СРБИЈА: ПРЕДСЕДНИКОВЕ НАМЕРЕ ДА ПОЛУГАМА СОПСТВЕНЕ ВЛАСТИ УКЛОНИ И ЗАДЊИ КАМЕН СПОТИЦАЊА У КОРИСТ ЗАПАДА И АЛБАНАЦА СА КОСМЕТА!!?

 

Aкo je тачно да: „Србија ће чувати своју независност, своју војну неутралност и своју сувереност у одлучивању… и више нико неће моћи да тражи од Србије да сагиње главу“, како је то изјавио Председник Србије у недавном специјалном интервјуу, па откуд онда потреба да се чак пре стварног доношења замишљене Декларације, он као Лидер, преко нижих чиновника, правда Светској заједници и осталим Нацијама (све настале од Срба) у окружењу, против кога она није уперена, и шта она није!????

А коме и када су се правдали доносиоци и реализатори Призренске лиге???

Коме се Алија правдао за своју Декларацију???

Да ли је Путин, пошто му је Јелцин предао волан разваљене Русије, доносио декларацију, или је почео да делује не стајући и не посустајући, схватајући шта му се спрема, и да му је судбина велике државе у сопственим рукама, па је сада достигао статус да му је судбина Америке и света у његовим рукама!!????

 

 

 

А она замишљена Декларација од 3 стуба за опстанак свих Срба, може да испадне да је на нивоу Статута Културно уметничког друштва и третираће територијални статус Србије и РС као две одвојене територије, као и „РКС-Косова без звездице“ и друге бивше Републике у СФРЈ!!? И опет власт форсира датум присаједињења Војводине (као битан за дан представљања јавности тог писаног акта) која се у неком тренутку може „одсајединити“ вољом грађана и грађанки…!!!???????

Онај Никола (Селаковић) мора да се шалио када је изјавио да ће се власт Србије задовољити и изјаснити о духовном МИНИМУМУ националних итереса, па и по цену нестанка Нације, уместо да каже да ће:…."Србија и РС на јесен припремити Декларацију о заједничком обједињеном националном деловању и дефинисању националних МАКСИМУМА и принципа за уздизање нације."

Уз то, и Власт на челу Србије, независност и интегритет (ону с почетка текста), као и судбину Отаџбине, предаје у руке бриселском бирократском табору, па им као поклон самоодрицањем од АП КиМ даје део своје територије националној мањини, да би понизно пристала и вазалски помогла стварање друге албанске државе на Балканском полуострву !!???

Такав поступак и одустајање и самоодрицање народа од дела територије једне суверене, независне и државе са интегритетом (као што рече Предсeдник Србије), био би међународни преседан који би се користитио увек када било где сепаратистички покрети желе да правдају остаривање својих територијаних циљева, па и ратом!!!

Председник Србије се заноси да створи „..осовину мира и стабилности на линији "север-југ" на Западном Балкану, између два највећа народа, Срба и Албанаца, у наредних 100 година решили смо 80 одсто наших политичких проблема,..“, намерно заборављајући и губећи из вида да је, нама тај непријатељски народ у претходних 100 година, уз подршку оних у које се и сам, Председник, узда – Великих Сила (погледати стр.382), на земљи наших праотаца коју су ослободили 1912-те, направио нацију и државу, која прераста у Велику, а при том Србију нам своди у предберлинске границе – на Пашалук !?

Не жели да се подсећа да:“… читав период од 1878. до краја 1912. године ће бити у знаку сталних сукоба и терора Арбанаса-муслимана над српско-црногорским становништвом у тзв. Ст. Србији. Ове сукобе и терор ће са своје стране подстрекивати и изазивати локалне централне Османске власти, а такође и Аустроугарска, у циљу истребљења српско-црногорског становништва или његовог протеривањ]. Према Плавој књизи коју је била припремила српска краљевска влада, у периоду од 1890. до 1899. са КиM је побегло преко 60.000 Срба за Србију“ .

И још рече: "Да имамо октроисани устав и да га на силу доносимо уз малу већину у Народоној скупштини, не пада ми на памет", подвукао је Вучић."

Откуд ову мисао да је изрекао баш Председник, ако и Он, а надамо се и његови Саветници, знају и воде рачуна о члану 203. Устава, да се промена истог не врши у Скупштини већ на РЕФЕРЕНДУМУ Срба и осталих грађана који живе у Србији!!? Зна он добро да му у тој намери смета преамбула!!!!

Имајући у виду и ове чињенице, Председник Србије је све полуге власти ставио у своје руке, па одатле је и она његова, ничим изазвана, намера, (да поред дијалога о нормализацији односа који се увелико води под бриселском палицом на коме и инсистира држећи шаргарепу на дугом штапу), наметнуо нам је да и овде води „унутрашњи дијалог“, јер баш тај камен спотицања треба уклонити, да би се наставило путем без алтернативе!!!

Док политичке партије косовских Албанаца, чак и у њиховој двомесечној институционалној кризи, умеју да се чврсто држе свог главног става да Србија није више пожељна у „Републици Косово“, Председник наше Отаџбине нам намеће вођење „унутрашњег дијалога“ са циљем да убеди српски народ и остале грађане Србије, да се сви сложе са његовим мишљењем, и одрекну се дела своје територије да би омогућили Албанцима заокругљивање њихове нове државе и лакши пут у евроинтеграције и НАТО!!???

А шта кажу „Председник Косова и Привремене институције из Приштине“!??? Деле ли и ОНИ онакво мишљење, воде ли они унутрашњи дијалог; – или спроводе своју одлуку "Косово је назависно"!?? Како ли би тек прошли њихови који су као „наши“ Тадић,Чанак, Чеда, Вук, Јанковић, Расим, …, посебно ако би се залагали за „останак у Србији и за отцепљење нпр. Лешка????

"И док се председник Косова Хашим Тачи залаже за наставак дијалога на председничком нивоу, Рамуш Харадинај, кандидат коалиције Демократске партије Косова, Алијансе за будућност Косова и Иницијативе за Косово наставак дијалога условљава признањем Косова, а кандидат за премијера Самоопредељења Аљбин Курти за редизајнирање процеса након паузе од годину дана, пише Коха диторе.", тек толико да постане јасније куда води наш унутрашњи дијалог!?

Председник Отаџбине помену и: „Остаје нам још битан однос са Бошњацима“, па пре решавања тог односа, нека прво баци поглед на Декларацију Алије Изетбеговића (ког сматрају оцем Бошњака и Бошњачке државе), а затим нека стекне увид у рад и деловање 6 државних секретара Бошњака (у структурама републичке власти), као и незаменљивог Расима (са његовом намером да и он изађе са платформом његове странке за коју није искључено да ће бити измењена у односу на њен програм), и Муамер, и други у Рашкој области!!

Мада, слаба би нам била таква утеха, имајући у виду жалосну чињеницу да коалициони партнери владајуће већине седе у власти Србије а играју за победу тима косовских Албанаца!!!!

А у вези Расимове жеље (као и гомиле петоколонашких и к`о запета пушка спремних политичара) да се у питању налажења решења за КиМ поново укључи међународна заједница, (иако постоји важећа Резолуција 1244 ), морамо да са разочарењем приметимо да су сви пребрзо заборавили чињеницу: да је та међународна заједница стварно желела солидарност СРЈ (и Србији) као независној држави, не би дозволили да 78 дана, на њу и њено становништво, изручују разарујуће и смртоносне бомбе Американци на челу НАТО алијансе!!!

А ако Србија попусти тој реалности да косовски Албанци неће да живе у Србији, односно хоће да живе ту где јесу али не трпе Србију, дакле у ствари они хоће да Србија не живи где и они, како ће се касније Србија одупрети и другима који хоће да Србије нема тамо где они живе!!?

На жалост, сви председници, и министри и парламентарци…, српске власти, који су се клели у Устав Србије, нису били у стању да поштују Устав сопствене државе и противе се испуњењу и оних одредаба Резолуције 1244 а које иду у корист Отаџбине, у ствари свака на свој начин свесно су допринели потпуном поразу уставности Србије, зато што су себично размишљали само о висини своте на својим текућим рачунима и привилегијама које уживају вршећи власт, а не и о садржини Закона које изгласавају!!!

Уместо да су још пре неколико година предузели мере да „међународни пројекат Косово“ замрзну на неко време, и окрену се ка економском јачању државе и за решавање важних државних питања инисистирајући на дословно споровођење поменуте Резолуције 1244, и искористе повољније моменте у међународним политичким односима, они су пожурили да поред економског слабљења државе, то плате и политичким и територијалним уступцима на рачун Србије, српског народа и осталих грађана који у њој живе!!!

 

©Гето Србија

КВАЗИ ИЗБОРИ – ТАМНИ ВИЛАЈЕТ: НАМЕТНУТИМ СТАВОМ МАТИЦЕ, ПРУЖА СЕ ЛЕГИТИМИТЕТ СЕПАРАТИСТИЧКИМ ТЕЖЊАМА КОСОВСКИХ АЛБАНАЦА!??

 

Предстојећи парламентарни сепаратистички избори на Косову и Метохији, у организацији самопроглашене републике Косово, на којима се појављује шест српских листа, показују катастрофалну националну политику диктаторског режима Александра Вучића.

Мада Вучић упорно тврди да има подршку од 80 одсто Срба у покрајини, реалност на терену говори нешто друго. Вучићеви "лидери" и "лидерчићи" који предводе његову "Српску листу", углавном су корумпирани од стране Албанаца који не жале новац да их придобију за себе и своје циљеве, о чему детаљније пише Иван Максимовић, дописник из Косовске Митровице.

 

                 Иван Максимовић

 

Квази-изборе албанских сепаратиста на Косову и Метохији српски медији прате са скоро истом пажњом и на исти начин као и оне које расписује Скупштина Републике Србије иако се заснивају на потпуно супротстављеним, чак суштински непријатељским ставовима.

Начин на који се то чини, посебно у поплави једностраних информација, не дозвољава да се суштина олако сагледа. „Имам велики проблем да чак и пријатељима и рођацима у централној Србији објасним да ово нису „покрајински избори" већ квази-избори такозване „републике Косово" каже Добросав Добрић, противник учешћа у овом политичком лудилу.

Коју год страну, идеологију или политику да заступају, Срби у паралелном систему косовских Албанаца представљају фактор легитимитета сепаратистичких тежњи а такво деловање је директно у супротности са позитивним прописима Кривичног закона као и Устава Републике Србије. Ипак, многи су доведени у безизлано стање какво је до недавно било незамисливо чак и као потпуна фантастика.

Апсолутни отпор могућ је још једино на северу покрајине и ту су одлуку о неизласку на ове квази-изборе пре свих објавили представници Окружних одбора Српске радикалне странке на Косову и Метохији који су 15. маја одржали састанак на коме је то једногласно одлучено и „никоме није пало на памет да помене како би из неког разлога можда било добро да учествујемо" каже за Магазин Таблоид Добросав Добрић, председник Окружног одбора СРС за север КиМ.

„Наш је став јасан, ми смо увек били против учешћа Срба у институцијама такозване „републике Косово" јер сасвим је логично да учешће у тим институцијама значи и признавање тих институција. Оживљавањем и утемљењем те такозване „републике Косово" односно у даљој перспективи Велике Албаније не знам да ли ће бити места за српски народ на Косову и Метохији који се губи, нестаје, и чија је судбина крајње неизвесна" упозорава Добрић који додаје и да радикали са КиМ позивају српски народ да на тим тзв. „изборима" не учествује.

Ако је „Српска листа", коју је за потребе албанских сепаратиста са Косова и Метохије основао Александар Вучић, једина која „може да заштити интересе Срба на КиМ" онда би четири године њиховог рада требале да буду више него довољно да то и њихови резултати докажу, додуше они и заиста доказују како се радило све ово време објашњава Добрић и додаје:

„…Ништа од побољшања нисмо видели ни осетили, напротив, стање је све горе. Ти који учествују у тим институцијама се боре само за своје плате и чекове и само ко нема очи тај не види. Нетачни су сви наводи који указују да су они ту да би бранили интересе Републике Србије, напротив, они су изгласали Хашима Тачија за председника Косова, а сада причају како они нису Тачијеви Срби него су ‘они други’ Тачијеви Срби тако да је то једна страшна контрадикторност.

Добро би било да нико од Срба не учествује на тим квази-изобрима, нажалост, све то иде у другом правцу. Али важно је да се чује да нису сви Срби са КиМ истог мишљења, напротив, сигуран сам да најмање 90% Срба мисли исто као и ми али због притисака не смеју да искажу свој став. Народ је стварно преплашен а много утиче на њега и то што нема никога на Косову и Метохији ко би јавно устао и повео народ против њих".

А страх од јавног изношења супротног става од званичне политике Александра Вучића, која је пре велеиздајнички подухват него било каква политика, присутан је свуда. Према сазнањима Магазина Таблоид структуре блиске Вучићевој власти јо пре извесног времена задужиле су воје људе да непрестано прислушкују разговоре на јавним местима како би сазнали шта народ заиста мисли.

Неки од угоститељских објеката, у власништву људи блиских режиму, наводно су и озвучени. Иако нема потврде за то довољно говори чињеница што међу Србима то никога не изненађује, напротив. На централном Косову један Србин је позван на разговор и запрећено му је послом зато што је „негде рекао" оно што мисли.

Када се после неколико дана размишљања сетио где је то рекао и ко је могао да чује упитао је „доушника" како то може да ради да би му овај одговорио потпуно равнодушно „ех, да сам ја једини". Дневнице за тај „посао" су од 10 до 25 евра у зависности од „околности" и прибављених информација.

Они који такве „оперативце" шаљу на терен то чине како из сервилности према диктаторском режиму „избараног нам председника" тако и из страха за своје позиције и приграбљену власт на локалу. Након гашења српских институција на северу покрајине, од стане диктаторског режима у Београду, и сламања овог центра српског отпора, добијено је неколико милиона евра да се за потребе такозване „републике Косово" обнови инфраструктура исцрпљеног северног дела града. Тако је припремљена промена демографске структуре становништва.

Међу најдрастичнијим случајевима је породица Милић која је избачена из куће коју је уредно купила и за то имала оверен уговор јер се Албанац на основу старих документа јавио као власник што су новопостављени Срби без проблема прихватили као готову ствар.

У међуврмену је на интернету објављено како привремени орган  Косовске Митровице пружа услуге „исељавања нелегално усељених станара" што једино може да се односи на избегле Србе који су одлучили да неко боље време сачекају у напуштеним албанским становима.

Данас то изгледа јако наивно… Све су то, најгрубље приказано, резулати оних људи са српским именима, иако нису сви Срби јер ту има и Рома али и других, који су пришли Српској листи спремни на све зарад нешто личне користи и новца а пре свих председник привременог органа Косовска Митровица, Александар Спирић и албански градоначелник Горан Ракић.

Ситуацију се у другим општинама на северу КиМ разликује једино по значају самих општина. Тако је Звечан, због близине Косовске Митровице, донекле запостављен али се ни овдашњи чиновници не жале, за сада. Од политичких резултата најкрупнији им је тај што су по први пут у историји у рад општинске администрације укључили двојицу „албанских одборника" иако чак ни по њиховим законима немају право на та места с обзиром на број Албанаца који у овој општини живи. Такође, ова општина је од Срба до сада дала два „министра" у такозваној „Влади" албанских сепаратиста.

Лепосавић одудара утолико што Јаблановићи, отац и син, су једини који држе власт на локалу а који су кроз Вулинов Покрет социјалиста успели да за себе макар једну општину истргну из контроле Вучићевих људи. Афере чији је повод увек била контрола новца који стиже од шиптарских сепаратиста достизале су државне размере.

Не тако давно брат Александра Јаблановића је ухапшен када је службеним аутомобилом регистарских таблица Владе Србије превозио наркотике што би у свакој иоле правној држави открило читав ланац кријумчара међу државним службеницима. У Србији је проблем једино то што су криминалци на свим владајућим позицијама.

Јаблановић се прочуо и када је преко њега Харадинај дао новац (100.000 евра) београдском режиму за обезбеђивање политичке подршке коју је Вучић већ почео да најављује. Он је оптужен да је пробао да руши листу „Српска" а онда је 15. маја основао своју странку.

У том подухвату Александар Јаблановић је од албанских власти два дана касније „подржан" са 843.000 евра што је додатни фактор нервозе врха српске власти који сада мора да дели ону суму новца на коју је на крају рачунао.

Албанској страни је битно да на њиховим изборима учествују Срби а ко ће од њих то да буде, потпуно им је свеједно јер они преговарају „на свој начин". Тај метод описују и браћа Вуловић из Зубиног Потока (Српска листа, тј. СНС). Како сами тврде, кад се састају са Албанцима постало им је уобичајено да се на столу нађе повећа кеса новца из које их Албанци, као голубове у парку, кљукају штосевима новчаница док се не постигне „договор".

Вуловићи су највише усредсређени на одржавање личних веза и стварање прилика за што повољније пословање њихових фирми од којих је „Колашин превоз" најрентабилнија а захваљујући ангажману у „листи Српска" успоставили су апсолутни монопол што је друге српске превознике довело на руб опстанка. Још један показатељ бриге за српски народ.

Против изласка и за бојкот сепаратистичких избора изјаснио се и покрет „Отаџбина са седиштем у Косовској Митровици у чијем се председништву налазе др Марко Јакшић и независни посланик Славиша Ристић а који су јавно за паљење просторија тог Покрета у Косовској Митровици окривили Александра Вучића и прогласили га за одговорног уколико се њима и њиховим „породицама нешто деси".

„Предстојећи парламентарни сепаратистички избори у организацији самопроглашене републике Косово, на којима се појављује шест српских листа, показују катастрофалну националну политику диктаторског режима Александра Вучића у јужној српској покрајини. Право је чудо да власт у Београду, која се хвали подршком више од 80% Срба оствареним на изборима у јужној српској покрајини, не успева да на практичан начин уреди политички живот Срба на Косову и Метохији" примећују из овог Покрета.

Премијер, и у исто време и председник Републике Србије, Александар Вучић дословце каже да је само његова „Српска листа" патриотска док су осталих пет издајничке.

То звучи доста необично знајући да је управо „Српска листа" са њеним творцем Александром Вучићем потписала Бриселски споразум који је највећи акт националне издаје потписан икад у историји српског народа.

Ако је „Српска листа" патриотска какве ли су тек издајничке?" питају се у Народном покрету „Отаџбина".

Ни Метохија, данас готово без Срба изузев села око Клине и Гораждевца у коме још увек опстају, није успела да се отргне контроли СНС-а. Они малобројни, углавном старци, одличан су „материјал" за медијску промоцију Срба у албанским институцијама који на патњи свог народа убирају прекопотребне поене како за себе тако и за нову „државу" којој служе. Па чак и у том крају запошљавање и додела социјалне или хуманитарне помоћи зависе искључиво од чланства у СНС-у па и по цену исељавања преосталих Срба, о чему постоје и видео записи!

Недалеко одатле налази се Сиринићка Жупа са Брезовицом као још једним већим центром у коме су Срби донедавно чинили завидну већину, док представници „Српске листе" тј., СНС-а нису преузели власт.

Најновија пљачка Брезовице, која је према наводима из више извора чак и Марку Ђурићу донела још један стан у Београду а ни Вучић нема на шта да се пожали, додатно је осилила ионако бахатог градоначелника (при албанским институцијама) Братислава Николића који власт држи у рукама заједно са својим братом (!), уз већ стандардне претње и уцене најугроженијих Срба.

Горан М. са Брезовице је само један од Срба дубоко разочараних оваквим бахаћењем представника власти против којих нема коме да се пожали а који у народу немају баш никакав ауторитет, напротив.

„На листи коју је „Српска" из овог краја пријавила налази се и Саша Милосављевић звани “Коска“. Просто, он је љубитељ нерада и хедонистичког живота. Сам говори да је у ове квази-институције ушао искључиво због новца, привилегија и свега осталог што доноси добро плаћена издаја свог народа.

Јасмина Живковић је кћи отетог професора Пауна Живковића за кога се сматра да је био једна од жртава трговине људским органима. Кћи се није либила да буде у власти са главноосумњиченим за нестанак и вероватно трагичну смрт њеног оца. Бог нека јој прости. Ето, то су људи за које Београд тврди да ће најбоље штитити српске интересе на Косову" укратко резмира Горан у разговору за Магазин Таблоид.

Исто је и у Косовском Поморављу, где посебно доминира тренд протеривања Срба од стране њихових „представника" који ће преостали српски народ на КиМ довести до потпуног нестајања убеђен је Бошко Б. из овог краја и додаје:

„…Не знам много о учешћу досадашње "Српске листе" јер се овде у Косовском поморављу није осетила никаква добробит. Ми одавде нисмо имали представника. Те њихове активности су се односиле на Косовску Митровицу, Грачаницу и Штрпце.

Овде су подршку добијали наметнути елементи попут Милоша Филића, о коме сте већ писали, и Бранислава Здравковића, начелника Школске управе Ранилуг. Ђурић је још подржавао Сретена Ивановића у Новом Брду, писали сте и о његовим марифетлуцима.

Филић је на власт у школама довео оне дилере цигарета и дроге Јадранку Васић, њеног супруга Негована Васића и брата Дејана Николића – Буџу који су овде запослили стотине ‘наставника’ и тако уништили школе. Брига њих за школе, они су створили позамашну гласачку машину. Сад ће багра да гласа за ‘Српску листу’ која ће да нас докусури.

Здравковић је стари СПС кадар, невиђена џукела која је положај искористила да запосли своја три сина. Контролисао је целокупно образовање и крао новац од превоза ученика са ‘Колашин превозом’. Пратим сад како Ђурић, Вулин и остала багра плаше овај хипнотисани народ Харадинајем.

Као Харадинај ће да направи војску а гле, Српска листа (читај СНС) ће их зауставити. Дакле, ако у ту ‘косовску скупштину’ уђе неки други Србин он ће прећи на Харадинијеву страну а представници Српске листе неће. А заправо они ће бити Вучићеве пудлице које ће му јести из руке и гласати онако како им он каже.

Мислим да њима не одговарају Срби који би ушли у тзв ‘Скупштину Косова’ и размишљали својом главом’…Учешће Срба у косовским институцијама је прави тамни вилајет. Не ваља ни кад се учествује а не ваља и кад се не учествује. КиМ не можеш да посматраш као целину.

Другачија је ситуација у Косовској Митровици од оне у Грачаници, Поморављу или Штрпцу. Због тога би држава Србија требала да има селективну политику према различитим деловима КиМ али, која Србија?

Па, видиш шта ради онај с ума сишавши идиот Вучић? Он враћа Гашића на власт, планира ону лезбејку Хрватицу за премијера…А погледај јој имовинску карту. Пребогата је. Да ли нормалним радом може да се згрне толико богатство? Наравно да не може. Само криминал то може да омогући.

Сад ће криминална клика буквално да уништи целу Србију. Кога брига за КиМ? Вучић и његове слуге буквално раде за Харадинаја. Који српски политички субјект има програм? Нико. Њихов програм је програм СНС- а, програм лажи и превара. А хипнотисана гомила ће да блеји и гласа. Нема нама нормалнима опстанка…"

За четири године активне политике према КиМ политика Александра Вучића је толико учинила да Срби по први пут не могу да направе изборе са резултатом који би био у корист српске државе!

У Грачаници од 1999. године живи Бранислав Марковић, протеран из Приштине. Веровао је да је Србима могуће да се организују и себи обезбеде опстанак, наравно уз подршку државе Србије. После свега данас је приморан да сам покуша да учини било шта како би макар успорио пропаст у коју српски народ гура Вучићев режим. Пришао је једној од овдашњих странака одлучан да кандидатима „Српске листе" ускрати сву политичку моћ коју буде могао о чему говори за Магазин Таблоид.

„Народ је обогаљен и осиромашен, са 15000 динара издржава десеточлану порододицу а са друге стране су градоначелници косовских и српских институција и функционери “Српске“ који су поред српских плата ставили своје жене и рођаке и на косовске ваучере па се хвале како носе доњи веш, то јест гаће, које коштају 75 Евра.

Болнице без завоја, шприцева и обичних рукавица, лекови само за одабране који могу да плате, тоалети по школама препуни, наставници неписменији од ђака. Они који су без посла остаће без посла они који имају много пара имаће још више и то је крајњи продукт свега. Нико ништа није урадио до сада, нема никаквих дешавања осим оних што приреди Канцеларија за КиМ, влада апсолутна апатија" став је Марковића са којим се слажу сви осим оних блиских властима чији представници ни једном нису поменули неопходност повратка Срба у урбане средине из којих су протерани тако да се под „бољим условима" увек подазумевају умишљене олакшице живота у руралним и изолованим срединама.

Слобода говора и кретања помиње се искључиво у контексту албанског експанзионизма на север покрајине. Приче о запошљавању увек су креирање прилике за новим додатним радним местима уског круга рођака и интересних пријатеља:

„Сетили су се да спомену младе и незапосленост тек након четири године, онда када су се расписали избори. Та деца којој обећавају посао су њихови рођаци, деца пријатеља, комшије али то им не смета да их и даље лажу.

Бранимир Стојановић (заменик албанског тзв. „премијера" Косова, члан СНС) осим што је излагао народ да ће да доведе неке Грке и запосли 200 људи у 2014-ој а никад није, сада је излагао народ да ће опет да запосли још 200 људи ове године а наравно никада неће – не зато што не жели већ зато што не зна и што нема појма ни о чему и то потврђују његови „резултати" после неколико година проведених у тој власти!

Ишчекивање које траје 18 година не нуди решење већ се назире крај свега овога о коме се и плашим да размишљам. Оно што ми даје храброст и вољу да се не предам и борим јесте Косовска историја и голгота српског народа на КиМ па и судбина коју је Србија доживела кроз Косово.

Па зар има смисла оставити све ово иза себе тек тако? Косово је данас постало перон број 1 који на коме народ чека воз који ће их одвести према северу што пре… Једноставно смо гурнути у све ово и нема нам повратка назад. Или ће да остану ови из Српске сами на власти а народ побећи одавде или ће народ остати без њих. Зато сам и решио да се по први пут у животу кандидујем на било којим изборима и пришао једној од странака. Спремио сам своју листу али немам пара ни за уплату ни за гориво, плакате"…

Више није једноставно чак ни учествовати на сепаратистичким изборима јер свесни свог учинка актуелни властодршци на сваки начин покушавају да обезбеде себи подршку, а тиме и Вучићевом режиму до сада најкооперативнијем у снисхођењу према албанском сецесионизму. Марковићу овдашњи Срби све чешће шаљу информације о притисцима који се врше.

„Директори који прете људима како и за кога да гласају су они који покушавају да замажу свој нерад и своје незнање. Управо сам добио жалбу да директор О.Ш “Десанка Максимовић“ извесна Јадранка Васић прети отказом радницима који не желе да гласају за „Српску" или на терену протежирају неку другу опцију.

У томе се позива на Министра просвете, науке и технолошког развоја у Влади Републике Србије, Младена Шарчевића и тврди како је лично Шарчевић звао и наложио овакав приступ" огорчено описује Марковић тортуру која се над Србима спроводи објашњавајући још и корен и узроке таквог понашања.

„…Оно чега се Београдски режим у ствари уплашио није листа људи која ће да гласа за Војску Косова већ која ће да се побуни против издајничке политике коју води Влада Србије. Оно чега се Београдски режим уплашио јесте група људи која сме да их погледа у очи и која неће да понизно прати издају Косова коју спроводе већ дуже време. Оно чега се Београдски режим уплашио јесу група Косоваца која ће да одбије позив да у Београд седне са онима који су их издали. Оно чега се Београдски режим уплашио јесу у ствари Срби са Косова и Метохије!" каже он.

Ниједан учесник било ког система не може средствима тог система да га озбиљно угрози. Тако ни Срби у такозваним „институцијама" сепаратсита са КиМ, нажалост, на општем плану не могу да учине ништа битно другачије од онога што је тај систем намерио да учини. Неки од будућих учесника су се на тај корак одлучили не ради бављења политиком већ у покушају да спрече своје потпуно пропадање у које их гура баш Вучић под паролом како Срби треба сами да одлучују о својој судбини.

И у тренутку када Срби, много више него раније, раде баш оно што Вучић говори, он постаје забринут! У чему је сада проблем? Одговор се можда крије у изјави од првог фебруара ове године када је Николић, што је касније и Вучић потврдио, у Бриселу рекао да су „Албанцима дали све што су тражили"  и да више немају шта да им дају осим независности. Биће да се Вучић уплашио да би неко могао изненада да му поремети планове у „заокруживању политике" према Косову и Метохији.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ВРЕМЕ АЛБАНАЦА: СПОРАЗУМНО НАСИЉЕ НАД ПРЕОСТАЛИМ СРБИМА НА КиМ ОД СТРАНЕ СЕПАРАТИСТИЧКИХ И ДОМАЋИХ ИНСТИТУЦИЈА!?

 

Од 1999. па све до данас исељено је најмање 300.000 Срба са Косова и Метохије, што је уз прогнане Србе из Крајине скоро пола милиона људи. То је највећи насилни егзодус једног народа на европском континенту и једини такав након Другог светског рата.

Упркос томе, ни домаћи ни страни медији, ни политичари, нигде о томе не говоре на прави начин. Данас Срби продају своја имања и одлазе са Косова и Метохије приближно истим темпом као и после 1999. године о чему у јавности нема ни помена. Једино се може чути како су „напорима српског преговарачког тима" у Бриселу извојеване нове победе, констатује Иван Максимовић, дописник из Косовске Митровице.

 

                     Иван Максимовић

 

Марта месеца ове године, вратио се један број Срба протераних 1999., у село Љубожда у општини Исток и то искључиво сопственом упорношћу и вишегодишњим инсистирањем. Срби из овог села у коме их није било 18 година нису и не намеравају да продају своја имања.

Такозвани „министар за заједнице и повратак" при сецесионистичкој власти у Приштини, Далибор Јевтић  искористио је то да се похвали „резултатима". Није му било довољно то што ради већ је и безочно слагао, што и није први пут, или из незаинтересованости за одрживост повратка што то није у његовом реалном мандату иако у декларативном јесте, и све то ради личне и промоције „система" албанских сепаратиста.

Како преноси „Јединство", иначе на буџету Владе Републике Србије, Јевтић је најавио повратак 13 породица са укупно 63 члана. То исто потврдио касније и на званичном сајту „институције" коју представља.

На терену ситуација сасвим другачија – у Љубожду се вратило 13 повратника, 11 мушкараца и две жене! Не 13 породица!

Допративши их ради маркетинга он је додао ће то „министарство" свакодневно бити ту али сама чињеница да тако безобзирно манипулише бројем српских повратника, довољно говори.

Једино је важно повратак приказати као што масовнији, најавити што чвршћу подршку а онда повратнике оставити на ледини или, као у овом случају, све њих у једну кућу. Срби се враћају упорношћу али остављени на цедилу, без икакве заштите, убрзо одлазе у највећој тишини тако да их нико не види.

Јевтић је и августа 2015. изјавио да ће се на КиМ до краја те године, вратити 700 повратника. У Љубожди није пропустио прилику да се „слика" и направи више фотографија себе него што је повратника стигло док са оних фамозних 700 нема ни једне али су сви утицајни медији пренели ту његову изјаву. А како је једном приликом потврдио новинару Гласа Америке, од укупног броја повратника одржив повратак забележен је у 1% случајева!

Албанци су и у Љубожди организовали протесте против „Срба криминалаца" чији је злочин повратак на своја имања. Њиховог представника, Жарка Зарића, оптужују да је као полицијски представник одговоран за страдање Албанаца током рата на Косову док протест обезбеђују косовски полицајци, вероватно већина њих пресвучени припадници терористичке УЧК, док међу демонстрантима шетају најострашћенији, баш они који су рушили и палили куће, уништавали гробља и цркве, пљачкали и узурпирали имовину…

На више места у Љубожди излепљени плакати којима се позива на протест против повратка „Срба криминалаца". Преносећи вест о Љубожди, РТС је емитовао видео прилог у коме Зарић, сам али и у друштву видно забринутих Срба искрено говори о свом повратку.

„Није лако, али ми морамо да се боримо да мало превазиђемо страх, мало да се прилагодимо месту и навикнемо на порушене темље". РТС јавља како су повратници наишли на „отпор" Албанаца „међутим, кажу да их протест није узнемирио" иако то нико од повратника не каже, напротив.

На крају прилога новинар обилази повратнике у суседној општини Клина који кажу да су се вратили пре неколико година, да је таквих протеста било али да су опстали јер временом Албанци престану да се буне.

Међутим, ни РТС нити било други нас не обавештава да су годишњи напади у Клини много већи од броја дана у години а да је већина њих етнички мотивисана и уперена баш против српских повратника. О спаљеним имањима, о вучјацима са којима нападају српску децу, о непостојању слободе кретања и рада – ни говора не само на јавном сервису Србије већ ни у једном српском медију. Од краја марта када су се вратили до половине априла – нико их није обишао. Какве су њихове ноћи, какви су дани?

О Васкрсу их је на својој маркетиншкој турнеји опет обишао Јевтић. Та посета је показала сву природу односа према Србима, за оне који то желе да виде. Иако се ради о повратку интерно расељених лица, дакле држављана Србије на део територије те исте државе, они су препуштени наводној бризи сепаратистичких „институција".

Ноћ пре посете доживели су напад, срећом не оружани. На њихове куће бачене су петарде и били су псовани на албанском језику. Иако су ТВ и друге новинарске екипе пратиле Јевтића у том селу нисмо могли да чујемо ни видимо житеље „који нису превише забринути" већ нас о нападу извештава сам Јевтић додајући да су то учиниле „непознате" особе, ни помена о Албанцима.

Очигледно да повратак опструирају сви укључујући и српске власти као најпоузданије у таквом процесу.

Током Васкрса нападнута је и црква Св. Петра и Павла у Талиновцу. Узурпирана Епархија рашко-призренска обавестила је УНМИК.

Ово је занимљиво јер ова мисија је ЕУЛЕКС-у  препустила сва овлашћења а броји тако мало чланова да готово сви могу да стану у једно возило па је нејасно са којим циљем је њима пријављено и шта они уопште могу? А шта је са светињама преосталим у местима где више нема Срба нити могу да их обилазе, каква се тек тамо скрнављења дешавају језиво је и помишљати.

Но, највећу пажњу привукли су управо напади у Косовској Митровици, јединој градској средини из које Срби нису протерани након окупације 1999. године.

Сасвим је јасно и евидентно да је насиље поспешио Бриселски споразум / на основу кога су спроведени квази-избори на КиМ, уклоњене барикаде према шиптарским насељима, током којих није било ни једног напада на Србе у самом граду, српска полиција интегрисана у „косовску", угашене српске институције, а тек нарочито са уклањањем потпорног зида, одустајања од каскада…

Појава „споразумног" насиља над Србима, као што видимо, није ни мало нова у историји овог поднебља. Једино ново што данас имамо јесте чињеница да им у томе помажу српска власт, институције и појединци легализујући тако до сада почињене злочине над Србима.

Све се то дешава уз пристанак и оперативну подршку на терену представника власти из Београда и њихових послушника међу Србима са КиМ, српских медија који су извештавање заменили улогама портпарола за новац који добијају кроз разне пројекте. Међутим, напади су тако учестали да више ни режимски медији не могу да их прећуте па закључују како се њихов број повећао од почетка радова на „ревитализацији моста".

Не баш мали удео у свему имају и бивши припадници МУП-а, данас тзв., „косовски полицaјци" који нереаговањем у страху од губитка дуплих плата и понекад мртвом моћи за иживљавање над преосталим Србима, све то прећутно дозвољавају или пак и сами у томе учествују.

Као када је „КПС" полицајац, Србин, лета 2013. на главном мосту физички малтретирао 13-годишњег Дејана Милића због камења наслаганог у облику крста, псовао мајку и претио му смрћу што неће да га уклони.

Или када су фебруара 2015. Молотовљевим коктелима нападнута српска деца а КПС полицајци Срби који су се нашли у близини издирали се на њих и претили им одвраћајући их од пријављивања.

Полицајци су окренули главу од наоружане групе албанских дечака који су са исуканим ножевима и пиштољем прошли поред њих, опет сви Срби, у сред бела дана иако је један од њих месец дана пре тога избо српског дечака наневши му повреде опасне по живот. Неколико полицајаца је тада суспендовано јер нису реаговали већ су дозволили нападачу да побегне а повређени дечак је морао да крвав падне на њихов патролни аутомобил како би му пружили помоћ и одвезли га у болницу…

Како се онда чудити када Албанац у КПС униформи ишамара Србина у Гњилану а на питање „зашто ме бијеш" одговори широким осмехом, а опет Србин, командир станице, одбије да прими тужбу против њега?

Треба свакако рећи да ни јужно од Ибра није вршено насиље над Србима овако нескривено као сада, до Бриселског споразума! Од тада напади, покушаји отмице, бацање бомби, батинања, наношење повреда импровизаним буздованима и другим хладним оружјем. Такви се напади називају „сукобима две групе", „инцидентима", „групом екстремиста".

Једино нећете моћи да чујете да на Косову и Метохији насиље врше Албанци над Србима. Не тако експлицитно наведено, то се на сваки начин ублажава. Најчешће не узимањем изјавама од жртава иако већина њих услед задобијених повреда буде стационирана у болници у Косвској Митровици где је смештена и већина медија на српском језику.

Управо зарад њихових интереса и напади се напади на Србе класификују као „спорадични" случајеви. Зато је напад на Србина Б.Ж. код тржног центра ЕТЦ који је задобио посекотину главе, додуше у јужном делу града али близу моста, потпуно заборављен. Да није било серије напада на Србе о Васкрсу, нико се реалним проблемима не би бавио ни овако површно како сада раде.

Последња серија напада почела је тучом код споменика Светом Кнезу Лазару са групом Албанаца која је дошла да се ту победоносно фотографише. То, према тврдњама полицајаца који их легитимишу, раде све масовније а има их и из других градова са КиМ, Србице, Гњилана…

Ови се нису најбоље провели, бар не како су планирали. Ваљда из незадовољства поражених Албанаца током ноћи су поломљена стакла на неколико паркираних аутомобила у српском делу града.

У току наредног дана, један млади Албанац је напаствовао млађу српску девојку која га је ударила а прискочио је и њен дечко. Нападач је побегао али Срби верују да је из освете истог дана предвече нападнут Бојан Стаматовић. Нападачи су узвикивали „Алаху екбер" и опет је један био наоружан пиштољем а други бејзбол палицама.

Још тежи и озбиљнији напад догодио се на стан, односно контејнер у коме је са супругом живео, Б.К. (41). О њему ће сви рећи да је добар човек и нема никакве сумње да је било кога изазвао, провоцирао или пружио било какав повод за то.

У стан им је упала група Албанаца наоружана ножевима, претила, посекла га и пар оставила у несвести. Медији су претежно преносили изјаву Жељка Бојића о томе шта „косовска полиција" мисли, сматра и какве ће мере предузети…

Зашто би некоме било важно да помене да се иза ограде, недалеко од контејнера где се одиграо напад, налази стационирана патрола „косовске полиције". Иначе је непомична а то пре свега јер им је већ извесно време патролно возило на овом критичном месту – неисправно.

Зимус су полицајци провели у приватном возилу, паркираном поред, у коме су се грејали кварцном пећи укљученој у утичницу једне од пијачних барака уз обавезно задужење једног од њих да не сме да се успава како се не би запалили!

Нападнути пар се сутрадан, незаштићен, иселио и из контејнера од свега 4 квадрата иначе лоцираног на пијаци а који је заправо предвиђен да буде локал, обичан киоск. Њега није посетио нико осим екипе ТВ Мост из Звечана која јавно промовише стварање албанске државе на КиМ, њихове војске и полиције, а коју финансира Влада Србије и под потпуном је уређивачком контролом Канцеларије за Косово и Метохију. Свој програм емитује локално а прилоге овакве врсте не преузима РТС.

„Проблем" медија на српском се састоји у само једном – буџет на коме се налазе. На Косову и Метохији они су подељени у две групе – оне које финансира Влада Србије или оне које финансирају ментори албанских сепаратиста, стране Владе најчешће британска, америчка или ЕУ.

И једни и други спонзори имају за циљ да стање прикажу подношљивим или чак „видно побољшаним". Понекад ћете чути у локалним медијима да се нападају представници српских власти што ствара слику „слободних медија", врло ретко се нападају представници сепаратиста иако многи међу њима дојучерашњи терористи, некажњени зликовци и убице који иданас позивају на злочине против Срба али никада, баш никада ни код кога од медија на српском нећете наићи на критику америчких или европских!

Чак ни недавно када је на мосту у Косовској Митровици Федрика Могерини каснила читавих сат времена на велико незадовољство новинара који су чекали а онда се појавила, прочитала припремљено саопштење и без могућности да било ко постави питање, окренула се и отишла. И тада је њена изјава пренесена са дубоким поштовањем и великом пажњом!

Док ово пишем пристижу информације о новим нападима, спаљеним аутомобилима у власништву Срба, напада на куће и имовину. Проверене или тек треба проверити, готово увек се испостави да је вест тачна али се она првобитна разликује. Но, много је случајева који не бивају никоме пријављени.

Последњих дана најмање један се догодио и то у улици Лоле Рибара. Нападнути Срби су побегли и задовољни су тиме. Нису пријавили никоме јер ни у ранијим нападима то није дало никаве резултате. „…Нама сада само Бог може да помогне, само Бог и нико више!" каже један од њих који и не жели да говори о нападу. По његовом мишљену, то више апсолутно нема сврхе.

Не увек али понекад ће „косовска полиција" примити тужбу и „проследити је даље" где се све завршава. Приватно, полицајци ће тужно констатовати „њихово је време"…

Али то време на северу КиМ где Албанци не живе, није било „њихово" док Стефановић, Дачић, Вучић и Николић нису одлучили да угасе државу Србију на КиМ а међу овдашњим Србима који су пристали да издају зарад дуплих или пак и обичних плата, нашли за то своје сараднике.

Сваки потез који данас повуку Александар Спирић, председник привременог органа Косовске Митровице при Влади Србије или Горан Ракић, албански градоначелник српске половине града а по систему сепаратиста, јесу по налогу из врха српске Владе у сврху маркетинга. Зато је повучен „стратешки потез" обустава радова на шеталишту. А, док „обустава траје" никога не изненађује присуство радника који настављају да уређују улицу. Додуше, без тешких машина и механизације. Неко ту ипак наставља свој посао по старом…

„Благодарећи чињеници , што је Краљевина Србија у дане обележавања петстогодишњице од Косовске битке 1889. године, одлучила да у европском делу Турске установи неколико својих представништава, међу којима и Конзулат у Приштини 1889. године , ми знамо шта се тамо дешавало Србима.

Да она тада није то учинила , ми би само у глобалу знали о патњама косовских Срба. Овако пак , од српских конзула , који су радили у Приштини , остали су нам конкретни извештаји , белешке и путописи о догађајима на Косову и у Метохији за временски интервал од 24 године , односно од 1889. до 1913, када је Конзулат престао с радом" подсећа Драгиша И. Кецојевић у свом раду „Косово и Метохија: терор над Србима".

Међутим, равно 100 година касније, представници српске власти парафирају нови споразум којим ионако окупирана територија уз сагласност сада и српске стране, пристаје на сопствени губитак и озакоњује га.

Према доступним подацима у време од првог српско – турскога рата 1876. до 1912. године иселило се у Србију преко 400.000 „Старосрбијанаца ". Након Другог светског рата забрањен је повратак прогнанима а током деценија постепено су присиљавани на одлазак већ опробаним средствима принуде – силовања, пребијања, отимачине и убиства.

Од 1999. па све до данас исељено је најмање 300.000 Срба о којима се нигде не говори на прави начин. Данас Срби продају своја имања и одлазе са Косова и Метохије приближно истим темпом као и после 1999. године о чему у јавности нема ни помена. Једино се може чути како су „напорима српског преговарачког тима" у Бриселу извојеване нове победе. Од оних мањих па све до оних величанствених од 5:0.

 

      А 1. Да ли нам се понавља XIX век?

У свом путопису по Косову 1897. године српски конзул Тодор Станковић записао је: "…Отимање девојака, силовање жена, мајки у присуству мужа и деце, силовање српске деце – мушке и женске, одвођење српских девојака у шиптарске хареме, бесконачно кулучење и бесплатан рад Срба за Шиптаре, затварање и мучење невиних људи, батинање, убијање, расељавање, отимање имовине, прогонство у Малу Азију; све ове појаве пратиле су голоруке косовске Србе, остављене на милост и немилост шиптарима и Турцима…

Овде нећу моћи да изнесем ни стоти део онога што је почињено у најскоријем времену…После Берлинског конгреса и присаједињења јужних српских делова матици Србији настали су још тежи дани за Србе на Косову и у Метохији.

Уз благослов Турака шиптарски терор се наставио али у још жешћем облику, с циљем да се Срби истребе с тога подручја и да остану само Арнаути, и Турци у градовима. Шиптари су свакодневно вршили насиља над Србима по селима и у градовима. Турци су их у томе помагали . Истребљење Срба с Косова био је тајни и крајњи циљ и договор и једних и других…"

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ASIMILACIJA KOSOVSKO-METOHIJSKIH SRBA KROZ ALBANSKE INSTITUCIJE UZ AMINOVANJE VLASTI SRBIJE!!?

 

Dok sa TV ekrana vlastodršci u Srbiji i njihovi izaslanici na sav glas proslavljaju sopstveno „zalaganje" za interese srpskog naroda u južnoj srpskoj pokrajini, istovremeno sa uzročnicima stradanja, albanskim separatistima i njihovim zločincima, vode pregovore čineći im do skoro nezamislive ustupke na štetu tog istog naroda. I ne samo to već imenuju i kadar u srpskim redovima koji će činiti sve suprotno od onoga što od njih čujemo.

 

                         Ivan Maksimović

 

Od okupacije NATO pakta 1999. godine , srpski narod na Kosovu i Metohiji sam se borio za svoj opstanak. Vraćajući i osnivajući institucije koje će mu pomoći u organizovanju života i istrajnosti da opstane. Zavidne mogućnosti su ostvarene, uprkos čestom protivljenju i srpskih državnih vlasti. Mahom su proradile škole i opštinska administracija. A onda su se vratili oni koji su znali da će svojim metodama i računajući na dobroćudnost izmučenog naroda, moći da se "ostvare". Za to im je bila potrebna podrška vlasti te mahom prilaze strankama, vladajućim naravno.

"…Dok je na vlasti bio SPS uglavnom su svi bili članovi SPS-a. Kad je pobedio DOS, svi su prešli u DOS. Zatim su postali članovi Srpske radikalne stranke, pa DSS-a, DS-a, JS-a…Kad su počeli da se organizuju izbori na KiM od strane novoformiranih albanskih kvazi-institucija naprasno smo dobili članove SLS-a, pa onda i članove ‘Srpske liste’ i na kraju članove Srpske napredne stranke (SNS). I kad su sa grbače Srba sjahali Albanci uzjahali su janjičari…" zaključuje sagovornik Magazina Tabloid.

Njihov život danas opisan je jednostavnom izjavom Srbina iz Kosovske Kamenice, varošice koja se oslanja na Bujanovac, Vranje i Leskovac, o kojoj će biti reči u ovom tekstu:

"…Mi, Srbi na KiM uvek smo bili pod nekim pritiskom. Kad je taj pritisak dolazio od naših vekovnih neprijatelja Albanaca opirali smo se na različite načine. Taj pritisak smo doživljavali kao nešto normalno pa smo katkad gunđali, katkad govorili a bogme ponekad ćutali i trpeli.

Od najnovije okupacije 1999. godine Albanci su nas kidnapovali, ubijali iz zaseda, maltretirali a onda se zasitili i prestali. Sad nas povremeno maltretiraju preko institucija koje grade ali se nad nama nadvilo novo zlo, zlo iz našeg naroda. Narasla je nova generacija kojoj ništa sem novca nije sveto. E, takvi danas preuzimaju institucije i što uz pomoć Albanaca, što uz pomoć novca države Srbije prete da bace pod noge svu borbu za opstanak od 1999. do sada i da nas definitivno dokusure. Ono što vekovima nije uspelo Albancima uspeće poarbanašenim Srbima bez morala, znanja, sposobnosti, pa ni elementarne kulture…".

Vlast koja omogućava „superiornost" kroz strahovladu, iako tek na lokalnom ili nivou određene institucije, glavni je pokretač i snaga beskrupuloznih bandita kojima na koncu to uvek obezbeđuje vrhovna vlast, vladar. U ovom slučaju – „vrhovni Vođa" srpskog naroda, Aleksandar Vučić. Osnivač i guru "Srpske liste" koji u društvu sebi sličnih na KiM kroz nasilje, strah i mržnju ka i najmanjem otporu, obezbeđuje podršku za sopstveni položaj.

U okviru priprema za održavanje kvazi-izbora na KiM, a na opštem nivou kako je to dogovoreno u Briselu, ukinute su srpske Opštine i formirani Privremeni opštinski organi kojima je, uzgred, validnost istekla posle tri meseca kada je Skupština bila dužna da po Ustavu raspiše nove lokalne izbore što ni posle 3 i po godine nije učinjeno.

Po osnivanju "Srpske liste" kojom je SNS (čitaj Vučić) želela da uspostavi kontrolu na terenu putem ljudi koje je uhlebila u srpskim ali i kvazi-institucijama albanskih separatista, članu stranke Jedinstvena Srbija, Milošu Filiću je, prema koalicinom dogovoru, pripalo mesto predsednika privremenog organa opštine Kosovska Kamenica.

Pomenuti Miloš Filić je sin Branimira Filića, predsednika Opštine do 1999. godine koji je odmah po dolasku NATO snaga i UN misije prodao svoju imovinu, kuću i, kako ovde kažu, "oteti stan" i odselio se za Niš da bi nešto kasnije došao u Vranje i to na mesto operativca BIA-e.

Tvrde upućeni da je stariji Filić, na mestu operativca BIA-e jedino efikasno postizao da svojim rođacima „omogući nesmetano bavljenje kriminalom" kao posrednicima u poslovanju srpskih sa albanskim biznismenima svih nivoa i vrsta.

Za vreme bombardovanja, Miloš Filić je svake noći je, kažu upućeni, „operisao" po Kosovskoj Kamenici opremljen automatskim oružjem upadajući u albanske kuće i stanove, pljačkajući ih a onda i paleći. Imao je samo 15 godina ali je bio „prvoborac" sa grupom vršnjaka. Zbog njegovih aktivnosti preko 60 Srba u opštini je ubijeno u znak osvete. Mali je porastao, završio srednju školu i upisao pravni fakultet koji nikad nije završio ali živimo u vreme koje nas uči da je, izleda, tako i bolje".

Pod velikim pritiskom ljudi koji ovde žive i rade, sa mesta predsednika privremenog opštinskog organa opštine Kosovska Kamenica pre nekoliko meseci Miloš Filić je smenjen a na tu poziciju imenovan je član SNS-a, Slađan Jordanović.

Tokom medijskog haosa izazvanog opasnim cirkusom na šinama poznatim kao "Crkveni voz" i potonjom navodnom „odbranom potpornog zida" u Kosovskoj Mitrovici januara ove godine, kada je pažnja javnosti bila usmerena na te događaje, usledila je „kruna bezakonja" vlasti iz Beograda, kako ovde kažu.

Filića je Marko Đurić ugovorom o delu, a pod maskom inicijative Kancelarije za Kosovo i Metohiju, van svih zakonskih propisa što ovoj instituciji nije ni malo strano, privukao nezvaničnom, polukriminalnom ali brutalnom miljeu koje je Srpska napredna stranka razvila na Kosovu i Metohiji od dolaska na vlast. Filić je vraćen na mesto predsednika privremenog organa Kameničke Opštine ali pod uslovom da „promeni boje svog kluba" Palmine Jedinstvene Srbije i zaigra za SNS. Filić je to, naravno, prihvatio. Uslov je uobičajen jer Aleksandar Vučić ne podnosi da bilo ko, ako nije član njegove stranke bude na iole uticajnom mestu, pa makar se radilo i o nekom zabačenom selu.

Ipak, promena nije protekla glatko. Izneveren od svoje stranke, neočekivano smenjeni predsednik privremenog organa Slađan Jordanović, ušao je u otvoreni sukob sa Markom Đurićem jer je zahtevao da umesto Filića budu uhlebljeni neki drugi stranački aktivisti koji su krvožedno čekali svojih pet minuta vlasti na tronu ove varošice i njenim izmrcvarenim Srbima nad kojima ovde jedino mogu imati vlast.

Miloš Filić je istovremeno i odbornik opštine Kamenica ispred separatističkih kvazi-institucija. Pozicija mu je donela prilično dobar deo kolača lokalne vlasti jer je „u ovdašnjim školama po sopstvenom nahođenju menjao i imenovao kadrove po podobnosti, ne po stručnosti. Gde god je mogao zaposlio je svoje ljude" što u okruženju u kome za Srbe kod Albanaca posla nema a od državnih institucija jedino škole i, simbolično, opštinska administracija još uvek funkcionišu, i te kako mnogo znači.

Marko Đurić se nije složio sa takvim mišljenjem, čak ga nije ni zanimalo te duboko revoltirani ovakvim potezom i njegovom samovoljom, više članova stranke napustilo je naprednjački tabor. Zbog čega je onda vlast tako istrajna u Filićevom slučaju?

Poznajući narav aktera o kojima govore žitelji Kosovske Kamenice razlog regrutovanja kadrova sa izraženim kriminalnim dosijeom objašnjavaju namerom Marka Đurića „da iz državnog budžeta plaća ljude na terenu da rade i lobiraju za račun SNS-a pred predstojeće predsedničke a možda i parlamentarne izbore. Baš takvi ljudi koji ne prezaju ni od čega, garant su pribavljanja glasova ovoj stranci" što je već dokazala ne samo na Kosovu i Metohiji već i u ostatku Srbije.

Nakon što je na zahtev ovdašnjeg naroda smenjen pa od Đurića vraćen na mesto predsednika privremenog organa, Filić je i dalje ostao odbornik albanske „opštine" a njegova uprava nad Školskim odborima u najmanju ruku je krajnje avanturistička.

Tako je u Osnovnoj školi „Desanka Maksimović" nekoliko puta menjao Školski odbor dok ga nije podesio da glasa za direktorku Jadranku Vasić, rođenu Nikolić.

Njen suprug, Negovan Vasić, profesor geografije u Gimnaziji od 01. septembra 2016. godine nalazi se na mestu direktora Osnovne škole „Desanka Maksimović", imenovan od strane kvazi-institucija kosovskih separatista. Tako je udešeno da bračni par vodi jednu školu a svako od njih na čelu po jednog od sistema.

„Uz pomoć Dalibora Jevtića, tzv. ‘ministra u kosovskoj vladi’, renoviraju gotovo sve školske zgrade. Svaki projekat koriste da se ‘ugrade’ , da zapošljavaju ili otpuštaju, reketiraju i otimaju a nastavnici škrguću zubima ili ćute ali i dalje iz straha od gubitka posla, podržavaju" kaže naš sagovornik i dodaje kako je brat Jadranke Vasić, Dejan Nikolić, kao srednjoškolac bio sitan diler droge dilujući uglavnom „travu"vojnicima KFOR-a.

Dejan je predavao Geografiju u Gimnaziji a kada su mu prosvetne vlasti to zabranile jer nije imao neophodno obrazovanje i stručnost, izdejstvovao je sebi mesto direktora Gimnazije ispred kvazi-institucija separatista pomažući im da i tu ustanovu podvedu pod svoj uticaj.

Poslušni profesori lako se nađu na spisku za evro koji isplaćuju separatističke vlasti a nad čime Nikolić ima vlast da raspolaže. Ako neko pokaže mrvu nelojalnosti ili kritičke misli, odmah biva izbrisan sa spiska. Oni malobrojni preostali časni profesori ne smeju da se pobune jer Nikolić ne preza ni od fizičkog zastrašivanja. Pored jedne profesorice je na ulici prošao kolima u punoj brzini, drugoj je odlazio kući, na vrata, pretio.

Zajedno sa zetom Negovanom Vasićem i Dragišom Savićem, muževima njegovih rođenih sestara, mesečno uberu od reketa radnika oko 5 hiljada evra koje dele sa predsednikom separatističke "opštine Kamenica", Albancem Begzadom Sinanijem. Pred izbore se uglavnom posvete ucenjivanju i to primaoca socijalne pomoći prisiljavajući ih da im daju glas.

Negovan Vasić je osuđivan za šverc cigareta, zaposlen je kao direktor ispred paralelnih institucija separatista u Osnovnoj školi u Strezovcu  , profesor Geografije, takođe član SNS. I njemu je svojstvena pretnja u situacijama kada deci svojih prijatelja ne mogu regularnim putem da obezbede dobre ocene ili uspeh.

Dragiša Savić je još jedno šarenilo u kompoziciji gotovo nestvarnih likova. Do skora je bio, kako kaže naš izvor, „polupismen čovek, instruktor vožnje". Učešće u albanskim paralelnim institucijama donelo mu je uticaj koji ga čini „dodatnim predsednik Opštine Kamenica" po sistemu separatista. Kako je i njegov slučaj primer čoveka sa potpunim nedostatkom stručnosti on obavlja funkciju „službenika departmana za obrazovanje" u tzv., „kosovskom sistemu" ali i člana privremenog opštinskog organa opštine Kosovska Kamenica u sistemu Republike Srbije.

Kolaž ne bi bio potpun bez pominjanja Nebojše Simića. Sa KiM je izbegao 1999. godine da bi se u svojstvu „povratnika" vratio u velikom stilu. Ispočetka kao profesor hemije u Tehničkoj školi, a kasnije istovremeno i direktor te iste škole ispred paralelnih „kosovskih institucija". S obzirom na svoje slobodno vreme i kapacitet kojima je procenio da poseduje, osnovao je Nevladinu organizacije „Centar za depolitizaciju kosovskog društva". Skup ovih aktivnosti pomaže mu da sa svim pomenutim akterima „obrće novce odobravajući projekte onima koji pristaju da mu od toga vrate polovinu".

Izlaz iz ovakvog stanja gotovo se i ne vidi. Kao preporuka može se uzeti reklamni natpis iz Sarajeva, već dugi niz godina aktuelan na društvenim mrežama: „Advokat Alija Zaklan u dvorištu".

Vreme vapaja za pravdom, u kome se bezakonje zacarilo naspram izrazite nemoći sasvim običnog čoveka, kao da neku od ovih reči nameće za moguće rešenje…

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ЛЕГИТИМИТЕТ: „СРПСКИ МИНИСТАР“ У СЕПАРАТИСТИЧКОЈ ВЛАДИ КОСОВСКИХ АЛБАНАЦА!???

 

Избеглица из Книна Љубомир Марић, човек без академског образовања (од школе има пекарски занат завршен у Хрватској), направио је невероватан "дриблинг" између стварног и (не)могућег. Од радног места портира у Трепчи, преко места "шефа кабинета", директора Трепче, уз логистику Вучићеве странке и његове страначке и ванстраначке мафије, до позиције министра у Тачијевој влади и Координатора за имплементирање Бриселског споразума.

 

                  Иван Максимовић

 

„Али о њему нема шта да се каже, он је безличан…без карактера, без емоција…", то је реченица којом га описују сви који га знају, иако су се неки дружили чак и годинама или студирали са њим. Он је Љубомир Марић. Јавности познат као такозвани „министар локалне самоуправе" у влади албанских сепаратиста на Косову и Метохији.

Марић је део групе отпадника од српског Устава, закона и чак њихов противник, а коју предводе људи на челу власти ове државе посебно се истичући у свом погубном деловању од када је Александар Вучић преузео кормило. Од тог тренутка све израженија постаје мржња према Србима са Косова и Метохије који своју државу зубима и ноктима држе и не дају да се откине ни један њен део а све већа сервилност према, пре свега америчкој, па тек онда европској и албанској „елити".

Посвећени једино издаји и уништењу државе Србије бескомпромисни су у елиминсању својих опонената из сопственог народа. Због тога и не бирају паметне, способне и савесне јер се такви морају у некој фази побунити, забити клин у точак или просто дићи руке од ужаса који их преплављује што су ближи коначном подвлачењу црте под оно што су урадили.

Такви нису способни да издају спроведу до краја, људи попут Марића јесу. Зато се ту и налазе. А како је дошао на то место, готово као и све друго важно у његовом животу, прекривено је загушујућим смогом. Овај пут „Трепчиним".

Рођен је у Хрватској 1977. године, у Книну одакле је августа 1995. године, повлачећи се са српским народом пред геноцидним наступом Хрвата названим војном акцијом „Олуја", долази на Косово и Метохију. Као и све друге избеглице живео је у веома тешким условима.

Ниједно од битних животних питања није му било решено. У почетку је живео у згради основне школе у Косовској Митровици, у којој је био смештен највећи број избеглица, у веома незавидним условима. Неколико година касније, добија стан у викенд насељу на малом Звечану, у коме је смештен и велики број прогнаних Срба током мартовског погрома 2004. године, где и данас живи његова мајка, родом из Ћуприје. Мењао је боравак спуштајући се ниже ка самом Звечану, у зависности од свог материјалног стања.

У Приштини уписује Електротехнички факултет 1998. и ту проводи две године свог живота бавећи се студијама мада неуспешно…Ничим се није истицао, ни са ким није био близак. Да ли због тога или његовог тренутног политичког (мада више криминалног) ангажмана, људи га се боје. Додуше, у Косовској Митровици се данас сви боје свакога. Сломљено је јединство народа, а удружени су остали само криминалци и зликовци.

Иако је Марић бивши пацијент психијатријске болнице Лаза Лазаревић у Београду, и сви то знају, успео је да уплива у ту криминалну струју. Многи од тадашњих пријатеља га тек површно знају, не знајући чак ни за његово образовање, а оно је шаренолико…

Из Хрватске је дошао са завршеним занатом пекара, и није био дечко који обећава. Тако је Душан Јањић, човек који све што ради ради против српских интереса на Косову и Метохији и то за велике паре, гостујући у некој од емисији ТВ Б92, прозвао именом и презименом Марића и упитао како један пекар може да заштити српске интересе на Косову и Метохији иако до тога ни једном ни другом није стало.

Не само пекар, најмање је познато и готово на граници мистике када, где и како је Марић, како истиче у својој биографији, постао „менаџер информатике"? А, студије у Приштини, као што смо већ рекли, осим знања блокирала је и љубав. Упознао је Емину Јовић, студенткињу медицине из села Бошњаци у општини Лебане којом се оженио касније (добили су двоје деце а она је постала кардиолог у Клиничком центру у Косовској Митровици где и данас ради).

Но, њихов заједнички живот се ту и завршава, развели су се а деца остала са мајком. Тако је човек који није успео да организује живот своје породице, ушао у политику кроз коју ће покушати да организује свеукупни живот преко 100 хиљада Срба који на Косову и Метохији још увек живе…

Но, пре тога, на молбу једног пријатеља који га није могао гледати како грца у сиромаштву, замолио је директора „Трепче" да га приме макар као портира. Сви су му изашли у сусрет и Марић новембра 2000. добија посао у „Трепчи" где је његова мајка већ била запослена. Иако га је тим послом буквално дигао из мртвих, Марић данас на улици чак ни не назове „добар дан" том човеку.

Претходно је као преводилац радио при ОЕБС-у током организовања првих такозваних „локалних косовских избора". Просечно познавање енглеског језика било је оно што ће му касније помоћи да напредује у послу као секретар у „Трепчи". Али, помогло му је и држање до спољашности. Водио је рачуна о хигијени, увек је облачио одела, увек чист и дотеран.

"…Остављао је упечатљив утисак својом појавом. Њега је директор, са делегацијом, слао у Приштину, водио на састанке са странцима када се преговарало о ‘Трепчи’ и касније је постао и његов секретар. Јер он, углавном ћути. А, када неко ћути, онда има мале шансе да проговори глупост тако да не знаш ни колико је паметан, ни колико је глуп" каже један од његових бивших колега.

Тако је Марић убрзо постао лични секретар, односно „шеф кабинета" генералног директора „Трепче". Но, неки Александар Вучић је успео да га пронађе и ангажује га (као профил какав му управо одговара за спровођење непријатељске политике према својој држави), за посао Координатора за имплементирање Бриселског споразума.

Према тврдњама добро упућених, Марић је на место министра у квази институцијама на КиМ и дошао на предлог садашњег генералног директора „Трепче", Јована Димкића за коју ПБ КиМ наводи да је један од главних спонзора „Фонда Драгице Николић".

Као неопходна личност која ће са српским именом и презименом приказати свету да Срби „желе" да учествују у стварању независног Косова и Метохије, 10. децембра 2014. Марић бива именован за „министра локалне самоуправе" у такозваној влади албанских сепаратиста и то као један са Вучићеве „Листе српска" која активно учествује у стварању албанске државе на тлу покрајине.

Иако се и он, као и сви учесници ове лажне „владе" користе термином „представници Срба", они то уистину никада нису били јер Срби и не желе да било шта имају са онима који „нит’ једу, нит’спавају већ им само о глави раде". Све скупа, много је разочарало и увредило Србе, понајвише из Звечана и Косовске Митровице, који су му здушно помагали од дана када је избегао из Хрватске са још пола милиона Срба у већ поменутој, геноцидној акцији „Олуја". Али, да овај човек не преза од таквих „промена" и „уступака", то се свакодневно показује.

У свом првом обраћању медијима, иначе државној агенцији „Тањуг", Марић је рекао да је за српску заједницу најважније питање приватизације јер ни ЗСО неће моћи да опстане без средстава.

Истина, српском имовином, попут јата лешинара, криминално су управљали локални Албанци, кроз „агенције" основане мимо Резолуције 1244, као јединог документа који утврђује оквире управљања имовином и уопште кадровима на Косову и Метохији. У томе су им саветодавно, чињењем али и умешношћу у куповине српске државне имовине на КиМ, помагали и представници мисије Уједињених нација на Косову и Метохији.

Марићево „политичко" дејство наставило се и на терену агресивног и бескомпромисног спровођења Бриселског споразума  са српске стране, упркос очигледној погубности коју он носи.

Наводно на позив „Српског народног вијећа" из Хрватске, Марић је као „министар тзв. ‘независног’ Косова" посетио Хрватску и тамо, ни мање ни више, представљао туђу државу а хрватским званичницима "предочио" проблеме са којима се сусреће „српска заједница" на Косову и Метохији и од њих затражио помоћ у организацији и функционисању неких будућих српских институција у оквиру „државе Косово", ако таквих и буде.

На ово је саопштењем реаговао Патриотски блок КиМ који је у тој посети видео „класично лицемерство садашње власти у Србији". Они још истичу да је наводни разлог те посете искуство које Хрватска има у повратку избеглица "иако је познато да се и на Косову и Метохији а и у Хрватској одвија процес по истом рецепту који су пројектовали западни ментори а он гласи, да се Срби протерају у масовном броју а да се онда враћају на кашичицу".

Патриотски блок КиМ подсећа и на чињеницу да „Љубомир Марић није једини представник негативне националне селекције садашње власти", и да је за очекивати било да се на прослави акције „Олуја", заједно са албанским „министром" Марићем, појави и председник Владе Србије, то јест Александар Вучић, а све у знаку помирења што је постао тренд на простору бивше Југославије али само онда када Срби треба да „признају своју кривицу".

Тешко да је то било кога значајније погодило. Ту свако има свој циљ а ни средства нису за потцењивање, посебно материјална што ремети могућност закључка колико ту од идеологије има? Јер, ако ивер не пада далеко од кладе, један од Марићевих бивших пријатеља из Звечана наводи да раније томе није придавао посебан значај па се ни детаља не сећа али негде у глави има „то да је његов отац сликар, не неки познати него онако…бави се сликарством. И сада, колико могу да се сетим, његов отац се вратио у Крајину и тамо покатоличио, знам да се тако нешто издешавало али не сећам се тачно свих детаља".

Одсуство детаља, када је Љубомир Марић у питању, говори о празнини у његовој биографији и чињеници да је он човек без реалног занимања. Ћутљив, повучен у себе, ненаметљив у друштву, себи је пробио пут ка циљу који можда није ни имао, или му чак ни ово није циљ него неки лични стандард или задовољство које жели да оствари. Очигледно је да му ништа на путу до тога није битно, па чак ни то да ли ће на крају остати Срба довољно да му лажираном подршком у медијима обезбеде „легитимитет" у тзв. „влади" албанских сепаратиста.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

VLAST U SRBIJI VEŠTO KAMUFLIRA OKUPACIONU POLITIKU NA KOSOVU I METOHIJI

 

Kosovo i Metohija 2016. godine ne očekuje ništa dobro. Pred Albancima je niz velikih razočarenja (jer očekuju da im Evropska unija širom otvori vrata), međusobni obračuni i vanredni izbori, a pred Srbima je novo suočenje sa velikoalbanskim ambicijama koje uz američko posredovanje i dalje sprovode razni oficiri narko-mafije koji suštinski održavaju privid nekakvog poretka u ovoj srpskoj pokrajini.

Jer, i Euleks i vlada samoproglašenog Kosova ne upravljaju ovom otetom teritorijom Republike Srbije. Svoj politički profit i pare sa Kosova izvukao je i Aleksandar Vučić tokom neregularnih izbora. Ali, na pitanju Kosova će konačno i pasti. To je vrtlog u kome su se gubili i moćniji diktatori od njega.

 

                        Nikola Vlahović

 

Od kako je 1999. godine, prvi kontigent jedinica NATO pakta stupio na tlo Kosova i Metohije, iz ove srpske pokrajine proterano je preko 200. 000 hiljada Srba, uništeno je više od 150 pravoslavnih crkava i manastira, a u preko 250 sela, gradova i opština, sasvim je uništeno ili oskrnavljeno isto toliko srpskih grobalja. Na delu je zatiranje srpskog pisma, jezika i kulture i duboka socijalna izolacija svakoga ko nije Albanac.

Preostali Srbi na Kosovu i Metohiji danas žive bez ikakve zaštite i bez osnovnih ljudskih prava, podvrgnuti stalnom zastrašivanju i drugim oblicima nasilja. Administracija takozvane države Kosovo, sa jedne strane, a sa druge lični režim Aleksandra Vučića, koriste kosovskometohijske Srbe kako im kad zatreba. Uglavnom da otimaju njihove glasove prilikom izbora ili da preko njih dokazuju da su "na evropskom putu".

U oba slučaja, reč je o brutalnim manipulacijama, prevarama, ucenama, zastrašivanjima i pritiscima koji imaju za cilj dalje smanjenje srpske populacija na tlu Kosova i Metohije.

U tom smislu, može se reći da je režim Hašima Tačija saglasan sa režimom Aleksandra Vučića oko "srpskog pitanja". To dokazuje i saučesništvo Tačijevog režima u predizbornoj kampanji, koju je Vučić vodio na Kosovu i Metohiji.

Naime, Tači je obezbedio "mirno i demokratsko" agitovanje Srpske napredne stranke u srpskim opštinama, a u znak zahvalnosti, Vučić je prihvatio da Zajednica srpskih opština ne dobije nijednu izvršnu funkciju!

Kakav je scenario sa prevarom o Zajednici srpskih opština smišljen, govori i činjenica da, na primer, opština Obilić nema nikakvih prihoda od eksploatacije rude koja se odvija na teritoriji ove opštine, nego sav novac ide direktno u budžet lažne države. Sa druge strane, albanske vlasti pred stranim zvaničnicima pozivaju svakoga ko je ranije živeo u Obiliću da se vrati.

Ovo je do dolaska NATO trupa bila opština sa skoro stoprocentnim srpskim stanovništvom. I danas tu Srbi u većini žive (ali samo deseto odsto njih ima nekakav posao), a gradonačelnik Albanac, Džafer Gaši, pokušava preko "Srpske liste" da sprovodi politiku svoje vlade na način koji vodi u asimilaciju i priznavanje države Kosovo. Njega podanički podržavaju i pojedini Srbi koji sebe zovu "vođama zajednice" poput Slaviše Jakovljevića, čoveka sa političkim ambicijama.

Obilić je ugrožen u svakom pogledu. Srbi već godinama umiru od aerozagađenja jer albanske vlasti neće da postave filtere na elektranama "Kosovo 1" i "Kosovo 2" koje su građene još osamdesetih godina kreditima Svetske banke koje je Srbija uzela.

Nije slučajno ni što je neko u Prištini smislio da smesti i regionalnu deponiju na periferiju Obilića, kako bi dodatno zdravstveno ugrozio preostalo srpsko stanovništvo. Da bi se nekako prodala magla međunarodnim donatorima, nedavno su predstavljeni i projekti određeni za gradnju u mestima gde žive Srbi. Među njima ne postoji nijedan privredni objekat, a kao najveća investicija određena je izgradnja škole u Plemetini!

Da se Srbima na Kosovu i Metohiji crno piše, govori i podatak da je krajem prošle godine (9. decembra 2015.), ministar odbrane Turske Ismet Jilmaz obećao dalje finansiranje stvaranja buduće vojske Kosova.

Naknadno je u albanskoj štampi objavljena izjava nekadašnjeg komandanta OVK, a sada poslanika Demokratske partije Kosova, Agima Čekua da je: "…Velika skupština Turske usvojila i jedan fond iz budžeta za podršku Kosovu iz koga će biti finansiran razvoj i oprema vojnim snagama Kosova".

Radi se o fondu koji treba da ubrza transformacije Bezbednosnih snaga Kosova u oružane snage. Još više novca za kosovsku armiju, daju Ujedinjeni Arapski Emirati, sve sami Vučićevi prijatelji, koji su finansirali i OVK tokom rata 1999. godine i pre toga.

Agim Čeku se nada da će baš on biti prvi vrhovni komandant oružanih snaga Kosova. Ali, to je malo izvesno jer će on biti prvi optuženik pred specijalnim sudom za ratne zločine počinjene na Kosovu.

Mada je već spremna optužnica protiv njega, a vezana je za zločine OVK nad ratnim zarobljenicima, ona će biti objavljena tek u septembru mesecu. Funkciji budućeg komandanta oružanih snaga Kosova, nada se i Fatmir Ljimaj, poznat po nadimku "Čelik", takođe bivši komandant OVK. Ali i Ljimaja čeka da odgovara za ratne zločine, a u vezi sa tim je nedavno saslušan od strane Specijalnog tužioca. Na to mesto sigurno pretenduje i Ramuš Haradinaj i još nekoliko nekadašnjih vođa OVK.

U međuvremenu, Vučićev režim je nastavio pregovore u Briselu kao i pregovore u okviru Poglavlja 35, što Srbiju vodi u dobrovoljno odricanje od sopstvenog Ustava i Rezolucije 1244 i gašenje preostalih državnih institucija na Kosovu i Metohiji. Mada to nije uradilo više od 80 zemalja u svetu, Vučićev režim je u ime Republike Srbije formalno priznao samoproglašenu državu Kosovo. Srbija će mu na ovu samovolju odgovoriti čim bude pokušao da to unese i u Ustav.

Najviši zvaničnici Vlade Kosova, počevši od predsednika i premijera, ovih dana ponovo intenziviraju pitanje stvaranja vojske Kosova. Da će do osnivanja vojske uskoro doći (kad SAD i NATO pakt daju signal za to) i da su, rad i razgovori o ovom pitanju intenzivirani, govori i podatak da je premijer Isa Mustafa već pokušavao da pridobije i neke Srbe da podrže tu ideju nudeći im mesta u budućoj kosovskoj armiji. Da procentualno učestvuju kao "nevećinska zajednica".

Jedan od srpskih ministara u Vladi Kosova, Ljubomir Marić, nedavno je izjavio da niko sa njima o tome nije razgovarao ali je dodao i ovo: "…Ja samo mogu da kažem da je nama stalo do sprovođenja sporazuma o ZSO, odnosno, sprovođenja prvih 6 tačaka Prvog Briselskog sporazuma i sprovođenja 15 tačaka od onoga što je trebalo da predstavlja pravni okvir iz avgusta prošle godine".

Zvanično, stav Srpske liste je, da u skladu sa Rezolucijom SB UN 1244, koja je i dalje na snazi, jedina vojska na teritoriji Kosova može biti KFOR. Ali, iza ove zvanične retorike, na sceni je ipak nezvanično stvaranje vojske Kosova.

Odluku o njenom formiranju donosi Skupština Kosova. Usvajanje novog zakona moguće je i bez podrške srpskih poslanika, ali postoji i takozvana "opcija B". Za ustavne izmene pak, koje bi omogućile potpunu transformaciju BSK u vojsku, potrebna je, osim novca, podrška dve trećine od 20 manjinskih poslanika, odnosno, makar četiri iz Srpske liste, pod uslovom da poslanici iz ostalih zajednica kažu "da".

Jasno je da će u skorijoj budućnosti, jedini način očuvanja teritorijalnog integriteta i zaštite prava srpskog naroda na Kosovo i Metohiji, biti prekid daljih pregovora sa predstavnicima kosovsko-metohijskih Albanaca, vraćanje tog pitanja pod okrilje UN, prekid pregovora u okviru Poglavlja 35 sa EU i poništavanju svih briselskih sporazuma. Ako se to ne desi, treba računati na to da će ova generacija Srba biti i poslednja koja živi u svojoj prapostojbini posle više od devet vekova.

Vučićeva izdajnička politika spremna je i na razne vrste ponižavanja, samo da nekako pokaže da je "na evropskom putu". Niko iz Vlade Srbije nije reagovao kad se ministar spoljnih poslova Kosova javno hvalio na društvenoj mreži Tviter, kako je zabranio ulazak srpskim političarima na Kosovo. Vučić skriva od javnosti u Srbiji podatke o tome kako članovi ekstremnog pokreta Samoopredeljenje, svakodnevno prevrće kamione koji na Kosovo prevoze srpsku robu albanskim potrošačima.

U međuvremenu, Euleks, kao najskuplja evropska misija od kako postoji Evropska unija, nije u stanju da održava ni sopstvenu administraciju na Kosovu i Metohiji. U takvim okolnostima, pravo je čudo da u ovoj srpskoj pokrajini još uvek nije zavladala totalna anarhija. Paradoks je što dobro organizovana mafija održava privid funkcije ove "države". Samo ona a ne nekakav Euleks!

Ne treba zaboravati i da je takozvana izbeglička kriza koja se uveliko kotrlja takozvanom balkanskom rutom, počela prekretnicom iz odlaskom kosovskih Albanaca sa Kosova 2014. godine i da je posle nekoliko meseci naglo prestala. Policija Kosova uveliko deli biometrijske pasoše. Realno je da će, ukoliko dođe do odobravanja bezviznog režima Kosovu, doći do momentalnog odlaska u EU najmanje 200.000 Albanaca u prvom talasu.

Kosovski Albanci žive u duboko podeljenom društvu. Sa jedne strane, starija i srednja generacija koji su upamtili jugoslovensku državu i prosperitetni život u Srbiji, gledaju podozrivo na budućnost celokupnog društva koje se nalazi u kandžama mafijaških klanova. Sa druge strane, postoje dve vrste ekstremista, od kojih jedni zagovaraju takozvanu Veliku Albaniju, a drugi isto to ali pod pretpostavkom da Albanci sa Kosova vode glavnu reč, a ne Albanci iz Albanije ili Makedonije.

Kad je u subotu 14. maja ove godine, u popodnevnim satima prištinskim ulicama u protest krenula masa demonstranata predvođena albanskim opozicionim političarima, vođa Inicijative za Kosovo, Jakup Krasnići, nekadašnji komandant OVK  kome su se tog dana pridružili Ramuš Haradinaj, Fatmir Ljimaj i Pal Ljekaj, rekao je sa govornice: "Vidimo se na prevremenim izborima!".

Protest je formalno organizovan zbog protivljenja bilo kakvoj ideji Zajednice srpskih opština i načinu razgraničenja sa Crnom Gorom, a suštinski, zbog planova o preuzimanju vlasti od onog krila OVK koje se obogatilo i koje čvrsto drži svoje pozicije u vladi i parlamentu.

Treće krilo OVK, ono najmanje eksponirano, upravlja kriminalnim poslovima, ne samo na Kosovu nego širom sveta gde god žive Albanci. Od odluka tih "Donova" i, naravno, od američke volje, zavisiće i politička scena u Prištini. Jer i jedni i drugi finansiraju nemogući projekat lažne države.

Zbog naraslih tenzija unutar ovih frakcija, ratni huškači se ponovo dižu na noge. Nedavno je, povodom godišnjice ubistva deset albanskih terorista u Kumanovu, u Prištini održana komemoracija u organizaciji ratnih veterana OVK, ogranka iz Đakovice, a u saradnji sa porodicama "palih boraca". Podsećanja radi, 9. i 10. maja prošle godine dogodio se sukob između makedonske policije i vojske i oružane grupe Albanaca poznate kao "Kumanovska grupa".

U ovoj akciji ubijeno je osam pripadnika makedonske državne bezbednosti za koje se veruje da ih je ubio jedan Albanac, Isamedin Osmani, dok je albanska naoružana grupa, koju su vodili Beg Rizaj i Mirsad Ndrecaj, koji su takođe likvidirani, ubila 11 policajaca i vojnika. Tridesetak Albanaca, pripadnika te pobunjeničke grupe, nalazi se u zatvoru i njihovo suđenje je još uvek u toku.

Početkom ovog proleća, opet su se okupljale razne oružane grupe albanskih ekstremista (svaka od njih ima svoje teritorijalno zaduženje-jedni za Makedoniju, drugi za Crnu Goru, treći za jug Srbije…) sa ciljem daljeg utvrđivanja velikoalbanske strategije. Ali, odnos Evropske unije, SAD i svih faktora koji su do sada bili na strani Albanaca, nije više tako blagonaklon prema toj ideji.

Novinar i bivši portparol UNMIK-a za region Kosovske Mitrovice, Đorđi Kakuk, inače član predsedništva Partije demokratske koalicije u Mađarskoj i potpredsednik je Evroatlantske radne grupe ove partije, nedavno je rekao da su sistematski Srbi progonjeni sa Kosova, "a izdao ih je Beograd".

Samo tri dana nakon velikog protesta opozicije, u Prištini je započeo marš homoseksualaca i lezbejki, koje je predvodio niko drugi do Hašim Tači, novoizabrani predsednik lažne države. Naime, u utorak, 17. maja ove godine, povodom Međunarodnog dana borbe protiv homofobije i transfobije, u Prištini je održan Marš protiv homofobije, čiji je slogan bio više nego duhovit: "Naša ljubav je ustavna!".

Među učesnicima marša našli su se predsednik Kosova, Hašim Tači, kao i njegova prethodnica – Atifete Jahjaga. Takođe, prisutni su bili i ambasadori SAD-a i Velike Britanije na Kosovu – Greg Delavi i Rori O’ Konel, kao i potpredsednica Evropskog parlamenta, Urlike Lunaček inače i sama predvodnik lezbo-zajednice u Austriji.

Bio je tu i šef Misije Euleksa na Kosovu, Gabrijel Meuči. Svi oni su javno govorili o tome kako je jedan od uslova za ulazak Kosova u Evropsku uniju i "poštovanje manjinskih zajednica" cinično izjednačavajući takozvanu LGBT zajednicu sa Srbima kojima je Kosovo i Metohija prapostojbina i gde nikako ne mogu biti manjinska zajednica.

Najdalje je optišao u tome britanski ambasador O’ Konel koji je nazvao ovaj cirkus praznikom ljubavi i posebno naglasio: "…Ponosan sam na rad LGBT zajednice na Kosovu, kao i njihovih prijatelja i saveznika, oni su sinovi i ćerke Kosova i oni pokazuju hrabrost prostom podrškom za slobode na Kosovu. Ipak, iznad svega, Međunarodni dan protiv homofobije i transfobije je praznik ljubavi – gde god se ona nalazila".

Poslanik u Skupštini Kosova, Gezim Keljmendi, u ime onih tradicionalnih Albanaca koji su se tog dana osetili osramoćenim, oštro je reagovao rekavši: "… Homoseksualnost je bolest! Našem narodu ne trebaju ovakve parade LGBT zajednice. S obzirom na to da je naučno dokazano da je homoseksualnost bolest koja je uspela da globalno proširi svoj uticaj i nametne se različitim društvima kao normalna i demokratska. Ta bolest je jedan od glavnih razloga zašto se cepaju porodice i smanjuje broj stanovnika!"

Tri godine od sporazuma koji je u Briselu postignut između Beograda i Prištine, stanje za Srbe je postalo još gore nego pre tog ponižavajućeg akta. Čak je i Evropska unija, koja je nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova nastupila kao glavni međunarodni akter na Kosovu, u goroj situaciji sada nego pre Briselskog sporazuma. Ona jednostavno više nema ni para ni mehanizama da sprovodi zamisao o "građanskom Kosovu" u kome će Srbi biti građani drugog reda.

Što se tiče te okupacione politike, ne treba ni podsećati da je za svega nekoliko nedelja nakon dolaska međunarodnih snaga, sa zapadnog dela Kosova i Metohije nestala skoro čitava zajednica kosovskih Srba, a pobegli su tada i Srbi iz Prištine.

Stanovnici najvećeg romskog naselja na Balkanu koje se nalazilo na južnoj obali reke Ibar u Mitrovici, najureni su, njihovi domovi su zapaljeni. Sve se to događalo pred stražom sto hiljada jakih snaga NATO-a – onih koje su na Kosovo ušle kako bi obezbedile bezbedno i sigurno okruženje za sve.

Svako ko je pripadao bilo kojoj zajednici, a da nije bio iz većinske – albanske, nije bio bezbedan. Da li je danas bolje? Jeste, utoliko što je smanjen broj napada na Srbe, ali ti napadi nikada nisu prestali.

Marta meseca 2004. očigledno na dobro organizovan način, Albanci su palili srpska sela, crkve, skrnavili srpska groblja, a nakon svega za to su bili nagrađeni – ubrzao se proces ostvarivanja nezavisnosti Kosova! Poruka međunarodne zajednice bila je jasna – ukoliko vas mi smatramo svojim prijateljem, možete da činite etničko čišćenje, imate imunitet. Odnos takve "međunarodne zajednice" prema Srbima, promenio se neznatno, ali tek nakon što se Zapad upoznao sa mogućnostima islamskog terorizma.

Konačno, jednu vrlo mračnu prognozu za Kosovo dao je i gradonačelnik Prištine i jedan od najuticajnijih članova kosovskog opozicionog pokreta "Samoopredeljenje" – Špend Ahmeti, prilikom nedavnog boravka u Berlinu gde je između ostalog rekao: "…Srbija prema svom Ustavu ima Kosovo, ali ne kontroliše tu teritoriju. Kosovo je nezavisno, a nema suverenitet…A Vučić samo kamuflira istu politiku koju je sproveo devedesetih…".

U pravu su Srbi iz Kosovske Mitrovice koji znaju da ih nikakva politika iz Beograda neće sačuvati ukoliko se sami ne sačuvaju . To je najkraći manifest srpskog opstanka na Kosovu i Metohiji. Sve drugo je dim i prevara.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije