Архива

Posts Tagged ‘ugovor’

ZADUŽENI LIVAC I ŽELEZARA SMEDEREVO: PLAN BEZ REALNOSTI OPET ĆE BITI OSTVAREN PREKO LEĐA NARODA SRBIJE!??

21. јула 2016. Коментари су искључени

 

Šta je sve prethodilo prodaji Železare Smederevo kineskoj kompaniji i zbog čega će Aleksandar Vučić, kao glavna štetočina pokušati da izbegne odgovornost za multimilionske štete koje su nanete državi? Zašto Srbija neće videti na optuženičkoj klupi ni Petera Kamaraša, čoveka koga je Vučić doveo kao "spasitelja" u Železaru, a koji je ojadio i ovaj privredni gigant i državu, napravivši dug od 120 miliona evra?

Tragajući za odgovorima na ova pitanja, ekonomista Miodrag K. Skulić, došao je do zaključka da su dugovi toliki da će ih i naredne generacije vraćati, te da glavni krivci za to očekuju da im sudi "sud istorije" a ne redovni sud…

 

                      Miodrag K. Skulić

ZADUZENI LIVAC

 

Železari u Smederevu, država Srbija je do prodaje Kinezima mesečno davala od 8,5 do deset miliona evra dotacija. Danas Železara bankama duguje 260 miliona evra. Dug dobavljačima je 120 miliona evra. Dug za sirovine je 145 miliona evra.

Sve je to ostalo državi (građanima) na teretu. Kad Železara punim kapacitetom radi, jedna peć u ukupnom društvenom proizvodu zemlje doprinosi između 0,7 i jedan odsto. Izvozi od 75 do 85 odsto proizvodnje.

Kad je radila punim kapacitetom od 2006. do 2008. u ukupnom izvozu učestvovala je sa 10 do 12 odsto. Izvoz čelika iz jedne visoke peći vredan je oko 500 miliona dolara godišnje. Zatvaranje Železare jednokratno je moglo da košta između 90 i 157 miliona dolara, plus brojne garancije koje je dala država. Dodatni mesečni trošak zatvaranja iznosio bi oko 3,5 miliona dolara. Budžet Srbije ostao bi bez 6,5 do sedam miliona dolara mesečno, za poreze i doprinose a oko 5.000 radnika bez posla.

Prethodno, Srbija od američke kompanije „Esmark" nije dobila čak ni garanciju da će sačuvati vrednost zatečenog obrtnog kapitala u "Čekićani" (važnom delu Železare)! Tamo su postojale sirovine u vrednosti od 180 miliona dolara, što je pravo bogatstvo.

Vučić je tada izjavljivao: "…Tražili smo garancije da neće napustiti fabriku kad ih potroše. Tražili smo da u prvih devet meseci imamo supotpis u poslovanju kako bi smo kontrolisali potrošnju sirovina, ali nismo dobili. Nismo bili spremni da prihvatimo korporativne garancije bez solidarne odgovornosti…". –

Zavaravajući javnost oko tadašnje sudbine Železare, suludi Vođa je tvrdio da su se pregovori sa "investitorom" sastojali "od hiljadu detalja", da je američki"Esmark") prepolovio prvobitne planove za investicije sa 400 na samo 200 miliona dolara, da se srpska strana tražila da se vrednost sirovina ne sme spustiti na manje od 70 miliona dolara, a da su oni nudili 55, da su svi bili protiv, a da se on jedini premišljao i da ih je "u pola jedan ujutru molio da nam izađu u susret".

Boris Milošević iz konsultanske kuće KPMG tvrdio je da nije bilo ekonomskog opravdanja da se ugovor s „Esmarkom" sklopi, jer nije bilo minimalne pravne zaštite srpskih interesa. Železara je pravila gubitak, a on je prošle 2015. godine iznosio 120 miliona dolara, što je „Esmark" dobro znao.

Vučić se, kad je stvar sa Amerikancima propala, "posipao pepelom", pa se preko svih svojih medija trudio da promoviše i priču kako bi "neozbiljno" bilo da država trči pred rudu i najavi "Esmark" kao da je sve bilo dogovoreno. Nema drugog nego da se proizvodnja svede na nivo profitabilne, galamio je Vučić. To je značilo rad hladne valjaonice i gašenje visoke peći. Svuda u svetu se ovakva industrija subvencioniše, a bilo je jasno da u budžetu za takvo nešto nema para.

Tada Vučić na scenu uvodi međunarodnog mešetara Petera Kamaraša, predstavlja ga kao "svoga prijatelja", koji, navodno, u posao unosi 20 miliona dolara, kroz sirovine koje će se odložno plaćati, najavljuje ulaz njegove firme, HPK Inženjeringa u upravljanje Železarom Smederevo.

U javnosti se tada potenciraju krupni planovi novog menadžmenta: pozitivan poslovni rezultat već nakon šest meseci, pokretanje druge visoke peći već od januara 2016 godine, minimum 1,5 milion tona gotovih proizvoda, već od januara 2015. godine garantovan minimum obrtnog fonda od 80 miliona dolara. Smederevci su se pitali: imaju li Džon Gudiš (potpredsednik US Steel.a,  koji je i uništio Železaru) i Peter Kamaraš ikakvu odgovornost za slučaj da ne ispune obećanja?

Kakve će posledice snositi i šta će ih sprečiti da se jednostavno pokupe i odu iz Smedereva, javnost nije znala. Znalo se, međutim, da će njihove usluge koštati oko četiri miliona dolara godišnje!

Javnost danas zna da je Kamaraš rude i koks uvozio preko svoje firme, preko koje je prodavao i limove kao gotov proizvod Železare, preko njegove privatne firme „Picaro". Po kojim cenama? Šta je radio Nadzorni odbor?

Kontrolu, tačnije nadzor, vršio je član Nadzornog odbora i izvršni direktor zadužen za finansije Bojan Bojković, za koga štampani mediji pišu da je osuđen na 3,5 godine zatvora zbog izazivanja saobraćajne nesreće u Banja Luci, sa smrtnim posledicama.

Postavlja se pitanje ko je tog čoveka našao i ko ga je Vučiću predložio? Zar on nije znao preko koga se uvozi ruda i koks i preko koga se izvoze gotovi proizvodi i po kojim cenama. Ako to nije znao, onda on ništa ne zna ili je plaćen da ćuti.

Ko će odgovoriti na zahtev Demokratske stranke da Aleksandar Vučić građanima Srbije odgovori na pitanje u vezi sa radom profesionalnog menadžmenta Železare Smederevo  koja je umesto obećanog saniranja problema i pokrivanja gubitaka napravila nove gubitke, jer se tvrdi da su Peter Kamaraš (za koga kažu da je „još jedan od brojnih prijatelja premijera") i njegov tim, Železari Smederevo napravio nove gubitke od 144,75 miliona evra, dakle, 39 odsto više nego što je prethodni menadžment napravio u godini pre toga!

Novi vlasnik, kineska kompanije, trebalo bi da bude pouzdan, ali šta je Vučić sa Kinezima potpisao? Zna se samo da je ceo svet u 2014. godini proizveo je 1,6 milijardi tona čelika, a sama Kina više od 820 miliona tona! To je deset puta veći obim proizvodnje od američke.

Taj podatak uliva poverenmja, ali…Skorije prošlost Železare u Smederevu ne obećava ništa dobro. Ogromna kineska kompanija koja je ušla u ovaj posao, može po ugovoru jednog dana i da odustane od njega. Ako ne ostavi dugove kao njeni prethodnici, bio bi to spas i za Smederevo i za Srbiju. Smederevci bi se vratili vinogradarstvu, a državni budžet konačno bio oslobođen ovog karcinoma.

 

     A 1. Prošlost i budućnost čelika

Osamdesetih godina XX veka, u svetu su postojala tri krupna centra za proizvodnju crnih metala – SSSR, SAD i Zapadna Evropa, da bi poslednjih decenija uz njih stale i metalurgije Kine, danas najveći proizvođač čelika u svetu, Indije, Japana, Koreje, Latinske Amerike, pa čak i u Africi.

U 2007. godini ukupona svetska proizvodnja čelika iznosila je 1,m35 milijardi tona, u čemu je udeo Kauine iznosio 36,6 odsto. Prema podacima Svetske asocijacije čelika (WSA) u 2014. godini u 65 zemalja sveta, koje proizvode oko 99 odsto svetske proizvodnje čelika, izliveno je ukupno oko 1,63 milijarde tona čelika, dok godinu dana ranije taj obim je bio 1,61 milijardu tona.

SFRJ je imala 12 železara, od kojih deset većih. Osamdesetih godina prošlog veka većina je radila sa gubicima. Svetska asocijacija za čelik objavila je da među državama nastalim na teritoriji bivše Jugoslavije u 2014. godini najviše čeilka proizvodi BiH (793.000 tona), u Železari Zenica, zatim Slovenija sa proizvodnjom u toj godini od 615 hiljada tona (Slovenija je imala tri železare Štore, Jasenice i Ravne, od kojih ove dve poslednje sada posluju u okviru Slovenačke industrije čelika) Srbija je proizvela u toj godini 583 hiljade tona čelika, a Makedonija 188 hiljada tona, dok je u Hgrvatskoj proizvedeno samo 159 hiljada tona, a u Crnoj Gori je proizvodnja čelika ugašena.

 

     A 2. Pukla tikva u Železari Smederevo

Država Srbija i njena dva (tajna) ugovora sa Kamarašovim HPK Inženjeringom izbacili na površinu u ovom poslu sve Vučićeve strogo čuvane tajne u vezi sa ovim poslom. O "metamorfozi" ovog slučaja rečito govore i njegove izjave kao i pojedini novinski naslovi iz prošle godine, koji govore šta je sve poludeli premijer mislio i govorio o Železari u Smederevu.

18.02.2015: Neprihvatljiva ponuda „Esmarka" za Železaru, 03.04.2015: Bićemo najveća Železara na Balkanu (intervju Petera Karamaša, direktora HPK Inženjeringa), 14. 06. 2015: Železara ucenjuje domaće dobavljače da snize cene?, 21.02.2015: Gašenje Železare skuplje od donacija, 11.06.2015: Zašto je ugovor o Železari tajna, 23.06.2016: Vučić o Peteru Kamarašu: "Doveo sam ‘Đokovića’ za čelik u Železaru ("…u najvećoj krizi sačuvali smo radna mesta, na vreme isplaćivali plate, održali proizvodnju, pokrenuli drugu visoku peć, našli partnera u procesu privatizacije i sada nas sve vode ka profitu. To je ravno čudu…")…

26.06.2016: Kinezi preuzeli Železaru bez Petera Kamaraša ("…do raskida saradnje s HPK Inženjeringom dovelo je nepoštovanje obaveza iz dva ugovora o kojima javnost u Srbiji nije ništa znala). 27.06.2016: Okončana misija čeličnog mesije, 05.07.2016: Kamaraš: Smenili su me sindikalci.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BEOGRAD U VODI: SKUPO OBEĆANJE IZGRADNJE ČARDAKA PREKO LEĐA GRAĐANA I BUDŽETA SRBIJE, A NIJE MORALO…

9. октобра 2015. 1 коментар

 

Premijer Srbije Aleksandar Vučić položio je, zajedno sa Muhamedom Al Abarom, 27. septembra kamen temeljac za izgradnju prvih objekta u okviru projekta "Beograd na vodi’. Rekao je da Srbija ovim činom “ispisuje nove stranice istorije.“ A reč je o grandioznoj prevari, kojom Srbija neće biti samo opljačkana, već i ponižena, a u narednih 30 godina beslosvetski hohštapler Al Abar moći će da po Beogradu radi šta hoće, jer je sa Vučićem takav ugovor potpisao.

Koliko je Vučić stavio sebi u džep, da li na ovaj način plaća šeicima što čuvaju njegovu opljačkanu milijardu evra, pitanja su koja se nameću.  Da smo pravna država, državni tužilac Srbije izdao bih nalog za hapšenjem Aleksandra Vučića i njegovih saučesnika – ministara u Vladi Srbije, Al Abara i gradonačelnika Siniše Malog.

 

                   Milan Glamočanin

BEOGRAD U VODI-12

 

Lažne građevine Vučićevog "investitora", Muhameda Al Abara, nicale su po svetu kao pečurke – a nijedna nije ni započeta. Zbog njega su mnogi završili u zatvoru, između ostalih i ministar policije Indije. Investitor Muhamed Al Abar, investitor „Beograda na vodi", poznat je celom svetu po svojim prevarama!

Mediji već mesecima prenose grandiozne ideje o ovom projektu i veličaju investitora Muhameda Al Abara.

Tako je premijer Srbije rekao da zemljište na kojem će biti izgrađen Beograd na vodi neće menjati vlasnika, već da će biti dat u zakup na određeni broj godina, a investitor tog projekta Muhamed Al Abar rekao je da će projekat biti realizovan u saradnji sa domaćim arhitektama.

Vučić je rekao da će Beograd uložiti u raščišćavanje prostora Savskog amfiteatra oko 200 miliona evra, a možda i manje. Još je zanimljivije što „investitor" istu ploču vrti svuda. Ovo je najavljivano u Srbiji: Premijer je rekao da će arapski investitor uložiti više od tri milijarde, a možda, čak, i četiri milijarde evra, i da će u skladu sa investicijom biti podeljen i profit.

Upitan da prokomentariše pad akcije kompanije Arabtek iz Dubajia za 50 odsto, Vučić je rekao da je vrednost te kompanije, čak, umanjena. On je, naime, objasnio da je njena vrednost i dalje viša od deset konsolidovanih budžeta Srbije.

A gospodin Al Abar istu priču je prodavao u Kurdistanu! Projekat „Erbil"  , čiji je početak gradnje Muhamed Al Abar najavio za 2013. godinu, pritom obećavši i 35.000 radnih mesta, nikada nije ni započet ni završen!

Ovaj „investitor" je uspeo da prevari i u Pakistanu. Naime, kako piše „Arabianbusiness.com", Muhamed Al Abar, u Karačiju je obećao gradnju projekta „Crescent Bay"  za jul 2008. godine, i to je bio samo deo njegovih milionskih „ulaganja" u ovu zemlju.

Naime, investitori su prestali da plaćaju rate za svoja zemljišta, pa je Muhamed pokušao da prekine gradnju, u čemu ga je sprečila vlada Pakistana, i tvrdi da nije odustao od gradnje, već je samo odložio projekat zbog finansijske krize, te da će uskoro početi sa izgradnjom.

To opet nije sve – u Indiji je, prema pisanju tamošnjeg „India Times"-a, 2011. godine optužen zbog kriminalnog udruživanja, prevare i falsifikata. Kako piše „track2realty.com" vlada Amarindera Singhua u Indiji je znala da je gradnja „Commonwealth Games" u gradu Mohali (Pandžab) nelegalna i lažna, ali nisu smeli da reaguju jer je Muhamed imao čvrste veze sa svim političkim moćnicima.

Na konto toga je i prevario 560 kupaca stanova, a vlasnicima zemlje nije dao ni dinar još od 2006. godine. Ministar unutrašnjih poslova indijske države Andhra Pradesh uhapšen je zbog saradnje sa ovim prevarantom.

Indijski dnevni list „Daily Post India" je krajem 2011. godine pokušao od Emara MGF da dobije objašnjenje za ovaj postupak, ali nije dobio nikakav odgovor.

Projekat „Mohali" je, takođe, bio pokrenut pompezno, uz obilnu medijsku kampanju. Tada je obećano da će na tri povezane lokacije biti izgrađeno ukupno 1.670 vila i drugih luksuznih objekata. Sve je trebalo da bude izgrađeno u roku od tri godine.

Amarindera Singhua je 2008. godine posebni odbor pandžabske skupštine isključio iz redova poslanika zbog jedne druge afere sa transferom zemljišta.

Svoj vrhunac afera „Mohali" je dobila posle pokretanja afere „Sportsko selo" u 2010. godini. Te godine je glavni grad Indije, Nju Delhi, bio domaćin Sportskih igara zemalja Komonvelta .

Nekoliko nedelja pre početka igara predsednik „Federacije sportskih igara Komonvelta", Majkl Fenel (Michael Fenell) poslao je pismo indijskom premijeru tražeći preduzimanje hitne akcije, jer je, kako se izrazio, Sportsko selo bilo „ozbiljno kompromitovano".

Po Fenelovim rečima prostorije planirane za smeštaj sportista bile su nedovršene i u katastrofalnom stanju. Zbog ovoga su sportski savezi Novog Zelanda, Kanade, Škotske i Severne Irske zahtevali da njihovi sportisti budu smešteni u hotelima.

Izvođač radova u ovom slučaju je bio Emar MGF . U sklopu akcije borbe protiv korupcije indijske vlasti su realizovale bankarsku garanciju koju je Emar MGF morao da priloži pre početka radova.

 

       Prevara neposrednom pogodbom

 

Emar Propertiz je, zajedno sa Emarom MGF, Emaar Hills Township Pvt Ltd (još jednom ćerkom-firmom) i brojnim političarima, po pisanju dnevnog lista "India Times", 17. avgusta 2011. bio optužen pred sudom u Indiji za krivična dela organizovanog kriminala, zavere, prevare i kršenja poverenja.

‚Zajednički poslovni projekat između Andhra Pradesh Industrial Infrastructure Corporation (APIIC) i Emar Propertiz, Dubai, predviđao je izgradnju terena za golf, klupske kuće, butika, hotela i stambenih objekata u mestu Manikonda kod Hajderabada.

APIIC je u ovom projektu imao 26 odsto učešća i isto toliko vlasništva. Osim toga, odmah pored ovog projekta trebalo je da bude izgrađen konferencijski centar i još jedan hotel, a u tom poslu je indijski partner imao 49 odsto učešća.

Emar Propertiz i Emaar Hills , po optužnici, sklopili su sa preduzećem Styles Homes dogovor o prodaji vila na pomenutim lokacijama po unapred određenoj ceni, koja je bila ispod tržišne, i to bez znanja i saglasnosti manjinskog partnera, APIIC-a. Takođe se navodi kako je Emaar Hills bez odobrenja APIIC-a svoja ugovorna prava i obaveze delimično preneo na Emar MGF.

U pakistanskom gradu Karačiju Emar Pakistan  (još jedna ćerka Emar Propertiza) u julu 2008. pokrenuo je projekat "Crescent Bay" (nazvan tako po već postojećem elitnom naselju u Kaliforniji), kao deo navodnih investicija od više milijardi dolara u Pakistanu. I ovde je trebalo da nikne multifunkcionalno naselje sa rokom izgradnje do 2013. odnosno 2014. godine.

Prema pisanju portala "Arabian business", do kraja aprila 2013. čak 300 investitora, odnosno kupaca, tužilo je Emar Pakistan tražeći povraćaj svojih para sa sve kamatama i naknadom od deset odsto zbog izgubljene dobiti.

Naime, kompanija je pre toga objavila kako radovi nisu ni počeli zbog izbijanja globalne ekonomske krize, koja je posebno pogodila građevinski sektor, usled čega je matična kompanija ostala bez sredstava potrebnih za početak radova.

Ukupni odštetni zahtev prevarnih kupaca iznosio je 15,2 miliona dolara. Ako Emar nema toliko para za projekat u Pakistanu, kako misli da investira četiri milijarde dolara u "Beograd na vodi"?

U glavnom gradu Indonezije, Džakarti, Emar je obećao izgradnju najviše zgrade u tom delu sveta. Od svega je ostalo samo obećanje, jer Emar, navodno, nikako ne može da nađe pogodno mesto za izgradnju.

Po ukupnoj ceni od 600 miliona dolara Emar Propertiz je planirao izgradnju turističkog centra na indonežanskom ostrvu Lombok. Projekat je obuhvatao i izgradnju četiri hotela, od kojih dva sa pet zvezdica. Sve je trebalo da bude gotovo 2015. godine, ali je Emar u januaru 2012. objavio kako se radovi odlažu do daljnjeg. Ni za ovaj projekat Emar nije imao dovoljno novca.

U suštini, Emar Propertiz, u kome je dominantan kapital emira Dubaija Mohamed bin Rašida al Maktuma, nigde ni ne investira sopstveni novac, koga i nema u tolikom obimu koliko je potrebno da se finansira sve ono što Alabar obećava. Najviše novca dolazi od naivnih suinvestitora, odnosno kupaca koji unapred plaćaju.

Kompanija emira od Dubaija, "Emar Propertiz" , navodni budući investitor "Beograda na vodi", opljačkala je i izigrala više država i vlada širom sveta.

Emar Propertiz (Emaar Properties) iz Dubaija, navodni investitor projekta „Beograda na vodi", uopšte ne pripada Muhamedu Alabaru, kako se često predstavlja u ovdašnjim medijima. Većinski vlasnik akcija je emir od Dubaija, a zvanična pravna forma ove kompanije je „javno akcionarsko društvo". Naime, Muhamed Al Abar je direktor, ali ne i vlasnik kompanije "Emar Propertiz"!

Naravno, ovo nije jedina kontroverza koja prati ovo opskurno privredno društvo sa Bliskog Istoka.

Kompanija Emar je osnovan 1997. sa osnivačkim ulogom od milijardu dirhama, odnosno oko 200.000.000 evra. Od osnivanja, njegovi projekti su bili uspešni uglavnom samo u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, verovatno iz straha da bi u slučaju muljanja direktora Al Abara vladar, po starom arapskom običaju, mogao živog da ubaci u vrelo ulje. U inostranstvu te opasnosti nije bilo, zbog čega Emar tamo upada iz jedne u drugu aferu.

 

       Podmićivanje, prevare i laži…

 

Početkom juna 2006. Emar je za ukupno 1,05 milijardi američkih dolara kupio John Laing Homes, drugu najveću privatnu građevinsku kompaniju u Sjedinjenim Američkim Državama. U skladu sa prenaglašenim optimizmom Mohameda Al Abara kako ovom kupovinom Emar postaje pravi, veliki igrač na globalnoj sceni, emir Dubaija je u John Laing investirao još preko 600 miliona dolara. Izvršni direktor američke kompanije je posle toga izjavio kako očekuje da će do 2011. godišnji prihod da se poveća na 10 milijardi dolara.

Umesto toga, 19. februara 2009. godine, John Laing Homes je nadležnom sudu u saveznoj američkoj državi Delaveru, podneo zahtev za pokretanje postupka sprečavanja bankrota, što je ekvivalent ovdašnjem predstečajnom postupku. U zahtevu se navodi kako je gubitak kompanije dosegao između pola i milijardu američkih dolara.

Nekoliko dana kasnije se oglasio i Emar Propertiz saopštenjem kako će biti učinjeno sve da se spase ova renomirana kompanija. U međuvremenu je John Laing Homes potpuno nestao sa poslovne pozornice. John Laing je u prve finansijske probleme dospeo dosta pre svetske ekonomske krize i sloma tržišta nekretnina u SAD.

Još 2007, dakle samo godinu dana pošto ga je preuzeo Emar, ovaj nekadašnji američki gigant je imao pad prihoda od skoro 50 odsto. Očigledno da Arapi od početka nisu planirali da ozbiljno ulažu u ekspanziju primarne delatnosti John Laing-a, već su ovu kompaniju koristili samo da bi sopstvena preduzeća ugurali na veliko američko tržište i oprali pare.

U oktobru prošle godine Emar Propertiz je objavio početak radova na projektu koji je brat blizanac "Beograda na vodi." U pitanju je "Erbil Downtown"  na 541.000 kvadratnih metara blizu centra Erbila, glavnog grada iračkog Kurdistana. Načirvan Barzani, predsednik vlade Kurdistana, prisustvovao je promociji makete projekta u Erbilu.

Tom prilikom je Al Abar izjavio kako će radovi koštati oko tri milijarde dolara. Beogradski projekat, podsetimo, treba navodno da košta četiri milijarde dolara. I u Erbilu je planirana izgradnja poslovnog i stambenog prostora, šoping centra i hotela, kao i neizbežnih nebodera. U slučaju Erbila trebala su da budu dva, a ne samo jedan kao u Beogradu.

Sve što je Erbil do danas dobio od tog projekta je bilbord nasred pustare i sedište projekta koje je, za razliku od sedišta "Beograda na vodi" koje je smešteno u impozantnoj staroj gradskoj palati, u renoviranom nekadašnjem salonu za prodaju automobila.

Jasan je interes lokalnih velmoža, kao što su kurdistanski premijer i predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić, da ulaze u ovakve dubiozne projekte. Na ovaj način oni pokušavaju da prevare naivni narod kako se njihove zemlje, navodno, zahvaljujući multinacinalnom kapitalu razvijaju velikom brzinom i kako dolaze moćni strani investitori. Koji je Al Abarov razlog za saučesništvo u ovim farsama?

Emar Propertiz je jedna od kompanija uzdanica berze u Dubaiju. U ovoj kompaniji se nalazi ne samo kapital lokalnog emira, već i njegov ugled u poslovnom svetu. Ako se Emar dobro kotira na berzi, ako vrednost njegovih akcija raste, povećava se i ugled emira Rašida al Maktuma .

Lider berze u Dubaiju i tamošnje građevinske industrije, Arabtek , je pre kratkog vremena doživeo pravi fijasko na berzi, kada je u kratkom vremenu vrednost njegovih akcija opala za 50 odsto. Oko petine akcija Erabteka poseduje Emar, a dve kompanije su poslovno povezane i na druge načine. Tamo gde je Emar, tu je obavezno i Arabtek, i obrnuto.

Da bi privukao investitore i povratio cenu sopstvenih akcija, koje su takođe izgubile na vrednosti padom Arabteka, Emar mora stalno da prikazuje kako ima velike projekte. Zbog toga mu dobro dođu "Beogradi na vodi" i slični čardaci ni na nebu ni na zemlji. Samo projekti u Beogradu i Erbilu zajedno vrede sedam milijardi američkih dolara, a tu su još razni manji projekti u Pakistanu, Indiji, Indoneziji…

Nigde se ništa ne zida, ali špekulantima na berzi je interesantno da ulažu pare u buduće projekte. Na kraju krajeva, ni ti špekulanti ne investiraju svoj, već tuđ novac. Nemački ekonomski portal www. teleboerse.de objavio je 7. jula ove godine članak iz koga nedvosmisleno proizilazi zaključak kako je novi rast cene akcija Emara u suštini mehur od sapunice. Drugim rečima, obična prevara.

Time postaje jasno da Alabar za račun Emara, kome je na čelu, a uz pomoć podmićenih lokalnih političara, zamajava narod po inostranstvu i time pokušava da prevari investitore da ulože svoj novac u njegove sulude građevinske poduhvate (koje redovno ne ostvaruje) ili da bar kupe akcije Emar Propertiza.

Belosvetski prevarant je uspeo samo u Beogradu da sklopi ugovor, koji je čvršići, po njega, od čelika, i koji je, praktično, neraskidiv, makar jednog dana Vučić i njegova kamarila i završe u zatvoru.

 

       Srbija se davi u blatu na Savi

(Tekst objavljen u Magazinu tabloid, broj 310)

Piše: arhitekta Branko Bojović

Najnovija inicijativa oko projekta "Beograd na vodi" započela je, za javnost, pre skoro dve godine, u vreme pretprošlih izbora. Taj projekat se i danas nalazi u nekoj vrsti poluilegale – o projektu nema kvalifikovanih stručnih informacija.

S vremena na vreme, pojave se dosta površni novinarski tekstovi sa pohvalama investitorima i panegiricima genijalnom projektantu. Pojavile su se i neke elektronske animacije, kao i slike nekih političara koji sa udivljenjem gledaju ono što ne razumeju. Ali, ono što političari ne razumeju, razumeju profesionalni urbanisti, već na prvi pogled. Nekoliko marginalija koje slede govore o onome što se, na prvi pogled, vidi u ponuđenom projektu Beograd na vodi. Nalazim da su to teme za vrlo ozbiljan stručni razgovor.

1. Kontekst: Savski amfiteatar se prostire od Gospodarske mehane do Kosančićevog venca i obuhvata levu i desnu stranu Save koje treba integrisati. Projektom Beograd na vodi obuhvaćen je mali deo Savskog amfiteatra, koji se tretira autonomno kao fragment ukupnog prostora Amfiteatra, što nije dobro. Iz ponuđenog rešenja vidi se da se zadržava Zarićev (tramvajski) most i da se ne planira most u Nemanjinoj ulici. Predstava okolnog prostora je netačna, jer nije „podignuta" iz geodetske podloge, pa sadrži netačne gabarite, odnosno volumene objekata, što otežava orijentaciju u prostoru.

2. Reka: Sava je međunarodni plovni put kome se mora obezbediti minimalna širina od 120 m između stubova planiranih mostova i najmanje 12 m visine mosta iznad nivoa velike vode. Širina Save u zoni Savskog amfiteatra je oko 200 m. Zbog krivine reke matica je bliža desnoj obali, koja je vekovima izložena bočnoj fluvijalnoj eroziji. Dublji deo korita je bliži desnoj obali reke. Neke od intervencija u okviru projekta Beograd na vodi bitno menjaju karakter toka reke, što će imati značajan uticaj na njeno korišćenje.

3. Mostovi: Planirani pešački most postavljen je nisko iznad vode sa mnogo stubova, odnosno lukova malog raspona. Ovakva koncepcija mosta ukida Savu kao plovni put. Zarićev (tramvajski) most se zadržava, most u produžetku Nemanjine ulice za koji postoji urađena tehnička dokumentacija se ne predviđa. Ovaj most je bio predviđen za motorni saobraćaj.

4. Kula: Planirana kula oko 50 m ulazi u rečno korito Save iz potpuno nejasnih razloga. Jedini razlog za to može biti želja da se ostvari originalnost po svaku cenu. Ovakva pozicija kule izazvaće poremećaj protoka vode – uspor uzvodno od kule i ubrzanje protoka u profilu kule. Pozicija kule će otežati manevar brodova i barži. Pojaviće se veliki problemi fundiranja kule, odbrane od leda i drugo, jer Sava pod Beogradom nije potok u Provansi. Oblik kule je neoriginalan, odnosno on je imitacija londonskog „krastavca" . Kula će apsolutno dominirati slikom i siluetom Beograda, odnosno osporiće dominaciju Hrama svetog Save u slici i silueti grada. Planirana kula će isto kao i crna Beograđanka biti deo običnog poslovnog servisa Beograda, odnosno biće simbol ničega.

5. Razvoj: Planirano je između 1,5 i 2,0 miliona m2 poslovnog prostora. Računajući sa 15 m2 po zaposlenom, to je 100 do 130 hiljada radnih mesta u jednoj smeni, odnosno 200 do 260 hiljada radnih mesta u dve smene. Ako trećina toga broja popune nezaposleni Beograđani, ostalih 130 do 160 hiljada radnih mesta popuniće se imigracijom u Beograd, odnosno redistribucijom stanovništva unutar Srbije. Prosečna porodica u Srbiji ima tri člana, što znači 390 do 480 hiljada novih stanovnika u Beogradu. Beogradu već nedostaje 100 do 120 hiljada stanova, a za imigrante treba izgraditi još oko 150 hiljada stanova. Sve ovo znači dalje pražnjenje Srbije, odnosno stvaranje u Srbiji dva geta – geta Beograd i geta Srbija. Posle realizacije projekta "Beograd na vodi" priča o ravnomernom regionalnom razvoju Srbije može biti namenjena samo maloumnim građanima.

6. Šoping mol: Šoping molovi velikog kapaciteta koji zahtevaju hiljade i desetine hiljada parking mesta najbolje je da se grade na periferijskim lokacijama uz pristupne autoputeve, a ne u centru grada na najskupljem gradskom građevinskom zemljištu.

7. Tehnički parametri: Svaki urbanistički projekat, pa i ovaj projekat, ostvaruje se ne samo finansijskim nego i tehničkim sredstvima. Projekat ove vrste ne može se predstavljati samo kompjuterskim animacijama, nego i tehničkim parametrima koji potpuno nedostaju. Kao relativni stručnjak, koji se urbanizmom bavi preko 40 godina, iz navedenih činjenica izvodim sledeće zaključke:

-Ljudi uključeni u projekat "Beograd na vodi" pokazuju ozbiljan diletantizam, odnosno pokazuju da ne znaju ni gde su ni šta rade.

-Očigledno je da srpski model demokratije podrazumeva da svako radi ono što ne zna.

-Demokratija je po definiciji poštovanje procedura i javnost tih procedura. U slučaju ovog projekta sve odredbe zakona i podzakonskih akata, Generalnog urbanističkog plana (GUP-a) i drugo su poništene ili proizvoljno tumačene.

-Postoji potreba svake nove vlasti u Srbiji da se obeleži i zapiše u urbanu strukturu Beograda nekim stvarnim ili lažnim simbolom, bez obzira na cenu. Primeri su Adski most, želja za izgradnjom žičare između Tvrđave i Ratnog ostrva i slično. Za neuspele urbanističke i druge investicione zahvate u Beogradu i Srbiji treba uvesti lustraciju u političko-pravni sistem. Lustracija za Adski most sprovedena je voljom građana u proteklim izborima.

-Eliminacija domaće pameti i znanja ima cenu. To pokazuje primer mosta kod Beške koji je ugovoren za 36 miliona evra, a izvođač traži skoro 100 miliona evra, to pokazuje i Adski most i niz drugih investicija u Beogradu i Srbiji.

-Eliminacije domaće pameti i znanja pokazuje provincijalni kompleks naše vlasti, koju je precizno definisala narodna poslovica „U tuđeg tatka, slađa patka". Potrebno je proučiti rezultate stavljanja domaće pameti i znanja van upotrebe, tojest: koliko košta uvođenje u razne investicione poslove firmi i ljudi koji ne poznaju ni grad, ni problem, ni prostor, ni političko-pravni sistem.

-Treba sagledati ogromne socijalne posledice te politike. Tako, na primer, sve naše tehničke fakultete treba proglasiti za fakultete za školovanje podizvođača, kao sledeći korak porobljavanja domaće tehničke pameti. Treba na odgovarajući način promeniti nastavni i školski sistem, a studenti zajedno sa diplomom treba da dobiju i pasoš.

-Na kraju, poseban komentar, odnosno predlog da se uvede nova revolucionarna demokratska praksa i da se ta praksa ozakoni novim Zakonom o planiranju i izgradnji. Svaki javni posao podleže primedbama. One mogu biti pametne i glupe, zlobne i prijateljske, umesne i neumesne, argumentovane i neargumentovane.

Tvorci projekta "Beograd na vodi" očekuju samo pohvale. Na mnoge primedbe raznih vrsta i nesmislene i smislene, odgovor je bio samo jedan – imate li vi tri milijarde evra?

Kao star čovek, shvatio sam društvenu suštinu ovog odgovora – ne može svako da ima pravo na mišljenje o ovom projektu, naročito ako nema tri milijarde evra. Duh primedbe je uvođenje ekonomskog cenzusa na pravo na mišljenje. Ja lično imam oko 300 hiljada evra u nekretninama, biblioteci, hemeroteci, fototeci, fonoteci i drugo. To je jedan desetohiljaditi deo od tri milijarde evra. Za toliko sam i primedbovao.“

 

       Iz Deklaracije Akademije arhitekture Srbije o projektu "Beograd na vodi"

„…Projekat (Beograd na vodi) i način njegovog sprovođenja obiluju nizom zakonskih prekršaja,… od zloupotrebe zakonskih odredbi o opcijama kada se i za šta izrađuje PPPPN (prostorni plan područja posebne namene), u koje se centralni prostor prestonice Srbije nikako ne da podvesti… Prostor odavno predviđen za javne namene, u geometrijskom centru vremenom naraslog Beograda, prenamenjen je… za izgradnju stanova i poslovnog prostora kao nepostojeću vrstu javnog interesa a onda je to što je naopako definisano postalo osnov za izradu PPPPN… Iz njega je izbačena najvažnija odrednica za ovu lokaciju, da ovaj centralni deo Savskog amfiteatra, pojas neposredno uz reku u dubini od 300 metara na desnoj obali, može biti izgrađen za pretežno javnu namenu i objektima ograničene spratnosti… Prekršen je član 89 Ustava Republike Srbije, koji jasno govori o kulturnom nasleđu i opštem interesu naroda i države, kao i niz zakona Srbije, niz međunarodnih… pravila i smernica usvojenih od strane Saveta Evrope o pravu na grad, koje je Srbija potpisala i ratifikovala, od „Evropske konvencije o predelu" Saveta Evrope iz 2000, ratifikovane 2011, kada su donete i UNESKO-ove ‘Preporuke o istorijskom urbanom pejzažu’…

…Ukupna vrednost barem dvostruko nadilazi maksimalnu moguću sumu investiranja u same građevine, pa se postavlja pitanje ko je omogućio partneru iz Emirata da donosi suverene odluke, pritom zasad investirajući samo u kozmetičke zahvate. Da li je, na primer, neophodni železničko-drumski most preko Dunava, kod Vinče, deo obaveznog ulaganja u Beograd na vodi? Naravno da jeste. Isto važi i za završetak železničke stanice u Prokopu i novu autobusku stanicu, za završetak putne obilaznice i završetak teretne železničke obilaznice oko Beograda, prve etape metro sistema, i još mnogih infrastrukturnih poslova…

Hoće li ikada Beogradu biti potrebni… ogromni kvadrati i totalno neprimereni brojevi spratova na toj lokaciji? Da li se zna kako rešiti problem saobraćaja kada inženjerska računica kaže da bi samo Savska ulica trebalo da se proširi na po šest traka za svaki smer? Da li se zna kako obezbediti 25 miliona kubika vode dnevno, kako 100 megavata nove instalisane snage električne energije? Kako izgraditi 40.000 parking odnosno garažnih mesta u ekstremno visokoj podzemnoj vodi? Da li se zna kako, iz saobraćajnog grotla, uredno odneti 3 miliona kubnih metara iskopa? …PPPPN koji je donet zapravo legalizuje najveću divlju gradnju na svetu. Plan je bio predmet fingiranog, farsičnog javnog uvida…"

 

     Profesor Momčilo Grubač i advokat Vladimir Gajić u emisiji Presing, TV N1: "Neustavan ugovor o projektu Beograd na vodi"

(22. septembar 2015. godine)

Međudržavni ugovor o projektu "Beograd na vodi" koji je Vlada Srbije potpisala sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, "neustavan je", njime je "potpuno suspendovan pravni poredak Srbije", ocenili su advokat Vladimir Gajić i profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union Momčilo Grubač, gostujući u emisiji Presing televizije N1.

Advokat Vladimir Gajić kaže da je međudržavni ugovor krovni dokument, da je on suštinski neustavan, ali i da je pravni poredak Srbije potpuno suspendovan na osnovu jedne tačke sporazuma.

„Ova odredba je u suprotnosti sa jednim članom Ustava, ne postoji nikakav sporazum koji Srbija može da potpiše, a da je suprotan Ustavu, ovo nije međunarodni sporazum, već ugovor za biznis", smatra on.

Gajić kaže da se radi o sporazumima u kojima je jedna strana uvek slabija, a, kako ističe, "to je uglavnom Srbija".

„To su ugovori koji imaju političku pozadinu, interesi Srbije stavljeni su u drugi plan. Nema govora o javnom interesu".

On smatra da ovakva investicija, odnosno javno-privatno partnerstvo, nije moglo da se zaključi bez tendera.

„Ne samo to, i mogućnost davanja zemljišta bez naknade je bila moguća samo kada je predmet ugovora proizvodna delatnost, ali to ovde nije slučaj. Ovde se krade po zakonu. Politička elita donosi zakon, tek kasnije vidite koja je poenta zakona. Tek posle vidite da je nekoliko zakona suspendovano i onda se stranom partneru da zakup na 99 godina, da se izvrši konverzija", rekao je Gajić u Presingu.

On kaže da argument da će Srbija dobiti 32 odsto vlasništva nije u skladu sa istinom, već samo propaganda.

„Država postaje vlasnik vazduha".

„Na osnovu ugovora, arapski partner koji je i većinski vlasnik ima pravo da svaki izgrađeni objekat, kada pribavi upotrebnu dozvolu da uknjiži i traži konverziju bez naknade. Samo na osnovu ugovora investitor ima pravo da unutar jedne parcele, opsega oko svakog objekta, nema nikakvog ograničenja koliko će pripasti toj zgradi, ima pravo da koristi beneficije i da prodaje taj zakup, ustupajući delove parcele zakupcima", navodi Gajić.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union Momčilo Grubač kaže da iz međudržavnog ugovora između Vlade Srbije i UAE proističu mnogi ugovori. Kako kaže, Vlada se na taj način obezbedila da će završiti posao koji je naumila, bez obzira da li je to u skladu sa Ustavom i zakonima Srbije.

„Vlada se poslužila nekom vrstom doskočice, nije imala pravni osnov za zaključenje tog ugovora, jer je tako suspendovan zakonski poredak Srbije, suspendovane su ustavne odredbe koje govore o slobodnom tržištu, konkurenciji, raspisivanju tendera. Taj međudržavni ugovor je suspendovao mnoge važeće zakone", istakao je profesor Grubač.

On kaže da iako u Ustavu postoji odredba koja kaže da su međudržavni ugovori odmah iza Ustava, a ispred zakona, ne može se tako neodgovorno postupati.

„Onaj koji ih zaključuje mora da bude svestan odgovornosti i da poštuje važeće zakone. Ovako je pun nezakonitosti i protivustavnosti", kaže on.

Grubač navodi da je pravni lek u obraćanju Ustavnom sudu, ali da treba dočekati njegovu odluku.

Gajić je naveo i da će srpske firme i radnici dobiti posao samo ako to bude želja partnera, jer nema nikakve obaveze arapske strane.

Što se tiče garanta ugovora, kako navodi, stoji ime firme, a istovremeno i ime šeika, „tako da deluje kao da on lično garantuje za izvršenje obaveze".

„Ovde on garantuje svojim imenom, zna se šta je bankarska garancija kod ovakvih ugovora. Privatni interesi su normalni, radi se o ugovoru s kompanijom koja hoće da izvuče što više".

Gajić navodi da ovakvim ugovorom Srbija kupuje nadu da će nešto da dobije i da su arapski partneri za sebe sklopili izvanredan posao, ali i dodaje da su im već propali projekti u Indiji, Pakistanu, Kazahstanu.

Što se tiče samog projekta, advokat očekuje da će biti napravljena jedna od dve kule,šoping mol i parking. „Srbija ne može da ispituje dokle je investitor stigao sa obavezama. Može, ali tek za 20 godina. Oni ne moraju rupu da iskopaju, Srbija im ne može ništa".

On tvrdi da bi odgovorna vlast raspisala tender i pokušala da dođe do ozbiljnog investitora i novca.

„Ovde nije došlo do toga, kršio se Ustav, prilagođavali su se zakoni", kaže on.

Kako je istakao nije video nijednog urbanistu, arhitektu ili pravnika da je pohvalio ovaj projekat.

„Trenutno Srbija ima samo troškove, potreban je ogorman novac da se uradi infrastruktura, a to je obaveza Srbije da komunalno opremi ovu lokaciju koja nema ništa".

Kaže da je arapski investitor dobio eksteritorijalnost u sred Beograda.

„Suspendovan je pravni poredak Srbije na 20 godina na tom delu zemljišta, oni 20 godina mogu ništa da ne izgrade". Objasnio je da javni tužilac može da ospori ugovor posle istrage, i da može da se raspravlja o ništavosti. Pored toga i Ustavni sud može da kaže da je ugovor neustavan.

„Arapski investitor je zaštićen, oni mogu na arbitraži da obore odluku", rekao je Gajić.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

UVOD U BELO ROBLJE I SRAMAN ROBOVLASNIČKI UGOVOR DEVOJKAMA IZ SRBIJE ZA RAD U AVIO KOMPANIJI IZ DRŽAVE OMAN

21. септембра 2015. 2 коментара

 

Kompanija Oman Er (Oman Air) i njihov partner Mekti (Meccti) ponudili su mladim srpkinjama, preko domaće firme Flaj-Flaj, da potpišu, da će raditi kao stjuardese, ali i da ih poslodavac može rasporediti da rade "bilo koji drugi posao". "Bilo koji drugi" je širok pojam, tako devojke ne treba da se iznenade kada ih rasporede na mesto, čistačica, ili radnica u toples barovima.

Srbija nema status poštovane zemlje u svetu, srpsku radnu snagu svetski kapitalisti posmatraju kao pametne robove koje treba angažovati za što manje para. Za ovakav status Srbije i srpskog naroda možemo zahvaliti aktuelnoj, ali i svim prethodnim vladama u poslednjih 25 godina.

Aktuelni predsednik Vlade nam konstantno saopštava dobre ekonomske rezultate, dok je narod toliko bedan da roditelji dozvoljavaju deci da odlaze na rad u takve zemlje, gde im se može desiti da budu silovani, kidnapovani, ubijeni…

                 

                   Vuk Stanić

FLAJ STJUARDESE I PONIZAVAJUCI UGOVOR O RADU

 

Beogradska firma Flaj-Flaj (Fly-Fly) je na svom sajtu, objavila sada već treći poziv zainteresovanima, za rad u omanskoj avio kompaniji Oman-Eir (Oman Air), gde se kako kažu mogu javiti isključivo neudate devojke mlađe od 31 godine!

U oglasu se ističe da prijavljene kandidatkinje ne smeju imati ni vanbračnu decu. Čitajući samo taj deo oglasa, uvidećete sličnost sa oglasima koji su objavljivani u istočno evropskim zemljama posle pada berlinskog zida, a služili su za regrutaciju devojaka za rad u toples barovima i javnim kućama.

Kandidatkinje koje su se odazvale oglasu, prošle su niz testova, većina ih je primljena a onda su im poslali ugovore koje treba da potpišu. Jedan sa omanskom kompanijom Oman Er, a drugi sa firmom Mekti iz Ujedinjenih Emirata.

Sedište Mektija je u "Ras Al Kaimah" slobodnoj zoni, u kojoj kako upućeni kažu većina poslovnog prostora zvrji prazna bez zakupaca. Ljudi iz Mektija kažu da se bave regrutacijom letačkog osoblja.

Beogradskim devojkama koje su odabrali kao letačko osoblje su posle položenih testova na potpis poslali prevarantski ugovor koji potpisnice obavezuje da Mektiju plate 1.900 dolara.

U pitanju su devojke koje su prošle gomilu testova, engleskog jezika, mereno je koliko su visoke, da li mogu da preplivaju 50 metara… Procedura je trajala neko vreme i kandidatkinje u tom periodu nisu tražile drugi posao, dok su svoje životne planove opredelile prema vestima da će uskoro raditi kao stjuardese za Oman Er.

Mektijev ugovor je kandidatkinje pogodio kao hladan tuš, doprineo je da neke odustanu. Onima koje su rekle da nemaju novca ljudi iz Flaj Flaja su savetovali da ugovor ipak potpišu, i da će novac moći da plate Mektiju od plate koju će im dati Oman Er.

– Zvala nas je Milica Jeremić i Flaj Flaja i pretila da će nas skinuti sa spisaka ako ne potpišemo, ali zašto nam nisu odmah rekli da će mo morati da platimo za posao stjuardese, nego nam sada kad treba da krenemo prete – rekla je jedna kandidatkinja u izjavi za Tabloid.

Sa druge strane ugovorom im niko nije garantovao da će se na poslu zadržati dovoljno dugo da isplate zahtevanu sumu, dok je plata na koju mogu da računaju u prvih šest nedelja tek 400 evra!

One lukavije obratile su se direktno Oman Er-u pitajući ih kakav je to način da neko traži 2.000 dolara za usluge posredovanja u zapošljavanju. Oman Er je bio brutalno kratak, odgovorili su im da nisu upućeni u način na koji Mekti posluje.

Drugim rečima, saopšteno im je – poljubi li ostavi, a što se tiče renomirane kompanije Oman Er, devojkama je na potpis poslat još gori ugovor.

Robovlasničkim ugovorom Oman Er, zahteva od kandidata da se obavežu da će živeti u smeštaju koji im kompanija odredi, i da neće smeti da ga promene. Osim ako im to ne odobri menadžment kompanije. Svima onima koji ne izdrže da rade duže od godinu dana, kompanija, kažu, neće dati novac da se vrate kući u Beograd.

Ugovor predviđa probni rad od čak tri meseca tokom kog kompanija u roku od nedelju dana može oterati kandidata na ulicu. Posle probnog rada otkazni rok je mesec dana, ali su razlozi zbog kojih se može izgubiti posao trivijalni i postoji čak opcija da sa posla budete izbačeni trenutno.

Oman Er tako postavlja uslov da stjuardesa mora biti u svakom trenutku obavezna da obavlja svoj posao i da će čak i ako bude bolesna ili iscrpljena i zato napusti radno mesto biti momentalno otpuštena.

U tom slučaju kompanija neće biti ni u kakvoj obavezi, da vam pronađe neku alternativnu poziciju, pišu u ugovoru koji kandidatkinje moraju da potpišu, a navodi se i da će ukoliko se to dogodi pre isteka dve godine radnica morati Oman Er-u da plati 2.720 omanskih rijala odnosno nešto manje od 5,5 hiljada evra.

To je trošak koji će Oman Er potrošiti za vaš trening program, piše Oman Er, a nekoliko penzionisanih stjuradesa sa kojima smo kontaktirali kažu da se ovako sramno sa zaposlenima ne postupa ni u jednoj renomiranoj kompaniji na svetu.

Naša sagovornica koja je radila za Kuvajtsku avio kompaniju i koja poznaje više Omanovih stjuardesa, kaže da se nikada nije dešavalo da kompanija traži da joj se vrati novac koji je uložila u edukaciju stjuardese.

Eto vremena se menjaju, izgleda da je Oman Er, počeo da posluje na čudan način prokomentarisala je ona kada smo joj pokazali ugovor.

Skandaloznim zahtevima Oman Era-a ni tu nije kraj, pa je ugovorom predviđeno da kompanija zaposlenog može premestiti i na drugačije radno mesto ukoliko je to kako kažu u poslovnom interesu kompanije.

Kompanija će tokom trajanja ovog ugovora, obavestiti zaposlenog u pisanoj formi o bilo kakvim promenama pozicije i mesta na kojima radi koji može biti rezultat reorganizacije kompanije ili može biti uzrokovan poslovnim razlozima kompanije.

Plata koju je Oman Er spreman da plati za sve ovo je 195 omanskih rijala u prva dva meseca, odnosno 325 rijala u kasnijim mesecima. (Jedan omanski rijal vredi oko dva evra)

Istražujući koliko je bezbedno danas raditi u Omanu, obratili smo se nekim od naših gastarbajtera u toj državi od kojih smo dobili sledeće informacije:

Devojkama koje dođu da rade u ovu zemlju savetujem oprez, rekao nam je jedan inženjer koji tamo radi već nekoliko godina, a on i njegove kolege slažu se u sledećem: "…Muskat je predivan grad i niko ne pamti da se nekoj amerikanki ili Evropljanki ovde desilo nešto loše.

Sa druge strane mladi Arapi veoma pate, jer seksa pre braka gotovo da nema, a muškarac se ovde može oženiti tek kada stekne dovoljno novca i društvenog statusa. Iz tih razloga mlade Filipinke i Nepalke koje rade kao konobarice, ili posluga često su meta onih koji ne mogu da sačekaju brak.

Nikada se nije desilo da neka Filipinka prijavi silovanje i da počinoci budu kažnjeni, ali se redovno dešava da devojke koje prijave tako nešto budu proterane. Istog dana im se ukida boravišna viza i šalju se kući avionom. Pre nekoliko godina u Muskatu se desilo krajnje bizarano krivično delo.

Mladić je silovao Filipinku koja je radila kao posluga u njegovoj firmi. Posle odnosa ona je pokušala da odbrani svoju čast udarajući mladića, da bi u nastavku borbe ona bila savladana i ubijena.

Pokušavajući da prikrije krivično delo, mladić je nesrećnicu zakopao na plaži. Kada je pomislio da se izvukao iz problema on je o celom slučaju ispričao svom dobrom drugu. Drugar u želji da proba kako je biti sa ženom odlazi na plažu i otkopava leš ove Filipinke, a potom sa njom upražnjava polni odnos.

Tokom opštenja sa lešom mladić biva primećen i policija ga hapsi. Kako bi se spasio kazne on policiji sve priznaje. Ovde treba istaći i da je kasnije kazna za jednog i drugog mladića bila znatno blaža od one sa kojom bi se suočili da su to uradili sa Omankom, ili devojkom iz neke moćnije države…".

Upućeni se slažu da je u Omanu prisutan respekt prema strancima iz moćnih država, ali i da radnici iz Indonezije, sa Filipina, Šri Lanke moraju da rade u uslovima koji se mogu smatrati užasnima. Radnici nemoćnih država dužni su da trpe najgora poniženja, ukoliko ih ne pokriva neka firma iz neke moćne države.

Nažalost, Srbija je danas među zemljama koje važe za slabe i neugledne, a to je pozicija u koju je naša zemlja potonula nakon raspada bivše SFRJ. To je ono što bi svaka devojka koja se zaputi na rad u Oman trebalo da ima u vidu, a nezgodna stvar je što će u Muskatu biti same bez porodice i države koja bi ih mogla zaštiti.

Zaštita srpskih radnika koji odlaze u inostranstvo trebalo bi da se započinje već u Srbiji, u Ministarstvu za rad i zapošljavanje. I sam ministar Aleksandar Vulin je za medije izjavio da se većini agencija koje vode radnike na rad u inostranstvo ne može verovati.

Bilo bi dobro, kada bi domaćim propisima firmama poput Flaj Flaja bilo zabranjeno da posreduju u sklapanju radnih ugovora koji su lošiji od onoga što propisuje naš Zakon o radu (koji takođe ne valja).

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

UMIRANJE U KOLONI: MAHINACIJE I PRIVATNI DOGOVORI ŽENSKE KOMISIJE ZA NABAVKU LEKOVA SA ODREĐENIM FARMACEUTSKIM KOMPANIJAMA!!!

6. августа 2015. Коментари су искључени

 

(Nova lista lekova-mahinacije i tajni dogovori čelnih ljudi RFZO iz Sektora za lekove sa pojedinim farmaceutskim kompanijama – tema je otvorenog pisma koje je dostavljeno i Magazinu Tabloid, koje objavljujemo. Napominjemo da je našem novinaru, koji je istraživao navode iz pisma, u RFZO-u odgovoreno na sva postavljena pitanja, i dostavljeni dokazi koje ćemo objaviti u sledećem broju. Sama spremnost u RFZO-u , kod prozvanih, da odgovore na sva pitanja postavljna u pismu, i njihovi odgovori, koji se zasnivaju na nespornim činjenicama, ukazuju da rukovodstvo Fonda, u okviru svojih nadležnosti, nastoji da što je moguće više, u otežanim uslovima, u nabavci lekova strogo poštuje zakonsku proceduru i interese pacijenata. A u opštoj besparici nije lako poslovati, i svi su opravdano nezadovoljni.

    

               …..

MANIPULACIJE KOMISIJE ZA LEKOVE-2

 

Trenutno se u najvećoj tajnosti u fondu zdravstva sprema nova lista lekova. Lista se čak krije i od ljudi koji rade u sektoru za lekove i kojima je to u opisu posla da rade. Predlog koji će lekovi biti predloženi Centralnoj komisiji za lekove tokom juna meseca na razmatranje, a pod plaštom da ti lekovi neće uticati na budžet RFZO, spremaju Vesna Vuković Kojović, Jovana Simatović i Dragana Atanasijević.

Prva je direktor sektora za lekove u RFZO, nekadašnja najbliža saradnica Zorice Pavlović, dugogodišnje pomoćnice Tomice Milosavljevića, široj javnosti poznate kao žene koja je bila direktno pregovarač sa kompanijom Novartis, povodom kupovine vakcina protiv svinjskog gripa, a druga je osoba koja je u RFZO došla iz Agencije za lekove, bez odobrenja direktora Agencije, zbog čega je Agencija tužila dotičnu za naknadu štete.

Treća, Dragana Atanasijević je predsednica Komisije za farmakoekonomiju pri RFZO koja treba da sa „stručne strane" opravda stavljanje pojedinih lekova na listu.

Pod plaštom laži Vesne Vuković da će se ,,na listu lekova stavljati samo lekovi koji ne utiču na budžet RFZO" dotične već mesecima rade na stavljanju lekova određenih farmaceutskih kompanija sa kojima imaju neformalne dogovore, dok sve ostale kompanije i lekove koji su nam neophodni da lečimo građane Srbije pokušavaju da isključe iz procedure, ne odgovaraju im na dopise, ne primaju ih na sastanke, čuvaju dokumenta velikih kompanija na dnu fioke, vraćaju im dokumentaciju iz čisto formalnih i samo njima znanih razloga.

Tako su Vesna Vuković Kojović i Dragana Atanasijević neformalno dogovorile sa osobama iz kompanije Roche da stavi novi oblik leka Herceptin koji je vec na pozitivnoj listi, a zauzvrat će kompanija sniziti cenu tog leka na narednom tenderu za 10 odsto.

Ovo zvuci dobro ako ne znate da uskoro dolazi generika (kopija) ovog leka koja će uticati na sniženje cene za najmanje 30%, ali ta generika nema novi oblik leka pa će Fond i dalje plaćati cenu i preko 30% veću, sto na 15 miliona dođe sitnih 1.5 miliona eura.

Inače, Herceptin je lek na koji RFZO troši najviše novca, skoro 2 milijarde dinara, odnosno gotovo pola budžeta za skupe lekove (sa posebnim režimom izdavanja tzv. Lekove sa C liste). Još je zanimljivije da svi lekovi sa C liste imaju komisiju u RFZO koja odobrava upotrebu tih lekova, dok samo za lek Herceptin ne radi Komisija za odobravanje upotrebe leka Herceptin, a koja je i najpotrebnija s obzirom na to koliko probija budžet svake godine.

Još skandaloznije je što u listi lekova piše da se Herceptin „uvodi na osnovu mišljenja komisije RFZO"!!! Međutim, to se ne sprovodi u praksi, za taj lek ne postoji komisija koja bi uvela red u propisivanje i odobravanje Herceptina pa samim tim i kontrolisala potrošnju ovog leka.

Kako je lista lekova zvanični podzakonski akt, svaka bočica Herceptina koja je odobrena mimo odobrenja Komisije RFZO, bi morala da bude predmet posebne istrage jer nije odobrena u skladu sa važećom listom lekova, čime je naneta ozbiljna šteta budžetu RFZO van kontrole.

Svima je poznato da lekari u domovima zdravlja u slučaju da propišu lek na recept mimo indikacije i procedure propisivanja, plaćaju taj lek iz svog džepa i na to ih tera isti taj RFZO. Ukoliko to važi za lekare, pitamo se zašto isti aršini ne važe i za čelnike RFZO koji dozvoljavaju da se lek daje mimo procedure u listi lekova i ko če u tom slučaju nadoknaditi štetu od više milijardi dinara?!

Lek Herceptin zbog kršenja propisa, tako čini više od 30% ukupne potrošnje RFZO za najteže bolesnike u Srbiji. Drugim rečima, ako se teško razbolite, a niste pacijent za lek Herceptin, imaćete dug put do potrebne terapije sa Liste C, ako se lek koji vam je potreban uopšte i nalazi na Listi.

Razlog zašto se ne mogu mnogi neophodni lekovi naci na Listi C već dugi niz godina i zbog čega pacijenti sa najtežim oboljenjima nemaju adekvatnu terapiju jeste i sto kompanija Roche ima za dugi niz godina unazad registrovan dozni oblik leka koji nije registrovan u drugim zemljama na osnovu kojeg je održavala cenu na izrazito visokom nivou, na štetu budžeta RFZO i građana Srbije.

Iako je za sve godine znala za to, tek sada je Vesni Vuković Kojović interesantan novi oblik Herceptina sa drugačijom primenom i veoma joj je stalo da i taj oblik leka bude na pozitivnoj listi jer je dogovorila sa Roche da prilikom narednog tendera smanje cenu za 10 odsto, a da im zauzvrat novi oblik Herceptina dođe na listu.

To će, kratkoročno, obezbediti malu uštedu za RFZO u odnosu na zaštićenu krađu budžeta godinama unazad, a Roche obezbediti da zaštiti enormno visoku cenu za ovaj novi oblik Herceptina kada konačno u zemlju dođe generika (biološki sličan lek) koja se očekuje u svega nekoliko narednih meseci.

Ako se pitate kako je to moguće, dovoljno je da pogledate nabavku svih skupih lekova sa C liste koja je sprovedena početkom ove godine i to za period od 17 meseci, a samo je za Herceptin sprovedena za 6 meseci, jer su se dogovorili da u međuvremenu ubace novi oblik Herceptina na listu i onda odmah sprovedu nabavku.

Da je nabavka rađena za 17 meseci to ne bi bilo moguće. Ovako će ubaciti novi oblik Herceptina na listu, sprovesti nabavku samo za Herceptin iako drugih skupih lekova nema u dovoljnoj količini, i potrošiti sav ušteđeni novac od smanjenja cena lekova na lek na koji inače troše skoro pola budžeta za C listu.

Zašto ne insistiraju na Komisiji RFZO koja će odlučivati o upotrebi Herceptina kada za sve ostale skupe lekove, za koje se troši i po nekoliko puta manje novca, postoje komisije koje odlučuju o odobravanju drugih skupih lekova?

Zato sto bi u tom slučaju komisija RFZO imala obavezu da kontroliše potrošnju i ispravnost u propisivanju Herceptina i onda ne bi doktori mogli da propisuju Herceptin prema svom nahođenju i dogovoru sa kompanijom Roche i zaštićenom krađom ljudi iz RFZO već prema indikacijama i odobrenom budžetu RFZO. Zato što bi tada deo novca morao biti preusmeren i na druge teške bolesnike, a ne samo one kojima treba lek Herceptin.

Podsećamo da je kompanija Roche i njen direktor bio prvooptužen u akciji ,,Kraba" i marifetlucima sa propisivanjem citostatika. Isti ljudi iz kompanije Roche i isti doktori sada pokušavaju da preko Vesne Vuković i Dragane Atanasijević proguraju novu skandaloznu odluku.

U prilog tome, govori i da su doktori koji su hapšeni u akciji Kraba dogovorili sa Draganom Atanasijević i Vesnom Vuković da aminuju da „novi oblik leka Herceptin ne utiče na budžet", i to po računici koja se ne primenjuje nigde u regionu, Evropi i svetu.

Ako ovo nije tačno, neka kažu na koji način su izračunali da novi oblik leka Herceptin ne utiče na budžet i u kojoj zemlji se takva matematika još primenjuje! Ni u jednoj! Čak se doktori po bolnici javno hvale kako su uspeli da završe sa Vesnom Vuković i Draganom Atanasijević da novi oblik Herceptina dođe na listu.

Da se stvar otrgla kontroli pokazuje i sledeći primer. Neke komisije za odobravanje skupih lekova sa C liste su se strogo držale budžeta i propisanog broja pacijenata, iako već godinama nemaju povećanje izdvajanja i veći broj pacijenata na terapiji, dok su druge probijale i duplirale potrošnju.

Ako se to dešava sa lekovima koji imaju "komisije za odobravanje skupih lekova" kako li se tek troši skupi lek koji uopšte nema komisiju (iako je njeno postojanje propisano pravilnikom) koja odobrava upotrebu kao sto je slučaj sa Herceptinom?!

Od čega u Srbiji ,,vredi" da se razboli ili umre? I ko je doneo odluku da teškim pacijentima kojima treba lek Herceptin isti stoji na polici da ga preuzmu, a drugi umiru u koloni čekajući da nadležne komisije zasednu i odobre terapiju leka sa Liste C, dok Vesna Vuković Kojović, Dragana Atanasijević i Jovana Simatović vode brigu o efikasnom trošenju u korist farmaceutskih kompanija.

Da ne bude da je pacijentima obolelim od multipla skleroze isti broj pacijenata svake godine,Vesna Vuković Kojović neznatno poveća nabavku lekova za pacijente obolele od multiple skleroze i to iz samo njoj znanih razloga!

Povećanje broja lekova za multiplu sklerozu za skromnih 35 pacijenata je objavljeno u javnoj nabavci lekova za lečenje multiple skleroze gde piše ,,da je RFZO našao dodatna finansijska sredstva za njihovo lečenje"!?

Nisu spomenute potrebe pacijenata obolelih od multiple skleroze, samo tražimo informaciju ko je određivao prioritete u „pronalaženju dodatnih finansijskih sredstava" za lečenje jedne grupe pacijenata, a ne i drugih grupa, po kom prioritetu je to definisano i ko je to usvojio da je prioritet baš ta grupa pacijenata?

Da li to znaci, da oni koji imaju sreće, imaju i mogućnosti lečenja, a ostale kategorije pacijenata nemaju?!

Isto je pitanje i u vezi komisija za upotrebu skupih lekova. Zašto neke komisije za odobravanje skupih lekova u RFZO imaju strogo ograničen broj pacijenata kojima smeju da daju terapiju, a druge iste takve komisije nemaju, već daju svakome za koga one procene da je potrebno dati lek?! Zašto je budžet RFZO za lečenje skupim lekovima, za neke lekove probijen duplo, a za druge čak i umanjen?!

Ponovo napominjemo da za Herceptin nema čak ni komisije i da kakva takva kontrola potrošnje tu nije ni teoretski moguća, iako je podzakonskim aktom Fonda propisano njeno postojanje.

Takođe, napominjemo i da su godinama unazad nadležni u Fondu kao i Vesna Vuković Kojović mogle da utvrde cenu u značajno manjem iznosu za Herceptin kako su to uradile druge zemlje, a da to nisu uradili iz njima znanih razloga.

Perfidna krilatica Vesne Vuković Kojović "da će na listu lekova, koju pravi u najvećoj tajnosti u junu doći samo lekovi koji ne utiču na budžet" je čista laž i obmanjivanje zdravstvenih vlasti i javnosti. Ne postoje lekovi koji mogu ući na Listu a da ne predstavljaju trošak za Fond – to je nonsens svojstven intelektualnom kapitalu takve bahate Vuković Kojović.

Ako je to tako, neka se onda definiše koliki je budžet lekova koji se troši trenutno za te bolesti i da ukoliko posle ulaska novih lekova „koji ne utiču na budžet", skoči trošak RFZO za tu grupu bolesti, razliku u novcu plate Vesna Vuković Kojović i Dragana Atanasijević. Razlika će se meriti milijardama dinara, a u Fondu postoje podaci o potrošnji pre i nakon ulaska novih oblika lekova a kamoli u slučajevima kako to Vesna Vuković Kojović namerava da progura.

I kako je ona uopšte donela odluku da će ,,na listu lekova doći samo oni koji navodno ne utiču na budžet".

Ne postoji lek koji ne utiče na budžet. To su gluposti koje nisu logične jer je svima jasno da će svi stari pacijenti ostati na svojim dosadašnjim terapijama, a novi lekovi će uzeti nove pacijente i svakako će doprineti povećanju i probijanju budžeta.

Nadali smo se da ćemo imati čime da lečimo pacijente jer je veliki broj kompanija ponudio RFZO posebne ugovore u kojima nudi razne popuste, sniženja cena drugih lekova i ostale pogodnosti kroz potpisivanje posebnih ugovora o popustima sa kompanijama a zauzvrat da im RFZO stavi nove lekove na listu.

Međutim, nijedan predlog posebnih ugovora od vise desetina koje su kompanije podnele RFZO, Vesna Vuković i Dragana Atanasijević nisu prihvatile čak ni da razmatraju iako isti služe za dobrobit osiguranika koji im plaćaju platu za njihovo ,,muljanje" ali jesu prihvatile neformalni dogovor sa kompanijom Roche u vezi Herceptina da stavi na listu novi oblik tog leka, a da oni daju popust od 10 odsto pri sledećoj nabavci u oktobru mesecu 2015. što im je Roche i ponudio u tajnom dopisu?!

Da li je neformalni dopis obavezujući za kompaniju što se tice budućeg davanja popusta? Zašto neformalni dogovor? Zašto nije potpisan obavezujući sporazum sa kompanijom Roche da će dati popust?

Pa zato što ako se potpiše takav sporazum sa jednom kompanijom, onda će morati i sa ostalim kompanijama jer se sve kompanije moraju jednako tretirati. A, one to upravo ne žele, jer joj je lakše da se sa njima neformalno i tajno dogovore bez pisanih tragova i ko zna kojih interesa i to za lek koji je pojedinačno najskuplji od svih 1.000 lekova na listi i za šta RFZO daje skoro 2 milijarde dinara godišnje.

Takva nabavka Hereceptina, posle ulaska novog oblika u julu na listu lekova će biti sprovedena u drugoj polovini godine jer je ,,neko" volšebno raspisao nabavku Herceptina samo na 6 meseci umesto na 17 meseci kao i za sve ostale skupe lekove, kako bi u međuvremenu ubacio novi oblik leka Herceptin na listu lekova i sproveo i nabavku i tog novog oblika koji tobože ,,ne utiče na budžet".

Njihove mahinacije i privatne dogovore plaćaće građani Srbije, a oni će se već nekako snaći i nastaviti sa svojim podmuklim tajnim dogovorima.

Sa druge strane, Fond je nemilosrdan u trošenju novca na lekove koji koštaju 150-300 dinara u ogromnim količinama i daje na to preko 40 miliona eura godišnje, ali kada treba lek najtežim bolesnicima koji ne mogu da ga nabave o svom trošku – onda neka stanu u red i sačekaju lek ili smrt!

1. Šta se dešava povodom tužbe Agencije za lekove i medicinska sredstva za naknadu štete protiv Jovane Simatović?

2. Sa kim Vesna Vuković i Dragana Atanasijević tajno komuniciraju iz Roche?

3. Da li je u pitanju bivši kolega koji je radio sa njima u sektoru za lekove RFZO?

4. Da li je Roche neformalno ponudio 10 odsto smanjenja ako se stavi nov oblik Herceptin na listu?

5. Ko je odobrio tu neformalnu trgovinu?

6. Zašto ta trgovina nije ozvaničena obavezujućim ugovorom o smanjenju cene sa kompanijom Roche?

7. Zašto je javna nabavka sprovedena za period od 6 meseci jedino za lek Herceptin, a za sve ostale lekove sa C liste na period od 17 meseci?

8. Da li je istina da RFZO kada se gledaju pojedinačni troškovi lekova, najviše sredstava izdvaja upravo za lek Herceptin, gotovo 2 milijarde dinara?

9. Da li je istina da nigde u Evropi ne postoji registrovan lek Herceptin u dozi od 440 mg, koji je u upotrebi u Srbiji?

10. Zašto svi najskuplji lekovi sa liste C imaju Komisiju RFZO koja odobrava upotrebu skupih lekova samo lek Herceptin takva komisija ne zaseda?

11. Da li u Listi lekova stoji da se Herceptin odobrava na osnovu odluke Komisije RFZO?

12. Zašto ta komisija ne radi?

13. Ko će biti kažnjen i nadoknaditi štetu što se lek Herceptin propisuje godinama mimo procedure RFZO?

14. Sa kojim doktorima onkolozima su nedavno Vesna Vuković i Dragana Atanasijević dogovarale i stručno opravdavale stavljanje novog oblika leka Herceptin na listu?

15. Da li su u pitanju doktori koji su zbog mutljavina sa istim lekom i zbog iste kompanije hapšeni u akciji ,,Kraba"?

16. Da li se i u kojoj jos državi primenjuje računica Vesne Vuković i Dragane Atanasijević po kojoj „novi oblik Herceptina ne utiče na budžet"?

17. Da li je tačno da su pojedine komisije RFZO za lekove sa C liste probile budžete za nekoliko puta, a da su druge prinuđene da godinama leče isti broj pacijenata, a u nekim drastičnim slučajevima i da smanjuju broj lečenih?

18. Ko je doneo odluku da neke komisije smeju da probijaju budžete, a neke ne smeju?

19. Ko će snositi odgovornost i buduće troškove tzv. „lekova koji ne utiču na budžet" kada isti ti lekovi koje se stave na listu budu povećali potrošnju iz tog istog budžeta?

20. Da li je istina da je predsednik Centralne komisije za lekove dr Ivan Paunović, endokrinolog KCS, u sukobu interesa zbog svoje funkcije u Agenciji za lekove i da ne može biti i predsednik Centralne komisije za lekove, pa sad nadležni posto poto gledaju kako to da ,,premoste"?

Da li smete nadležnima javno da postavite ovih 20 pitanja?

 

      A. 1 Kako se vojna birokratija iživljava na meni?

(Pismo pacijentkinje Snežane Vukotić)

Pacijent sam na hemodijalizi od januara 1982. godine, dakle invalid 100%, nesposobna za rad i privređivanje i korisnik ture nege i pomoći (rešenje 1020 od 21.4.1982 i 600-1/357 od 27.03.1990).

Od 1985. godine nalazim se na kućnoj hemodijalizi, a po odluci Vrhovnog vojnog suda (UP 1340/84) i odlukom Uprave za vojno zdravstvo int. Br. 14-513 od 3. Decembra 2012. fond SOVO me je snabdevao potrošnim materijalom.

Od novembra 2014. godine fond SOVO i Uprava za vojno zdravstvo su bez ikakve odluke, rešenja, presude,(da kažem presude , jer se osećam osuđenom na smrt), prestali da me snabdevaju materijalom. Da bih preživela , materijal sam lično kupovala, naravno uz pomoć prijatelja, jer jednomesečni trošak za dijalizu je od 130.000 do 150.000 dinara. Molila bih javnost da me obavesti da li igde u svetu postoji pacijent koji lično finansira svoju dijalizu?

Fond SOVO mi je do aprila meseca refundirao taj trošak, ali za maj i jun nisam dobila refundaciju. Na moje zahteve nema nikakvog odgovora, pa makar i negativnog. Verovatno jer u njihovim rešenjima za prethodne refundacije je jasno dato obrazloženje, pa bi sad bilo besmisleno da daju negativan odgovor.

Fondu SOVO sam još 5. VIII .2014. godine podnela zahtev za trajno rešenje mog snabdevanja potrošnim materijalom, potom urgenciju u oktobru 2014 i još jednu urgenciju u junu ove godine. Nikada nikakav odgovor nisam dobila. Da li za njih postoji zakonska obaveza da mi odgovore u nekom roku, ne verujem da je on godinu dana? Ako 34 godine, svaki drugi dan moram da budem vezana za aparat za dijalizu, sama se bodem i nosim kroz život sa tim problemom, zar treba još i vojna birokratija da se iživljava na meni?

Ja materijal za dijalizu imam do 1. jula ove godine. Moje pitanje za javnost je šta da radim, kome da se obratim, s obzirom da osobe i ustanove ustanovljene od ove „države", koje bi trebale da reše moje probleme, apsolutno odbijaju bilo kakav kontakt i jednostavno me ignorišu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POLITIKA ZATIRANJA SRBA: KLEČANJE PRED EVROPSKIM PRAGOVIMA I VUČIĆEVA PONIŽAVAJUĆA MISIJA

27. априла 2015. Коментари су искључени

 

Tokom svoje novije istorije, Srbija je u očima Zapada uvek bila „Mala Rusija“. Ta dogma o „malim Rusima“ prerasla je u opaku mržnju, projektovanu kroz antirusku politiku. Umesto da se sada, na početku novog veka, prikloni svojoj pravoslavnoj braći i svemoćnoj Rusiji, koja je nesumnjiva globalna supersila, Srbija se, zahvaljujući izdajničkoj politici Aleksandra Vučića i njegove podivljale vlasti, uhvatila za tanak konopac koji mu je dobačen sa Zapada. Nada se da će se popeti uz njega do vrha. Njemu slični davljenici iz otpisanih zemalja su se vešali još na putu do gubilišta. Ali, on hoće nešto drugo. Da obesi i narod i državu da vise umesto njega. Na šta liči Srbija pod Vučićem i dokle će to trajati?

                       Nikola Vlahović

Vodja Srbije daleko od srpskog vodje-3

 

Ministar spoljnih poslova Srbije i predsedavajući OEBS-a, Ivica Dačić ovih dana je bez imalo uvijanja otvoreno upozorio građane da Evropska unija ne želi da primi Srbiju u ovu zajednicu država i naroda, te da je to razlog zbog koga se pred njom stalno postavljaju novi uslovi.

Dačić tvrdi da bi, čak i u slučaju da Srbija pod pritiskom prizna samoproglašenu Republiku Kosovo, tek tada na površinu isplivali novi zahtevi. I tako, sve dok ova zemlja ne bude izbrisana sa gepolitičke mape, a njen narod sa spiska postojećih evropskih naroda…

Umesto da ovo dramatično upozorenje shvati na pravi način, jedna mala, ali ozbiljno bolesna družina, na čelu sa predsednikom Vlade Srbije Aleksandrom Vučićem, svakodnevno se kune u „posvećenost evropskim integracija„, ponavljajući tu odvratnu frazu do iznemoglosti.

Ali, osim Dačića, i svi najvažniji emisari iz Brisela, redovno šalju diskretne (a, neki od njih i vrlo otvorene) signale, da Evropska unija, ustvari, ne želi Srbiju kao članicu svoje zajednice.

Podsećanja radi, treba reći da je nemačka kancelarka Angela Merkel, koja je sa gnušanjem primila ulazak Hrvatske u Evropsku uniju, još pre dve godine rekla da je to poslednja država koja ulazi u članstvo i da novih proširenja više neće biti.

Vučića i njegovu poremećenu družinu to nije omelo, pa su nastavili da beznadežno kleče pre evropskim pragovima. Spremi su da daju sve samo da ih neko pohvali i da kaže kako su „dobri momci“.

Nedavno je Visoka predstavnica za spoljnu i bezbednosnu politiku EU, Federika Mogerini, naterala Vučića da sa njom održi kratki „sastanak“ u jednom od hodnika u sedištu ove organizacije u Briselu.

Za svakoga bi to bilo ponižavajuće, i kap koja preliva čašu, ali ne i za Vučića. Jer, dok zemlja tone u najgoru bedu, njegova „evropska misija“ mora da traje, mada je svakome jasno da je reč o misiji jednog ludaka, a ne o realnoj potrebi EU da vidi Srbiju u svojim redovima. Na kraju, legitimno je pravo i Evropske unije da sama odlučuje ko će biti u njenom članstvu.

Za samo tri godine njegove vladavine, srpska sela, u kojima je još uvek bilo stanovnika, jednostavnu su ostala pusta. U Zaječaru je, na primer, prošle godine rođeno oko 400 beba, ali je zato u istom periodu umrlo 950 ljudi. Ovim tempom, za samo nekoliko godina, grad će biti prepolovljen!

Zaječar je uzet samo kao primer grada u kome vlada Srpska napredna stranka i gde je čak i porodiljama ukinut dodatak za prvo, drugo i treće dete. Slično je u svim sredinama u unutrašnjosti Srbije, gde su na vlast došli Vučićevi „vizionari“. Njegova vlada je rekla šta misli o „beloj kugi“ u Srbiji, pa je za poslednje tri godine, dva puta povećala PDV na opremu za novorođenčad!

Zbog svega toga, ko god može, odlazi u inostranstvo, bežeći od sigurne propasti koja je svakim danom sve izvesnija. Jer, posla nema, a gladi ima. Sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanjem, samo u prošloj, 2014. godini, izbrisano je skoro hiljadu osoba koje su umrle čekajući na posao! Prethodnih dve godine, sa spiska onih koji traže posao, brisano je preko 700 ljudi koji su dočekali smrt, ali ne i radno mesto.

Vučićeva vlada skoro svakodnevno donosi nesreću i smrt najslabijim i najsiromašnijim građanima, „merama štednje“ koje su duboko antiljudske i anticivilizacijske.

Ovaj poremećeni čovek hoće i glavni grad Beograd, evropsku prestonicu na ušću dve međunarodne reke, da pretvori u islamski kalifat i bazu neke buduće evropske Al kaide, izgradnjom orijentalnih kula i džamija. Ali, o tome je u Srbiji zabranjeno pričati, jer je reč o Vučićevim „prijateljima“ iz Emirata.

Upućeni tvrde da kandidati za predsednika SAD-a, po svemu sudeći, neće u svojim predizbornim nastupima pominjati borbu protiv Islamske države niti islamski terorizam, jer je većima tih pokreta finansirana od strane njihovog saveznika Saudijske Arabije, koja je već decenijama, centar svetskog zla i izvoznik islamskog fašizma.

U takvim okolnostima, mučno je gledati i slušatu Vučićevu ministarku Jadranku Joksimović, kako beznadežno ponavlja: „…Evo, samo što nismu ušlu u EU“. Jer, ako postoji režim kome je Evropa okrenula leđa, to je ovaj Vučićev.

Američka administracija smislila je i ideju da dovede ratnog zločinca Hašima Tačija u Beograd. Ako ga Vučić primi, biće to samo još jedan dokaz da je on obični američki otirač za noge. Ako ga ne primi, nego inscenira njegovo hapšenje (nakon čega bi usledila diplomatsko-obaveštajna akcija njegovog oslobađanja), onda bi to bila javna predstava njegove nemoći. U oba slučaja, to će ubrzati njegov kraj.

U slučaju da Tači ipak ne dođe u Beograd, Vučić će to da iskoristi kao „pobedu pravne države“. Bilo kako bilo, Vučić van Srbije pregovara sa ovim ratnim zločincem, potpisuje sa njim međunarodne sporazume i planira „zajedničku budućnost na Balkanu„.

Tužilac za ratne zločine, istovremeno tvrdi da je Tači „nedostupan našim organima„! To je prava slika Vučića-tiranina: on je podvojena ličnost i ima jednu sliku pred sobom, a drugu u sebi! Ali, šta je sa Srbijom i kako će i da li će ona preživeti ovo ludilo?

Po svemu sudeći, poslednje dane ove 2015. godine, Srbija će dočekati sa najvećim budžetskim deficitom od osam odsto bruto društvenog proizvoda (BDP) i javnim dugom koji će do kraja godine dostići čak 70 odsto BDP.

Ukratko, dok je Vučićev režim širio lažne informacije o ulasku u Evropsku uniju, Srbija se našla u bankrotu. Razlog je vrlo jasan: samo za dotacije „Galenici“ i Železari u Smederevu, godišnje je iz budžeta plaćano i do 100 miliona evra. Ali, budžet Srbije od prosečno osam milijardi evra, za Vučića ne znači ništa. Rasipa gde ne treba, i otima gde stigne.

Udario je na milion i po građana, koji nose ceo teret ovog društva i na njihove plate. Udario je na penzionere koje je javno slagao u predizbornoj kampanji rekavši da su penzije „svetinja u koju niko ne sme da dira“.

Budžet Srbije dodatno opterećuju godišnje subvencije od 600 miliona evra godišnje za 161 državno preduzeće, koje je trebalo da bude prodato (za dobre pare) ili sačuvano, i to još pre deset i više godina.

Ali, zahvaljujući Vučićevoj ludačkoj ideji da ih proda budzašto ili čak pokloni, raznim „prijateljima“, stranačkim preduzetnicima, tajkunima i mešetarima bez imena i prezimena, posledice danas trpe građani Srbije. Njemu je važnije da sprovede masakr nad celom Srbijom, da poveća poreze, da nametne nova smanjenja plata i smanjenje subvencija, da ukine pomoć najsiromašnijima, porodiljama, deci, nemoćnim i starim licima. Politika zatiranja Srba ide u korak sa otimanjem najplodnije zemlje, oranica, razaranjem čitavih gradova, uništenjem ili pljačkom svih prirodnih resursa…

Više od pola radno sposobnog stanovništva u Srbiji danas nema nikakav posao. Zato je početkom ove godine, Timoti Eš, glavni analitičar Standard banke za tržišta u razvoju (Srbiju i dalje tako tretiraju), izjavio je za AFP da Vlada Srbije „previše očekuje„, da je nerealna i da će pravi bankrot da nastupi onda kad Vučić bude zatražio od investitora da daju pozajmice državi, a oni ga odbiju.

Timoti Eš pominje i prosečnu platu od 350 evra, zbog čega je većina građana Srbije spremna samo da izađe na ulicu. Pre toga, zaključuje EŠ, Srbija će da doživi finansijski slom. Njegova prognoza govori da bi to moglo da se desi najdalje do kraja godine.

Neko je sa razlogom današnju Srbiju nazvao metafizičkom farsom. Jasno je i zašto: Vučić vrlo dobro zna da će smanjivanje plata i penzija imati nulti efekat. Udar na njih je bio „vaspitne“ prirode! Da ih opljačka, da pokaže moć i da utera strah!

Ipak, da bi došao do velikog novca, mora da proda Telekom Srbije, udeo u Elektroprivredi Srbije, Aerodromu, Državnoj lutriji, RTB Boru…Ukoliko ne bude uskoro smaknut sa vlasti, Vučiću neće trebati mnogo vremena da sahrani sve što je ikada bilo u vlasništvu Republike Srbije. To nije mali posao, ali nije ni on mala štetočina.

Srbija je za samo tri godine Vučićeve vladavine postala najveća evropska deponija najgoreg prehrambenog otpada, pre svega mesa i mesnih prerađevina, koji se u zemljama EU tretiraju kao neupotrebljivi za ljudsku ishranu.

U Vučićevoj Srbiji, to meso se uvozi kao prvoklasni proizvod i prodaje po najskupljim cenama. Mafija koja se bavi ubiranjem profita od uvoza, istovremeno određuje i ko će biti državni sekretar u Ministarstvu poljoprivrede i koji će se „evropski“ zakoni protiv interesa srpskih poljoprivrednika i stočara doneti.

Nijedan ugovor (poput onog sa „Etihadom“) koji je Vučićeva vlada potpisala sa strancima, do sada nije javno objavljen. Javnosti nisu poznate ni obaveze Srbije, subvencije, plate menadžmenta, imovina, podela dobiti, posrednici, advokatske naknade…

Poznato je samo to da je Vučić nekoga doveo u Srbiju i dao mu na upravljanje srpsku imovinu. Da li je u pitanju, poljoprivredni kombinat, železara, avio-kompanija ili nešto drugo, to je sve prodato, predato ili poklonjeno, daleko od očiju građana koji su tu imovinu decenijama sticali svojim radom.

Osim što krije, za Srbiju očigledno višestruko štetne ugovore, samozvani vođa pokušava da sakrije i činjenicu da do današnjeg dana nisu prebrojane ni sve žrtve prošlogodišnje katastrofalne poplave.

Krije i prave razloge pada vojnog helikoptera u martu ove godine. Krije Vučić i istinu o kompaniji Tonija Blera koja mu „savetuje“ ministre i Vladu, iza koje stoji, ustvari, transnacionalna investiciona banka JP Morgan (jedna od najodgovornijih za kreaciju svetske ekonomske krize).

Krije Vučić i to da „suvereni fond Abu-Dabija“ ima strategiju da uvede islamski kapital u Evropsku uniju preko Srbije (i zato, između ostalog, Srbija nikad neće postati članica EU!).

Jedno, ipak, ne može da sakrije, a to je strah! Strah od gadnog zadaha prošlosti koja ga prati i strah od neizvesne budućnosti.

Pontije Pilat je makar ulagao sve napore da spasi Isusa Hrista. Gubernatori zapadnih sila u Srbiji, Amerike i Evropske unije, Majkl Kirbi i Majkl Devenport, ne čine ništa da spasu građane Srbije… Oni javno hvale Vučića, a privatno ga se gade i zgražavaju.

 

 

      A 1. Od gvožđare do Mi 6

Aleksandar Vučić voli da putuje, o državnom trošku, i da se promoviše. Vučić je tako 27. oktobra prošle godine održao predavanje u Londonu. Pred punim amfiteatrom Londonske škole ekonomije premijer je održao govor na temu „Pogled u budućnost – Srbija i Zapadni Balkan u Evropskoj uniji„.

On je na početku podsetio prisutne kako je radio u gvožđarskoj prodavnici u Londonu kod jednog Indijca za dve funte na dan. „Vi ste u boljoj poziciji“, rekao je on okupljenima.

Tokom obraćanja studentima, srpski premijer je istakao da zajedno moramo ponovo da izgradimo region kao mesto u kome vlada sloboda i napreduje otvoreno društvo, saopštila je Kancelarija Vlade Srbije za saradnju s medijima. „Ali za mene najveći izazov u regionu nije političkog već ekonomskog karaktera, zato što su ekonomske teškoće te koje bacaju mračnu senku na naša stremljenja“, naglasio je Vučić.

Svakog dana menjam sam sebe, napredujem. Mi nismo idealni, ali pokušavamo da Srbiju učinimo boljim mestom„, rekao je Vučić. Srpski premijer je rekao da je Srbija posvećena evrointegracijama, ali da neće nikoga moliti. „Nikoga nećemo moliti da nas primi. Sprovešćemo reforme kako bi smo zaslužili članstvo“, istakao je Vučić.

On je izjavio da niko nije nedodirljiv i da se niko neće bogatiti na račun države. U prvom redu, u sredini za predavanje Vučića na LSE – Veton Suroi.

Nakon uvodnog dela, prisutni su postavljali pitanja premijeru Srbije. Vučić je upitan za cenzuru u medijima rekao da u Srbiji nema cenzure i da je njega lako napasti zbog njegove prošlosti.

Čujem ozbiljne optužbe za koje ne postoje dokazi„, rekao je on.

Na pitanje kakvi su odnosi Srbije i Albanije, Vučić je izjavio da su ti odnosi dobri, a da je incident na utakmici Srbija-Albanija izazvan bespilotnom letelicom sa zastavom.

„Čak je i UEFA odlučila da Srbiji dodeli tri boda, jer je incident izazvala zastava„, rekao je Vučić. On smatra da treba da Srbija i Albanija treba da se usredsrede na povezivanja u ekonomskom smislu, a da se manje govori o ranijim odnosima dve zemlje.

Kao dokaz pomirenja Srbije i Albanije, naveo je ponovno uspostavljanje leta Beograd-Tirana. Predavanje na Londonskoj školi ekonomije je trajalo oko sat vremena. Vučić je boravio u dvodnevnoj poseti Velikoj Britaniji, tokom koje je imao i susrete sa predstavnicima britanskih kompanija zainteresovanih za ulaganje u Srbiju i učestvovati na Ekonomskom samitu.

Vučić će se sastao i sa britanskim ministrom spoljnih poslova Filipom Hamondom i gradonačelnikom Londona Borisom Džonsonom. Ipak, domaćine je iznenadila želja premijera Srbije da se sretne sa novim direktorom britanske obaveštajne službe MI 6 Alexom Jangerom, koji je bio izabran na ovu funkciju, ali je, zvanično, tek za tri dana i stao na čelo ove službe, jer je njegov prethodnik Sojer podneo ostavku, zbog skandala koje je objavio američki obavštajac Snouden.

Bez presedana je da se premijer jedne države sastaje tajno sa direktorom obaveštajne službe domaćina!

Ambasador Srbije u Londonu, Ognjen Pribićević, imao je zadatak da vozilom ambasade odveze Vučića na traženi sastanak. Vozač službenog vozila ambasade je, međutim, zalutao u gradu, mada je imao ukucanu adresu i maršrutu puta, što je razbesnelo Velikog Vođu. Smatrao je da vozač sabotira njegovu želju da bude u društvu gospodina Jangera.

Sa ovog sastanka nije izdato nikakvo saopštenje. Očigledno je i domaćinima bilo neugodno da ispunjavaju želje srpskog premijera.

Urednik Redakcije je tim povodom uputio pismo srpskom ambasadoru Pribićeviću, tražeći odgovor na pitanje da li je i on prisustvovao tom razgovoru, i da li je gospodin Vučić sa sobom nosio diskete sa narezanim podacima (kao da MI 6 ne zna više od sumanutog Vučića, svog doušnika). Pretpostavljate da nismo dobili zvanično objašnjenje od gospodina Pribićevića.

On voli da se igra špijuna. Tako je Aleksandar Vučić najavio da je Aleksa Žunić.

 

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

TROJANSKI KONJ CIA U SRBIJI, I UGOVORNA „POVOLJNA VARIJANTA“ RAVNA KATASTROFI

29. августа 2014. Коментари су искључени

 

Svi poslovi Emirata u Srbiji imaju za cilj samo da služe kao paravan iza koga će se kriti šverc oružja i pranje para, koje će najvećim delom ići posredstvom Mirabanke, finansijske ustanove iz Emirata, koja je nedavno dobila preliminarnu dozvolu Narodne banke Srbije da može da počne sa radom u Srbiji. Navodne investicije Ujedinjenih Arapskih Emirata u Srbiju, pa i one u nekadašnji JAT, nisu samo bezobzirna pljačka ove zemlje, već i paravan iza koga se krije ozbiljan međunarodni kriminal. Nekoliko svetskih medija su o ovome izvestili, upozoravajući da se sve odvija pod nadzorom CIA-e, a da će ceh na kraju platiti građani Srbije koji će najviše ispaštati kada nam evropske države budu ponovo uvele sankcije zbog pomenutih kriminalnih aktivnosti.

 

 

              Milan Malenović

 

Uprkos ovim činjenicama, koje, očigledno, nisu zabrinule domaće bezbednosne službe, Mohamed Dalan, Palestinac i višestruki tajni agent, saradnik CIA-e i specijalni savetnik za bezbednost šeika Muhameda bin Zajeda al Nahjana, obavio je posao "približavanja Srbije i Emirata", čime je otvorio put pranju novca i švercu oružja preko srpskog preduzeća "Jugoimport-SDPR". Za to ga je predsednik Republike, Tomislav Nikolić i odlikovao!

Mesecima najavljivano objavljivanje ugovora između Republike Srbije i JAT-a, sa jedne strane, i Etihada i Ujedinjenih Arapskih Emirata sa druge strane, pretvorilo se u farsu. Na konferenciji za štampu predsednik vlade Aleksandar Vučić pokazao je nekoliko dokumenata, od kojih ni jedan nije onaj originalni, prvobitni ugovor na osnovu koga se već godinu dana odvija saradnja srpske nacionalne aviokompanije i arapskog partnera.

Najstariji je Ugovor o investicijama od 1. avgusta 2013. koji bi trebalo da bude okvirni ugovor po kome se dalje postupa. To nije ugovor sa jasno i detaljno definisanim pravima i obavezama, već samo široko postavljena osnova za dalje dogovore, i nije podoban za praktičnu primenu. Najčudnije je to što pored potpisa predstavnika Etihada nema pečata, a isti nedostaje i na svim ostalim ugovorima.

Ovo ne bi bilo neobično da se radi o primercima ugovora koji su deponovani u Etihadu, ali je više nego čudno, pošto su to ugovori koje ima naša Vlada. Kako, u slučaju spora, Srbija uopšte može da dokaže da je druga strana prekršila ugovor, ako nema od nje potpisan i pečatiran primerak?

Nekadašnji ministar privrede Saša Radulović je otkrio kako taj ugovor nije onaj o kome je govorio, kada je tvrdio da se nalazi zaključan u sefu. Ostala dva ugovora prikazana javnosti su interesantna po tome što su oba zaključena 31. jula ove godine, odnosno dve nedelje pre nego što ih je Vučić obznanio. Jedan je aneks ugovora od pre godinu dana, dok je drugi Okvirni ugovor o transakciji (OUT).

U suštini OUT redefiniše sve ranije zaključene ugovore, pa je nejasno zbog čega je istog dana potpisan i Aneks ugovora o investicijama. Cela ova ujdurma je i zamišljena da bi se narednih meseci pažnja javnosti usmeravala na ovu stranu, kako bi u tišini mogao da bude odrađen jedan drugi posao, o kome se ne priča, a koji je daleko pogubniji po Srbiju.

 

      Crna Gora, Dalanova baza za pranje para

 

Dok će Etihad, po ugovoru, u Air Serbiu investirati najviše do 100.000.000 dolara, i to se objavljuje na svim medijima, dotle se ćuti o ugovoru vrednom 200.000.000 dolara sklopljenom prošle godine između Emirates Advanced Research and Technology Holding (EARTH) iz UAE i srpske kompanije Jugoimport SDPR, a to je samo početak međusobne saradnje.

Pomenuti ugovor se odnosi na prodaju srpskog raketnog sistema ALAS Emiratima, a u planu je daleko šira saradnja. Sa izdvajanjem 19 milijardi dolara samo u 2012. godinu za kupovinu novog oružja i stanovništvom manjim od milion ljudi, UAE je najnaoružanija država na svetu, računajući komade naoružanja po glavi stanovnika.

UAE nije samo veliki kupac oružja, već i jedan od najvećih švercera oružja na svetu. Švajcarska je 2012. privremeno suspendovala dozvole za prodaju naoružanja Abu Dabiju, pošto su ručne bombe proizvedene u Švajcarskoj, a prodate Emiratima, pronađene kod pobunjenika u sirijskom građanskom ratu.

Trgovina je ponovo odobrena, pošto su zvaničnici UAE pismeno obavestili Švajcarce kako "osim ručnih bombi nikakvo drugo naoružanje poreklom iz Švajcarske nije dostavljeno pobunjenicima u Siriji".

Dobro obavešteni izvori tvrde kako je osnov saradnje Jugoimport SDPR-a i EARTH-a, odnosno Srbije i UAE, postavljen u oblasti razmene vojnih obaveštenja, saradnje vojnih policija i specijalnih snaga, kao i na polju informativnih i komunikacijskih tehnologija i visokotehnološke odbrane. Ovo tvrdi portal middleeasteay.net (MEE), specijalizovan za objavljivanje vesti na engleskom jeziku, sa prostora Bliskog i Srednjeg Istoka.

Timoti Eš, jedan od direktora američke Standard Banke, ispričao je novinaru Roriju Donahjuu kako su mu 2013. srpski zvaničnici priznali da znaju da UAE istražuje mogućnosti "nabavke naoružanja koje bi preuzeli njihovi prijatelji u regionu Bliskog i Srednjeg Istoka".

Posle zamrzavanja odnosa između Beograda i Abu Dabija, jer su Emirati bili prva arapska zemlja koja je priznala Kosovo, od 2012. godine, kontakti su sve učestaliji i na sve višem nivou.

Za ovo se pobrinuo Mohamed Dalan, Palestinac i višestruki tajni agent. On je jedno vreme bio glavni obaveštajac u Gazi, i tamošnji moćnik, dok je na vlasti bio Fatah, jer je prethodno bio čovek od poverenja Jasera Arafata.

Bio je i uticajna ličnost Zapadne Obale (nekadašnji deo Jordana, anektiran od strane Izraela), ali je u nemilost pao pošto je vlast preuzeo radikalniji Hamas. Izrael i okupirane teritorije je napustio nakon što ga je juna 2011. palestinski predsednik Mahmud Abas optužio za proneveru novca i špijunažu u korist Izraela.

Centar Dalanovih aktivnosti u Istočnoj Evropi je u Crnoj Gori, čije državljanstvo poseduje od 2012. godine. Engleski portal MEE tvrdi kako postoje jasne indicije da Dalan Crnu Goru koristi za pranje para, koje je ukrao Palestincima.

Dalan ima veliki broj preduzeća registrovanih u Crnoj Gori, među njima Levant International Incorporation, koji se bavi konsaltingom i menadžmentom i Manarah Holding, osnovan za ulaganja u nekretnine. Procenjuje se da Dalan ima oko 120 miliona dolara imetka.

Najbliži Dalanov saradnik je Mohamed Rašid, Kurd iz Iraka, bivši ekonomski savetnik Jasera Arafata, koji je na čelu nekolicine Dalanovih preduzeća. I on sam poseduje više preduzeća u Crnoj Gori, a od firmi u vlasništvu braće Đukanović i ostalih ljudi bliskih režimu Rašidove kompanije su zaradile najmanje 13 miliona evra.

Još jedan partner Dalana je Sami Saviris, egipatski milijarder koji od 2011. ima crnogorsko državljanstvo, i obećava da će uložiti milijardu dolara u izgradnju i uređenje poluostrva Luštica, u Kotorskom zalivu.

Dalan je iskoristio svoje veze (on je specijalni savetnik za bezbednost šeika Muhameda bin Zajeda al Nahjana, prestolonslednika UAE), da organizuje posetu Đukanovića Emiratima, piše engleski portal MEE, tokom koje je crnogorski premijer pohvalio Srbiju svojim arapskim domaćinima, i preporučio im investiranje u srpsku industriju naoružanja.

Potvrdu da je upravo Dalan odigrao ključnu ulogu u zbližavanju Srbije i Emirata nalazimo i u obrazloženju zbog čega je ovom odbeglom Palestincu dodeljen srpski orden. Kako je navedeno u aprilu 2013. odlikovanje mu se daje zbog njegovog doprinosa poboljšanju odnosa između Srbije i UAE!

 

      Šeikovi plaćenici iz Blekvotera

 

Dalan je pravi čovek za posredovanje u trgovini oružjem, jer i sam ima bogato iskustvo u tome. Fatah, palestinska partija kojoj je ranije pripadao, optužila ga je da je oružje izraelskog porekla prodavao tadašnjem libijskom predsedniku Moameru Gadafiju, sa čijim sinom se sreo u Španiji, kako proizilazi iz jedne depeše iz 2012. godine objavljene na sajtu Vikiliks.

Još jedan zadatak Dalan ima u Srbiji, a to je da ovu zemlju stavi pod kontrolu CIA-e. Srpski organi su već informisani o tome da je Dalan veoma blizak prijatelj sa nekadašnjim šefom pomenute američke službe, Džordžom Tenetom.

Engleski portal MEE prenosi i mišljenje jednog srpskog analitičara, kako su SAD zabrinute zbog srpskog približavanja Rusiji, zbog čega UAE koriste kao trojanskog konja, da bi se infiltrirali u sam vrh srpskih vlasti. Prethodni pokušaj da tu ulogu odigra Turska nije uspeo, zbog tradicionalne odbojnosti Srba prema Turcima, tvrdi pomenuti portal.

Srbija je iz geopolitičkih razloga značajna za SAD, jer se smatra neutralnom zemljom na Bliskom Istoku i tradicionalnim prijateljem Arapa, ali od nedavno je bliska i sa Izraelom. UAE i Izrael zvanično nemaju diplomatske odnose, ali imaju dosta razvijene tajne poslovne odnose, pa tako i u sferi naoružanja.

Informativno – novinska agencija UPI (osnovana još 1907. godine) prenela je krajem januara 2012. da je vojna i bezbednosna saradnja UAE i Izraela u prethodnoj 2011. godini dostigla nivo od 300 miliona dolara. Zalivski monarsi tradicionalno izbegavaju da se javno povezuju sa Izraelom, pa je veza preko Srbije idealna za prikrivanje tajne trgovine oružjem.

Dalan se, naime, i dalje povezuje sa Mosadom, izraelskom tajnom službom, istina ne više direktno, kao dok je bio u samom Izraelu, već preko prijatelja, Palestinca Adnana Jasina, sa prebivalištem u Sarajevu.

Ne treba smetnuti sa uma da postoji još jedna mogućnost saradnje Jugoimporta i Emirata. Ugledni američki list The New York Times objavio je 14. maja 2011. da je prestolonaslednik UAE, šeik Muhamed bin Zajed, angažovao Erika Princa, osnivača zloglasne agencije za bezbednost Blackwater Worldwide, da organizuje privatnu plaćeničku vojsku. Ove jedinice imaju više uloga, između ostalog da čuvaju vladarsku porodicu i guše eventualne unutrašnje pobune.

Pošto šeik smatra kako muslimani neće da pucaju na druge muslimane, angažovani su plaćenici iz Kolumbije. Prekaljeni srpski ratnici iz proteklih ratova bili bi veoma rado viđeni kao članovi ove privatne vojske šeika Muhameda, koja u UAE ima status specijalnih snaga, a sporazum između Jugoimport SDPR-a i EARTH-a upravo ističe saradnju u ovom sektoru.

Svi poslovi Emirata u Srbiji imaju za cilj samo da služe kao paravan iza koga će se kriti šverc oružja i pranje para, koje će najvećim delom ići posredstvom Mirabanke, finansijske ustanove iz Emirata, koja je nedavno dobila preliminarnu dozvolu Narodne banke Srbije da može da počne sa radom u Srbiji.

Zbog toga šeici u Air Serbia ne ulažu ni dolar svog novca, već daju samo pozajmicu od 40 miliona dolara, koju će kasnije vraćati svi poreski obveznici u Srbiji, dok će teret finansiranja ove kompanije sve vreme nositi država Srbija.

Potemkinova sela, Beograd na vodi, milijarde najavljene, a nikada uplaćene za srpske oranice, sve to služi da bi se domaća i svetska javnost obmanula da Emirati ozbiljno ulažu u Srbiju, i da stotine miliona dolara koje se budu provlačile kroz račune Mirabanke potiču iz legalnih poslova, a ne iz trgovine oružjem. Kada Jugoimport bude uhvaćen u švercu oružja, sankcije međunarodne zajednice pogodiće Srbiju, a arapski šeici će mirno posao nastaviti preko neke nove zemlje, čija je vlast dovoljno podmitljiva da pristane na ovo.

     A 1.

   Arapi dobili i Aerodrom "Nikola Tesla" na poklon!

Ugovorom između Srbije i Etihada od 31. jula 2014. predviđa se da će naša država nastaviti da finansira domaćeg avio-prevoznika, ali će prihod, ako ga bude bilo, deliti sa arapskim partnerom!

Državne subvencije će u sledećih dve godine iznositi preko 97 miliona evra, koliko je jasno naznačeno u samom ugovoru, mada postoje još tri stavke bez navedenih svota.

Ulaganja Srbije u JAT, i stalna obaveza prema AS-u biće u formi davanja i obaveza uključujući kombinaciju kapitala, zajmova i drugih finanansiranja i/ili aranžmana finansiranja, kako bude zajednički dogovoreno.

U paragrafu 2.5. Srbija se obavezuje da će do 31. decembra 2016. godine sa 42 miliona dolara finansirati potrebe Air Serbie (AS) u pogledu manjka obrtnog kapitala, odnosno gotovine. Pored toga, Srbija se obavezala da 2014. i 2015. godine pomogne AS-u sa još 40 miliona dolara radi smanjenja troškova poslovanja!

Srbija se obavezala i da finansira poboljšanje i povećanje kapaciteta Keteringa (za to se izdvaja 10,1 miliona dolara) i Su-Porta (koštaće nas sa 4 miliona dolara).

Za otpremnine viška zaposlenih budžet Srbije snosi troškove u ukupnom iznosu, odnosno ne samo onaj zakonski minimum i ta obaveza postoji i za sva otpuštanja koja će se dešavati sve do kraja 2016. godine. Pošto menadžment vode arapski partneri, to znači da će oni radnike otpuštati o trošku srpskih poreskih obveznika.

Analitičari i stručnjaci koji su pročitali pomenuti ugovor ukazuju na naređivački ton koji se odnosi na državu Srbiju. Drastičan primer su paragrafi Ugovora u kojima se kaže da „Republika Srbija prima na znanje da će AS biti neophodna stalna podrška RS vezana za finansijsku sposobnost Društva".

Namera je strana, kako se navodi u samom Ugovoru, da svako finansiranje koje obezbedi RS bude obezbeđeno od strane RS u svojstvu Vlade RS, a ne u svojstvu akcionara AS-a, i da se izvrši tako da se isto ne računa ni kao povećanje kapitala, niti obaveza za AS!

To je jedinstven slučaj da neko plaća, a da ne dobija ništa zauzvrat, pa da čak bude lišen i prava da pozajmljeno dobije nazad. Takav vid „podrške" države, odnosno taj nivo subvencija nije dozvoljen pravilima i standardima Evropske unije. Biće zanimljivo posmatrati kako će Vlada Srbije na svom evropskom putu uspeti da se odbrani od zahteva iz Brisela da prestane s dotacijama za Er Srbiju.

U paragrafu 7.8 (linijsko održavanje) upućuje na tendenciju preuzimanja JAT tehnike, i to besplatno, ali će zato da plati dodatnih 14 miliona za nabavku nove opreme. Osim toga, zaostali dugovi AS-a prema Tehnici otpisaće se, a to će, opet, ići na teret budžeta.

Ugovorom je srpska Vlada oprostila AS-u prošlogodišnji dug od 13 miliona dolara za usluge aerodroma Nikola Tesla. Pošto je država većinski, ali ne i jedini akcionar Aerodroma, biće zanimljivo videti reakciju ostalih akcionara kojima je na ovaj način, bez njihovog pristanka, smanjena dividenda. Biće zanimljivo videti i reakcije ostalih avio-kompanija koje koriste aerodrom u Beogradu.

German Wings i Wizzair, dve kompanije poznate po izuzetno jeftinim kartama, su se već povukli sa beogradskog aerodroma nezadovoljne monopolističkim ponašanjem AS-a.

Ugovorom AS traži popuste od aerodroma Nikola Tesla, ali te olakšice treba da obezbedi Vlada Srbije. Tako "domaći" avioprevoznik pod kontrolom Etihada traži: poseban terminal, poseban prostor za kargo i pravo da se bavi poslovima iz delatnosti koje je do sada obavljao Aerodrom (prihvat i otprema putnika stranih kompanija), poseban parking za svoje putnike na aerodromu, učešće države u troškovima rekonstrukcije, popust od 50 odsto na takse i prenos imovine Aerodroma na Su-Port (kako bi mogao da obavlja poslove za koje sada nije licenciran).

Ugovorom se zahteva od srpske Vlade da naredi svim zaposlenima u državnoj administraciji da moraju da putuju Air Serbiom. Te karte će Srbija morati da plaća preko posebnog Etihadovog sistema, odnosno specijalno za to formirane agencije Eagle Travel, smeštene u bivšim prostorijama JAT-a u ulici Vojvode Dragomira u Beogradu.

Vidi se već iz ovoga da Etihad ne samo da je besplatno dobio JAT, odnosno Air Serbiu, već će na poklon dobiti i aerodrom Nikola Tesla. Srbija, sa svoje strane, dobija dalje troškove. Ako je ovo povoljna varijanta, kako tvrdi Aleksandar Vučić, šta li je onda po njemu katastrofalno?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

MEROŠINA: KAFANSKE BRIGADE I GLADNI GRAĐANI…

20. августа 2014. 1 коментар

 

Grupa građana iz opštine Merošina, obratila se pismom redakciji zbog zastrašujućeg stanja u kome se i grad i ceo ovaj kraj nalaze. Uz neznatne intervencije, redakcija objavljuje njihovo pismo.

 

 

 

„Poštovani Glavni i odgovorni uredniče, pišemo Vam u nadi da će ovaj poslednji vapaj nas građana opštine Merošina uspeti, da naš glas preko Vas i Vaših novina dopre do građana Srbij,e koji su takođe u sličnom ili gorem položaju.

U opštini Merošina, jednoj od najnerazvijenijih u Republici Srbiji, gde se većinsko stanovništvo pretežno bavi povrtlarstvom i voćarstvom, glavna voćka je čuvena Oblačinska višnja, od koje bi ovaj narod mogao da živi, a zapravo teškom mukom preživljava, svojim poslednjim atomima snage.

Skori otkup višnje je bio za ne verovati: oko 25 dinara po kilogramu! Tim parama nismo mogli ni najosnovnije troškove oko gajenja da pokrijemo, već nas je država svesno odvela u režirani gubitak. Kao da je nekome bio cilj da se uništi ovde i poslednji brend kojim je Srbija, a i naš kraj bio nadaleko čuven.

Doživeli smo da, kao opština u kojoj preovlađuje zemljoradnja, narod bude "na kazanu" u Crvenom Krstu Merošina. Svakog dana njih 900 čeka na hranu. Iz dana u dan taj broj se sve više povećava. To se krije kao najstrožije čuvana državna tajna!

Da bi bilo jasnije o čemu se radi, da dodamo da administrativni deo opštine (bez sela) broji 950 stanovnika! Sa selima, opština Merošina ima oko 15-20 hiljada stanovnika. Ali, velike su migracije i tačan broj niko i ne zna.

Opštinske službe su u rasulu, na poslu umesto u kancelarijama pune su okolne prodavnice i kafane. Za tradicionalne dane "Oblačinske višnje" 14 i 15 juna ove godine, postignut je rekord u jedenju, pijenju i arčenju državnih para.

Nepotrebni koncert organizovan za 200-300 duša na Oblačinskom jezeru, plaćen je neutvrđenom sumom novca. Koliko, to zna samo predsednik opštine, Bojan Nešić. A u narodnim kuhinjama, nema ni makarona!

Bojan Nešić je kadar Srpske napredne stranke i drži vatrene govore u slavu svoga Vođe. Vođa je smenio je prethodno rukovodstvo samo zato što nije znalo da krade pare.

Nego bitno je da u Oblačinski jezero nastupio je nagli pomor riba, jer ih rukovodstvo opštine sa svojim prijateljima tamani u kafani koja je za njih otvorena 24 sata dnevno. Dok narod gladuje, rukovodstvo besramno ždere.

Koliko su SNS "kafanske" brigade u Merošini aktivne, govori i podatak da im je malo Oblačinsko jezero, nego ribu tamane i u obližnjem, dva kilometra udaljenom, Krajkovačkom jezeru.

U sprezi sa lokalnom stanicom policije, koja se godinama unazad proslavljala po svojim aferama oko pasoša, fiktivnih prijava Albanaca sa Kosova i fiktivne kupovine kuća od strane Albanaca, deluje i čitava izdajničko-mafijaška grupa kojom, nesumnjivo, komanduje lični Milorad Veljović, direktor policije. Na tim veleizdajničkim poslovima, mafija državna i ona koja deluje u njihovoj senci, zaradila je milione evra.

Iz cele te afere zapamćeno je hapšenje komandira policije i tri policajca. Ali, pravo "jezgro" niko nije smeo ni da takne. I sadašnje stanje u istoj stanici policije daleko je od dobrog.

Vlada sistem nepotizma, nezameranja, javašluka, a sadašnji komandir Novica je nedorastao svom poslu i zadatku.

Plašljiv, neodlučan i sav nemušt i skučen. To odgovara dobro organizovanoj grupi lešinara u Merošini. Da narodu pije i poslednju kap krvi.

Hvala na razumevanju što ćete objaviti ovaj tekst o sračunatoj i režiranoj propasti ove opštine.“

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: