Архива

Posts Tagged ‘igre’

ТРИВАН: ПАРТИЈСКЕ И ВАНПАРТИЈСКЕ ИГРЕ ДО ФУНКЦИЈЕ МИНИСТРА ЕКОЛОГИЈЕ!!

9. августа 2017. Коментари су искључени

 

Без обзира хоће ли се Европска унија срушити под теретом нереалних жеља или ће неким чудом опстати, Србији следује велико чишћење, како политичко, тако и еколошко. Кад је ово друго у питању, драма тек предстоји.

Са три хиљаде дивљих депонија смећа, Србија је међу најзагађенијим државама европског континента. Са друге стране, Србија има најчистију изворску пијаћу воду, велике планинске комплексе и читаве области где прљаве технологије нису стигле. Ново министарство екологије и нови министар Горан Триван, биће стављени у службу неких мултинационалних корпорација које на овом делу Балкана хоће да остваре монопол над оним што ће ускоро бити највреднији ресурс на планети: здравом пијаћом водом. Власт у Вашингтону је промењена, дивља пљачкашке хорде које кидишу на Србију – нису!!!

 

                     Иван Молоток

EKOLOSKO MLACENJE PARA

 

Под врло чудним околностима, 20. јануара ове, 2017. године, амбасадора Србије у САД, Ђерђ Матковић, позвао је Горана Тривана, тадашњег градског секретара за заштиту животне средине у Београду, да буде гост овог дипломатско конзуларног представништва, приликом инаугурацију председника Доналда Трампа! Триван је тих дана, како званичан извештај говори, "…разговарао са више званичника где су теме између осталог биле односи Србије – САД, као сарадња из области заштите животне средине…"

И, заиста, Триван се тих дана срео са државним секретаром државе Мериленд, Џоном Вобенсмитом (Јохн Вобенсмитх), његовим замеником Луисом Борундом и секретаром за заштиту животне средине Беном Грумблесом.

Компаније из Мериленда за пречишћавање и експлоатацију водних ресурса, међу најјачима су на свету (одмах иза компанија из Калифорније). Планови за отимачину чисте пијаће воде у Србији, преко идеје такозваног јавно-приватног партнерства, одавно постоје (амерички инвестициони фондови и Европска банка за реконструкцију имају читав план за Србију у том смислу, а изнела га је јавно и Кристина Лагард, председница Светска банке).

Амбасадора Ђерђа Матковића су припадници лобистичких група "анимирали" да доведе "некога од еколошких власти" из Србије, како би разговарали о евентуалним пословима експлоатације и дистрибуције пијаће воде. Како Србија у том тренутку није имала надлежно министарство, домаћин је Тривану сугерисао да будућој влади препоручи оснивање министарства екологије, уз обећање да ће такав чин "снажно подржати".

Прошло је само шест месеци од тог сусрета до оснивања министарства екологије у влади англо-америчког ђака, Ане Брнабић. Све што се у будућности буде дешавало око инвестиција у српски програм еколошке заштите (а, ту је пречишћавање и експлоатација воде кључна ставка), биће рађено у сарадњи са америчким компанијама и њиховим предузећима, "тројанским коњима", регистрованим у Холандији.

У сенци Вучићевих игара око избора премијера, Социјалистичка партија Србије, формално је "понудила" Тривана за функцију министра екологије (суштински, на препоруку из САД), упркос томе што је реч о човеку који је синоним "заборављених" кадрова Слободана Милошевића и Мирјане Марковић, некадашња млада перјаница њиховог пропалог политичког предузећа, и организатор некаквог "народног покрета" који је, након 5. октобра 2000. године и пада дотадашњег режима, "чувао" вилу породице Милошевић. Како је Триван сачувао своје позиције протеклих година и како је успео да се докопа функције министра екологије?

Непријатне истине из његове политичко-предузетничке каријере говоре да је током ратних, деведесетих година, био близак са Урошем Шуваковићем, истакнутим функционером ондашње владајуће Социјалистичке партије Србије и да је гајио повелики анимозитет према Ивици Дачићу.

Падом Милошевића, Триван се нашао "на чистини", па је проценио да би му и Дачић добро дошао у тој ситуацији, па је кренуо "заобилазно", да се прикрада врху странке преко Александра Антића, уз чију помоћ је доспео и до садашње функције министра екологије.

Дачић је добро проценио: у овој области се увек врти пуно новца, а рок за извршење обавеза је практично неограничен! Али, ни Тривана на том месту не би било, да се господин државни секретар савезне државе Мериленд (Џон Вобенсмит), није писмом препоруке обратио "највишем месту" у држави Србији.

Истина, пред Србијом се налази и Поглавље 27. за приступање ЕУ, за чију реализацију ће бити потребно највише времена и новца да се прилагоди стандардима ове заједнице. Укратко, за реализацију само оваквог једног поглавља, потребно је да Народна скупштина Србије усвоји око 700 прописа, а Влада Србије пронађе најмање 10 милијарди евра!

Реалан рок за реализацију свих послова из ове области је око 25 година! То значи да ће Србија од ЕУ затражити такозвана прелазна мерила, односно одлагање почетка примене неких европских стандарда за године након евентуалног приступања у овој заједници!

Из такозваних претприступних фондова за 2017. годину, већ је предвиђено 100 милиона евра за инфраструктурне пројекте у Брусу, Блацу, Краљеву и Нишу. За идућу годину ће такође један део бити из тих фондова, али је сигурно ново кредитно задуживање.

Горан Триван се налази на одличној позицији. Мада је "дужан" Антићу и Дачићу, добио је прилику да се "раздужи". У промењеним приликама, сада има и подршку америчких еко-компанија…

Али, памти Триван и тешке дане. У октобру месецу 2001. године, ухапсила га је полиција у Кладову због сумње да је извршио кривично дело "подстрекивања", чиме је омладински камп "Караташ" код Кладова оштећен за 6,5 милиона динара.

Оптужницом је Тривану стављено на терет да је 2000. године с умишљајем подстрекивао одговорно лице кампа, Шиму Чичковића (скромног, плашљивог, да му са рачуна кампа уплати 5,9 милиона динара (око 250.000 ондашњих немачких марака) ради куповине стана.

Тривану је Јавно предузеће "Србијашуме", у коме је био запослен, обезбедило 70 квадрата луксузног стана у Београду. Да би купио додатних 78 квадрата тог стана (дакле, скоро 150 квадратних метар) за помоћ се у више наврата обраћао Чичковићу. Коначно, Чичковић је у сарадњи са Миливојем Илићем, тадашњим начелником Борског округа, издејствовао да Хидро-електрана "Ђердап" на рачун омладинског кампа уплати 6,5 милиона динара, а онда је 5,9 милиона проследио на рачун Корпорације "Царичин град" из Београда.

Прво је "идеални део стана" Тривану дат у закуп на неодређено време, да би му касније био омогућен откуп за износ од 248.711 динара. Оптужница је завршила у фиоци, а случај је заташкан. Нико није одговарао.

Горан Триван се након избора 2008. године, нашао и у улози градског секретара за животну средину, у коалиционој администрацији са Демократском странком.

Мада је дуго био "у сенци", Тривана су пратиле афере које је врх његова странке брзо и ефикасно уклањао. Наиме, применом Закона о једнократном порезу на екстрадоходак и екстраимовину стечену искоришћавањем посебних погодности, у периоду од 26. јуна 2001. године, када је закон почео да се примењује, до краја јуна 2002. године, био је дужан да плати 88.000 марака. Триван то никада није урадио.

Као СПС функционер, повучен у "други ешалон", пред домаћом јавношћу се појавио 19. августа 2008. године, као члан делегације Удружења "Слобода", када је кренуо да посети гроб Слободана Милошевића и положи венац. До њега је тада стајао његов стари пријатељ и партијски друг, Урош Шуваковић. Дачић није долазио на ове парастосе бившем вођи.

У званичној биографији која је стигла у Народну скупштину у предлогу за састав Владе Ане Брнабић стоји да је Горан Триван 1991. постао министар за омладину и спорт, а да је након тога почео да ради у ЈП "Србијашуме", најпре као директор Бироа за пројектовање, планирање и развој, а касније и извршни директор те компаније.

Међутим, иза ове сувопарне, кратке и бесмислене дескрипције његовог професионалног ангажовања, стоји много више. И новца и људи. И партијских и ванпартијских игара.

Један дугогодишњи службеник градске скупштине Београда, недавно је рекао да је Горан Триван "најгори градски секретар" који је на том месту боравио, те да је реч о једној надобудној и лицемерној особи, да се још пре две године хвалио како ће баш он бити министар екологије и слично.

 

        А 1. Исплаћивао и Бебу

Преко Градског секретаријата за екологију Вучић је милионске износе плаћао и фирми Владимира Бебе Поповића која се бавила прављењем пројеката еколошке и животне заштите, као важног поглавља за чланство у Европској унији. Као и Вучић и Триван је био близак срцу Мирјане Марковић. Беба Поповић је лобирао за Вучића, а Триван је то плаћао, парама из градског буџета.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

Advertisements

GUBITAK VOLJE, SNAGE I MORALA: KOSOVSKA MITROVICA I PRLJAVE IGRE I PODVALE U ODANOSTI REŽIMU!??

27. фебруара 2017. Коментари су искључени

 

Nedavno rušenja potpornog zida na obalama Ibra u Kosovskoj Mitrovici, iskorišćeno je za nove podvale i prljave igre Srpske napredne stranke. Vučićev gej-činovnik, Marko Đurić, dobio je zadatak da zaposli jedan broj ljudi koji su potrebni za popunjavanje vladajuće stranke u lokalnim opštinskim strukturama ali i na višem nivou.

Ko su naprednjački kadrovi na severu Kosova i Metohije i kome prete i koga prebijaju Vučićevi batinaši predvođeni Zvonkom Veselinovićem?

 

                N. Božović

PRLJAVE IGRE I PODVALE1

 

Kao i svaki režim na izdisaju, i Vučićev režim je krenuo da popunjava mesta u državnoj birokratiji, čak i tamo gde države Srbije tako reći nema. Tako je, na primer, uz pritisak od strane Kancelarije za KiM  i van svih zakonskih propisa u lokalnoj upravu u Kosovskoj Kamenici zapošljen Miloš Filić na poslovima za koje će primati mesečnu platu oko 60.000 dinara. Inače, Filić je dosadašnji predsednik opštinskog odbora stranke Jedinstvena Srbija u ovoj opštini. Uslov je bio da Filić promeni stranački dres.

Istovremeno, na posao je vraćen i Radenko Nedeljković, bivši načelnik Kosovskog okruga razrešen još 2013. godine kad i svi koji su se protivili albanskim izborima.

Oktobra 2014. odeljenje Upravnog suda u Nišu poništilo je odluku Vlade Srbije o njegovom razrešenju. Ipak on nije vraćen na posao sve do pre nekoliko dana, u vreme buke oko zida a "pripreme" su izvedene nekoliko dana ranije. On je sada u poziciji da ne sme da kritikuje vlast jer rizikuje posao.

Tako su i drugi ućutkani i dodatno dovedeni ljudi koji će biti još poslušniji režimu pa se postavlja i pitanje – zašto im je to potrebno? Verovatno spremaju neko još veće zlo.

Ovo liči na pripreme za nešto veće jer je u to vreme u Kosovsku Mitrovicu stigao i Zvonko Veselinović sa 15 do 20 batinaša u atomobilima sa BG i NS oznakama. Tokom dana se svi ponašaju kao po instrukcijama. Izuzetno su ljubazni, izbegavaju svaki preki pogled koji im je upućen, okrenu glavu u stranu ili spuste pogled.

Javno nije bilo većih problema, to jest nikakvih sa njima. Čudno je to što se desilo da baš u to vreme, noć uoči dana kada je počela izgradnja novog potpornog zida, izbio je požar u prostorijama novoosnovanog Udruženja "Otadžbina". To Udruženje osnovali su bivši protivnici albanskih izbora i pre svega bivši članovi DSS-a na čijem je čelu Marko Jakšić bez obzira što se Slaviša Ristić pominje kao narodni poslanik koji je koristio te prostorije.

Požar je izbio u zgradi odakle se na 15 metara nalazi redovna kontrola kosovske policije i italijanskih Karabinjera. Vatrogasci su na 200 metara ravno niz ulicu odatle a kasnili su pola sata. Oni su pod albanskom kontrolom od aprila 2014.

A, gradonačelnik, pod čijom su oni upravom, pri "kosovskom sistemu" je Goran Rakić koji je i sam bio zaposlen u ovoj službi. Istog dana pronađene su dve bombe koje su odvukle pažnju javnosti sa požara. Jedna bomba pronađena je na mesto kod vodovoda u severnom delu Kosovske Mitrovice, čiji je direktor takođe bio Goran Rakić.

Njegova povezanost sa SNS kriminalcima i batinašima nije ništa novo. Ta povezanost je zapravo kontrola u pod kojom ga oni drže pa čak i tuku. Desilo se da je Milan Radojičić, kum Zvonka Veselinovića, Rakića šamarao ispred "male pošte" u glavnoj ulici u gradu. I to u sred bela dana, nešto posle podneva. Šamarao ga je "vaspitno", da ovaj shvati da ne može ništa na svoju ruku jer je ovaj išao sam na neki sastanak sa Albancima u južnom delu grada. Naravno, ljudi su to posmatrali što i jeste bila Milanova namera.

Veselinović je još pre poslednje Vučićeve posete Kosovskoj Mitrovici, početkom aprila 2016., zaustavio neke od vatrenijih pobornika politike očuvanja Kosova i Metohije i javno upozorio da se manu bilo kakvih protesta tokom Vučićeve posete te da će on lično sve to regulisati ako ih uopšte bude. I nije ih bilo.

Marko Jakšić misli da je povod tekst koji je on napisao a koji je objavljen dan pre izbijanja požara. U tekstu je govorio o Vučićevom kukavičluku još od ranije a Rakića nazvao "običnim vatrogascem".

Teško da je to razlog, ja ne verujem da jeste, jer su u Kosovsku Mitrovicu oni ćelavci došli nekoliko dana pre toga i to uvek znači da su tu zbog nečega već isplanirano. Ali ovde je najzanimljiviji deo te njegove pretnje da oni (Veselinović i Vučićeva ekipa koja ovde redom tuče i proganja) znaju da najveći otpor pruža DSS da bi "I njihove prostorije mogle da izgore".

A, to su upravo prostorije koje i jesu izgorele i to dva tri dana po njegovom dolasku u Kosovsku Mitrovicu, u društvu batinaša. Nešto pre toga osnovan je pokret "Otadžbina" pa će pre biti da je razlog želja da ih svakako i do kraja ućutkaju jer imaju oni još dosta posla oko izdaje u KM. Jakšić je ovo vrlo ozbiljno shvatio rekavši da je to "Vučićev potpis" i dodao da upozorava javnost Srbije da ukoliko se njima ili njihovim porodicama nešto desi, iza toga stoji Aleksandar Vučić.

I Slaviša Ristić je optužio Vučića i rekao da "niko ne može da nas ubedi da ovde instalacije uvek zakažu u po ponoći". Zvaničnih izveštaja nema, kosovska policija ćuti a zanimljivo je da je na proslavi punoletstva deteta (mislim da je sin u pitanju ali nisam siguran) portparola Kosovske Policije, Željka Bojića, počasni gost bio i njegov prijatelj Zvonko Veselinović koji je samo tim povodom došao u Kosovsku Mitrovicu. Još ranije, Veselinović je u razgovoru sa svojim ljudima rekao da on zna kada ovaj režim padne da i njega čeka metak (zbog svega što je za njih radio).

Srbi u Kosovskoj Mitrovici počinju da se "pravdaju" što su ikada i branili most. Opada moral, opada volja, ljudi su deprimirani.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠIBICARI I PREVARANTI: DRŽAVNO IGRANJE I GREBANJE PO LEĐIMA NARODA!??

5. маја 2016. Коментари су искључени

 

Državna lutrija Srbije je po veličini tržišta, visini nagrada i broju igrača, vodeći priređivač igara na sreću u regiji. Ali je vodeća i po veličini multimilionskih pljački i prevara. Reč je o teško kompromitovanoj državnoj kompaniji koju bi u pristojnoj pravnoj državi smesta zatvorili zajedno sa upravljačkim bordom.

Čak su i stručnjaci Matematičkog fakulteta izračunali da postoji čak 97 odsto mogućnosti za izvođenje raznih prevara…

 

 

                   N. Vlahović

I SRECA U TUDJIM RUKAMA

 

Tu mogućnost prepoznao je i "savetnik" Aleksandra Vučića, bivši austrijski premijer, Alfred Guzenbauer, pa se kandidovao sa svojom firmom "Novia", da kupi ovu fabriku para. Ali, nije jedini…Tu su još Amerikanci, Izraelci

Pljačka građana i dalje traje. U Srbiji je sve manje hleba a sve više igara.

Predstavnici američke kompanije Dži-tek i vlasnik sportskog kluba Olimpijakos, iz Grčke, Sokritis Kokalis, u čijem sastavu je i poznata poslovna imperija Argus, duže od godinu dana su prvi kandidati da otkupe paket akcija Državne lutrije Srbije.

Osim njih, tu su još i jedna francuska i jedna izraelska kompanija, koje su voljne da svoj novac ulože u srpsku fabriku sreće. Ali, stari-novi Vođa i njegov tim šibicara i prevaranata, još čekaju pravu priliku da Državnu lutriju Srbije predaju strancima na upravljanje.

Da se sve ponude usmeravaju direktno ka Vučićevom kabinetu, govori i saopštenje Agencije za privatizaciju u kome piše da im se niko od potencijalnih stranih investitora nikada nije zvanično obratio tim povodom!

Ipak, nešto se u međuvremenu dogodilo, jer je pomenuta američka kompanija Dži-tek već uspela da se delimično pojavi u poslovima sa takozvanim "greb-greb" srećkama. Naime, njima Državna lutrija godišnje plaća skoro 5 miliona evra za štampanje kartica i njihovo premazivanje nekakvom specijalnom emulzijom, koju u Srbiji nema nijedan proizvođač! To saopštava družina iz Vučićeve jazbine, mada domaći stručnjaci iz oblasti hemijskih proizvoda tvrde suprotno.

Grčka firma Argus, koji takođe vreba priliku da se umeša u srpske igre na sreću, već je vlasnik 40 srodnih kompanija širom sveta. Svugde su morali da plate ogromne avanse da bi ostvarili svoje poslovne ciljeve, samo im Vučićeva vlada ne traži ništa osim malo strpljenja i nešto provizije.

Ponudu za kupovinu Lutrije Srbije, dala je pre pet meseci i kompanija Novia, inače u vlasništvu Alfreda Guzenbauera, bivšeg austrijskog kancelara i savetnika Aleksandra Vučića. Jedan od uslova Novie  za saradnju je da sve kladionice u Srbiji koriste video lutrijske terminale (VTL) koje proizvodi firma Novomatik, povezana poslovno sa Noviom Alfreda Guzenbauera.

Naime, Guzenbauer je "savetovao" Vučića da bi svrha uvođenja terminala bila u tome da se "ispune ambicije vlade" (AJDE!!!??????) za uvođenje nadgledanja aktivnosti svih aparata za igre na sreću u Srbiji!

Tako je ovaj "savetnik", slučajno ili namerno, označio Vladu Srbije kao običnog kockarskog krupijea, a sebe kao "supervajzora", tačnije čoveka koji će da ponudi svoje tehničke mogućnosti i da "naplaćuje pikslu" domaćim igračima na sreću i elektronskim kockarima.

Vučićev problem je u tome je bio što ga Ugovor sa Vojnotehničkim institutom i dalje obavezuje. A, kako će dalje, ne zna se…

Bivši gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, koji takođe ima elektronsko kockanje i igre na sreću (indirektno povezan sa Državnom lutrijom Srbije) preko svoje firme "Apex", daje deo zarade Vučiću i tako kupuje svoj "socijalni mir".

Državna lutrija Srbije je u poslovnom svetu već kompromitovana i cena joj je drastično pala one kobne večeri 28. jula prošle godine, kad je u direktnom TV prenosu izvlačenja LOTO brojeva, najpre na ekranu izašao broj a tek onda je iz bubnja bio izvučen. Tako su milioni ljudi videli kako jedna mega-prevara na delu izgleda.

Stručnjaci Matematičkog fakulteta odmah su izračunali da postoji čak 97 odsto mogućnosti za izvođenje raznih prevara na ovakve i slične načine, te da da je mogućnost da Državna Lutrija Srbije u svojim demantijima govori istinu, samo 2,9 odsto. Profesor matematike i matematičkog programiranja sa tog fakulteta, Đorđe Dugošija, potvrdio je svojim autoritetom takvu mogućnost.

Mesec dana nakon ovog nezapamćenog skandala, tačnije 12. avgusta prošle godine, pojavio se na Internetu video snimak na kome se vidi kako funkcioner SNS Vladimir Đukanović, koji je u međuvremenu podneo ostavku na mesto predsednika Skupštine Lutrije Srbije, ulazi sa grupom ljudi (i odgovarajućom elektronskom opremom) u zgradu Lutrije, u gluvo doba noći i tamo ostaje sa njima više od dva sata…

U providnom pokušaju da se opravda očigledna prevara, Vučićevi mediji su kao krivca označili hrvatsku firmu Nirvana jer je Državna lutrija koristila njihov kompjuterski program. Firma je odmah proglašena "nekredibilnom", a direktor Nirvane, Arsen Dobrota, napisao je tužbu protiv Državne lutrije Srbije jer je njegov softver koristila neovlašćeno!

Ubrzo se ispostavilo da je Nirvana ipak sklopila ugovor sa Državnom lutrijom Srbije 2005. godine (ali ne i za korišćenje pomenutog softvera), dok je njome upravljao Bojan Krišto, kadar nekadašnje stranke G17 plus.

Još uvek ministar privrede Željko Sertić i bivši ministar odbrane Bratislav Gašić, potpisali su još 2014. godine i sporazum kojim je predviđeno da elektronski i informacioni sistem Državne lutrije Srbije održava Vojska Srbije, odnosno, Vojnotehnički institut. Na tom sporazumu je i ostalo, jer nikada nije ni realizovan u punom smislu.

Mnogo ranije, 5. marta 2010. godine, u vreme dok je Tadićeva družina harala Državnom lutrijom Srbije, istražni sudija Specijalnog suda u Beogradu doneo je rešenje o sprovođenju istrage protiv četrnaest osoba zbog prevara i udruživanja radi vršenja krivičnih dela korišćenjem nedozvoljenih tehničkih sredstava u igrama na sreću.

U pritvor je otišlo njih trinaestoro, koji su bili osumnjičeni da su se „igrali" SMS licitacije, "dodeljujući" sebi čak 23 glavne nagrade, u vrednosti od 40 miliona dinara. Ova tragikomična grupa prevaranata nije ni sanjala da igre na sreću koje država organizujue, kontrolišu bezbednosne službe.

Pomagači u ovoj prevari, tajkunsko-državne firme kompanije "Grand auto", "Grand licitacija", RTS i „Pink", koji su nagovarali gledaoce da izgube na ovoj prevari, koristeći svoj uticaj na njih, nikada nisu kažnjeni zbog pomenute prevare i pljačke. Tadašnji tužilac Miljko Radisavljević, stao je u njihovu odbranu rekavši da "grupa ni tehnički ni kadrovski nije povezana sa televizijama na kojima su emitovane nagradne igre, kao ni sa Državnom lutrijom"…

Mafijaška hobotnica i ovom prilikom je pokazala koliko je neuništiva i kako joj u Srbiji niko ništa ne može. Finije rečeno: Državna lutrija može da vara građane, ali ne i građani nju.

Vrlo stidljivo, Državna revizorska institucija (DRI) objavila je izveštaj o reviziji poslovanja Državne lutrije Srbije tokom 2013. godine, i to nakon veoma dugog pretresanja ugovora potpisivanih u vreme dok je ovom ustanovom upravljala ljubavnica ondašnjeg predsednika Srbije, Borisa Tadića, Tijana Anđelić.

Neverovatno, ali uprkos svemu što su tamo konstatovali "revizori", utvrđena je "samo" multimilionska pljačka! Ali ne i ko je odgovoran za nju. Istrage nije bilo. Aleksandar Vučić je ceo ovaj prljavi veš Demokratske stranke (u čije džepove su ti milioni i otišli), oduševljeno "deponovao" i tako ubio dve muve jednim udarcem: sebi je obezbedio slobodu da nastavi sa pljačkom Državne lutrije Srbije i omogućio da Tadića i njegove saradnike može u svakom trenutku da kompromituje i po potrebi otvori proces protiv njih.

    P.S.

Broj aparata za igre na sreću na crnom tržištu u Srbiji je oko 22.000. Procenjuje se da se zbog takvog stanja svakog dana gubi više od 15 miliona dinara, odnosno 50 miliona evra godišnje. Ali, taj novac ide u ruke tajkuna i kriminalaca koji sarađuju sa Vučićevim režimom. Država gubi, ali režim dobija.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA: OZAKONJENJE DIKTATURE KROZ UPOTREBU HAOSA!???

24. октобра 2014. 1 коментар

 

U Srbiji je diktatura odavno uvedena. Vlast ne poštuje ni zakone, a ni sam Ustav, za nju ništa nije obavezujuće osim onoga što joj narede zapadni mentori. Čeka se još samo da se diktatura i vlast jednog čoveka formalno obznane i nema sumnje da će se to desiti u najskorije vreme.

 

                     Igor Milanović

 

Ubrzo pošto je 1933. postao nemački kancelar Adolf Hitler je, pod izgovorom da čuva stabilnost države, iskoristio paljenje skupštinskog zdanja, Rajhstaga (za koje mnogi veruju da ga je lično inscenirao), kako bi zaveo diktaturu koja se okončala tek njegovim samoubistvom 12 godina kasnije. U Srbiji se još samo čeka ovakav neki događaj da bi se postojeća diktatura i ozvaničila.

Postoji više nego dovoljno dokaza da se u Srbiji već sprovodi diktatura. Nedostatak pravne sigurnosti, odnosno samovlašće su jasni pokazatelji odsustva demokratije. U Srbiji je vlast izvan i iznad zakona i njoj je sve dozvoljeno.

Ustavni sud je nedavno delove Briselskog sporazuma proglasio neustavnim, ali se niko iz Vlade nije na to ni osvrnuo. Odluke Ustavnog suda za ovu vlast nisu obavezujuće, kao ni odluke bilo kog drugog domaćeg suda.

Gradska vlast Beograda je običnom uredbom izmenila republički Zakon o saobraćaju, po kome jedino saobraćajna policija ima pravo da kontroliše i kažnjava učesnike u saobraćaju, pa to pravo sada ima i za to neosposobljena i neobučena komunalna policija. Takođe je gradskom uredbom, dakle podzakonskim aktom, proširen republički Zakon o prekršaju tako što je vožnja bez karte u gradskom prevozu proglašena za prekršaj.

Niko se u Srbiji više ne obazire ni na ukidanje medija i kažnjavanje neposlušnih novinara. Gorko su se razočarali i oni koji su do sada slepo verovali u to da će Zapad da insistira na vladavini zakona u Srbiji i očuvanju bar do sada dosegnutog nivoa ljudskih prava.

Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić je čak dva puta u poslednjih sedam dana telefonom razgovarao sa američkim potpredsednikom Džozefom Bajdenom. Tema prvog razgovora bila je tada još predstojeća poseta Vladimira Putina Beogradu, dok je u drugom razgovoru američki potpredsednik tražio da se incident sa utakmice Srbija – Albanija ne iskoristi kao povod za zahlađenje u odnosima dve zemlje.

Portparolka Evropske komisije Maja Kocijančić je na poslednjoj konferenciji za štampu o Srbiji govorila samo u tom kontekstu kako je neophodno da se i ona pridruži evropskim sankcijama Rusiji.

Ni Bajden, ni Kocijančićka, niti bilo koji drugi zvaničnik Zapada nije ni jednu jedinu reč potrošio na pitanje ljudskih prava u Srbiji ili na očigledno gušenje medijskih sloboda.

Za Zapad je jedino važno da Srbija prihvati (makar prećutno) nezavisnost Kosova i da se odrekne prijateljstva sa Rusijom. Kako njeni građani žive nikoga tamo u suštini ni ne interesuje.

Zbog toga ne treba očekivati ni da isti taj Zapad reaguje na Vučićevu verziju „paljenja Rajhstaga".

I sam Zapad se već izverzirao u prikrivenom zavođenju diktature i gaženju ljudskih prava i sloboda. U svom novom bestseleru „Kupljeni novinari" nemački autor Udo Ulfkote iznosi veliki broj primera gde su američke obaveštajne službe potplaćivale novinare i tako ih primoravale da pišu samo o onome što je u interesu tih službi.

Nije nedostajalo u poslednje vreme ni prilika da se proglasi vanredno stanje u Srbiji koje je u suštini već na snazi.

Tokom poslednje gej parade, u zapanjujuće mirnom Beogradu, jedini incident je izazvao bahati premijerov brat Andrej Vučić koji je pokušao da probije policijski kordon, pa kada mu to nije pošlo za rukom flašom gađao jednog žandarma i tako izazvao policijsku intervenciju, koju je snimila „sasvim slučajno" prisutna televizijska ekipa i to upravo televizije koja očekuje da u narednom krugu dobije nacionalnu frekvenciju. Umesto da urazumi brata, Aleksandar Vučić je odlučio da kazni žandarmeriju i nastavi već započete čistke u policiji.

Potom je usledila utakmica Srbija – Albanija i skandiranje „Vučiću, pederu" koje je u direktnom prenosu emitovala nacionalna televizija. Ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović je jedino osudio ovo uzvikivanje, dok mu albanske provokacije nisu zapale za oko.

Ali, dizanje u vazduh pekara po Vojvodini, taj ministar nije nazvao nedopustivim, ne zato što osuđuje njihove vlasnike (Albance ili Gorance), već zato što se nada da će neki od tih slučajeva postati naprednjačka verzija paljenja Rajshstaga, odnosno da će pasivnošću državnih organa etničke tenzije dosegnuti nivo kada će država morati da uvede vanredno stanje kako bi situaciju stavila pod kontrolu.

Generalnu probu incidenta koji bi bio inicijalna kapisla za obelodanjivanje diktature predstavljao je saobraćajni udes koji je izazvao vozač Vlade Srbije uletevši kolima u kolonu automobila iz pratnje predsednika Vlade.

Nezaposlenost je ogromna. Broj zaposlenih u proizvodnji iznosi samo petinu onih od pre dvadeset godina. Svako peto dete u Srbiji je na ivici gladi, a tek se svako sedmo dete ispravno hrani, više se godišnje zatvara nego otvara novih preduzeća, a ionako male penzije se dodatno smanjuju.

Od svega toga je za kontrolisane medije važnije šta se, navodno, desilo predsedniku Vlade (pretukli mu brata, njega vređali, uleteli automobilom u njegovu kolonu…). Niko se više ni ne pita šta još očekuje ovaj unesrećeni narod.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

INSTITUTI I ZAVODI, I NJIHOVO NAUČNO BAKTANJE O NEVAŽNIM I MANJE VAŽNIM PITANJIMA; A KAKVA JE KORIST ZA SRBIJU??!

28. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Kako je ruska TV serija "Institut" potakla malo istraživanje o tome kakvi sve instituti postoje kod nas. Šta zapravo znači reč Institut. Šta je ustanova. Gde postoji ustanova za izdržavanje kazne zatvora. Gde postoji institut za pečurke. Kakvi u se sve instituti osnovali u krilu SANU i kakva je bila njihova sudbina. Gde postoji čitav niz fantomskih instituta bez ijednog zaposlenog. Čemu i kome služi bizarni Zavod za proučavanje kulturnog razvitka?

 

          Stanislav Živkov

Pošto je poslednjih dana naša publika doslovce poludela za ruskom serijom Institut zapitali smo se šta su zapravo bili instituti da bi na kraju shvatili da se pod imenom institut zapravo nalaze brojni primerci društvenog parazitizma na koje se pod izgovorom nepostojećeg naučnog rada arče neverovatne pare ni na šta!

Institut (lat. instituo = postaviti, ustanoviti, obučavati) trebao bi da bude ustanova pod kojom se podrazumeva predmet delovanja naučno-istraživačkog ili obrazovnog karaktera (naučna institucija), ali ona je takođe sinonim za privrednu, kulturnu ili umetničku organizaciju a u poslednje vreme i umiveni naziv za raznorazne privatne prćije. U pravu, pojam institut ima zasebno značenje (pravni institut). Institut ima tačno definisane ciljeve istraživanja, a može biti samostalna organizacija ili telo u sastavu druge organizacije (npr. univerziteta) kao naučna ustanova ili zavod.

 

     Relikti nuklearne histerije

 

Institucija (od latinskog instituere, staviti, osnovati), kao pojam ima više značenja: ustanova ili zavod što je u društvenim naukama naziv za uži skup međusobno povezanih, relativno trajnih društvenih odnosa koji su regulirani ustaljenim društvenim pravilima (običajnim, moralnim, pravnim). Ustanova koja je takođe neka vrsta instituta, je pravni subjekt čije je osnivanje i organizacija uređeno zakonom sa zadatkom trajnog obavljanja delatnosti odgoja i obrazovanja, nauke, kulture, informisanja, sporta, telesne i tehničke kulture, brige o deci, zdravstva, socijalne zaštite, brige o invalidima i drugih neprofitnih delatnosti.

Očito je da mnogi ne znaju šta je institut a šta ustanova, pa je doskora u Pančevu, u pešačkoj zoni, postojala tabla sa bizarnim nazivom Ustanova za izdržavanje kazne zatvora. ZATVOR Pančevo koja je nedavno dobila mnogo normalniji naziv iako je ćorka i dalje ostala na nenormalnom mestu, ali zato u okolini Beograda i dalje nesmetano deluje još bizarniji Institut za pečurke, odnosno eminentno proizvodno trgovinsko preduzeće doo koje se bavi proizvodnjom lekovitih preparata na bazi gljiva, mada nije jasno da li se radi o talofitama ili kormofitama!

U Vinči se takođe nalazi i eminentni mastodont odnosno Institut za nuklearne nauke Vinča koji predstavlja posthumni relikt posleratne trke za naoružanje kada su po političkoj direktivi gotovo svi geolozi u Srbiji, uz geološki čekić, torbu i bakandže, kao domaći zadatak dobili Gajger-Milerov brojač radi obaveznog traženja ruda uranijuma kako bi, u skladu sa poslovicom kuda svi tu i mali Mujo i Jugoslavija dobila svoju atomsku bombu.

A nekako istovremeno je formiran je i Institut za nuklearne sirovine koji je nakon višekratnih podela, spajanja i transformacija nedavno postao Geološki institut Srbije ali po cenu da je u režiji pojedinaca iz Ministarstva zaštite životne sredine geologija u Srbiji gotovo potpuno uništena radi realizacije sumanutog projekta Geoliss , odnosno formiranja digitalne baze podataka a čitav projekat je zapravo najobičnija drpaža i plagijat na koju je straćena enormna količina novca.

Kao relikti nuklearne histerije, u međuvremenu su se još spodobili i Institut za tehnologiju nuklearnih i drugih mineralnih sirovina te Institut za primenu nuklearne energije INEP u Zemunu, iako nikom normalnom nije jasno šta sve ove "eminentne" ustanove zapravo rade! Pošto su geonauke jako moderne a Rudarsko geološki fakultet ima dva smera, bilo je vrlo poželjno da se osnuje i Rudarski institut u Zemunu!

 

     Balvanološka posla

 

Što se raznoraznih instituta tiče čini se da su u Beogradu instituti osnivani kako je kome trebalo pa tako recimo deluje fantomski Adizes institute čiji je osnivač izvesni Dr Isak Adižes koji je osnivač i profesionalni direktor Adizes Institute, Santa Barbara, Kalifornija, inače tvorac metoda koji nosi njegovo ime i renomirani konsultant rukovodilaca preduzeća i vlada širom sveta. Poznat je po svom jedinstvenom pristupu upravljanju organizacionim promenama zasnovanom na procesu kojim se izgrađuje uzajamno poštovanje i poverenje.

Veliki deo raznoraznih instituta osnovan je posle rata u krilu Srpske akademije Nauka i umetnosti a neki od njih aktivni su i danas. Tako je recimo Arheološki institut SANU iako stalno u zgradi SANU, jedno vreme bio van njenog sastava , a dobar broj godina u njemu je vrlo aktivno delovala partijska ćelija pošto je višedecenijski direktor Đurđe Bošković, inače triput propali kandidat za članstvo u SANU na sednice partijske organizacije redovno dovodio studente radi dodatne ideološke indoktrinacije.

U svakom slučaju Bošković je institut pri odlasku u penziju ostavio u takvom stanju da je nekoliko narednih direktora naprasno pomrlo ne uspevši da u institutu zavedu red. U SANU je takođe postojao i Astronomski institut, odnosno današnja Astronomska opservatorija za koju uopšte već godinama nije jasno čemu služi kada su njeni teleskopi praktično neupotrebljivi za iole složenije astronomsko istraživanje iz prostog razloga jer je nebo nad Beogradom uglavnom sivo a ne crno.

U SANU je posle rata postojao i Institut za izučavanje ishrane naroda koji je relativno brzo ugašen, baš kao i Geološki institut SANU "Jovan Žujović" ali je zato i danas aktivan Institut za proučavanje lekovitog bilja "Dr Josif Pančić". Naravno tu su i Matematički institut SANU, Institut tehničkih nauka SANU, Geografski institut SANU, Muzikološki institut SANU, Etnografski institut SANU, Vizantološki institut SANU, Balvanoški institut SANU koji su po pravilu jedine ustanove te vrste u Srbiji.

Međutim institucionalizovani parazitizam pojavljuje se u oblasti istorije jer je iz bogzna kojih razloga fundamentalna naučna ustanova Istorijski institut SANU doslovce okljaštrena pošto se bavi istorijom do 1918. godine a sve to kako bi neometano delovala još dva instituta, relikta samoupravnog socijalizma Institut za noviju istoriju Srbije koji proučava istoriju srpskog naroda od 1918. godine do danas.

Delatnost: humanističke nauke, istorija te Institut za savremenu istoriju koji proučava istoriju 20. veka. Naravno nekima ni to nije bio dovoljno pa je zato izmišljen Institut za političke studije koji se bakće sa društvenim i političkim naukama, istorijom kulture, postkomunističkom tranzicijjom i uvek vrlo modernim balkanskim, odnosno balvanskim studijama, baš kao i Balvanološki institut. Kako bi sve bizarne naučne oblasti bile zastupljene takođe je bilo neophodno osnovati i svaštarski Institut društvenih nauka da se bakće sa društvenim naukama, demografijom, sociologijom, političkim naukama, i javnim mnjenjem!

Kao naučna oblast ekonomija je uvek bila veoma moderna pa su decenijama Ekonomski fakultet i Viša ekonomska škola bili poznati po desetinama hiljada doživotnih studenata, ali su zbog tog modernizma nastali Institut ekonomskih nauka koji zaista i jeste eminentna naučna ustanova, ali i Ekonomski institut, Institut za ekonomiku poljoprivrede te Institut za ekonomiku i finansije koji je zapravo najobičnije preduzeće za reviziju osnovano kao pravni sledbenik firme SAM konsalting formirane 1990. godine po vladinom programu za konsalting!

 

     Plava štrafta oko vrata

 

Kako bi se sve oblasti ekonomije adekvatno pokrile bilo je veoma potrebno osnovati i Institut za spoljnu trgovinu! Pošto su decenijama trajale svađe i prepucavanja na relaciji Filozofski fakultet – SANU, na samom fakultetu je tokom proteklih 40 godina formirano više, uglavnom fantomskih naučnih ustanova, odnosno instituta od kojih neki godinama uopšte nemaju nijednog zaposlenog jer nastavno osoblje sedi jednom guzicom na dve stolice pa, osim redovne plate koju dobijaju za poslove u nastavi, dobijaju dodatna sredstva za rad na uglavnom nepostojećim projektima.

Izuzetak u ovome je Institut za istoriju umetnosti koji ima 6 stalno zaposlenih i koji se zaista bavi fundamentalnim istraživanjima o čemu svedoče brojne objavljene knjige. Doduše svojedobno je Institut bio pretvoren u prateći servis za potrebe nekadašnjeg upravnika Vojislava Koraća i njegove ljubavnice dr Marice Šuput a baš u to vreme, neki od tadašnjih zaposlenih su godinama u Institut navraćali samo da podignu platu! Tako su danas na Fakultetu aktivni sledeći fantomski instituti: Institut za sociološka istraživanja, Institut za etnologiju i antropologiju, Institut za pedagogiju i andragogiju, Institut za filozofiju te Institut za psihologiju.

Postavlja se stoga pitanje čemu i kome uopšte služe ovakve fantomske ustanove kada već postoji Institut za pedagoška istraživanja čija delatnost su društvene nauke, pedagogija, pedagoška psihologija, sociologijaa koji je osnovan još 1959. godine.

Štaviše, pošto je psihologija takođe postala jako popularna 2005. godine u Beogradu je osnovan krajnje bizaran Institut za psihodramu čije su glavne delatnosti psihodramska psihoterapija i edukacija psihodramskih psihoterapeuta/kinja. Za neupućene: psihodrama je grupni akcioni psihoterapijski metod koji se oslanja na teoriju, filozofiju i metodologiju Jakoba L. Morena.

Terapijski postupak se bazira na scenskoj ekspresiji uz korišćenje dramskih tehnika, sociometrije i grupne dinamike što samo po sebi najbolje govori da se zapravo radi o sindromima čijim lečenjem se na naučnoj osnovi već decenijama bave stručnjaci Instituta za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici gde jedini problem predstavlja činjenica da nakon dužeg rada psihijatri i psiholozi postaju sami sebi pacijenti!

Poljoprivreda je takođe vrlo kurentna oblast koja kod nas samo potvrđuje narodnu poslovicu gde je mnogo babica, deca budu kilava. Naime raznim aspektima poljoprivrede kod nas se bakću Institut za kukuruz "Zemun Polje", Institut za zemljište , Institut za primenu nauke u poljoprivredi, Institut za istraživanja u poljoprivredi "Srbija", Institut za stočarstvo, Naučni institut za veterinarstvo Srbije, PKB "INI-Agroekonomik", Institut za higijenu i tehnologiju mesa te Institut za zaštitu bilja i životnu sredinu !

Sve u svemu instituti i institutčići su se namnožili kao korov ali vodeće mesto u parazitizmu svakako pripada bizarnom Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka i njegovom OOURU Zavodu za kulturu Vojvodine koji predstavljaju najidealnije primere višedecenijskog arčenja para na navodna fundamentalna istraživanja od kojih niko nikada nije imao nikakve koristi a svi koje su ove eminentne ustanove davile imali su plave štrafte oko vrata kao posledicu!

Zavod za proučavanje kulturnog razvitka osnovan je 20. aprila 1967. godine kao ustanova u oblasti kulture koja se bavi naučnim, razvojnim i primenjenim istraživanjima, izradom studija i analiza u oblasti sociologije kulture i kulturne politike, prikupljajući informacije i dokumentaciju o kulturi, umetnosti i medijima u zemlji i inostranstvu. Zavod ima pravo da svoje programe valorizuje i verifikuje na domaćem i stranom tržištu.

 

     Zavod za kočenje kulturnog razvitka

 

Sve ovo izgleda lepo i krasno a zapravo se svodi na sistematsko zatrpavanje svih ustanova kulture u Srbiji desetinama strana stupidnih upitnika u kojima se svake godine postavljaju stotine glupih pitanja, traže se raznorazni statistički podaci koji se zatim u Zavodu mesecima prepisuju i obrađuju, verovatno kako bi se obezbeđivalo ostvarivanje opšteg interesa u oblasti kulture, što je pak druga potpuno sumanuta definicija proistekla iz konferencijaškog govora iz doba komunizma .

Naravno na ovakve budalaštine decenijama se troše pare da bi kao jedini rezultat povremeno bio objavljivan navodno eminentan časopis Kultura, posvećen sociologiji kulture i kulturnoj politici. Međutim malo je poznato da Zavod za proučavanje kulturnog razvitka ne malu količinu sredstava dobija radeći kojekakva istraživanja po narudžbini sa strane odakle se najčešće naručuju i oblast istraživanja, način istraživanja i rezultat pa je na Zavodu da u skladu sa narudžbinama pripremi i pitanja i navede na davanje odgovora kako bi naručioc bio zadovoljan. Na osnovu ovakvih "nepristrasnih" istraživanja Zavod nastavlja sa izradom raznoraznih strategija o kulturi koje u lokalnim samoupravama često dobijaju status nedodirljive svete krave samo kako bi se po svaku cenu realizovale sumanute ideje naručioca.

Na taj način se pojavljuju bizarne skupo plaćene studije poput Strategije o kulturi grada Pančeva 2011-2015 koje kao metastatski karcinom uništavaju sve pred sobom! O tome koliko je samo postojanje i osnivanje ovog zavoda još od početka bilo na vrlo tankim nogama najbolje svedoče podaci dostupni na samoj sajtu Zavoda iz kojih se vrlo jasno vidi da je već tada postavljano pitanje opravdanosti rada ove bizarne institucije.

Tako se navodi da nastanak, početak i razvoj bilo koje ustanove, pogotovo posebne i sasvim nove ustanove, nije moguće razumeti bez poznavanja sociokulturnog konteksta i vremena njenog nastanka iz čega proizilazi da je već tada bačen novac na neko istraživanje kako bi se po svaku cenu opravdalo osnivanje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka koji je, kako se na sajtu navodi ušao u intelektualno polje bez istorijski stvorenog legitimiteta, a istini za volju taj legitimitet nije stekao ni do danas jer u naučnom polju na legitimitet mogu da računaju samo istraživačke ustanove iza kojih mogu da stanu već oformljene naučne discipline i instance koje stvaraju i naučne autoritete i naučni podmladak, što sa Zavodom nikada nije bio slučaj jer je osnovan političkom pomodnom odlukom a ne odlukom zasnovanom na realnom sagledavanju potreba tog vremena!

Na sajtu se dalje navodi da i sâm izbor naziva nove ustanove – Zavod za proučavanje kulturnog razvitka svedoči, u najmanju ruku, o nedoumici kako nazvati tu ustanovu. Ustanova nije mogla da dobije status naučnog instituta, a to nije bila ni želja njenog osnivača, jer nije ispunjavala zakonske uslove, pa je zato izabran neutralni termin zavod, a usvajanje bliže odredbe o proučavanju kulturnog razvitka sledilo je, makar i nedovoljno artikulisano, ideju o tome da u kulturi postoji nesumnjiv razvoj, koji samo treba prepoznati i podstaći.

O tome da je zaista u pitanju reč o pravoj parazitskoj ustanovi potvrđuje se u nastavku teksta gde se navodi da bi se pravo uporište osnovne delatnosti Zavoda najpre našlo u sociologiji kulture i umetnosti, mada su se neki tokovi te delatnosti – i tada, na samom početku, i u poznijim fazama rada, često nalazili u graničnim zonama mnogih disciplina: ekonomije i organizacije kulture, urbanog planiranja kulturnog razvoja, istraživanja javnog mnjenja usmerenog na kulturne potrebe i kulturnu potrošnju, politikologije s orijentacijom na kulturnu politiku…

Bulažnjenje se nastavlja u istom stilu pa se dalje tvrdi kako u slučaju prenošenja i usvajanja novih naučnih ideja uvek postoji čitav skup sociokulturnih uslova u zemlji primaocu koji dovode do buđenja i razvoja izvorne naučne misli: sâm predmet se u svojim razvojnim formama (kultura) nameće proučavanju, javlja se naučna radoznalost podstaknuta već postojećim začecima novog u društvenim i humanističkim naukama, a posebno međuuticajima različitih kultura, osnivaju se katedre na univerzitetima i stvara naučni podmladak, osnivaju se instituti i formira naučni kadar u njima.

Ustvari, polako se napuštao taj koncept društvene svesti, a sve više počelo da govori o kulturi kao nečem samosvojnom i sa sopstvenom dinamikom razvoja u sklopu društvene strukture, razgraničio je u pojmovnom smislu instituciju kulture od organizacije kulture (dramska umetnost – pozorište), na primer, i postavio analitičku shemu horizontalne i vertikalne dimenzije kulturnog stvaranja u kojoj se (shemi) u prvoj ravni kao bitni elementi pojavljuju priprema, akcija, ocena ili analiza, a u drugoj stvaranje, saopštavanje i primanje Zavod za proučavanje kulturnog razvitka koji, s malom ekipom ljudi različitog profila i sa ne baš tako jasno definisanom ulogom – prema Zakonu o osnivanju i prvom Statutu u prvi plan se ističu proučavanje društvenih promena i iznalaženje mogućnosti i oblika primene savremenih metoda rada i unapređivanje kulturnih delatnosti – nastoji da uoči osnovne karakteristike glavnih aktera na tom polju i nešto bolje osvetli manje poznata ili gotovo nepoznata mesta na njemu. Širina zahvata u intelektualno odnosno kulturno polje, već i raznovrsnost tema koje su obrađivane.

Radovima posvećenim kadrovima u ustanovama kulture, kulturnom životu radničke i seoske omladine, domovima kulture, materijalnoj osnovi kulturnog života sela, umetničkim udruženjima, slobodnim umetnicima, umetničkoj publici, programima kulturnog razvoja Srbije i Beograda i drugih opština.

Sve u svemu, decenijama je ovaj bizarni zavod trošio novac na raznorazna statistička istraživanja iz kojih su metastazirale svakojake cirkuske manifestacije po svim gradovima Srbije. Krunu ovakvog stvaralaštva svakako predstavlja pokretanje časopisa Kultura, časopisa za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku čime je, 1968. godine otvoren je još jedan izuzetno značajan intelektualni kanal za strujanje ideja.

Sve ono što Zavod u okviru svoje redovne delatnosti nije mogao da ostvari – zbog ograničenih materijalnih sredstava, relativno uzane personalne istraživačke baze, ograničenja koja je nametao osnivač i finansijer – našlo je, uz redakcijski rad zasnovan na visokim profesionalnim kriterijumima a potpun nečitki i dosadan časopis, zajedno sa mnogim drugima , samo je nemilice punio sve javne biblioteke i to desetinama dužnih metara bačene hartije, eventualno pročitan u vreme izlaska i možda još dva puta i nikada više. Nije ni čudo što je prošle godine Vlada Srbije sa pravom predložila gašenje Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, ali na žalost na kuknjavu tzv kulturne elite i Ministarstva kulture to se nije desilo. Prava šteta!

 

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

%d bloggers like this: