Архива

Posts Tagged ‘uslovi’

MODERNO ROPSTVO KAO NESLAVAN REZULTAT DRŽAVE – USPON SRPSKOG RADNIČKOG ROPSTVA!??

12. децембра 2016. Коментари су искључени

 

Robovlasništvo je zvanično ukinuto, ali izgleda da ono uprkos tome i dalje postoji u našoj državi. Skoro 0,5 odsto stanovnika je u statusu klasičnih robova, ali ako se kao kriterijum primenjuje i kršenje međunarodnih konvencija kojima je Srbija pristupila, onda je situacija mnogo gora.

Umesto da se protiv toga bori, aktuelna vlast planira ponovno uvođenje javnih ili državnih robova, koji su nestali još sa padom Rimskog carstva.

 

                           Igor Milanović

SRPSKO RADNICKO ROPSTVO2

 

Australijska fondacija „Hodaj slobodno" („Walk Free" Foundation)  nedavno je objavila rezultate svog istraživanja o broju robova na svetu. Na planeti, po proceni pomenute organizacije, danas u ropstvu živi više od 45 miliona ljudi!

Kriterijumi Fondacije za određivanje ropstva jesu: prinudni rad, trgovina ljudima, dužničko ropstvo, prisilni brak i komercijalno seksualno iskorišćavanje.

Po ovim kriterijumima, u Srbiji živi 28.700 robova, što čini 0,404 odsto ukupnog stanovništva. Zahvaljujući ovom rezultatu, Srbija je stavljena na 32. mesto svetske liste, od 187 država. Na istom mestu se nalaze Hrvatska, Crna Gora, Bugarska, Grčka i 16 ostalih država.

Nešto goru poziciju iz regiona imaju Makedonija (18. mesto sa 0,639 odsto) i Bosna i Hercegovina (25. mesto sa 0,467 odsto). Budući da kriterijumi fondacije „Hodaj slobodno" ne obuhvataju oblike pokornosti u kojima nema primene ili pretnje silom, Srbija je prošla relativno dobro.

Da su obuhvaćeni svi oni koji moraju da rade za platu nižu od zagarantovanog minimalca (koji ni sam nije dovoljan za život), kao i oni koje poslodavac uopšte ne plaća, ova država bi se nalazila na samom vrhu ove neslavne liste.

Kraljevina Jugoslavija je još 1932. godine prihvatila i usvojila Konvenciju broj 30 Međunarodne organizacije rada u čijem se članu 2 stav 1 daje sledeća definicija: „Prinudni ili obavezni rad označavaće svaki rad ili uslugu koji se zahteva od jednog lica pod pretnjom ma koje kazne i za koji se to lice nije ponudilo dobrovoljno".

Današnja Republika Srbija je pravni naslednik Kraljevine Jugoslavije, a u međuvremenu su donete nove konvencije koje regulišu ovu materiju i koje su još preciznije i pružaju dodatnu zaštitu radnika. Tako preporuka Parlamentarne skupštine Saveta Evrope broj 1663, iz 2004. godine, utvrđuje da prinudni rad obuhvata svako nevoljno radno angažovanje lica uz fizičku ili psihičku pretnju, za koje se ne isplaćuje adekvatna zarada ili uopšte nije predviđena bilo kakva naknada.

Po ovom stavu, na koji se redovno poziva Evropski sud za ljudska prava, bar trećina zaposlenih u Srbiji se nalazi u ropstvu sličnom prinudnom radu.

Za razliku od mnogih drugih, posebno evropskih zemalja, Srbija se uopšte ne trudi da smanji broj sopstvenih građana koji su dospeli u moderno ropstvo. Rad za ponižavajuće nisku platu ili bez ikakve plate, kao i rad u nehumanim uslovima moraju da se smatraju jednim od oblika robovlasništva, pogotovo što zbog visoke stope nezaposlenosti radnici najčešće nemaju alternativu. Umesto da suzbija takve pojave, aktuelna vlast pospešuje razvoj robovlasništva i samo se povremeno, kampanjski bori protiv onih oblika koji obuhvataju primenu klasičnog nasilja.

Prošlogodišnji izveštaj Stejt Departmenta je konstatovao da „…Vlada Srbije ne ispunjava u potpunosti minimum standarda za eliminaciju trgovine ljudima".

Srbija je 22. marta 2005. potpisala, a 14. septembra 2009. i ratifikovala Revidiranu Evropsku socijalnu povelju, čime je ona postala neposredno primenjiva u domaćem zakonodavstvu. Sve je to, međutim, ostalo mrtvo slovo na papiru.

Posle niza parcijalnih izveštaja Evropski komitet za socijalna prava Saveta Evrope izdao je u januaru 2015. svoj prvi kompletan izveštaj o stanju u Srbiji, koji je bio više nego poražavajući. Reakcija vlasti je pokazala da ona uopšte nije zainteresovana da popravi stanje.

Predsednik Vlade Aleksandar Vučić je prvo slavodobitno obavestio javnost kako je u suštini zadovoljan izveštajem, jer je u njemu samo trećina domaćih odredbi proglašena neskladnim sa Poveljom. U stvarnosti, Komitet je od 22 kontrolisane odredbe samo tri proglasio usklađenim sa Poveljom, osam ih nije bilo u skladu, a za 11 Srbija protivno prihvaćenim obavezama nije dostavila dovoljno informacija, što se, takođe, smatra kršenjem Povelje.

Posle ovakvog objašnjenja dobijenog iz Komiteta, u javnosti se pojavio ministar za rad, socijalna, boračka i invalidska pitanja Aleksandar Vulin da brani svog gospodara i situaciju u Srbiji. Po Vulinovom mišljenju, Komitet je pogrešno uzeo da tumači odredbe starog, a ne novog Zakona o radu koji je, navodno, donet u međuvremenu!

Odgovorila mu je u pismenoj formi Nataša Nikolić iz fondacije „Centar za demokratiju", objašnjavajući neupućenom ministru da ne postoje dva Zakona o radu („stari" i „novi"), već samo jedan koji je na snazi od 2005. godine.

Izmene ovog zakona uopšte nisu uzele u obzir obaveze preuzete potpisivanjem Povelje, što je Komitet nesporno utvrdio. Ni Vučić, a ni Vulin se posle ovoga nisu više javljali za reč, jer je u Srbiji umesto zataškavanja krenula akcija opstrukcije Povelje.

Početkom februara 2015. Komitet za ljudska prava Saveta Evrope je sproveo jednu anketu u Srbiji koja je pokazala da samo jedan jedini srpski sindikat priznaje da zna za postojanje ovog komiteta u Strazburu. Svi ostali sindikati su tvrdili kako o tome nemaju pojma, kao ni o tome da se Povelja ne samo direktno primenjuje u Srbiji, već da za zaštitu svojih prava Komitetu direktno mogu da se obrate svi državljani Srbije koji smatraju da im je ugroženo neko od socijalnih prava i to (pod određenim okolnostima) još i pre okončanja sudskog postupka u Srbiji.

Do tog trenutka, uprkos činjenici da je Povelja u Srbiji bila prihvaćena skoro pet i po godina ranije, Komitetu u Strazburu nije stigla ni jedna jedina tužba iz Srbije. Kako je pokazalo jedno kasnije istraživanje, pojedinim radnicima su sami sindikalni lideri sugerisali da se ne obraćaju Komitetu, lažući ih da će od toga imati više štete nego koristi.

Pošto nema saznanja o pojedinačnim i konkretnim kršenjima prava iz Povelje, Komitet za socijalna prava Saveta Evrope može da sudi samo o opštem stanju u Srbiji. U svom izveštaju iz 2014. Komitet je kritikovao važeću zakonsku regulativu o sindikalnom organizovanju, tvrdeći kako ista nije u duhu proklamovane slobode udruživanja. Slično je i sa ostalim zakonima koji su nadzirani, a o kojima je Srbija dostavila dovoljno podataka. Posebno se redovno kritikuju nedostaci u pravima na rad u bezbednim i zdravim uslovima, pravu na socijalnu sigurnost i pravu na medicinsku i socijalnu pomoć.

Po poslednjim zvaničnim podacima socijalnu pomoć u Srbiji prima svega oko 250.000 ljudi, od kojih je oko 100.000 radno nesposobno. Država smatra kako im je za preživljavanje dovoljno 7.800 dinara mesečno i to ne svakog meseca, jer je dobijanje socijalne pomoći ograničeno na devet meseci u godini. Poboljšanje u ovom segmentu nije u planu, ali jeste pogoršanje i to u vidu prisilnog rada.

Aktuelna vlast do sada nije zvanično odustala od najavljivane i od Aleksandra Vulina priželjkivane izmene Zakona o socijalnoj zaštiti  kojom bi se uvela obaveza besplatnog rada za sve koji dobijaju neki vid socijalne pomoći, iako bi to značilo ponovno uvođenje državnih robova, kojih zvanično nema još od antičkih vremena.

Konačno, najviše poražava zaključak iz studije Fondacije „Hodaj slobodno", kojim se tvrdi kako je generator daljeg pogoršanja stanja u Srbiji nedostatak civilne i političke zaštite. Na šta posebno utiču nedostatak poverenja u pravosuđe, kao i politička nestabilnost.

 

    A 1. Srpsko roblje i u Sloveniji

Marta meseca ove godine, iznenadna kontrola slovenačkih poreskih i finansijskih inspektora u firmi "Marof Trade",  došla je do šokantnih otkrića o teškim kršenjima ljudskih i radnih prava ilegalno zaposlenih radnika iz Srbije i drugih balkanskih država koji su radili u drvnoj industriji, sa svim elementima robovskog rada.

Ministarstvo finansija Slovenije je objavilo tim povodom: "…U akciji je potvrđena sumnja u kršenje poreskih propisa i propisa sa područja zapošljavanja koji zabranjuju rad na crno, osnovnih prava radnika kao i sumnja u trgovinu ljudima".

Međutim, mediji su objavili da je kompanija zapošljavala desetine stranih radnika koji su radili i do 15 sati dnevno, bez redovnog odmora vikendom, a spavali su u iznajmljenim, skučenim i neprikladnim prostorijama, "na smene", jer su dva radnika delila jedan krevet.

Na ruke su dobijali tako malu platu da njom nisu mogli da plate ni kartu za povratak kućama pa su mnogo od njih ostali da robuju, stideći se povratka u zavičaj. Lokalno stanovništvo je znalo za ove robove, ali su svi ćutali o tome dok se neko nije okuražio i sve prijavio nadležnim inspekcijama.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

“KOLIKO KOŠTA” STOLICA ZA KOSOVO U UN?

25. фебруара 2013. 1 коментар

 

  Francuska informativna agecija AFP je saopštila da je premijer Dačić već nagovestio “da Beograd može da odustane od svoje pozicije, po pitanju dugogodišnjeg cilja Kosova da postane član UN”.

  Kao razlog tome, agencija navodi računicu srpske političke i poslovne elite, da će pristajanje na prijem Kosova u UN omogućiti Beogradu dobijanje datuma za početak pregovora o prijemu u EU, a takođe i “nove strane investicije”.

 

Piše: Petar Iskenderov

UN

 

  Peta runda pregovora između premijera Ivice Dačića i Hašima Tačija, održana 19 i 20. februara, protekla je uz mere “zatvorenosti” bez presedana.

 

  Prvi dan je karakterisalo odsustvo bilo kakvih izjava o dnevnom redu.

Strane su samo konstatovale neophodnost produžetka dijaloga i za sutradan – što nije bilo predviđeno prethodnim scenarijem EU.

“Dijalog će trajati onoliko, koliko sabesednici mogu da izdrže” – saopšteno je 19. februara uveče iz kancelarije Visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton.

Karakteristično je da su oba sabesednika – i Dačić i Tači – ovu rundu označili “najtežom u čitavom istorijatu” dijaloga.

U Briselu nisu skrivali rešavajući značaj – sa tačke gledišta EU – sadašnjih pregovora.

Predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej je upozorio da buduće stupanje kako Srbije, tako i Kosova u EU, zavisi od konkretnih rezultata dijaloga: “Konkretni rezultati imaju odlučujući značaj”.

Predsednik Evropske komisije Hoze Manuel Barozo bio je još žešći: “Ovo je ključna godina, a ova nedelja je ključna u toj godini”.

Po njegovim rečima “rezultati ovih pregovora odigraće odlučujuću ulogu u evrointegracijama kako Kosova, tako i Srbije”.

  Šta je to ovaj put stavila na pregovarački sto gospođa Ešton?

Po dostupnim informacijama radi se o dva dokumenta, koji posle odobrenja od strane učesnika u pregovorima, treba da budu u osnovi završnog sporazuma Beograda i Prištine.

Prvi predviđa saglasnost Srbije na raspuštanje svih struktura samouprave kosovskih Srba – u prvom redu lokalnih policijskih formacija – i integraciju Srba u strukture samoproglašene države Kosovo.

Po svedočenju bliskog političkog savetnika H. Tačija – Bekima Čoljakija (Bekim Çollaku) – poziciju Prištine po ovom pitanju u potpunosti podržava rukovodstvo EU.

Po njegovim rečima “međunarodni partneri ne vrše pritisak” na kosovsku stranu po ovom pitanju, pošto shvataju da kosovske vlasti “neće pružiti Srbima koji žive na severu” više od onoga što je za njih predviđeno u “Ahtisarijevom planu”.

Svim učesnicima dijaloga mora da bude jasno da su “građani koji žive na severu, državljani Kosova”podvukao je sa nemačkom preciznošću Petar Blomajer (Peter Blomeyer), nemački diplomatski predstavnik u Prištini, u intervjuu prištinskom časopisu Kosova Sot koji izlazi na albanskom jeziku.

“Autonomija se ne nalazi na pregovaračkom stolu” – podvuklo je izdanje.

Istovremeno je Doris Pak, nemački poslanik u Evropskom parlamentu, odškrinula tajnovitost sa drugog dokumenta u pregovorima – o tome da vlada Srbije može da skine svoje protivljenje prema prijemu Kosova u UN.

U intervjuu kosovskom “Radio Dukađini” (Radio Dukagjini) ona je izrazila uverenost “da će na kraju pregovaračkog procesa Kosovo dobiti stolicu u UN”.

Nešto ranije, istu informaciju donela je francuska informativna agecija AFP.

Ona je saopštila da je premijer Dačić već nagovestio “da Beograd može da odustane od svoje pozicije, po pitanju dugogodišnjeg cilja Kosova da postane član UN”.

Kao razlog tome, agencija navodi računicu srpske političke i poslovne elite, da će pristajanje na prijem Kosova u UN omogućiti Beogradu dobijanje datuma za početak pregovora o prijemu u EU, a takođe i “nove strane investicije”.

 

  Dakle, cena stolice za Kosovo u UN su – “nove investicije” u Srbiji i samo datum za početak pregovora za pristup Srbije EU.

Da li je preterano reći da ova cena nipošto nije adekvatna.

Dramatični događaji u srpskom susedstvu, u Bugarskoj, najbolje pokazuju u šta mogu da se pretvore evropske investicije u privredu balkanskih zemalja.

Tamo su energetske kompanije zemalja članica EU (CEZ, EONi EVN) praktično uspostavile kontrolu nad energetskim tržištem, što je dovelo do oštre socijalno-ekonomske krize.

Pri tom se vlada ove zemlje praktično lišila kontrolnih funkcija u ovoj strateški važnoj oblasti.

Da li je srpsko rukovodstvo spremno da u svojoj zemlji ponovi istovetan scenario – i to još na fonu optužbi za izdaju Kosova – ostaje otvoreno pitanje.

U svakom slučaju, “guru” američke politike na Balkanu, Danijel Server, profesor vašingtonskog Instituta za mir, nije sklon da precizira čak ni okvirni rok za stupanje Kosova u UN.

On jedino smatra “da će se to dogoditi pre ranije, nego kasnije”.

 

  Što se tiče položaja kosmetskih Srba, to, sudeći po raspoloživim informacijama, ni Beograd ni Priština ne nameravaju da ih informišu o toku razmatranja ovog problema.

Po podacima kosovskih medija, Dačić i Tači su “već postigli principijelnu saglasnost” da srpske strukture koje deluju na severu Kosmeta “treba da dožive evoluciju” i diskusija će se nastaviti samo oko “modela” slične evolucije.

Ako je to zaista tako, onda potpisivanje završnog sporazuma između Beograda i Prištine o saglasnosti srpskih vlasti da “de fakto” priznaju samoproglašenu nezavisnost države Kosovo, možda nije tako daleko.

 

 

   ©Geto Srbija

(Fond strateške kulture)

Категорије:ГЛАС ОБИЧНИХ ГРАЂАНА Ознаке:, , , , , ,

BRISEL NEĆE SRBIJU !

11. фебруара 2012. Коментари су искључени

 

«Ako je suditi prema izjavama najviših lidera Srbije, a da ne ulazimo u njihove tajne pregovore, aktuelna vlast u Beogradu nema ništa protiv nezavisnosti Kosova.» «To je licemerna eksploatacija politike zvaničnog Beograda da “EU nema alternativu”. To možda zvuči isuviše pojednostavljeno ili cinično ali u osnovi je zaista tako.»

 

 

Srbija nije kandidaturi ništa bliže nego što je bila pre «preporuke» Evropske komisije – a za Tadića je „bolje“ priznati Kosovo kao državu, samo da on i vladajuća koalicija ne priznaju da su vodili pogrešnu i po Srbiju pogubnu politiku.

Saopštenje EK-e i navodna kandidatura su, u stvari, samo bezobzirna legalizacija nelegalnih zahteva i uslova koje Brisel postavlja Srbiji već više od deset godina a ovo je do sada najzgodnija prilika.

Izvorno mišljenje Evropske komisije, ili ključnih zemalja EU, bilo je da Srbija nije stekla uslove za status kandidata. I to mišljenje je još uvek na snazi i posle «preporuke»
Nije samo u pitanju Nemačka koja je u svom protivljenju verovatno najiskrenija, ima tu još dovoljno bitan broj drugih zemalja. EK, međutim, nema hrabrosti niti snage da taj svoj stav javno i prizna pa se krenulo ka traženju pogodnog ambijenta za prigodno licemerstvo.

Kosovo pruža skoro neograničene mogućnosti u postavljanju uslova Srbiji pa lista zahteva skoro nikada ne može biti ispunjena. S druge strane, albansko rukovodstvo u Prištini je pod potpunom kontrolom i Brisela i Vašingtona pa se spremnost i odanost Srbije uvek mogu dovesti u pitanje i “proces zaustaviti”.

 

Umesto priznanja da u ovom vremenu za Srbiju nema mesta u EU, postavljeni su uslovi za koje se veruje da ne mogu biti ispunjeni.

 

PREPORUKA Evropske komisije (EK) od 12. oktobra ove godine povodom zahteva Srbije da dobije status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji (EU) je, ipak, samo još jedna obmana, i to veoma opasna obmana.

Sada kada su se početna medijsko-politička euforija i manipulacije smirili a uz dobro razumevanje jezika briselske birokratije i poznavanje tehnologije Evropske unije i potom pažljivog čitanja saopštenja Evropske komisije onda je, na žalost, jasno da predloga o statusu kandidata za Srbiju nema.

 

Srbija, u suštini, nije predložena za status kandidata, u onom smislu šta te reši znače.

Evropski komesar za proširenje Štefan File nije bio sasvim jasan kada je rekao da EK predlaže status kandidata ali “uz pretpostavku da Srbija nastavi dijalog sa Kosovom i u dobroj meri primeni do sada ostvarene sporazume…”. U samom tekstu preporuke EK su formulacije malo šire i zapetljanije.

U jednom pasusu se kaže da “Komisija preporučuje da bi Savet (Savet EU) trebalo da dodeli Srbiji status kandidata” za do sada postignuto i “razumevanje da se Srbija ponovo angažuje u dijalogu sa Kosovom i brzo krene u primenu do sada postignutih sporazuma”.

Ovde reč “razumevanje” znači “očekivanje”. Ali, odmah u narednom pasusu se, na izvestan način suprotno prethodnom, kaže da je Srbija “na putu” da ispuni uslove iz Kopenhagena (kriterijumi uspostavljeni 1993. godine) i procesa Stabilizacije i priključenja “ukoliko bude napretka” u kosovskom dijalogu i “ukoliko se pronađu praktična rešenja za probleme Kosova”.

Prema toj formulaciji, “praktična rešenja” treba da budu u skladu sa Ugovorom o stabilizaciji i priključenju što jasno znači dobrosusedske odnose sa Kosovom i tretiranje Kosova kao druge države. U prevodu na jezik stvarnosti to znači da je predlog o statusu hipotetička stvar i važi samo uz pretpostavku o čijem ispunjenju će se naknadno odlučivati. A, opet, o tome se može na razne načine odlučivati. A kako to u slučaju Srbije radi EU u to smo se do sada mogli debelo uveriti.

Još preciznije, na dan 12. oktobra kada je formalno EK trebalo da se izjasni o kandidaturi Srbije nisu postojali uslovi za kandidaturu. Saopštenje EK-e i navodna kandidatura su, u stvari, samo bezobzirna legalizacija nelegalnih zahteva i uslova koje Brisel postavlja Srbiji već više od deset godina a ovo je do sada najzgodnija prilika.

To je licemerna eksploatacija politike zvaničnog Beograda da “EU nema alternativu”. To možda zvuči isuviše pojednostavljeno ili cinično ali u osnovi je zaista tako. Izvorno mišljenje Evropske komisije, ili ključnih zemalja EU, bilo je da Srbija nije stekla uslove za status kandidata. I to mišljenje je još uvek na snazi.

 

Izvor: Srpska Politika

#Geto Srbija

%d bloggers like this: