Архива

Posts Tagged ‘izdaje’

ВРЕМЕ АЛБАНАЦА: СПОРАЗУМНО НАСИЉЕ НАД ПРЕОСТАЛИМ СРБИМА НА КиМ ОД СТРАНЕ СЕПАРАТИСТИЧКИХ И ДОМАЋИХ ИНСТИТУЦИЈА!?

 

Од 1999. па све до данас исељено је најмање 300.000 Срба са Косова и Метохије, што је уз прогнане Србе из Крајине скоро пола милиона људи. То је највећи насилни егзодус једног народа на европском континенту и једини такав након Другог светског рата.

Упркос томе, ни домаћи ни страни медији, ни политичари, нигде о томе не говоре на прави начин. Данас Срби продају своја имања и одлазе са Косова и Метохије приближно истим темпом као и после 1999. године о чему у јавности нема ни помена. Једино се може чути како су „напорима српског преговарачког тима" у Бриселу извојеване нове победе, констатује Иван Максимовић, дописник из Косовске Митровице.

 

                     Иван Максимовић

LAKA BRISELSKA POSLEDICA2

 

Марта месеца ове године, вратио се један број Срба протераних 1999., у село Љубожда у општини Исток и то искључиво сопственом упорношћу и вишегодишњим инсистирањем. Срби из овог села у коме их није било 18 година нису и не намеравају да продају своја имања.

Такозвани „министар за заједнице и повратак" при сецесионистичкој власти у Приштини, Далибор Јевтић  искористио је то да се похвали „резултатима". Није му било довољно то што ради већ је и безочно слагао, што и није први пут, или из незаинтересованости за одрживост повратка што то није у његовом реалном мандату иако у декларативном јесте, и све то ради личне и промоције „система" албанских сепаратиста.

Како преноси „Јединство", иначе на буџету Владе Републике Србије, Јевтић је најавио повратак 13 породица са укупно 63 члана. То исто потврдио касније и на званичном сајту „институције" коју представља.

На терену ситуација сасвим другачија – у Љубожду се вратило 13 повратника, 11 мушкараца и две жене! Не 13 породица!

Допративши их ради маркетинга он је додао ће то „министарство" свакодневно бити ту али сама чињеница да тако безобзирно манипулише бројем српских повратника, довољно говори.

Једино је важно повратак приказати као што масовнији, најавити што чвршћу подршку а онда повратнике оставити на ледини или, као у овом случају, све њих у једну кућу. Срби се враћају упорношћу али остављени на цедилу, без икакве заштите, убрзо одлазе у највећој тишини тако да их нико не види.

Јевтић је и августа 2015. изјавио да ће се на КиМ до краја те године, вратити 700 повратника. У Љубожди није пропустио прилику да се „слика" и направи више фотографија себе него што је повратника стигло док са оних фамозних 700 нема ни једне али су сви утицајни медији пренели ту његову изјаву. А како је једном приликом потврдио новинару Гласа Америке, од укупног броја повратника одржив повратак забележен је у 1% случајева!

Албанци су и у Љубожди организовали протесте против „Срба криминалаца" чији је злочин повратак на своја имања. Њиховог представника, Жарка Зарића, оптужују да је као полицијски представник одговоран за страдање Албанаца током рата на Косову док протест обезбеђују косовски полицајци, вероватно већина њих пресвучени припадници терористичке УЧК, док међу демонстрантима шетају најострашћенији, баш они који су рушили и палили куће, уништавали гробља и цркве, пљачкали и узурпирали имовину…

На више места у Љубожди излепљени плакати којима се позива на протест против повратка „Срба криминалаца". Преносећи вест о Љубожди, РТС је емитовао видео прилог у коме Зарић, сам али и у друштву видно забринутих Срба искрено говори о свом повратку.

„Није лако, али ми морамо да се боримо да мало превазиђемо страх, мало да се прилагодимо месту и навикнемо на порушене темље". РТС јавља како су повратници наишли на „отпор" Албанаца „међутим, кажу да их протест није узнемирио" иако то нико од повратника не каже, напротив.

На крају прилога новинар обилази повратнике у суседној општини Клина који кажу да су се вратили пре неколико година, да је таквих протеста било али да су опстали јер временом Албанци престану да се буне.

Међутим, ни РТС нити било други нас не обавештава да су годишњи напади у Клини много већи од броја дана у години а да је већина њих етнички мотивисана и уперена баш против српских повратника. О спаљеним имањима, о вучјацима са којима нападају српску децу, о непостојању слободе кретања и рада – ни говора не само на јавном сервису Србије већ ни у једном српском медију. Од краја марта када су се вратили до половине априла – нико их није обишао. Какве су њихове ноћи, какви су дани?

О Васкрсу их је на својој маркетиншкој турнеји опет обишао Јевтић. Та посета је показала сву природу односа према Србима, за оне који то желе да виде. Иако се ради о повратку интерно расељених лица, дакле држављана Србије на део територије те исте државе, они су препуштени наводној бризи сепаратистичких „институција".

Ноћ пре посете доживели су напад, срећом не оружани. На њихове куће бачене су петарде и били су псовани на албанском језику. Иако су ТВ и друге новинарске екипе пратиле Јевтића у том селу нисмо могли да чујемо ни видимо житеље „који нису превише забринути" већ нас о нападу извештава сам Јевтић додајући да су то учиниле „непознате" особе, ни помена о Албанцима.

Очигледно да повратак опструирају сви укључујући и српске власти као најпоузданије у таквом процесу.

Током Васкрса нападнута је и црква Св. Петра и Павла у Талиновцу. Узурпирана Епархија рашко-призренска обавестила је УНМИК.

Ово је занимљиво јер ова мисија је ЕУЛЕКС-у  препустила сва овлашћења а броји тако мало чланова да готово сви могу да стану у једно возило па је нејасно са којим циљем је њима пријављено и шта они уопште могу? А шта је са светињама преосталим у местима где више нема Срба нити могу да их обилазе, каква се тек тамо скрнављења дешавају језиво је и помишљати.

Но, највећу пажњу привукли су управо напади у Косовској Митровици, јединој градској средини из које Срби нису протерани након окупације 1999. године.

Сасвим је јасно и евидентно да је насиље поспешио Бриселски споразум / на основу кога су спроведени квази-избори на КиМ, уклоњене барикаде према шиптарским насељима, током којих није било ни једног напада на Србе у самом граду, српска полиција интегрисана у „косовску", угашене српске институције, а тек нарочито са уклањањем потпорног зида, одустајања од каскада…

Појава „споразумног" насиља над Србима, као што видимо, није ни мало нова у историји овог поднебља. Једино ново што данас имамо јесте чињеница да им у томе помажу српска власт, институције и појединци легализујући тако до сада почињене злочине над Србима.

Све се то дешава уз пристанак и оперативну подршку на терену представника власти из Београда и њихових послушника међу Србима са КиМ, српских медија који су извештавање заменили улогама портпарола за новац који добијају кроз разне пројекте. Међутим, напади су тако учестали да више ни режимски медији не могу да их прећуте па закључују како се њихов број повећао од почетка радова на „ревитализацији моста".

Не баш мали удео у свему имају и бивши припадници МУП-а, данас тзв., „косовски полицaјци" који нереаговањем у страху од губитка дуплих плата и понекад мртвом моћи за иживљавање над преосталим Србима, све то прећутно дозвољавају или пак и сами у томе учествују.

Као када је „КПС" полицајац, Србин, лета 2013. на главном мосту физички малтретирао 13-годишњег Дејана Милића због камења наслаганог у облику крста, псовао мајку и претио му смрћу што неће да га уклони.

Или када су фебруара 2015. Молотовљевим коктелима нападнута српска деца а КПС полицајци Срби који су се нашли у близини издирали се на њих и претили им одвраћајући их од пријављивања.

Полицајци су окренули главу од наоружане групе албанских дечака који су са исуканим ножевима и пиштољем прошли поред њих, опет сви Срби, у сред бела дана иако је један од њих месец дана пре тога избо српског дечака наневши му повреде опасне по живот. Неколико полицајаца је тада суспендовано јер нису реаговали већ су дозволили нападачу да побегне а повређени дечак је морао да крвав падне на њихов патролни аутомобил како би му пружили помоћ и одвезли га у болницу…

Како се онда чудити када Албанац у КПС униформи ишамара Србина у Гњилану а на питање „зашто ме бијеш" одговори широким осмехом, а опет Србин, командир станице, одбије да прими тужбу против њега?

Треба свакако рећи да ни јужно од Ибра није вршено насиље над Србима овако нескривено као сада, до Бриселског споразума! Од тада напади, покушаји отмице, бацање бомби, батинања, наношење повреда импровизаним буздованима и другим хладним оружјем. Такви се напади називају „сукобима две групе", „инцидентима", „групом екстремиста".

Једино нећете моћи да чујете да на Косову и Метохији насиље врше Албанци над Србима. Не тако експлицитно наведено, то се на сваки начин ублажава. Најчешће не узимањем изјавама од жртава иако већина њих услед задобијених повреда буде стационирана у болници у Косвској Митровици где је смештена и већина медија на српском језику.

Управо зарад њихових интереса и напади се напади на Србе класификују као „спорадични" случајеви. Зато је напад на Србина Б.Ж. код тржног центра ЕТЦ који је задобио посекотину главе, додуше у јужном делу града али близу моста, потпуно заборављен. Да није било серије напада на Србе о Васкрсу, нико се реалним проблемима не би бавио ни овако површно како сада раде.

Последња серија напада почела је тучом код споменика Светом Кнезу Лазару са групом Албанаца која је дошла да се ту победоносно фотографише. То, према тврдњама полицајаца који их легитимишу, раде све масовније а има их и из других градова са КиМ, Србице, Гњилана

Ови се нису најбоље провели, бар не како су планирали. Ваљда из незадовољства поражених Албанаца током ноћи су поломљена стакла на неколико паркираних аутомобила у српском делу града.

У току наредног дана, један млади Албанац је напаствовао млађу српску девојку која га је ударила а прискочио је и њен дечко. Нападач је побегао али Срби верују да је из освете истог дана предвече нападнут Бојан Стаматовић. Нападачи су узвикивали „Алаху екбер" и опет је један био наоружан пиштољем а други бејзбол палицама.

Још тежи и озбиљнији напад догодио се на стан, односно контејнер у коме је са супругом живео, Б.К. (41). О њему ће сви рећи да је добар човек и нема никакве сумње да је било кога изазвао, провоцирао или пружио било какав повод за то.

У стан им је упала група Албанаца наоружана ножевима, претила, посекла га и пар оставила у несвести. Медији су претежно преносили изјаву Жељка Бојића о томе шта „косовска полиција" мисли, сматра и какве ће мере предузети…

Зашто би некоме било важно да помене да се иза ограде, недалеко од контејнера где се одиграо напад, налази стационирана патрола „косовске полиције". Иначе је непомична а то пре свега јер им је већ извесно време патролно возило на овом критичном месту – неисправно.

Зимус су полицајци провели у приватном возилу, паркираном поред, у коме су се грејали кварцном пећи укљученој у утичницу једне од пијачних барака уз обавезно задужење једног од њих да не сме да се успава како се не би запалили!

Нападнути пар се сутрадан, незаштићен, иселио и из контејнера од свега 4 квадрата иначе лоцираног на пијаци а који је заправо предвиђен да буде локал, обичан киоск. Њега није посетио нико осим екипе ТВ Мост из Звечана која јавно промовише стварање албанске државе на КиМ, њихове војске и полиције, а коју финансира Влада Србије и под потпуном је уређивачком контролом Канцеларије за Косово и Метохију. Свој програм емитује локално а прилоге овакве врсте не преузима РТС.

„Проблем" медија на српском се састоји у само једном – буџет на коме се налазе. На Косову и Метохији они су подељени у две групе – оне које финансира Влада Србије или оне које финансирају ментори албанских сепаратиста, стране Владе најчешће британска, америчка или ЕУ.

И једни и други спонзори имају за циљ да стање прикажу подношљивим или чак „видно побољшаним". Понекад ћете чути у локалним медијима да се нападају представници српских власти што ствара слику „слободних медија", врло ретко се нападају представници сепаратиста иако многи међу њима дојучерашњи терористи, некажњени зликовци и убице који иданас позивају на злочине против Срба али никада, баш никада ни код кога од медија на српском нећете наићи на критику америчких или европских!

Чак ни недавно када је на мосту у Косовској Митровици Федрика Могерини каснила читавих сат времена на велико незадовољство новинара који су чекали а онда се појавила, прочитала припремљено саопштење и без могућности да било ко постави питање, окренула се и отишла. И тада је њена изјава пренесена са дубоким поштовањем и великом пажњом!

Док ово пишем пристижу информације о новим нападима, спаљеним аутомобилима у власништву Срба, напада на куће и имовину. Проверене или тек треба проверити, готово увек се испостави да је вест тачна али се она првобитна разликује. Но, много је случајева који не бивају никоме пријављени.

Последњих дана најмање један се догодио и то у улици Лоле Рибара. Нападнути Срби су побегли и задовољни су тиме. Нису пријавили никоме јер ни у ранијим нападима то није дало никаве резултате. „…Нама сада само Бог може да помогне, само Бог и нико више!" каже један од њих који и не жели да говори о нападу. По његовом мишљену, то више апсолутно нема сврхе.

Не увек али понекад ће „косовска полиција" примити тужбу и „проследити је даље" где се све завршава. Приватно, полицајци ће тужно констатовати „њихово је време"…

Али то време на северу КиМ где Албанци не живе, није било „њихово" док Стефановић, Дачић, Вучић и Николић нису одлучили да угасе државу Србију на КиМ а међу овдашњим Србима који су пристали да издају зарад дуплих или пак и обичних плата, нашли за то своје сараднике.

Сваки потез који данас повуку Александар Спирић, председник привременог органа Косовске Митровице при Влади Србије или Горан Ракић, албански градоначелник српске половине града а по систему сепаратиста, јесу по налогу из врха српске Владе у сврху маркетинга. Зато је повучен „стратешки потез" обустава радова на шеталишту. А, док „обустава траје" никога не изненађује присуство радника који настављају да уређују улицу. Додуше, без тешких машина и механизације. Неко ту ипак наставља свој посао по старом…

„Благодарећи чињеници , што је Краљевина Србија у дане обележавања петстогодишњице од Косовске битке 1889. године, одлучила да у европском делу Турске установи неколико својих представништава, међу којима и Конзулат у Приштини 1889. године , ми знамо шта се тамо дешавало Србима.

Да она тада није то учинила , ми би само у глобалу знали о патњама косовских Срба. Овако пак , од српских конзула , који су радили у Приштини , остали су нам конкретни извештаји , белешке и путописи о догађајима на Косову и у Метохији за временски интервал од 24 године , односно од 1889. до 1913, када је Конзулат престао с радом" подсећа Драгиша И. Кецојевић у свом раду „Косово и Метохија: терор над Србима".

Међутим, равно 100 година касније, представници српске власти парафирају нови споразум којим ионако окупирана територија уз сагласност сада и српске стране, пристаје на сопствени губитак и озакоњује га.

Према доступним подацима у време од првог српско – турскога рата 1876. до 1912. године иселило се у Србију преко 400.000 „Старосрбијанаца ". Након Другог светског рата забрањен је повратак прогнанима а током деценија постепено су присиљавани на одлазак већ опробаним средствима принуде – силовања, пребијања, отимачине и убиства.

Од 1999. па све до данас исељено је најмање 300.000 Срба о којима се нигде не говори на прави начин. Данас Срби продају своја имања и одлазе са Косова и Метохије приближно истим темпом као и после 1999. године о чему у јавности нема ни помена. Једино се може чути како су „напорима српског преговарачког тима" у Бриселу извојеване нове победе. Од оних мањих па све до оних величанствених од 5:0.

 

      А 1. Да ли нам се понавља XIX век?

У свом путопису по Косову 1897. године српски конзул Тодор Станковић записао је: "…Отимање девојака, силовање жена, мајки у присуству мужа и деце, силовање српске деце – мушке и женске, одвођење српских девојака у шиптарске хареме, бесконачно кулучење и бесплатан рад Срба за Шиптаре, затварање и мучење невиних људи, батинање, убијање, расељавање, отимање имовине, прогонство у Малу Азију; све ове појаве пратиле су голоруке косовске Србе, остављене на милост и немилост шиптарима и Турцима…

Овде нећу моћи да изнесем ни стоти део онога што је почињено у најскоријем времену…После Берлинског конгреса и присаједињења јужних српских делова матици Србији настали су још тежи дани за Србе на Косову и у Метохији.

Уз благослов Турака шиптарски терор се наставио али у још жешћем облику, с циљем да се Срби истребе с тога подручја и да остану само Арнаути, и Турци у градовима. Шиптари су свакодневно вршили насиља над Србима по селима и у градовима. Турци су их у томе помагали . Истребљење Срба с Косова био је тајни и крајњи циљ и договор и једних и других…"

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

РАЗДОР, ПРИТИСЦИ И УРУШАВАЊЕ САМОПОУЗДАЊА: ДРЖАВНА ПОЛИТИКА САМОУНИШТЕЊА СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ!??

21. априла 2017. Коментари су искључени

 

Готово да нема значајнијег града у Србији у коме се не одржавају протести против диктатуре Александра Вучића у којима учествују претежно студенти и омладина али и много још незадовољног народа.

Посматрано издалека, рекло би се да је диктатор у праву када каже да га Срби са Косова и Метохије подржавају зато што ради баш оно што је за њих најбоље јер једино у Косовској Митровици – протеста нема.

Но, на Косову и Метохији се још од 2013. године, протести одвијају на сасвим други начин, упркос притисцима, уценама и претњама Вучићевог режима, о чему детаљније пише Иван Максимовић, дописник Магазина Таблоид из Косовске Митровице.

 

                         Иван Максимовић

SLAMANJE SNAGE I PONOSA SRBA NA KIM3

 

Још и пре одржаних председничких избора ове године, Вучић је потенцирао да ће на КиМ добити највећу подршку, око 70 %. Народни покрет са КиМ „Отаџбина"  упозоравао је на изборну крађу објашњавајући да је Вучићу најпотребније да прикаже да баш ту ужива поверење јер је ту највише и издао. По одржаним изборима обратили су се јавности и навели да имају много доказа да је крађе било и да ће их проследити РИК-у.

Најочигледнији вид притиска је била појава да се радници јавних предузећа окупе на договореном месту и онда у колони, коју предводи директор, одлазе на гласање.

Немања Јакшић из Косовске Митровице, правник и политички активиста са дугогодишњим искуством у спровођењу изборног процеса, за Магазин Таблоид описује како је су се одвијали раније а како ови последњи:

„…У Косовској Митровици је, у време док су се одржавали локални избори по систему Републике Србије излазило око 7.000 гласача од регистрованих 15.000. Последња два пута на изборе у овом граду изашло је око 5.000, с тим што на ту цифру треба додати око 1.000 до 1.500 украдених гласова.

Организовани гласачи СНС гласали су и по више пута на неколико различитих места за шта имају договорене шифре за распознавање. Приђу и кажу ‘расељени’ након чега им особље на биралиштима без икакве провере преда гласачки лист и упише их на име некога ко је умро или за кога знају да неће изаћи на изборе јер није у граду на пример, а у малим местима сви знају све. Тако се пуне гласачке кутије".

На сличан начин „подршка" Вучићу пружена је и у српским енклавама јужно од Ибра.

„…Људи су под пратњом и претњом вођени на гласање. Свако је морао да се јави у штаб СНС – а, да добије инструкције, заокружи и сними гласачки листић и поново се врати у штаб да докаже да је гласао.

Види, ја сам пратио цео ток гласања и подсећало ме као када су у Немачкој нацисти вршили притисак или 1941. кад је Гестапо хапсио по Србији. Веруј ми тако су људи вођени на гласање, у колонама, то су ти сигурни гласови. Унапред је било обећано и знало се колико ће њих изаћи на гласање и како ће гласати" каже Србин М.Ј. који је и сам прошао процедуру.

Стицајем околности, са једним од саговорника срећем се у ресторану преко пута зграде у којој је смештен студентски парламент Универзитета у Косовској Митровици. Ни у остатку државе студентске организације нису подржале протесте али тамо где им пред очима звер кези зубе и никако да утоли глад, ваљда би се ту нешто морало десити. Ипак се не дешава…

Овде није питање „да ли ћеш бити кажњен, овде ћеш бити кажњен и то сурово" тврди саговорник који јесте спреман да изрази своје неслагање али је сигуран да протест не би могао да достигне критичну масу те да би тиме само довео себе у опасност. „И у другим градовима власт држи све конце у рукама али нигде као овде полиција и криминалци нису тако умрежени".

Студентима је и раније прећено чак и због политички неутралних статуса на Фејсбуку. Један од њих је коментарисао у чуду концерт Зорице Брунцлик који је привремени орган Косовске Митровице организовао на Задушнице 2014. године (заборављајући који је то дан).

Убрзо је био позван на разговор у седиште Привременог органа  где му је најдиректније речено да ће остати без стипендије а можда и без дипломе. Одмах му је и сугерисано да искористи могућност и упише постдипломске студије, да се посвети науци и да ће му у томе, ако затреба, и они помоћи. Он се, по важним и актуелним питањима, више није оглашавао.

Студент проректор, Немања Бишевац, одазвао се позиву да за Магазин Таблоид прокоментарише протесте. Међутим, замолио је да „проследи поруку коју је и другим медијима слао". Нема шта ново да каже.

У тој телефонској поруци се наводи да ни једна студентска организације није подржала протесте, да су они тек „наводно студентски" и моли се јавност да „не злоупотребљава студенте" те да он „не подржава манипулисање студентима" и да ће се организације увек залагати за „побољшање положаја и квалитета студија".

Веома изненађује да овај иначе образовани млади човек не може да понови четири реченице о којима у поруци има тако децидан став. То снажно наводи на закључак да ни поруку можда није он писао.

На предлог да озбиљније поразговарамо о томе зашто студенти из Косовске Митровице одбијају да се огласе па чак и подржавају режим Александра Вучића, Бишевац кратко одговара да „не жели да се бави политиком и политичким темама".

На примедбу да то није политика већ борба за голи опстанак и да је то као да се давите и препустите се јер „не желите да се бавите хидрологијом". Са друге стране, ни та тврдња не стоји јер су студенти из Косовске Митровице и до сада у свему подржали режим, Бриселски споразум, чак и Марка Ђурића у покушају да угаси Универзитет… Бишевац је после овога остао без текста.

Иначе, студенти из Косовске Митровице никада и нису организовали протесте самостално што је у ранијем периоду можда било и добро јер је, за разлику од тренутног стања, читав српски корпус деловао усаглашено на корист националног добра.

Протесте и сваки други легалан вид отпора, организовали су представници народа бирани на дотадашњим изборима које је Скупштина Србије расписивала. Ти су протести увек били усмерени ка деловању УНМИК-а, КФОР-а, касније ЕУЛЕКс-а, и репресији коју су спроводили против Срба.

Крајњи циљ је био отпор експанзији албанског сецесионизма и подршци коју му је пружала Међународна заједница. На протесте су долазили они којима то обавезе дозвољавају и они сами желе. За присилом није било никакве потребе јер су сви желели исто, да остану под јурисдикцијом државе Србије као једином легалном систему управљања који им је, како год функционисао, обезбеђивао сигуран опстанак.

Велики број људи који би се нашао на улици добровољно би пришао и радо учествовао. Тако исказано заједништво свима је уливало велико самопоуздање и охабрење да истрају.

Протести се, од 2013., одвијају на сасвим другачији начин. Уколико се зна време одржавања са улице ће се склонити свако ко то може. Радници више нису само обавештени о протесту већ су приморани да дођу а пред сваки почетак, десно од бине, стоји група људи са списковима фирми чији радници присуствују.

Свако је дужан да дође и да се потпише пре и обавезно по завршетку протеста како би потврдио да је све време био ту. На тај начин обезбеђује се маса која статира пред камерама режимских медија а народ приморан да се уместо борбе за свој опстанак, бави борбом за интерес власти, постаје хипнотисана гомила која је једном давно пристала надајући се да „то неће моћи дуго да потраје".

Одсуство подршке и здраве националне опције, учинили су да се створи утисак о нужности без икаквог избора илити да се изабере једна од погубних оција.

Како је до тога уопште дошло?

Марта 2011. године, Влада Бориса Тадића преговоре о статусу КиМ извлачи из оквира Резолуције УН 1244 и преноси их на терен непријатељски настројене ЕУ где Србија нема савезника и све то „зарад европских интеграција".

У Бриселу се срећу представници српских власти и албанских сепаратиста, које предводе Борко Стефановић и Едита Тахири, са циљем да поведу дијалог о „катастру, авиосаобраћају, телекомуникацијама, председавању ЦЕФТА и царинским печатима"! Ово је озбиљно наговестило прве знаке издаје.

Сада се већ може основано сумњати да су закулисним договорима вештачки проблеми око царинског печата изазвали кризу на северу покрајине у лето 2011. године када су сецесионистичке власти послале јединице РОСУ ради заузимања прелаза.

Оно што нису смели ни да помисле током претходних 12 година, урадили су недуго по отпочињању Бриселског дијалога као његову нескривену последицу. На оружани напад Срби одговарају блокадом путева и тада започиње драматичан низ догађаја са циљем сламања отпора на северу покрајине што ипак није текло тако глатко.

Срби зиму проводе на барикадама, под шаторима, уз ватру, одбијајући позиве и своје државе да уклоне барикаде видевши куда то води.

Фебруара 2012. Председници четири општине са севера КиМ расписују референдум са једним јединим питањем „Да ли прихватате институције такозване Републике Косово?" 

Стефановић и Дачић одбацују ову идеју називајући референдум нелегалним док истовремено без икаквих овлашћења суспендују Резолуцију 1244 и предају део по део суверенитета албанским сепаратистима…

Излазност на референдуму била је виша него на било којим изборима и пре и након тога. Од уписаних 35.500 грађана са правом гласа изашло је 75,28% , од чега је 99,74% гласало против прихватања квази-институција!

Међу правницима је ово виђено као важан политички чин који верно осликава вољу грађана која неће моћи да буде заобиђена у даљим преговорима. Нажалост, није било тако. Нико се није освртао на резултате.

„Борба Срба са Косова и Метохије за поштовање Устава Републике Србије суштински представља борбу за очување Републике Србије и њене државности. Све одлуке које су донете од стране Срба са КиМ и резултати спроведеног референдума имају свој чврст темељ у Уставу Републике Србије и представљају израз уставног начела које прописује да су носиоци суверености грађани, те да ни један државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвоји сувереност од грађана нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана" писала је тада Славка Којић, уважени адвокат.

Срби са КиМ, пре свега они са севера где и чине готово апсолутни састав становништва, нису само на улици протестовали већ је њихов живот постао протест. Сваким актом пружан је отпор насилном покушају окупације, признавању сецесионистичких стуктура као законодавних, повлачењу и гашењу суверенитета државе Србије.

Од очувања тих принципа њима је зависио опстанак и останак а остатку Србије борба за Устав и право значили су потпору која ће спречити бујицу безакоња, пљачки и уништавања државе које тек након слома отпора Срба са КиМ достиже свој врхунац, не раније! А у тој борби Срби су били потпуно усамљени. Осим ретких појединаца који су успевали да дођу и по дан или два проведу на барикадама – никога другог није било.

У Бриселу је 19. априла 2013. године парафиран споразум којим власт пристаје да повуче и укине све институције и симболе државности и исте уступи квази-институцијама тзв., „републике Косово". О природи тог споразума више него сликовито говори чињеница да су га потписали тадашњи министар полиције Ивица Дачић и за почињено дело тероризма и убиство српских полицајаца правоснажно осуђени терориста, Хашим Тачи.

Свеза полиције и криминалаца на Косову и Метохији, како у врху службе тако и на локалу, до данас је остала нераскидива и створила незванични али владајући слој чији су инструменти страх и насиље уперени искључиво против српског народа.

Крајем истог месеца, представници Срба са КиМ, оснивају је Скупштину Аутономне покрајине Косово и Метохија која би обављала послове из круга уставних надлежности АП, како је то нашим Уставном и прописано. Истог дана једногласно је усвојена и Декларација о одбијању Бриселскг споразума као неуставног акта јер укида институције Републике Србије на северу покрајине. Иначе, све време током рада ове Скупштине сви акти усвајани су једногласно.

Долази до парадокса када Влада у Београду, позивајући се на изузетност политичког положаја покрајине, која је у том тренутку под Међународним протекторатом, одбија да призна институцију основану по сопственим законима. Истовремено, као што смо рекли, води се дијалог у Бриселу којим се тај исти протекторат суспендује а признају као равноправне квази-институције албанских сепаратиста.

„Иако се такво дрско и отворено кршење важећег Устава дешава наочиглед целокупне српске јавности, ни један орган државне власти није нашао за сходно да реагује како би се заштитио уставноправни поредак земље и територијална целина Републике Србије" трудила се да простој гомили, увереној да је реч тек о политичким играријама, објасни Којићева. Међутим, Влада је прихватила Бриселски споразум, а исто чини и Народна скупштина Републике Србије чиме званично одустаје од сопствене територије и становништва.

Уз све то, да ли из неразумевања ситуације, личне материјалне користи или и једног и другог, на КиМ је било и оних Срба који су помагали гашење отпора а пре свих то су чланови неких политичких партија који су се правдали „јединством са Владом" (таквом Владом, да).

Понајвише су у томе новинари и уредници редакција на српском језику међу којима они водећи и нису са КиМ већ ту живе дуже или краће време и „привређују". Такође су ТВ МОСТ из Звечана и радио Косовска Митровица (оба на државном буџету) експресно преузети од стране Канцеларије за КиМ и речено им је „ми вас плаћамо, радићете како кажемо" што је пре свега чинио Вулинов незванични заменик Марко Кнежевић.

За то време учестала су паљења аутомобила, подметања експлозива, застрашивања и пребијања Срба, обично оних незаштићених. Представници Владе, најчешће Вулин, оптуживали су за насиље Србе који се противе издаји а над којима је насиље и спровођено.

Србе туче чак и председник Општине Косовска Митровица, Крстимир Пантић који је са телохранитељима упао у кућу Драгана Дашића и давио га и ударио неколико пута. Дечацима који су лепили антиизборни материјал претио је смрћу.

Претучени су и радници градског водовода чији је директор био садашњи градоначелник општине по систему тзв. „републике Косово" Горан Ракић. Отказе и/или батине добијају неки радници Цивилне заштите, јавних предузећа, новинари…Убрзо после тога Дашић се одселио са КиМ као и неки протерани радници а други су постали улични продавци хуманитарне помоћи.

Протести се ипак настављају, масовне шетње организују се све чешће па и свакодневно. Што је више народа било на протестима, то је мање новинара долазило. То је створило маневарски простор да из дана у дан претње постану све гласније, а народ збуњен фронталним таласом издаје у коме је остао без подршке а у којој учествују представници државе, интелигенције али Цркве, почиње да посустаје.

Непосредно пред саме сепаратистичке квази-изборе, био сам једини новинар који је извештавао са тих скупова као и са седница Скупштине АП КиМ. Мук који је у медијима завладао онемогућио је да се чује глас Срба са КиМ много више него данас о масовним протестима против диктатуре. А то је скупо коштало и остатак Србије.

О политичком утицају ове Скупштине можда је најбоље посведочио Јан Клиф, британски тзв. „амбасадор" у Приштини августа 2013. у једном интервјуу. Поздрављајући српску предају Клиф је са презиром, подсмехом али и благо испољеном нервозом говорио о овој Скупштини питајући се „ко то уопште признаје, одакле средства за њен рад".

За квази-изборе који су се очекивали рекао је да и поред бојкота из Београда мора да стигне јасна порука „да је то једини пут". Дакле, прихватање отцепљења Косова и Метохије може да буде једино трајно решење а за то је неопходно да у Београду на власт дођу људи који ће то прихватити. Запад је то стрпљиво припремао и чекао... До тренутка расписивања албанских тзв. „избора" на терену је све било спремно.

„И тако непрестано ридање на ридање прилажемо и ниоткуда помоћи" понављали су Срби стихове патријарха Арсенија ллл Чарнојевића спеване пред велику сеобу.

Ништа није злокобно као неизвесност" каже саговорник Магазина Таблоид П.О. који није са КиМ али јако добро познаје овдашње прилике. „Прво је (Вучић) уништио све институције, па створио Српску листу, убацио их у шиптарски парламент и дао им легимитет. Уклонио је барикаде, па онда и парк, на крају и зид…

Па, предаја Брезовице, Трепче, државне имовине… После свега чак ни сам Вучић не може званично да оде на Косово ако не добије дозволу од сепаратиста док се посета албанског преседника југу Србије одвија без икаквог присуства српских државних елемената!

Значи свакодневно чини најстрашније зулуме а да му не можеш ништа. Има екипу криминалаца-батинаша и сеје страх, врши терор у српским срединама бринући искључиво о личним интересима без икаквог знака пажње према свом народу. Тиме је знатно осоколио Албанце да пребијају повратнике, краду и пале имовину а њихове "агенције" масовно посредују у продаји српске земље, отуда је једна од првих тема преговора и био катастар.

Све шта је Влада Србије требала да уради у заштити, урадила је супротно. С обзиром на деловање Александра Вучића, право име би му било Зулум-бег".

У већ поменутом интервјуу Клиф истиче да су „улога српске заједнице и Српска православна црква кључ за живот мултиетничке државе Косова како би то била нормална држава Балкана". Мање од годину дана пре Бриселског дијалога, како је почетком 2010. најављено из штаба КФОР-а у Приштини, започео је прогон владике Артемија.

Раздор који је тако унет у српски народ готово да нема кога се није дотакао. Након тога без иједне осуде издајничких поступака сведочимо само предусретљивост узурпиране Епархије према режиму и лично Александру Вучићу али и структурама албанских сепаратиста у чему чак предњаче у односу на народ јер су монаси Високих Дечана међу првима јавно отишли по лична документа лажне државе.

Српске манастире на највишем нивоу посећивали су такозвани „високи званичници Косова" као када је Сава Јањић са Агимом Чекуом отворио мостић у дечанској порти. Такође, по први пут у историји манастир Грачаницу посетила је званично Атифете Јахјага у својству председника Косова августа 2014. године.

Медији су то пренели у наслову истичући како је „владика Теодосије игнорисао". А да ли било могуће да уопште ту уђе па још и да је срдачно дочекају монахиње у манастиру у коме се налази владичански двор и седиште Епархије?

Наравно, ни говора о томе, посебно не тамо где Теодосије влада посесивно и где је уведена гвоздена дисциплина. Том истом манастиру, Грачаници, ове године „војска Косова" донела је неколико ћебади као туру хуманитарне помоћи што је нашироко описано у њиховим медијима. Србима са централног Косова, који тој енклави припадају, није задат тежи ударац од подршке тој војсци кроз пријем ћебади и захвалност од свештенства.

„Претходно су узурпирали епархију РП да се само има привид суживота и толеранције са албанском влашћу јер је то институција која има највећи утицај у народу и без ње растурене не би ишло тако лако" примећује П.О. и додаје:

„…Црква је та која би организовала народне прваке, деловала саборно. Овако се не зна где ко удара. Нема оштрине, неког ко би повео, са ким би се идентификовали. И стадо има звонара. Сви нешто пљуцкају само и паламуде а такве људи гледају и слушају 25 година и само им је теже. Не виде излаз.

Просто су све институције поробљене. Одакле сад сви ти кадрови да попуне тако упражњена места а да не буде ћапи шта стигнеш? Увод у анархију највише плаши. Какав протест очекивати? Страх и безвољност, ничег другог ту нема. Већини би лакнуло да их само неко убије, да само буде брзо…"

И у Косовском Поморављу слична ситуација. „Притисак" је реч која објашњава разлоге непостојања протеста против Вучићеве диктатуре а иза које се крије неподношљива стварност:

Свака породица прима социјалу, минималац, ради у просвети, здравству. Људи не смеју да се противе. Са друге стране исти ти људи из СНС су на позицијама и у тзв. „косовском систему" а свако је или запослен или прима социјалу. Не смеју ни да кажу нешто против власти а не да протестују. Зато и ћутимо, сувише је јак институционални притисак" описује нам М.Ј.

Последњи пут је масовни српски отпор и противљење режимским намесницима на КиМ виђено крајем 2013. године, непосредно пред квази-изборе основан је Антиизборни штаб.

Кашњење у организацији је узроковао чак и врх ДСС-а све до момента када се мало шта могло урадити због чега су многи уебеђени да су „нас продали и они". Неколико дана пре одржавања квази-избора за члана привременог органа града Београда изабран је Андреја Младеновић, члан председништва ДСС-а. Подршка Србима на КиМ тако се додатно гаси.

Дошло је и време избора расписаних од стране такозване „скупштине републике Косово". Бојкот у потпуности успева. У промилима се мери излазност бирача. Преостало је само једно. Изазвати нереде на изборним местима и тако створити услове да се понови гласање.

Припадницима Жандармерије који су обезбеђивали гласачка места сепаратистичких избора од локалних Срба, речено је да „оду на паузу, 15 минута". За то време, неколицина набилдованих момака навукло је фантомке, утрчало у школу у којој су се избори одвијали и полупало изборне кутије.

„У Београду су организовани протести против рушења барака у Савамали који су окупљали на десетине хиљада грађана а нико није протестовао када су те фантомке на Косову рушиле државу.

Е када су видели да то са фантомкама пролази добро пресликали су методе са Косова и Метохије и тако имамо Савамалу. Овде су фантомке „рођене". Београд јесте престоница Србије али је Косовска Митровица "престоница фантомки" каже за Магазин Таблоид један од некадашњих политичара, противник гашења српских институција.

Нико се није бунио чак ни против постављања граница на Јарињу и Брњаку док смо се ми смрзавали на планини неколико дана тог децембра. А сада се питају што не устанемо?

На барикадама смо били док Жандармерија није под фантомкама и са оружјем упала и буквално нас разбилаСрби су се одавде борили колико су год могли, трпели, чекали да се неко побуни у Београду, Србији… ништа се није дешавало. Шта смо сами могли да урадимо?" пита се овај политички ветеран.

„Ако ходаш кроз џунглу, потражи стазу којом је неко пре тебе прошао, не губи време на већ савладане препреке" саветовао је давно професор младе студенте. Срби са Косова и Метохије су прошли кроз своју џунглу и стигли равно пред разјапљене чељусти помамљене звери. Застали су и не виде куда би даље. Њихове стазе јесу такве да се требају пратити али њихово искуство говори да на концу, сакривена у трњу, чека звер.

Зато сви који се искрено буне против диктатуре Александра Вучића и владавине његових криминалаца, морају да истрају и да стигну до краја утабане стазе а кад ту стигну да што јаче загазе напред! Јер звер се мора прегазити, то је једини пут у слободу.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ПРИВОЂЕЊЕ ИЗДАЈЕ КРАЈУ: ВРЗИНО КОЛО И НАМЕРНО ПОДРИВАЊЕ ЈЕДИНСТВА СРПСКОГ НАРОДА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ!!?

27. јануара 2017. 1 коментар

 

Сукоб између чланова такозване владе сепаратиста са Косова и Метохије, тачније, Вучићевих, Вулинових и "Тачијевих Срба", симболично почео је око Дома здравља у Лепосавићу.

Али, то је тек врх леденог брега иза кога се крије озбиљна битка Вучићевих и Вулинових страначких банди, око новца и власти у српским општинама. Треба нагласити: реч је о новцу из буџета самопроглашене албанске државе.

Дакле, Тачи исплаћује, а Вучић и Вулин се отимају око општинских буџета. А, последице су такве да је и заједница српских општина на КиМ, виђена као "албанска институција".

 

                      Иван Максимовић

 

Недавно су се страначке филијале Вучићевог СНС-а и Вулиновог Покрета социјалиста, сукобиле око изградње новог Дома здравља у Лепосавићу. Пројекат је финансиран од стране лажне албанске државе, за шта је "због издајничког понашања" прозван градоначелник тог места (које функционише по систему тзв., „републике Косово") Драган Јаблановић. За спровођење антисрпске политике оптужили су га они који су редом на платном списку ове лажне „државе" и уз то, његови коалициони партнери.

Некадашњи потпредседник СНВ Северног КиМ, Небојша Јовић, јавно пита: "…Како то да се нико није бавио много већим проблемом од овога? Александар Јаблановић, син овог лажног ‘градоначелника’ био је оптужен да је од Рамуша Харадинаја узео 100 хиљада евра како би га подржао у такозваној ‘скупштини Косова’, што је он и потврдио рекавши да је новац намењен ‘Српској листи’ (СЛ) која је негирала да је примила новац што доводи до закључка да је новац остао код њега…"

„Тада га је СЛ протерала из своје коалиције али и држава званично прогласила криминалцем због илегалних радњи а онда уместо казне га тако прљавог примили, ни мање ни више, у срце државног руководства, за државног секретара у Вулиновом министарству.

Ето тиме је СЛ требала мало да се позабави" – каже Јовић, који је утиска да је „породична спрега" Јаблановића много ближа не само Иси Мустафи већ целом „систему" који он представља па колико год да из власти траже да се учини Мустафи, они би два пута више издали. „Не знам, можда им је то препорука" размишља покушавајући да протумачи ове не баш смислене потезе.

Управо таквом државном политиком Вучића и Вулина јача албански систем на северу покрајине, тамо где Албанаца никада није било више, или бар не у већем броју од 5%. И слеп је већ видео да без њиховог мига, онима које су на КиМ инсталирали, ништа није могуће урадити.

Показало се то и на примеру Горана Ракића, такође албанског „градоначелника Северне Митровице" и члана СНС, кога су у сред бела дана, испред поште у улици Краља Петра Првог, шамарали Вучићеви људи зато што је само једном отишао на састанак са представницима „републике Косово" самовољно, без да је претходно примио инструкције.

А смењивани су и „утицајнији" од Ракића, и тзв., „министар" (сада бивши) Љубомир Марић који се управо ових дана спремао да то приреди старијем Јаблановићу, што се такође наводи као један од разлога сукоба, али је „сам у јаму упао" јер овај има јаче везе са Исом Мустафом у кога се СЛ уздала надајући се у коалицију коју су са њим потписали још пре две године.

Марић је за то имао сагласност ако не и директиву српског врха власти, тврди српски политичар са централног Косова са дугогодишњом политичком каријером, Момчило Трајковић. Он наглашава да је за тај пропали покушај Марић имао Вучићеву сагласност:

„…Био им је потребан још неко како би надгласали Вулинове социјалисте. Због тога им се прикључио и некадашњи ‘заменик премијера Косова’, Слободан Петровић. Разговор са Вучићем који је у Београду требало да траје десетак минута управо је он ‘продужио’, наводећи да је Владета Костић, тзв., градначелик Грачанице, битно ослабио српску позицију у том крају смењивањем Срба са кључних позиција и именовањем четири Албанца на њихова места у овој ‘општини’ ".

Наиме, Костић је од новембра почео са уклањањем Срба са утицајних позиција када је на седници „Скупштине општине" чији је градоначелник „одговорно тврдио", позивајући присутне и грађане да и они потврде, "…да су се осећали сигурније када је Албанац био командир полицијске станице у Грачаници него Србин" на шта је уследио громогласан аплауз од њему потчињених одборника.

Петковић није ово изнео зато што се претерано забринуо за српски народ, за овим је посегао јер се током разговора управо он нашао на листи окривљених што је смена Јаблановића пропала, јер није пружио довољно јаку логистичку подршку.

Уследило је именовање новог „министра" из редова Вулиновог Покрета социјалиста (ПС), Мирјане Јевтић, што су пратили ниски потези којима су се подсмевали сви, укључујући и српске непријатеље.

Овакви потези са одсуством сваког знака интелигенције и људскости на почетку њиховог сукоба стварали су снажан утисак планираног одвлачења пажње од погубних потеза који ће ових дана уследити, а то су: отварање моста преко Ибра, успостављање албанског „Суда" на северу КиМ, као јаког атрибута „државности" сепаратиста, оснивање „војске Косова"…Рокови су се приближили, обавезе нагомилале, треба све то утишати бар док посао не буде обављен.

„То је покушај да се Срби поделе на ‘ове и оне’, у корист Албанаца са намером да се Вучићева издаја  и друга недела припишу Србима који живе на Косову и Метoхији" убеђен је Драгољуб Поповић из Грачанице, вероватно најбољи хроничар овог краја и председник Удружења Срба који нису продали своја имања.

„…Вучић то не може да уради док овде не нађе будале које ће прихватити одговорност за оно у чему ни сами нису учествовали. А онда ће прича бити ‘шта су Срби тражили у албанским ‘институцијама’"? Тако ће бити док не укину српске институције а онда ће, зато што ‘смо тако хтели’, све свалити на нас овде’…" мишљења је Поповић.

Иако је сукоб узимао маха, Вучић се није оглашавао. Он је одлучио да сачека али се страсти нису смириле већ напротив, сукоб се распламсао и то је свака од противничких страна почела да користи а једино народ да страхује да из овог врзиног кола не избије каква центрифугална сила која ће га на пречац одвести у пропаст јер „то није једини начин на који се подрива преостали српски корпус на Косову и Метохији", примећује Поповић.

„Сваки други дан се на Косову деси неко хапшење због дроге. У селу недалеко од Грачанице ухапшен је Србин са 25 килограма дроге, у Грачаници са 50 у комбију ухапшен је човек у кога нико не би посумњао, радник обезбеђења. Пристојан, родитељи скромни и вредни…

Пре месец дана у другом селу опет близу Грачанице ухапшен је Србин због 5 килограма хероина. Није дошла локална, ова такозвана ‘косовска полиција’ већ интернационална и са капије су ушли право у гаражу где се аутомобил налазио и тачно су знали где у је у колима сакривен хероин.

Јасно је да га је могао пријавити онај ко му је то и дао а све то како би и ово мало Срба било приказано као скупина криминалаца не би ли предаја Косова и Метохије лакше прошла код народа у централној Србији.

Баш као што су то медијски чинили 2013. када је требало организовати квази-изборе на северу Косова а онда и излазак Срба организовали преко припадника ДБ-а Љубе ‘Шиптара’, Радета Токића, Ћирковића, Филиповића… " каже Поповић који тврди да овакво стање није настало одједном и само по себи.

„…У све то укључена је и БИА пред чијим носем се овде дилује дрога у кафићима, кафанама…До доласка ових криминалаца из Вучићеве БИА-е, Срби одавде су били релативно сложни.

Благо подељени по српским странкама али су сви одбијали сарадњу са албанском влашћу и никоме није падало на памет да прави албанске „институције". Све што не ваља а тренутно се дешава овде, у режији је српске БИА-е.

До 2005. нису смели да провире а онда почињу да шире мрежу да би од 2007. постепено интензивирали активности када се појављују и Славиша Петковић, Слободан Петровић и други и оснивају прву странку Срба који активно учествују у тзв. албанској ‘влади’, до данас…"

Да све ово има основа потврдио је баш у то време и неформални разговор млађег човека са професором др Радошем Љушићем, такође пореклом са КиМ, кога је желео да пита за савет и препоруку у вези запослења пошто је тек дипломирао надајући се да постоји какво радно место на Косову.

Љушић му је кратко одговорио даони који буду запослени до 2008. године (када су сепаратисти прогласили ‘независност’ на захтев ЕУ и Америке) могу да рачунају да ће можда и задржати посао, сви који после тога буду нашли место у систему државе Србије на КиМ, вероватно ће брзо и бити отпуштени а на њихова места биће доведени привремени радници.

Тада је то звучало као бајка, изгледало је потпуно нереално а данас се управо то, до задњег слова, и догађа. План за постепену ампутацију покрајине одавно постоји само је за спровођење био потребан неко кога ће красити она хрватска "храброст" (према Јовану Дучићу) да су „најхрабрији не зато што се ничега не боје, већ зато што се ничега не стиде". И пронашли су их, тандем Вучић-Вулин је добитна комбинација оних који нам о глави раде.

Но, колико је Вучић у међувремену ослабио а колико Вулин ојачао, описује Јовић:

„…Можда овим Вулин жели да каже да Вучић више није недодирљив и да би он у овом тренутку могао да бар у неком сегменту преотме власт, можда баш преко Косова, па да он одлучује уместо Вучића. Тако да нимало не искључујем могућност да то уопште није сукоб Српске листе и Јаблановића већ само одмеравање снаге Вулина у односу на Вучића!".

Овакве тврдње нису неосноване. Сарадња са другом владајућом странком СПС-ом, никада није била гора и опстанак коалиције се искрено доводи у питање.

Некадашњи потпредседник СНВ Северног КиМ, Небојша Јовић, тврди да је и Заједница српских општина, уствари институција „републике Косово" те да ће то и бити "пуним капацитетом" тек кад издаја буде у потпуности приведена крају и кад ће славодобитно рећи – ето, добили смо Заједницу српских општина.

А, ако већ има наговештаја да ће се нешто променити у свету, да ће Албанци имати мању подршку него до сада када Трамп буде и званично инаугурисан као председник Америке, зашто онда наша држава жури да што више да Албанцима, да што пре затре српску државу на северу Косова?

Чему журба, 17. јануар, 20,. јануар, 28. јануар, значи до инаугурације мора све да се изда. Не знам разлог, каже Јовић, осим да је неко узео велики новац за то, па ако не оствари обећано оде глава, што је врло извесно:

"…Албанци кад дају новац они су врло издашни али код њих нема враћања новца, оде глава и то је једини начин наплате неизмиреног дуга". Јовић каже и да не зна да ли је Дачић или неко други можда наплатио издају, али ако јесте онда тај не би смео да „не само нас 100 хиљада Срба на Косову већ и целу Србију држи као таоце због новца који је узет".

У отвореном писму јавности, др Марко Јакшић, некадашњи народни посланик у Скупштини Србије, објашњава разлоге сукоба:

„…Одговор је једноставан, а то је новац. И то новац који сепаратистички режим у Приштини пребацује општинама на северу Косова и Метохије.

Порекло тог новца је срамно и обезбеђен је договором између Александра Вучића и Хашима Тачија где се српски премијер обавезао да спроведе у дело ‘Боркове договоре‘ и да дуж административне линије од Јариња до Брњака инсталира царинике и граничну (албанску) полицију.

Апсолутну контролу тог новца у три општине Зубин Поток, Косовска Митровица и Звечан, контролише СНС а контролу новца у Лепосавићу, чији је тзв. градоначелник Драган Јаблановић отац председника Покрета социјалиста за КиМ, контролише Покрет социјалиста, што и јесте разлог овог комерцијалног сукоба…".

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

%d bloggers like this: