI!????

DIGITALIZACIJOM DO KILAVOG ZDRAVSTVA SRBIJE: UMESTO BRŽEG I KVALITETNIJEG LEČENJA, NEKADA SE BRŽE DOLAZI I DO SMRTI!????

1. августа 2018.

 

Za više desetina miliona evra pacijenti u Srbiji su dobili Integrisani zdravstveni informacioni sistem koji ni do danas nije proradio kako treba. Pare su potrošene i podeljene između ministra Zlatibora Lončara, Aleksandra Vučića i pojedinih učesnika, a sada građani kroz doprinose, poreze i enormno uvećane cene lekova sve to (samo)finansiraju.

 

                       Milan Malenović

VISE KOL NEGO KUL LECENJE

 

U Srbiji se sve vrti oko novca, a najviše se obrće oko zdravstvenog sistema. Ko nema novac, a razboli se, najbolje je da sam sebi prekrati muke. Novac, koji je preko potreban za lečenje teških bolesnika, ali i žrtava različitih nesreća, preusmerava se u faraonske projekte koji više predstavljaju spomenik odnarođenoj vlasti, nego što služe svojoj svrsi.

Sredinom novembra 2016. sa radom je počeo nacionalni kol-centar Ministarstva zdravlja, koje je ministarstvo saznalo tek desetak dana kasnije.

Naime, iako je još 18. novembra 2016. osvanula vest kako je u „okviru implementacije Integrisanog zdravstvenog informacionog sistema (IZIS)"počeo sa radom pomenuti centar, Ministarstvo zdravlja je tu istu informaciju na svom sajtu objavilo tek 26. novembra iste godine. U međuvremenu je dogovarano sa ministrom Zlatiborom Lončarom ko će svečano da pusti u rad kol-centar i kako će da se podele pare. A uložena sredstva nisu bila mala, naprotiv.

Samo za opremu i softver koji koristi kol-centar Ministarstvo zdravlja je izdvojilo ukupno više od pet miliona evra. Uz to, dolaze softveri i oprema za svaku zdravstvenu ustanovu u Srbiji. Koliko je to na kraju bilo sredstava niko ne sme da saopšti javnosti. Ipak se ponešto zna: relativno mali dom zdravlja „Stari grad" u Beogradu je za pomenute svrhe izdvojio najmanje pola miliona evra.

Pacijenti su za taj novac, koji su dali preko plaćanja poreza i doprinosa, dobili – ništa. Umesto da zovu svog izabranog lekara, oni pozivaju centralni kol-centar (mada postoje i pokrajinski i lokalni) preko koga onda zakazuju pregled, ali samo kod svog izabranog lekara, stomatologa, pedijatra ili ginekologa. Ovo je, u suštini, pomoć medicinskim sestrama koje su se ranije javljale na telefon, a ne građanima.

Izrada idejnog rešenja za softver, kao i nadzor nad kasnijim radovima dobio je svojevremeno Elektro-tehnički fakultet u Beogradu, ali je izvođač radova bilo neko privatno preduzeće.

Kompletna oprema je kupovana od preduzeća bliskih vlastima, tako i od „Galeb grupe". Najveći deo provizije odlazio je od prvog dana resornim ministrima, koji su deo predavali prvo Borisu Tadiću, a onda novom vladaru Srbije, Aleksandru Vučiću. Tako su na jednom projektu povezane i zbratimljene dve vlasti.

Za najmanje pet miliona evra plaćenih za opremu i softver centralnog kol-centra, pacijenti kod svog izabranog lekara mogu da zakažu samo preglede kod specijalista koji su u istom domu zdravlja. Ako njih nema, ili pacijent želi nekog drugog, mora sa uputom da ode kod njega (isto kao i pre plaćanja pet miliona evra) i da zakaže pregled u nekoj doglednoj budućnosti.

Tako se pregledi za kardiologa zakazuju početkom maja tek za sredinu juna ili kasnije. I to uz pomoć IZIS-a!?!

Hitni slučajevi, koji su već u bolnici, imaju nešto više sreće – oni pregled specijaliste mogu da dobiju i na samrti. U najgorem slučaju, na obdukcionom stolu, odmah posle smrti.

Naš penzionisani kolega Milosav Jovanović nalazio se na Internoj B klinici u okviru Kliničkog centra Srbije, gde je prebačen preko Urgentnog centra, jer mu je pozlilo. Na prijemu je imao jako otečene noge i nepravilan rad srca, kao i otežano disanje. Sve je ukazivalo na insuficijenciju srca, posebno kada se dodaju i njegove poodmakle godine.

Krajem aprila mu je, dok se još nalazio na klinici, zakazana koronografija, što je jedan lak (mada ne i uvek bezazleni) hirurški zahvat. U određeno vreme je dogovorenog dana sa Internog B kolima prebačen u oko 250 metara udaljeni Klinički centar. Dan ranije mu je rečeno da ne doručkuje ili da, eventualno, uzme samo malo (zbog lekova). U KCS je prebačen u 13:00 časova, znači pre ručka. Ležao je na pomoćnom krevetu u hodniku i čekao svoju sudbinu.

Posle tri i po sata čekanja prišla mu je jedna sestra i rekla mu da tog dana neće stići na red i da se sam, pešice vrati na svoje odeljenje?!? Kolega je ovo odbio i pokazao na otečene noge primetivši, usput, kako ne može da se vrati, jer ne zna ni put. Posle toga su se smilovali i poslali kola po njega i ostale pacijente.

Pomenuti kolega je još imao i sreće, jer je gladovao „samo" pola dana. Na Drugoj hirurškoj klinici u Beogradu početkom decembra prošle godine, potpisnik ovog teksta je ležao u sobi sa pacijentom koji nije smeo ni da večera dan uoči operacije, a zatim da gladan čeka da ga prozovu.

Oko tri sata posle podne (ručak je odavno prošao) saopštili su mu da tog dana neće biti operisan. Mučenje je nastavljeno neki dan kasnije kada, takođe, nije smeo ništa da jede od podneva prethodnog dana. Ovog puta je odvezen na operaciju. Da li je, onako izgladneo, preživeo, potpisniku nije poznato.

Svakodnevne višestane gužve u skučenom i potpuno neuslovnom Urgentnom centru u Beogradu, koji je slika i prilika raspalog srpskog zdravstva, dovele su do toga da najbolji kadrovi iz urgentne medicine doslovno beže iz tog pakla koji dele zajedno sa pacijentima.

U prizemlju Ugrentnog centra, tačnije, u hodniku dugom jedva petnaest metara i širokom oko dva metra, nalazi se čekaonica za hitne slučajeve u gradu od dva miliona ljudi. Pregledi i administrativne procedure traju u proseku najmanje oko četiri sata.

Uprkos lažima režimskog ministra da je "sve digitalizovano", medicinsko osoblje osim registrovanja podataka u računaru, ručno i dalje popunjava "knjige" i svaki slučaj ponaosob stvara gomilu nepotrebnih papira. Na taj način, jedna trećina osoblja je potpuno izbačena iz svog posla, a ono malo lekara Urgentog centra koji su izloženi svemu i svačemu, obavljaju preglede kao u ratnoj bolnici: ozbiljno su posvećeni samo u drastičnim slučajevima.

U pomenutom hodniku, ljudi leže na kolicima (kreveti na točkovima), satima, bez kontrole lekara i medicinskih tehničara. Pa i tih pokretnih kreveta nikada nema više od dva do tri, pa ljudi doslovno padaju. Mrak, smrad, odsustvo svetla i ventilacije, bauljanje bolesnika, redovi ispred ortopedije, to je slika Urgentnog centra u Beogradu.

Pacijenti koji imaju sreću da dožive pregled kod specijaliste suočavaju se sa dodatnim problemom.

Magazin Tabloid je već u više navrata pisao o tome kako ovdašnji lekari prepisuju one lekove od čije prodaje imaju najvišu proviziju, ali se još nije desilo da počnu da prepisuju i lekove koji još nisu ni registrovani u Srbiji.

Naime, specijalisti se pozivaju na za njih besplatne „stručne seminare" (tako se danas zove ono što je do pre nekoliko godina nosilo narodsko ime „podmićivanje") i to obavezno u neko fensi odmaralište. Sve troškove snosi neka od farmako-kuća, a najbolji trgovci među lekarima dobijaju i vredne poklone ili mogućnost da o tuđem trošku povedu i osobu svoga srca. Oni na samom vrhu dobijaju i novac za „predavanja" (to je čitanje tuđih radova koji su od drugih „stručnjaka" pročitani već na najmanje tri takva seminara), a retki srećnici dobijaju i plaćeno „stručno usavršavanje" u inostranstvu, uz koje ide i mesečna plata.

Ove provizije su veoma privlačne za puno ovdašnjih lekara (čast izuzecima), pa se oni trude da se dokažu kao trgovci i kreću da prepisuju lekove od kojih imaju najviše koristi. Slučaj je hteo da je potpisnik ovih redova, prilikom otpusta sa Interne B krajem aprila, dobio otpusnu listu sa preporučenom terapijom, na kojoj je bio i lek „Aldactone" koji, po rečima apotekara, tada još nije bio registrovan za upotrebu u Srbiji.

Lekari su postali toliko alavi da prepisuju i neodobrene lekove, samo da bi na kraju godine imali bolji skor od drugih kolega. Pomenutu otpusnu listu su potpisali mrsci. med. Dijana Đikić i načelnik kardiologije III prof. dr Dragan V. Simić. Čija je bila ideja da se u terapiju uvrsti i neodobreni lek, neka utvrdi istraga.

U normalnom svetu, koji funkcioniše i bez IZIS-a, lekar je dužan, u slučaju da u istoj grupi postoje lekovi koji se dobijaju besplatno (uz participaciju) i oni koje pacijenti plaćaju, ako iz nekog razloga želi da prepiše ovaj potonji da o tome obavesti pacijenta i traži njegovu saglasnost. Tamo se poštuje tuđi džep. O mogućnosti da se prepiše neodobreni lek, medicinska struka u tom normalnom svetu ne zna ništa. Za to je, tamo, nadležan državni tužilac i sud.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: