Архива

Posts Tagged ‘sprega’

NIJE PRIORITET SAMO LEČENJE: TESNA SPREGA VLASTI I KRIMINALNIH RADNJI U VRHOVIMA ZDRAVSTА!!???

18. августа 2018. 1 коментар

 

Objavljujemo pismo grupe lekara Kliničkog centra Srbije o stanju u srpskom zdravstvu koje traje već tri decenije. Lopovluk je neuništiv. Izgleda da može samo prepadni vod da ga reši…

 

    ……….

MALI DEO LOPOVLUKA

 

Dugogodišnja direktna povezanost BIA sa narkomafijom vidi se kroz angažovanje ministra Lončara za predsednika Komisije za drogu Vlade Srbije, ali njegov boravak na splavovima i noćnim klubovima po Beogradu u prethodne dve godine nije bio slučajan. BIA je pripremala svog masovnog ubicu za ovo mesto, pošto Vučić mora sve da aminuje, što dođe iz BIA, jer su ga ucenili radnjama njegovog brata i drogiranjem sina Danila.

Naime, po kafićima oko hrama Sv. Save, agenti BIA i navijači navukli su Vučićevog sina Danila da šmrče drogu i kamere obezbeđenja su ga snimile u nekoliko lokala. Onda su Lončar (koji je često u tim kafićima sedeo sa predsednikom Višeg suda), sa Aleksandrom Stepanovićem, i njegova ekipa iz BIA prikazali Vučiću kako vlasnici tih kafića imaju ucenjivačku dokumentaciju o malom Danilu. Vučić i onako nervno rastrojen, naređuje Neši (Stefanoviću) da vrši racije i pozatvara određene kafiće oko hrama Sv.Save sa spiska koji su mu doturili Lončar i ostaci zemunskog klana u BIA.

Ovakvo manipulisanje Vučićem ta mračna ekipa vrši već pet godina, a sada im je preko MUP i Neše raščistio teren za mirno dilovanje narkoticima, jer je policija očistila konkurenciju. Lončar mu se onda žali kako ima pune ruke posla i ne može da stigne da sređuje KC Srbije i ostale afere u zdravstvu, što sumanuti vođa aminuje iz navodnog razumevanja. Lončarovo često iznajmljivanje elitnih kurvi nije bilo samo zbog njegovih perverzija, već i za ucene kojima su ga agenti BIA naučili da se bavi putem podmetanja kurvi raznoraznim protivnicima, pre svega u zdravstvu.

Zacementirana pozicija ministra ogleda se i u izjavi Milovana Bojića kako su evidentni pozitivni radovi u zdravstvu, a poznato je da je Bojić bio tekstopisac svih konferencija za štampu koje je Šešelj sazivao o Lončaru. Prosto je sramota koliko se odjednom Bojić plaši Lončara, da je Šešelj morao da pređe na svog sina Aleksandra, pa njemu da uruči tekstove o Lončaru da čita u skupštini, jer ga se drugi radikali plaše.

Naši izvori pouzdano znaju da je prilikom protivljenja Lončara oko postavljenja Bojića na Dedinju, Vučiću iz štaba radikala sve predato Lončaru, a da je on, pregledavši dokumentaciju, rekaoznam ja sve to i mnogo više – ali ga nije smenio nego ostavio, a ucenio postavljenjem Bojića na Dedinje, tako da Lončar u medijima objavi da je to njegov lični izbor. Kakva parodija.

Dok se obaveze oko učrvšćivanja glavnog dilera narkomafije sa korenima u Milogori, Lončaru, učvršćuju, Vučić se bavi pranjem brata-lopova i sina-narkomana, umesto da se zapita gde je 437 miliona evra iz poliklinike KC Srbije nestalo za useljenje preostalih osam spratova te zgrade, koji su prazni 30 godina.

Milika Ašanin, pion Zlatibora Lončara, to pitanje nikad nije smeo da pokrene, a kada ga je prof. Miljko Ristić sa šefom pravne službe Jovom Atanasijevićem pokrenuo, ubrzo je bio smenjen a Atanasijević penzionisan.

Reč je o bandi istih ljudi u KC Srbije, koji jatakuju lica gonjena od pravosudnih organa po klinikama u KC Srbije, među kojima je najdrastičniji slučaj koji su mediji propratili, ležanja prestupnika na plastičnoj hirurgiji ni manje i više nego tri godine!

Lončar čestite i poštene lekare zlostavlja i tera na emigraciju. Dopustio je agentima stranih ministarstava zdravlja da drže kurseve stranih jezika, čak i u prostorijama državnih bolnica, otvoreno pozivaju kolege na emigraciju, što nije zabeleženo u radu ni jednog ministra zdravlja na svetu, ali nije zabeleženo ni javno i otvoreno nagrađivanje kriminalaca u zdravstvu, kakvo vrši Lončar ovih dana. Što veći kriminalac, to brze napreduje u bolnici!

Što veći kriminalac, to brže napreduje u bolnici, a ni jedna vlast niti služba BIA, UBPOK…u poslednjih 25 godina nije rešila problem pljačke u zdravstvu započete početkom devedesetih godina sa uvođenjem sankcija, kada su Miloševićevi kadrovi otpočeli kriminalne radnje i prema osoblju i prema pacijentima. Tada se to tolerisalo da ne bi zdravstveni sistem propao zbog sankcija koje su pretile da ugroze normalan proces rada, od nabavke osnovnih medicinskih sredstava pa do odlaska najučenijih u inostranstvo.

O tome je nešto više govorila dr Slobodanka Gruden, sa mesta gradonačelnika Beograda, koja nije nikad svoje kolege i struku zaboravila, ali kada je dotakla ovu temu, na volšeban način isplivao je njen potrčko Nebojša Čović, kome je u centrali SPS kod Kolarca data kompromitujuća dokumentacija o dr Slobodanki Gruden. Reč je bilo o nekim papirima oko poslovanja gradskih službi sa kojima dr Slobodanka Gruden nije imala nikakve veze, ali se smatrala odgovornom po funkciji, tek da se Nebojša Čović kao hijena posluži otpacima i sedne u njenu fotelju.

Prvi koji se takvom načinu rada priklonio bio je akademik Ljubiša Rakić, koga je u CK KPJ Srbije izgurala kao svog ljubavnika, žena Jovana Veselinova,pa je napravio niz afera na prištinskom univerzitetu. Međutim, kao osnivač Munove sekte za Balkan (osnivački kongres bio u Sava Centru), uspeo je da ubedi neke policajce željne napretka u karijeri, kako je članstvo u sekti moderno u svetu, pa je imao operativne podatke o toku istraga. Pred njegovo hapšenje dobio je informaciju i otišao kod Slobodana Miloševića u predsedništvo da moli za milost.

Posle osam sati čekanja dočekao je predsednika, koji nije imao pojma za ovu istragu i čuvši od Rakića čarobnu rečenicu: "…Druže predsedniče, nezgodno je da se hapsi jedan Srbin, profesor Prištinskog univerziteta, baš sada…"

Milošević je sve istrage obustavio. Rakić potom prelazi u Beograd i počinje njegov vrtoglavi uspon, velika karijera, pre svega u SANU, gde je danas potpredsednik, ali i zaštitnik svih kriminalaca u zdravstvu, koji su od pre 25 godina shvatili da je on jedini koji može da ih pomiluje kad zagusti. Ovim primerom smene dr Slobodanke Grudeni napredovanja akademika Ljubiše Rakića, želimo da vam prikažemo metodom komparacije dva slučaja, kako je vrh SPS-a počeo da uništava čestite i poštene kadrove, a dovodi šljam u vrh zdravstvenog sistema.

To je posle 5. oktobra na žalost nastavljeno još daleko više i drastičnije, a glavnu ulogu su imalu kadrovi SPS-JUL koji su prešli u DS, kao na primer direktor i Hirurške klinike Predrag Peško, koji je bio na svim plakatima JUL po gradu, a onda, 6. oktobra 2000., osvanuo je u Demokratskoj stranci, postao direktor klinike, osnivač Novog sindikata zdravstva (za koji se danas vezuje za milionske afere!) i glavni zaštitnik kriminalaca u zdravstvu.

Nije to jedini primer. I ti primeri se ponavljaju i 2012. godine kada kadrovi DS prelaze u SNS i već šest godina besprizorno pljačkaju i građane i kolege, bez imalo straha da će biti procesuirani. Slika u zdravstvu je slična kao na primer u Vladi Srbije, u kojoj su od bivših radikala samo Nebojša Stefanović i Jadranka Joksimović, dok su svi ostali ministri SPS-JUL-DS-G17, dakle eksponenti stare pljačkaške garde.

Državni sekretar u ministarstvu zdravlja, stari kadar SPS koji nikada nije menjao stranku, prof.dr Vladimir Đukić, rekao je na više sastanaka u ministarstvu da nigde ne može da se uđe u trag nestalom novcu za poliklinike KC Srbije (437 miliona evra), ili, prevedeno na srpski, toliko je ukradeno.

Na sajtu Evropske investicione banke jasno piše da je za rekonstrukcije Kliničko-bolničkih centara po Srbiji povučeno u dva navrata ukupno 800 miliona evra, ali ovde se taj novac nigde kroz papire ne vidi. Prof.dr Dragana Jovanović je insistirala u vreme DS da je G17 u sprezi sa tajkunom Miškovićem izvršio pljačku zdravstvenog fonda i zbog toga postala savetnik ministra Lončara sa zadatkom da se afera razotkrije. Umesto toga izmarširana je iz ministarstva nazad na plućnu kliniku i rečeno joj je da ćuti do penzije, što ona i radi, a milioni koji su nestali iz fonda nikada nisu ispitani do kraja, jer se dolazi do novopečenih naprednjaka, nekada članova DS i G17.

Ugledna profesorka Zorica Kojić iz Nemačke, prošle godine je dolazila u Srbiju da pomogne svom narodu najnovijim dostignućima svetske medicine. I ministar Lončar je lepo primio. Međutim, kad je došlo do konkretne realizacije i pomoći pacijentima, pre svega deci oboleloj od raka, profesorka je naišla na neshvatljive problem od hohštaplera koji su postavljeni na funkcije u zdravstvu, da je glavom bez obzira napustila Srbiju.

Svojoj prijateljici iz Nemačke žalila se kako je imala i podršku školskog druga, dugogodišnjeg radnika DB, koji je išao s njom i na razgovore s ministrom i po srpskim bolnicama, ali da su klanovi i mafija po bolnicama takvi da im ni bezbednjaci ne mogu ništa! To je i dokaz zbog čega uspešni lekari iz inostranstva, srpske patriote koji žele da pomognu svom narodu, ne mogu u Srbiji ništa da urade zbog bande koja drži srpsko zdravstvo u kriminalnim raljama već pune tri decenije.

Poslanička grupa SRS je 2017. godine u parlamentu postavila pitanje tada novoj premijerki Ani Brnabić, oko funkcije jednog od načelnika na plastičnoj hirurgiji KC Srbije, koji ima obiman dosije u MUP i tužilaštvu, te uz poslaničko pitanje dostavila i tu kompletnu dokumentaciju. Brnabićka se uznemirila, naredila je ministru Lončaru da joj napiše izveštaj o tom kriminalcu i načinu kako je dospeo na funkciju s koje je počinio veliki broj krivičnih i prekršajnih dela.

Lončar se onda, sav orošen znojem, obratio nekom iz poslaničkog kluba SNS i pitao ga: "…Jel’ ti to guraš?" Međutim, ovo govori i o neslozi u SNS, jer je očigledno da je neki naprednjak – bivši radikal, kome je prekipelo, dao dokumenta svojoj bivšoj poslaničkoj grupi, pošto naprednjaci ne smeju da postave pitanje o kriminalcu – načelniku Klinike za plastičnu hirurgiji, a radikali smeju. Uglavnom, jad i beda vladaju srpskim zdravstvom i pacijenti su dovedeni do stanja da se "na knjižicu" leči samo teška socijala, a ko god ima imalo novca, plaća privatne usluge.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SPREGA POLICIJE I REŽIMSKIH INSTITUCIJA U NEREŠENOM STANJU NARKO TRŽIŠTA U SRBIJI!?

28. маја 2017. Коментари су искључени

 

Zlatno doba na tržištu narkotika u Srbiji približilo se kraju. Vođe narko klanova otkazuju poslušnost odlazećem režimu i Aleksandru Vučiću, kao i njemu najbliskijim ljudima. Nesebična pomoć koju korumpirani političari, policija i pravosuđe pružaju narko dilerima, od Subotice do Novog Pazara, nije dovoljna.

Jer, Srbijom hara beda, besparica i glad. Pale su i cene droge, konkurencija raznih jeftinih opijata je velika. Ona glavna zarada, kokainsko-heroinska, sve slabije dolazi u crne fondove Vučićeve "familije", a on lično i njemu najodaniji ljudi, zbog svojih apetita za novcem, postali su smetnja ozbiljnim narko mafijama. Troškovi velikih "bosova" oko vladajuće oligarhije, postali su nepodnošljivi.

 

                   Mersiha Hadžić

NARKO TRZISTE U SRBIJI1

 

Direktor ruske Federalne službe za borbu protiv trgovine narkoticima, Viktor Ivanov izneo je još pre godinu i po dana podatak da preko Kosova i Metohije za Evropu prođe 60 tona heroina vrednog više od tri milijarde evra, te da glavni deo avganistanskog heroina ide u prodaju preko albanskih mafijaških grupa. Ivanov je dodao i podatak da na Kosovu i Metohiji kilogram heroina košta 10.000 evra, a u zemljama EU cena dostiže i 150.000 evra. Prihod od prodaje je veći za 1.500 procenata.

Između dve i pet tona čistog heroina svakog dana stiže u Srbiju. Stalno deponovane i uredno dopunjavane količine kokaina na više od stotinu mesta širom Srbije, nisu ništa manje. Glavni centri za prikupljanje i dalji transport na tlu Srbije su Užice (gde droga stiže preko Kosova i Metohije, ali i iz Crne Gore), Niš (u kome se spajaju putevi droge sa istoka, iz Bugarske, sa juga, iz Makedonije i sa zapada, sa Kosova) dok su Čačak i Kraljevo u međuvremenu postali najveći distributivni centri za drogu koja stiže sa Kosova. Policija u svim ovim gradovma i regijama odlično sarađuje sa narko-dilerima, a u mnogim slučajevima se dešavalo i da im obezbeđuje transporte sa upaljenim rotacionim svetlima!

Naprednjački režim na čelu sa Aleksandrom Vučićem, za pet godina vladavine, uspostavio je potpunu kontrolu nad ovde pomenutim putevima droge i "ovlaštenim" dilerima, stavljajući im na raspolaganje sve državne institucije. Ali, malo boljim posmatranjem ovog problema, vidljivo je da su narko karteli stavili u službu regionalne narko-mafije i Vučića i njegovog kuma Nikolu Petrovića, Vučićevog brata Andreja, Andrejevog "pobratima", Predraga Malog (rođenog brata Siniše Malog) i još nekoliko njihovih "trgovačkih putnika".

Ovom kriminalnom preduzetništvu polako dolazi kraj. Vučić i njegova mala i javno kompromitovana mafija, postali su opasnost za ozbiljne igrače u ovom poslu. Naime, u posao sa drogom uključene su isuviše vidljivo i određene bezbednosne službe i pojedine državne institucije bliske Vladi Srbije. U međuvremenu je nekoliko Vođinih kriminalaca povezanih sa narko klanovima i takozvanom fudbalskom mafijom, likvidirano na ulicama Beograda u znak opomene.

Tržište narkotika u Srbiji na godišnjem nivou je vredno nekoliko milijardi evra, a vladajući režim, kao i svaka diktatura, računa da su drogirani podanici mnogo mirniji. Devedesetih godina prošlog veka kada je u Severnoj Koreji u vreme najveće nestašica hrane, režim u Pjongjangu je narodu počeo da prodaje tablete pravljene na amfetaminskoj osnovi koje ne samo da su eliminisale glad, već su korisnicima davale lažno osećanje sreće i zadovoljstva. Istu ovu ideju ima i sumanuti režim Aleksandra Vučića koji organizuje i nadgleda prodaju droge na ulicama srpskih gradova, pri čemu ne trpi konkurenciju, posebno onu koju stvaraju proizvodi iz domaće radinosti.

Odlazeći pre dve godine iz Srbije, Danilo Vučić, sin Aleksandra Vučića, poznat po svojim sklonostima ka marihuani i ekstaziju, prijatelje i vršnjake je upozorio da se sprema velika akcija borbe protiv uličnih dilera upravo njemu omiljenih supstanci.

Marko Jablanović, rođeni brat Aleksandra Jablanovića (tadašnjeg državnog sekretara u Ministarstvu za rad) uhapšen je krajem januara ove godine, u službenim kolima ministarstva sa većom količinom heroina kod sebe.

Privođenje se, navodno, desilo u sklopu rutinske kontrole vozila, što nije tačno. Jablanović je napravio grešku koja ga je skupo koštala, a to je da nije uobičajenim kanalima prijavio registarski broj vozila koje će biti korišćeno za transport.

Da je to učinio, ne bi bilo problema kao ni stotinama puta ranije. Ovako je policija dobila dojavu da se droga prevozi kolima čiji registarski broj nije bio na spisku tablica vozila zaštićenih švercera, pa je auto zaustavljen u blizini Kraljeva, jednog od punktova za preuzimanje robe koja stiže sa Kosova.

Pokojni Aleksandar Stanković, poznatiji kao Sale Mutavi, do svog ubistva u oktobru 2016. bio je ne samo neprikosnoveni vođa navijača Partizana, već i najozbiljniji kandidat za novog šefa srpskog podzemlja. Trgovina drogom pod državnom zaštitom usko je povezana sa agresivnim navijačkim grupama sa partizanovog „Juga".

Isto kao i manje uspešna, ali zato javnosti poznatija braća Vavić i Stanković su pre pet godina iz grupe navijača Crvene Zvezde prešli u Partizan. Iskoristivši činjenicu da su najznačajnije tadašnje vođe navijača Partizana bile uhapšene zbog navodnog ubistva Brisa Tatona (spisak osumnjičenih je istog poslepodneva po nemilom događaju policiji predao upravo Aleksandar Vavić!), ili su u bekstvu, Stanković je sa drugim prebezima iz Crvene Zvezde osnovao grupu navijača Partizana slikovitog naziva „Janjičari" koja je veoma brzo uz pomoć državnih organa preuzela kontrolu nad ostalim navijačkim grupama crno-belih.

Uspon „Janjičara" i Saleta Mutavog nezaustavljivo počinje kada ministarstvo unutrašnjih poslova preuzima Nebojša Stefanović koga je Stanković, po rečima najbližih saradnika, mogao da pozove telefonom u bilo koje doba dana ili noći.

Poslednji veliki posao koji su Stefanović i Stanković zajedno odradili bilo je banditsko rušenje kuća u naselju Savamala, za šta je „Janjičarima" dato 100.000 evra u gotovini, ali im je garantovan i monopol na beogradskom tržištu narkotika.

Da je Sale Mutavi uživao zaštitu aktuelnog režima vidi se i iz poruke koju je još uvek nepoznati atentator na njega poslao javnosti sačekavši da žrtva stigne na ugao ulice Gospodara Vučića, pa da tek onda ispali smrtonosne hice. Ni reakcija Aleksandra Vučića, koji je na konferenciji za medije jedino za ovo ubistvo zahtevao hitnu istragu, ne ostavlja mesta nikakvoj sumnji o prirodi odnosa između vlasti i narko kartela.

Bez obzira na ovo i neka druga ubistva i hapšenja, tržište narkotika je i dalje čvrsto u rukama navijačkih grupa, na prvom mestu onih koje podržavaju fudbalski klub Partizan. Najveći broj navijačkih vođa živi u beogradskim naseljima Žarkovo i Banovo Brdo, tako da su ovo delovi Beograda u kojima ima i najviše dilera.

Ali, do skora sigurne narko-tržnice, poput estradnih okupljališta, fudbalskih stadiona, privatnih televizijskih kuća (RTV Pink je i devedesetih godina bio doslovno rečeno, magacin kokaina koji je kontrolisao takozvani Zemunski klan), pa i velikih ugostiteljskih objekata poput brodova i splavova na Dunavu i Savi, procenjeni su kao rizična mesta za "poslovanje". Narko karteli su shvatili da je Vučiću i njegovoj vladavini došao kraj i oni mu prvi okreću leđa. Ali, problem sa narkomanijom ostaje

Naime, prema zvaničnim podacima, u Srbiji ima oko 40.000 teških narkomana, zavisnika, a nezvanično i tri do četiri puta više onih koji se drogiraju povremeno, najčešće sintetičkim drogama. Dakle, ukupan broj narkomana nije manji od 170.000, a neslaganje statističkih podataka i realnog brojnog stanja korisnika droge u Srbiji, nastalo je zbog podmukle politike državnih institucija koje prikrivaju stvarno stanje.

Tako je došlo do toga da je registrovan tek svaki treći ili četvrti stalni korisnik droge. Srbija je jedna od najvažnijih raskrsnica narko-puteva između istočne i zapadne hemisfere, pa je, shodno tome i zahvalna kao tržište smrti u kome vladajuće političke oligarhije preko državnih, paradržavnih i kriminalnih mreža, odlično zarađuju zajedno sa narko kartelima, kako onim unutar državnih granica, tako i onima iz regiona i šire.

Ova armija narkomana u Srbiji mesečno "troši" blizu dve i po tone različitih vrsta opijata, od "sirotinjskog" heroina, laboratorijski proizvedenih opijata, sušenih stabljika konoplje (marihuane), pa sve do najskupljeg i najfinijeg kokaina. Prosečan dnevni "trošak" korisnika opijata je od 10 do 15 evra, a kako je novca sve manje, do njega narkomani dolaze prodajom svega i svačega, otimanjem od sopstvenih porodica, pa sve do brutalnih razbojništava. Prateći ovaj podatak, nije teško izračunati da onih 40 hiljada teških zavisnika potroši dnevno na drogu oko pola miliona evra (godišnje najmanje 250 miliona evra!).

Naravno, cifra je neuporedivo veća kad se uračuna i broj onih koji su takozvani "vikend" korisnici droge. Reč je o poslu koji se meri milijardama evra i dolara.

Sve ovo vodi ka ključnom pitanju: kako u Srbiji tolika količina narkotika dolazi do korisnika, kako funkcioniše mreža dilera, ko obezbeđuje transporte, kako funkcioniše "knjigovodstvo", ko uzima najveći deo novca, ko ga i gde "reinvestira", tačnije, gde danas i ovde peru stotine miliona evra i dolara sa narko-tržišta?

Konačno, kako državne institucije (politička oligarhija sa policijom i pravosuđem), učestvuju u svemu ovome, jer je očigledno da bez logistike "sa vrha", ni narkomansko dno ne bi bilo ovoliko koliko je.

Sa druge strane su tragične slike, poput one iz Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti u Drajzerovoj ulici u Beogradu, gde je do danas prošlo oko 15.000 registrovanih narkomana. To je, međutim, samo mali deo svih zavisnika u zemlji. Procene su da je broj korisnika opijata koji se nikada nisu prijavili nijednoj instituciji deset puta veći (najmanje 150.000), a da je takozvanih intravenoznih zavisnika (onih "na igli") oko 25.000. Tako je i onaj zvanični prosečan broj od 40.000 teških zavisnika, ovde odmah relativizovan. Tačnije, vidi se koliko je netačan.

Laka dostupnost droga u Srbiji je manje zabrinjavajuća od pojačane tražnje za njima. Marihuana (poznata i kao „trava") jedan je od proizvoda koji se dobijaju od indijske konoplje, odnosno kanabisa, biljke koja može da uspeva i u Srbiji.

Upravo zbog toga tržište ovom drogom je skoro nemoguće kontrolisati, jer kanabis mnogi gaje u posebno opremljenim podrumima ili šupama na sopstvenom imanju. Onaj ko prati crnu hroniku u domaćim medijima mogao je da primeti kako se svakodnevno hapse isključivo dileri marihuane.

Sa druge strane, heroin, kokain i razne tablete nemoguće je kod nas proizvoditi u kućnim laboratorijama, zbog čega se ove supstance švercuju preko granica pod budnim okom vlasti. Zbog toga i jeste pokrenuta borba protiv proizvođača i uličnih dilera marihuane, kako bi se mladi zavisnici naterali da kupuju isključivo one droge od kojih samo državna mafija ima koristi.

Opijati i psihoaktivne supstance su oduvek bile lako dostupne, a i danas svako domaćinstvo u Srbiji ima najmanje jednu legalno nabavljenu materiju koja može da se zloupotrebi. Nisu u pitanju samo lekovi, već i druge stvari, kao što su čajevi, na primer. Beli slez se koristi kao čaj, ali može da se zloupotrebi i kao opijat koji ima slično, mada mnogo slabije i kraće dejstvo kao i marihuana.

Osnovni problem sa kojim se suočava srpsko društvo je pojačana potreba prvenstveno mladih osoba da koriste opijate i psihoaktivne supstance, bilo one „kućne radinosti" ili ne. Omladina vidi da nema perspektivu u ovoj opljačkanoj i razorenoj zemlji, pa od nezadovoljavajuće stvarnosti beži u lažni svet koji stvaraju alkohol i droge.

Umesto da im pomogne da ne počnu sa drogiranjem ili, ako su već postali zavisnici, da učini sve da ih otrgne od ovog poroka, vlast čini sve da mladi uzimaju drogu, jer se na tome odlično zarađuje. Droga je odavno stigla i u centar Beograda.

Dileri su svakodnevno prisutni na Tašmajdanu, Malom Tašmajdanu, parku kod spomenika Vuku Karadžiću, a posebno noću u mračnom parku koji se proteže od crkve Svetog Marka do Takovske ulice. Na ovim mestima droga ne samo što može da se nabavi, već i da se odmah konzumira. Zaštita je uračunata u cenu ako se nabavlja od „licenciranog" prodavca.

Skoro sav heroin koji se prodaje na tržištu u Srbiji stiže ili iz, ili preko Kosova. Najveći svetski proizvođači opijuma, osnove za proizvodnju heroina, su Mjanmar i Avganistan. Iz Avganistana se opijum ili već prerađeni čist heroin uz pomoć američkih vojnika i službenika prebacuje na neki od američkih vojnih aerodroma u Albaniji ili na Kosovu, gde se prepakuje i sortira (opijum se tu prerađuje u heroin), a zatim se transportuje u Srbiju, dok jedan deo direktno iz Albanije preko Jadranskog mora dospeva u Italiju i dalje u zemlje Evropske Unije.

Na severu Srbije je, osim Beograda, glavni sabirni i distributivni centar Subotica, odakle se droga švercuje u Mađarsku i Hrvatsku. Istim tim kanalima se iz Mađarske u Srbiju prebacuje ekstazi (u slengu nazivan i „ekser"), pilule na bazi amfetamina. Amfetamin se sintetizuje samo u specijalnim laboratorijama i prodaje isključivo licenciranim farmaceutima, zbog čega je u proizvodnji ekstazija neophodna saradnja državnih organa. Najveći proizvođač „eksera" u Evropi je Ukrajina.

Svaka škola u Srbiji ima školskog policajca, ali veliki broj njih je uključen u lanac prodaje droga. Dilovanje opojnih supstanci u školskim dvorištima ne može da ostane neprimećeno za nastavno osoblje i direktora, ali je većina njih uplašena da bi ovo prijavili nadležnima, a pojedini imaju i materijalnu korist.

U proseku u svakom srednjoškolskom odeljenju u Beogradu postoji najmanje jedan učenik koji je redovni uživalac droge, odnosno zavisnik. Maloletnici mlađi od 14 godina krivično ne odgovaraju, a oni mlađi od 16 godina po pravilu dobijaju simbolične kazne na sudu.

Zbog toga su upravo oni najčešći „vojnici" (kako šefovi bandi nazivaju obične dilere) i drogu ne samo da i sami počinju da koriste, već je dele i sa vršnjacima regrutujući tako nove narkomane i mušterije svojih šefova. U školama se najčešće prodaju „trodoni" (lek protiv bolova sintetizovan iz morfinske baze, veoma brzo stvara zavisnost), marihuana ili spid i ekstazi. Prodaje se i zamena za spid, lek „artan". „Trodoni" i „artan" mogu legalno da se nabave u apotekama jedino uz recept koji nije lako dobiti, tako da je očigledno da se u Srbiji farmaceutska industrija slabo kontroliše.

Sve je ovo odavno poznato, ali država ne čini ništa da se ovome suprotstavi. Poznato je i da na Ibarskoj magistrali, na ulazu u Beograd, kod odvajanja za Barajevo postoji skoro svakodnevna kontrola vozila, ali još nije poznato da je na tom punktu uhvaćen bilo koji švercer droge ili migranata. Razlog je opštepoznata sklonost policajaca da zatvore oba oka za nagradu od 200 evra po članu patrole.

Poznato je i da u selu Mislođinu postoje plantaže indijske konoplje odakle se Beograd snabdeva marihuanom. U samom selu 10 grama marihuane košta između 3.000 i 3.500 dinara, dok gram na beogradskim ulicama košta 1.000 dinara. Iako je sve ovo poznato, uzgajivače niko ne dira, jer oni stoje pod zaštitom obrenovačkih dilera, poznatih po svojim vezama sa policijom.

 

      A 1. Slike narkomanskog užasa

Samo u Beogradu, kao najvećem urbanom i ekonomskom centru Srbije, svake godine narko-dileri "regrutuju" u proseku oko 300 novih narkomana koji, opet, imaju svoje partnere sa kojima se drogiraju, tako da je broj dvostruko veći. Godišnje u Beogradu umre oko 30 do 40 narkomana.

Veoma mali broj zavisnika su pokušali sa lečenjem. Najcrnja godina bila je 2008. kada ih je umrlo 45. Dve trećine njih je u trenutku smrti bilo mlađe od 40 godina. U registru Zavoda za javno zdravlje vodi se oko 7.900 zavisnika, što bi značilo da na 1.000 stanovnika glavnog grada ima pet registrovanih narkomana. To je netačan podatak. Čak i smešan svakome ko je imalo istraživao broj narkomana u glavnom gradu.

Najmlađi registrovan narkoman u Srbiji imao je devet godina kad je doveden na lečenje. Do pre pet godina, većina lečenih zavisnika imala je između 24 i 29 godina, dok danas imaju 30-34. Oko 350 ljudi svake godine dobija lečenje kao obaveznu meru, koju im odredi sud. Svi oni leče se u četiri regionalna centra, 26 metadonskih državnih centara i desetak privatnih.

Zvanični podaci govore da deca već sa 16 godina probaju neke vrste opijata, mada je sve više onih koji prvi dim marihuane probaju još u osnovnoj školi. Ipak, narkomani u Srbiji su sve stariji. Zanimljiv je i podatak da su među narkomanima muškarci znatno brojniji od žena (ima ih oko 88 odsto).

Najviše stalnih narkomana živi sa roditeljima (68,7 odsto) bez obzira na uzrast, a 13 odsto sa partnerom i decom. Nešto više od 18 odsto živi sa drugim zavisnikom. Zanimljivo je i da najveći broj lečenih zavisnika ima završenu srednju školu (63,1 odsto), dok je 3,5 odsto završilo višu školu ili fakultet. Redovan posao ima oko 15 odsto, a 3,3 odsto čine učenici i studenti. Samo jedna trećina lečenih narkomana ima policijski i sudski dosije. Prosečan uzrast prvog intravenskog uzimanja droge je 24 godine, a prosečan uzrast lečenih zavisnika je 31 godina.

 

      A 2. Drogiranje po sirotinjskoj tarifi

Kako u Srbiji vlada ekstremno siromaštvo, cene droga su izuzetno niske, mada ni kvalitet onoga što se prodaje po ulicama srpskih gradova nije posebno visok. Naprotiv. Četvrt grama mešavine na bazi heroina, takozvani „kvoter", u Beogradu se kupuje za hiljadu dinara, dok je cena u unutrašnjosti još niža. Na jugu Srbije se „kvoter" prodaje i za 500 dinara, ali je pitanje koliko heroina zaista ima u toj smesi. Gram heroinske mešavine u Beogradu košta oko 20 evra, u unutrašnjosti je još jeftiniji.

Kokain je nekada smatran drogom za elitu, ali to odavno više nije slučaj. Za 20 evra u Beogradu može da se nabavi pola grama kokaina, mada cena zavisi od čistoće mešavine. Kokain se, kao i heroin, „seče" sa manje skupim supstancama.

Za hiljadu dinara u Beogradu može da se nabavi jedna pilula ekstazija ili spida, toliko isto košta i gram marihuane, dok je hašiš nešto malo skuplji. Dvadeset do 50 evra košta i bočica od 20 mililitara takozvane „droge za silovanje", izuzetno jakog sredstva za uspavljivanje kojim se žrtva omami, posle toga siluje, a posle buđenja se ničega ne seća.

U školskim dvorištima, ali sve češće i po parkovima, može da se kupi jedan takozvani „džoint" ili „džokavac", cigareta u koju je umešano malo marihuane. Cena jedne ovakve cigarete je veoma pristupačna za osiromašenu srpsku omladinu i iznosi oko 300 dinara.

Najčešće jedan „džoint" dele dvojica, mada je po školama česta slika da njih više puši jednu ovakvu cigaretu. Da bi se pojačalo dejstvo skupih droga najčešće se istovremeno konzumira i jeftiniji alkohol ili neko energetsko piće, u zavisnosti koji efekat želi da se postigne. Alkohol omamljuje korisnike, dok energetsko piće produžava dejstvo uzetog narkotika, najčešće marihuane ili hašiša.

 

©Geto srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: