Архива

Posts Tagged ‘socijalne’

LEGALNO OTIMANJE DECE KAO VID SIGURNE ZARADE STRANIH INVESTICIONIH FONDOVA UZ SARADNJU I DRŽAVNH SLUŽBI SRBIJE!?

5. фебруара 2018. 3 коментара

 

Promene zakonskih normi kojima će se omogućiti oduzimanje dece od bioloških roditelja i njihovo usvajanje od strane bogatijih stranaca finansira moćna norveška organizacija "Barnevernet" iza koje novčano stoje norveška vlada i jedan investicioni fond, koji deluje u okviru poslovne grupe "Bank of America".

Ciljevi ovog projekta su kako finansijska dobit, tako isto i popravljanje demografske slike u severnoj Evropi, gde se klasični bračni odnosi muškarca i žene već tretiraju kao stvar prošlosti.

Srpska vlast je nizom bilateralnih sporazuma pristala na ove promene i širom otvorila vrata trgovini našom decom.

 

                       Milan Malenović

ORGANIZOVANO ODUZIMANJE DECE1

 

Ideal srpskih zakonodavaca je da u kreiranju i kontroli unutarporodičnih odnosa dostignu skandinavske države, posebno Norvešku i Finsku. Neobavešteni turista u Oslu, na primer, može da doživi pravi horor, ako na put vodi maloletno dete. Dovoljno je da na aerodromu podvikne na svoje nestašno dete i da to primeti neko kome je upravo to dete zapalo za oko.

Nesrećnom roditelju će policija odmah oduzeti dete i to ne zato što policajci tako hoće, već jer zakon ne predviđa drugu opciju. Dete će posle kratkog boravka u nekom prihvatilištu biti predato hraniteljskoj porodici, a zatim na usvajanje, a novi roditelj, kako se već dešavalo, može da bude upravo osoba koja je prijavila navodno porodično nasilje.

Od ovog tretmana su izuzeti jedino državljani Sjedinjenih Američkih Država i to ne zbog nekog bilateralnog sporazuma, već jer ta zemlja koristi bukvalno sva sredstva kako bi zaštitila svoje državljane. Čak ni Rusija nije u stanju da korišćenjem pravnih sredstava zaštiti svoje građane u ovakvim slučajevima, priznaje Zaštitnik prava deteta u Ruskoj Federaciji, Pavel Astahov.

Na severu su posebno cenjena deca iz istočne Evrope, ali i sa Balkana i to prefencijalno iz zemalja koja još nisu u Evropskoj Uniji. U Švedskoj i Norveškoj je stvar prestiža imati usvojeno tamnokoso dete i po mogućnosti ono koje ima tamni ten.

O ovome je nedavno portalu „Global media" govorila koordinatorka organizacije "Ruske majke", Irina Bergset. Posebno su na udaru porodice iz Rusije i Srbije, tvrdi se u članku "HOROR! U Norveškoj a sada i u Srbiji razrađen sistem ODUZIMANJA DECE!" na pomenutom portalu.

Norveška je jedna od najbogatijih zemalja Evrope zahvaljujući prihodima od proizvodnje i prodaje nafte i gasa. Norveški sistem pomoći deci ("Barnevernet" ili samo "Barnevern", doslovno "zaštita deteta") predstavlja svojevrsnu državu u državi, a po medijskim izveštajima njegove odluke faktički ni sudovi ne mogu da ospore. Trećina godišnjeg državnog budžeta Kraljevine Norveške troši se za "Barnevernet" i smatra se da je čak tri odsto dece u ovoj zemlji obuhvaćeno nekim od njegovih programa.

Zahvaljujući skoro bajkovitim prihodima od nafte i gasa Norveška je stvorila moćne finansijske fondove koji finansiraju sprovođenje "Barneverneta" i u drugim zemljama. On se trenutno primenjuje u Švedskoj, Holandiji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji i Finskoj, a stiže i u Srbiju. Čitav niz takozvanih nevladinih organizacija radi na implementaciji ovog sistema i kod nas.

O učincima ovakvog postupanja prema deci dovoljno je pomenuti slučaj masovnog ubice iz Norveške, Andersa Bering Brejvika, koji je 22. jula 2011. izveo masakr u omladinskom kampu na ostrvu Utoja.

Po rezultatima istraživanja nezavisnog novinara i urednika stranica na srpskom na "Global Mediji" Dušana Velkovskog, Brejvik je kao dete oduzet roditeljima i smešten u hraniteljsku porodicu u okviru "Barneverneta". Kako je način rada ovog sistema "zaštite" dece nepromenjen od 1992. do danas, skoro je izvesno da je i on tokom boravka u nekom od obaveznih omladinskih letnjih kampova bio žrtva masovnih orgija koje su se isto tako organizovale i na ostrvu Utoja. Ovo je bio traumatski doživljaj koji je kasnije poslužio kao okidač za stravičan zločin.

"Barnevernet" je samo maska ispod koje se krije klasična trgovina decom i to uz enormnu zaradu za one koji u tome učestvuju.

Irina Bregset, koordinatorka organizacije "Ruske majke", potvrdila je Velkovskom da stanovnici Norveške ne mogu da poprave demografske probleme na prirodan način, tačnije – oni to ne žele. Normalni odnosi između muškarca i žene tamo su već proglašeni za ostatke prošlosti.

Društvu koje je prekinulo veze sa tradicijama, prirodno, potrebni su netradicionalni načini razmnožavanja, a tome služi "Barnevernet" koji se od obične socijalne službe pretvorio u službu socijalnog inženjeringa.

Nizak natalitet zapadnoevropskih zemalja ranije se popravljao uvozom ukradenih beba iz slabije razvijenih zemalja, kao što je bila ondašnja Jugoslavija. Odgajanje odojčeta je, međutim, dosta zahtevnije od odgajanja deteta od pet ili šest godina, zbog čega su razmaženi bračni parovi iz Skandinavije i drugih zemalja počeli sve više da usvajaju stariju decu.

Važnu ulogu kod odabira dece igraju agenti na terenu, koji procenjuju koje će dete najviše odgovarati zahtevnoj klijenteli. Zanimljiv je, ali nikako nije i usamljen, slučaj psihologa Smilje Igić koja istovremeno radi i za ovdašnju ustanovu koja bi trebalo da štiti interese dece, a i strane organizacije koje se bavi usvajanjem dece.

Gospođa Igić je zaposlena u beogradskom Centru za socijalni rad Zvezdara gde je u najmanje jednom slučaju aktivno učestvovala u takozvanom obaveznom oduzimanju deteta po skandinavskom modelu (naš zakon ne predviđa obavezu policije i socijalnih službi da u svakom slučaju oduzmu dete porodici za koju još nije pravnosnažno utvrđeno da je kriva za zlostavljanje, ali se Igićeva ponaša kao da ta obaveza već postoji).

Osim što radi za Centar za socijalni rad na Zvezdari, Igićeva je, zajedno sa Dobrivojem Mladenovićem, na čelu beogradskog "Kriznog centra za muškarce", sa sedištem u Gospodar Jovanovoj ulici 39.

Njeno ime se, međutim, nalazi i na spisku kandidata za savetnika u zloglasnom norveškom Centru za prihvat i usvajanje dece iz drugih zemalja koji radi u okviru državnog sistema "Barnevernet".

Igićeva u Srbiji prima platu iz budžeta da bi oduzimala decu, a u Norveškoj bi da radi u programu prihvata dece oduzete roditeljima u Srbiji.

Usvajanje dece je postao izuzetno privlačan posao u finansijskom smislu. U okviru "Barneverneta" radi čitav niz dečijih prihvatilišta, kao i vaspitnih ustanova koje su u privatnom vlasništvu, ali njihov rad novčano pomaže norveška država. Hraniteljska porodica u Norveškoj dobija mesečno 3.000 evra po detetu, dok prihvatilište od države za jedno dete dobija 2.000 evra.

Deo sistema su privatni dečiji vrtići i škole, vaspitno-popravni centri, poliklinike, psihijatrijske ustanove i hraniteljske porodice. Najveći investitor u ovakve ustanove je londonski investicioni fond "Organa Capital" oji posluje u okviru grupe "Bank of America".

Svoje učešće u ovim poslovima fond javno reklamira ističući kako je prihod ne samo siguran, jer novac dolazi najvećim delom iz norveških državnih fondova, već i izuzetno visok. Sve se radi legalno i transparentno.

Jedno dete usvojeno u Srbiji i prebačeno u Norvešku košta oko 30.000 evra. Ruski istraživači, koji su ispitivali slučajeve ruske dece otete od roditelja u Norveškoj, otkrili su da u pojedinim slučajevima ovu sumu plaćaju agenti pomenutog investicionog fonda, a ne porodica koja dete usvaja.

Računica je jednostavna: norveška država za boravak tog deteta u nekoj od predškolskih ustanova u vlasništvu "Organa Capital"-a izdvaja mesečno do 2.000 evra na ime subvencija, dok usvojitelji (kao i svaki drugi roditelj) plaćaju oko 1.000 evra mesečno. Na ovaj način se svota plaćena za kupovinu deteta u Srbiji fondu vraća za najviše deset meseci, a sve ostalo je čista zarada.

Kada su u pitanju romska deca iz Srbije, način rada je dosta drugačiji. Kako je Velkovskom poverio jedan narodni poslanik iz ove etničke grupe, strane nevladine organizacije i državni fondovi godišnje izdvajaju milione evra za inkluziju Roma, odnosno za njihovo ravnopravno učešće u društvenom životu u Srbiji. Iz tog razloga ne bi politički izgledalo lepo kada bi se romskim parovima deca nasilno oduzimala, mada su upravo ona najugroženija kada je u pitanju nasilje u porodici ili zanemarivanje. Zbog toga je broj romske dece koje je od roditelja oduzeo neki Centar za socijalni rad gotovo zanemarljiv.

Umesto nasilnog oduzimanja po programu "Barneverneta" primenjuje se klasična trgovina koja se obavlja direktno sa roditeljima, bez učešća državnih organa sve do trenutka kada je potrebno obezbediti papirologiju za nesmetan izlazak deteta iz zemlje.

Kako su pokazala istraživanja, jedno ovako kupljeno dete košta u proseku 15.000 evra i to sa uračunatim troškovima njegovog legalnog prebacivanja i usvajanja u Norveškoj. Pošto su ovakva deca često posebno tražena iz razloga pomodarstva, usvojiteljima se zaračunava najmanje dvostruka suma, tako da agenti "Organa Capital"-a već tu imaju visoku zaradu.

Srbija mora da prihvati zakonska rešenja koja se primenjuju u skandinavskim zemljama, posebno ona koja ovdašnje centre za socijalni rad faktički stavljaju iznad suda, jer je Srbija jedno od tržišta koje trebaju da posluže za popravku demografske slike Evrope, ali i drugih bogatih zemalja sveta.

Kako je "Magazin Tabloid" već pisao, jedna od najvažniji organizacija-posrednika u poslovima "izvoza" naše dece u Izrael je "Atid Hayeladim" ( u pojedinim transkripciojama i "Atid Haieladim") sa kojom je naša Vlada već potpisala sporazum o saradnji . Saradnici "Global Medije" sa Bliskog Istoka tvrde kako je do skoro u Izraelu poslovalo dvadesetak organizacija za usvajanje dece, ali ih sada ima samo dve: pomenuta "Atid Hayeladim" i "Taf".

Veliki broj država je posle izveštavanja skandinavskih medija o ilegalnoj trgovini, koja se odvijala preko Izraela, organima oduzetih i deci koja su trebala da budu usvojena, zabranio poslovanje sa izraelskim firmama , što je uticalo i na to da se njihov broj svede na samo dve. "Taf" posluje skoro isključivo sa Rusijom, dok se "Atid Hayeladim" okrenuo uglavnom Rusiji, Srbiji, Kazahstanu i Ukrajini.

Vredi napomenuti da u Izraelu, drugačije nego u Skandinaviji, veću vrednost imaju plavooka i plavokosa deca bele puti, kakvih dosta može da se nađe upravo u pomenutim zemljama, a čije administracije, po pravilu, ne prave probleme, već su spremne na saradnju. Postoji čak i informacija kako izraelske vlasti ne dozvoljavaju uvoz usvojene dece iz bilo koje druge zemlje, osim iz pomenute četiri.

Rusija je zakonom zabranila da se deca preuzeta od njenih građana usvajaju od istopolnih parova i takav sporazum je sklopljen i sa Izraelom. Kako tvrde naše bliskoistočne kolege, Srbija nije pokazala interes za takvim jednim dogovorom.

Promena zakona koji bi i kod nas stvorili iste uslove za oduzimanje dece kao i drugde gde deluje "Barnevernet" je nešto što je naša vlast prihvatila i što se već sprovodi. Najvažnije zagovornice ovakvog regulisanja porodičnih odnosa (gde će država imati apsolutno sva prava i kontrolu nad decom) dolaze iz takozvanog lezbejsko – feminističkog lobija koji smatra kako je oslobađanje žene od majčinskih dužnosti glavni uslov uspostavljanja ravnopravnosti među polovima.

Potpredsednica Srpske napredne stranke Marija Obradović u ovom poduhvatu je jedan od glavnih činilaca, jer osim stranačke funkcije zauzima i mesto predsednice "Ženske parlamentarne mreže".

Iz pomenutog lezbejsko – feminističkog miljea potiče i aktuelna ministarka pravde Nela Kuburović, čiji je jedini posao da pripremi zakonska rešenja koja odgovaraju "investitorima" iz "Organa Capital"-a i drugih sličnih organizacija.

 

          A 1. Deca služe i kao donori organa!

Značajnu ulogu u pripremi domaće javnosti na predstojeće izmene zakona koje će omogućiti potpuno nesmetano oduzimanje dece od bioloških roditelja i njihovu prodaju klijentima "Barneverneta" ili "Organa Capital"-a igraju spin-majstori. Jedan od njih, koji se već dokazao u kampanji uvođenja obavezne vakcinacije, jeste Vladimir Cimerman, klasični plaćenik u marketingu koji ne radi za ideale, već isključivo za novac.

Cimerman, koji živi u Venizelesovoj ulici 6, sa svojom devojkom Jelenom i njenim bratom narkomanom za sebe tvrdi kako je jevrejskog porekla, ali to čini samo onda kada ga neko ospori. U tom slučaju on napade na sebe pokušava da predstavi kao anti-semitizam, a ta mu prevara često i polazi za rukom.

Tokom kampanje za uvođenje obavezne vakcinacije dece on je osnovao nekoliko grupa na društvenoj mreži Fejsbuk u kojima je učestvovao sa dvadesetak lažnih profila (koliko je imala i njegova devojka Jelena). U tim grupama su na najstrašniji način vređali dr Slađanu Velkov. Kada im nije pošlo za rukom da je ućutkaju na ovaj način, pribegli su slanju otvorenih pretnji, zbog čega su krivično gonjeni, a rad jedne od njihovih grupa na Fejsbuku je ograničen na dopisivanje samih članova, odnosno lažnih profila Vladimira i Jelene, dok je javnost isključena.

Na sajt Danijele Ružičić, koja je nezavisni ekonomski analitičar, Cimerman je uspeo da postavi pornografski sadržaj i time diskredituje autorku, zbog analiza u kojima kritikuje politiku navodnih stranih investicija. Ovaj hakerski upad je prošao nekažnjeno.

Izraelska kompanija "Atid Hayeladim" je i njega angažovala kako bi se srpska javnost ubedila kako usvajanje dece od strane stranaca, posebno Izraelaca, nije ništa loše uprkos javno iznetim sumnjama da ta deca služe i kao donori organa.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRPSKI NAROD NA PUTU ZA NEBESA: REZULTATI PORAŽAVAJUĆEG STANJA PREŽIVLJAVANJA STANOVNIŠTVA SRBIJE…

9. децембра 2016. Коментари су искључени

 

Zvanična statistika priznaje da skoro devet odsto stanovništva Srbije nema šta da jede, da je svaki četvrti građanin Srbije siromašan, čak i po afričkim standardima, a da skoro polovina stanovništva preživljava u ponižavajućim uslovima.

To je po statistici, a u stvarnosti je još mnogo gore.Umesto da pomogne građanima, aktuelna vlast milijardu i po evra iz socijalnog budžeta i ove godine troši na sebe i na finansiranje doseljavanja izbeglica.

 

             Milan Malenović

SRPSKI NAROD NA PUTU ZA NEBESA2

 

Srbija je siromašna i gladna, ali nas statističari ubeđuju da je situacija nešto bolja od toga, odnosno da „samo" četvrtina stanovnika Srbije gladuje.

Svaka četvrta porodica u Srbiji ne može sebi da priušti meso za ručak ni svakog drugog dana, tvrdi Republički zavod za statistiku (RZS), koji upozorava i da se više od 15 odsto građana zimi smrzava jer nemaju para za normalno grejanje. Po ovom zavodu „samo" 40,9 odsto građana Srbije živi ispod granice dostojanstva. Istina je, međutim, mnogo surovija.

„Evropska mreža protiv siromaštva – Srbija" (EMPSS) je povodom međunarodnog dana siromaštva 17. oktobra 2015. objavila kako 628.000 stanovnika Srbije (8,9 odsto) živi u apsolutnom siromaštvu, odnosno da nema mogućnosti da se hrani po nutricionističkim standardima definisanim za Srbiju.

Međutim, kada se u obzir uzme od EMPSS-a izračunata granica siromaštva (koja iznosi 11.340 dinara mesečno za samca, za samohranu majku sa jednim detetom 17.010 dinara mesečno, a bračni par sa dvoje dece 30.618 dinara), onda je u 2014. godini skoro 1,8 miliona Srba bilo siromašno, a to je 24,6 odsto svih žitelja Republike.

Vlada Republike Srbije osnovala je u julu 2009. godine „Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva" pri kabinetu potpredsednika Vlade za evropske integracije, a on danas radi u sklopu kabineta potpredsednika Vlade i ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu. U pitanju je, dakle, državno telo.

Po tvrdnjama "Tima", koji ima 12 stalnih saradnika, u 2014. godini u Srbiji je prag siromaštva za samca iznosio 14,920 dinara, a ispod te crte bilo je 25,4 odsto celokupnog stanovništva. „

Tim" iznosi još jedan zabrinjavajući podatak, a to je da se procenat siromašnih povećava iz godine u godinu: 2012. u Srbiji je 24,6 odsto stanovnika živelo ispod praga siromaštva, odnosno jedan procentni poen manje nego dve godine kasnije.

Republički zavod za statistiku i u ovom slučaju ima našminkane rezultate da bi se prikrila nesposobnost vlasti da oporavi privredu. Za siromašne se u Zavodu smatraju samo oni koji koriste socijalnu pomoć, a to je oko 682.000 građana, a upravo njih EMPSS svrstava u grupu gladnih.

RZS, očigledno, ne smatra nikoga siromašnim ko ima dnevno da pojede nešto više od suve korice hleba, i ako ne dobija socijalnu pomoć, koju stotine hiljada nisu ni fizički sposoban, a ni pismene da traže od socijalnih službi!

Bez obzira koja se metodologija primenjuje, jasno je da četvrtina stanovnika Srbije jedva preživljava, dok skoro 10 odsto njih bukvalno umire od gladi. Ove cifre bi bile daleko više kada bi se u statističkim posmatranjima primenjivali standardi koji važe za Evropsku uniju.

Da bi suzbila siromaštvo, Vlada je oformila već pomenuti Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva", koji redovno daje analize i predloge šta valja činiti, ali niko od ministara, kao ni sam predsednik Vlade, ne obraća pažnju na to. U vreme dok je mišljenje „Tima" bilo uzimano u obzir, a to je odmah na početku njegovog rada, broj siromašnih građana u Srbiji se smanjivao.

Za različite vidove socijalnih davanja Ministarstvu za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja na raspolaganju ove godine stoji 1,6 milijardi evra budžetskih para. Da se ne krade, ova suma bi bila dovoljna da se nahrani svih 682.000 primalaca socijalne pomoći.

Umesto toga, jedva 10 odsto novca odlazi na te potrebe, a ostatak se sliva u džepove nikada zadovoljnih političara. I nekadašnji ministar privrede, Saša Radulović, za sistem socijalne zaštite u Srbiji je tvrdio kako je to „tamni vilajet" koji mnogo košta, a malo vredi.

Ukupna novčana davanja za socijalnu pomoć nije teško izračunati. Svaki korisnik ima pravo na najviše 7.704 dinara mesečno, ali samo devet meseci godišnje (prošle godine je samo 446 osoba je dobijalo uvećani socijalni dodatak od 13.228 dinara mesečno, što je blisko pragu apsolutnog siromaštva).

Pod uslovom da svaki korisnik zaista i dobije skoro osam hiljada, a ne neku manju svotu (na primer zbog korišćenja grupnog smeštaja, ili zato što član njegove porodice takođe dobija socijalnu pomoć) ukupno bi se u ovu svrhu godišnje iz budžeta izdvojilo najviše 399.219.512 evra, a za to se upošljava državni aparat koji košta pet puta više?!?

S obzirom da se većini korisnika novčana pomoć umanjuje, jer je većina i dobija zahvaljujući tome što je u porodici koja nema nikakva primanja, to znači da ni ukupna izdvajanja iz republičkog budžeta ne prelaze 150 miliona evra, odnosno deseti deo novca koji se za te svrhe izdvaja iz budžeta. Ostatak služi političarima na vlasti za zadovoljavanje njihovih potreba.

Da je politika do guše upetljana u podelu mizerije koja se zove socijalna novčana pomoć, vidi se već iz pregleda broja njenih korisnika po regionima. Najsiromašniji region u Srbiji je, bez sumnje, Južna i istočna Srbija gde novčanu pomoć prima 187.267 osoba.

Drugi najbogatiji region, odmah posle Beograda, jeste Vojvodina, ali tamo socijalnu pomoć prima najviše ljudi od svih regiona – 205.364 osobe. Broj stanovnika u oba pomenuta regiona je približno isti: u Južnoj i istočnoj Srbiji živi 1.563.916 ljudi, a u Vojvodini 1.931.809.

Razlog zbog čega je u Vojvodini više primalaca socijalne pomoći nego u siromašnoj Južnoj i istočnoj Srbiji leži u tome što je severna srpska pokrajina glavna izborna baza Pokreta socijalista, čiji je lider, Aleksandar Vulin, istovremeno i ministar rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja.

U toku poslednje predizborne kampanje „pokretni" socijalisti su svojim biračima obećavali dobijanje socijalne pomoći, čak i u slučajevima kada za tako nešto ne postoje zakonski osnovi.

Demokratska stranka je tokom nedavne izborne kampanje tvrdila kako ima saznanja da pojedini službenici lokalnih centara za socijalno u Vojvodini ucenjuju korisnike novčane pomoći da moraju da glasaju za PS, ako žele da i dalje dobijaju novac i bonove za narodnu kuhinju.

Crveni krst je privremeno obustavio distribuciju odeće i druge robe preko vojvođanskih centara za socijalnu zaštitu, upravo zbog sumnje da se ova pomoć nenamenski deli samo potencijalnim glasačima Vulinove stranke, a ne svima kojima je potrebna.

Isto se desilo i u Boru u istočnoj Srbiji, kada je Crveni krst posumnjao da se hrana, umesto narodnim kuhinjama, deli za glasove na izborima. Pošto lokalana samouprava nije bila finansijski u mogućnosti da sama snabdeva narodne kuhinje, njihovi korisnici su organizovali „štrajk gladnih" tokom koga su uzimali samo hleb, jedino što je u kuhinji i bilo jestivo.

Jedan od bastiona PS-a u Vojvodini je Bačka Palanka, iz koje potiče i Predrag Vuletić, aktuelni pokrajinski sekretar za socijalnu politiku i Vulinova desna ruka, koji je pre izbora izdejstvovao da veliki broj njegovih zemljaka i aktivista Pokreta socijalista  dobiju socijalnu pomoć, iako su imali ne samo druge prihode, već i veoma vrednu imovinu. Taj novac je, zatim, upotrebljen u kampanji Vulinove stranke.

Socijalna pomoć tako odavno više nije socijalna, već politička kategorija, a najveći deo od pomenutih 1,6 milijardi evra koje godišnje država izdvaja za pomoć najbednijima u Srbiji, odlazi na račune najbogatijih.

Iako to deluje čudno za jednu evropsku zemlju, jedino u Beogradu država brine o ishrani najsiromašnijih i najgladnijih. U svim ostalim mestima to čine skoro isključivo Crveni krst i pojedine verske organizacije, dok su lokalne samouprave uglavnom zadužene samo za izradu spiskova korisnika. Za ovu godinu je Crveni krst obezbedio namirnice u vrednosti od skoro 3,5 miliona evra, ali je to daleko od onoga što gladnima u Srbiji treba.

Bez obzira što i sam Republički zavod za statistiku vidi da u Srbiji preko 680.000 ljudi nema šta da jede, njih samo 35.000 je u prošloj godini imalo pravo da koristi besplatne obroke u narodnim kuhinjama, koji se dele na 76 punktova, od kojih je čak 40 u Beogradu.

U Crvenom krstu, međutim, upozoravaju da je situacija najkritičnija u južnoj i jugoistočnoj Srbiji gde je većini korisnika narodnih kuhinja to jedina prilika da nešto pojedu. Pošto tamo hranu deli Crveni krst, koji pazi kako se njegova sredstva troše, vlast je zainteresovana najviše za Beograd, gde može da radi šta hoće.

Početkom februara je gradska vlast prestonice, posle dugog i više puta prekidanog i odlaganog konkursa, odabrala preduzeće „Multicatering" doo sa Novog Beograda za pripremu i distribuciju obroka u narodne kuhinje Beograda. Posao je vredan 334 miliona dinara, a za te pare može da se pripremi 1.946.387 obroka, tako da svaki od 92.356 zvanično kod RZS-a vođenih siromašnih prestonice u narednom periodu može da dobije 21 obrok?!?

Da nema svih ovih mahinacija, svota od 1,6 milijardi evra, koliko država godišnje izdvaja za pomoć najugroženijim stanovnicima, plus pomoć koju dele Crveni krst i verske zajednice, kao i ono što daju organizacije lokalne samouprave bila bi više nego dovoljna da se i najsiromašnijima obezbedi pristojan život, odnosno da se novčana davanja podignu na najmanje 15.000 dinara za samce, što predstavlja prag apsolutnog siromaštva po računici vladinog „Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva", a ne da budu upola niža, kako je danas slučaj.

Bez obzira na hvalospeve koje samima sebi i svom vođi pevaju pripadnici aktuelne vlasti, „Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva" predviđa još surovije stanje u budućnosti. Kako drugačije shvatiti činjenicu da 35,4 odsto svih siromašnih domaćinstava čine ona koja imaju bar jednog zaposlenog člana? To znači da gladuju i oni koji rade!

Da nam se crno piše, vidi se i iz toga da vladin „Tim" ni punih sedam meseci od ulaska u 2016. godinu još nije objavio podatke o stopi siromaštva u 2015. godini. Očigledno vlastima to politički ne odgovara, jer se situacija pogoršala u odnosu na 2014. godinu, sa tendencijom daljeg pogoršavanja.

Jedino u vezi ove teme što je pomenuti „Tim" ove godine objavio, jeste preneta informacija od 14. juna 2016. o opadanju potrošnje hleba u Srbiji. Toliko smo siromašni da nam je skup i subvencionisani hleb.

Član odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU)  Branislav Gulan izjavio je, a „Tim" preneo, da je 2006. prosečno svaki stanovnik Srbije jeo 101,5 kilograma hleba godišnje, a u 2015. samo 83,7 1 kilogram, što je pad od 17,53 odsto!?! Čak se i u Nemačkoj potroši više hleba po glavi stanovnika, uprkos poznatoj činjenici da Nemci umesto hleba daleko radije jedu krompir.

Pošto država Srbija o stanovništvu ne brine, već čini sve da ga proredi, broj Srba se iz godine u godinu rapidno smanjuje. Svake godine u Srbiji prosečno nestane jedno osrednje naselje, odnosno umre ili se odseli oko 35.000 ljudi više nego što ih se rodi ili doseli.

Zbog toga će 2050. biti dva miliona Srba manje nego danas, odnosno svega 3,5 miliona koji će živeti u svojoj matičnoj državi. Umesto da pospešuje rađanje Srba i da im pomaže da prežive, Srbija finansijski podržava izbeglice iz Severne Afrike i sa Bliskog Istoka, koji po nečijim planovima treba ovde da se nasele.

Za svako prvo dete majka, koja živi u Srbiji i ima srpsko državljanstvo, dobija od države jednokratnu pomoć u iznosu od 37.519,07 dinara. Za drugo dete ona dobija 146.713,64 dinara u 24 rate, odnosno 6.113,07 dinara mesečno. Za treće dete to iznosi 264.072,47 dinara u 24 rate, što je 11.003,02 dinara po rati, a za svako naredno 352.092,91 dinara u 24 rate, odnosno 14.670,54 dinara po rati. Ovde se državna pomoć završava, osim u slučajevima kada se porodica smatra socijalno ugroženom.

Nasuprot tome, svaki izbeglica (radilo se o odraslom čoveku ili o detetu) od Srbije i Crvenog krsta dobija besplatni smeštaj, hranu, sredstva za higijenu, odeću, obuću, ćebad i posteljinu, kao i 1.000 dinara dnevno, što iznosi 365.000 godišnje, više nego što novorođenče u Srbiji od sopstvene države putem roditeljske pomoći dobije za dve godine, bez da mu je država uz to dala i besplatan smeštaj, hranu i odeću?!? Ne treba zato da se čudimo, ako u vreme kada naši unuci krenu u školu glavni jezik u Srbiji bude arapski .

.

    A 1. Tražite pomoć u lepim zgradama

Iako Republički zavod za statistiku beleži 682.000 ljudi koji žive ispod praga apsolutnog siromaštva, isti taj zavod je u julu prošle godine objavio da je novčanu socijalnu pomoć dobilo samo 267.949 osoba.

Prošle godine je u Srbiji 204.755 porodica dobijalo dečiji dodatak za 364.334 deteta. Redovan iznos dodatka je 2.593, a uvećan 3.371 dinar. Cenzus za ostvarenje prava je da prihodi u porodici po članu domaćinstva ne prelaze 8.051 dinar.

Para nema ni za dovoljan broj novčanih mesečnih pomoći, niti za njihovo povećanje na iole pristojan nivo, nema ni za dovoljan broj zadovoljavajućih dečijih dodataka, ali ima za razbacivanje. Samo u ovoj godini Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja planira da za renoviranje objekata socijalne zaštite izdvoji skoro sedam miliona evra.

Isto miinistarstvo je, po navodima pojedinih medija, u 2015. potrošilo 28.990.000 dinara na popravku i nabavku novih vozila, a samo je priznalo da je za nabavku novih automobila u budžetu planiralo oko 9,5 miliona dinara, plus još 8.740.000 dinara za popravke.

 

    A 2. Večiti minus

Republički zavod za statistiku je izračunao da su svakog meseca prošle godine srpska domaćinstva išla u minus za po 1.238 dinara, zbog toga što su u kućnom budžetu na raspolaganju imala po 57.814 dinara, a morala su da troše po 59.052 dinara.

Najviše para odlazilo je na hranu i bezalkoholno piće (35,6 odsto), pa na stanovanje i energente (16,6 odsto), dok je za kulturu ostajalo svega 5,2 odsto. Sudeći po podatku da su domaćinstva za obuću i odeću izdvajala svega pet odsto kućnog budžeta, izgleda da se građani mahom snabdevaju polovnom robom ili nose stare dronjke, ako već nisu goli i bosi.

 

    A 3. Država, šta to beše!

U civilizovanom svetu, na koji se Aleksandar Vučić rado poziva, niko nije prepušten samom sebi. Ako nema dovoljno para da bi preživeo, nema bliske srodnike koji su dužni da ga izdržavaju, onda o njemu brigu preuzima država. U Nemačkoj, na primer, na socijalnu pomoć pravo imaju i vlasnici nekretnina ili deponovanih akcija, ali onda ne dobijaju pun iznos.

U najkraćem, u Nemačkoj socijalni slučajevi dobijaju plaćen stan od najmanje 45 kvadrata za samca, plaćeno grejanje i zdravstveno osiguranje, i novac u visini u od 404 evra mesečno .

Uz to idu i povlastice ili potpuno besplatne markice za javni prevoz. Bračni parovi dobijaju veću kvadraturu i 360 evra po osobi. Svaki sledeći punoletni član porodice dobija 320 evra. Deca uzrasta od 14 do 18 godina primaju po 302 evra, od 6 do 14 godina po 267 evra, a do šeste godine 234 evra. Uz to, deca iz socijalno ugroženih porodica dobijaju dodatno 100 evra po godini školovanja.

Tako porodica sa dvoje školske dece, od kojih je jedno punoletno, može u Nemačkoj da računa na socijalnu pomoć od oko 1.500 evra mesečno, plaćen stan adekvatne veličine, grejanje i zdravstveno osiguranje. Uz sve to, svako ko dobija socijalnu pomoć ima pravo na dodatnu zaradu do 400 evra. Do te sume, socijalna pomoć mu se ne uskraćuje. Ali, ako zarađuje više od 400 evra, onda postoje propisi kojima mu se smanjuje socijalna pomoć za određeni iznos.

 

    A 4. Otimaju od gladnih usta

Snabdevanje narodnih kuhinja Beograda je jedan od veoma lukrativnih poslova, jer ne podleže kontroli Crvenog krsta (pošto troškove snosi gradski budžet). Ovog puta pobednik konkursa je „Multicatering" doo sa Novog Beograda, preduzeće čudnovate istorije. Osnovano je 1993. godine u Vršcu, odakle potiče i njegov osnivač, a današnji manjinski vlasnik i direktor Dragan Stupar. Firma se nekada zvala „Sellco" doo i bavila se svim i svačim.

Italijanska kompanija „Multicatering" SPA 2013. godine od Stupara kupuje 51 odsto vlasništva njegovog preduzeća. Italijanski gigant, sa sedištem u Milanu, posluje od 1993. godine, a u Srbiji je od 2012. već imao svoje predstavništvo – „Multicatering Balkan" doo sa sedištem u Pančevu.

Direktor ovog preduzeća, koje je u međuvremenu otišlo u likvidaciju, bio je italijanski državljanin Frančesko Đangardi. Od osnivanja do odlaska u likvidaciju ovo preduzeće je postojalo dve godine, ali nije poznat ni jedan posao koji je odradilo.

Svrha preuzimanja većinskog udela u „Sellco"-u bila je dobijanje Stupara koji, očigledno, ima odlične veze, jer ubrzo pošto su naprednjaci preuzeli vlast u Beogradu njegova firma dobija izvanredno dobro plaćen posao vredan 2,78 miliona evra. Zvršetak konkursa je odlagan čak dva puta, jer učesnici na obe strane nisu mogli da se dogovore koliki će biti čiji deo.

Ugovorom sklopljenim sa gradom Beogradom „Multicatering" za 2,78 miliona evra mora da isporuči obroke čija je pojedinačna vrednost definisana na 171,60 dinara, a svaki od njih se sastoji od pola vekne hleba tipa „Sava" i pola litra čorbuljaka kome je teško odrediti sastav.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: