Архива

Posts Tagged ‘topionica’

ZADUŽENI LIVAC I ŽELEZARA SMEDEREVO: PLAN BEZ REALNOSTI OPET ĆE BITI OSTVAREN PREKO LEĐA NARODA SRBIJE!??

21. јула 2016. Коментари су искључени

 

Šta je sve prethodilo prodaji Železare Smederevo kineskoj kompaniji i zbog čega će Aleksandar Vučić, kao glavna štetočina pokušati da izbegne odgovornost za multimilionske štete koje su nanete državi? Zašto Srbija neće videti na optuženičkoj klupi ni Petera Kamaraša, čoveka koga je Vučić doveo kao "spasitelja" u Železaru, a koji je ojadio i ovaj privredni gigant i državu, napravivši dug od 120 miliona evra?

Tragajući za odgovorima na ova pitanja, ekonomista Miodrag K. Skulić, došao je do zaključka da su dugovi toliki da će ih i naredne generacije vraćati, te da glavni krivci za to očekuju da im sudi "sud istorije" a ne redovni sud…

 

                      Miodrag K. Skulić

ZADUZENI LIVAC

 

Železari u Smederevu, država Srbija je do prodaje Kinezima mesečno davala od 8,5 do deset miliona evra dotacija. Danas Železara bankama duguje 260 miliona evra. Dug dobavljačima je 120 miliona evra. Dug za sirovine je 145 miliona evra.

Sve je to ostalo državi (građanima) na teretu. Kad Železara punim kapacitetom radi, jedna peć u ukupnom društvenom proizvodu zemlje doprinosi između 0,7 i jedan odsto. Izvozi od 75 do 85 odsto proizvodnje.

Kad je radila punim kapacitetom od 2006. do 2008. u ukupnom izvozu učestvovala je sa 10 do 12 odsto. Izvoz čelika iz jedne visoke peći vredan je oko 500 miliona dolara godišnje. Zatvaranje Železare jednokratno je moglo da košta između 90 i 157 miliona dolara, plus brojne garancije koje je dala država. Dodatni mesečni trošak zatvaranja iznosio bi oko 3,5 miliona dolara. Budžet Srbije ostao bi bez 6,5 do sedam miliona dolara mesečno, za poreze i doprinose a oko 5.000 radnika bez posla.

Prethodno, Srbija od američke kompanije „Esmark" nije dobila čak ni garanciju da će sačuvati vrednost zatečenog obrtnog kapitala u "Čekićani" (važnom delu Železare)! Tamo su postojale sirovine u vrednosti od 180 miliona dolara, što je pravo bogatstvo.

Vučić je tada izjavljivao: "…Tražili smo garancije da neće napustiti fabriku kad ih potroše. Tražili smo da u prvih devet meseci imamo supotpis u poslovanju kako bi smo kontrolisali potrošnju sirovina, ali nismo dobili. Nismo bili spremni da prihvatimo korporativne garancije bez solidarne odgovornosti…". –

Zavaravajući javnost oko tadašnje sudbine Železare, suludi Vođa je tvrdio da su se pregovori sa "investitorom" sastojali "od hiljadu detalja", da je američki"Esmark") prepolovio prvobitne planove za investicije sa 400 na samo 200 miliona dolara, da se srpska strana tražila da se vrednost sirovina ne sme spustiti na manje od 70 miliona dolara, a da su oni nudili 55, da su svi bili protiv, a da se on jedini premišljao i da ih je "u pola jedan ujutru molio da nam izađu u susret".

Boris Milošević iz konsultanske kuće KPMG tvrdio je da nije bilo ekonomskog opravdanja da se ugovor s „Esmarkom" sklopi, jer nije bilo minimalne pravne zaštite srpskih interesa. Železara je pravila gubitak, a on je prošle 2015. godine iznosio 120 miliona dolara, što je „Esmark" dobro znao.

Vučić se, kad je stvar sa Amerikancima propala, "posipao pepelom", pa se preko svih svojih medija trudio da promoviše i priču kako bi "neozbiljno" bilo da država trči pred rudu i najavi "Esmark" kao da je sve bilo dogovoreno. Nema drugog nego da se proizvodnja svede na nivo profitabilne, galamio je Vučić. To je značilo rad hladne valjaonice i gašenje visoke peći. Svuda u svetu se ovakva industrija subvencioniše, a bilo je jasno da u budžetu za takvo nešto nema para.

Tada Vučić na scenu uvodi međunarodnog mešetara Petera Kamaraša, predstavlja ga kao "svoga prijatelja", koji, navodno, u posao unosi 20 miliona dolara, kroz sirovine koje će se odložno plaćati, najavljuje ulaz njegove firme, HPK Inženjeringa u upravljanje Železarom Smederevo.

U javnosti se tada potenciraju krupni planovi novog menadžmenta: pozitivan poslovni rezultat već nakon šest meseci, pokretanje druge visoke peći već od januara 2016 godine, minimum 1,5 milion tona gotovih proizvoda, već od januara 2015. godine garantovan minimum obrtnog fonda od 80 miliona dolara. Smederevci su se pitali: imaju li Džon Gudiš (potpredsednik US Steel.a,  koji je i uništio Železaru) i Peter Kamaraš ikakvu odgovornost za slučaj da ne ispune obećanja?

Kakve će posledice snositi i šta će ih sprečiti da se jednostavno pokupe i odu iz Smedereva, javnost nije znala. Znalo se, međutim, da će njihove usluge koštati oko četiri miliona dolara godišnje!

Javnost danas zna da je Kamaraš rude i koks uvozio preko svoje firme, preko koje je prodavao i limove kao gotov proizvod Železare, preko njegove privatne firme „Picaro". Po kojim cenama? Šta je radio Nadzorni odbor?

Kontrolu, tačnije nadzor, vršio je član Nadzornog odbora i izvršni direktor zadužen za finansije Bojan Bojković, za koga štampani mediji pišu da je osuđen na 3,5 godine zatvora zbog izazivanja saobraćajne nesreće u Banja Luci, sa smrtnim posledicama.

Postavlja se pitanje ko je tog čoveka našao i ko ga je Vučiću predložio? Zar on nije znao preko koga se uvozi ruda i koks i preko koga se izvoze gotovi proizvodi i po kojim cenama. Ako to nije znao, onda on ništa ne zna ili je plaćen da ćuti.

Ko će odgovoriti na zahtev Demokratske stranke da Aleksandar Vučić građanima Srbije odgovori na pitanje u vezi sa radom profesionalnog menadžmenta Železare Smederevo  koja je umesto obećanog saniranja problema i pokrivanja gubitaka napravila nove gubitke, jer se tvrdi da su Peter Kamaraš (za koga kažu da je „još jedan od brojnih prijatelja premijera") i njegov tim, Železari Smederevo napravio nove gubitke od 144,75 miliona evra, dakle, 39 odsto više nego što je prethodni menadžment napravio u godini pre toga!

Novi vlasnik, kineska kompanije, trebalo bi da bude pouzdan, ali šta je Vučić sa Kinezima potpisao? Zna se samo da je ceo svet u 2014. godini proizveo je 1,6 milijardi tona čelika, a sama Kina više od 820 miliona tona! To je deset puta veći obim proizvodnje od američke.

Taj podatak uliva poverenmja, ali…Skorije prošlost Železare u Smederevu ne obećava ništa dobro. Ogromna kineska kompanija koja je ušla u ovaj posao, može po ugovoru jednog dana i da odustane od njega. Ako ne ostavi dugove kao njeni prethodnici, bio bi to spas i za Smederevo i za Srbiju. Smederevci bi se vratili vinogradarstvu, a državni budžet konačno bio oslobođen ovog karcinoma.

 

     A 1. Prošlost i budućnost čelika

Osamdesetih godina XX veka, u svetu su postojala tri krupna centra za proizvodnju crnih metala – SSSR, SAD i Zapadna Evropa, da bi poslednjih decenija uz njih stale i metalurgije Kine, danas najveći proizvođač čelika u svetu, Indije, Japana, Koreje, Latinske Amerike, pa čak i u Africi.

U 2007. godini ukupona svetska proizvodnja čelika iznosila je 1,m35 milijardi tona, u čemu je udeo Kauine iznosio 36,6 odsto. Prema podacima Svetske asocijacije čelika (WSA) u 2014. godini u 65 zemalja sveta, koje proizvode oko 99 odsto svetske proizvodnje čelika, izliveno je ukupno oko 1,63 milijarde tona čelika, dok godinu dana ranije taj obim je bio 1,61 milijardu tona.

SFRJ je imala 12 železara, od kojih deset većih. Osamdesetih godina prošlog veka većina je radila sa gubicima. Svetska asocijacija za čelik objavila je da među državama nastalim na teritoriji bivše Jugoslavije u 2014. godini najviše čeilka proizvodi BiH (793.000 tona), u Železari Zenica, zatim Slovenija sa proizvodnjom u toj godini od 615 hiljada tona (Slovenija je imala tri železare Štore, Jasenice i Ravne, od kojih ove dve poslednje sada posluju u okviru Slovenačke industrije čelika) Srbija je proizvela u toj godini 583 hiljade tona čelika, a Makedonija 188 hiljada tona, dok je u Hgrvatskoj proizvedeno samo 159 hiljada tona, a u Crnoj Gori je proizvodnja čelika ugašena.

 

     A 2. Pukla tikva u Železari Smederevo

Država Srbija i njena dva (tajna) ugovora sa Kamarašovim HPK Inženjeringom izbacili na površinu u ovom poslu sve Vučićeve strogo čuvane tajne u vezi sa ovim poslom. O "metamorfozi" ovog slučaja rečito govore i njegove izjave kao i pojedini novinski naslovi iz prošle godine, koji govore šta je sve poludeli premijer mislio i govorio o Železari u Smederevu.

18.02.2015: Neprihvatljiva ponuda „Esmarka" za Železaru, 03.04.2015: Bićemo najveća Železara na Balkanu (intervju Petera Karamaša, direktora HPK Inženjeringa), 14. 06. 2015: Železara ucenjuje domaće dobavljače da snize cene?, 21.02.2015: Gašenje Železare skuplje od donacija, 11.06.2015: Zašto je ugovor o Železari tajna, 23.06.2016: Vučić o Peteru Kamarašu: "Doveo sam ‘Đokovića’ za čelik u Železaru ("…u najvećoj krizi sačuvali smo radna mesta, na vreme isplaćivali plate, održali proizvodnju, pokrenuli drugu visoku peć, našli partnera u procesu privatizacije i sada nas sve vode ka profitu. To je ravno čudu…")…

26.06.2016: Kinezi preuzeli Železaru bez Petera Kamaraša ("…do raskida saradnje s HPK Inženjeringom dovelo je nepoštovanje obaveza iz dva ugovora o kojima javnost u Srbiji nije ništa znala). 27.06.2016: Okončana misija čeličnog mesije, 05.07.2016: Kamaraš: Smenili su me sindikalci.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DRUGA PLJAČKA ŽELEZARE SMEDEREVO PREKO VLADE SRBIJE DO AMERIČKIH AMBASADORA!!!

13. априла 2015. Коментари су искључени

 

Iznenadno pomirenje Aleksandra Vučića i Aleksandra Vlahovića, koga premijer sada javno naziva "prijatelj Aca", znak je da je srpski premijer ozvaničio svoju saradnju sa najvećim pljačkašima ove zemlje i naroda, i da ne teži daljem približavanju Evropskoj Uniji. Plan po kome se danas postupa u vezi Železare Smederevo na jednoj "neformalnoj" večeri 2002. je u prisustvu tadašnjeg američkog ambasadora u Beogradu Vilijama Montgomerija, Vlahoviću izdiktirao Džon Gudiš, tadašnji mozak US Steel-a za operacije u Srbiji, a današnji suvlasnik preduzeća koje preuzima menadžment Železare. Posle te večere srpski budžet je bio olakšan za više od 600 miliona evra. Koliko je iznosila zarada učesnika ove zavere? A pitanje je za koliko stotina miliona evra će budžet biti lakši posle najnovijeg komplota u režiji Vlahovića i Gudiša.

 

                 Milan Malenović

PRODAJA ZELEZARE-2

 

Evropska unija je, svojevremeno, postavila uslov Srbiji da preispita 24 sporne privatizacije velikih kompanija, čiju prodaju je osporio Savet za borbu protiv korupcije Vlade Srbije, na čijem je čelu bila, sada pokojna Verica Barać. Još dok je bio u statusu kandidata za budućeg prvog potpredsednika Vlade Srbije, čiji mandatar je bio Ivica Dačić, Aleksandar Vučić se u junu 2012. svečano obavezivao da će istrajati u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije.

Prošle, 2014. godine, Aleksandar Vučić je odbio da ide na Kopaonik biznis forum, ili kako ga zovu Srpski Davos, jer je domaćin i prvi govornik bio Aleksandar Vlahović. Ceo prošlogodišnji skup je više nego skromno propraćen u medijima, upravo zbog odsustva političke elite.

Godinu dana kasnije političari su se utrkivali da bi rame uz rame sa Aleksandrom Vučićem prodefilovali po Kopaoniku i srdačno se pozdravili sa Aleksandrom Vlahovićem.

Pažljivi posmatrači dešavanja na dvoru Vučića odmah su razumeli ove signale.

Vlahović je početkom 2014. još uvek glasio za nepoželjnu osobu, jer se tada vodila istraga o 24 sporne privatizacije i to na zahtev Evropske Unije, a njegovo saučesništvo u bar jednoj od njih (ako ne i u skoro svima) bilo je nesporno.

Godinu dana kasnije, istraga je obustavljena bez ikakvih konkretnih razloga, istražitelji su poslati na nove zadatke, dok je prikupljeni materijal predat Aleksandru Vučiću kako bi mogao da ucenjuje kriminalce koji su se obogatili kupujući u bescenje srpske firme. Među njima je bio i Vlahović koji je, za razliku od nekih drugih, bez pogovora i bez otezanja platio traženu putarinu i tako preko noći postao jedan od najomiljenijih premijerovih savetnika.

Na ovogodišnjem Biznis forumu na Kopaoniku Vučić je pred novinarima Vlahovića čak nazvao "prijatelj Aca". Novac je najjači ljubavni eliksir.

"Nije sve u novcu, nešto je i u idejama", rekao je Vlahović Vučiću kupujući svoju slobodu. Dobar deo svog kriminalnog staža ovaj bivši ministar privatizacije je potrošio proučavajući metodologiju pljačke smederevske Železare, a upravo su saveti iz te oblasti u tom trenutku bili potrebni Vučiću.

U periodu od leta 2012. godine, kada je obrađen najveći deo materijala vezanih za poklanjanje SARTID-a američkom US Steel-u, do leta 2014, kada je došlo do otopljavanja odnosa između Vlahovića i Vučića, postojali su intenzivni kontakti između njih dvojice. U tom vremenu je izrađen i plan nove pljačke budžeta pomoću ovog posrnulog privrednog giganta, a Vlahović je posedovao više nego dragocena iskustva u tom pogledu.

Direktor srpske policije, nesmenjivi Milorad Veljović, koji za mesec dana slavi desetogodišnjicu u rukovođenju srpskom piolicijom, a nije još ni na polovini svog drugog mandata, izjavio je da policija nema dokaze za sud, u većini spornih privatizacija, čije preispitivanje i dalje zahteva Evropska unija! On je, zna se, izgovarao Vučićeve reči.

 

      A ovako je počelo…

 

“…Aleksandar Vulin tvrdi da će se iza rešetaka naći i bivši ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović, i to zbog ‘neustavnog Zakona o privatizaciji’ “ preneli su njegovu izjavu od 7. avgusta 2012. godine svi srpski mediji.

“…Policija je završila istražne radnje u slučaju privatizacije smederevske železare ‘Sartid’ i nezakonito prisvojenih šest miliona dolara prilikom njene prodaje američkom ‘Ju-Es stilu’, tako da će, kako ‘Alo!’ ekskluzivno saznaje, za nedelju dana početi prva privođenja umešanih u malverzacije. Među onima koji bi do kraja meseca trebalo da završe iza rešetaka su bivši ministar privatizacije Aleksandar Vlahović, šef radne grupe za prodaju Sartida NemanjaKolesar i biznismen Danko Đunić, koji je radio procenu vrednosti Sartida". – objavio je dnevni list Alo, 2013. godine. Ali..

Govoreći o slučaju Sartid, Vučić je istakao da su krivične prijave podnete za četiri lica, a među njima nije nekadašnji ministar Aleksandar Vlahović, jer ne postoje nikakvi dokazi! (28. decembar 2013. TV Pančevo)

Aleksandar Vlahović je bio ministar za privatizaciju u Đinđićevoj vladi. Zajedno sa Dankom Đunićem, u vreme tranzicije, rasprodao je fabrike, javna preduzeća, cementare, pivare, i zgazio srpsku privredu. Silno se obogatio, kupujući za male pare uspešna preduzeća i robne kuće, koje je kasnije preprodavao.

Vlahović je Rom iz beogradske opštine Sopot. Njegova supruga je učiteljica, danas je direktor te škole. Pogazila je pre deset godina dete na putu, ali nije oglašena krivom. Šta znaju deca o saobraćaju, pogotovu ako vozi Vlahovićeva žena…

Bivši američki ambasador, autor Statuta Srpske napredne stranke

Američki novinar iz Pitsburga (sedište US Steel) dolazi do knjigovodstvenog izveštaja US Steel-a. U njemu nalazi senzacionalan podatak da je plaćen porez na proviziju od 12 miliona dolara za transakciju kupovine Sartida! Uzgred, prema američkom zakonu, sva preduzeća su dužna da posebno naznače sredstva koja su utrošena za proviziju u cilju suzbijanja korupcije.

Dalje istraživanje kretalo se u pravcu vrednosti transakcije. Kada je saznao da je njena ukupna vrednost bila 23 miliona dolara, novinar je objavio šokantan tekst u lokalnim novinama da je provizija bila umesto uobičajenih dva do tri odsto – čak 50 odsto! Pogađate, proviziju su primili Miroljub Labus, tadašnji potpredsednik srpske vlade, ministar Aleksandar Vlahović i Danko Đunić.

U aprilu 2004. u izjavi listu Pittsburgh Post-Gazete, Ivan Vujačić, naš ambasador u Vašingtonu, izjavio je da je SARTID kupljen za 33 miliona dolara, od kojih 23 miliona u gotovini, šest miliona za transakcije-provizije i četiri miliona za zbrinjavanje nezaposlenih."

Koliko je stvarno SARTID plaćen, kolike su bile provizije igračima Prve i Druge lige, šta je sve bila imovina stečajnog dužnika, koji su sve poverioci oštećeni i kakvi su bili dugoročni politički efekti operacije SARTID, znaju samo oni kojima je to u opisu posla.

Naravno, šest miliona dolara provizije u ovako velikom poslu samo je sitniš za moćnike iz Prve lige. Postoje dokazi da je u godišnjem poslovnom izveštaju U.S. Steel kupovinu srpskog SARTID-a uknjižio kao trošak od preko 550 miliona dolara, što odgovara realnoj ceni Železare u trenutku kupovine.

Američka akvizicija SARTID-a je izgleda omogućila da ogromna razlika u ceni od 527 miliona dolara, posle niza finansijskih transakcija preko zavisnih preduzeća na ostrvima poreskih rajeva, završi u džepovima nekolicine američkih i srpskih političara i biznismena. Jedino ovo objašnjava zašto su, već sledeće godine po prodaji SARTID-a, otišli u penziju ambasador SAD-a u Beogradu Wilijem Bil Montgomeri i Thomas J. Usher, predsednik U.S. Steel Corp.

Tadašnji američki ambasador u Beogradu Montgomeri bio je jedan od najvećih mešetara u istoriji američke diplomatije, koji je, sa svojom suprugom Lin, inače britanskom državljanskom, sakupljao novac za svoje potrebe. On je, štiteći se kapom Stejt Departmenta, opasno pretio vlastima u Hrvatskoj, u Crnoj Gori i regionu, i naplaćivao “zaštitu“. Hrvatska vlada mu je, kao “mali znak pažnje“ poklonila vilu u Cavtatu, koju je on kasnije prodao za veliku svotu novca, ne plaćajući porez.

I nakon penzionisanja, on je ostao da živi u Beogradu. Kada je osnovana Srpska napredna stranka, Montgomeri je postao njen plaćeni savetnik, koji je stranci, na engleskom jeziku, napisao Statut. U Ambasadi SAD-a u Beogradu podržavao ga je doskora njen ekonomski savetnik Metju Palmer, koji je navodio Vučića, i njim upravljao kao sa malim majmunom.

Montgomeri je danas ovejani kriminalac, ali je veliki, kao Avala, u očima Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.

Prilikom kupovine neke firme najvažnije je odstraniti konkurenciju. U.S. Steel je u borbi za SARTID imao opasnog konkurenta u kompaniji LNM Holdings, koja je u periodu od marta 2002. do marta 2003. godine uputila niz pisama najodgovornijima u srpskoj vladi – premijeru Đinđiću i ministrima Vlahoviću i Pitiću, o svojoj nameri da kupi smederevsku železaru, investira novac u razvoj i tržište i značajno poveća njen izvoz.

Ali, LNM Holdings je ponudio i dve bitne stvari o kojima U.S. Steel nije hteo ni da razgovarapreuzimanje stečajnih dugova SARTID-a i realizovanje socijalnog programa za zaposlene. Srpski i američki gangsteri su zato odmah pokrenuli operaciju SARTID.

Malverzacije otpočinju 8. marta 2002. godine, Pismom o namerama o strateškom partnerstvu srpskog metalurškog koncerna i američkog giganta, koje potpisuju direktor SARTID-a Novaković, predsednik U.S. Steel Košice Džon Gudiš i ministar Aleksandar Vlahović, a svečanosti prisustvuju premijer Đinđić i ambasador Montgomeri.

U.S. Steel Košice ovim ugovorom stiče ekskluzivno pravo da pet godina upravlja proizvodnjom SARTID-a, ubira dobit i pri tome ne snosi nikakvu odgovornost za eventualno loše poslovanje. Takođe, slovačka kompanija je dobila i pravo da u slučaju prodaje SARTID-a nekom drugom još sedam godina upravlja Železarom, odnosno eventualni kupac bi morao da čeka 12 godina pre nego što uđe u SARTID.

 

      Jasna strategija: kupiti Železaru što jeftinije

 

Sledeći potez povlači Trgovinski sud donoseći 30. jula 2002. rešenje o stečaju SARTID-a, pri čemu DS mafija, preko glasnogovornika Vlahovića, poručuje da je "blokada od strane ZOP iz 1998. bila brža" od namere Vlade da SARTID restrukturira kroz privatizaciju.

Blebetanje o munjevitoj brzini blokade žiro računa iz 1998, koja u korenu saseca nameru da se SARTID privatizuje na uobičajen način, putem tendera, pokazuje drskost zvaničnika tadašnje Vlade, svesnih da pred onima koji rade za interese Imperije ne postoje prepreke.

Stečajni upravnik SARTID-a postaje B. Ignjatović, koji u trenutku postavljanja na dužnost nema niti jedan dan radnog staža i kome je glavna poslovna referenca kumstvo sa Nemanjom Kolesarom, šefom kabineta premijera Đinđića.

Ignjatović kasnije postaje mudrac koji će predložiti Stečajnom veću da se SARTID proda neposrednom pogodbom sa U.S. Steel-om. Ali, iza ove mahinacije, kao i bezbroj drugih u vezi sa SARTID-om, stajao je Kolesar, što potvrđuje ministar G. Pitić juna 2004. izjavom za "Danas" da je "cela priča oko SARTID-a vođena iz kabineta premijera".

Uvođenjem SARTID-a u stečaj, konkurencija je eliminisana i prelazi se na drugu fazu operacije – smanjenje kupovne cene. U ovoj fazi neophodno je medijski pokazati da SARTID katastrofalno posluje, odnosno da su im dugovi očajno veliki, proizvodnja nikakva i višak radnika ogroman, kako bi srpska javnost zaključila da je najracionalnije smederevski proizvodni krš prodati ma kom kupcu, pa makar i za dolar.

U tom cilju se dug SARTID-a naduvava od strane Amerikanaca, koji barataju cifrom od 1,7 milijardi dolara. Oni u dug računaju sve – glavnicu od 800 miliona dolara, 400 miliona kamata, 400 miliona duga prema ugašenim srpskim razvojnim bankama, 120 miliona duga inodobavljačima i slično.

Već tada se znalo da će biti otpisana sva domaća dugovanja, kao i sve strane kamate, kao da će verovatno biti otpisan i deo inostrane glavnice, što se i dogodilo. Propagandna bajka o 1,7 milijardi dolara teškom dugu bila je neophodna za U.S. Steel da bi se snizila prodajna cena SARTID-a.

Naime, u civilizovanom svetu je princip da kupovinom zaduženog preduzeća novi vlasnik preuzima dugove i za njih umanjuje konačnu cenu. Tako je U.S. Steel čeličanu u slovačkim Košicama platio 60 miliona dolara, ali uz obavezu da plati i njihov ukupni dug od 325 miliona dolara.

Takođe, Džon Gudiš je naširoko objašnjavao da u SARTID-u "gotovo uopšte nema proizvodnje". A činjenice su da je SARTID 1998. godine proizvodio 100.000 tona čelika mesečno, pa je, čak i posle bombardovanja, sve do kraja 2000. godine, proizvodnja dostizala 50.000 tona. Istina, kada je DOS preuzeo železaru proizvodnja se naglo smanjila, da bi u julu 2001. za 61 odsto bila manja nego u julu 2000. godine, što sigurno nije bilo slučajno.

U mnogobrojnim izjavama Gudiš se žalio i da je za isti proizvodni kapacitet u Americi dovoljno 2.000 radnika, dok u SARTID-u ima 10.000 zaposlenih, ne pominjući pri tome da radnik u Americi košta U.S. Steel 16.98 dolara na sat, dok je satnica radnika SARTID-a samo 0.30 dolara. To znači da za sat rada 10.000 zaposlenih u SARTID-u dobijaju 3.000 dolara – novac dovoljan za isplatu satnice samo 177 radnika u Pitsburgu.

Prodaja Sartida izazvala je žestok protest ostalih zainteresovanih za kupovinu smederevske Železare. Protest tadašnjeg nemačkog saveznog ministra za privredu Volfanga Klementa, poslat premijeru Đinđiću, hladnokrvno odbija šef njegovog kabineta Kolesar, što je poseban primer nepoštovanja međunarodnih protokola.

Volfgang Klement u pismu tadašnjem premijeru Zoranu Đinđiću navodi „da iz perspektive njegove vlade može zbog postupanja u slučaju Sartid doći do negativnih posledica po privredne odnose (tadašnje) SRJ i Nemačke".

I NewYorkTimes je o tome pisao 26. juna 2003, navodeći da je grupa stranih kreditora SARTID-a, na čelu sa nemačkim West LB i HVB Group, francuskim BNP Paribas, belgijskim KBC i britanskim Standard Bank, osporila prodaju SARTID-a i zatražila od srpske vlade "novi javni tender", u cilju zaštite njihovog zahteva za plaćanjem 100 miliona dolara (kredit iz 1997. sa kamatama).

U konkurenciji dva svetska proizvođača čelika, svakako bi cena Sartida bila veća.Čak pet pisama o namerama poslala je firma LNM na adresu Vlade Srbije, tražeći da im se pruži fer šansa za kupovinu Sartida, ali od toga nije bilo ništa.

Tadašnji ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović dao je izjavu tim povodom operativcima UBPOK-a. On je objasnio kako ni u jednom trenutku LNM nije bio na bilo koji način sprečavan da aktivno učestvuje u stečajnom postupku nad Sartidom!

Amerikanci su došli u SARTID da ga kupe što je moguće jeftinije, da prave u njemu što je moguće veću zaradu, i da taj profit, po mogućstvu u celosti, iznesu iz Srbije. To su surova pravila modernog kapitalizma i biznisa i ona se moraju poštovati – uvek i na svakom mestu.

Sve ostalo su isključivo medijske izmišljotine, manipulacije, bajke i šarene laže. Zato tako imbecilno je zvučila izjava ranije pominjanog Džona Gudiša, izvršnog potpredsednika U.S. Steel-a, data časopisu "Danas" juna 2004. godine: "Mi smo odličan primer šta privatni investitori mogu da učine za ekonomiju jedne zemlje… Mi pomažemo Vladi Srbije, jer zapošljavamo ljude, tako da Vlada može da se koncentriše na neke druge probleme, a ne da brine o tome kako da obezbedi plate zaposlenima. To je sada briga privatnog investitora."

Gudiš u stvari hoće da nam kaže da U.S. Steel nije došao u Smederevo da pokupi profit, već iz čisto humanitarnih razloga – da jadnoj radničkoj klasi Srbije omogući posao i mesečnu platu. To je isto tako komično kao kada bi neki srpski seljak rekao da dolazi svako jutro na pijacu da bi svoj kajmak poklanjao prvim kupcima koji nalete na njegovu tezgu.

 

      Istraga

 

Procenjuje se da je Srbija ukupno investirala u SARTID oko tri milijarde dolara, da bi ga prodala za 23 miliona dolara. I pored toga ministar za privredu Vlahović se usuđuje da u aprilu 2003. maksimalno drsko i bezobrazno izjavi: "Taj kompletan paket je vrlo isplativ. Naročito kada se poredi sa ugovorima koji su zaključivani sa drugim čeličanama, …na primer ‘Košice’ u Slovačkoj".

To je, naravno, laž dostojna barona Minhauzena. Košice su plaćene 60 miliona dolara, ali je tom prilikom prihvaćeno da se plati i njihov ukupan dug od 325 miliona dolara. Smederevska železara je plaćena samo 23 miliona dolara, bez obaveze plaćanja njenih dugova.

Takođe, U.S. Steel je imao obavezu da tokom 10 godina u Košice uloži 700 miliona dolara i da za to vreme ne otpušta radnike, dok se u Smederevu obavezao na ulaganje od 150 miliona dolara, ali je zabrana otpuštanja radnika u trajanju od samo tri godine.

Po sklanjanju Demokratske stranke sa vlasti, islednici Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala – UBPOK, verovatno po nalogu iz kabineta premijera Koštunice, maja 2004. ulaze u smederevski U.S. Steel i otpočinju sa saslušavanjem aktera operacije SARTID – Vlahovića, Kolesara, Ignjatovića i drugih.

Istragu oko prodaje Sartida američkoj firmi Ju-Es Stilu, zvanično je iniciralo tužilaštvo. Policija je saslušala gotovo sve umešane u privatizaciju, prisluškivala umešane u prodaju, nakon čega je sastavljen izveštaj na 60 stranica.

Utvrđeno je kako su Sartid A.D. i firme u njegovom vlasništvu prodate za mnogo manju cenu od realne.Međutim, Amerikanci reaguju munjevito, započinjući sinhronizovanu akciju u takozvanim reformskim medijima, koji uz zastrašujuću halabuku počinju da napadaju pokušaj Koštunice da rasvetli kriminalne radnje učinjene u SARTID-u. I zvanični Vašington snažno staje na stranu U.S. Steel-a, prisiljavajući Koštunicu i UBPOK da odustanu.

Novoizabrani američki ambasador Majkl Polt, odmah po dolasku u Srbiju posećuje Smederevo i U.S. Steel, stavljajući time do znanja da i posle Montgomerija važi Montgomeri. Ali, to nije čudno. Istorijsko je pravilo da Imperija ima pravo na greške, gangsterizme i zločine, a ljudima koji su to činili za državni ili neki lični interes, ne sme da fali ni dlaka sa glave. Sve dotle dok Imperija vlada.

Zamenik Okružnog javnog tužioca u Beogradu Radivoje Gvozdenović, koji je primio izveštaj o prodaju Sartida, koji su na 60 stranica sačinili inspektori UBPOK-a morao je da ga “fijokira“.

Tako je i zahtev Evropske komisije da se preispitaju sporne 24 privatizacije, a sve ih je sproveo Aleksandar Vlahović, odbačen od strane Aleksandra Vučića! Taj zahtev iz EU je i dalje na snazi, ali ne obavezuje premijera. On se nada zaštiti.

I mafija, koju još predvodi Wilijem Bil Montgomeri, nakon što je u smederevskoj Železari istopila sve otpisane tenkove Vojske Srbije i Crne Gore, haubice, topove, pontonske mostove i oružje, koje je besplatno dobila, i pretvorila u najkvalitetniji čelik, zadužila je Železaru, kod svojih kćerki firmi za još 750 miliona dolara, koje je platila Srbija iz svog budžeta, opet se vraća na mesto zločina. Da nastavi s pljačkom. Ovog puta sa istim likovima, na drugi način. Koliko će i ovim špekulativnim platiti američkoj diplomatskoj mafiji srpski građani, preko budžeta, teško je i izračunati.

Srpski premijer Aleksandar Vučić podastire se pred američkim mafijašima, a naročito pred diplomatama, koji, najčešće, gledaju svoj lični, a ne i američki interes.

A 25. jula ove godine, ministar privrede Dušan Vujović i premijer Vučić pojavili su se u udarnim vestima, nasmejani, zajedno sa Aleksandrom Vlahovićem, novim savetnikom Vlade Srbije! Čovek koji je prodao nezakonito sve srpske cementare, pivare, strateška preduzeća i sebi u džep stavio najmanje 550 miliona evra, umesto u zatvoru, ponovo je u prilici da pljačka. Njegov kompanjon, i idejni otac, Danko Đunić, svestan je koliko su on i Aleksandar ojadili Srbiju. On danas živi u vili u Grčkoj. Nije se usudio da dođe ni na sahranu majke.

I sadašnji ambasador SAD-a u Beogradu Majkl Kirbi otvoreno je pretio Vučiću da mora predati Železaru sadašnjim “upravljačima". Urednici Redakcije dobili su u Stejt Departmentu odgovor da u misiji njihovih ambasadora nije sadržano pravo da učestvuju u privatnim poslovima privatnih kompanija, i da učestvuju u korupciji, i da takvo ponašanje izlazi iz mandata koji imaju od svoje države. Predložili su nam da sva saznanja uputimo Stejt departmentu, koji će biti ustupljeni Obaveštajnom odeljenju.

Američki ambasadori u Beogradu, počev od Wilijema Montgomerija do Majkla Polta, sve do sadašnjeg, Majkla Kirbija, opasni su kriminalci i zločinci, koji surovo pljačkaju Srbiju, ali srozavaju do dna i ugled svoje zemlje.

Aleksandar Vlahović i Aleksandar Vučić moraju biti u rukama srpskih građana i njene pravde. Na ovaj, ili onaj način.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: