ZANOŠENJE MOŠNICA UZDUŽ I POPREKO PO SRBIJI: VOJNA NEUTRALNOST ZA DOMAĆU JAVNOST, A IZDAJNIČKO SVRSTAVANJE UZ NATO TRČEĆIM KORACIMA

 

NATO kancelarija smeštena u sred zgrade Ministarstva odbrane Srbije, samo uz pomoć olovke i papira, za svega nekoliko godina postojanja, ostvarila je učinak hiljadu puta veći nego što su to učinile tone avionskih bombi (osim uranijumskih) bačenih na Srbiju tokom 78 dana NATO agresije, zato što je isposlovala da država Srbija potpiše sve sporazume sa NATO paktom a na sopstvenu štetu!!

Posle petog oktobra dvehiljadite, nijedan ministar odbrane Srbije nije želeo da podnese ostavku i časno ode sa funkcije zbog ugrožavanja sistema odbrane Srbije, pa je iluzorno i pomisliti da bi i poslednji ministar ostavku mogao da podnese “časno” makar i zbog ženskih kolena u klečanju!!!

To je samo potvrda, da sistem odbrane Srbije već godinama ni dva posto niko ne šljivi…..

 

 

 

Pred Narodne poslanike Srbije, pre pet dana je stigao predlog Zakona za potvrđivanje već potpisanog sporazuma sa NATO paktom u vezi podrške i nabavke o saradnji u oblasti logističke podrške!!

Takav sporazum je ćutke bio potpisan još u septembru prošle godine, a naši narodni tribuni treba da ga ozakone, čija se sadržina još u startu kosi sa odredbama Ustava Srbije, uz činjenicu da su odredbe sporazuma protiv interesa države, srpskog naroda i njenih građana!!

Zašto takav Sporazum, koji su diktirali Amerikanci i njihovi domaći poslušnici nije sačinjen i na srpskom jeziku (zato što je tako predviđeno Ustavom kao zvaničnim jezikom u Srbiji), već na engleskom i francuskom??? I koliko tako napisanih sporazuma je “vlast u Srbiji” do danas potpisala!!???

U tom diktiranom sporazumu, ponovo se naglašava da je Srbija dužna da pruži potpuni imunitet i garantuje sve privilegije svim članovima te NATOorganizacije koja će boraviti u Srbiji. Naglašava se da Republika Srbija oslobođa osoblje (ove NATO organizacije), od odgovornosti za bilo kakvu učinjenu štetu prema našoj državi i njenim građanima u toku boravka u Srbiji!!!

NATO osoblje je oslobođeno i neće moći da podleže bilo kom domaćem niti međunarodnom sudu, što znači da će oni biti u mogućnosti da urade u Srbiji šta god zažele, čak i u slobodnom vremenu, počev od seksualnog uznemiravanja naših žena, sestara ili ćerki, upada u privatne posede i činjenja štete pod različitim izgovorima, preko namernog nanošenja telesnih povreda bilo kom licu stanovniku Srbije, ili u krajnjem, izazivanja njegove smrti!!

Srbija snosi sve finansijske troškove ovoj organizaciji za svaku vrstu njihovog rovarenja po državi, i plaća sve štete ako navodno neko treće lice učini ovoj organizaciji i agenciji!!!! Naglašeno je da Srbija snosi i sve rizike koji nastanu u toku pružanja NATO “podrške ili usluga”.

To otprilike može da znači da je Srbija dužna da plati navodnu štetu snagama NATO, npr. ako neki naš građanin pljune u kafani ili se potuče i prebije nekog od NATO osoblja!!! A o eventualnoj smrti NATO vojnika pri nekakvoj tuči, ne sme se ni pomsliti jer bi takav slučaj bio debelo plaćen iz budžeta Srbije.

Ali ako je posledica događaja suprotna i pri istom slučaju posledice pretrpi neki naš građanin Srbije, onda je sve dozvoljeno i bez ikakvih odgovornosti po NATO osoblje.

To može da znači i da npr. ako se isprobava dejstvo nekog novog oružja na stanovništvo za npr. razbijanje demonstaracija, pa nastanu posledice po zdravlje ljudi zbog toga, NATO organizacija i agencija imaju imunitet i šteta koju naprave biće im oproštena.

Čak piše da oprema koja se isporuči može da bude neispravna ili opasna i da ne mora da postoji nikakva garancija za bilo kakav nedostatak!!!

Celokuopno osoblje uživa diplomatski imunitet prema odredbama Bečke konvencije, i oslobođeni su plaćanja poreza, carina, pdv-a, i drugih dažbina, i mogu uvoziti opremu koju žele bez ikakvih opterećenja.

Osoblju ove organizacije i agencije se omogućava da nesmetano koriste sve resurse Srbije, kao i slobodan prolaz i pristup svim objektima za koje oni budu smatrali da su neophodni za pružanje ove usluge, na čitavoj teritoriji Srbije!!!!

Naglašeno je da se osobolju NATO, na njihov zahtev mora odobriti pristup svim državnim i privatnim objektima u kojima se radi, uključujući i one u kojima se vrše ispitivanja i probe!!!

Takođe je naglašeno da sva dokumenta koja će se sastavljati moraju da budu napisana na engleskom i francuskom jeziku, ali ne i na srpskom!!!

A Republika Srbija je kao vojno neutralna, i glumi takvu “neutralnost” pred sopstvenom javnošću…

Moramo da podsetimo na ogromnu bliskost Srbije sa NATO, pa ćemo pomenuti samo nekoliko takozvanih sporazuma potpisanih na štetu naše države:

Vuk Drašković, tada na funkciji Ministra inostranih poslova, potpisao je sporazum o tranzitu NATO trupa 18.jula 2005.g.

Tadić je potpisao SOFA sporazum sa SAD 07.09. 2006., a iste godine je potpisan sa Ministarstvom odbrane SAD još jedan sporazum o snabdevanju i uzajamnim uslugama između MO RS i MO SAD  bez  koristi za sistem odbrane naše države, ali se zato za bez ikakve potrebe nameću materijalne i finansijke obaveze Srbiji u uslučajevima kada god to bude bilo od koristi za američku vojsku na teritoriji Srbije!!!

Pored svih ostalih, u međuvremenu poptisanih sporazum sa NATO a različitog naziva i sadržine, marta meseca prošle godine Dačić i Gašić su potpisali IPAP sporazum koji je zadnja stepenica pred formalno učlanjenje Srbije u taj pakt.

A u julu mesecu iste godine, Srbija je potpisala i SOFA sporazum sa NATO snagama u Srbiji kojima se daje pun imunitet po bilo kom osnovu i za bilo koje krivično delo učinjeno, čak i protiv tela i života stanovnika Srbije kada se nađu na našoj teritoriji , pa tako da zvanično učlanjenje Srbije u NATO nije ni potrebno!!

Pošto smo navodno vojno neutralni, i da je našim političarima na vlasti i Ministru odbrane stalo do modernizacije Vojske i odbrane Srbije, zanimalo bi nas da nam saopšte i prikažu koje sve benefite je Srbija dobila od onako sročenih sporazuma punih obaveza i troškova za našu državu, kao i da nam pokažu neki sličan dokumenat-sporazum potposan i sa npr. Ruskom federacijom, u kome se garantuje istovetan imunitet i njihovom osoblju na našoj teritoriji!!!

Narodni poslanici će na žalost glasati da idemo kod OVIH koji su nas samovoljno bombardovali i to nisu smatrali kao ratni zločin, a ne sagledavajući posledice takve agresije, nas su smatrali zločincima…!!!

 

©Geto Srbija

 

TERITORIJALNO I DUHOVNO SAKAĆENJE DRŽAVE PREDSTAVLJAJU SE KAO NOVE POBEDE SRBIJE!!?

 

Pobedili smo!? Koga? Najveće prijatelje, Nemce, Amere, arapske prinčeve, drage komšije? Ako su prijatelji, kako smo uopšte došli u situaciju da se protiv njih tako žestoko borimo i toliko radujemo pobedi? Ako nisu, to ćemo debelo platiti.

Tako će ono što je odavno jasno svakom razumnom u Srbiji, doći će iz dupeta u glavu i šarlatanima na vlasti, koji otimaju od svojih građana da bi kupovali strane prijatelje koji nam rade o glavi.

 

               Mile Isakov

 

Dok samo ovo pisao, Vučić obaveštava javnost da je plate i penzije, koje je smanjio za desetak hiljada dinara sad povećao za nekoliko stotina dinara, a od ušteđene razlike, pet miliona evra poklonio građanima Srebrenice, koji su ga nedavno kamenovali. Sa očiglednom namerom da se on iskupi i predstavi kao Mesija.

Da li bi Vučić podneo ostavku da je Kosovo primljeno u UNESKO? Ne bi, naravno. Pa, onda nema pravo ni da se hvali time što ovog puta nije prošlo. Da je Kosovo postalo član, on bi održao još jednu komemorativnu konferenciju za medije na kojoj bi naciji saopštio kako je u pitanju viša sila, kako je Srbija mala zemlja a svet nepravedan.

Otkud mu onda pravo da sad, kad se to sticajem okolnosti nije dogodilo, svu slavu pripisuje sebi i u pobedničkom transu saopštava kako Srbija više nije mala, nije mala? Kako je pod njegovim vođstvom naučila da ne gubi u međunarodnoj areni i kako je stekla pobednički mentalitet, što će se videti i na sledećoj Olimpijadi na kojoj ćemo, on nam garantuje, osvojiti duplo više medalja nego na prethodnoj. Kakve sad to ima veze i kakve on ima veze sa time?

Olimpijada je sportsko takmičenje u kojem caruje fer plej, tako da je potpuno neumesno praviti takva poređenja sa ucenama i zavrtanjem ušiju na svetskoj političkoj paradi nasilja nad pravom i pravdom.

A to što će neki mladi ljudi iz Srbije svojim sportskim talentom i moralom, radom i odricanjem, čeličnom voljom i hrabrošću, osvajati medalje, biće samo njihova zasluga i u najmanju ruku nečasno je grebati se o njihove uspehe. Na njihov pobednički moral se može uvek računati, za razliku od politike i političara jer tu nema morala.

Bolje bi mu bilo da razmisli o tome kako je moguće da nam upravo njegovi najveći prijatelji, idoli i uzori, Nemačka i Austrija, Saudijska Arabija i Arapski Emirati, Švedska i Švajcarska, tako zdušno otimaju teritorije i identitet.

Da najveće i najuticajnije članice Evropske unije budu inspiratori i agitatori teritorijalnog i duhovnog sakaćenja države koju navodno žele da prime u svoje redove. Da objasni, pre svega sebi, kakvo to pomirenje i saradnju u regionu on gradi, kad svi susedi uredno glasaju protiv vitalnih interesa Srbije. I Hrvatska i Slovenija i Bugarska i Mađarska i Makedonija i Crna Gora.

Imaju oni svojih obaveza, naravno, ali imaju ih i Slovačka, koja je glasala protiv prijema Kosova, kao i Rumunija i Grčka, koje su bile uzdržane, zajedno sa Bosnom i Hercegovinom, kojoj samo Republika Srpska ne dozvoljava da se okrene protiv nas.

Imamo i mi obavezu da svoju spoljnu politiku uskladimo sa sa evropskom, pa ipak nismo uveli sankcije Rusiji zbog posebnih odnosa koje imamo sa tradicionalnim saveznicima. Ne samo zato što nismo hteli, već pre svega zato što nismo smeli da se odreknemo podrške i zaštite koju sa te strane imamo u Savetu bezbednosti i svim međunarodnim organizacijama, naročito kad zagusti.

Zar i naše najbliže komšije, sa kojima smo zajedno prolazili kroz najveća iskušenja u istoriji, nisu mogle da nađu izgovor u potrebi za dobrosusedstvom i mirom u regionu, ako ne iz solidarnosti ono bar iz razumevanja, jer oni bolje od svih drugih znaju do čega je Srbiji najviše stalo i šta je najviše boli.

To se posebno odnosi na Makedoniju i Crnu Goru, koje mi razumemo i stoga pravimo razliku. Makedoniji, naprimer, nije previše zameriti jer znamo na šta su sve spremni Albanci u njoj, kojih nije malo. Ali, režimu Mila Đukanovića, koji se zbog svojih mafijaških rabota besprizorno ulizuje Zapadu, tako što uvek prvi čačka otvorene rane Srbije, mora se adekvatno odgovoriti. Bez mešanja u unutrašnje stvari Crne Gore, mada se on dobrano mešao u srpske devedesetih godina.

Umesto što uzvikuje parole kako niko više ne može da gazi Srbiju, jer to ne zavisi od njega, Vučić bi mogao i morao da obezbedi da je bar ne zapišavaju avlijaneri sa tek ustanovljenim državnim pedigreom kojem je upravo Srbija kumovala.

Ne mislim da treba insistirati na nekakvom strahopoštovanju ali mora postojati respekt, koji se opet mora zaslužiti. A respekt se ne stiče tako što se zbog sopstvenih, ličnih grehova iz prošlosti ponižava cela nacija i država.

Sa svim susedima treba lepo, ali svakome dati do znanja gde mu je mesto. Međutim, to može samo neko ko zna gde je njegovo. Vučić to ne zna, ali što je još gore ne zna ni Srbija koju on vodi. Srbija je idejno i moralno dezorijentisano društvo u kojem beda diktira standarde i ponašanje.

Vučić to koristi i sve građane koji bedno žive tretira kao bednike, o čemu najbolje svedoči najavljeno povećanje plata i penzija, za bednih dvesta-trista dinara. Nije onda čudo što nas tako tretiraju i svetski moćnici i što se na nama istresaju i bedniji od nas. Zbog svega Srbija mora preispitati svoje prioritete i sva prijateljstva, kako bi utvrdila gde je, šta je i šta joj valja činiti, sa kime i kako može dalje.

Svet se rapidno menja i ovo UNESKO glasanje očigledan je dokaz tome, a vlast koja misli da je to njena pobeda očigledno ništa od toga ne razume. A kad ne razume, ne može iz toga izvući ni pouke. A to opet znači da se ne možemo nadati ničem dobrom.

Nije ovo nikakva pobeda Srbije, samo je odložena egzekucija nad njom. Njeno ponižavanje i čerupanje će se nastaviti, posle ovog neslavnog pokušaja još žešće, sve dok ona na to bude pristajala. Na glasanju o Kosovu, ovom prilikom pobedile su one države koje su odlučile da se suprotstave američkoj hegemoniji u svetu, koja traje od kraja hladnog rata.

Najpre onih najvećih i sve uticajnijih Rusije i Kine, a onda i brojnih manjih kojima je preko glave kolonijalnijalističkog odnosa prema njima. SAD nisu više šerif planete, pa čak ni zajedno sa evropskim satelitima nisu više neprikosnoveni sudija.

Ekonomski i vojno sve moćnije, Rusija i Kina, naučile su igru štapa i šargarepe, sve su angažovanije na svetskoj sceni i sve uspešnije koriste svoje potencijale i prednosti. Ta alternativa unisonom svetskom poretku, koja se posle nekoliko decenija pojavila, dočekana je sa odobravanjem od svih država kojima je do slobode i prosperiteta, a inače pun kufer američkog diktata i siledžijskog uvođenja demokratije. I ovo glasanje je rezultat tog buđenja. Nisu oni glasali da zaštite Srbiju, nego sebe.

Srbiji niko ne može pomoći ako ona sama ne preduzme nešto da pronađe svoje mesto i ulogu u novim međunarodnim uslovima. A mogla bi da uhvati priključak sa novim svetskim trendovima i brže od mnogih, zahvaljujući tradicionalnom prijateljstvu sa predvodnicima novog talasa, kod kojih ima donekle i privilegovan status. U savremenim geostrateškim uslovima, koji menjaju odnos snaga na planeti, dalje insistiranje na ulasku u EU po svaku cenu, deluje kao ulazak u četnike 1945 godine.

Ponižavajuće i uvredljivo povećanje

Niko normalan, naravno, ne može imati ništa protiv humanitarne pomoći ljudima u nevolji, u Srebrenici ili bilo kom drugom gradu u okruženju, ali kad se galantno poklanja izuzetno velikih pet miliona evra u istom danu kad se građanima Srbije, od kojih je to oteto nasilnim smanjenjem plata i penzija, vraća mizernih par stotina dinara, onda to mora da izazove žestoke reakcije. Ne zato što nema solidarnosti, nego zato što objašnjenje da, eto, ima se, može se, jer su to građani Srbije uštedeli, vređa njihovu inteligenciju i ljudsko dostojanstvo.

Naročito penzionera, koji su svoje penzije odavno pošteno zaradili, a kojima se neprestano nameće osećaj da su teret društva i da parazitiraju na račun države. Naprotiv, sve što ova država ima stvorili su upravo oni, a njihove penzije su njihova imovina, njihovo stečeno pravo.

Pošto sam i ja jedan od njih, znam kakav je osećaj kad ti neko uzme desetak hiljada od Ustavom i zakonom zagarantovanih mesečnih primanja, a onda vrati nekoliko stotina dinara i to proglasi povećanjem. Taj te očigledno proglašava za budalu. Isti je slučaj i sa onima kojima minimalne penzije nisu ni smanjivane, kad kaže kako sa povećanjem od dvesta dinara nikad nisu bile veće.

Presna laž, jer i te su penzije u poslednje dve godine realno umanjene za preko deset procenata, a sada će ih veliki vođa i dobročinitelj povećati za čak 1,25%, pa treba da mu budu zahvalni.

Umesto da nam vrati naše pare, on nam daje bakšiš za humanost koju je on u naše ime demonstrirao u Srebrenici. Istovremeno, daje nam i utešnu nagradu, slavodobitno saopštavajući da će TV pretplata, umesto 500 dinara, kako je zakonom utvrđeno, mesečno biti samo 150 dinara, a da će ostalo dodati država iz budžeta. Odakle?

Pa opet od uštede koju je on ostvario otimačinom od naših zarada. Umesto da od pošteno zarađene plate i penzije, sami plaćamo svoje obaveze, pa i TV pretplatu, on će je plaćati umesto nas našim novcem, kao da smo retardirani.

Proglasio se našim starateljem pa će on upravljati našim novcem, on će umesto nas plaćati TV pretplatu, umesto nas maloumnih i pakosnih, on će biti humanitarac u Srebrenici, plaćajući našim novcem svoje dugove i svoje ambicije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

REŽIRANA MIGRACIONA INVAZIJA NA EVROPU I ULOGA NEMAČKE U POTKOPAVANJU DOMAĆE EKONOMIJE I DEMOKRATIJE

 

Dugo će kancelarka Angela Merkel pamtiti ovu jesen. I reči koje je olako izrekla, i opšteevropsku krizu sa izbeglicama. I politiku „otvorenih vrata" za tzv. „sirijske izbeglice" koju je objavila u septembru. Znaci navoda su tu iz prostog razloga što, kako se sada ispostavlja, u ukupnom broju oni ne predstavljaju većinu, upravo suprotno, zaključuje ruski novinar-analitičar Andrej Fedjašin.

 

                           Andrej Fedjašin

 

O teškoj jeseni Merkelove ćemo nešto kasnije, a sada bi bilo dobro odgonetnuti razmere migracione invazije na Stari svet, sa brojnih „muslimanskih teritorija",u koje su SAD i njihovi evropski NATO saveznici preobrazili nekada mirne države.

Koliko je tačno, od početka ove godine i tokom oktobra, iz zemalja zapaljenog arapskog istoka i zemalja koje se graniče sa njim, stiglo u „dobru staru Evropu" ljudi koji traže mir, bezbednost i sreću, niko ne govori. Prilikom prebrojavanja izbeglica dolazi do iznenađujućih aritmetičkih obrta; sumnjivih i čudnih,pravo govoreći. Evo, prosudite sami.

Nedavno, tačnije 13. oktobra, Agencija za zaštitu granica EU, Fronteks  , objavila je redovni izveštaj o broju izbeglica koji su prešli granicu EU. Prema tim „papirima" ispostavilo se da je od januara do kraja septembra, na teritoriju država EU, stiglo 710 hiljada ljudi.

Ali, ovi poslednji podaci dobili su i posebno „pojašnjenje": ova statistika možda nije sasvim tačna, jer je kontrola „verovatno dva puta prebrojala neke od izbeglica". (Ajde!!!????? ) Kao da su ih jedanput izbrojali na spoljašnjoj granici EU, u Grčkoj, a zatim još jednom, kada su na izlasku iz Srbije prolazili kroz ograde i kordone na granicama sa Mađarskom i Hrvatskom.

Ako su 710 hiljada ljudi prebrojali dva puta, onda znači da ih, u stvari, ima 360 hiljada. Nejasno je čemu onda sva ta frka: taj broj bi mogao sasvim bezbolno da se „raseje" po 28 država EU. Oni bi mogli da nadomeste nedostatak radne snage koji postoji u EU.

Ali, koliko tačno ljudi su „dvaput" izbrojale birokrate EU, Fronteks ne kaže. Prema podacima Međunarodne organizacije za migracije iz Ženeve, u okviru migracije u EU je ove godine došlo 600 hiljada ljudi.

Prema podacima Komesarijata za izbeglice UN taj broj je 588.277 – kakva preciznost! Ali, „matematičari" iz UN objašnjavaju: to je samo broj onih koji su stigli morem, nisu uračunati oni koji su došli kopnenim putem.

Pa vi pokušajte da shvatite šta se stvarno dešava sa „preseljavanjem naroda" koje je inspirisala SAD.

Uzgred, Amerikanci koji su sve ovo i isprovocirali, spremni su da prime samo dve hiljade izbeglica. Kao da nemaju nikakve veze sa onim što se događa. To mnogo govori o osećanju moralne odgovornosti Vašingtona za posledice njegovih geopolitičkih vežbi, zar ne?

Neki evropski eksperti već sumnjaju da neko igra prljavu igru i da u pomenutoj statistici nešto, najblaže rečeno, nije kako treba.

„Ja sam jednostavno iznenađen takvim napadom neverovatne otvorenosti", kaže Nando Sigona, profesor Birmingemskog univerziteta u Engleskoj, koji se bavi problemom migracije. „Jednostavno me zbunjuje što je Fronteks odjednom objavio tako osetljivu informaciju o sopstvenim greškama. Posebno na fonu panike koja je zahvatila celu Evropu i političkih debata o problemu migranata."

Možda su pograničnoj agenciji „došapnuli" da objavi svoje „greške u brojanju" i da ne ističe svoju „nepotrebnu objektivnost" tamo gde nije neophodno? Ko će se sad tu snaći. Pritom, sve tri važne institucije priznaju da njihovi podaci ne uključuju izbeglice koje su u EU ušle nelegalno i bez bilo kakvog brojanja.

Takvih može da bude od 30 do 150 hiljada ili čak do 300 hiljada. „Postoje tri vrste laži: laž, notorna laž i statistika" – ima još onih koji ne veruju u ovu izreku, da li Marka Tvena, da li britanskog premijera Bendžamina Dizraelija.

Nemačke novine upozoravaju da će do kraja godine u EU ući 1,3, 1,4 ili čak 1,5 miliona izbeglica. A u naredne dve-tri godine skoro 2,5 ili čak i 3 miliona. Svake novine imaju svoj metod brojanja. Pritom, čak i veoma obrazovan čovek teško može da otkrije aritmetičke i statističke tajne sličnih kalkulacija, a da ga ne zaboli glava.

Ali, ako se uzme aritmetička sredina od pomenutih brojki, ispada da će do kraja godine u EU, u svakom slučaju, doći do milion izbeglica. To će možda obradovati demografe i poslodavce, jer se broj radno sposobnog stanovništva u Starom svetu stalno smanjuje.

Ali, socijalna, moralna, verska, rasna i svakodnevna pitanja evropskog društva , to je sasvim druga stvar. Izbeglički čir na površini ovih društava – to je veoma loš sindrom za političko zdravlje ovih država. I još je lošije okruženje za izbore, posebno i zato što se, ne jednom su istakli nemački novinari, Angela Merkel sprema da se kanduje i za četvrti mandat.

Zato se ona i „zamislila" nad svojim greškama na temu „otvorenih vrata" za sirijske izbeglice. Sada je došlo vreme gotovo grozničavih aktivnosti na ispravljanju grešaka.

Nagovoriti Amerikance da preuzmu na sebe odgovornost u skladu sa doprinosom koji su imali na stvaranje problema? Na to frau Merkel ne može da računa. Zato je kancelarka u nedelju, 18. oktobra, otišla u, po hitnom postpku organizovanu, posetu Turskoj i srela se sa predsednikom Režepom Taipom Erdoganom i premijerom Ahmetom Davutogluom.

Osnovne teme razgovara, po rečima njene pres službe, bile su „zajednička borba protiv terorizma, stanje u Siriji i traženje izlaza iz krizne situacije sa izbeglicama". U principu, sva ta pitanja mogla bi da stanu u jedno – kriza sa izbeglicama.

Ono što Merkelova traži od Erdogana je poznato. Turska treba da bolje zatvori svoju granicu za nekontrolisan priliv izbeglica, da razmisli o stvaranju „zona bezbednosti" za izbeglice na severu Sirije i dodatnih izbegličkih logora na teritoriji pograničnih turskih oblasti.

Zauzvrat bi Turska dobili veću pomoć od EU i dodatno finansiranje njihovih napora za rešenje krize.

I pored svega ovoga, kako su krajem oktobra pisale sve evropske novine, EU je razradila nekakav tajni plan za vraćanje 400 hiljada izbeglica. Ali, gde i na koji način će ih vraćati, niko ne govori.

Merkelova je testirala raspoloženje Turske za prihvat bar jednog dela tih „povratnika" . Da je reč o stvarnom planu, o realnom dokumentu, a ne o legendi, potvrđuje jednostavna činjenica. Prva je o tome za londonski Tajms govorila ministarka unutrašnjih poslova Velike Britanije, Tereza Mej.

Teško je reći na šta tačno Merkelova računa. U Turskoj, prema zvaničnim podacima, trenutno ima približno oko 1,8 do 2 miliona sirijskih izbeglica. Više od toga ona nije u stanju da primi. Posebno imajući u vidu trenutno unutarpolitčko stanje.

Ovde treba primetiti: očigledno se „njuh" promenio čak i tako opreznom i obazrivom politčaru kao što je Merkel, prva žena-premijer u istoriji Nemačke. Uostalom, ona je treći put u fotelji nemačkog kancelara.

Za to vreme, dobila je nadimke kao što su „tevtonska Margaret Tačer", „čelični kancelar", pa čak i „mutti" ili „mamica" svih Nemaca, a američki časopis Forbs 11 puta ju je nazvao najuticajnijom političarkom na svetu. Imala je i zbog čega da se spotakne i pogreši. Što se zapravo i desilo i odmah dobilo razmere krize.

Još početkom septembra gospođa kancelarka je izjavila da Nemačka treba da pokaže izbeglicama „svoje dobro lice" i da će ih sve primiti. Nakon toga je broj izbeglica višestruko porastao. Evropa je zastenjala. Stvar je sad došla dotle da je nedavno čak i predsednik EU, bivši poljski premijer Donald Tusk „zamerio" Merkelovoj.

Govoreći u Evropskom parlamentu, Tusk se na najneetičniji način podsmevao nemačkoj kancelarki – što je samo po sebi već uvreda: Poljak u EU se javno podsmeva nemačkom lideru.

Rekao je da su sve reči Angele Merkel „prelepi moralni gest", koji nije ni na čemu zasnovan i ničim potkrepljen. Prevedeno na običan jezik to znači da su njene reči „pi ar bez smisla i značenja". Potom je Tusk okrivio Merkelovu za to da je svojim nepromišljenim izjavama stvorila „magnet" za izbeglice, „milione Avganistanaca i Pakistanaca" i sada mora da traži ozbiljno rešenje problema.

Za Merkel, razvijao je dalje svoje loše misli, cela kriza sa izbeglicama sada će postati „ispit političke odgovornosti". I u zaključku je upozorio: EU će morati da potroši milione ili milijarde evra za obezbeđivanje svojih spoljašnjih granica, u suprotnom će cela šengenska bezvizna zona postati „izvor panike za Evropljane i srušiti se".

Nešto se ne sećam da su „mlađi partneri" EU, koji su tu ušli upravo zahvaljujući pokroviteljstvu nemačkog kancelara, imali smelosti da u ovakvom tonu grde lidera glavne države EU.

Čak i partijski prijatelji Merkelove, unija CDU/CSU , okrenuli su se protiv nje po ovom pitanju. Frakcija CDU na zasedanju pre par nedelja izjavila je da politika otvorenih vrata ne odgovara Nemačkoj.

Mlađa bavarska sestra partijskog tandema, CSU, zatražila je od kancelarke da prekine sa izigravanjem „dobre domaćice", da isfiltrira pristigle izbeglice i da odluči ko je od njih zaista izbegao iz političkih, a ko iz ekonomskih razloga. Ove druge odmah treba vratiti u njihove zemlje, a na granice Nemačke treba uvesti privremenu kontrolu, bez obzira na pravila Šengena.

To je i bilo urađeno. Kontrola će delovati do 1. novembra. Zato Merkelova i žuri da se bar o nečemu dogovori sa Erdoganom. Privremena kontrola se, po zakonima EU, uvodi na rok ne duži od deset dana, sa mogućnosti da se produži najviše još 20 dana.

U samoj Nemačkoj, za veliki broj Nemaca, Merkelova više nije „mamica". Oganizacija osnovana u oktobru 2014. godine, Patriotski Evropljani protiv islamizacije Zapada ili PEGIDA (skraćenica od prvih slova reči partije na nemačkom), gotovo svake nedelje održava manifestacije u nemačkim gradovima kojima prisustvuje više hiljada ljudi.

Nedavno su u Drezdenu članovi PEGIDE prošli ulicama skandirajući „Merkelovu u Sibir, Putina u Berlin". A najveći nemački tv kanal ARD prikazao je foto-montažu Merkelove obučene u hidžab, kako stoji ispred Rajhstaga, oko koga se uzdižu minareti džamija. Ovo je izazvalo skandal.

Što se tiče drugih „odraslih" članova EU, oni nemaju problem da kritikuju „tevtonske gestove". Evo, na primer, šta piše kolumnista londonskog konzervativnog Dejli ekspresa (ovo je samo nekoliko kratkih izvoda iz desetine njegovih članaka na ovu temu):

„Posle dva krvava svetska rata u prvoj polovini 20. veka, pokrenuta zbog nepopustljivih teritorijalnih ambicija Nemačke i njenih manijakalnih lidera, oci osnivači EU su smatrali da će najbolje smiriti nemačku i kontrolisati tevtonsku agresivnost stvaranjem superfederalne države. Ali,kao i sve što se radi u EU, tako su i ovu ideju protraćili…"

„Sada je EU, u suštini, organizacija pod potpunom nemačkom kontrolom, u kojoj nemački lideri diktiraju sudbinu kontinenta sa takvom lakoćom sa kakvom su nekad upravljali okupacionim snagama.

Kancelarka Angela Merkel – to je prava carica tog carstva, sposobna da poruši cela evropska društva jednom rečju koja siđe sa njenih hladnih usana. Poznata uloga za Nemačku. Od kada je osnovana 1871. godine, uvek je bila pretnja miru i stabilnosti u Evropi."

„Svi ćemo mi sada platiti užasnu cenu za nemačku aroganciju… Nemačka je već potkopala evropsku ekonomiju i demokratiju. Sada ona to isto radi sa našim nasleđem i identitetom. Merkelova možda sebe predstavalja kao opreznog demokratu, ali sudeći po posledicama njenih rušilačkih dejstava, ona ide stopama Bizmarka, kajzera i Hitlera."

Neprijatno je, naravno, čitati o sebi ovakve reči. Ali, šta da se radi.

Ono što je najzanimljivije, sa gornjih spratova EU, ne govoreći samo o Nemačkoj, ne čuje se nijedna kritika „druga Baraka" i njegovih prethodnika, koji su i zapalili sve te „arapske revolucije", ostvarujući „izvoz demokratije" putem bombardovanja i faktičkog uništavanja državnosti Avganistana, Iraka, Libije, a sada i Sirije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KOME UOPŠTE TREBA EU: IDIOTSKA POTREBA PRIDRUŽIVANJA KROZ USTUPKE I SAMOODRICANJE NA ŠTETU SRBIJE I NJENIH GRAĐANA!!!

 

Tokom proteklih petnaest godina, Srbiji su razni kuferaši iz Brisela više puta obećavali brzi ulazak u Evropsku uniju, samo ako njeni državni organi uhvate i isporuče ratne zločince, ako priznaju albansku državu na Kosovu, ako uništi sopstvenu privredu, ako ostavi građane bez posla, bez nade i ako dušu preda đavolu. Kad je sve to konačno bilo obavljeno, odmah su na sto stavljeni novi uslovi. Surovoj sprdnji sa Srbijom, priključile su se i domaće kriminalno-političke elite, kojima odgovara da svoje svinjarije, pljačke i otimačine državne imovine, objašnjavaju "nuždom evropskih integracija".

 

                       Nikola Vlahović

 

Generalni sekretar Evropskog pokreta Nemačke, Bernd Hiteman (Huttemann) , pre nekoliko meseci, jasno je stavio do znanja predsedniku Vlade Republike Srbije, Aleksandru Vučiću, da je nemoguće da se pregovori Srbije sa Evropskom unijom završe do 2018. godine i da je još manje moguće da Srbija postane njena punopravna članica 2020. godine, kako je to zamislio poludeli srpski premijer Vučić.

Pre dve nedelje, iz Brisela je nekoliko članova Evropskog parlamenta potvrdilo mogućnost da će Srbija, u slučaju da EU nekim čudom opstane, biti najbliža ulasku u ovu zajednicu tek 2028. godine!

Brzina kojom narod u Srbiji izumire govori da većina njih taj datum neće dočekati živa. Mnogi će se zauvek odmoriti od svakodnevnih ponižavanja, ispunjavanja uvek novih zahteva briselske birokratije i borbi za biološki opstanak.

Ko je imao hrabrosti da se osvrne i pogleda šta je Srbiji sve stavljeno kao prepreka na putu ka idiotskoj potrebi da se pridruži ovoj posrnuloj zajednici, mogao je da vidi samo krv, znoj i suze. A, rezultati nikakvi.

Samo odricanja i neverovatni ustupci, sve na štetu temeljnih državnih interesa i života budućih generacija. Kome uopšte treba Evropska unija u okolnostima kad se jedan po jedan deo njenog dosadašnjeg ustrojstva nepovratno ruši a njena perspektiva izgleda sve mračnije?

U Briselu, Berlinu, Parizu i gde god stoluju centri moći, Srbiju hvale samo kad pristaje na amputaciju sopstvene državne teritorije i kad priznaje postojanje lažne države Kosovo, koju je stvorila teroristička organizacija OVK, čiji su članovi danas presvučeni u odela diplomata, političara i pregovarača.

Kakva je onda ta unija evropskih naroda, koja zločince prihvata kao državnike i mirotvorce? Od kakvog su ljudskog otpada stvoreni i srpski tirani koji u ovo kolo guraju sopstveni narod, po cenu nestanka?

U Briselu Srbiju ističu kao primer samo onda kad se odriče sopstvene privrede, teritorije, pisma, jezika, kulture i svega što državu čini svojom i suverenom.

Najbolji primer za to je i prošlogodišnja izjava bivše visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton, pred kraj njenog mandata, kad je bez imalo srama rekla da Srbija može da bude primer ostalima u regionu, jer je pokazala "šta sve može da se uradi sa pravim vođstvom" (Aleksandrom Vučićem).

Ukratko, Eštonova reče da je ovaj diktator sa svojom vladom "pokazao hrabrosti, političku zrelosti i državnički pristup".

Prevedeno na srpski jezik, to znači da je ojadio sopstvenu državu i narod potpisujući takozvani Briselski sporazum kojim je Srbija i zvanično ostala bez dela svoje teritorije.

U domovini Ketrin Ešton, sve to što je Vučić uradio na štetu Srbije, zarad nekakvog nejasnog, dalekog i maglovitog ulaska u Evropsku uniju, naziva se veleizdajom. Takvi u Britaniji nikada ne stignu da obave posao do kraja, nego ih odgovarajuće službe odvedu u tamnicu bez suđenja. Ali, prema britanskim merilima, on je idealan za jednokratnu upotrebu. Dok obavi prljeve, veleizdajničke poslove. Nakon toga će ga maknuti.

Znatno ranije, pred kraj 2013. godine, tokom Vučićeve kampanje zastrašivanja kosovsko-metohijskih Srba, da će bojkotom izbora za albanski separatistički parlament učiniti "istorijsku grešku", više stranih ambasadora u Beogradu, preneli su ucenjivačku poruku iz Brisela Vladi Srbije, da će ovaj samodržac "uspeti da ostvari viziju da uđe u Evropsku uniju do 2020. godine", ako prizna lažnu državu Kosovo na svojoj teritoriji.

Vučiću nije trebalo dva puta govoriti. Ali, nakon dve godine, pregovori sa EU još nisu ni počeli! Stigli su novi zahtevi, da "Srbija i Kosovo počnu proces međusobnog priznavanja", pa će onda, možda, neko da razmisli o početku pregovora.

Ima u Evropskom parlamentu i kriminalnijih ideja: da Srbija jednostrano prizna albansku državu na Kosovu, pa da onda sačeka da ta nadri-država "sazri", pa da onda, jednog dalekog dana, zajedno otpočnu pregovore sa EU.

Treba se na ovom mestu setiti da su, posle dvoipogodišnjih pregovora, 29. aprila 2008. godine, tada aktuelni komesar za proširenje EU Oli Ren i ondašnji potpredsednik Vlade Srbije, Božidar Đelić, potpisali u Luksemburgu takozvani Sporazum o pridruživanju i stabilizaciji (SSP)  između EU i Srbije.

Posle potpisivanja u Luksemburgu, EU je donela odluku da ne primenjuje Prelazni trgovinski sporazum (koji je bio potpisan uz SSP), ali je 16. oktobra Srbija samostalno odlučila da počne jednostranu primenu Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU od 1. januara 2009. godine. Naravno, na štetu nacionalnih interesa Srbije.

Tim činom je devastirana kompletna srpska privreda, slomljena ekonomija i razbijen ekonomski i politički suverenitet. Za samo šest godina primene SSP, od Srbije više ništa nije ostalo osim primitivnog režima i njegovog divljačkog aparata.

A, kako su na Srbiju delovale faze "potapanja" državnih ingerencija i padanja u zamku takozvanih evrointegracija, govore zastrašujuće posledice koje svaki građanin na svojoj koži oseća.

Podsećanja radi, Savet Evropske unije je 30. novembra 2009. godine objavio dokument o viznoj liberalizaciji za zemlje zapadnog Balkana, a već 19. decembra stupio je na snagu bezvizni režim sa EU.

Srbija je i tu platila skupu cenu, jer je masa Roma sa Kosova i Metohije, noseći srpski pasoš u rukama, odmah krenula u pravcu EU, odakle su vraćeni po zakonu o readmisiji. 

Naravno, sve je palo na teret građana Srbije, jer je Tadićev, a kasnije i Vučićev režim opljačkao novac koji je EU odobrila za njihov smeštaj.

Ubrzo zatim, 22. decembra 2009. godine, Srbija je zvanično podnela zahtev za prijem u članstvo EU  . Od 1. januara 2010. godine započeo je drugi talas liberalizacije uvoza robe iz Evropske unije (što je konačno slomilo domaću proizvodnju i pretvorilo Srbiju u kontejner najgoreg evropskog smeća).

Samo šest meseci kasnije, 14. juna 2010. godine, EU je usvojila odluku o početku ratifikacije SSP između EU i Srbije, koji je 19. januara 2011. Evropski parlament ratifikovao u Strazburu. Pakao za Srbiju tek je počeo da se otvara…

Savet ministara spoljnih poslova zemalja članica EU doneo je 25. oktobra 2010. godine odluku da kandidaturu Srbije za članstvo u Uniji prosledi Evropskoj komisiji na razmatranje. I to je kriminalizovana Tadićeva družina iskoristila u propagandne svrhe, govoreći kako je reč o "istorisjkom uspehu".

Potom je, 28. februara 2012. godine, svih 27 ministara inostranih poslova EU, glasalo za predlog statusa kandidata, a rezultat je bio 26 glasova za i 1 glas protiv. Rumunija je glasala protiv, jer je želela da se zaključi položaj vlaške manjine. Kada je uklonjena i poslednja prepreka na putu ka odobravanju kandidature, Srbija je dobila status kandidata 1. marta te godine.

Ali, američka duga ruka u Evropi nije bila zadovoljna. Tražila je neku povoljnu ličnost među srpskim političarima koja bi pristala da bude dovoljno veliki izdajnik i pozabavi se priznavanjem albanskog Kosova.

Kad je i to obavljeno i kad je potpisan Briselski sporazum  , evropski kuferaši spremili su novi spisak zahteva. Na redu je još jedan uslov: promena Ustava Republike Srbije u kome bi pokrajina Kosovo i Metohija bila izbrisana kao integralni deo državne celine. To se, naravno, neće desiti. Biće to kraj kratkotrajne i divljačke vladavine Vučića i njegovih naprednjaka.

Cilj ovakvih provokacija je da Srbija nikada ne uđe u Evropsku uniju, sve dok ona bude postojala. Srećom, ističe joj vreme…To je prepoznala i Turska koja je decenijama stajala pred vratima EU, pa je na kraju shvatila da nikada neće biti članica ove zajednice.

Ministar za evropske integracije Turske, Volkan Bozkir, više puta je rekao kako ova zemlja nema nameru da čeka 50 godina na članstvo u Evropskoj uniji.

Naime, Turska je aplicirala za članstvo u Evropskoj uniji još davne 1987. godine, a pregovori o pristupanju su počeli 2005. godine. Danas je otvoreno 14, a blokirano 17 poglavlja!

Ova mrtva trka, bez nade da se ikada završi, isprovocirala je Bozkira da kaže i ovo: "…Naš početni cilj bio je postići ekonomski razvoj, ali to smo mi i sami postigli". Da bi postala članica, Turska mora uspešno zaključiti 35 pregovaračkih poglavlja, od kojih je jedna trećina trajno neprihvatljiva za njene nacionalne interese. I tu se završava svaka priča o ulasku u "obećani raj".

Ima i bližih primera. Hrvatska je ušla gladna u EU, ali će u njoj malo koji njen građanin preživeti. U tome se slažu svi ozbiljni analitičari, stručnjaci za takozvane evrointegracije. Bugari i Rumuni već godinama žive kao najgora evropska sirotinja.

Novi šef britanskih laburista, Džeremi Korbin (protivnik EU i NATO pakta i čovek koji je javno stao u odbranu Srbije 1999. godine, u vreme divljačkog bombardovanja), traži od Kamerunove vlade da hitno izađe iz Evropske unije. Na sceni je i rušenje takozvanog Šengenskog sporazuma.

Jasno je šta Srbija treba da nauči iz ovoga…

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

NJIH NE TREBA ŽALITI: SLATKE PARE LEGALIZOVANIH UTERIVAČA DUGOVA

 

Grupa privatnih izvršitelja je, poput roja skakavaca, napala na mizerne penzije, i bez sredstva za život ostavila, najmanje, dvesta hiljada starih i siromašnih ljudi, puneći tako, osim svojih, i džepove doskorašnjeg pomoćnika ministra pravde Miloša Vazure i genralnog sekretara Vlade Srbije Novaka Nedića, koji potom procenat, kako tvrde, daju svom gazdi Aleksandru Vučiću. Smrt, od napada privatnih izvršitelja, nadvila se kao gradonosni oblak nad Srbijom. Oni ne dolaze kući, uglavnom ne plene ništa, ali uzimaju sve.

 

              Pišu: Insajderi I- 4 i 7

 

Pošalju penzionom fondu dopis, blokiraju isplatu dve trećine penzije, naplate kamatu, takse, sudske i svoje, te honorare za uspešno obavljen posao. A to sve toliko košta da “izvršni dužnik“ do kraja života ostaje u ropstvu, a izvršiteljima kaplje li kaplje. Naravno, oni daju deo Vučićevim dečacima, a oni svom gazdi. Objavljujemo pismo pouzdanih insajdera koje rasvetljava ovaj zločinački poduhvat

Bivša ministarka pravde Snežana Malović i državni sekretar Slobodan Homen osmislili su način kako da opljačkaju najsiromašnije građane, koji ne mogu da pružaju otpor. Ustrojili su privatne izvršitelje, organizovali njihovu obuku, polaganje ispita, pljačkajući sve ostale kandidate skupim taksama za ispite, osim onih koji su bili predviđšeni za izbor, jer su pripadali žutoj mafiji.

Pljačka je višestruka. Tako su javna komunalna preduzeća, poput Infostana Beogradskih elektrana, EPS-a, Vodovoda i kanalizacije, PTT-a, novosadske Informatike i drugih javnih komunalnih preduzeća po gradovima Srbije, po nalogu svojih direktora, koji su pripadali bandi iz DS-a, po nekoliko desetina hiljada predmeta prosleđivala privatnom izvršitelju.

Stručne službe bi, u ime izvršitelja, i sa njegovim pečatom, dužnicima dostavljale rešenje o izvršenju, koje je dostavljano i penzionom fondu, ili preduzeću ili ustanovi u kojoj dužnik radi. Izvršitelj bi odmah dobio avans od po 4.300 dinara po svakom predmetu, bez obzira da li će izvršenje moći da se sprovede, jer veći broj dužnika nema ni posao, ni penziju, mora se pleniti ono što ima u kući, ako je ima, a možda će otimati i decu…

Grupa izvršitelja je, tako, bez ikakvog truda i rada, dobila na račun po nekoliko miliona evra, koje su delili sa bandom Snežane Malović, a danas to rade sa Milošem Vazurom, doskorašnjim pomoćnikom Nikolice Selakovića i Novakom Nedićem, generalnim sekretarom Vlade Srbije. I oni, kažu, dele plen sa nezajažljivim Aleksanrom Vučićem.

Nekoliko stotna hiljada penzionera i zaposlenih građana dobijaju zabranu na dve trećine mesečne penzije, ili plate, zbog duga za kounalne usluge. Primera radi, penzioner sa prosečnom penzijom od 15.000 dinara ostaće samo sa pet hiljada dinara mesečno da živi!

Naravno, to je nezamislivo u zemljama Evropske unije, u SAD-u i drugim zemljama koje, koliko toliko brinu o svojim građanima. Aleksandra Vučića zanima samo grabež. Kada ispred vrata ugledate privatnog izvršitelja, ostanite pribrani. Pogledajte mu u oči. I palite. Nećete pogrešiti.

A ko su ti ljudi? Evo šta pišu oni koji znaju ko su oni i njihova nedela.

“…Obaveštavamo Vas da je korupcija najveća oko premijera i da nismo u stanju da reagujemo.

Recimo, nakon kriminalne podele predmeta EDB-a izvršitelju Isidori Ranković, krenuli smo da ispitujemo ovaj slučaj, jer je očigledno da je neko dao, a neko primio mito. Ispitivanjem ovog slučaja saznali smo da je još jedna kriminalna podela predmeta dogovorena.

Reč je ovog puta o preduzeću EPS Snadbevanje. Preduzeće EPS-a poseduje u ovom trenutku oko 200 hiljada predmeta koje sprema da podeli. Predmeti se prodaju za određeni procenat, i taj iznos uzimaju ljudi iz EPS-a, konkretno kontakt čovek je Dragan Veljić, direktor direkcije za pravne i opšte poslove.

Ovaj gospodin kod direktora EPS Snadbevanja Žarka Markovića lobira da se predmeti dodele kancelarijama koje su pristale na davanje mita, a to su – Mihajlo Dragović, Dragana Stojkov, Tamara Cenkov, Mile Simojlović, Ivana Bukarica, Ivan Mladenović, Miloš Mitrović, Dragana Dobrilović, Nenad Jovanović (budući izvršitelj).

Novak Nedić i Miloš Vazura se ugrađju na ovaj procenat.

Glavni čovek za izvršitelje je Miloš Vazura, pomoćnik ministra pravde. On je došao na mesto pomoćnika samo kako bi bio u kontaktima sa izvršiteljima, jer je čuo da su tu lepe pare. Ceo plan oko EPS-a je upravo on smislio.

Svom kumu Novaku Nediću je predložio ceo plan. Novak Nedić je generalni sekretar Vlade Srbije. Voli skupe satove i automobile, plan mu se svideo. On je lično pre dva meseca još intenzivirao druženje sa Draganom Veljićem, kada je i upoznao Veljića i Vazuru, i tom prilikom predočio da je njegov kum glavni za izvšitelje u ministarstvu, i da imaju plan.

Ishod celog sastanka bio je da se predmeti podele samo onim kancelarijama koji su voljni da daju novac, a da izvršitelje nađe Miloš Vazura. Da je plan unapred smišljen i odrađen od strane ovog doskorašnjeg pomoćnika, govori i sledeća činjenica. Miloš Vazura svojim ljudima sređuje ispit za izvršitelja i imenovanje, a onda predmete EPS-a. A to je recimo Miloš Mitrović.

Dokazi su sledeći: do sada je bila praksa da kada jedna grupa položi ispit, kandidati dostave biografiju, pa se imenuju za određeno područje suda. Tek kada se ta grupa, koja je prethodno položila ispit imenuje za određene gradove, zakazuje se novi ispit. Međutim, pošto Miloš Mitrović nije ispunjavao uslove do pre mesec dana za polaganje ispita, ljudi koji su položili ispit još pre pola godine, nisu mogli da se imenuju, jer nije bilo konkursa za imenovanje.

Tek kada je Miloš Mitrović stekao uslov da bude izabran za Beograd, zakazan je ispit. To sve zato što je za Beograd ostalo samo još šest mesta za izvršitelje. Da se poštovala ranija praksa, ovaj kandidat ne bi mogao da upadne u Beograd, jer bi se popunilo svih šest mesta za Beograd, iz one grupe kandidata koji su prethodno položili ispit.

Dokaz svemu ovome je i činjenica da se žurilo sa polaganjem zakletve koja je bila 10 jula. Zašto im se žuri? Upravo zato što je pomoćnik Vazura dogovorio sa Draganom Veljićem iz EPS-a da se predmeti izvršiteljima podele do 15. jula. Dakle imenovanje je obvljeno pet dana pre podele predmeta u EPS-u.

Da je ovo sve tačno govori i broj bodova na ispitu. Recimo Miloša Mitrovića, jer je bio prvi na listi, iako nigde nije radio, barem ne izvršenja (piskarao je nešto u komori izvršitelja, gde ga je zaposlio pomoćnik ministra, preko bivšeg predsednika komore, u stvari nije ništa ni radio, jer je predsednik komore znao čiji je Miloš Mitrović drug).

On je, recimo, imao više bodova na ispitu od jedne sudije, koja ceo život radi izvršenja, i ne samo to, nego je i predsednik Izvršnog odelenja u Prvom osnovnom sudu u Beogradu (sudija Mirjana Dimitrijević).

Kako je moguće da on ima više bodova od jedne sudije koja je učestvovala i u pisanju zakona? Miloš Vazura je sredio da se za izbor izvršitelja gleda najviše ocena na testu. Tako je njegov drug bio prvi na listi, sudija pretposlednja. Kriterijumi nisu nigde propisani, niti stalni, menjaju se iz ispita u ispit.

Idemo dalje: pisali ste o Isidori Ranković i o tome kako je dobila silne predmete u EDB-u. Miloš Vazura je pomogao Isidori Ranković da dobije predmete EDB-a, preko svog kuma, koji je u to vreme bio zamenik generalnog sekretara (a sada je generalni sekretar) Novaka Nedića, još je istu otvoreno zaštitio u ministarstvu.

Naime, posle takve podele predmeta u EDB-u, svi od izvršitelja su sumnjali na korupciju, pa su onda teškom mukom uspeli da smene dotadašnjeg predsednika komore, koga je isto tako štitio Vazura. Kada je pomoćnik osetio da će Mihajlo da bude smenjen, pokušao je da za predsednika instalira svog čoveka, Bojana Kostića, ali mu plan nije uspeo.

Posle smene izabrano je novo rukovodstvo, koje je odmah nakon ustoličenja tražilo da se iz disciplinske komisije isključi Isidora Ranković, i Aleksandar Pavlović (dobio isto puno predmeta u Kraljevu, preko Miloša Vazure) umesto njih imenuju drugi izvršitelji.

Naravno, bez obzira što komora predlaže dva izvršitelja za disciplinsku komsiju, odgovor iz ministarstva bio je negativan. Navodno, ministar Nikolica Selaković ih je izabrao na četiri godine.

Dakle, umesto da se ministarstvo samo zapita ima li korupcije tu gde neko dobije 15 hiljada predmeta, i da samo inicira da se iz disciplinske komisije isključe takvi ljudi, ali ne, ono ih štiti, ne da. Naravno, jer sva korupcija i kreće iz ministarstva, od ovog dečka koji nema formalno jaku funkciju, ali je pozivanjem na kuma i Vučića, uspeo da ima veliku moć u ministarstvu.

Zapravo, koja je njegova uloga u ministarstvu, to niko ne zna, kao ni šta radi. Isti princip bio je i sa Draganom Stojkov, i nju je novo rukovodstvo razrešilo iz komisje za izradu zakona, ali princip je isti. Buduća notarka je ostala u komisiji. Istine radi, Novak Nedić je lično zvao Nemanju Protića (obzirom da je on predsednik Izvršnog odbora) da nikako ne dozvoli da se Isidora smeni iz komisije. Otkud generalnom sekretaru Vlade pravo da se u to meša, sem novca?

Što se Novaka Nedića tiče on je glavna zaleđina pomoćniku ministra Vazuri. Oni su i kumovi. Kada su neki izvršitelji otišli kod Novaka Nedića u Vladu, koji su takođe članovi SNS-a (Novak Nedić je i predsednik pravnog saveta stranke) da se žale na Miloša Vazuru, i ukazivali na sumnju da je korumpiran i da im je tražio pare za predmete, Novak Nedić ih je ubeđivao da je to zato što je u stvari Miloš Vazura određen ispred stranke da otkrije korupciju u redovima izvršitelja, i da je agent provokator, te da će svi koji su spremni da daju mito, biti brzo pohapšeni.

Izvršitelji koji su bili na ispiranju mozga kod Nedića su: Jelena Burmazović, Nikola Sćepanović i Nemanja Protić. Njima je Nedić obećao predmete, naravno pošto je video kakvi su bez provizije. Time, je u stvari, zaštitio kuma. Naravno, nakon što ih je ubedio, otišao je sa kumom u restoran, i sit se ismejao zajedno sa Mihajlom Dragovićem i Draganom Stojkov.

Za još nešto je Miloš Vazura pre mesec dana uzeo pare. On je obećao Dragani Stojkov, nakon što joj je sredio ispit za notara, da ode u notare, a da istovremeno ima i izvršiteljsku kancelariju. Obzirom da je to nemoguće po zakonu, smislio je sledeće.

Da Dragana Stojkov imenuje nekog za svog zamenika, pa će on mimo konkursa da ubedi ministra da se zamenici, koji imaju ugovor sa izvršiteljem imenuju za izvršitelja, za područje tog suda, da se ne bi gasile kancelarije!

Dakle, ovako bi se mimo konkursa i zakona imenovali ljudi, bez konkurencije za sud koji žele. Da su Milošu Vazuri od značaja Dragana Stojkov i Mihajlo Dragović, govori i sledeća činjenica. Nekada su ovi ljudi bili u organima komore. Izvršitelji su imali ogromnu većinu da ih smene, čak su i skupili polovinu potpisa od ukupnog broja izvršitelja za zakazivanje skupštine, iako je dovoljno samo 10 odsto.

Ni tada, iako je skupština morala da bude zakazana po statutu u narednih mesec dana, nisu uspeli da je zakažu i smene Stojkovu i Mihajla. Upravo zato što su pare zbližile pomoćnika i ovo dvoje. Onda su izvršitleji upali u kancelariju kod izvršitelja Dumića, koji je po statutu i mogao jedino da zakaže skupštinu, i rekli mu da ne idu iz kancelarije dok ne zakaže skupštinu. Tako je pučem unutar same komore zakazana skupština.

Međutim, ni tada se Miloš Vazura nije smirio. Istog dana je zvao Jelenu Burmazović i Nikolu Sćepanovića da dođu u ministarstvo i obećao im predmete, ali da ovog puta podrže Mihajla Dragovića i Draganu Stojkov.

Cilj im je bio, pošto je skupština zakazana, da se ne održi, odnosno da tačka o smeni bude poslednja, a da do tada se skupština odugovlači. Tako je Jelena Burmazović pričala satima neke gluposti, čak je i Isidora Ranković pričala sat vremena, samo da ne dođe do smene, tj. poslednje tačke.

Skupština je trajala osam sati, ali na kraju ishod je bio sledeći – Mihajlo Dragović 20 glasova, Aleksandra Trešnjev 80 glasova. Međutim, Jelena Burmazović je opet ostala na obećanjima za predmete, nju smatraju za budalu, i koriste je kako stignu. A takođe i Kostu Aleksića iz Novog Sada je zvao neko iz firme (mislim direktor) "Informatika" i rekao mu da mu je iz ministarstva rečeno da ne ide na tu skupštinu. Isti je ovo ispričao na samoj skupštini, bio je sav izbezumljen, ali, ipak je došao na skupštinu. I tu postoji priča.

Preduzeće "Informatika" iz Novog Sada je sve predmete jedno vreme davala jednom izvršitelju, otprilike 40 hiljada godišnje, i to Sveti Ćurčiću. Dečko je polu-nesposoban.

Protiv njega je pokrenut ozbiljan disciplinski postupak, predmete nije zavodio, pare na namenskom računu koje služe samo da bi se prebacilo preduzeću nije prebacivao. Dakle, i samo preduzeće je tu oštećeno. (Namenski račun je, u stvari, račun na koji građani upalaćuju dug za koji su utuženi, a onda izvršitelj taj iznos prebacuje preduzeću, po pravilu taj račun treba da bude uvek na nuli, jer su to pare, u stvari, komunalnog preduzeća. Kod ovog izvršitelja on je u milionima izražen, što je ustanovila nova disciplinska komisija, koju je poslalo novo rukovodstvo).

Naravno, sve je moguće kad imate Vazuru za saveznika, sa prvom prijavom koja je bila protiv ovog izvršitelja se ne zna kako je završila. Tako je Svetislav Ćurčić ostao i dalje bez ikakvih posledica da radi.

O svemu ovome došli smo operativnim saznanjima, jer smo se bavili ovom temom, nakon natpisa u novinama i nekih indicija koje smo imali. Ono što smo nesumnjivo utvrdili je da se Novak Nedić sastajao sa direktorima JKP-a, i da ih je lobirao za određene izvršitelje. Preko baznih stanica može lako da se utvrdi da je Novak Nedić kontaktirao određene direktore i da je pred svaku podelu predmeta on, odnosno njegov kum, učestalo zvao direktore, kako bi ih lobirao."

(Grupa policijskih službenika)

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije