ПРЕДСЕДНИК НЕ СМЕ НИ ДА ПОМИСЛИ НА УБЛАЖАВАЊE ПОЛИТИЧКЕ БОРБЕ УСМЕРЕНУ НА ОЧУВАЊУ ЛЕГИТИМНИХ ДРЖАВНИХ ИНТЕРЕСА СРБИЈЕ!!!

 

Председник Отаџбине одлично зна да без одлуке Скупштине Србије нема право да самостално одлучи да наша држава, пуноправна чланица УН, престане да  користи своје право и ублажава обавезу да заступа легитимне интересе Србије, само зато да би се удовољило идејама америчких бирократа који интересе њихове државе бране и хиљадама километара далеко од САД, и на територији која се сада налази под међународном управом према важећој Резолуцији 1244 СБ УН!!???

Сличну самовољу својевремено је показао и Тадић (тада у улози Председника Србије), када је почетком септембра 2010.год. у приватном аранжману са Кетрин Ештон, променио вољу народних посланика Скупштине Србије садржану у документу Одлука о наставку активности у одбрани суверенитета и територијалног интегритета (од 27. јула 2010.), и пристао да у договру са Ештоновом донесу тзв.“заједничку Резолуцију“, чији су садржај а посебно део из тачке „Ф“, бирократе из бриселског табора злупотребљавали уз прећутну сагласност српских Власти.

Није могуће да је Председник Отаџбине државнички проценио: да је Србији баш сад` потребно да ризикује подршку две велике земље света у СБ УН – Кине и Русије, и да је Он спреман да Америци помогне да што пре оствари свој и ЕУ циљ а који се састоји у формирању друге албанске државе на Балкану, и убрза довршетак тзв. „Међународног пројекта Косово“, а који је (тај процес) требао да траје годинама а не да буде збрзан и остварен за време трајања мандата ове Власти и на штету Србије!!!????

Даље, не разумемо чему повлађивање Гренеловим захтевима у остваривању америчких циљева, када је јасно да такав захтев нема никаве везе са извршавањем одредби из Резолуције 1244 СБ УН којом државност Србије над Косметом није одузета већ је њоме и потврђена, и да склапање некаквог „правно обавезујућег споразума са Косовом“ проистиче из документа Приступање ЕУ и преговарачки оквир и позиција ЕУ у процесу придруживања Србије ЕУ-ји, на путу без алтернативе на коме наша држава дуго година корача испуњавајући разне бирократске понижавајуће захтеве и уцене, и никаквих додирних тачака нема са поменутом Резолуцијом, па тек онда не постоји потреба за журбом нити обавеза да се Србија самоодрекне од дела своје територије!!?

Ни Американци током протеклих двадесетак година нису гледали да остваре и неки интерес Србије на делу наше територије, па између осталог нису за ових седам година мрднули обрвом да Власти косовских Албанаца испуне своју једину обавезу из бриселског споразума а која се састојала у изради статута и формирања оне фарсе од ЗСО, и још су подржавали трајање једнострано уведених такси Србији према ЦЕФТА споразуму.

Испада да се сви једнострани потези те националне мањине толеришу и пожељни су, док се од Србије захтева да разграђује сопствену државу!!???? Како ли би Америка реаговала уколико би Тексас покушао једносттрану сецесју!!?????

И сад` као весело нуде наводно “решење” косовскох питања, а које иде у корист националне мањине косовских Албанаца, и за чије захтеве о сецесији нема оправдања ни у једном међународном споразуму, а Србији нуде празне речи о некаквом “подржавању и убрзаном путу у циљу нашег учлањења у ЕУ”,  а зашта нема никакве гаранције нити рока!! Значи нуде нешто што није у опису послова Америке, а спада у планове и агенду бриселске машинерије, чији је крајњи циљ исти – да од Србије и они очекују да добију самоодрицање од дела наше територије, зато што сви знају да немају међународно покриће за своје захтеве растурања наше државе, пуноправне чланице УН.

А није искључено да ће нови сазив Скупштине Србије, као и Председникова намера да “у Власт узме” и оне који нису или су под повлашћеним условима прешли изборни цензус, служити њему као покриће да себе релаксира због одговорности за чин разградње државе, зато што ће тако имати саучешће широких слојева и политичких чинилаца, што ће поздравити и тзв Међународна заједница!!?????

Затим, никако не желимо да верујемо да иза процеса решавања “питања Косова” већ унапред постоји договор, и да је жеља наше Власти да оправдава неправедне поступке од стране бриселског табора предузете према Србији, и на такав посредан начин да утиче у сламању сваког отпора родољубивих грађана Србије!!!!

Истовремено, желимо да верујемо да је Председнику Србије потпуно јасна задња Резолуција о КиМ изгласана у нашој Скупштини 13. јануара 2013.год., а у којој између остало пише и:“… Република Србија није спремна да чини додатне уступке који би могли да доведу до угрожавања њених државних и националних интереса“.

Не очекујемо од Власти Србије да је спремна да део сопствене територије (који је дат под међународну управу а по Резолуцији 1244 још припада Србији), самовољно уступи званично непризнатој и самопроглашеној другој држави састављену од националне мањине косовских Албанаца (са тенденцијом њиховог уједињења), и да пристаје свесно да занемари Устав и законе наше државе, и да жели да испоштује све законе Власти косовских Албанаца, а на крају буду спремни да део свог српског народа на територији КиМ, предају у руке новим господарима њиховог живота и смрти, после чега тек неће имати никаквих механизама да им пружи помоћ у случају озбиљног угрожавања њихове бетбедности, која се сада нарушава континуираним пљачкама и премлаћивања Срба од стране увек “непознатих починилаца” !!!!?

Тај мали део нашег становништва, ће прво бити савесни порески обвезници који ће пунити буџет косовских Власти, а протеком времена, онај преостали, још мањи део нашег народа што остаје да живи на територији под косовском Влашћу, ће као будући мученици и под претњом албанизације (као наши преци у време турске и арнаутске власти), чежњивим погледом упереним према северу, очекивати помоћ од „мајчице Србије“, и гледати у своју државу која нестаје пред њиховим очима!!!?????

Нестаје зато што нема никог`да је разбуди…

©Гето Србија

 

ГАШЕЊЕ СВЕТЛА: НЕМЦИ ЋЕ НАПЛАЋИВАТИ СТРУЈУ У СРБИЈИ, А ЛИЧНА ОБЕЋАЊА ММФ-у ВАЖНИЈА ОД ДРЖАВНИХ ИНТЕРЕСА!!?

 

Међународни монетарни фонд тражио је од председника Владе Србије Александра Вучића да прода државну фирму ЕПС снабдевање, која је део Електро привреде Србије. Према тој идеји, ЕПС снабдевање треба да купе Немци, који би онда имали моћ да грађанима Србије угасе светло, тврди професор Јован Мандић у разговору са нашом редакцијом!

 

                       Мерсиха Хаџић

 

ЕПС се не сме продавати, а изјаве председника Владе Александра Вучића да верује више ММФ-у него домаћим стручњацима су катастрофа, тврди у разговору Магазин Таблоида председник Удружења за алтернативне изворе и професор енергетике, Јован Мандић, који је и угледан инжењер електротехнике.

Мандић је био и шеф одсека за специјална мерења у ЕПС-у, а данас тврди да та компаније не треба, не мора и не сме да се приватизује, али и да не постоје ни разлози за повећање цене струје…

-Сви знамо шта је ММФ радио по свету. Зато их и не треба слушати. Они чак не дају ни паре, већ дају гаранције, а заузврат траже од Србије да прода ЕПС-снабдевање, који је одвојен од остатка ЕПС.

Тренутно је велики притисак на инжењере и њихове породице који раде у ЕПС, да се изјасне да су за продају и да се тако створи и подршка јавности за продају најпрофитабилнијих делова ЕПС – прича Мандић.

Професор Мандић каже да су аргументи за ове тврдње следећи: Ако су губици данашњег ЕПС-а, преко пет милијарди киловат часова, односно више од 16 одсто укупне производње, а били су деведесетих година девет одсто, онда треба утврдити где је две милијарде киловат часова, које су произведене, а нису технички губици, и нису наплаћене.

Да ли то зна грађанин? Да ли јавност зна да те две милијарде киловат часова вреде више од 100 милиона евра годишње? Ето то када се наплати, ето нама 100 милиона евра и не требају нам ММФ-ове гаранције и условљавања.

Сви добро знамо колико треба чучати код ММФ-а за десет милиона евра. Све је то доказ да Србија заправо има невероватну резерву и да ту можемо да оправдамо опстанак ЕПС-а. Према мојим сазнањима ММФ од нас тражи, да се ЕПС распарча, и да лепи парчићи дођу неком од њих, а то се управо десило са македонском електро – привредом. У тој земљи Аустријанци су купили наплату струје, односно право да то раде.

-Шта сада да каже Македонија, када им ови свака три месеца повећавају цену струје? – пита се Мандић.

Македонска Влада је сада већ у више наврата и званично морала народу да каже отприлике: "Ми немамо ништа с тим. идите код њих па кукајте."

Мандић има сазнање да је нама Србима додељена Немачка, да они преузму наплату струје код нас и оптужује да је срећа што је већина наших људи у ЕПС, патриотски орјентисана. То су, како каже, инжењери који још увек успевају да одоле захтевима енергетске мафије.Они се супротстављају продаји на све начине, каже наш саговорник и додаје да је у плану да нас натерају да продамо и хидро електране и мини хидро електране, јер је то чиста енергија.

То је струја коју Европска унија субвенционише, а нама би у случају да тај план заживи оставили одржавање мрежа и термоелектране, као прљави извори енергије. То је тип електрана које се више нигде не граде по Европи, због велике емисије угљен диоксида постоји велики притисак да такве електране буду затворене.

Из истих разлога односно еколошких такси које морају да плате киловат час који они продају је вишеструко скупљи. Осим термо електрана оставили би нам у власништву и преносну мрежу  (Посао који данас обавља Електромрежа Србије, предузеће које је упропастио Никола Петровић, о чему можете прочитати у претходном броју Магазина Таблоида, прим аутора).

Остатак распарчаног електро енергетског система би расподелили на основу одлука које би биле донете на највишем нивоу, објашњава Мандић детаље подлога плана енергетске мафије. (Расподела би се вршила по принципу део страни инвеститори, део домаћи тајкуни, прим аутора)

Мандић тврди ида у овом моменту Србија има невероватан потенцијал и да је срећна околност што су професори Машинског факултета у Београду, који су били утицајни у време комунизма, имали лоби који је форсирао термо електране.

Захваљујући њима сада је однос термо извора у односу на хидро изворе, је 70 у односу на 30 одсто. Дакле 30 одсто струје је из хидро извора у овом моменту, а то је практично испод 50 одсто искоришћеног хидро потенцијала Србије.

– Наше реке, а то су: Дрина, Морава, Ибар и друге су брзог тока, а док ово причам наглашавам да не говорим о мини хидро електранама, и да ћу се у овом разговору тек дотаћи тога, тврдим да Србија има још 51 одсто струје у хидро потенцијалу.

Срећом, ранијих деценија тај лоби је гурао термо електране, сада држава нема шта да размишља, потребно је да се једноставно узме кредит, нипошто да се дају концесије и да се граде хидро електране. Хидро електрана сама себе исплати за неколико година. Свеједно која, на Дрини, на Морави, на Ибру, Власини, свеједно…

Свака ће себе врло брзо исплатити. Било која хидро електрана, оно што је Ђердап један и два, оно што је Дрина, Зворник, Бајина Башта…Са новим електранама и реверзибилном електраном Бајина Башта, ми буквално имамо покривен цео систем и можемо да се од увознка претворимо у извозника струје.

У питању је посао који не треба дати ни странцима ни приватницима, то треба да буде државни посао – појашњава професор Мандић, уз напомену да ми немамо право да размишљамо на други начин, али и да политичари то не разумеју.

Он истиче да нама не треба да правимо реверзибилни Ђердап, од 4 мегавата инсталисане санге, да тамо потопимо десет села, јер ми немамо потребе за тим, наш енергетски систем Србије може да буде самодовољан и без тога.

Из Европе заговарају да код нас прође тај пројекат, јер је то најјефтиније за њих. Потопе нашу земљу и наша села, и после када Европи затреба тај извор воде и струје, онда ће опет они да вуку корист од тога. И да то ако могу приватизују…

На питање зашто је потопљена Ваљевска Грачаница Мандић каже:

–Са енергетске тачке гледишта могу да кажем да је то потапање оправдано, са друге стране као велики верник и Хиландарац, могу да кажем да су могли да смање ниво бране у име те богомоље, али треба и народ да зна да је врх православне цркве благословио то потапање.

Значи понудили су народу да направе нову богомољу, народ то није прихватио и то је потпуно разумљиво, ја их разумем ту се венчавали, окретали славски колач, сахрањивали своје мртве…Енергетика је ту може се рећи превладала веру, мада званично та вода није за енергетику, она је за пиће, за велике градове попут Ваљева, али пропусне стазе могу бити покривене са алтернаторима- тврди инжењер Мандић.

На питање да ли би та вода могла да се користи за производњу струје, али се не користи, инжењер Мандић каже: “моја су размишљања да би то требало искористити“.

Сва наша језерца која су формирана за пијаћу воду, а има их код Крушевца, Алексинца, у пропустним уставама, треба да се поставе алтернатори и ту се може добити врло озбиљна снага. То се не ради јер је циљ ММФ-а да се дигне цена електричне енергије, да цену подигне наша власт, да се они не би бламирали са тим. Тек када се досегне цена неког нивоа где је то исплативо они ће присилити власт, а ја се надам да се странцима прода наплата.

Мандић даље наводи да цена киловат часа, није нижа него у региону, како то власт тврди: "…Није тачно. Не треба бити професор енергетике па да можете да израчунате она није 1,2 евро цента.

ЕПС је по налогу политичара увео тарифе и не да одвајање бројила, па породице које су се прошириле у међувремену, прошириле су и кућу не могу да добију сопствено бројило, него им се на том једном бројилу нагурава црвена тарифа због чега 50 одсто грађана улази у црвену зону. Па је цена киловат часа за њих дупло већа од цене у региону. Па је и прича Владе Србије о јефтиној енергији заправо лаж. Сада се куће праве без оџака.“

Грађани су усмерени на струју, не нуди се алтернатива, нема гаса. Предност провинције је што могу да ложе на дрва. Цена киловат часа није мала, а ММФ тражи да се цена дигне и да се потом уведе сувласник у ЕПС-у са пакетом од 20; 23; 24; или чак и до 30 одсто сувласништва. Да се дигне цена киловат часа па ће онда они да дођу, тврди Мандић, и каже да ће се у једном тренутку појавити купац за кога је то све унапред договорено…".

Инжењер Мандић се нада да ће се у међувремену нешто десити да се то не реализује, па помиње следеће чињенице: "…Термо киловат час је много скупљи од хидро киловат часа ако се испоштују све еколошке норме, као на пример да се морају уградити филтери који смањују емисију ЦО2 на ниво који је законом Европске уније прихватљив.

По грубим проценама потребно је сада инвестирати 2,5 милијарди евра, да би постојеће електране могле да раде у складу са европским прописима. О термо електранама не треба размишљати ни из разлога што је нама Косовски лигнит отет, тамо је 80 одсто залиха српског лигнита, залихе су једнаке српским потребама за наредних тринаест векова.

Тај лигнит је могао да траје с обзиром на количину, и потрошњу коју имамо 1.300 година. Сада овог Колубарског лигнита има за још 45-50 година. Отвара се питање шта ћемо када га више не буде било? Осим тога сада као сиромашна земља имамо велику квоту ЦО2 коју можемо да испуштамо, али до када ће то да траје?“

Ми имамао алтернативу, то је хидро потенцијал, али немам ништа ни против нуклеарке. Она загађује мање, или једнако као ветрогенератор. Она је опасна када се испусти контрола, иначе са аспекта загађења то је чиста енергија. Ми са друге стране немамо опрему за нуклеараку, и све би морали да купимо у иностранству.

Ми на ЕТФ-у имамо одсек нуклеарне физике, ти људи који су тај смер завршили они су сада први по свету у тој области. Једна од бивших студенткиња је Јасмина Вујић сада професор не Универзитету Беркли, активна је у Дверима.

– Задњи пут када сам са њом причао рекао сам јој да нам наредних 100 година не треба нуклеарка, међутим сада с обзиром на огромну снагу која се може направити са нуклеарком, и с обзиром на кризу са лигнитом која нам следи, ја заправо немам ништа против да се то покрене.

Украјина је из нуклеарки добијала киловат час по цени од једног евро цента, Мађари су од њих струју куповали за 2,4 евро цента киловат час, а Вуку Хамовићу и Војину Лазаревићу су је препродавали по цени од три евро цента, да би они потом нама струју продавао по цени од пет евра за киловат час.

Они се ту појављују као накупци, што је бесмислица јер ЕПС има своју службу набавки. Продавали су тако Србији по три евро цента, три и по, а онда и по пет док председник Владе Зоран Ђинђић је реаговао и рекао им да је то велики безобразлук.“ – мишљење је професора Мандића.

Дакле, из нуклеарки се може добити велика снага у производњи електричне енергије, али ја опет каже да мислим да треба прво искористити хидро потенцијале. Србија је имала регистрованих 10.000 воденица, на сваком месту где је воденица то је потенцијал да се направи мини хидро електрана. Зашто не би смо имали барем 1.000 мини хидро електрана. Потенцијал који ту лежи је око 200 мегавата, некима се то чини мало, али је заправо у питању огромна снага.

Један воденични точак има еквивалент пет киловата, ако уклоните тај точак и ставите турбину она онда може цело село од 30 до 40 домаћинстава да покрије. Чим се једно село на тај начин снабде електричном енергијом, онда не морамо да до њих вучемо далеководе.

Треба направити у локалу таквих четири до пет малих хидро електрана и оне у потпуности покрију ту област, уштеди се на развлачењу високог напона. Треба имати у виду да у случају рата тако имамо независно напајање и да би много значиле енергетском систему у локалу.

Осим тога, мале бране које се праве за те мини хидро електране, помажу у реглисању бујица, оне се амортизују тим бранама у случају великих киша и не дозвољава да се около зграде руше и потапају, а то је управо проблем који је распрострањен широм Србије.

Дакле, имали бисмо струју у локалу, ако далеководи који воде до забачених села пукну, имамо независни извор напајања који наставља да снабдева домаћинства. Имали бисмо и хидро регулацију, а свако то језерце које се направи браном за мини хидро електрану се може претворити у базен за узгој пастрмке, као што је то урађено у мом крају код Бајине Баште код манастира Рача. У питању је троструки бенефит.

"Када смо ми из Удружења за алтернативне изворе претходној власти представили те бенефите, они су проценили да је то посао уноснији од хероина и избацили су нас из свих прича које су са тиме повезане.

Када се променила власт, када су дошли напредњаци ништа се по том питању није променило. Сада је то све предато неколицини људи, из СНС-а и СПС-а који воде тај сектор у Министарству енергетике. Ипак било ко то да води па чак и ова власт, треба да под хитно почне да реализује те програме, јер је то једноставно добро за нашу земљу и наш народ… Од 900 снимљених места у Србији, 210 локација расподељено је члановима СНС-а, који су одмах узели свако себи по двадесет до тридесет локација" – наводи инжењер Мандић

Он додаје да није уреду што је то тако распоређено, али сматра да нека бар искористе све локације и нека направе те мини хидро електране. За сада они упркос профиту и бенефитима које то доноси, они који су добили дозволе нису до краја искористили. То је благодат Србије која има толико река.

Европска унија је у почетку то подстицала, и сада они субвенционишу сваки произведени киловат час из таквих електрана. Тајкуни који су у међувремену сазнали какав то профит може да донесе су похитали да и они све монополизују, али ни они нису до краја искористили тај потенцијал.

За време док је још владала Демократска странка, Удружење за алтернативне изворе је водило преговоре са Европском унијом да им они дају новац да се те електране изграде. Демократе се то стопирале, а у Удружењу су се понадали да ће се ствар променити када се промени власт. Ништа се није променило.

На свега неколико река су те мини хидро-електране изграђене. Потенцијал који Србија има у производњи струје у мини хидро електранама, био енергији-био-гасу ветропарковима, геотермалним изворима, могућности производње електричне енергије од сунца је довољана да Србија буде апсолутно енергетски независна.

Све заједно ту лежи снаге од 6.900 мегавата. То је 80 одсто тренутно инсталисане снаге. Сада је у Србији због гашења индустрије производња једнака потрошњи. Због свега наведног никако не треба продавати енергетске потенцијале земље…".

Инжењер Мандић овом приликом подсећа свог пријатеља Бориса Тадића, да му је послао три писма, ни на једно му није одговорио: "…Када смо се једном срели случајно, он ми каже баци руку, а ја му поручим немој да бацам руку бојим се промашићу“.

Критикује Мандић и претходну власт па наводи да се Тадић правдао да писма није добио: "Не верујем, му, али ми је јасно и да је у тој области тешко да се нешто уради, јер је цела област енергетике у рукама мафије".

Мандић сматра да је мафија која је радила још за време Милошевића, односно Вук Хамовић и Војин Лазаревић, и данас најјача у том сектору. Он тврди да су и жути, како их народ зове, наставили злочин у области енергетике, после Милошевића, те да су толико су зла нанели овој држави да штета не би била да им се странка угаси:

"…Ја бих када би то било могуће гласао да се угаси Демократска странка. Ми смо имали такву подршку народа, да смо могли заиста све да урадимо, а све се завршило тужно. Сви смо ми чекали пети октобар, у нади да направимо рез у енергетици, да реорганизујемо систем и да почнемо да извозимо струју, али ето то се није десило.

Срамота је што смо целу причу продали мафији. Ми демократе смо железару продали Ју Ес Стилу, а они су тамо топили наше оружје!

Струју смо им продавали по цени од 2,1 евро цент, а у исто време ЕПС је струју Зорки Шабац продавао по цени од 3,9 евро цента! Железара Смедерево је гутала струју више него што је троше заједно РТБ Бор, Зорка Шабац, Београдски Водовод, струја им је давана по смешној цени…".

Инжењер Мандић такође наглашава да је и то само један од примера како је политика у Србији правила злочин против сопствене енергетике и привреде од времена Милошевића до данас, и апелује на народ да не поверује политичарима ако наредних месеци у јавност изађу са причом да ЕПС треба приватизовати.

Мандић се осврће и на завршницу комадања ЕПС-а и опомиње: "… ЕПС једноставно не смемо продавати и надам се да се то неће догодити. Немојте бити огорчени на људе који тамо раде, када буду пласирали приче о великим платама монтера, механичара и инжењера у ЕПС.

Ти момци раде са опасном робом, раде са струјом која може да убије. Они морају да раде са чистом главом и пуном концентрацијом да би се та роба испоручила грађанима. Чак је и прича о томе да је бивши директор ЕПС Александар Обрадовић смењен јер је купио нови службени ауто и што је имао велику плату.

Лично познајем човека, он је угледан инжењер, а када је схватио шта мора да уради, а захтеви са којима су га суочили били су истоветни са примером у коме од лекара тражите да одсече пацијенту ногу јер је повређен прст, он се успротивио захтевима Александра Вучића и Николе Петровића.

Он се успротивио распарчавању и приватизацији ЕПС на такав начин и зато је смењен. Прича о смени Обрадовића због куповине новог аутомобила је пуштена како би се прикрили стварни разлози његове смене, а то су глупости невиђене. Иначе велики системи попут ЕПС су и у Француској и Британији остали у државним рукама, чак и када је направљена либерализација на тржишту струје" – тврди професор Мандић.

Кад је у питању политика евентуалног будућег власника ЕПС-а, инжењер Мандић слути најцрњи сценарио: "…Можемо претпоставити шта ће се у Србији дешавати са сиромашним грађанима, ако продамо цело тржиште струје, па људима ће гасити струју и остављати их да седе у мраку! Актуелна власт жели да наплату струје продају Немцима. Сценарио који ће нас задесити у том случају је да је право Немаца да нам на сваких три месеца подигну цене струје."

ЕПС је имао ипак велико милосрђе и дозвољавао је људима да дугове плате на рате, без да их гасе са система. Цена киловат часа не треба да се мења она је ужасно велика, већа је него у окружењу, зелена зона, плава и црвена служе да се израчуна просечна цена од 1,2 евро цента, док су грађани приморани да највише струје потроше у црвеној која је у односу на неке земље из окружења дупло већа.

Ко год је приморан да се греје на струју зна о чему је реч. ЕПС је најнижу тарифу у једном тренутку скоро потпуно укинуо, а да је то заправо била превара грађана. Оставили су је само недељом. У међувремену је та тарифа поново скраћена.

Ту треба имати у виду да та тарифа није милосрђе ЕПС-а, већ да је то период када индустрија не ради и када потрошње струје нема, а како се струја не може складиштити, ЕПС заправо треба да буде срећан да је грађани користе у то време, јер у супротном она пропада.

ЕПС заправо има штету ако се та струја не троши, хидро електрана или термо електрана не могу се гасити ноћу, када је потрошња мала, њихово покретање сутрадан би било скупље него да наставе да раде целу ноћ. Свако ко ту струју купи он заправо ЕПС-у чини велику услугу…".

 

     А 1. Костић спречио хапшење Лазаревића и Хамовића

Бивши председник Владе Србије и Демократске странке Зоран Ђинђић спречио је хапшење Вука Хамовића и Војина Лазаревића, тако што је у странци за питања енергетике задужио тајкуна Миодрага Костића, сазнаје Таблоид из разговора са бившим истакнутим функционером ове странке инжењером и професором Јованом Мандићем. Мандић сумња и да је Ђинђић ову услугу добро наплатио.

Мандић је био члан Демократске странке од самог оснивања са почетка деведесетих година, био је врло близак пријатељ са убијеним премијером Зораном Ђинђићем, али и са бившим председником Србије Борисом Тадићем. Широј јавности је познат као онај "Јоца Мандић", кога је у лето 1992 године после протеста студената и Депоса против Слободана Милошевића киднаповала и мучила државна безбедност ДБ, са намером да га убије.

Мандићева кривица је била у томе што је на завршном митингу опозиције на знак водитеља са позорнице, неколико минута пред поноћ, у центру Београда угасио уличну расвету, (вероватно и сву осталу струју у центру града) док су истовремено грађани на протесту држали десетине хиљада упаљених свећа.

Снимак Београда обасјаног светлошћу свећа пренели су ЦНН, ББЦ и други значајни светски медији. Ипак радници ДБ Мандића нису убили, јер су они који су требали да изврше наређење препознали инжењера који је омогућио снабдевање струјом Книна и других градова Републике Српске Крајине, након што их је почетком деведесетих Туђман исекао са енергетског система Хрватске.

Наредних година Зоран Ђинђић га је задужио да разоткрије све енергетске малверзације режима Слободана Милошевића и припреми доказе за хапшење одговорних.

Све до пред 5. октобра Мандић је главни Ђинђићев човек за енергетику, и помно прати све ове малверзације, а онда га Ђинђић смењује са свих функција. Ироније ради 2002. године на десетогодишњицу његовог киднаповања, Ђинђић и страначке колеге одлучили су да Мандића смене са свих функција у странци.

Мандић каже и да је демократама сад тешко да критикују актуелну власт с обзиром шта је претходна "власт све радила."

– Не постоји ништа вредно што није продато, ја сам као председник Одбора за електропривреду Демократске странке окупио много угледних професора и мојих колега из ЕПС-а, а онда сам шестог октобра сазнао да покојни Зоран више не жели да ме прими, јер је, испоставило се, енергетику обећао другима – каже Мандић који је после тога од Горана Весића и Горице Мојовић сазнао да је смењен. Он истиче и да је тада тражио телефон од новог човека који је задужен за ту област и да је тада добио информацију да је у питању Миодраг Костић.

– Рекли су ми да је то Коле из Новог Сада. Ја га позовем и дође ми Костић, господин кога сада зову Шећерко код мене кући на Гардош и кажем му: "Коле имамо папире да хапсимо Хамовића и Лазаревића." Он мени каже: "Не, не, не, мени Зоран дугује паре велике. Ја управљам енергетиком, а теби свака част. Попио је сок и отишао у Нови Сад – присећа се Мандић.

 

©Гето Србија

материјал: лист против мафије

ДОКАЗИВАЊЕ ПОДАНИШТВА: ОЗАКОЊЕЊЕ ТУЂИХ ИНТЕРЕСА НАД СОПСТВЕНИМ НАРОДОМ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ!!!

 

Слободнији су ови људи са копљем на слици, него што су слободни Срби и остали држављани Србије који живе и по законима новог светског поретека изгласаних од стране Народних посланика Скупштине Србије а уз подршку Владе у Србији, и наравано, увек уз незаобилазно оправдање да је све у духу испуњавања обавеза у складу са Преговарачким поглављем 31-о спољној и безбедносној политици ЕУ!!!

Врховна власт у Србији стално губи из вида чињеницу да се сваким потписивањем разних споразума са страним државама и њиховом ратификацијом у Скупштини Србије, оних повољних по државу што је корисно, али се потписују и они неповољни којима се окруни и део суверенитета и интегритета Србије, па још више забрињавајуће представљају и потписани спроразуми о статусу снага НАТО алијансе (или војске неке стране државе) који се односе на ограничавање територијалног интегритета државе домаћина а на које је она изричито пристала!!!

Један од таквих закона је усвојен на другом ванредном заседању по хитном поступку фебруара прошле године, а да није изазвао скоро никакву пажњу јавности, а тек сигурно није ни код народних посланика који нису ни схватили саму садржину закона за кога су гласали, при том превиђајући да су све становнике Србије, као појединце, претворили у вазале, и себе, и чланове својих породица обавезали да активно спроводе ограничења које је нека међународна институција или Савет ЕУ донела против наше државе или неког појединца, па макар и они сами (посланици) били на удару.

 

 

 

На почетку, морамо кратко да се подсетимо на претерано сервилан (покоран) поступак Вучићеве Владе у Србији према ЕУ августа 2014.год, када је само на основу једног упућеног дописа (од стране ЕУ) названог „ед мемоар“ у коме је ЕУ тражила и очекује од Републике Србије да се не користи предностима које има као држава, у смислу трговинских споразума са Русијом, па је само на основу таквог, словима искуцаног папира (који нема ни заглавље ко га шаље, ни број, ни потпис и печат у дну…), Александар Вучић на функцији Председника Владе у Србији, обећао машинерији бриселског бирократског апарата, да ће учинити све да Србија као држава сама себи као и сопственом народу, уведе санкције да би жеље бриселског табора биле задовољене!!!

Таквим поступком Председника Владе у Србији, покорност Србије је доказана (самоувођењем и спровођењем санкција које је увела Влада Србије са Вучићем на челу), па су поред државе, штету претрпели и домаћи извозници пољопривредних производа а државни буџет оштећен!!!

Шта ли тек све може да се догађа када неки орган међународне или регионалне иинституције, у циљу остваривања различитих циљева западних интереса све то образложи оним деловима из члана 2. овог Закона, па затим донесе одлуку о некогј врсти санкција и мера ограничавања против Србије и њеног народа!!???

Као могућност, навешћемо само један мали, безначајан али сасвим могући пример мера ограничавања који би могао да нпр. Савет ЕУ (који има право и дозволу да донесе одлуку о мерама ограничавања према некој држави чланици) донесе одлуку и према појединцу или групи физичких лица, донету можда и због жеље неког њиховог европског бирократе на функцији који није био задовољан извесним поступањем државних органа или поступцима неких Срба и осталих грађана Србије!!!

Па тако, постоји могућност да нпр. Шеф канцеларије ЕУ у Србији (данас је то Енглез Девенпорт), због неколико појединаца (нпр. у питању су Мика, Пера и Лаза) који као запошљени у неком прииватном медију, континуирано и јавно критикују његов рад раскринкавајући његове активности чија функција све више поприма садржај рада гувернера „провинције ЕУ“, па он поднесе захтев неком телу ЕУ – Савету ЕУ, да донесу одлуку о мерама ограничавања према тим лицима, и та одлука буде прослеђена Властима у Србији да те мере спроведу!!!!????

А затим се тим лицима, поред забрана напуштања Србије, ограничи располагање и личним средствима које имају на својим рачунима, као и да уживају својинска овлашћења на својој имовини, па Влада у Србији донесе и одлуку да се том лицу забрани да привремено користи свој стан ни директно ни индиректно (члан 12)!!! У таквом случају би вероватно и председник Месне заједнице, па чак и управник зграде (по новом закону о становању) добили своје задатке и морали да узму учешће у испуњавању одредби међународних мера ограничавања, јер такав закон обавезује и физичка лица у споровођењу истог!!!

У овом случају поред полиције, органа Скупштине Општине (где то лице живи), би чак и главни уредни или власник тог медија био обавезан да примењује мере ограничења према својим радницима (Мики, Пери и Лази који бритким пером освешћују масе и доприносе расту тиража његовог медија), јер би у супротном био кажњен од стране Власти Србије, па би као предузетник морао да плати прекршајну казну од 50.000 до 300.000 динара зато што су та тројица преко медија поново „испљували“ неке поступке Девенпорта према нашој отаџбини!!!

А истовремено би и Мика, Пера и Лаза као физичка лица, могли да буду додатно прекршајно кажњени новчаном казном од 20.000 до 100.000 динара (чл.28.ст.2.).

А ако лице и даље настави да крши такве санкције, може да буде кажњено и затвором по одредбама Кривичног законика РС по чл.384а., и то прво од 3 месеца до 3 године, а ако наступе много штетне последице (у овом случају по Девенпорта, на пример), онда се лицу може изрећи мера затвора од 1 до 8 година!!!!

Такве мере би вероватно могле да буду примењене и према неком физичком лицу, појединцу који је, схвативши праву скривену намеру неког, пуном лове службеника Европске банке за обнову и развој и раскринкао га, и изразио своје јавно негодовање па му врло слободно то саопштио у лице, или се понашао некултурно према неком члану ОЕБС, или неком бриселском бирократи који дозвољава себи да се истреса па и када није у праву, против поступака државних органа Србије или према поступцима (који му нису по вољи) неког појединца или групе, али се зато нама не дозвољава да истом мером или речником одговоримо на његову пропаганду!!!!

Oвако скројен закон може додатно да веже руке нашој држави на начин да, на нпр. нека међународна институција донесе меру да се неки закони и одлуке правосудних органа Србије према неком лицу (нпр. Албанцима који се налазе на оптужницама нашег Тужилаштва за ратне злочине) морају суспендовати (зато што су ти бирократи проценили да је то наводно корисно „ради очувања међународног (регионалног) мира и безбедности“, па се суспендују све одлуке судских органа Србије против починилаца злочина  учињених према Србима и осталим грађанима наше државе!!!?????

Или шта ако дође до ситуације да неки међународн или регионални орган у коме је Србија члан, донесе одлуку, завијену у шарену лажу украшену лепом машницом, којом се од Србије захтева да предузме мере у циљу ограничавања и суспендовања билатералног уговора са нпр. Републиком Српском, (а са Русијом обавезно), или да у име „очувања међународног мира и безбедности“ одустане од својине на делу своје територије КиМ која се сада налази под међународном управом!!??????

А онда на сцену ступају и режимски медији да мобилишу јавност, као и главни носиоци: сви државни органи, од највиших уз помоћ полиције па до оних крајњих полуга власти, рачунајући и разне општинске инспекторе, итд, итд… да би сузбили свако незадовољство и отпор народа Србије због оваквих мера ограничавања!!!????

Све је по закону па и репресија коју омогућава и овакав закон, као још један од мноштва донешених у име новог светског поретка и у интересу заинтересованих корпорација да се, између осталих полититичких циљева, домогну и природнох богатстава у власништву Србије на територији АП КиМ.

Па наравно да је све у духу преговарачког Поглавља 31 (3.31.4) са ЕУ које се односи на усклађивање спољне и безбедносне политике ЕУ а сам закон је скројен у складу са Националним програм РС у ЕУ, и донешен је приоритетно, због чега су усвајање и форсирали највиши државни органи Србије-читај Влада!!!!

Једино није јасно зашто је власт у Србији журила са усвајањем овог закона правдајући то усаглашавањем са Законима ЕУ, када по члану 72.ст.3. Споразума о стабилизацији и придруживању није морала да толико жури јер тамо између осталог пише:

„Усклађивање ће, нарочито у раној фази, бити усредсређено на основне елементе правних тековина о унутрашњем тржишту, правосуђе, слободу и безбедност, као и на друга подручја везана за трговину. У каснијој фази Србија ће се усредсредити на преостале делове правних тековина Заједнице.“

И на крају, после укидања мера ограничавања, права завршница је садржана у члану 26. овог Закона, у коме се каже да правни субјекти или физичка лица који су претпрпели неку врсту штете (а која је настала спровођењем међународних мера ограничавања), не могу подносити никакав захтев за накнаду штете против Републике Србије, државних органа, правних или физичких лица надлежних за спровођење међународних мера ограничавања!!

Никако нам није јасно зашто су чланови Владе у Србији, заједно са својом скупштинском већином, журили да један онакав закон усмерен и против својих грађана додатно ограничавајући њихове слободе, донесу по хитном поступку!!?????

Доказивање подаништва је једини тачан одговор на горње питање…!!!!

 

П.С. (A увођење санкција Милораду Додику од стране Америке, не обавезују Србију, зато што су те санкције увеле власти САД а не неко међународно тело које има правао да некоме наметне санкције, али не искључује се право неке државе да самостално уводи санкције против неке државе или неких становника те државе. То значи да и Србија може увести сличне санкције било којој страној личности, па и оној која нпр. има своју фирму или рачун у Србији, или процени да би такво лице могло представљати опасност по стабилност Републике Србије)!!

 

©Гето Србија

ЈОХАНЕС – КОМЕСАРЧИНА БРИСЕЛСКЕ МАШИНЕРИЈЕ И КОРИСТАН ЛОБИСТА СТРАНИХ КОМПАНИЈА И ТУЂИХ ИНТЕРЕСА!?

 

Српски диктатор све ређе помиње “моји пријатељи из иностранства“. Не узима у уста више “Госпођу Меркел“, не одлази у Беч код Курца (министра спољних послова), Орланда заобилази, Матео Ренци му није поуздан савезник, Милу Ђукановићу дугује и паре и јаре, остао је без Гвида Вестервелеа који је умро од сиде…Још се једино љуби са Федериком Могерини и Јоханесом Ханом, европским комесарима, а заноћи, све ређе, са својим “арпаксим пријатељима“.

А “пријатељство“ са Вучићем довело је у неприлику многе, међу њима и Хилари Клинтон, Рудија Ђулијанија, а ових дана и “пријатеља“ му Бориса Џонсона, британског министра спољних послова, кога британска штампа и чланови парламента жестоко оптужују што је искористио недавну посету Београду да промовише своју књигу и потписује је купцима у књижари Геца Кон. Заноћио је код Вучића, пио бело мађарско вино, а обојица су хомосексуалци…

Елем, г. Џонсона оптужују да је службену посету искористио за приватан бизнис и провод, а он се ознојен и постиђен правда да су му то све у Београду наместили. И то извесни саветник Маје Гојковић и издавач његове књиге, коме је он обећао да ће га поставити за српског амбасадора у Лондону, јер је и сарадник МИ 6. Вучић за сада ћути, чека да му сер Џонсон отпише – не волим те хуљо више.

Колико смо плаћали и још плаћамо оне који су примали у посете шизофреног педера Вучића и ко још прима наше паре које он немилице даје за стисак руке и осмех. Знамо, најскупљи је Мајкл Девенпорт, који је под жешћом истрагом, а преостала је само госпођа Могерини и Јоханес Хан. Њихов лик и недела представлају дописници Магазина Таблоид из Франкфурта и Рима.

 

               Фридрих Емке (дописник из Франкфурта)

 

Јоханес Хан је из Аустрије пребачен у Брисел да не би више угрожавао владу чији је био члан. У току своје кратке каријере министра за науку успео је против себе да окрене и научнике и студенте, а на крају и самог канцелара. На почетку свог политичког деловања плаћала га је компанија која се бави организовањем игара на срећу, а од недавно новац добија и од албанских нарко-картела. Хан је увек тамо где има материјалну корист.

Европска Унија не размишља озбиљно о могућностима даљег проширења у догледном периоду. На то указују не само изјаве челника како Европске комисије, тако и појединих држава чланица, већ и избор човека који би испред Уније требало да спроводи тај поступак. Комесар за питања проширења ЕУ је од 1. новембра 2014. Јоханес Хан, аустријски политичар који ни у сопственој земљи не ужива никакав углед.

Када државе чланице на савезне функције почну да делегирају своје најнеспособније политичаре, то је јасан знак да се том савезу ближи неминовни крај. У таквој ситуацији, када није сигурно ни да ће ЕУ да опстане до тренутка када би Западни Балкан био спреман да јој приступи, потпуно је илузорно размишљати о даљем путу Србије у Унију.

Јоханес Хан је рођен 2. децембра 1957. у Бечу и од почетка своје каријере представља, благо речено, контроверзну личност.

После завршене средње школе уписао је студије права на Бечком универзитету. Шест година касније је схватио да су те студије претешке за њега, па 1982. прелази на Филозофски факултет, смерови публицистика и германистика. Дипломирао је после пет година.

Иако неуспешни студент права, Хан већ 1980. приступа Аустријској народној партији (АНП) и одмах постаје функционер њене омладинске организације. После тога он 1992. постаје директор покрајинског одбора АНП-а у Бечу, а 1996. је изабран за одборника у градској скупштини Беча.

Тада је постало јасно да је на аустријском политичком небу појавила нова звезда, односно политичар који обећава. Хан 1997. добија „хонорарни“ посао као члан Извршног одбора компаније „Новоматиц АГ“, а 2003. постаје и председник тог одбора.

Иако у његовој званичној биографији објављеној на званичном сајту аустријског парламента стоји како је Хан још од 1985. радио на различитим менаџерским местима, о томе нема никаквих прецизнијих података, тако да се мора сматрати како му је боравак у „Новоматиц“-у једини до сада рад у привреди. Све остало су били послови у политичким гремијумима, по чему Хан личи на већину осталих функционера Европске Уније, који критичари називају „бледим црвима„.

„Новоматиц“ се бави изнајмљивањем коцкарских апарата и вођењем кладионица и коцкарница. Својеврсно „легално“ подмићивање у Европској Унији јесте управо преузимање политичара у управне и извршне одборе приватних компанија, јер онда они служе свом послодавцу као корисни лобисти. Постављање политичара у успону са завршеним Филозофским факултетом представљало очигледан покушај куповине лобисте.

Коцкарнице и кладионице су легалне у Аустрији, али јавност стално врши притисак на власти да ограничи њихов рад, па самим тим и зараду. Ханов задатак је био да се томе супротстави.

У времену док је стајао на челу ИО „Новоматиц“-а ова фирма је 2005. године исплаћивала новац тадашњем аустријском министру финансија Карл-Хајнцу Грасеру за добијање додатних лиценци. Скандал је, међутим, откривен тек 2014. године, након што је Хан већ био прешао у Брисел.

Пошто је тада још увек имао чисту биографију, Хан 11. јануара 2007. постаје аустријски министар науке. Крај овог његовог мандата обележиће највећи студентски протести у Аустрији последњих деценија.

Пре тога је Хан 2009. скренуо пажњу на себе предлогом да после 50 година напусти међународни пројекат ЦЕРН. Стручна јавност се против тога побунила истичући како се на овај начин ограничавају и научна истраживања у самој Аустрији. Коначно је у мају 2009. савезни канцелар Вернер Фајман објавио како Аустрија остаје у ЦЕРН-у, а Хан се после тога више није оглашавао по том питању.

Крајем октобра 2009. су студенти Бечког универзитета заузели аулу Академије уметности, а убрзо су им се прикључили студенти из целе земље. Главни захтев протестаната био је смањење школарина и лакши упис на високошколске установе. Такође су биле тражене и веће инвестиције државе у образовање.

Иако се успротивио протестима, Хан је као надлежни министар искористио своје дискреционо право да из буџетских резерви министарства одобри додатне уплате високошколским установама у висини од 34 милиона евра.

Тек месец дана после почетка протеста, када је свима постало јасно да се они неће ни брзо ни лако умирити, Хан је пристао на дијалог са студентима. До тада су се захтеви студената већ проширили на покретање дискусије о целокупној аустријској политици у домену образовања, чиме је била угрожена цела савезна влада у Бечу.

Одмах после почетка разговора Министарства и студената, бечка влада је објавила како ће Хан почетком 2010. напустити место министра и прећи у Европску Комисију. Ово је деловало умирујуће на побуњене студенте. Очигледно је било како је његов опстанак у влади постао немогућ, па је као и остале штеточине извезен у Брисел.

Медијски научник из Салцбурга Штефан Вебер је у мају 2007. оптужио Хана како је своју докторску дисертацију неодговорно писао преписујући друге радове. Убрзо после тога је Циришки универзитет, радећи по нечијем налогу, закључио како су оптужбе неистините.

Међутим, Хан није докторирао у Цириху, већ у Бечу, а бечки филозоф Херберт Храховец, исто као и Ханов ментор Петер Кампиц, тврдио је како Циришком универзитету није била приказана цела дисертација.

 

У јуну 2009. Храховец је објавио резултате свог истраживања, у којима је написао: „…Дисертација је на ниском нивоу, који се на појединим местима граничи са баналним и срамотним… Овај рад са науком има везе једино као пример који треба да уплаши.“

 

Бечки универзитет је коначно и сам морао да започне испитивање оригиналности докторске дисертације. Вебер је, међутим, почетком 2011. оптужио ову установу како није заинтересована да се сазна права истина.

Вебер је у мају 2011. објавио вештачење, по коме Ханова дисертација садржи 17,2 одсто туђих радова, који нису прописано означени као цитати. Местимично су преписане читаве странице туђих дела. „Дисертација више представља колаж текстова, а не озбиљан научни рад“, закључио је Вебер.

Коначно, 4. новембра 2011. огласио се и сам Универзитет констатацијом да се, истина, не ради о плагијату, али да је Ханов „научни“ рад тако ниског квалитета да „данас више не би био прихваћен„.

Ни у свом деловању као комесар за проширење Јоханес Хан није успео да избегне скандале. Последњи је избио крајем септембра 2016. када је постало очигледно да се налази на платном списку албанске нарко-мафије.

Чами, или Чамити су били део албанске националне мањине у Грчкој, која је из те земље протерана после Другог светског рата због своје сарадње са фашистичким окупатором. Данас у Грчкој припадника овог племена више нема, осим оних који су православни и који не истичу своје албанско порекло. Чак је и влада Енвера Хоџе, комунистичког диктатора из Тиране, забранила рад завичајних друштава Чама, такође због њихове колаборације са окупаторима.

У свом извештају о односима између Албаније и Грчке, Хан је, међутим, навео како се ради „на превазилажењу спорног питања Чама“. На то је одмах реаговало грчко Министарство спољних послова констатацијом да не постоји никакво „спорно питање“ Чама између влада у Атини и Тирани.

„Својим лажним наводом комесар Хан је показао како не испуњава своју улогу независног функционера који треба да промовише заједничке интересе Уније„, написано је у саопштењу Министарства спољних послова Грчке.

Опште је познато да се лобирање за потребе Албанаца финансира из прихода добијених продајом дроге и белог робља које остварује албанска мафија на Западу. Мало је вероватно да се Хан у ову аферу упетљао само зато што је необавештен, већ је ближе истини да је питање обештећења протераних Чама  покренуо из сопствених материјалних интереса.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ЛЕГИТИМИТЕТ: „СРПСКИ МИНИСТАР“ У СЕПАРАТИСТИЧКОЈ ВЛАДИ КОСОВСКИХ АЛБАНАЦА!???

 

Избеглица из Книна Љубомир Марић, човек без академског образовања (од школе има пекарски занат завршен у Хрватској), направио је невероватан "дриблинг" између стварног и (не)могућег. Од радног места портира у Трепчи, преко места "шефа кабинета", директора Трепче, уз логистику Вучићеве странке и његове страначке и ванстраначке мафије, до позиције министра у Тачијевој влади и Координатора за имплементирање Бриселског споразума.

 

                  Иван Максимовић

 

„Али о њему нема шта да се каже, он је безличан…без карактера, без емоција…", то је реченица којом га описују сви који га знају, иако су се неки дружили чак и годинама или студирали са њим. Он је Љубомир Марић. Јавности познат као такозвани „министар локалне самоуправе" у влади албанских сепаратиста на Косову и Метохији.

Марић је део групе отпадника од српског Устава, закона и чак њихов противник, а коју предводе људи на челу власти ове државе посебно се истичући у свом погубном деловању од када је Александар Вучић преузео кормило. Од тог тренутка све израженија постаје мржња према Србима са Косова и Метохије који своју државу зубима и ноктима држе и не дају да се откине ни један њен део а све већа сервилност према, пре свега америчкој, па тек онда европској и албанској „елити".

Посвећени једино издаји и уништењу државе Србије бескомпромисни су у елиминсању својих опонената из сопственог народа. Због тога и не бирају паметне, способне и савесне јер се такви морају у некој фази побунити, забити клин у точак или просто дићи руке од ужаса који их преплављује што су ближи коначном подвлачењу црте под оно што су урадили.

Такви нису способни да издају спроведу до краја, људи попут Марића јесу. Зато се ту и налазе. А како је дошао на то место, готово као и све друго важно у његовом животу, прекривено је загушујућим смогом. Овај пут „Трепчиним".

Рођен је у Хрватској 1977. године, у Книну одакле је августа 1995. године, повлачећи се са српским народом пред геноцидним наступом Хрвата названим војном акцијом „Олуја", долази на Косово и Метохију. Као и све друге избеглице живео је у веома тешким условима.

Ниједно од битних животних питања није му било решено. У почетку је живео у згради основне школе у Косовској Митровици, у којој је био смештен највећи број избеглица, у веома незавидним условима. Неколико година касније, добија стан у викенд насељу на малом Звечану, у коме је смештен и велики број прогнаних Срба током мартовског погрома 2004. године, где и данас живи његова мајка, родом из Ћуприје. Мењао је боравак спуштајући се ниже ка самом Звечану, у зависности од свог материјалног стања.

У Приштини уписује Електротехнички факултет 1998. и ту проводи две године свог живота бавећи се студијама мада неуспешно…Ничим се није истицао, ни са ким није био близак. Да ли због тога или његовог тренутног политичког (мада више криминалног) ангажмана, људи га се боје. Додуше, у Косовској Митровици се данас сви боје свакога. Сломљено је јединство народа, а удружени су остали само криминалци и зликовци.

Иако је Марић бивши пацијент психијатријске болнице Лаза Лазаревић у Београду, и сви то знају, успео је да уплива у ту криминалну струју. Многи од тадашњих пријатеља га тек површно знају, не знајући чак ни за његово образовање, а оно је шаренолико…

Из Хрватске је дошао са завршеним занатом пекара, и није био дечко који обећава. Тако је Душан Јањић, човек који све што ради ради против српских интереса на Косову и Метохији и то за велике паре, гостујући у некој од емисији ТВ Б92, прозвао именом и презименом Марића и упитао како један пекар може да заштити српске интересе на Косову и Метохији иако до тога ни једном ни другом није стало.

Не само пекар, најмање је познато и готово на граници мистике када, где и како је Марић, како истиче у својој биографији, постао „менаџер информатике"? А, студије у Приштини, као што смо већ рекли, осим знања блокирала је и љубав. Упознао је Емину Јовић, студенткињу медицине из села Бошњаци у општини Лебане којом се оженио касније (добили су двоје деце а она је постала кардиолог у Клиничком центру у Косовској Митровици где и данас ради).

Но, њихов заједнички живот се ту и завршава, развели су се а деца остала са мајком. Тако је човек који није успео да организује живот своје породице, ушао у политику кроз коју ће покушати да организује свеукупни живот преко 100 хиљада Срба који на Косову и Метохији још увек живе…

Но, пре тога, на молбу једног пријатеља који га није могао гледати како грца у сиромаштву, замолио је директора „Трепче" да га приме макар као портира. Сви су му изашли у сусрет и Марић новембра 2000. добија посао у „Трепчи" где је његова мајка већ била запослена. Иако га је тим послом буквално дигао из мртвих, Марић данас на улици чак ни не назове „добар дан" том човеку.

Претходно је као преводилац радио при ОЕБС-у током организовања првих такозваних „локалних косовских избора". Просечно познавање енглеског језика било је оно што ће му касније помоћи да напредује у послу као секретар у „Трепчи". Али, помогло му је и држање до спољашности. Водио је рачуна о хигијени, увек је облачио одела, увек чист и дотеран.

"…Остављао је упечатљив утисак својом појавом. Њега је директор, са делегацијом, слао у Приштину, водио на састанке са странцима када се преговарало о ‘Трепчи’ и касније је постао и његов секретар. Јер он, углавном ћути. А, када неко ћути, онда има мале шансе да проговори глупост тако да не знаш ни колико је паметан, ни колико је глуп" каже један од његових бивших колега.

Тако је Марић убрзо постао лични секретар, односно „шеф кабинета" генералног директора „Трепче". Но, неки Александар Вучић је успео да га пронађе и ангажује га (као профил какав му управо одговара за спровођење непријатељске политике према својој држави), за посао Координатора за имплементирање Бриселског споразума.

Према тврдњама добро упућених, Марић је на место министра у квази институцијама на КиМ и дошао на предлог садашњег генералног директора „Трепче", Јована Димкића за коју ПБ КиМ наводи да је један од главних спонзора „Фонда Драгице Николић".

Као неопходна личност која ће са српским именом и презименом приказати свету да Срби „желе" да учествују у стварању независног Косова и Метохије, 10. децембра 2014. Марић бива именован за „министра локалне самоуправе" у такозваној влади албанских сепаратиста и то као један са Вучићеве „Листе српска" која активно учествује у стварању албанске државе на тлу покрајине.

Иако се и он, као и сви учесници ове лажне „владе" користе термином „представници Срба", они то уистину никада нису били јер Срби и не желе да било шта имају са онима који „нит’ једу, нит’спавају већ им само о глави раде". Све скупа, много је разочарало и увредило Србе, понајвише из Звечана и Косовске Митровице, који су му здушно помагали од дана када је избегао из Хрватске са још пола милиона Срба у већ поменутој, геноцидној акцији „Олуја". Али, да овај човек не преза од таквих „промена" и „уступака", то се свакодневно показује.

У свом првом обраћању медијима, иначе државној агенцији „Тањуг", Марић је рекао да је за српску заједницу најважније питање приватизације јер ни ЗСО неће моћи да опстане без средстава.

Истина, српском имовином, попут јата лешинара, криминално су управљали локални Албанци, кроз „агенције" основане мимо Резолуције 1244, као јединог документа који утврђује оквире управљања имовином и уопште кадровима на Косову и Метохији. У томе су им саветодавно, чињењем али и умешношћу у куповине српске државне имовине на КиМ, помагали и представници мисије Уједињених нација на Косову и Метохији.

Марићево „политичко" дејство наставило се и на терену агресивног и бескомпромисног спровођења Бриселског споразума  са српске стране, упркос очигледној погубности коју он носи.

Наводно на позив „Српског народног вијећа" из Хрватске, Марић је као „министар тзв. ‘независног’ Косова" посетио Хрватску и тамо, ни мање ни више, представљао туђу државу а хрватским званичницима "предочио" проблеме са којима се сусреће „српска заједница" на Косову и Метохији и од њих затражио помоћ у организацији и функционисању неких будућих српских институција у оквиру „државе Косово", ако таквих и буде.

На ово је саопштењем реаговао Патриотски блок КиМ који је у тој посети видео „класично лицемерство садашње власти у Србији". Они још истичу да је наводни разлог те посете искуство које Хрватска има у повратку избеглица "иако је познато да се и на Косову и Метохији а и у Хрватској одвија процес по истом рецепту који су пројектовали западни ментори а он гласи, да се Срби протерају у масовном броју а да се онда враћају на кашичицу".

Патриотски блок КиМ подсећа и на чињеницу да „Љубомир Марић није једини представник негативне националне селекције садашње власти", и да је за очекивати било да се на прослави акције „Олуја", заједно са албанским „министром" Марићем, појави и председник Владе Србије, то јест Александар Вучић, а све у знаку помирења што је постао тренд на простору бивше Југославије али само онда када Срби треба да „признају своју кривицу".

Тешко да је то било кога значајније погодило. Ту свако има свој циљ а ни средства нису за потцењивање, посебно материјална што ремети могућност закључка колико ту од идеологије има? Јер, ако ивер не пада далеко од кладе, један од Марићевих бивших пријатеља из Звечана наводи да раније томе није придавао посебан значај па се ни детаља не сећа али негде у глави има „то да је његов отац сликар, не неки познати него онако…бави се сликарством. И сада, колико могу да се сетим, његов отац се вратио у Крајину и тамо покатоличио, знам да се тако нешто издешавало али не сећам се тачно свих детаља".

Одсуство детаља, када је Љубомир Марић у питању, говори о празнини у његовој биографији и чињеници да је он човек без реалног занимања. Ћутљив, повучен у себе, ненаметљив у друштву, себи је пробио пут ка циљу који можда није ни имао, или му чак ни ово није циљ него неки лични стандард или задовољство које жели да оствари. Очигледно је да му ништа на путу до тога није битно, па чак ни то да ли ће на крају остати Срба довољно да му лажираном подршком у медијима обезбеде „легитимитет" у тзв. „влади" албанских сепаратиста.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ŠIROKI CILJEVI STRANIH „PTICA ZLOSLUTNICA“ I ZAŠTITA TUĐIH INTERESA U SRBIJI!?

 

Državni vrh Srbije inscenirao je pokušaje atentata na Aleksandra Vučića kako bi imao opravdanje da formira novu jedinicu za zaštitu najviših funkcionera koju će činiti „psi rata", plaćenici iz zloglasne američke agencije „Blackwater" (danas „Academi").

Njih pedesetak već mesecima boravi u Beogradu o trošku građana osiromašene i opljačkane Srbije, gde štiti pojedine političare. Sajt „Wikileaks" ukazuje na mogućnost da iza ovih plaćenika stoje interesi šeika Mohameda bin Zajeda, dok drugi izvori smatraju kako su oni tu da bi zaštitili interese „Monsanta" i pomogli otcepljenje Vojvodine.

 

                   Igor Milanović

 

Posle izmišljenih pokušaja atentata na sebe Aleksandar Vučić je najavio reformu bezbednosnih snaga i između redova provukao plan o stvaranju nove posebne jedinice za zaštitu najviših državnih funkcionera i članova njihovih porodica.

Međutim, kada se sagledaju sve činjenice, jasno je da nisu izmišljeni atentati razlog stvaranja ove jedinice, već je obrnuto: stvaranje pomenute jedinice je bio razlog da se izmisle pokušaji atentata.

Na ovogodišnjoj Paradi ponosa u Beogradu malo ko je obratio pažnju na grupu momaka u crnim kombinezonima, naočarima za sunce i ruksacima na leđima koji su se gurali kroz masu učesnika. Većini su oni delovali kao pripadnici LGBT populacije koji su došli da iskažu svoje opredeljenje, ali su upućeni dobro znali o kome se radi. O njihovom prisustvu je bilo obavešteno i srpsko Ministarstvo unutrašnjih poslova čiji pripadnici ih pomenutog dana nisu zaustavljali niti pretresali.

Novinari „News Front"-a su u međuvremenu, na osnovu diskretnih oznaka koje su pomenuti momci imali na rukavima došli do informacija da se radi o pripadnicima američke bezbednosne agencije „Academi", poznatije široj javnosti po svom ranijem nazivu – „Blackwater".

Na Paradi su bili obezbeđenje srpskih političara koji su učestvovali, a ne stranih ambasadora. Na prvom mestu su štitili Čedomira Jovanovića, koji njihove usluge koristi već nekoliko meseci, jer je u eskalaciji za narkomane tipične paranoje zaključio kako mu obezbeđenje koje mu je dodelio MUP nije više dovoljno, odnosno da je i ono samo uključeno u zavere protiv njega.

Sličnu paranoju ima i Aleksandar Vučić koji bi sebe i članove svoje porodice, ali i najbliže saradnike, da okruži pripadnicima iste agencije za koje se već mesecima unazad izdvajaju pare iz republičkog budžeta.

Tragom ove informacije dolazi se do saznanja kako trenutno u Beogradu boravi pedesetak pripadnika „Academi"-je, koji su u rangu „instruktora", što u njihovom žargonu znači da su oficiri. Njima na raspolaganju stoji više stanova u Beogradu (najmanje dva su u „Belvilu" na Novom Beogradu) u kojima drže oružje i ostalu neophodnu opremu i gde borave kada nisu na zadatku.

Stanove i hotelske sobe za njih iznajmljuje više, samo za te namene osnovanih preduzeća koja ih predstavljaju kao svoje saradanike iz inostranstva. Mesečno njihovo izdržavanje, računajući i plate, iznosi pola miliona dolara, a plaća se iz posebnih fondova preko kojih su oprane pare dobijene iz budžeta.

Po saznanjima ruskih medija, na teritoriji Centralne Srbije i Kosova boravi oko hiljadu pripadnika „Academi"-je. Ranije se verovalo kako se oni posle obuke u jednom vojnom kampu na teritoriji Kosova, koji se nalazi u blizini američke baze „Bondstil"  , šalju u rat u Siriji.

U međuvremenu je broj pripadnika „Academi"-je u ovoj bliskoistočnoj zemlji dosegao 6.000 i nema više potrebe za slanjem novih vojnika koji podržavaju vojno neuspešnu takozvanu „demokratsku opoziciju" koja se bori protiv Bašara el Asada. Zbog čega se, onda, drže u pripravnosti na teritoriji Centralne Srbije i samoproklamovane Republike Kosovo?

Osnivač i dugogodišnji direktor „Blackwater"-a je Erik Prins, nekadašnji pripadnik specijalnih snaga američke mornarice „Foke" („Seals"). Časopis „Men’s Journal" objavio je u decembru 2007. kako je on 1992. boravio na Balkanu, ne objašnjavajući šta je tu radio u praskozorje građanskih ratova na prostoru bivše SFRJ. Međutim, o umešanosti američkih „bezbednosnih agencija"  u balkanskom krvoproliću devedesetih ima više nego dovoljno dokaza.

Na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu, nekadašnji američki ambasador u Zagrebu Piter Galbrajt je posvedočio kako je bio očevidac potpisivanja ugovora između hrvatske vlade i američke kompanije „MPRI Inc" , koja je kasnije napravila planove operacija „Bljesak" i „Oluja" i u njima komandovala i logistički podržavala hrvatske trupe.

Američki advokat Robert Pavić je listu „Chicago Tribune" u septembru 2010. potvrdio kako je MPRI „deda" kompanije „Blackwater" koju je Prins osnovao 1997. godine. Očigledno on početkom devedesetih na Balkanu nije boravio kao običan turista, posebno jer je u to vreme već imao jake veze sa CIA.

Poznavaoci prilika su jedinstveni u mišljenju da je boravak ovako velikog broja stranih plaćenika u Srbiji i na njenim granicama veoma zabrinjavajuća vest. „Blackwater", odnosno njegov naslednik „Academi" su poznati kao „ptice zloslutnice" – gde se oni pojave uskoro izbijaju nemiri i građanski ratovi.

Po pitanju kome služe jedinice u Centralnoj Srbiji i na Kosovu, mišljenja su podeljena.

Sajt „Wikileaks"  je 8. jula 2015. objavio imejl koji govori o tome da su u maju 2011. pripadnici „Blackwatera" stigli u Abu Dabi, kao i da su ih kroz carinu proveli pripadnici službe bezbednosti Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji su ih zatim odvezli u za njih pripremljenu bazu 20 kilometara od pomenutog grada.

Iz imejla se vidi da se radi o plaćenicima koji treba da uđu u sastav posebne brigade koju finansira i nadgleda lično prestolonaslednik Mohamed bin Zajed Al Nahjan, veliki prijatelj Aleksandra Vučića. Po informacijama iz pomenutog mejla šeik je želeo da stvori vojnu jedinicu sastavljenu isključivo od stranih, nemuslimanskih plaćenika, snage do 1.000 ljudi, koja bi služila za odbranu režima u slučaju pobune naroda.

Međutim, odmah je bilo jasno kako brigada ima daleko šire ciljeve. Njenu udarnu pesnicu, objavio je „Wikileaks", činio je vod sastavljen od nekadašnjih pripadnika specijalnih jedinica Južnoafričke Republike, isprobanih u terorističkim akcijama u inostranstvu, prvenstveno u rušenju stranih režima.

Iz daljih informacija koje je objavio „Wikileaks" vidi se da je bin Zajed „Blacwater"-u, odnosno njegovom direktoru Prinsu, do tada već platio više od pola milijarde dolara, iako mesečni troškovi brigade ne prelaze 10 miliona dolara. Očigledno je još tada bilo planirano proširenje kako broja plaćenika, tako isto i ciljeva ove brigade.

Zbog toga postoje mišljenja kako su plaćenici na teritoriji Centralne Srbije i Kosova pripadnici proširene „brigade Abu Dabi" čiji je cilj na ovim prostorima održavanje režima koji su po volji vladara UAE i njihovih poslovnih interesa. Postoje, međutim, i druga mišljenja.

Erik Prins više nije ni vlasnik ni direktor „Blackwater"-a, koji se u međuvremenu preimenovao u „Academi". Njegov trenutni angažman je, po poslednjim saznanjima, u Kini, gde u Hong Kongu vodi najmanje dve agencije za bezbednost koje su zadužene za zaštitu kineskih privrednih interesa u Africi, na tržištu procenjene vrednosti od 3.000 milijardi dolara. Ovom, kako sam za sebe tvrdi, religioznom katoliku ni ideologija niti bilo šta drugo nije prepreka da služi onome ko ga dobro plaća. Takvi su i ostali u „Blackwater"-u, odnosno „Academi".

Publicista i novinar Džeremi Skahil, koji godinama prati rad Prinsa i „Blackwater"-a, objavio je jula meseca 2013. u listu „The Nation"  informaciju kako je novi vlasnik ove kompanije plaćenika „Monsanto", u svetu najviše poznat po svojim projektima vezanim za genetski modifikovane organizme.

Trenutni većinski vlasnik ove kompanije je multinacionalni gigant sa sedištem u Nemačkoj, „Bayer". Najveći pojedinačni akcionar ove kompanije (sa nešto iznad sedam odsto ukupnih akcija) je američki investicioni fond „Blackstone" koji upravlja kapitalom vrednim oko 5.000 milijardi dolara i za koji se tvrdi kako je najveći fond te vrste na svetu koji isključivo deluje iz senke.

Raniji najveći pojedinačni vlasnik akcija „Monsanta" bio je takođe jedan američki investicioni fond, „Vanguard", sa kapitalom od oko 3,4 hiljade milijardi dolara, tako da je jasno kako je pomenuta transakcija urađena „u okviru porodice", odnosno između poslovno dobro povezanih lica.

„Monsanto" je i pre ove akvizicije sarađivao sa „Blackwater"-om, ali ne direktno, već preko dve firme u vlasništvu Prinsa: „Total Intelligence Solutions" i "Terrorism Research Center". "Total" je po informacijama Skahila od "Monsanta" 2008. i 2009. dobio ukupno 232.000 dolara da bi špijunirao i sabotirao organizacije koje se bore protiv GM hrane.

Verovatno makar deo pomenutih hiljadu plaćenika u Centralnoj Srbiji i na Kosovu, ako ne svi oni, treba da posluže takođe za zaštitu interesa "Monsanta" u Srbiji  i to, ako je neophodno, i oružanim sukobom sa onima koji bi da sa vlasti oteraju Aleksandra Vučića i SNS.

Upućeni, kao na primer profesor Marijan Jošt, ukazuju na činjenicu kako "Monsanto" planira otcepljenje Slavonije i Vojvodine i njihovo spajanje u jednu regiju u kojoj bi se uzgajala GM hrana, tako da preko hiljadu do zuba naoružanih plaćenika ima zadatak da tom planu pruži oružanu podršku.

Bezbednosno-informativna agencija raspolaže preciznim podacima o plaćenim ubicama  koji špartaju Srbijom,, i sa kojim ciljem i ko ih plaća. A plaćaju građani Srbije, preusmernim novcem iz budžeta Srbije.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VREME UBRZANOG SVOĐENJA RAČUNA U KORIST STRANACA!?

 

Vrlo uticajni list Vol strit žurnal (Wall Street Journal), objavio je 8. maja prošle godine intervju novinara Lorensa Normana (Lorence Norman) sa Aleksandrom Vučićem. Premijer Srbije tada je poslao jasan signal da bi mogao da predloži promenu Ustava u okviru kojeg bi Kosovo bilo izbrisano kao srpska pokrajina, a takođe se ponudio i da pomogne Kosovu u njegovom pristupu Evropskoj Uniji.

Još vremena kada je postao, tada prvi potpredsednik Vlade Srbije, Vučić se hvalio zadacima koje je dobijao u Vašingtonu, u Londonu (MI 5 i MI 6), u Briselu, od Angele Merkel, od arapskh šeika, od izraelskog ambasadora u Beogradu. Došlo je vreme naplate, a od Vučićevih obećanja nema ništa, osim ogoljene diktature i lopovluka. Zato je doneta odluka da mora otići…

 

                         Igor Milanović

 

Kako je u intervjuu odbacio primedbu da se Ustav menja samo zbog Kosova, Vučić je naglasio: „O svemu moramo da se dogovorimo sa našim partnerima iz EU". Vučić je obećao da će ustavne reforme biti završene do kraja 2017. godine, iako je svestan da ta tema nije naročito popularna među biračima.

Iako priznavanje Kosova nije formalni uslov za pristup EU, novinar Vol strit žurnala, Lorens Norman, ukazuje na to da će London, Berlin i Brisel insistirati na tome pre okončanja pregovora. Jedini problem Vučića, zaključuje Norman, jeste kako da to priznanje objasni svom narodu.

Osim što je obećao da će ne samo iz Ustava izbrisati Kosovo i pomoći mu da postane član EU, Vučić je svojim zapadnim mentorima i svom prijatelju Edi Rami, predsedniku vlade Albanije, obećao da će na svaki način podržati albanske aspiracije na teritorije okolnih država i stvaranje onoga što oni nazivaju "Prirodnom Albanijom" .

U tom kontekstu treba posmatrati ne samo izgradnju za Srbiju preskupog i potpuno nepotrebnog auto-puta Niš – Tirana  , već i istovremeno odustajanje od priključenja na autoput Skadar – Dubrovnik, čime se Crna Gora u ekonomskom smislu prepušta Hrvatskoj i Albaniji.

Ruski analitičari smatraju da je u ovom trenutku u Makedoniji na delu još jedna od "obojenih revolucija", čiji krajnji cilj nije dovođenje na vlast pro-zapadnih snaga, već formiranje "elastične" federacije, ako ne i konfederacije između slovenskog i albanskog dela Makedonije. Srbija sve to mirno posmatra iako se pomenuti plan završava okupacijom i podelom Makedonije od strane Bugarske i Albanije.

Aleksandar Vučić se očigledno obavezao pred stranim mentorima i svojim albanskim prijateljima da neće ni na koji način da se meša u dešavanja u Makedoniji i da, posebno, neće ometati komadanje našeg južnog suseda.

Podržavanjem plana "Prirodne Albanije" Vučić ne samo da je izdao srpske nacionalne interese, već je izdao i tradicionalne srpske saveznike, kao što su Grci, čije teritorije Albanci takođe svojataju. Osim toga, paralelno sa priznavanjem Kosova i tolerisanjem komadanja Makedonije, Vučićev režim će u tišini jugoistok Srbije predati albanskim separatistima.

Već sada taj deo suverene srpske teritorije uopšte nije pod kontrolom zvaničnih državnih organa. Čak se i školska nastava sprovodi po planovima i programima dobijenim iz Tirane, a policija Srbije ne sme ni da zađe u neka tamošnja albanska naselja.

Umesto da ponovo uspostavi vlast srpskih institucija na toj teritoriji, Vučić i njegovi ministri čine sve što je u njihovoj mnoći da pomognu ovom delu da se otcepi od Srbije.

Šarengradska Ada na Dunavu je jedna od srpskih teritorija koju svojata Republika Hrvatska. Od kako je Vučić na vlasti, na ovom ostrvu se, u dogovoru sa srpskim zvaničnim organima, povremeno kupaju turisti iz Hrvatske koje čuvaju hrvatski policajci, a tada se nad ostrvom vijori i hrvatska zastava.

Stanovnici okolnih srpskih naselja, kojima je tih dana zabranjen odlazak na Adu, o svemu su obaveštavali republičku vlast, ali je Vučić zabranio intervenciju koja bi povratila srpski suverenitet nad ovim rečnim ostrvom.

Ovom uslugom on plaća štetu koju je hrvatskim nacionalnim interesima po naređenju Zapada naneo u Bosni i Hercegovini, gde nije podržao sasvim legitiman zahtev hrvatske strane da i ona, po ugledu na Republiku Srpsku, dobije sopstveni entitet.

Konačno, Vučić je obećao i slabljenje i konačan nestanak Republike Srpske.

Jedno od Vučićevih obećanja Zapadu jeste i dozvola uvoza genetski modifikovane hrane, koju većina upravo tih zapadnih zemalja zabranjuje na sopstvenoj teritoriji čuvajući na taj način zdravlje sopstvenog stanovništva. Već sada su odobreni eksperimenti sa GMO semenom  na teritoriji Srbije, a postepeno se uvodi i dozvola uvoza gotovih proizvoda za maloprodaju.

Srbija postaje veliki eksperimentalni poligon, a Srbi zamorčići. Nikome još do kraja nisu poznati neželjeni efekti korišćenja GMO-a u ishrani stanovništva, a upravo to treba da se sazna posmatranjem nesrećnih Srba kojima se takva hrana prodaje.

Da bi ovdašnje stanovništvo bilo primorano da koristi te proizvode, plodno zemljište će biti bukvalno poklonjeno strancima i oni će tu uzgajati ili zdravu hranu za sopstvene potrebe, ili jeftinu genetski modifikovanu za prodaju izgladnelim Srbima.

Osim eksperimenata sa hranom, Vučić i njegovi saučesnici su se obavezali i na sprovođenje eksperimenata na polju medicinske zaštite. Uvoze se lekovi i preparati za lečenje čije dejstvo još nije do kraja ispitano i daju se ovdašnjem stanovništvu.

Srbija je uvela i obavezu vakcinisanja dece još nedovoljno ispitanim vakcinama Novartisa, čija je primena na Zapadu moguća jedino ako roditelj potpiše izjavu da je upoznat sa svim rizicima i da je na iste spreman. U suprotnom, roditelj može da odbije vakcinaciju svog deteta.

Konačno, Vučić se obavezao da u postupku bezumne privatizacije još u ovoj godini strancima preda i više od 400 izvora pitke vode sa kojima Srbija zvanično raspolaže (nezvanično ih ima deset puta više). Posle njegovog odlaska sa vlasti, ono malo Srba što to doživi, živeće u okupiranoj zemlji, hraniće se otpadom koji na Zapadu ne sme da se daje ni kućnim ljubimcima, koristiće lekove koji će ih pre ubijati, nego lečiti, i biće žedni pored sopstvene vode koja će se izvoziti.

Vučić je obećao Arapima da će im ustupiti Vojvodinu i njeno zemljište  za svoju proizvodnju žitarica i hrane. Nemcima je obećao ulazak njihovih firmi, otimanje zemlje, jevtinu radni snagu, smeštaj arapskih migranata u Srbiji.

Zašto se pokrovitelji odriču Vučića?

Mnoga obećanja nije ispunio. Posvetio se svojoj ličnoj vladavini, pljačkanju, stvaranju mafijaške države na Balkanu.

Navučen je na izbore, koji će mu doći glave. Za svaki slučaj Svetska banka je postavila Miroljuba Labusa za ekonomskog suprevizora, koji ima zadatak da proveri dosadašnje trošenje novca iz kreditnih linija. Vučić je u šoku. Svestan je da je otpisan.

U danima koji su pred nama, srpski diktator će početi da pravi kobne greške. Napašće političke stranke, novinare, medije, nevladine organizacije. Evidentno je da se njegovi ministri ne oglašavaju. Svi su spremili kofere, spremni za beg. Shvataju da je šizofreni vođa otpisan. Precrtan. Scenario rušenja je uhodan, funkcionalan je. Vučić je svima dozlogrdio, pa i Rusima, koji su strpljivi u poslovanju sa diktatorima.

Hoće li Vučić pobeći iz zemlje. NE. On će se ubiti, ili će biti uhapšen!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije