Архива

Posts Tagged ‘porobljavanje’

ТРЕЋА НЕМАЧКА ОКУПАЦИЈА: ВЛАДA СРБИЈЕ СВИМ СРЕДСТВИМА ДОПРИНОСИ НЕМАЧКОЈ ТАКТИЦИ ЕКОНОМСКОГ ПОРОБЉАВАЊА ОТАЏБИНЕ!!?

27. јуна 2017. Коментари су искључени

 

У току је прави рат за сировинска богатства, широм европског континента. Велике немачке корпорације, уз политичку логистику своје државе, из тог разлога подржавају све криминалне балканске режиме, па чак и оне најодиозније албанске политичаре са Косова којима су и ратни злочини доказани.

Али, Немачка има циљ да у наредних пола века нема никакве проблеме са енергетиком. У том смислу је за владу у Берлину, најважнији део Балкана, Косово и Метохија.Од Србије и самозваног Вође, Александра Вучића, Немачка очекује што скорије формално признање самопроглашене албанске државе, размену дипломатских мисија, али, пре свега, апсолутно подршку, политичку и финансијску, у правцу развоја великоалбанске идеје.

Тренутна стратегија Берлина има два задатка: да натера Србију да озакони отимачину Косова и да за то време задржи Хашима Тачија на власти. Да би то успело, Немачка је припремила план под именом Агенда "Берлин плус", која подразумева да ће Србија помоћи у разградњи сопствене државе и успостављању некакве "модерне" Велике Албаније.

 

                         Никола Влаховић

NOVA NEMACKA OKUPACIJA

 

Хитлеров генерал Франц Беме, који је управљао Београдом за време Другог светског рата, похвалио је 1943. године репресивне мере које је Недићев апарат предузима против “комуниста“, а самог Недића хвалио је као једног "национално свесног Србина који успешно води Србију и обезеђује јој трајно место у новом европском поретку!"

Приликом своје последње посете Србији, половином априла месеца ове, 2017. године, немачки вицеканцелар Зигмар Габријел, дао је једну од својих бројних изјава које вређају здрав разум понижених и опљачканих грађана Србије.

Наиме, други човек у политичкој номенклатури одлазеће канцеларке Ангеле Меркел, рекао је дословно и ово: "…Србија је, упркос свим захтевима Европске уније, остала на курсу евроинтеграција, захваљујући раду владе премијера Александра Вучића, која европске стандарде није представљала као наметнуте, већ као стандарде у интересу земље и грађана…"

Да би немачком вицеканцелару дао још више на важности али и да би што више понизио Србију и њене грађане, Вучић је одмах, сервилно, изнео на сцену једно поређење, рекавши да "…Србија још стотину година неће моћи да се приближи Немачкој" (чему онда безнадежни покушаји приближавања Европској унији, у којој је Немачка главни фактор сваке политичке одлуке?)

И док се тих априлских дана забављао са Вучићем, који је од среће што има тако високог госта, дословно балавио, немачки вицеканцелар Зигмар Габријел је на улицама Београда приметио и оне који протестују против диктатуре, а посебно је обратио пажњу на транспарент на коме је писало "Вучићу-Шредеру!", па је тим поводом питао домаћина и пратиоце, шта би то требало да значи. Кад су му објаснили да је бивши немачки канцелар Герхард Шредер синоним за изолацију, санкције и бомбардовање, те да би то што пише на транспаренту требало да значи и увреду за Вучића, Габријел је весело добацио: "…Дајте транспарент да однесем Шредеру, радовао би се!".

Било је то, врло кратко и јасно објашњење, шта званична Немачка мисли о Србији, у свим временима, политичким приликама, епохама и кроз целу модерну историју.

Непорецива је истина да се свака немачка влада увек радовала, кад год би у Србији диктатура била на власти. Тако се и данас радује овој Вучићевој диктатури и пљачки државних ресурса под паролом транзиције и реформи.

Стара немачка спољнополитичка стратегија добро позната као "Дранг нах Остен" ("Продор на Исток"), увек је ишла преко Балкана, али некако најтеже преко непокорене Србије. У том смислу је неуким, дрским и властохлепним владарима Србије, Немачка увек давала подршку. Што горе за српску државу и њен народ, то боље за Немачку и њене освајачке планове.

Некада су ти планови били чиста војна окупација, а данас је на сцени тактика економског поробљавања, која се спроводи узимањем најбољих радника или врхунских стручњака за рад у Немачкој, а шта преостане, да ради у Србији за немачке фирме и за најнижу надницу у Европи (и међу најнижима у свету!).

На дан 1. јуна ове године, немачки вицеканцелар Зигмар Габријел, поново је кренуо у акцију излуђивања Србије, па је на сва звона најавио спровођење новог плана под именом Агенда "Берлин плус", званично замишљен као "…додатни подстицај Берлинском процесу са циљем да се од региона направи атрактиван економски простор а локалном становништву донесе видљиви бољитак".

Коме ће Габријелов план донети бољитак, постаје јасно чим се погледају детаљи, очито разрађени у кабинету Ангеле Меркел, са циљем да се финансијски помогне економско, саобраћајно и безбедносно повезивање самопроглашене сепаратистичке државе Косово и Албаније.

Наиме, у тексту Габријеловог плана пише: "…Морамо сада да убрзамо велике инфраструктурне пројекте који су од економског значаја. Пројекте који имају и специјалан симболични значај као што су аутопту између Србије, Косова и Албаније. Да би се то финансирало, предлажемо да успоставимо додатни фонд за инфраструктурне пројекте" . Истина, ову реченицу је он већ раније прочитао на седници Осме конференције министара спољних послова југоисточне Европе, али је тада нико у Србији није схватио озбиљно.

Јасно је, Немачка хоће да финансира Велику Албанију, а да би прикрила суштину те прљаве идеје, ставила је Вучићев режим као "гаранта регионалне стабилности". Преведено на једноставнији језик, Србија би према овом Плану требала да се задужи код немачких кредитора за стварање путне и друге инфраструктуре, а већина донаторских (бесповратних) средстава отићи ће у руке албанских влада у Приштини и Тирани.

Недавно је посланица у немачком парламенту, Севим Дагделен, директно оптужила своју владу да помаже албанским ратним злочинцима на Косову и Метохији, и то из чистог интереса (само експлоатација лигнита у овој српској покрајини процењена је на наредних 200 година). Дагделен је рекла том приликом: "…Бундесвер, Косово и политика Немачке – то је кршење међународног права. Наша политика се није придржавала принципа неутралитета на Косову. Нама нису потребни војници који штите јучерашње бојовнике"

Србија на оваква упозорења не реагује. Вучићева клика нема много избора: Немачка ће и са њима и без њих учинити све да добије комбинацију мале и поражене Србије и велике и Берлину лојалне Албаније. Буду ли ствари овим путем ишле, није далеко дан кад ће представници великоалбанске владе заједно са немачком владом заседати у Нишу, баш као што се 1914. године десио и састанак немачког и бугарског цара у окупираном Нишу, а са циљем да "нацртају" нове границе та два царства, на којима Србије неће бити.

Данас су прилике само мало различите од оних на почетку Првог светског рата. Јер, Немачка данас Србију не види више као војну и геостратешку опасност за себе и за своје планове као што је то онда било. Има доста и разлога да њени спољнополитички стратези тако резонују: Србије је онда имала морал, војску и државу, а данас је јадна, разоружана, без јасних граница, без савезника и са великим оркестром издајника који се налазе на кључним државним функцијама. И методе данашње Немачке су различите.

Тако на пример, 2. јуна ове године, Немачка свечано саопштава Влади Србије да је Бундестаг "одобрио" отварање преговарачког поглавља 29, које се односи на царинску унију, и поглавља 7, које се тиче интелектуалне својине.

Ту информацију, Влада Србије је требала да добије од надлежних институција из Брисела а не из Берлина, али је јасно да је и овим гестом Србији стављено до знања да су механизми Четвртог рајха важнији од било које друге државе на европском континенту. Због тога се данас вицеканцелар Зигмар Габријел у Србији понаша тачно онако како су се понашали сви њени окупациону управници за време нацистичке Немачке. Односе из Србије све што је вредно. И људе и ресурсе. Оно што остане, завршиће преко "дуалног образовања" као најамна радна снага.

Најбољи доказ да је то тако је и састанак одржан у Привредној комори Србије у среду 31. маја у Београду, којом приликом је проглашен "Дан добављача Западног Балкана" за 24 немачке компаније које траже људе и фирме из Србије спремне да будзашто продају и свој рад и своје сировине.

Кампању за Немце води Вучићев "топли" пријатељ, сада у својству председника Привредне коморе Србије. Хвалио се Марко Чадеж како се на ову акцију пријавило преко 400 компанија, али да је "тек свака трећа успела да испуни услов". Јер, како искуство са Немцима говори, они хоће само најбоље људе и најбоље ресурсе за најмање новца.

Кад се говори о Немачкој и њеним интересима на овом делу Балкана, треба имати у виду да у Србији послује близу 400 немачких компанија са немачким капиталом и да у њима (званично) запошљавају 35 хиљада људи.

Незванично, али лако проверљиво: две трећине од тог броја је запослена на одређено време, дакле, са уговоромн за привремено-повремене послове. Кад крене да лаже о Немачким инвестицијама у Србији, Вучић потеже цифру од око милијарду и по евра.

Али, то нису инвестиције у Србију и њен развој, него инвестиције немачких компанија у сопствену производњу и сопствени извоз. Немачке компаније у Србији имају апсолутно повлаштен положај у односу на домаће и користе све привилегије које су им широкогрудо даване, од владе покојног Зорана Ђинђића све до диктатуре Александра Вучића.

Кад Вучић говори о трговинској размени са Немачком, онда то опет лажно представља, говорећи да је српски извоз у Немачку скоро милијарду и по евра. А, реч је о извозу немачких компанија које су у Србију дошле само да би имале јефтину радну снагу и бесплатну инфраструктуру, како би сопствену производњу учинили још јефтинијом.

Кад је 28. маја ове године, амбасадор Немачке у Србији, Аксел Дитман, заједно са Александром Вучићем отварао представништво немачке фирме Континентал, која планира да ускоро покрене велики истраживачки центар у Новом Саду, рекао је једну врло битну чињеницу, коју грађани Србије морају да знају: "…Премијер је рекао да нас ставља на прво место. Имамо доста немачких компанија, 33 или 35 хиљада људи ради у њима и интересовање расте…Немачке компаније показале да воле овде да послују, а што је пример веома блиских билатералних и снажних економских односа."

Јасно је, то ни Вучић није крио, само ова немачка фирма тражи 500 српских инжењера, да раде овде, у Србији, за плату која је подједнака плати комуналног радника у Берлину.

Такође, на примеру немачког Континентала, треба видети како функционише нова форма окупације и експлоатације Србије, њених ресурса и њених стручњака. Наиме, Континентал ће од 1. јула ове године у Новом Саду почети развој софтверских и иновационих решења са домаћим стручњацима који су дипломирали на техничким факултетима.

Зашто држава, својим средствима и са том малом војском домаћих ИТ стручњака (а, има их, врхунских!) није кренула у своје истраживачке пројекте у потрази за профитабилним иновацијама, које може да вишеструко уновчи на светском тржишту?

Зашто су Влада Србије, Развојна агенција Србије и Развојна агенција Војводине, стали на страну немачке фирма а не на страну сопствене државе и њених потенцијала? Одговор је дао амбасадор Немачке, Дитман, рекавши да ће "наставити да ради на довођењу нових немачких инвестиција, на развоју дуалног образовања, јачању приватног сектора и владавини права", те да ће Немачка наставити да подржава "реформски пут Србије и њен пут ка Европској унији".

Да би се боље разумела трећа Немачка окупација Србије и филозофија "Четвртог Рајха" под командом Ангеле Меркел, треба подсетити да је још 2013. године, посебна парламентарна делегација Немачке дошла у Београд, која је Вучићевој влади донела "програм рада у седам тачака", у коме су хронолошки постављени сви ултиматуми, од којих зависи улазак Србије у Европску унију.

То су захтеви за реформу правосуђа и проналажење криваца за паљење Амбасаде Немачке у Београду, захтев да Србија прихвати термин "геноцид" (а не "злочин") у Сребреници, да Србија тражи опроштај и помирење широм региона, да прихвати захтеве Албанаца и обезбеди границу ка Косову, да Србија укине све своје преостале институције на Косову и Метохији, да Срби на северу своје покрајине "промене свест" и прихвате Еулекс и Кфор као "пријатеље" и да гласају у Уједињеним нацијама да Косово буде пуноправна чланице ове организације као и да у Уставу признају тзв. независно Косово.

У "програму рада" из 2013. године који је делегација Бундестага бацила на сто Вучићу, нигде не пише, али се подразумева, да Србија широм отвори врата и омогући монополски положај за немачке компаније. Наравно, Вучић је учинио много више него што су очекивали.

На дан 12. маја 2017. године, на скупштинску расправу дошао је Предлог закона о давању гаранције Републике Србије у корист Немачке развојне банке по задужењу Електро-мрежа Србије (ЕМС)  у износу од 15 милиона евра и Предлога закона о давању гаранције Републике Србије у корист Немачке развојне банке за по задужењу Електро-привреде Србије (ЕПС) у износу од 45 милиона евра. Дакле, држава Србија да гарантује да ће Немачка развојна банка добити своје паре назад са каматом.

Народни посланици нису добили никакву документацију на основу које би могли да имају увид у сврху и смисао задуживања ЕМС-а. Познато је само да Немачка има отворену могућност да куповином делова ЕПС-а, коначно и постане власник целог електро-енергетског система Србије. Вучић и његова дружина стоје на услузи стратезима треће Немачке окупације Србије.

Јасно је као дан да ће, уколико ЕПС и ЕМС не буду поштовали Споразум о зајму, Србија овај дуг враћати из буџета, а Немачка развојна банка ће (под маском "ефикасног пословања") моћи тако да утиче на обарање цене ЕПС-а у околностима врло могуће приватизације.

На сцени је директно угрожавање безбедности електроенергетског система Србије. Институт "Михаило Пупин" је у овом случају заобиђен, мада је баш он изградио наш домаћи систем за управљање преносним системима, раван сличнима у свету. Немачки циљ је да убаци "Сименс" у посао управљања ЕПС-ом и преносним системима и да наше, у свету доказане стручњаке, стави у положај најамника.

Коначно, Немачка ових дана поново постаје све агресивнија кад је у питању "брзо решење" за признавање насилно отцепљеног Косова. Након пола године без техничког дијалога у оквиру такозваног Бриселског споразума, председничке кампање на српским председничким изборима и хапшења Рамуша Харадинаја у Француској, дошао је у Београд вицеканцелар Немачке Зигмар Габријел да опет захтева нешто у вези Косова ("…Хитно нормализујте односе уз обавезујући споразум!").

Био је то позив да се призна независност албанског Косова. Али, Габријел је Вучићу замерио да "фингира" преговоре од 2014. године и предложио му да "убрза ствари", да именује политичког преговарача, да направи један тим који би координирао са владом и надгледао преговоре.

Већ 5. јуна ове године, у Београду се изненада појавила скоро заборављена бароница Кетрин Ештон, бивша висока представница Европске уније за спољну политику и безбедност. Више руских медија је већ објавило да ће она бити будућа саветница Александра Вучића, који је, очигледно, послушао диктат Немачке, да себи пронађе "политичког преговарача" у вези са признавањем албанске државе на Косову и Метохији.

Хоће ли Ештонова уместо Вучића обавити и промену Устава Србије? Неће, наравно. То ће покушати Немачка да уради, новим уценама и економском окупацијом. Стратези за Балкан у Бундестагу одлично знају да је Вучић ординарни преварант, човек без личности и става, те да ће све учинити како би неко други за њега обавио све прљаве послове. Садашње прилике не говоре да ће му газде из Берлина дати пуно времена. И да ће га натерати да сам загази у септичку јаму коју је себи ископао.

Историја српско-немачких односа морала би да буде довољна мотивација, да Србија као држава једном заувек направи најригиднију стратегију према својим вековним експлоататорима и окупаторима.

Треба нешто научити и од старих асова у светској политици као што је Пол Крејг Робертс, амерички политиколог и бивши саветник Роналда Регана, који је недавно детаљно описао како је Немачка разбила Југославију како би од ње направила збир државица без суверенитета, у којима ће моћи да спроведе своју колонијалну политику. Тако смо и дошли до тога да је данас реални бруто друштвени производ у Србији мањи 97 пута од Немачког.

 

       А 1. Сав профит иде за Берлин…

Све испод Јулијских Алпа, од Словеније, преко Хрватске, Србије, Македоније и Грчке, Немачка сматра својом економском, политичком па чак и културном колонијом. Да је то тачно, тврди и познати словеначки социолог Растко Мочник, који је приликом недавног гостовања у Београду то једноставним речником објаснио, на примеру Словеније:

"…Можете погледати статистику. Наш привилегован партнер у спољној трговини је Немачка, размена је очигледно неједнака. Значи, наша новопроизведена вредност иде из Словеније у Немачку а некада смо имали привилегован приступ југословенском тржишту од 22 милиона становника".

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

PORESKE UPLATE ZA LAGODAN ŽIVOT EVROPSKE ARISTOKRATIJE: LIČNE PRIVILEGIJE I VISOKE PLATE, VAŽNIJI OD SUVERENITETA SOPSTVENIH DRŽAVA!!!

11. септембра 2016. Коментари су искључени

 

Politička elita u Evropi, a ne narod, insistira na očuvanju Evropske Unije, jer u njoj uživa nezamislive finansijske privilegije. Političar kome je propala karijera u matičnoj zemlji može da ode u birokratski aparat Brisela za platu od preko 10.000 evra mesečno, sa mogućnošću da u punu starosnu penziju, koja prosečno iznosi 4.300 evra mesečno, ode i pre napunjenih 60 godina života.

Stvaranje posebne vladarske kaste kojoj nije stalo do opšteg, već isključivo do ličnog blagostanja, dešava se ne samo u EU, već i u Sjedinjenim Američkim Državama gde je vojska preko crnih fondova poslednjih godina potrošila 6.500 milijardi budžetskih dolara za podmićivanje stranih i domaćih političara.

 

                Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

EVROKRATE U REDU ZA PLATU

 

Oduvek se sve vrti oko novca, on je glavno pogonsko gorivo i u politici. Nekada su evropski kolonizatori davali vredne poklone indijskim maharadžama koji su, zatim, narodu objašnjavali kako je dobro što su ih Evropljani pokorili. Indijski potkontinent je osvojen bez ispaljenog metka. Isto se dešava danas sa Evropom, ali i drugim kontinentima.

Evropska Unija je nekada bila zamišljena kao oaza mira i prosperiteta u nesigurnom svetu. Narodi koji su ušli u ovaj konglomerat država nadali su se da će im u svakom pogledu biti bolje nego pre.

Nekima je i postalo bolje i to mnogo bolje nego ranije, a to su evrokrate, nova politička i vladarska elita koja upravlja Starim kontinentom i ubeđuje obične ljude kako „EU nema alternativu". Evrokrate su moderne maharadže koje od kolonizatora dobijaju šarene, ali vredne poklone samo da bi dozvolili da njihove zemlje budu kolonizovane.

Razumni i promućurni Britanci, nekadašnji veliki kolonizatori, na vreme su ovo prepoznali i odbivši da od kolonizatora postanu kolonizovani, odlučili su da napuste Evropsku uniju i svoju sudbinu ponovo uzmu u svoje ruke.

Evropska Unija ima oko 33.000 činovnika, odnosno evrokrata na platnom spisku. Gotovo neprimetno je prošlo poslednje povećanje njihovih plata i drugih vrsta apanaže koje dobijaju da bi Evropljane ubeđivali kako bez EU nema života.

U leto 2014. tiho je odobreno povećanje svih plata evrokrata za 1,1 odsto uz automatsko godišnje prilagođavanje inflaciji u evrozoni. I sve to unazad, počevši sa 2012. godinom.

Oko 5.500 činovnika u EU organima ima mesečnu platu veću od 10.000 evra  dok oni najbolje plaćeni mesečno zarađuju i više od 24.000 evra . Nije zato uopšte čudno što političke elite evropskih zemalja žele da njihova zemlja postane ili ostane okupirana od strane Evropske Unije, jer samo tako oni mogu legalno da ostvare ovolike mesečne prihode.

Kako saopštava Evrostat (statistički zavod Evropske unije) , evrokrate plaćaju izuzetno mali porez i doprinose na platu – svega 12 odsto. Uz to, za obavezno zdravstveno osiguranje oni plaćaju svega dva odsto od svoje plate. Zbog toga, jedino oni u celoj Evropi, dobijaju platu koja je u bruto iznosu skoro jednaka neto iznosu. Pravi Eldorado .

Istovremeno kada su povećane plate u leto 2014. povećane su i penzije i, takođe, je uvedeno automatsko usklađivanje jednom godišnje. Od tada prosečna penzija bivših evrokrata iznosi 4.300 evra mesečno, dok je ona najviša čak 9.680 evra mesečno.

Poređenja radi, toliko iznosi najviša penzija nekog bivšeg ministra Nemačke i to posle 22 godine radnog staža u javnoj službi. Za razliku od njega, evrokrata bukvalno može da ide u penziju kada god poželi – prosečno evrokrate u penziju odlaze sa 59 godina starosti i to bez ikakvih umanjenja, dok se stanovništvo EU priprema da u starosnu penziju odlazi sa 70 ili više godina.

Do pomenutog povećanja penzija i njihovog upodobljavanja porastu životnih troškova, ukupni budžet za penziona davanja EU administracije iznosio je 34,8 milijardi evra godišnje za 21.341 penzionera. Do 2015. ovaj se budžet skoro duplirao i u 2015. je iznosio 64 milijarde evra, između ostalog i jer je prosečno automatsko povećanje sa početnih 1,1 odsto godišnje povećano na 1,2 odsto.

Kako je objavio nemački dnevni list „Bild", samo za medicinske troškove evrokrata. U ukupne penzione troškove nisu, međutim, ubrojane penzije za vrhunske političare Unije, kao što su, na primer, predsednik parlamenta, predsednik Komisije ili Evropskog saveta i slično. Za njih je predviđeno dodatnih 1,5 milijardi evra, kada budu odlučili da se povuku u tišinu svog doma.

Pjer Klep, direktor briselske podružnice nevladine organizacije „Open Europe" tvrdi kako se namerno zapošljavaju potpuno nepotrebni evrokrate koji, zatim, uživaju u nezamislivim privilegijama.EU se razvila u jednu administrativnu kastinsku državu" , tvrdi on.

Sa druge strane, primećuje Klep, zemlje članice, isto kao i kandidati za članstvo, u okviru programa štednje drastično su smenjile ne samo broj birokrata u sopstvenim administracijama, već i njihove plate i privilegije, tako da su mnogi od njih izlaz videli u odlasku u briselsku birokratsku mašineriju u kojoj je reč „štednja" potpuno nepoznata.

Iz svega ovoga Henri M. Broder je u svojoj knjizi „Poslednji dani Evrope" izvukao zaključak, kako se upravo stvara jedna nova evropska aristokratija koja je nacionalano indiferentna i okrenuta samo sopstvenoj klasi.

U duhu novog apsolutizma, ovi vladari Evrope smatraju da svojim podanicima ne duguju nikakva objašnjenja, niti im oni koriste za bilo šta drugo osim da svojim poreskim uplatama obezbeđuju pare za privilegije odabranih koji su dospeli do ranga evrokrata.

Nije Evropa, međutim, jedino mesto gde se stvara nova kasta maharadža koji, zatim, zarad ličnih privilegija prodaju suverenitet sopstvenih država. To se dešava širom sveta, pa čak i u Sjedinjenim Američkim Državama.

Interna kontrola troškova armije SAD („Inspector General") utvrdila je nedavno da u vojnom budžetu za poslednje godine postoji crna rupa veličine 6,5 bilijardi dolara, odnosno 6.500 milijardi dolara. Toliko para je potrošeno, a da se ne zna gde su otišle! Da bi se shvatilo kolika je to zaista suma novca, treba reći da ona iznosi 40 odsto godišnjeg bruto domaćeg proizvoda najveće svetske privrede – one Sjedinjenih Američkih Država!

Defense and Accounting Service", obračunski centar Pentagona, izdao je 26. jula 2016. izveštaj u kome je precizirao kako uporedivši finansijske transakcije i postojeće knjigovodstvene podatke za kopnene snage SAD postoji razlika od 6,5 bilijardi dolara. Zaključak interne kontrole je jasan: korišćenje budžetskih sredstava koja se izdvajaju za armiju potpuno je van kontrole.

U Sjedinjenim Državama postoje dve institucije koje ne podležu eksternim finansijskim kontrolama: jedna je Fed (Centralna banka)  , a druga je Pentagon koji po odluci Kongresa najkasnije do 30. septembra 2017. mora da okonča sve pripreme za spoljnu kontrolu. Niko u Vašingtonu, međutim, ne veruje da će do takvih inspekcija zaista i doći.

Američki publicista Vilijam Engdal smatra kako je pomenuti novac upotrebljen za podmićivanje vodećih političara ne samo u inostranstvu, već i u samim Sjedinjenim Američkim Državama. Vojni sektor je danas u ovoj zemlji daleko najsnažnija privredna grana u koju treba investirati što je moguće više javnih para koje će zatim ići u privatne džepove, smatraju planeri unutrašnje kolonizacije SAD u toku koje će postojeća finansijska elita okupirati sopstvenu zemlju.

U svojoj knjizi „Izgubljeni hegemon – koga bi bogovi da unište" („The Lost Hegemon? Whom the gods would destroy")  Engdal povlači paralelu između trenutne situacije u SAD i stanja Rimskog carstva pred raspad u 4. veku nove ere.

On piše: "…Korupcija, falsifikovanje i pretpostavljeni obim prevare i zloupotrebe toliko su se otrgli kontroli i tako su duboko ukorenjeni, da njihovi korisnici svaki pokušaj veće transparentnosti mogu da odbace uz objašnjenje o navodnoj sporosti birokratije. Činjenica da su dostojanstvo i integritet u javnoj službi do pre nekoliko decenija bili tradicija do koje se držalo, pokazuje sadašnju trulež Vašingtona i cele američke nacije…"

Endgal smatra da je američka politička elita namerno potrošila bilijarde dolara na ratovanje po celom svetu kako bi oslabila sopstveno društvo i tako ga pripremila na neminovno gubljenje osnovnih ljudskih i građanskih prava. „…Država koja troši neverovatne sume za ratovanje po celom svetu, ali pušta da njena sopstvena infrastruktura propada, osuđena je na propast", zaključuje Endgal.

I u Evropi, kao i u Sjedinjenim Američkim Državama obični građani kroz poreska davanja finansiraju svoje sopstveno porobljavanje i stvaranje nove aristokratije koja je samoj sebi dovoljna.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

EKONOMSKI ATENTATORI: UCENE I ULOGA LIHVARSKE DRUŽINE U KREIRANJU I RASPOLAGANJU BUDŽETOM ZADUŽENIH DRŽAVA

3. септембра 2016. Коментари су искључени

 

Jugoslavija je jedan od osnivača MMF i spada među prve 44 države-osnivača. Tada je osnovana i Međunarodna banka za obnovu i razvoj ili "Svetska banka" – za dugoročno kreditiranje razvoja. To su poznati "bretonvudski blizanci" (po Breton Vudsu mestu u SAD u kojem su osnovani).

Osnovni zadatak MMF po njegovom Statutu pri osnivanju (1944) bio je da podrži međunarodnu likvidnost i plaćanja, podrži devizne rezerve i stabilan devizni kurs u početku fiksan, sa malim fluktuacijama od 1%. Dakle, da pomogne državama-članicama kada uđu u platno-bilansne teškoće, a sve to da bi olakšao međunarodnu trgovinu i plaćanja, posebno posle Drugog svetskog rata.

Postepeno se MMF, iako mu to i dalje nije zadatak, upliće u političke procese i dugoročne strukturne reforme u svim državama s kojima je sklopljen kreditni aranžman.

Kao najnovije, MMF je otišao toliko daleko da je i protiv najavljene nabavke ruskih aviona za potrebe odbrane Srbije. (Čija je to politika i interes? Naravno, SAD koja je najveći davalac sredstava Fondu i bez čijeg glasa se ne može doneti ni jedna odluka). O MMF kao kontroloru i dirigentu Vlade Srbije, piše profesor dr.Slobodan Komazec.

 

 

EKONOMSKI ATENTATORI I GRABLJIVCI5

 

       Prof. dr Slobodan Komazec

Doktrina MMF (u kojem SAD imaju pravo veta) zasnovana je na monetarizmu i neoliberalizmu. On je postao glavni promoter neoliberalne dogme u svetu i zaštitnik interesa krupnog finansijskog kapitala (pre svega SAD pod čijom je dominacijom) i zapadnih kreditora – poverilaca (uz Svetsku banku i STO). U njihovoj funkciji je i Pariski i Londonski klub bankara.

Njegove preporuke i mere su univerzalne za sve države u svetu, bez obzira na njihove velike razlike i specifičnosti. On pre svega želi minimalnu ulogu države u privredi. Dakle, protiv je državnog ekonomskog intervencionizma, pošto se rukovodi tržišnim automatizmom i monetarizmom (u otklanjanju neravnoteže platnog bilansa).

Ta neravnoteža je po njemu isključivo posledica veće ponude tražnje od novca, dakle preterane mase novca u privredi – što zahteva restriktivnu monetarnu politiku. To je poznata monetarna teorija neravnoteže platnog bilansa.

Državama opterećenim visokim dugovima i deficitima i ekonomskom krizom on nameće sledeći model ponašanja za izlazak iz prolema: Liberalizacija cena i slobodan devizni kurs; Liberalizacija i slobodno formiranje kamata; Liberalizacija spoljne trgovine i što je vrlo značajno, uklanjanje zaštitne spoljnotrgovinske politike; Glavni je zagovornik brze i sveopšte privatizacije u sklopu promocije i nametanja neoliberalizma u svetu;

Otvaranje privrede za prodor stranih investicija i kapitala i stranih direktnih ulaganja (liberalizacija kapitalnih transakcija); Smanjenje javne potrošnje i veća štednja; Otpuštanje navodnih viškova radne snage u javnom sektoru u "restrukturisanoj" privredi; Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija (sa drugim socijalnim rashodima);

Dominacija privatne svojine; Dakle, njegova je poruka: stabilizacija, liberalizacija, privatizacija, a to traži i poresku reformu kojom se smanjuju poreske stope privatnom kapitalu, uz proširenje poreske osnove.

To je svojevrsno prevaljivanje poreza na široke slojeve stanovništva, a oslobađanje prostora za maksimizaciju profita privatnog kapitala – koji je ostavljen bez kontrole usmeravanja i proizvodne upotrebe. Najveći deo ovog kapitala odlazi u spekulativne i neproizvodne transakcije.

Traži se restriktivnost monetarne i fiskalne politike u cilju stabilizacije cena i kursa i uravnotežavanja platnog bilansa, forsiranje štednje i ograničavanja domaće potrošnje, što sve ima za strateški cilj uredno vraćanje dugova inostranstvu. Nije mu cilj razvoj privrede i visoka zaposlenost, već stabilnost (cena i deviznog kursa, uglavnom precenjenog).

 

       MMF i kontrolisana ekonomija

 

Glavni tenori neoliberalnog kapitalizma su predstavnici krupnog finansijskog kapitala i najrazvijenijih privreda zapada. To je neosporno, novi konzervativizam i u ekonomskoj teoriji čiji je glavni promotor MMF i STO.

Mnoge države – dužnici koje su ušle u aranžman sa MMF morale su drastično da smanje zarade i penzije, što je redovno dovelo do velikog pada domaće tražnje, potrošnje i bruto domaćeg proizvoda.

Njegova uloga je u funkciji globalnog kapitala u procesu globalizacije. On odobrava različite oblike kredita, ali pod uslovom da države prihvate provođenje neoliberalne restriktivno-destruktivne (prorecesione) ekonomske politike. Naravno, MMF neće priznati da je to takva politika. To se najčešće završava uvođenjem država u prezaduženost, kolonijalni i potpuno kontrolisani status.

U osnovi to je krizni model navodnog razvoja. Mnogi vodeći svetski ekonomisti i naučnici smatraju da drastične mere štednje i restrikcije koje preporučuje MMF, su pogrešno rešenje, koje samo produbljuje krizu i vodi socijalnom slomu društva. To se na vrlo velikom broju država jasno pokazalo.

Osnovna "briga" i koncept MMF  je kako država dužnik u krizi da vraća dugove stranim kreditorima i kako osigurati sredstva za to, uz stalno narastanje spoljnog duga dužničkog tereta koji guši privredu i obara standard i okreće "piramidu" raspodele nacionalnog bogatstva prema šačici "korisnika tranzicije" i ovog modela "stabilizacije".

Mnoge države koje su odbacile ovu politiku i saradnju sa MMF i koje su izabrale sopstveni, sebi specifičan, model razvoja, ostvarile su visoke stope privrednog rasta. Danas nema više poverenja u svetu u politiku i namere MMF (Grčka, Mađarska, Kipar, Španija, Italija, Portugalija, Brazil, Argentina, baltičke države, Rusija) i niz drugih.

Dužnička kriza se ne može rešiti restrikcijama potrošnje i visokom nezaposlenošću, već visokim stopama privrednog rasta (ekspanzija) i zaposlenosti. Te visoko zadužene države ne bi trebalo da slušaju savete MMF, posebno veliko ograničavanje budžetske potrošnje, (penzije, plate, socijalna davanja), već da se usmere na rast privredne aktivnosti i zaposlenosti.

Ovakvom politikom MMF udara se na posledice, a ne na uzroke krize. MMF je često proizveo krizu, umesto da je otklonio.

Kao veliki zagovornik borbe protiv inflacije (stabilnosti cena) MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje, a potpuno zanemaruje visoku nezaposlenost i siromaštvo. MMF nema više onu konstruktivnu ulogu u svetskoj privredi koju je imao dugo posle Drugog svetskog rata.

Stoga mnoge države – članice traže njegovo temeljno reformisanje. Ovo posebno u pogledu sredstava Fonda, glasova članica i prava odlučivanja, ali i daleko veći značaj zemalja u razvoju u njegovoj politici. To se istovremeno odnosi i na njegov model koji i pored očitih slabosti i velikih promašaja, uporno provodi, nastojeći da dokaže njegovu ispravnost.

 

MMF vodi u dužničko ropstvo preko pada potrošnje, tražnje i razvoja

    1) "PODRŠKA" Fonda državi u krizi

Zemlja koja je u krizi i pretenduje na sredstva Fonda, pristupa izradi stabilizacionog programa i prezentira ga Fondu u tzv. "pismu o namerama". Iako "pismo o namerama" suvereno donosi zemlja članica, to je ipak dokument koji u suštini sadrži "sugestije" Fonda o ekonomskoj politici koju zemlja treba da sprovodi, ako želi podršku Fonda, MMF će zemlji odobriti traženu finansijsku podršku ukoliko proceni da je prezentirani program stabilizacije i "restrukturisanja" adekvatan za prevazilaženje platno-bilansnih i budžetskih teškoća. Ovde se redovno preporučuje sledeće:

Provođenje oštre antiinflacione politike, restriktivne monetarne politike (čvrst novac) – kroz visoke realne kamate i precenjeni kurs domaćeg novca,

Smanjivanje budžetskog deficita i prisilno, a ne stvarno uravnotežavanje javnog sektora, dakle restriktivna fiskalna politika (povećanje poreza uz smanjenje javnih rashoda),

Liberalizacija spoljnoekonomskih odnosa (uvoza, izvoza, posebno kapitala i direktnog stranog investiranja), dakle potpuno otvorena, nezaštićena i nepripremljena ekonomija za "udar" svetskog tržišta robe i kapitala,

Potpuno provođenje deregulacije privrednih tokova – dogma neoliberalizma i otklanjanje državnog ekonomskog intervencionizma u sferi pomoći privredi,

Privatizacija (brza i u potpunosti) državnog kapitala (svojine), bez obzira kako se ona provodi, i koje su posledice. To je u sklopu neoliberalnog koncepta "privatizujte, privatizujte – nije važno kako to radite, ali je bitno da to učinite što pre i što potpunije".

Stabilan ili upravljivo fluktuirajući devizni kurs (valutna stabilnost, uz netržišno održavanje precenjenog kursa intervencijama Centralne banke na deviznom tržištu u "zaštiti kursa od preteranih dnevnih oscilacija",

Liberalizacija svih tržišta i cena,

Restrukturisanje i "konsolidacija" za sanacijom (čišćenjem) i uglavnom rasprodajom stranom kapitalu domaćeg bankarskog sistema i dr.

Razvijene zemlje zapada koristile su MMF za svoje spoljno-političke ciljeve, jer je Fond sledio potrebe i interese G7. MMF je u stvari, instrumentalizovan za interese pojedinih zapadnih država (posebno SAD), a delovao je uglavnom "ispod radara javnosti". Upravo ove razvijene države ne bi prihvatile ovu politiku i mere MMF-a.

Svet je suočen sa novim oblicima međunarodne podele rada, sferama uticaja, prodorom kapitala iz sveta razvijenih u nerazvijene, uz vrlo suptilne oblike eksploatacije nerazvijenih zemalja. Industrijski kapital (izvoz robe) ustupa mesto dominantno finansijskom spekulativnom kapitalu i tehnološkoj renti (transferom tehnologija, tehnološkom zavisnošću i sl.).

 

       MMF i ekonomija i finansije Srbije u krizi

 

1) Kompresija potrošnje, siromašenje i privredna stagnacija

Zaključenje "kreditnog aranžmana iz predostrožnosti" i odobravanje 1,2 milijarde evra kredita, bez povlačenja sredstava (za svaki slučaj, stend-baj aranžman ), za eventualno jačanje deviznih rezervi (ne može se koristiti za investicije i potrošnju), tumači se kao dobar potez u jačanju kredibilnosti države i povoljnije (niže kamate u kreditiranju na svetskom tržištu, ali i za privlačenje stranih investicija, održavanje makroekonomske stabilnosti i finansijske discipline, posebno fiskalne discipline. Ovo se posebno odnosi na fiskalnu disciplinu i refinansiranje javnog duga, ali i "poboljšanje investicione klime u zemlji".

Putem brojnih uslovljavanja država u krizi, nameću se instrumenti i mehanizmi globalizacijeu čijoj je osnovi neoliberalni model. Prvo se nameće liberalizacija spoljnotrgovinskih odnosa i posebno liberalizacija u sferi robnih i finansijskih odnosa sa inostranstvom (tokovi kapitala). Liberalizacija izaziva nagli rast spoljne zaduženosti i krizu otplate dugova, a onda poput kakvog mesije, na scenu stupa MMF sa svojim univerzalnim stabilizacionim programom i uslovljavanjem deregulacije, masovne privatizacije i masovne nezaposlenosti.

Liberalizacija spoljne trgovine redovno dovodi do gomilanja deficita spoljne trgovine i stvaranja visoko uvozno zavisne privrede, jer uništena domaća proizvodnja i ponuda ne mogu pokrenuti uvozno-supstitutivne proizvodne kapacitete (preduzeća, grane i oblasti). Uvoz uglavnom naglo raste, a time i deficit spoljne trgovine, koji se zatim finansira spoljnim dugom. To je toliko jasna strategija i politika stvaranja zavisnih i zaduženih ekonomija.

 Liberalizacija spoljne trgovine i domaćeg tržišta nije praćena obećanim rastom, već povećanom bedom i nezaposlenošću, uz opšti osećaj nesigurnosti. U odnosima rada i kapitala Fond se otvoreno stavio na stranu krupnog kapitala. A u odnosima razvijeni-nerazvijeni redovno je na strani razvijenih država.

"Pečat saglasnosti" MMF je obavezan da bi nerazvijene privrede pristupile tržištu kapitala. One moraju prihvatiti recepte MMF u svojoj makroekonomskoj politici (teorija slobodnog tržišta). Često se jasno vidi disfunkcionalnost preporuka MMFi uvlačenje niza privreda u dublju krizu.

MMF nameće uvek gotovo iste recesivne kratkoročne mere "prilagođavanja" kao uslov za dodelu kredita, a time i širu međunarodnu finansijsku podršku. Programi MMF imaju redovno deflatorni karakter. Osnovna poruka i zahtev je da se uspostavi ravnoteža ponude i tražnje da bi se uravnotežio platni bilans.

Deflacioniranje potrošnje i kontrola svih njenih oblika, smanjenje bankarskih kredita, uravnoteženje budžeta, uz devalvaciju, treba da uravnoteži platni bilans. Smanjivanje svih vidova potrošnje i ograničavanje bankarskih kredita vodi usporavanju privrednog razvoja uz porast nezaposlenosti.

Rast nezaposlenosti i povećanje siromaštva postaju barijere za slobodno kretanje radne snage. Rad se tretira isključivo kao trošak, koga treba smanjiti u cilju porasta profitabilnosti privatnog sektora. MMF svojom politikom zaoštrava sukob rada i kapitala.

Politika međunarodnih finansijskih institucija najčešće je rezultat finansijskih i komercijalnih interesa razvijenih privreda, a ne privreda u krizi i nužnom razvoju.

Takav model nije prihvatila ni jedna razvijena privreda, posebno u pogledu kamatne politike, budžetskog deficita i platno-bilansne politike. One vode svoju politiku, a MMF im se osnovi "prilagođava" (kao i brojne rejting agencije).

Neophodna uloga države u nerazvijenim privredama kao regulatora domaće privrede i makroekonomske politike, zamenjena je mantrom (svetom formulom)slobodnog tržišta preko Vašingtonskog konsenzusa (saglasnost i sporazum MMF, Svetske banke i Trezora SAD). Svetu je to već odavno postalo jasno.

Model stabilizacije i restrukturizacije koji nudi MMF neki autori su nazvali "veliki prasak" liberalizacije i deregulacije. Deregulacija  redovno vodi u privredni i finansijski haos i potpuno nekontrolisane tokove novca i kapitala. Tome se dodaje i "širenje demokratije" da bi haos bio još veći, a destrukcija neuhvatljiva.

Tržišni fundamentalizam i koncept "strukturnih reformi" Svetske banke, odnosno "strukturno prilagođavanje" MMFdoveli su do produbljavanja krize razvoja i nagomilavanja dugova nerazvijenih zemalja, dok su socijalni, zdravstveni i obrazovni sistemi dovedeni do raspada.

Liberalna imperija se pretvara u totalitarni sistem. Razara se industrijski sektor, buja finansijski sektor praćen nihilističkom ideologijom i individualizmom. Stvaraju se finansijski mehuri i "pena" umesto razvoja realne ekonomije. Spekulativni kapital je zadominirao, tako da i BDP postaje sve više rezultat spekulativne ekonomije, posredovanja i usluga. Čak i on kao osnovni makroagregat ne odražava realnu ekonomiju. Ali i dalje zadržava naziv "bruto domaći proizvod", a od domaćeg proizvoda je malo ostalo.

Novi aranžman iz predostrožnosti od 25. februara 2015. godine iznosi 1,2 milijardi evra ili 935 miliona SPV što je 200% naše kvote kod MMF (468 miliona ili 725 miliona dolara uz kurs 1 SPV = 1,55 $). Vlada se obavezala u svom Pismu o namerama da sprovodi dogovorenu ekonomsku politiku sa MMF. Dakle, Vlada je sama predložila mere, a Fond ih je prihvatio i traži njihovo striktno provođenje. Da navedemo osnovne:

– Smanjenje plata u javnom sektoru i penzija,

Otpuštanja u javnom sektoru već od jula 2015. ukupno 5% godišnje ili 70.000 u tri godine, da bi se to kasnije smanjilo na 40.000,

– Smanjenje deficita u budžetu na 3% BDP do kraja 2017. godine,

Struja će poskupeti za 12% od 1.08.2015. godine,

– Struja će u naredne tri godine dostići tržišnu cenu,

– Uvode se akcize na bezalkoholna pića, i druge akcizne robe,

– Zaustavljanje rasta javnog duga do kraja 2017. godine,

– Pokrenuće se stečaj do kraja 2015. godine za 139 preduzeća,

– Kontrola i smanjenje državnih garancija javnim preduzećima,

– Pokreće se privatizacija za 80 preduzeća u 2015. godini,

– Smanjenje subvencija javnim preduzećima,

– Pokreće se procedura za prodaju Telekoma,

– Sve je to u sklopu fiskalne konsolidacije,

– Naći će se koncesionari za Aerodrom, Koridor 11 i dr.

(Izvor: Memorandum o ekonomskoj politici sa MMF-om)

Pogledajte u svemu tome šta je u stvari ostalo od stvarnih prerogativa i nadležnosti MMF, što smo naveli na početku. U šta se MMF stvarno pretvorio?

Privreda Srbije, neosporno je, nosi se sa velikim i teškim izazovima. Pri tome treba istaknuti da je završna strategija MMF i svetskih finansijskih institucija da se oduzmu iz ruku države sve glavne poluge razvoja i vitalni resursi – što je put u kolonijalni status.

Takvim vladama se lako upravlja. Da bi mogla da provede određene mere makroekonomske politike u periodu 2015.-2017. Vlada Srbije je zatražila podršku MMF preko stend baj aranžmana iz predostrožnosti. To samo pokazuje da je Vlada slaba i nekompetentna i u osnovi poslušnička, a bez stvarne koncepcije, strategije i vizije razvoja.

Istovremeno to znači da se bez ovakve "podrške MMF-a ne može iz krize duga i javnih finansija". Ona prosto ne zna kako iz krize i traži pomoć MMF, posebno "za bolne reforme" za koje traži njegovo pokriće u javnosti Srbije. Jer, u drugoj liniji čeka nas niz Agencija za ocenu rejtinga i rizika, uz obaranje kreditnog rejtinga države – što vodi poskupljenju novih kredita i teškoćama u pribavljanju novog kapitala na svetskom tržištu. To u osnovi znači povećanje troškova servisiranja dugova i konačno do moguće insolventnosti (bankrota).

Više se ni Agencijama za rejting ne veruje, kao i uostalom i MMF, one su postale instrument manipulacije i pritiska na države (uglavnom su to agencije SAD, zbog čega EU želi svoje agencije).

Predsednik Vlade kaže da smo "mi veći MMF od samog MMF-a". Zaista velika i tačna konstatacija za jednu neefikasnu politiku, čak i promašenu.

Ona je i servilna i snishodljiva prema političarima sa zapada, ali i prema zapadnim finansijskim institucijama.

MMF se time pretvorio u pravog "stečajnog upravnika" u svakoj privredi koja ga pozove u "pomoć", a nalazi se u recesiji i ekonomsko-finansijskoj krizi. On postaje mentor, nadzornik i savetnik u odlukama Vlade.

Jer, kontrolu i nadzor nad ostvarenjem preuzetih obaveza prema MMF provode MMF, Vlada i Narodna banka Srbije.

Svođenje visine javnog duga na održiv nivo i njegovim smanjivanjem od 2017. godine, uredno servisiranje dugova i plaćanje kamata je jedan od osnovnih ciljeva koje treba ostvariti. Sve ostalo je podređeno tome, ma da se u javnosti to ne vidi i ne ističe.

Velike probleme u privredi i javnim finansijama (nelikvidnost privrede i visok nivo nenaplativih kredita, visoka kreditna kamata i restriktivna monetarna politika, ogromni gubici u privredi, visoka nezaposlenost) MMF nije ni uzeo u razmatranje. To nije područje njegovog interesa.

Posebno se to odnosi i na moguću politiku reprogramiranja duga da bi se olakšao teret dužničkih obaveza i da bi se novi dugovi tada usmerili na finansiranje razvoja i nove investicije, a ne isključivo za refinansiranje dospelih otplata, čak i kamata, uz stalni rast kamatnog tereta sve to bez oplodnje pozajmljenog kapitala i prirasta bruto domaćeg proizvoda.

Koliko je za Srbiju povoljnije da ima aranžman sa MMF u odnosu da je oslobođena "tutorstva", saveta i nadgledanja (kontrole) ove međunarodne finansijske institucije? Da pogledamo i te alternative.

2) Imati ili nemati aranžman sa MMF

Neki autori smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF podsećajući na sličan iz 2011. kada ga je Srbija napustila posle pet meseci, jer je dug premašio visinu dogovorenog, (45% BDP), kao i visinu deficita budžeta.

To je tada od strane MMF ocenjeno da Srbija "ne vodi kredibilnu ekonomsku politiku". Novo zaduživanje je bilo uz veće kamate i manji priliv stranih investicija. Stoga neki smatraju da je bolje imati aranžman sa MMF, nego ga nemati.

Ovaj aranžman od 1,2 milijarde evra, bez korišćenja sredstava , praktično ne znači ništa (imamo 10,5 mlijardi deviznih rezervi Centralne banke), ali "saveti" i sugestije i preporuke MMF i njegovo nadgledanje kako radi Vlada i kako se preporuke provode, ostaje snažno prisutno i povremeno (tromesečno) proveravano na konsultacijama sa MMF. To je, u stvari, ugrađeno zeleno svetlo na semaforu za strane kreditore i potencijalne investitore da je država sigurna, rizicima, ali i u osnovi kredibilna. Izvolite, kupujte i ulažite, ako imate svoj interes, a interes političkih struktura na vlasti već se zna.

 

       Neoliberalni program, prisilna štednja i šokovi krize

 

Monetarna kontrakciona kruta politika i fiskalna politika uglavnom dovode do razvojne krize. MMF primorava zemlje da "pritegnu kaiš" što vodi imploziji tražnje i razvoja.

Prisustvo aranžmana sa MMF, smatra se, povećava kredibilitet i rejting zemlje, a to olakšava pristup tržištu novca i kapitala po povoljinijim uslovima zaduživanja, uz veće poverenje kreditora.

Ali, ne postavlja se pitanje kakvu politiku i mere predlaže MMF i kakve to ima posledice za privredu i društvo. U nizu država u kojima je provodio ovakav model stabilizacije doveo je do teške razvojne krize i socijalnog sloma društva (Rusija, Poljska, Mađarska, Grčka, Španija, Hrvatska, zemlje L. Amerike i niz drugih).

MMF svojim modelom ne zna i ne može da upravlja krizama, a još manje da ih predviđa i rešava. On dobro zna da ih svojim konceptom "stabilizacije" samo produbljava, ali nikada neće priznati da greši i da mu je model pogrešan. To bi bilo previše od jedne tako značajne i dominantne finansijske institucije u svetu.

Glavni tenori liberalnog kapitalizma u sklopu novog ekonomskog konzervativizma u prvi plan ističu finansijski kapital, dok su proizvodni kapital i preduzeće u drugom planu. Odatle i politika visoke kamate, precenjenog deviznog kursa, zahtev za uravnoteženost platnog bilansa i budžeta, slabljenje sindikata, položaja zaposlenih i pad najamnina i plata u nacionalnom dohotku.

Vlada se obavezala da provodi neoliberalni program MMF u čijoj je osnovi prisilna štednja i odricanje, pad javne potrošnje i rashoda, penzija, ličnih primanja u javnom sektoru i socijalnih izdataka – da bi se donekle makar i prisilno uravnotežio budžet (smanjio deficit) i osigurala sredstva za urednost izvršavanja obaveza iz spoljnog duga (kamata i otplata).

Redovno se javljaju zahtevi za okrutno rezanje potrošnje i "štednja po svaku cenu". Povećanje štednje treba osigurati smanjenjem troškova rada i socijalnih rashoda. Državom i privredom praktički upravljaju strani kreditori, banke i finansijski kapital (MMF, Svetska banka i EIB).

Istovremeno, ekipe koje vode ovu državu i privredu u katastrofu osećaju se bezbedno i stalno nude "nova rešenja" i "reforme". A tog stvarno nema ni u tragovima. Postalo je jasno da je nametnuti model razvoja baziran na rasprodaji preduzeća, zaduživanju, neproizvodnoj javnoj potrošnji, isključivo stranom kapitalu, restriktivnoj "stabilizacionoj" monetarnoj politici i nekontrolisanom uvozu doveo do krize.

Veliku podršku privatizaciji, kao jednom od stubova neoliberalizma u Srbiji daje i Svetska banka (izvršni direktor Jorg Friden). U razgovoru s Vučićem, oni su za prodaju preduzeća iz portfolia Agencije za privatizaciju, jer je, po njima, to "osnovni uslov za uspostavljanje zdrave ekonomije".

I MMF i Svetska banka kao institucije zaštite interesa zapadnih kreditora, promovišu isti model neoliberalizma u čijoj je osnovi privatizacija i prodaja preduzeća i nacionalnih resursa stranom kapitalu. U ovako dubokoj i složenoj krizi, smatra se, saradnja sa MMF je neophodna, ali i zbog "disciplinovanja vlade" u trošenju budžetskih sredstava.

Ovde stvarno izostaje razvojna komponenta, jer sama štednje bez visokog privrednog rasta i investicija vodi produbljavanju krize. Tako ostvarena "štednja" ne ide u domaće investicije, već se odliva kroz otplate spoljnih dugova i kamate. To je put siromašenja privrede i odliva štednje u inostranstvo.

Šok terapija i rigidna politika prinudne štednje, masovno otpuštanje iz javnog i "restrukturisanog" privrednog sektora, uz ukidanje subvencija privredi i potpunu privatizaciju javnih preduzeća i resursa, sa razbijanjem velikih privrednih sistema vodi ne samo u nadziranu, već i potpuno zavisnu i razbijenu privredu.

Danas se najčešće ističe od strane Vlade da je fiskalna konsolidacija i uravnoteženje budžeta (borba protiv preteranog deficita) teško ostvariva bez podrške MMF. Upravo MMF ocenjuje da li Srbija vodi održivu fiskalnu politiku. Stoga neki ekonomisti kod nas smatraju da Srbija ni ubuduće neće moći bez saradnje sa MMF.

MMF je stečajni upravnik kada već dođe u neku zemlju – članicu, koja ga pozove u pomoć. To je uradila i Srbija u recesiji i u ekonomskoj, socijalnoj i društvenoj krizi. Niko je nije na to naterao, osim potpuno pogrešna i destruktivno vođena ekonomska politika.

Država mora sada da podredi svoje nacionalne i razvojne ciljeve prihvaćenom modelu MMF i da povremeno (tromesečno) "podnosi račun" o preduzetim merama i efektima tih mera.

Država upravo suprotno tome mora da sama bira svoje prioritete, strukturni razvoj, izbor mera i instrumenata za njihovo ostvarenje. Dakle, mora da izradi kredibilan program i viziju razvoja, a to znači i sopstveni specifični model i koncept razvoja i stabilnosti, jer univerzalnih programa za sve zemlje i uslove jednostavno nema. To ne treba ni tražiti!

A to upravo nameće MMF svojim univerzalnim neoliberalnim modelom, što je mnoge kritičare navelo na zaključak da MMF time "umesto da rešava u stvari proizvodi i produbljava krizu", MMF krize do sada gotovo nigde nije predvideo.

Priznaje se da upravljanje privredom i javnim finansijama ne može se kontrolisati, kao i visokim deficitom budžeta, uz izuzetno narasli ogroman javni i spoljni dug i njihov stalni rast. Stihija i nekontrolisani finansijski tokovi su dominirali. Rezultati privrede takvim tokovima više su slučajni, a ne programirani.

Niko od vlada do sada kod nas ne odgovara za eksplozivni rast javnog duga (76% BDP prema usvojenom limitu od 45%). Da sama Vlada uspeva da konsoliduje svoje javne finansije ne bi morala da prihvata ucene i odricanje od ekonomskog i finansijskog suvereniteta – koje prenosi na MMF.

Ona slabo upravlja ekonomijom i finansijama, ali i svim bitnim subjektima odlučivanja u društvu.

Predsednik Vlade nedavno izjavljuje (28. jula 2016) da će "sprovođenje programa MMF biti jedan od glavnih ekonomskih ciljeva buduće vlade i da očekuje nastavak uspešne saradnje s predstavnicima te finansijske institucije". Normalno, kada nemaju i ne znaju za druga rešenja potrebna našoj privredi i društvu.

Ni jedna zemlja se do sada nije oporavila po konceptu i recepturi MMFsamo je produbljena ekonomska i socijalna kriza. Island kao i Mađarska su uradili potpuno suprotno od onoga što je od njih tražio MMF i izašli su iz krize.

Stoga te njegove univerzalne šablone i mere oštrih rezanja potrošnje i restrikcija (gorke lekove) ne treba bezrezervno prihvatiti i provoditi, jer često u mnogim državama takav pristup je doveo do produbljivanja krize i pravog sloma preduzeća i socijalnog sloma u društvu. Jedno je smanjenje potrošnje u državi sa 30 hiljada do 35 hiljada dolara per kapita, a sasvim drugo državi sa 4-5 hiljada dolara.

Obzirom na ogroman teret javnog i spoljnog duga, sloma socijalnog sistema i obaveza koje godišnje pritiskaju slabašnu i onesposobljenu privredu Srbije, ona će i u narednim godinama morati da visoko koristi strani kapital u finansiranju dospelih obaveza (kamata i otplata), ali i za finansiranje investicija, tako da je bitno osigurati povoljnije uslove zaduživanja na svetskom tržištu kapitala, što se uz pomoć i saradnju s MMF, može ostvarivati. Strateški rez i potpuni zaokret tu nije moguć, posebno u kraćem periodu.

Predstavnici MMF i Svetske banke hvale rezultate Vlade, a nama je sve gore i teže, dok su makroindikatori razvoja i osposobljavanja privrede sve nepovoljniji. Ministar finansija izjavljuje da je "Srbija primer zemlje koja dobija priznanje za svoje reforme i obezbeđuje punu profesionalnu i finansijsku podršku MMF, Svetske banke i drugih finansijskih institucija". Da, dok se provodi njihova politika, "rezultate" vidimo na svakom koraku.

Treba pri tome imati u vidu i iskustvo niza država koje su izbegle diktat i zahvalile se na pomoći MMF, a pri tome razradile sopstveni model i politiku razvoja. Tada su krenule brzim tempom razvoja (Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, zemlje Latinske Amerike, članice "pet tigrića" u Istočnoj Aziji i dr).

Može li Srbija u ovako teškoj finansijskoj krizi tako odlučiti? Sada dosta teško, jer nema potreban program i viziju (strategiju) razvoja, a dosadašnji neoliberalni model nekritički prihvaćen ili nametnut našim "poslušnim" i dovedenim vladama, razorio je privredu, prodao ili likvidirao domaće banke i ugrozio javni sektor, osiromašio stanovništvo, stvorio ogromnu nezaposlenost. Teško je, istina, u kraćem periodu formirati potrebne domaće resurse za samostalniji razvoj bez velikog oslonca na strani kapital. To je ta dužnička omča, koja je nametnuta i koja nas guši.

 

       Dužnička omča i odliv kapitala

 

1) Monetarističko-neoliberalna ideologija i politika stabilizacije MMF

Doktrina i ofanziva neoliberalizma i tržišnog fundamentalizma su na sceni savremene ekonomije Srbije. Sve dužničko zavisne privrede dovedene su u privrednu stagnaciju pod izgovorom "privredne stabilizacije" i restrukturisanja.

MMF dajući svoj "pečat saglasnosti" na politiku neke zemlje i omogućivši joj time pristup tržištu kapitala – primorava zemlje članice da moraju slediti njegove recepte (teoriju i politiku slobodnog tržišta).

Srbija može lako da otplati svoj dug kod MMF od svega 7,3 miliona evra od ukupno 490 miliona sredstava kod MMF (u tome su SPV, koja su uključena u spoljni dug, a koja se ne vraćaju i nisu dug, već pravo 482,6 miliona) pošto imamo devizne rezerve od oko 10,5 milijardi evra.

Samo se postavlja pitanje: da li se vodi politika brzog smanjenja spoljnog duga, a ne tek posle 2017. godine i kakvu strategiju razvoja tada treba izabrati, odnosno kakvu voditi monetarnu, fiskalnu, spoljnotrgovinsku, investicionu politiku i socijalnu politiku (raspodele) u tome.

Ovo tim pre što se u finansiranju javnog sektora prešlo u potpunosti sa stranog na domaće kreditno finansiranje. Od ukupno 640 milijardi (556 milijardi je domaće i samo 84 milijarde dinara strano finansiranje u 2015. godini). Treba pri tome videti šta je to "domaće" finansiranje, da li su to strane banke u Srbiji! A, uglavnom jesu!

Pred svaku Vladu se postavlja pitanje: da li je spremna da se uhvati u koštac sa problemom privrede i društva i vodi svoju specifičnu i sebi prilagođenu razvojnu, stabilizacionu i socijalnu politiku, ili traži "podršku" MMF da bi dobili nekakav oblik pokrića, zaštite i kišobrana za sve teške i bolne odluke koje se u nekim delovima moraju doneti i provesti?

To je sada slučaj sa budžetom za 2016. godinu kada je budžet 2015. i plan 2016. dobio podršku MMF. Da li je Vlada spremna da se odrekne tutorstva i nadgledanja od strane MMF kao glavnog promotora neoliberalizma i interesa finansijskog kapitala i poverilaca – kreditora sa Zapada? To je nemoguća misija.

2) Da li je moguće istovremeno ostvariti privredni oporavak, rast i očuvati stabilnost

Stabilne i dovoljno uravnotežene privrede država članica Fonda ne trebaju i ne traže pomoć MMF. Sporazumom o "pomoći" Fonda ne treba se hvaliti, jer je to znak da je država svojim finansijama ušla u velike teškoće iz kojih se sama ne može izvući svojom makroekonomskom politikom. Često joj zbog teškoća u servisiranju i teretu javnog i spoljnog duga, kao i međunarodne nelikvidnosti, preti bankrot.

Prisutni političko-statistički optimizam članova Vlade koji se redovno javlja u toku godine, da bi nestao krajem godine, predstavlja širenje granica za "kreativno obmanjivanje javnosti". To je postala najjača karika u sporom ili stagnantnom privrednom rastu i monetarno-fiskalnom gušenju privrede. Takav stav ima osnova, ali izostaju stvarne reforme sistema.

Polazi se od toga da pozitivno mišljenje MMF o provođenju "dogovorene" politike i mera na koje Fond daje saglasnost – pozitivno utiče na kreditni rejting države i potencijalne investitore. Time se "lakše dolazi do novih kredita" i to pod povoljnijim uslovima (kamata, rokovi, garancije i sl.).

Srbiji su potrebne suštinske reforme monetarnog i finansijskog sistema i finansijske politike, spoljnotrgovinske politike, politike raspodele i modela razvoja, a to znači reforma ukupnog privredno-finansijskog sistema i izbor dugoročnih strateških ciljeva razvoja.

Tu MMF sa svojom kratkoročnom politikom i "strukturnim reformama" na osnovu neoliberalne destruktivne dogme i modela "stabilizacije" nema šta da traži. Treba mu se na lep i diplomatski način zahvaliti na "pomoći" i isplatiti taj simboličan iznos duga.

Gde god je davao svoje savete, sugestije i nametao svoj model dovodio je do razaranja privrede, pljačkanja resursa, odliva kapitala i dominacije svetskih korporacija, uz socijalno razaranje društva kroz ogromne preraspodele u korist spekulativnog kapitala. Ni jednu državu nije izvukao iz krize na svom modelu i preporukama.

Mnoge države u krizi, koje su zatražile njegovu "pomoć", zbog ovih destruktivnih procesa brzo su mu se zahvalile (videti interesantnu studiju Naomi Klajn: Doktrina šoka.)

Restriktivna monetarna i fiskalna politika i politika stalnog ograničavanja potrošnje u nerazvije nim privredama mogu samo da dovedu do obaranja stope rasta još veće nezaposlenosti i prelaska privrede u recesiju i krizu razvoja. "Restriktivna monetarna politika je naprosto kampanja protiv životnog standarda radničke klase koja se izvodi svesnom intenzifikacijom nezaposlenosti, koristeći eko nomsku prinudu protiv pojedinaca i protiv industri je, politiku koju zemlja nikada nebi dopustila da je znala šta će biti učinj no."

Podsticanje privrednog razvoja ostalo je van interesa i modela MMF. Fond nastoji da ostvari više ciljeva stabilizacije istovremeno, što zemljama često ne odgovara, te se pregovori sa MMF često svode na cenkanje i pogađanja oko paketa MMF i onoga što zemlja smatra poželjnim.

MMF se i dalje bavi prvenstveno kratkoročnim kreditiranjem, pri čemu se ova institucija pretvorila u jedno od najefikasnijih monetarnih i finansijskih oružja za zaštitu kapitala razvijenih privreda-kreditora. Inostrani kreditori se teško mogu ubediti u kvalitet ekonomskih programa zemalja dužnika koji su rađeni bez podrške ili konsultacija sa MMF.

Istovremeno se mora postaviti i pitanje: šta znači nametanje kao primarni cilj za zemlje u razvoju "borba protiv inflacije" (stabilizacija), a ne napori za ubrzan ekonomski rast, kao jedini izlaz iz zaostalosti, zavisnosti, preterane zaduženosti i teškoća u među narodnim ekonomskim i finansijskim odnosima ovih zemalja (servisiranje inostranih dugova, plaćanje kamata, gomilanje tereta dugova, permanentni platno-bilansni i budžetski deficit).

I sam MMF je konačno indirektno priznao da su mu strategija i model razvoja pogrešni i preporučuje državama da se od štednje okrenu na "konsolidaciju prihodne strane budžeta". Potpuni zaokret je učinjen od ranijeg krutog stava za stabilnost ka privrednom rastu i većoj zaposlenosti. Stvarno je to danas jedna ispravna strategija i politika izlaska iz sveopšte krize.

"Kontrapunkt života" ovih visoko zaduženih privreda nalazi se u ubrzanom privrednom rastu (stopa privrednog rasta između 5% i 8% prosečno godišnje u jednom ciklusu), uz brže izmene privredne strukture. Brz privredni rast je modus vivendi u rešavanju nagomi lanih privrednih problema i izlazak iz dužničke krize (uz proces postepenog razduživanja).

I sama Kristin Lagard (direktorka MMF) se zalaže za izmenu osnovnog koncepta i modela MMF-a.

Novi direktor FED-a (Dženet Jelen) smatra da FED ne treba da suviše pažnje posvećuje stabilnosti cena u odnosu na zaposlenost. Mantra o ciljanoj inflaciji koristila se za obuzdavanje inflatornih očekivanja, ali je gušila privredu i ekonomski rast.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POROBLJAVANJЕ DIPLOMATSKIМ METODАМА: SRBIJA KAO NAJPOSLUŠNIJA AMERIČKA KOLONIJA

19. августа 2016. Коментари су искључени

 

Američki ambasadori u Srbiji već godinama se pod ovim nebom osećaju kao da su kod kuće, i mnogo bolje od toga! Rade šta god im je volja, šuruju sa nadzemljem i podzemljem, imenuju ministre, postavljaju vlade i premijere, korumpiraju, smenjuju, prete, opominju…

Ni za jednog od njih, (svojom bezobraznom voljom a uz prećutnu i žalosnu saglasnost državnih organa Srbije), ne važi čl.41. Bečke konvencije o diplomatskim odnosima, namerno zaboravljajući da su dužni da poštuju diplomatske norme i nikako se ne mešaju u zakone države domaćina, a posebno ne da drže predavanja stanovnicima naše države o tome šta je za njh ispravno a šta ne!!!

Kao diplomatski predstavnici jedne velesile, istina sklone padu, gaze sve pred sobom, jer se u Srbiji još uvek nije pojavio stabilan, odrešit i sposoban politički lider, poput Viktora Orbana u Mađarskoj, koji bi svakoj ptici-grabljivici pokazao gde joj je mesto.

Umesto toga, Srbiju su ponižavali, pljačkali i rasturali svi američki ambasadori, počevši od mafijaške pojave Vilijama Montgomerija za vreme vlade Zorana Đinđića i posle nje, pa sve do novog ambasadora-poliglote, Kajla Skota, koji sa mafijom i ruča i večera, vodeći "intelektualne" razgovore o nezakonitim, ali uvek profitabilnim poslovima…

 

                  Nikola Vlahović

SVI AMERICKI KONZULI U SRBIJI5

 

Već četvrt veka, od kako je, nakon pada socijalizma, nanovo uvedeno višestranačje, u Srbiji se među političarima na vlasti smenjuju najodanije sluge svake vlade Sjedinjenih Američkih Država i njenih saveznika.

Istovremeno, smenjuju se i ambasadori ove posrnule velesile, koji, dolazeći na službu u Srbiju i Beograd, nastupaju po pravilu samouvereno, oholo i drsko, tačnije rečeno, znatno drskije i oholije nego što to inače rade širom sveta. Notorna je istina da je svako od njih, tokom svoga mandata, presudno uticao na zvaničnu spoljnu i unutrašnju politiku Srbije, odbranu, bezbednost, ekonomiju i na sve drugo što čini državnu strategiju jedne zemlje.

Američki ambasadori dresirani su kao ekonomske ubice, kao obaveštajci koji uvek imaju u pripravnosti bagaž "prljavog veša" lokalnih političara, kao milozvučne sirene koje znaju da zapevaju i zasviraju na tananim žicama korupcije, ali i kao pravi mafijaški bosovi, "kumovi" kod kojih banda provincijskih klovnova dolazi da im ljubi i ruke i skute.

Srbija je, kao retko koja zemlja na svetu, odavno postala najposlušnija američka kolonija, uprkos tome što je antiameričko raspoloženje u narodu vidljivo i golim okom. Odgovor na pitanje kako je ovaj paradoks moguć, leži u nesmenjivim kriminalno-političkim preduzećima, koje novcem i drugom logistikom izdržava upravo vlada SAD sa svojim saveznicima.

Nekada im ta zadovoljstva uskrate, ali, vrlo kratko, samo dok jednu kliku na vlasti promene i dovedu drugu. Od 5. oktobra 2.000 godine i vlade pokojnog Zorana Đinđića, pa sve do današnjeg dana i vladavine suludog Aleksandra Vučića, američki ambasadori su vodili glavnu reč na političkoj sceni Srbije.

Svako od njih je, u javnom životu, negirao takvo nešto, ali činjenice su neumoljive i govore suprotno: američki ambasadori u Srbiji su bili i ostali "sive eminencije", pred kojima puze takozvani "izabrani predstavnici naroda". Oni vladaju a potkupljene "poslovođe" po njihovom diktatu rasturaju i poslednje tragove nekada suverene države. Jer, vlada Sjedinjenih Američkih Država nije nikome prijatelj! Nije čak ni vlastitom narodu!

Prvi američki ambasador u Srbiji, nakon prevrata u oktobru 2.000 godine, Vilijam (Bil) Montgomeri, bio je i pre toga poznat srpskoj javnosti, jer je prethodno službovao u Bugarskoj i Hrvatskoj, a među kolegama iz diplomatskih službi na Zapadu, bio je poznat i kao "rušitelj već srušenih režima" u ovim nekada komunističkim državama.

No, svoje pravo lice, Montgomeri je pokazao krajem devedesetih godina, kad je, po nalogu obaveštajnih službi svoje zemlje, "operisao" od Budimpešte do Beča, i odatle finansirao rad tadašnje srpske opozicije, nevladinih organizacija, ali i političkog ološa koje je kasnije stupilo na medijsko-političku scenu Srbije.

Taj ološ je danas okupljen uz skute Aleksandra Vučića, a bivši ambasador Montgomeri, koji se nije vratio u SAD (niti to više ikada namerava da učini), šeta Beogradom i obilazi svoje nekadašnje "abonente", kojima je davao novac i savetovao ih kako da sruše već urušeni režim Slobodana Miloševića.

Uloga Vilijama Bila Montgomerija, kao prvog "postoktobarskog" ambasadora SAD u Srbiji, od najveće je važnosti za upoznavanje američkih metoda porobljavanja. Reč je o čoveku koji je praktično kumovao stvaranju Srpske napredne stranke i dovođenju na vlast Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, kao i čitavog pratećeg bataljona poraženih snaga iz devedesetih, zbog kojih je, gle čuda, vlada SAD bombardovala Srbiju!

Tragovi naklonosti američkog diplomate prema radikalskom "renegatu", Tomislavu Nikoliću, vidljivi su bili još 2007. godine, kada je, nakon parlamentarnih izbora i usred krize oko formiranja vlade, Nikolić proveo nekoliko dana na funkciji predsednika Skupštine Srbije.

Naime, Montgomeri je u maju 2007., u svojoj kolumni "Pogled iz Cavtata" u dnevnom listu "Danas", napisao: "…U svakoj prilici Nikolić se ponašao u skladu sa demokratskim principima – prilikom svog izbora i onda kada je podneo ostavku na tu funkciju, i nije vršio opstrukciju u parlamentu prilikom formiranja sada vladajuće koalicije…"

Tako je "bačena udica", na koju se Nikolić odmah upecao. Ostalo je bilo stvar tehnologije. Naime, Vojislav Šešelj je bio u Hagu, a prilika idealna. Upriličen je sastanak, ugovorena je suma, pale su i prve "tranše" dolara.

U međuvremenu, dok je pripremao radikalske vođe za neverovatni preokret, Montgomeri je pozvan od strane suda u Klagenfurtu (Austrija), gde je bio ispitan u vezi suđenja zbog malverzacija protiv bivšeg menadžera Hipo Alpe Adria banke.

Dosta od tog prljavog novca završilo je u Nikolićevim (a kasnije i u Vučićevim) džepovima. Između ostalog, bila je reč o za garanciji za kupovinu izvesne nekretnine na Jadranu, preko višemilionskog kredita, koji je odobrila Hipo banka. A, Montgomeri, posredovao lažnim garancijama!

Ipak, branio se na sudu, prilično bezuspešno, jer je na drugoj strani imao (sa)učesnika u tom poslu, nekadašnjeg automobilskog asa, Gorana Štroka, koji je izneo dokaze da su jedan posrednik i jedna firma za obezbeđenje (vlasništvo Vilijama Montgomerija i njegove žene Lin) dobili honorar u iznosu od 400.000 evra. Ali, bio je to samo jedan od mnoštva raznih mutnih poslova u kojima je bivši ambasador Montgomeri učestvovao tokom i nakon mandata.

Kad je konačno doneta odluka u SAD da se u mrtvački kovčeg srpske politike zakuca poslednji, zarđali ekser, Montgomeri je podržao i tek stvorenu prvu vladu Aleksandra Vučića i izrazio "strepnje" za novog Vođu, pa je rekao: "…Pre nekih šest meseci podsetio sam ga kako sam se nekada bojao da će ga smaknuti, a da se sada plašim da ne ubije samog sebe. Toliko puno energije! Ne staje. Morao bi malo da uspori!"

Bivši ambasador Montgomeri sa svojim prljavim poslovima u Srbiji i šire na Balkanu, zaslužuje svakako jednu debelu knjigu, ali čak ni u njoj ne bi stalo sve što je ovaj desperados uspeo da uradi na štetu ove države i njenih građana. Uprkos tome, on nije napustio Srbiju, nego do današnjeg dana služi kao neka vrsta neformalnog konsultanta svim američkim ambasadorima koji se ovde pojave.

Nakon Montogomerija, u Srbiju je stigao Majkl Polt, koji je 13. maja 2004. godine postavljen za ambasadora Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji i Crnoj Gori (posle osamostaljenja Crne Gore Polt ostaje ambasador SAD u Republici Srbiji).

Ovaj američki diplomata sa tridesetogodišnjim stažom (službovao u Berlinu, Bernu, Estoniji…) napravio je već 2006. godine, neviđeni skandal kad je pokušao je da "kreira javno mnenje u Srbiji", tako što je pozvao kod sebe sve glavne urednike takozvanih velikih medija u Beogradu, nudeći im mnoga dobra u znak zahvalnosti, ako ubede javnost u Srbiji da je albanska nezavisnost na Kosovu i Metohiji neminovna!

U presretnutoj diplomatskoj depeši poslatoj iz američke ambasade u Beogradu pod oznakom "07 Belgrade1733", a koju poseduje sajt "Vikiliks", a u vezi sa akcijom Majkla Polta, piše da su američke diplomate u zatvorenim razgovorima sa predsednikom Srbije Borisom Tadićem izrazile očekivanje da će on zajedno s njima upravljati procesima posle proglašenja albanske nezavisnosti na Kosovu i Metohiji!

U besomučnoj kampanji za nezavisno albansko Kosovo, koju je Polt vodio tokom mandata, nije se uzdržavao ni od direktne propagende među maloletnicima, pa je tako 2007. godine održao skandalozan politički govor učenicima Treće beogradske gimnazije, u kojem je propagirao nezavisnost Kosova!

Tom prilikom, Polt je đacima ove elitne gimnazije govorio u okviru promocije projekta "Svodovi diplomatije", objašnjavajući im zašto južna srpska pokrajina treba da dobije samostalnost i izrazio razočaranje zbog antiameričkih izjava "pojedinih" srpskih političara?!

I bivši ministar vojni, Prvoslav Davinić , iz čijih ruku je negde "isparilo" 300 miliona evra, pozivao se na američkog ambasadora Majkla Polta i njegovu zaštitu, računajući valjda da mu je dao dovoljno provizije i da može da računa na njega.

Tokom Poltovog službovanja u Srbiji, sve slučajeve njegovog koruptivnog delovanja pratio je i Magazin Tabloid, što je dovelo do još jednog, u istoriji diplomatije verovatno nezabeleženog skandala.

Naime, Polt je zahtevao da se glavnom i odgovornom uredniku Magazina Tabloid, Milovanu Brkiću, zabrani bavljenje novinarskom profesijom! Da bruka bude veća, Polta su podržali (i očito instruirali u toj nameri, "nezavisni" novinari "nezavisnog" udruženja novinara).

Ubrzo, za to je saznala i tadašnja državna sekretarka SAD Kondoliza Rajs, ali i kongresmeni i druge javne ličnosti, nakon pisma koje im je uputila redakcija Magazina Tabloid, te je sudski proces glavnom uredniku ovog dvonedeljnika okončan pre nego je i započeo. Ipak, ostala je vrlo ružna slika srpskog političkog i pravosudnog podaništva pred bahatošću i samovoljom ambasadora SAD.

Majkl Polt je od strane svoje vlade ubrzo udaljen iz Srbije, ali je odmah nakon njega u Srbiju stigao novi ambasador, Kameron Manter, koji je ostao upamćen među zaposlenima u ambasadi SAD u Beogradu, kao "zver nežnih manira".

Da bi bilo jasnije o kakvoj se "zveri" radilo, treba podsetiti da je Manter, istovremeno dok se bavio diplomatijom, bio i "…senior savetnik borda direktora SBB-Telemah grupe". Formalno, nije bio član upravljačkog borda, ali je bio "siva eminencija" i bez njega nisu počinjale sednice upravljačkog borda.

"Telemah grupa" je poslovala i posluje i dalje, osim u Srbiji, i na terenu Bosne i Hercegovine i Slovenije.

SBB kao najveći kablovski operater, čije su tehničke mogućnosti zastrašujuće (jer, ko je vlasnik optičkih kablova, može da zaviri u svačiji život!), savršeno su odgovarale obaveštajnim apetitima Kamerona Mantera. Služba u sedištu CIA-e u Lengliju (SAD) i "Telemah grupa" znali su od prvog momenta šta je u ovoj firmi bila njegova misija. Ali, to ondašnju družunu na vlasti, opsednutoj pljačkom nije ni zanimalo.

Ko je i šta je bio Manter, pokazalo se tek kad je otišao iz Srbije. Naime, Manter je po završetku misije u Beogradu 2009. godine, dobio ekstremno plaćen posao u Iraku (na mestu zamenika ambasadora), a posle toga u Pakistanu (kao ambasador SAD). Posao je, kažu upućeni, obavio savršeno. Manter "puca samo jednom".

Njegova vlada mu "neguje imidž". Naručila je dezinformaciju koja kaže "…da se nije slagao sa američkom politikom u zemljama gde je službovao". Čak je i u Beogradu položio vence na grob žrtava NATO agresije, kako bi zaista izgledalo tako…

Ali, nezvanično, Kameron Manter je iz Beograda oteran u Irak, nakon što je otkrivena njegova ljubavna veza sa Milicom Delević, bivšom ženom Dragana Đilasa. U svojim memoarima, Manter je napisao da se lično osvetio tadašnjem premijeru Koštunici, zbog paljenja američke ambasade, i da je naterao Ivicu Dačića da podrži Demokratsku stranku! Nije napisao samo to koliko je njegova vlada dala novca za taj "projekat".

Možda je na prvi pogled najmanje važnu ulogu od svih "postoktobarskih" američkih ambasadora SAD u Srbiji imala Meri Brus Vorlik, koja je svojim dolaskom u januaru 2010. godine, došla u Srbiju, na prvi pogled ostavila utisak skoro naivne i ne previše angažovane diplomatkinje. Ali, stvari ni izdaleka nisu bile takve.

Da je u pitanju žena sa posebnim zadatkom, videlo se tek kad su se na poslednjoj proslavi Dana nezavisnosti SAD, koji je organizovala kao ambasadorka, pojavili neki neverovatni gosti, sve imena sa crnih američkih lista, ljudi koji svojevremeno nisu smeli ni da pomisle na ulazak u zgradu ambasade SAD!

"Oprosti grehova" isplaćivani su preko Tadićevog režima. Dobar primer za to bio je vlasnik Pink korporacije Željko Mitrović, koji je bio među "ožalošćenima" kad je ambasadorka Vorlik ispraćena iz Beograda.

Ipak, tokom dvoipogodišnjeg boravka u Beogradu Meri Brus Vorlik se bavila uobičajenim ambasadorskim aktivnostima, ne pokušavajući (za razliku od svojih kolega) da se previše uklopi u ovdašnje dnevno-političko-estradne priče.

Stoji jedna činjenica: njen najvažniji posao tokom mandata bio je zauzimanje nekadašnje zgrade Maršalata i izgradnja najvećeg rezidencijalnog objekta svih američkih diplomatskih službi na Balkanu, sa pripadajućim prislušno-obaveštajnim centrom kakav u regionu ne postoji.

Kad je Vorlikova dobila zadatak da "dobije na vremenu dok radovi traju", setila se ideje da organizuje sastanak Grupe prijateljstva Srbije i SAD sa ciljem obeležavanja 130. godina od uspostavljanja bilateralnih odnosa dve zemlje.

Dvadesetak radikalskih poslanika nosili su transparente na kojima je pisalo "Bladi Meri" (Krvava Meri), blokirali ulaz u salu u kojoj je trebalo da se održi sastanak i pevali rodoljubive pesme. Nije joj trebalo dva puta reći. Povukla se tiho, a spekulisalo se da će umesto nje doći na mesto ambasadorke Dženifer Braš, dokazani "jastreb" američke imperijalne politike.

Umesto toga, Brašova je otišla u službu UNMIK-a na Kosovu i Metohiji, kao zamenik specijalnog predstavnika. Kratko vreme je i bila zamenik ambasadora u Beogradu. I to kratko vreme je iskoristila da Srbiji napakosti i napravi što više diplomatske štete.

Posle Meri Vorlik, vlada SAD kao ambasadora u Srbiju šalje Majkla Kirbija, koji je već na aerodromu rekao: "…Dolazim kao prijatelj Srbije!", što je bila čista besmislica, jer je poznato da vlada SAD nema prijatelja niti ih iskreno izgrađuje, a to važi i za diplomatiju ove zemlje. Postoje samo interesi, i to jednostrani interesi SAD. Svako ko pokaže drukčije ambicije ili vidi malo svojih interesa u odnosima sa njima, biva pokopan.

Penzionerska pojava Majkla Kirbija, svakoga može da zavara. A, reč je o starom, ovejanom prevarantu, diplomati koji je prošao kroz sve obuke i sva dokazivanja, čovek koji je uvaljao u blato mnoge koji su sarađivali sa njim. A, ni korupcija mu nije strana.

Vrhunac cinizma pokazao je izjavom “…da je premijer Aleksandar Vučić čovek kome je duboko stalo do budućnosti zemlje i koji dobro poznaje i politiku i ljude. Vučić se trudi da vas vodi napred ka Evropskoj uniji, ali Srbi su pomalo šizofrenični. Srce ih vuče ka Istoku, dok istovremeno, glava ih usmerava ka Zapadu…"

I, umesto da mu Vlada Srbije momentalno uskrati boravak u Srbiji i proglasi ga perosnom non grata, podanički nastup Aleksandra Vučića "na sve četiri strane sveta", dao mu je priliku da pred kraj svog mandata zaradi dobre pare, dovodeći pojedine američke kompanije koje su dobile besplatno ono što nigde u svetu ne mogu dobiti, čak ni kod bantu-crnaca: radnu snagu, infrastrukturu, komunikacije, tržište…

Na njegovo mesto, stigao je početkom godine čovek koji govori pet svetskih jezika, Kajl Skot. O njemu u ovom broju Magazina Tabloid, na zadnjoj strani…Jer su stigla zadnja vremena u Srbiji, kojom vladaju američki ambasadori i ambasadori "savezničkih zemalja".

Kao konzuli u Andrićevoj "Travničkoj hronici", za vreme otomanske Bosne. Malo raja udari na njih, malo oni na raju. I tako pola milenijuma. Tako i danas. Sve dok nam ne promene genetiku, ali, to je već teži posao…

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

ENGLESKI LICEMERI: HRIŠĆANSKA LJUBAV I ČOVEČNOST „NAJOBRAZOVANIJEG“ NARODA

 

Englezi su inače poznati kao „baš kredibilan“ predlagač rezolucije, znajući da oni i sada ubiraju poreze od svojih bivših kolonija, (Australije, Novog Zelanda, Folklanda, Indije…), kao i činjenicu da su neizostavni učesnici u ratnim zbivanjima na teritorijama drugih država koje su više stotina kilometara udaljeni od njihove, zato što im je uvek draže da gledaju kako se lije tuđa krv ljudi tih zemalja…

 

ENGLESKI LICEMERI

 

 

Podsetićermo samo na jedan delić njihove krvave aktivnosti na teritorijama koje su brutalno osvajali, a kroz reči našeg starog istoričara Miloša S. Milojevića, u odlomku iz njegovog dela „Odlomci istorije Srba i srpskih-jugoslovenskih-zemalja u Austriji i Turskoj“, Beograd 1872,  na samom početku piše:

  “ 2) Preseljavanje i proganjanje raznih naroda, kao što vidimo da se to još i danas čini. Primera imamo u Engleskoj kao najobrazovanijoj evropskoj državi, pa šta da kažemo za ostale.

Među mnogim i užasnim primerima, da navedemo samo ove: godine 1803. prve naseobine engleske, koje su se sastojale od prestupnika i vojnika, pojavile su se u Tasmaniji, u kojoj za 27 godina celo ostrvo od njih zauzeto, a starosedeoci gotovo svi istrebljeni i potamanjeni.

I ovo je malo za obrazovane Engleze. Da bi što pre postigli svoj cilj, to jest, da bi nestalo starosedelaca, oni objave opsadno stanje nesretnog ostrva, i svaki sedmi Englez pođe da utamani nesrećne narode ostrva.

 

Nije dugo trajalo i žitelji, starosedeoci, bili su skoro svi utamanjeni i pobijeni, a zarobljene najpre prevezu na ostrvo Grath Island, potom Jreanders. Od ovog nesretnog naroda 1835. ostalo je bilo svega dvestadeset duša, 1838. godine osamdeset dvoje, a 1844. samo četrdeset četiri.

Tako je bilo svuda i na svakom mestu, a biva još i danas.Tako je na Otajitami, pri dolasku Evropejaca, a  bilo preko sto hiljada duša, a sada in nema ni punih sedam hiljada.

Tako se, na sednici donjeg doma, održanoj 13. marta 1802. u Engleskoj povede reč o Novoj Zelandiji, u kojoj je tada bilo pedeset hiljada nastanjenih Engleza i sedamdeset hiljada starosedelaca, koje je sedam hiljada vojnika moralo, po nalogu vlasti, da brani, da ih došljaci Englezi ne utamane.

Na vojnike ove države dato je preko 700.000 funti sterlinga ili naših novaca oko 1.400.000 dukata cesarskih. Tada je Forteska, ministrov pomoćnik, branio to pitanje: da i dalje vojska tamo ostane, da je to nužno, da im sleduje i taj izdatak na vojsku, ne stoga:da ova zaštiti naseljene tu Engleze od starosedioca; nego starosedeoce od uljeza Engleza, da ih ovi ne bi sve do poslednjeg čoveka utamanili!“

 

Englez Robak odgovori ovome: „Što pre Englezi iskorene Maore – starosedeoce – to je bolje?!!!Evo ti hrišćanske ljubavi i čovečnosti u najobrazovanijeg naroda!“ (…)

Dokle se sada i u ovo vreme sa tim dolazi imamo primera svuda i na svakom mestu pa da i ne pomenemo žestoku i nečovečnu rasu germansku u vidu Engleza, koja od 8.175.124. Iraca u 1841. godini, za 20 godina ili do 1861. učini samo 5.792.035 duša, a u Indiji u Orisu 1866. godine satre za jednu godinu svojom špekulaciom preko 2.000.000 duša, kao što tvrde Kerije, Tekarej i drugi socijalisti anglo američkih i ostalih naroda.

Kad se tako radi danas u XIX veku po Hristu, i to od najobrazovanijeg i najprosvećenijeg naroda, pa još sa sopstvenom i rođenom braćom, a da šta je bilo jedno tri četiri hiljade godina pre Hrista i posle ovoga da srednjih vekova, i sa svojima, a naročito tuđima, – to samo jedan Bog, i večna pravda znaju.“

Zato što smo mnogo lekcija iz istorije preskočili da naučimo  , zaborav i izdaja će uništiti Srbe i Srbiju, na žalost…!!!!!!

©Geto Srbija

 

 

%d bloggers like this: