NOVA STAVKA U IZVOZU SRBIJE, ILI DRŽAVA TRENIRA STROGOĆU PREMA RODITELJIMA KROZ ZLOUPOTREBU PRAVA DETETA A PROTIV PORODICE!!?

 

Deca su jedan od najznačajnijih izvoznih stavki ove države. Srbija nema nikakva prava nad detetom koje usvoje i u svoju domovinu odvedu stranci. Ne može čak ni da se raspita da li je to dete živo, a nikakva prava nemaju ni biološki roditelji, bez obzira što im predloženi Zakon o pravima deteta garantuje pravo na nesmetani kontakt sa svojim detetom koje je smešteno u prihvatilište, ili hraniteljsku porodicu. Predlog Zakona o pravima deteta daje državi i deci široka prava bez jasno definisanih obaveza, dok roditelje u mnogim slučajevima svodi na neme posmatrače.

 

             Igor Milanović

 

U toku je postupak usvajanja Zakona o pravima deteta za koje mnogi stručnjaci tvrde da će u suštini okrenuti roditelje protiv sopstvene dece, jer su mu odredbe nejasne, a pojedine je nemoguće ispuniti. Predlog Zakona kao dete definiše svako ljudsko biće mlađe od 18 godina.

Nepoštovanje odredaba ovog Zakona za posledicu može da ima i trajno oduzimanje deteta od roditelja. O tome bi po članu 38 smeo jedino sud da odlučuje, ali postoje i takozvani hitni slučajevi u kojima odlučuju Centri za socijalni rad.

U praksi smo i do sad imali slučajeve da Centar, zbog navodne hitnosti, oduzme dete, a sud zatim mesecima ne može da donese odluku kojom bi dete ili bilo vraćeno roditeljima, ili trajno oduzeto. Pošto predloženi Zakon ima veoma rastegljive odredbe, može se desiti, na šta ukazuju mnogi stručnjaci, da deca bivaju oduzimana roditeljima i za najmanju sitnicu.

Jedan od primera, koji ističu kritičari ovog Zakona, jeste zaštita deteta od delovanja duvana. Ovo ne samo da obavezuje roditelje i ostale koji borave u prostorijama u kojima je lice mlađe od 18 godina, da se uzdrže od pušenja (što je, svakako, za pohvalu), već primorava roditelje da dete zaštite od kontakta sa duvanskim dimom, pa tako i onim koji dolazi iz komšijinog stana.

Dejan Kostić iz Udruženja za zaštitu prava očeva izneo je slikovit primer kada roditelj otvori vrata stana da bi nešto uneo i tada u stan uđe duvanski dim od cigarete koju je neko zapalio na stepeništu. Ako u tom trenutku u redovni obilazak porodice dođe neko iz Centra za socijalni rad, može da nastane problem, kao što i predviđa član 11 stav 2.

Na više mesta u Zakonu se zabranjuje svaka telesna kazna, a izričito se pominje i da je „vaspitavanja dece telesnim kažnjavanjem" stirktno zabranjeno. Niko razuman ne želi da fizički ili na neki drugi način maltretira svoje ili tuđe dete, ali je preterano najstrože, pod pretnjom oduzimanja deteta, sankcionisati i bezbolnu ćušku.

Inače, članom 34 je zabranjeno mučenje deteta, tako da se „telesno kažnjavanje" jasno određuje kao svaki fizički kontakt koji može da prouzrokuje bol.

Ono što će predstavljati pravi problem za mnoge roditelje je član 10 stav 4 ponuđenog predloga Zakona koji ih obavezuje da za decu mlađu od 10 godina obezbede stalni nadzor.

U zemlji niskih plata oba roditelja moraju da rade kako bi detetu obezbedili minimum za život, a predškolske ustanove su ili pune, il ih nema u mestu stanovanja. Sa druge strane, država nije obavezna da obezbedi uslove za nadzor deteta u situacijama kada su roditelji sprečeni da to čine.

Zakon na više mesta ističe obaveze roditelja, dok se državi uglavnom poverava nadzorna uloga. Tako su roditelji obavezni da svom detetu obezbede osnovno i srednje obrazovanje koja su, oba, postala obavezna.

Tako član 36 stav 1 izričito napominje: „Roditelji imaju prvenstvenu i zajedničku odgovornost za podizanje i negu deteta." U stavu 8 istog člana posebno se ukazuje na obavezu roditelja da detetu obezbede osnovno i srednje obrazovanje, a u stavu 9 se roditelji obavezuju i da detetu (bez obzira na svoje finansijske mogućnosti) obezbede standard primeren njegovom uzrastu i razvoju, s tim da isti ne sme da bude niži od standarda samih roditelja?!?

Zakon, istina, obavezuje i državu da pomogne finansijski ugroženim porodicama, ali to je mrtvo slovo na papiru dok se ne izmeni čitav niz zakona i podzakonskih akata koji regulišu oblast socijalne zaštite.

U vreme kada je sastavljen predlog Zakona o pravima deteta izvršena je izmena Zakona o finansijskoj podršci kojima su smanjeni prihodi najosetljivijoj kategoriji porodica – onima sa decom invalidima. Roditelji dece s invaliditetom od usvajanja izmena Zakona u julu nemaju više pravo na naknadu za odsustvo sa posla zajedno sa naknadom za tuđu negu i pomoć.

Za budžet je ovo zanemarljiva ušteda, ali je za pogođene porodice reč o značajnim sredstvima, jer većina njih ni ranije nije imala dovoljno sredstava za život. Osim toga, radi se o dva različita prava: pravo na nadoknadu za vreme bolovanja je stečeno pravo roditelja koji uplaćuje zdravstveno osiguranje, dok je pravo na tuđu negu pravo deteta sa invaliditetom.

Grupa roditelja je u septembru Ustavnom sudu podnela inicijativu za ocenu ustavnosti ovih izmena. Posle protesta dela javnosti Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja je jedino prihvatilo da osnuje radnu grupu za koju se ne zna ni da li se i jednom do sada sastala, niti kada će završiti svoj rad.

Toliko o obavezi države da finansijski pomogne decu čiji roditelji nemaju dovoljno prihoda.

Članom 27 stavom 1 predloženog Zakona o pravima deteta zagarantovana je privatnost, između ostalog, i prepiske koju dete obavlja sa nekom drugom osobom. Ovo znači da roditelji ni kod dece mlađe od 14 godina nemaju pravo da kontrolišu njihovu elektronsku poštu, kao ni SMS poruke koje primaju i šalju, pa im je tako oduzeta i mogućnost da svoje dete zaštite od pedofila, na šta su, inače, obavezni po istom ovom Zakonu.

Osim toga, kako neki ukazuju, roditelji su obavezni da detetu obezbede privatnost, što znači da moraju da imaju dovoljno veliki stan u kome će svako dete imati svoju sobu. Da li je ovoj siromašnoj državi realno očekivati tako nešto?

Zakon ohrabruje decu i druge da prijavljuju svaki vid kršenja prava deteta, pa se tako vraćamo u ona tamna vremena kada su deca prijavljivala roditelje. U članu 74 stav 2 izričito se zahteva primena mera zaštite dok je dete u roditeljskom domu (kao da su mu roditelji najveći neprijatelji), a u stavu 3 istog člana se obavezuju državni organi da daju „naročitu podršku detetu" za prijavljivanje i obaveštavanje. Ništa što se dogodi detetu neće moći da se sakrije, ali će se prijavljivati i ono što se nije desilo.

Mogućnosti za zloupotrebu su brojne.

Član 71. predloga Zakona nabraja posebno osetljive grupe dece koja moraju da uživaju veću zaštitu od ostale dece, a između ostalih to su i deca pripadnici seksualnih manjina. Svaki vid diskriminacije ovakve dece je najstrože zabranjen, pa će tako i članovi porodice biti onemogućeni da iskažu svoje negodovanje zbog seksualne orijentacije koje je dete izabralo.

Zakon izričito obavezuje roditelje da dete vaspitaju u duhu tolerancije, između ostalog i prema pripadnicima seksualnih manjina, što po zakonodavcu obuhvata i učenje deteta kako su istopolne veze sasvim normalne i prihvatljive.

Sa druge strane, roditelji nemaju obavezu da detetu govore kako su veze osoba različitog pola normalne i još više poželjne, a pojedini stručnjaci čak smatraju da bi takvo vaspitanje bilo shvaćeno kao diskriminatorsko.

Član 57 je, možda, i najviše osporavan od strane stručne javnosti, jer u svom stavu 2 predviđa pravo deteta starijeg od 15 godina da medicinskim radnicima zabrani da o njegovom zdravstvenom stanju obaveste bilo koga, čak i roditelje.

Roditelji su, inače, dužni da brinu o zdravlju svog deteta, a zakonodavac im istovremeno oduzima pravo uvida u njegov zdravstveni karton, tako da oni neće znati da li je njihovo dete ugroženo od neke bolesti i da li treba nešto da se preduzme.

Član 56 stav 1 propisuje kako je dete starije od 15 godina u stanju da samostalno odlučuje da li će se primeniti neke medicinske mere. Roditelji i lekari imaju samo konsultativnu ulogu, s tim što su roditelji i dalje dužni da brinu o zdravlju svog deteta?!?

Osim toga, ostalo je nejasno da li ovo pravo o samostalnom odlučivanju podrazumeva i mogućnost da dete starije od 15 godina odbije primanje obavezne vakcine, a koje je pravo izričito oduzeto roditeljima dece mlađe od pomenutog uzrasta.

Svi ovi, takozvani „kaučuk paragrafi", koji mogu i ovako i onako da se tumače i primenjuju po slobodnoj proceni nadležnih organa, služe da se olakša proglašenje roditelja nesposobnim da vrše svoju roditeljsku dužnost, zbog čega će im deca biti lakše oduzimana.

Osim toga, vaspitanje dece je na ovaj način faktički povereno državi, odnosno ona odlučuje kako će se dete vaspitati. Roditelji samo sprovode državni program, bez da im zakon daje mogućnosti da dete na bilo šta privole.

Dete faktički od rođenja samostalno odlučuje o svojoj verskoj i drugoj pripadnosti i na to roditelji više neće smeti da imaju uticaj. Lako možemo da dospemo u situaciju da roditelji budu optuženi za kršenje detetovih prava na slobodan izbor u slučaju da ga još kao bebu krste, ili obrežu, ili na bilo koji drugi način uvedu u versku zajednicu kojoj oni (roditelji) pripadaju.

Deca su jedan od najznačajnijih izvoznih stavki ove države. Kako ukazuje Dejan Kostić, Srbija nema nikakva prava nad detetom koje usvoje i u svoju domovinu odvedu stranci.

Ne može čak ni da se raspita da li je to dete živo, a nikakva prava nemaju ni biološki roditelji, bez obzira što im predloženi Zakon o pravima deteta garantuje pravo na nesmetani kontakt sa svojim detetom koje je smešteno u prihvatilište, ili hraniteljsku porodicu. Pri tome, tvrdi Kostić, po nekim međunarodnim istraživanjima čak 10 odsto takve dece u inostranstvu dospe u ruke trgovaca ljudskim organima.

Srbija je omogućila nesmetano delovanje mnogim stranim agencijama za usvajanje dece i to bez detaljne provere. Jedna od njih je i „Hopscotch Adoptions Inc" iz Sjedinjenih Američkih Država. Pismom od 13. februara 2014.

Dragan Vulević, načelnik Odeljenja za upravno-nadzorne poslove u oblasti porodične zaštite Ministarstva za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja pozvao je pomenutu agenciju da u Srbiji vrši odabir dece koju bi njeni klijenti usvojili.

„Hopscotch"je u to vreme bio u centru afere trgovinom dece, a posebno je na udaru medija bila njegova direktorka Robin Sajzmor. Po nekim informacijama, naše vlasti su delovanje ove agencije odobrile na insistiranje Lee Spring, iz nevladine organizacije „Cherish Our Children International,".

Oni koji je poznaju, kao što je na primer Vanesa Kačadurian iz Gruzije (koja je i sama imala neprijatna iskustva sa "Hopscotch"-om) tvrde da je jedini motiv Springove novac i nedvosmisleno ukazuju na mogućnost da je podmitila ovdašnje vlasti da izdaju odobrenje za delovanje ovoj agenciji u sred međunarodne afere u kojoj se našla.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

САМОУНИШТЕЊЕ СРБИЈЕ: КРАТАК ПРИЛОГ НАЦИОНАЛНОЈ БОРБИ ПРОТИВ СРПСКОГ ЗАБОРАВА!!!

 

Припадност нацији! Припадност Вери! Припадност породици! То је Свето Тројство српског народа!

Срби су знали да припадају старом народу који је знао из ког и каквог гнезда је угледао свет! Гледали су у небо, призивајући свог Светог Саву да их молитвама омили Христу! Све што је у животу и од живота имао живео је и преживљавао у својој кући, у свом домаћинлуку, у својој породици!

 

                       Зоран Д. Милојевић

 

Нацију, Веру и породицу спајао је српски језик , са својим дијалектима и акцентима. Српски језик је, за разлику од енглеског, разликовао ујака од стрица, нану (очеву мајку!) од бабе (мајчине мајке!), свака животна појава има свој термин или израз!

Српски језик разликује љубав од заљубљености, плач од ридања, кукања или вриска! Српски језик има „треба" и „требало", али и не и „требаш" или „требамо"! У српском језику не постоји „упс", ни „ок", ни „кул"! У српском језику „ах", „ох", „их", „ух", „уф" или „ех" има различито значење.

Центар света српског рода је српска породица, чији животни садржај почива на породичној љубави, исконској, телесној и емотивној припадности истим прецима који су везивно ткиво чланова породице.

А онда су дошли комунисти!

Српском народу је после рата побијено преко две хиљаде свештеника, да би на њихова места доведени скојевци са „попадијама" , младим скојевкама. Срби су организовали „сахрану Бога" у многим селима од Лике, преко Херцеговине, до Шумадије!

Српски очеви и мајке су постали „застарели", „прегазило их је време", били су „верски затуцани"! Њихови синови су волели „партију и друга Тита", Свети Сава је био брадат као Дражини кољачи, почели су да шире „слободну љубав" и да проводе „другарске вечери" уз своје, тек „регистроване", другарице!

Српске кћери су васпитаване „да имају своје парче хлеба", нису желеле мужеве којима ће „да перу гаће", од „религије су дигле руке", а за „Тита и партију" радо „дизали ноге"! Престале су да рађају више од једног детета, јер „оне су господари свакога тела"!

Но, нису сви подлегли „новом времену"! На Косову и Метохији породица се одржала, а породична припадност и љубав су носили живот. „Брат је сеји из ока испао"! „Сеја брату од миле заклетве"! „Сеја сеју у недрима носи"!

Тако су расле, живеле и стигле Христу на насеље моја мајка Лепосава и њена сестра (моја тетка !!!) Јаника! Док нису родиле синове заклетва им је био рођени брат Сава! „…Жи ми Сава"! После тога разговора нема!

Кад сам се ја родио , обе сестре су се клеле: „…Жи’ ми Зоран"! А онда је моја тетка Јаника родила сина Јована кога смо из милоште, онако буцмастог и ,,слатког као шећер" , прозвали Буцко!

Сада је почело: моја мајка и моја тетка су се клеле "…Жи’ ми Сава", кад је заклетва дотицала ширу фамилију. Кад је заклетва дотицала њихове породице, следило је моја мајка : !Жи" ми Зоран", моја тетка: „…Жи ми Буцко"!

Тетка Јаника је родила Мирјану и отада, кад се само ње, лично тицало, изговарала је: "Мирјане ми моје"!

Почела су да се рађају Моја, Буцкова и Мирјанина деца. Али, никада нисам чуо да се иједна сестра заклела у своје унуче. Ипак се чуло нешто ново!

Моја мајка је наручила сестри да јој донесе црвено метохијско вино. Обрадована, моја мајка вади паре из новчаника и пружи тетки. Тетка одбија да прими уз изговор:

„Нећу, жи" ми Зоран"!

Тетка се куне у сестрића и моја мајка, ћутке, враћа паре у новчаник.

Моја тетка наручује сестри да јој донесе „ћебенце" саткано у околини Ниша. „Ћебенце" је за унуке! Обрадована, моја тетка вади паре из новчаника и пружа мојој мајци. Мајка одбија да прими уз изговор:

„Нећу. Жи’ ми Буцко"!

Мајка се куне у сестриће и моја тетка , ћутке, враћа паре у новчаник!

Кад год би се, на било који начин, која од сестара чула да се куне, ја сам се смејао и задиркивао, засмевајући обе својим доскочицама. Тек на четрдесетодневном помену мојој тетки Јаники, кад моје мајке није било већ пет година, сетио сам се њихових заклетви и почео да из њих учим и изучавам свој народ!

Народ се мери по јачини песме! У призренској песми „У село кавга голема", старој више од шесто година, посвађана браћа зову сестру да пресуди. А она отписује да „једно чедо на грудима носи", да јој се друго „за кошуљу држи", а треће се „од ње не одваја"!

Сестра моли и куми браћу да их помири сестринска заклетва у све њих, јер нема тог брата међу њима, кога воли више од друге браће!

Нација, Вера и породица! А све везано, повезано и свезано једним језиком! Српским језиком!

Са српским језиком недоумице нема! Свака реч зна шта тачно означава! Свака реч зна за време „кад јој време није"! Свака реч зна „која гвоздена врата отвара", а која „дрва се секирицом за потпалу спремају"!

Шта нам ваља чинити?

У току је поплава страних речи и израза, као и речи и израза које нам стижу као кованице из околних народа, чији је „матерњи језик" преправљен, изломљен, претестерисан и у бесмисао претворен језик!

Наш одговор мора бити враћање српског језика млађим генерацијама. Ђаци виших разреда основних школа морају имати „подобавезно" читање приповедака Глишића, Кочића, Лазе Лазаревића, Глигорија Божовића и иних!

Наше једино, али најjаче оружје против душмана је српски језик! У здрављу га узвисили!

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

ЛЕГИТИМИТЕТ: „СРПСКИ МИНИСТАР“ У СЕПАРАТИСТИЧКОЈ ВЛАДИ КОСОВСКИХ АЛБАНАЦА!???

 

Избеглица из Книна Љубомир Марић, човек без академског образовања (од школе има пекарски занат завршен у Хрватској), направио је невероватан "дриблинг" између стварног и (не)могућег. Од радног места портира у Трепчи, преко места "шефа кабинета", директора Трепче, уз логистику Вучићеве странке и његове страначке и ванстраначке мафије, до позиције министра у Тачијевој влади и Координатора за имплементирање Бриселског споразума.

 

                  Иван Максимовић

 

„Али о њему нема шта да се каже, он је безличан…без карактера, без емоција…", то је реченица којом га описују сви који га знају, иако су се неки дружили чак и годинама или студирали са њим. Он је Љубомир Марић. Јавности познат као такозвани „министар локалне самоуправе" у влади албанских сепаратиста на Косову и Метохији.

Марић је део групе отпадника од српског Устава, закона и чак њихов противник, а коју предводе људи на челу власти ове државе посебно се истичући у свом погубном деловању од када је Александар Вучић преузео кормило. Од тог тренутка све израженија постаје мржња према Србима са Косова и Метохије који своју државу зубима и ноктима држе и не дају да се откине ни један њен део а све већа сервилност према, пре свега америчкој, па тек онда европској и албанској „елити".

Посвећени једино издаји и уништењу државе Србије бескомпромисни су у елиминсању својих опонената из сопственог народа. Због тога и не бирају паметне, способне и савесне јер се такви морају у некој фази побунити, забити клин у точак или просто дићи руке од ужаса који их преплављује што су ближи коначном подвлачењу црте под оно што су урадили.

Такви нису способни да издају спроведу до краја, људи попут Марића јесу. Зато се ту и налазе. А како је дошао на то место, готово као и све друго важно у његовом животу, прекривено је загушујућим смогом. Овај пут „Трепчиним".

Рођен је у Хрватској 1977. године, у Книну одакле је августа 1995. године, повлачећи се са српским народом пред геноцидним наступом Хрвата названим војном акцијом „Олуја", долази на Косово и Метохију. Као и све друге избеглице живео је у веома тешким условима.

Ниједно од битних животних питања није му било решено. У почетку је живео у згради основне школе у Косовској Митровици, у којој је био смештен највећи број избеглица, у веома незавидним условима. Неколико година касније, добија стан у викенд насељу на малом Звечану, у коме је смештен и велики број прогнаних Срба током мартовског погрома 2004. године, где и данас живи његова мајка, родом из Ћуприје. Мењао је боравак спуштајући се ниже ка самом Звечану, у зависности од свог материјалног стања.

У Приштини уписује Електротехнички факултет 1998. и ту проводи две године свог живота бавећи се студијама мада неуспешно…Ничим се није истицао, ни са ким није био близак. Да ли због тога или његовог тренутног политичког (мада више криминалног) ангажмана, људи га се боје. Додуше, у Косовској Митровици се данас сви боје свакога. Сломљено је јединство народа, а удружени су остали само криминалци и зликовци.

Иако је Марић бивши пацијент психијатријске болнице Лаза Лазаревић у Београду, и сви то знају, успео је да уплива у ту криминалну струју. Многи од тадашњих пријатеља га тек површно знају, не знајући чак ни за његово образовање, а оно је шаренолико…

Из Хрватске је дошао са завршеним занатом пекара, и није био дечко који обећава. Тако је Душан Јањић, човек који све што ради ради против српских интереса на Косову и Метохији и то за велике паре, гостујући у некој од емисији ТВ Б92, прозвао именом и презименом Марића и упитао како један пекар може да заштити српске интересе на Косову и Метохији иако до тога ни једном ни другом није стало.

Не само пекар, најмање је познато и готово на граници мистике када, где и како је Марић, како истиче у својој биографији, постао „менаџер информатике"? А, студије у Приштини, као што смо већ рекли, осим знања блокирала је и љубав. Упознао је Емину Јовић, студенткињу медицине из села Бошњаци у општини Лебане којом се оженио касније (добили су двоје деце а она је постала кардиолог у Клиничком центру у Косовској Митровици где и данас ради).

Но, њихов заједнички живот се ту и завршава, развели су се а деца остала са мајком. Тако је човек који није успео да организује живот своје породице, ушао у политику кроз коју ће покушати да организује свеукупни живот преко 100 хиљада Срба који на Косову и Метохији још увек живе…

Но, пре тога, на молбу једног пријатеља који га није могао гледати како грца у сиромаштву, замолио је директора „Трепче" да га приме макар као портира. Сви су му изашли у сусрет и Марић новембра 2000. добија посао у „Трепчи" где је његова мајка већ била запослена. Иако га је тим послом буквално дигао из мртвих, Марић данас на улици чак ни не назове „добар дан" том човеку.

Претходно је као преводилац радио при ОЕБС-у током организовања првих такозваних „локалних косовских избора". Просечно познавање енглеског језика било је оно што ће му касније помоћи да напредује у послу као секретар у „Трепчи". Али, помогло му је и држање до спољашности. Водио је рачуна о хигијени, увек је облачио одела, увек чист и дотеран.

"…Остављао је упечатљив утисак својом појавом. Њега је директор, са делегацијом, слао у Приштину, водио на састанке са странцима када се преговарало о ‘Трепчи’ и касније је постао и његов секретар. Јер он, углавном ћути. А, када неко ћути, онда има мале шансе да проговори глупост тако да не знаш ни колико је паметан, ни колико је глуп" каже један од његових бивших колега.

Тако је Марић убрзо постао лични секретар, односно „шеф кабинета" генералног директора „Трепче". Но, неки Александар Вучић је успео да га пронађе и ангажује га (као профил какав му управо одговара за спровођење непријатељске политике према својој држави), за посао Координатора за имплементирање Бриселског споразума.

Према тврдњама добро упућених, Марић је на место министра у квази институцијама на КиМ и дошао на предлог садашњег генералног директора „Трепче", Јована Димкића за коју ПБ КиМ наводи да је један од главних спонзора „Фонда Драгице Николић".

Као неопходна личност која ће са српским именом и презименом приказати свету да Срби „желе" да учествују у стварању независног Косова и Метохије, 10. децембра 2014. Марић бива именован за „министра локалне самоуправе" у такозваној влади албанских сепаратиста и то као један са Вучићеве „Листе српска" која активно учествује у стварању албанске државе на тлу покрајине.

Иако се и он, као и сви учесници ове лажне „владе" користе термином „представници Срба", они то уистину никада нису били јер Срби и не желе да било шта имају са онима који „нит’ једу, нит’спавају већ им само о глави раде". Све скупа, много је разочарало и увредило Србе, понајвише из Звечана и Косовске Митровице, који су му здушно помагали од дана када је избегао из Хрватске са још пола милиона Срба у већ поменутој, геноцидној акцији „Олуја". Али, да овај човек не преза од таквих „промена" и „уступака", то се свакодневно показује.

У свом првом обраћању медијима, иначе државној агенцији „Тањуг", Марић је рекао да је за српску заједницу најважније питање приватизације јер ни ЗСО неће моћи да опстане без средстава.

Истина, српском имовином, попут јата лешинара, криминално су управљали локални Албанци, кроз „агенције" основане мимо Резолуције 1244, као јединог документа који утврђује оквире управљања имовином и уопште кадровима на Косову и Метохији. У томе су им саветодавно, чињењем али и умешношћу у куповине српске државне имовине на КиМ, помагали и представници мисије Уједињених нација на Косову и Метохији.

Марићево „политичко" дејство наставило се и на терену агресивног и бескомпромисног спровођења Бриселског споразума  са српске стране, упркос очигледној погубности коју он носи.

Наводно на позив „Српског народног вијећа" из Хрватске, Марић је као „министар тзв. ‘независног’ Косова" посетио Хрватску и тамо, ни мање ни више, представљао туђу државу а хрватским званичницима "предочио" проблеме са којима се сусреће „српска заједница" на Косову и Метохији и од њих затражио помоћ у организацији и функционисању неких будућих српских институција у оквиру „државе Косово", ако таквих и буде.

На ово је саопштењем реаговао Патриотски блок КиМ који је у тој посети видео „класично лицемерство садашње власти у Србији". Они још истичу да је наводни разлог те посете искуство које Хрватска има у повратку избеглица "иако је познато да се и на Косову и Метохији а и у Хрватској одвија процес по истом рецепту који су пројектовали западни ментори а он гласи, да се Срби протерају у масовном броју а да се онда враћају на кашичицу".

Патриотски блок КиМ подсећа и на чињеницу да „Љубомир Марић није једини представник негативне националне селекције садашње власти", и да је за очекивати било да се на прослави акције „Олуја", заједно са албанским „министром" Марићем, појави и председник Владе Србије, то јест Александар Вучић, а све у знаку помирења што је постао тренд на простору бивше Југославије али само онда када Срби треба да „признају своју кривицу".

Тешко да је то било кога значајније погодило. Ту свако има свој циљ а ни средства нису за потцењивање, посебно материјална што ремети могућност закључка колико ту од идеологије има? Јер, ако ивер не пада далеко од кладе, један од Марићевих бивших пријатеља из Звечана наводи да раније томе није придавао посебан значај па се ни детаља не сећа али негде у глави има „то да је његов отац сликар, не неки познати него онако…бави се сликарством. И сада, колико могу да се сетим, његов отац се вратио у Крајину и тамо покатоличио, знам да се тако нешто издешавало али не сећам се тачно свих детаља".

Одсуство детаља, када је Љубомир Марић у питању, говори о празнини у његовој биографији и чињеници да је он човек без реалног занимања. Ћутљив, повучен у себе, ненаметљив у друштву, себи је пробио пут ка циљу који можда није ни имао, или му чак ни ово није циљ него неки лични стандард или задовољство које жели да оствари. Очигледно је да му ништа на путу до тога није битно, па чак ни то да ли ће на крају остати Срба довољно да му лажираном подршком у медијима обезбеде „легитимитет" у тзв. „влади" албанских сепаратиста.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

PRIVATIZACIJA BEZ OBZIRA NA ŠTETNE POSLEDICE: POSTIZBORNI MANDAT I ZA PRODAJU „TELEKOMA“!???

 

Akcionarsko društvo Telekom Srbija (Telekom) biće prodato ispod svake cene jednom američkom investicionom fondu. Ovo je tajni plan predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića, koji je proteklih nedelja već započeo kampanju ponovnog obezvređivanja ove kompanije, sa nedavnom izjavom: "…Možda smo pogrešili što nismo prodali Telekom".

Naime, Vučić će Telekom prodati jeftino, ali za razliku od ranijih privatizacionih pljački, Amerikanci neće platiti velike provizije onima koji im omoguće da se Telekoma dokopaju skoro džabe. Ovaj put Amerikanci će umesto dobrih provizija pružiti političku podršku. Kratkoročno, naravno…

 

                                       Vuk Stanić

 

Ovo znači da će Vođa pokloniti Telekom zbog očajničke nade da će ga Amerikanci zaštititi. A zaštita će trajati samo dok ne potpiše kupoprodajni ugovor. Posle će biti “izručen“ ruci pravde i gnevu građana, kao i svi ostali diktatori koje su podržavali, kao što je slučaj i sa gruzijskim predsednikom Mihailom Sakašvilijem, američkim državljaninom. Može li se Vučić smaknuti s vlasti, pre nego što proda Telekom?

Situacija u kojoj se predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić danas nalazi je slična onoj u kojoj je bio Zoran Đinđić pre nego što su ga ubili na ulazu u zgradu Vlade Srbije. Privatizacija Telekoma je Vučiću predložena na isti način na koji su Amerikanci od Đinđića tražili vlasništvo nad Železarom Smederevo.

Sličnosti i razlike ova dva slučaja govore da je za Železaru u Smederevu bila zainteresovana nemačka kompanija Tisen Krup, ali je ponuda koju su dali, bila ispod realne vrednosti onoga što je Sartid imao u zalihama.

Danas je za Telekom najzainteresovaniji Dojče Telekom, ali i oni bi baš kao i Austrijanci da kupe tu kompaniju ispod tržišne vrednosti, dok su spremni da lokalnim političarima daju provizije.

Vučić je za Telekom od Amerikanaca dobio ponudu koja se može uporediti sa onom koju su Đinđiću svojevremeno dali za Sartid. Vučić, baš kao i Đinđić nekada, nije popularan kod ruskog političkog vrha, posvađan je i sa Englezima, nepoželjan je u Berlinu, ostavili su ga njegovi “prijatelji“ šeici, zamerio se nekim krugovima unutar srpske policije, jedan deo srpske mafije sa kojim je Đinđić bio posvađan takođe nije u ljubavi sa Vučićem. Za razliku od Đinđića, Vučić je Amerikancima rekao “da’. Zato će se Amerikanci pobrinuti da ga niko ne ubije. Sve dok se ne privatizuje Telekom.

Iza Aleksandra Vučića ne stoji zvanična Amerika. Reč je o kriminalnoj grupi, koja lobira u Kongresu, i ima neke medije. Oni će zvanično u Srbiji podržavati Vučića, ali samo dok ne otmu Telekom Srbija. Američka vlada je svesna da je njena politika, zahvaljujući špekulantskim poslovima predstavnika njene Ambasade, izložena opštoj mržnji građana Srbije, i da se ta mržnja građana preliva i na susedne države. Zato Vučić mora da plati za svo zlo koje je doneo u Srbiju, i region.

Od ranije je poznato da je američki investicioni fondom Apolo, jedan od potencijalnih kupaca srpskog Telekoma. Apolo je u prethodno propaloj privatizaciji Telekoma nastupao zajedno sa slovenačkim Telekomom. Taj fond je optužen i da je povezan sa kompanijom Lazard u kojoj radi bivši ministar više srpskih tranziciono pljačkaških Vlada Božidar Đelić. Lazard je konsultantska kuća koja je bila privatizacioni savetnik za prodaju Telekoma u prethodno neuspelom pokušaju prodaje.

Jedno je sigurno: Aleksandar Vučić u poslednje vreme iskazuje jasnu nameru da Telekom proda, dok je ranije izjavljivao da bi to samo lud čovek uradio.

– Ne razumem vlast, Telekom nikada ne bih prodao, a u ovom trenutku ni po koju cenu – izjavio je Vučić 2010. godine prilikom gostovanja na Televiziji Jagodina. Tada je bio radikalska opozicija Demokratskoj stranci koju je vodio Boris Tadić, umešan u mnoga muljanja oko Telekoma još iz vremena dok je bio ministar telekomunikacija.

Predsednik Srpske napredne stranke ranije je kritikujući "žutu nomenklaturu" u javnost izneo niz tačnih informacija, kao na primer: "…Demokratska stranke planira da većinski paket akcija proda ‘za četiri godišnja profita’ koje Telekom ostvaruje."

Vučić verovatno ne voli da ga podsećaju da je njegova stranka 2010. godine podnela i krivičnu prijavu protiv bivšeg premijera Mirka Cvetkovića i članova Vlade zbog pokušaja prodaje Telekoma Srbije. Član sadašnjeg pravnog tima naprednjaka Marko Đurić je tada rekao da prodaja Telekoma predstavlja "osvetu vlade budućim generacijama".

– Srbija će ostati bez vitalnih ekonomskih resursa i telekomunikacione infrastrukture koja je dobro od javnog značaja – rekao je tada Đurić.

Pet godina kasnije, kao predsednik Vlade Srbije, Vučić priča sasvim drugu priču.

 

       Propaganda o državi kao lošem poslodavcu  

 

Akademija inženjerskih nauka Srbije (AINS), najstarije Društvo za elektroniku, telekomunikacije, računarstvo, automatiku i nuklearnu tehniku (ETRAN) , akademici, naučnici raznih profila u zemlji i svetu, više puta su se oglašavali, iznoseći štetne posledice prodaje.

Pisali su i apelovali i kod premijera Vučića i kod predsednika države i kod narodnih poslanika. Otvoreno pismo stručnjaka iz Srbije i 11 zemalja, potpisalo je 24 akademika, 60 profesora univerziteta, 46 doktora nauka, 23 magistra i mastera, 57 inženjera. Javnost Srbije je definitivno protiv prodaje Telekoma.

Odeljenje elektrotehničkih nauka AINS, na svom sastanku od 12. februara 2015. godine, na bazi pisanih materijala i usmenog izjašnjavanja i diskusije članova Odeljenja, donelo je zaključak da jednim sažetim saopštenjem definiše najbitnije stavove o nameri Vlade da proda Telekom.

Takođe, ova Akademija inženjerskih nauka je podsetila da Telekom poseduje i kompletnu telekomunikacionu infrastrukturu koja obuhvata sve telekomunikacione tehnologije: centrale sa transportnim komutatorima i ruterima u kojima se razmenjuju velike količine podataka, optička vlakna koja ih povezuju i optičke digitalne sisteme, preko 3 miliona konekcija do korisnika koji se koriste za fiksnu telefoniju i brzi Internet, mrežu za mobilnu telefoniju i mrežu za prenos Internet saobraćaja mobilnim putem.

Kroz ovu mrežu se prenosi saobraćaj mobilne telefonije i Interneta drugih operatora, Telenora i VIP-a. SBB i Orion, posle Telekoma najveći fiksni operatori, takođe iznajmljuju kapacitete fiksne mreže Telekoma.

Na tržištu fiksne telefonije posluju i Telenor, IKOM, Invest Inženjering, itd. Ova telekomunikaciona infrastruktura je građena i unapređivana decenijama, počev od puštanja u rad prvog telefona 1883. godine, i kao takva u tržišnim uslovima teško može dobiti ravnopravnog konkurenta, jer su potrebne izuzetno velike investicije da se izgradi takva telekomunikaciona infrastruktura.

Ukupne investicije Telekom Srbija Grupe su iznosile 18,8 milijardi dinara samo u 2013. godini, od toga 5,25 milijardi dinara u infrastrukturu, a preostalo su tehničke investicije.

Preduzeće za telekomunikacije "Telekom Srbija"  Grupa osim matične kompanije u Republici Srbiji ima učešće u kapitalu sledećih zavisnih privrednih društava: 1) 65% Telekoma Srpske u Republici Srpskoj; 2) 83% Mobilnog operatora u Crnoj Gori Mtel; 3) 100% Društva za telekomunikacije "FiberNet" DOO, Podgorica, Crna Gora; 4) 100% Privrednog društva za održavanje i obezbeđivanje objekata i imovine "Telus" akcionarsko društvo, Beograd, Srbija; 5) 100% kompanije TS:NET B.V., Amsterdam, Holandija; i 6) 51% Društva za telekomunikacije "HD-WIN" d.o.o. Krajem 2014.

Telekom je kupio većinski paket akcija Dunav banke u iznosu od 55,78% za 9,5 miliona evra u cilju realizacije usluge mobilnog plaćanja, odnosno bankarskih poslova, koja se smatra budućom veoma profitabilnom uslugom mobilnih operatora.

Ne treba zaboraviti ni imovinu, usluge i korisnike Telekom-a na Kosovu i Metohiji, pri čemu je samo u periodu 2000-2007. godina procenjena šteta iznosila 1,4 milijarde dolara.

Demokratska stranka Srbije i Dveri su u svoj program upisali da se protive prodaji Telekoma.

– Mi ne prodajemo iz hira, niti iz nekakvih političkih razloga, niti da bismo popunili budžetske rupe. Međutim, niko ne zna kako će biti za dve godine na tržištu, nema tog eksperta koji može to da vam kaže – demagoški je argument ministra za telekomunikacije Rasima Ljajića, posle Vučića najodgovornijeg za propast Srbije.

Važno je u ovom trenutku znati da su Telenor i Vip najveća konkurencija JP Telekom Srbija. Oni ne bi ni bili ovde ta taj posao nije isplativ. Slučaj VIP-a, koji već nekoliko godina posluje na potpuno neisplativom obrascu, dokaz je da u telekomunikacijama dugoročno vredi čak i praviti gubitke i da je jedna od ključnih stvari tržišno prisustvo!

Prodavanje impulsa se može uporediti sa prodavanjem magle koju svi hoće da kupe. Potrošač sam kupuje svoj uređaj, operateri treba samo da održavaju mrežu i da podese da cena impulsa i potrošnje impulsa bude takva da se ostvari zarada koja omogućava dalji rast kompanije.

Što se tiče izjava da država ne treba da bude vlasnik telekomunikacionih kompanija, takve tvrdnje najbolje demantuje činjenica da je Kina vlasnik Čajna telekoma kompanije sa monopolom u komunikacijama u toj zemlji. Ali, osim kineskog telekoma i nemački Dojče telekom je takođe u državnom vlasništvu, kao i ruski, uostalom.

 

       I sindikati protiv prodaje Telekoma

 

Dva reprezentativna sindikata Telekoma Srbije javno su protestovali još 11. novembra prošle godine ispred Vlade i Predsedništva Srbije zbog najavljene prodaje tog državnog telekomunikacionog preduzeća, zahtevajući da se postupak hitno obustavi.

Bio je to četvrti pokušaj za poslednjih deset godina da ova profitabilna državna kompanija ode u tuđe ruke (peti je u toku!). Naime, predstavnici Jedinstvenog sindikata Telekoma Srbije i Sindikata Telekoma Srbije su tokom prošlogodišnjeg protestnog skupa ostavili ispred Vlade Srbije i Predsedništva i pismo u kojem traže da se hitno obustavi prodaja tog preduzeća, a predsednik sindikata Sindikata Telekoma Miroslav Joksimović podsetio je tada javnost i na ove činjenice: "…Znamo svi da punimo budžet više od 10 odsto, znamo da više od 140 miliona evra imamo dobit...Znamo da najviše investiramo u regionu. Nijedan dinar ne uzimamo od države, dali smo prošle godine dve dividende državi umesto jedne… Telekom bi imao profit od 300 miliona evra, kad ne bi morao da vraća dug koji je napravio kupujući za državu Telekome iz RS i Crne Gore…".

 

       Zašto nije poštovan princip slobodnog tržišta

 

Telekom koji je proistekao iz nekadašnjeg PTT-a, izgrađen je novcem građana Srbije. To je i jedan od razloga što su građanima koji nisu učestvovali u ranijim privatizacijama deljene besplatne akcije Telekoma. Rast PTT-a, a kasnije Telekoma, se odvijao, rastom iz sopstvenih izvora, i korišćenjem državnih resursa, ali i investicijama građana.

Građani prigradskih delova Beograda, i drugih većih gradova, devedesetih godina su plaćali i do 5.000 maraka po domaćinstvu za uvođenje telefonskih linija. Na Novom Beogradu PTT je u jednom trenutku naplaćivao oko 2.000 maraka za dodelu broja, kasnije je taj iznos smanjen na 500 maraka.

I danas u Telekomu postoje telefonski pretplatnici – dvojnici, i terensko razdvajanje dvojnika se naplaćuje korisnicima. Baš kao što postoje i naselja bez fiksnih telefonskih linija, koja čekaju uvođenje.

Dakle, sve telefonske centrale Telekoma, svi telefonski stubovi, svi kablovi, svi releji, postavljeni su na državnom zemljištu, ili su privatni vlasnici morali da potpišu saglasnost da se njihovo vlasništvo koristi besplatno, vlasnik odnosno korisnik svega toga je Telekom. Većinski vlasnik je PTT, odnosno država.

Te resurse, koji su vlasništvo države, prema odluci RATELA, Telekom je morao da stavi na raspolaganje Telenoru, VIP-u, i svim drugim kompanijama kojima je odobreno bavljenje fiksnom ili mobilnom telefonijom.

Zbog čega se tu nije poštovao princip slobodnog tržišta, na osnovu koga bi privatne domaće ili strane kompanije morale takve resurse same da izgrade. Da se tako pristupilo problemu, po principu na koji se domaći političari pozivaju, tržišni udeo Telekoma u poslovima telekomunikacija u Srbiji bio bi deset puta veći od onog koji imaju svi ostali zajedno.

Dakle, ako iz tih razloga jačaju strane kompanije na našem tržištu u odnosu na Telekom, kriv je RATEL (Republička agencija za elektronske komunikacije , osnivač Vlada Srbije), odnosno oni koji tamo rade i koji su takva pravila propisali.

To ipak nije najveće zlodelo RATELA. Najveće zlo koje je ova agencija propisala je da Telekom ne sme sam da odlučuje o cenama po kojima će druge kompanije koristiti resurse u koje su građani i država investirali iz svog džepa!.

Iskustva drugih privreda u tranziciji koje su prodale nacionalne telekomunikacione kompanije pokazuju da su novi vlasnici kao prve mere preduzeli smanjenje broja zaposlenih, povećanje cena telekomunikacionih usluga i smanjenje ulaganja i kvaliteta pruženih usluga.

To pokazuju primeri i naših suseda u Hrvatskoj, Makedoniji, Crnoj Gori i Mađarskoj koji su prodali telekomunikacione kompanije Dojče telekomu. Sprovedenim merama novi vlasnik će automatski obezbediti veću efikasnost poslovanja, ali se ovde postavlja pitanje koju će korist od toga imati Srbija i njeni građani?

Profesorka Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, Aleksandra Smiljanić, tvrdi da neće imati nikakvu korist, nego, naprotiv, da će privatizacija ovog resursa odmah negativno uticati na standard građana.

– Ako Telekom bude prodat, vlasnik će izvlačiti velika sredstva iz Srbije. Bez otpuštanja i smanjenja investicija može da izvuče 350 miliona evra, a pošto će davati otkaze i smanjivati ulaganje, izvući će mnogo više.

Mislim da građani mogu da očekuju nova smanjenja plata i penzija u istom iznosu kao prošli put ako se Telekom proda, jer je upravo smanjenje plata i penzija zakrpilo budžetsku rupu od oko 350 miliona evra – uverena je ona.

Smiljanićeva se osvrnula i na navode da država kao vlasnik ne može da prati tehnološki razvoj telekomunikacionog sektora pa kaže: "…To nije tačno. Telekom prati sve tehnološke inovacije već decenijama. Nedavno je dobio licencu za 4G generaciju mobilne telefonije  i već intenzivno postavlja bazne stanice nove generacije. Mreža Telekoma je kompletno digitalizovana, a Telekom ima više fiksnih priključaka nego mnoge zemlje EU. Iako to nije profitabilno, Telekom uvodi brzi internet i u sela, jer država ima obaveze prema svojim stanovnicima.

Sa druge strane, Hrvatski Telekom, koji je u vlasništvu Dojče telekoma, posle Albanije je najgori u Evropi po brzom internetu! Naravno da investicioni fondovi, a oni se pominju kao najverovatniji kupci Telekoma, neće mariti za one koji nemaju puno da plate.

Telekom ulaže u razvoj mreže više nego svi ostali telekomunikacioni operateri u Srbiji zajedno. U poređenju sa komšilukom, u poslednjih deset godina uložio je četiri puta više nego Hrvatski telekom…" – tvrdi profesorka Smiljanić.

 

       Lakše će nas špijunirati

 

Prodajom Telekoma, strancima se otvara mogućnost apsolutne kontrole svih državnih institucija i svakog građanina. Stranci će imati sve naše informacije na raspolaganju i niko neće moći da zna kako se te informacije koriste.

Činjenica je da to već uveliko i rade preko kompanija VIP i Telenor. Jer, Telekom upravlja jezgrom mreže gde se kroz velike mrežne uređaje prenose informacije svih građana i firmi. Na velikim ruterima u jezgru mreže najlakše je špijunirati celokupni telekomunikacioni saobraćaj, o čemu je govorio iodbegli američki obaveštajac Edvard Snouden.

Prosečnom građaninu je nejasno koji procenat vlasništva se prodaje i da li se u paketu otuđuje i celokupna mrežna infrastruktura za fiksni telefonski saobraćaj. Očigledno se prodaje većinski procenat, a samim tim se prepušta kontrola nad telekomunikacionom infrastrukturom Telekoma.

 

       Pametne države ne prodaju telekomunikacione kompanije

 

Telekomunikacioni operateri su u većinskom državnom vlasništvu u Belgiji, Švajcarskoj, Norveškoj, Luksemburgu, Sloveniji…Ali i kada formalno nisu, u nekim zemljama, država ima ključnu reč. Tako u Nemačkoj država ima 30 odsto vlasništva u Dojče telekomu, ali prvi sledeći vlasnik ima svega pet odsto vlasništva, tako da država praktično upravlja ovom kompanijom.

To se videlo i za vreme posete predsednice Hrvatske Berlinu. Tada je Angela Merkel upozorila koleginicu Kolindu Grabar Kitarović na problem koji ima Dojče telekom, većinski vlasnik hrvatskog Telekoma. Zagreb želi da gradi paralelnu telekomunikacionu mrežu, a kancelarka je zabrinuta da će time biti ugrožen nemački monopol.

Pored svih ovih računica, ključni ekonomski razlog zbog kojeg Srbija ne treba da proda Telekom jeste ekonomski suverenitet, koji počiva pre svega na energetici, telekomunikacijama, obradivom zemljištu i vodenim resursima.

 

       Profit 147 miliona evra 

 

Telekom Srbija je u 2014. ostvario oko 147 miliona evra neto profita, od toga je 126 miliona uplatio u državnu kasu. U ukupno ostvarenim prihodima od mobilne telefonije učešće Telekoma je 36,8 odsto, što je više od VIP (22,9), ali manje od Telenora (40,28). Ipak, kada se uzmu u obzir stepen ulaganja u infrastrukturu i društvena angažovanost kroz sponzorske ugovore, jedini nepovoljni pokazatelj u odnosu na konkurenciju Telekom ima po broju zaposlenih. Ukupno zaposlenih u svim Telekomovim kompanijama na kraju 2014. bilo je 13.044, a samo u matičnom preduzeću Telekom Srbija bilo je 9.015.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PRLJAVI POSLOVI I PAKOVANJE U RADU DELOVA „SLUŽBE ZA ORGANIZOVANI KRIMINAL“!!!

 

Poslednji događaji u postupanju tužilaštva, MUP-a, BIA-e i drugih „nezavisnih" državnih organa pokazuje kakvo ludilo je zavladalu u tim službama. Nekada su to bile Službe za borbu protiv organizovanog kriminala, a sada su se pretvorile u Službe za organizovani kriminal, ili, slobodno se može reći za pakovanje kriminala.

Vratilo se vreme Branislava Nušića pa su ponovo oživeli njegovi glavni junaci iz "Sumnjivog lica". Sumnjam, dakle hapsim! Dokaži da si nevin. Kao u doba Svete Inkvizicije: da bi dokazao da govoriš istinu stavi ruku u vrelo ulje pa ako se ne opečeš ti govoriš istinu…

 

                  Josip Bogić

 

U vreme dok je bio ministar odbrane, Aleksandar Vučić, najprvi od najprvih zamenika tadašnjeg premijera, postavio je za svog pomoćnika izvesnog pukovnika pod nadimkom Mića Konj.

Kakav to čovek mora da bude da dobije nadimak konj? Kakve je sve „vrhunske rezultate" najprvi sa konjem imao, to smo videli. Ali najprvi nije stao u svom postavljanju konja na ključna mesta. Verovatno se ugledao na Kaligulu.

Ali, od kada je postao Najprvi Prvi, ponovo je postavio na značajno mesto još jednog konja, da vodi sve prljave poslove u ovoj instituciji. Ali, ovi konji nisu slučajno postavljani na ta veoma važna mesta. Konj po svojoj prirodi je naviknut, kroz istoriju da vuče, po nalogu gazde, ali da bi dobro vukao mora da ima am. Takvi su i ovi konji. Bez pogovora slušaju gazdu.

Nedavno je jedan od pomenutih konja organizovao akciju pronalaženja štamparije novca na mestu gde ona ni teoretski ne može da postoji i kod čoveka koji je upravo suprotno radio, ali je izgleda nekima pokvario posao.

Ovoga puta su u prljavi posao i „pakovanje" uključili i tužioca za organizovani kriminal. U rano jutro 22.02.2016. godine, specijalno obučene jedinice SBPOK-a uz koordinaciju tužioca za organizovani kriminal, upali su u menjačnice, kuću i službene prostorije firme AVAX  u Lazarevcu, tražeći štampariju za štampanje lažnog novca, pod sumnjom da vlasnik štampa lažni novac i da je organizovao kriminalnu grupu radi vršenja krivičnih dela iz člana 346 i falsifikovanje novca iz člana 223 Krivičnog zakonika RS i to radi pronalaženja: priprema za štampu, mašina za štampanje, falsifikovane novčanice, falsifikovana dokumenta, internu dokumentaciju koju vodi osumnjičeni, personalni računari koje koristi osumnjičeni, USB memorije, dokumentaciju o imovini, neprijavljeno vatreno oružje i druga sredstva pribavljena izvršenjem krivičnih dela.

Sudija za prethodni postupak je doneo naredbu na osnovu predloga Tužioca za organizovani kriminal u Beogradu i predloga MUP-a RS, Direkcije policije, PU za Grad Beograd, UKP-a, SBPOK-a.

Ostaje nejasno, kako može sudija da izda nalog za preduzimanje radnji za organizovani kriminal kada se radi o jednom licu? Koji su to ostali učesnici kriminalne bande? Udružio se sam protiv sebe? Da li je to novi pojam u pravnoj terminologiji.

Nekada smo imali tužilaštvo za suzbijanje organizovanog kriminala, a sada imamo tužilaštvo za organizovani kriminal, u okviru MUP SBPOK-a za organizovani kriminal a u okviru BIA-e isto takvu specijalnu jedinicu za pakovanje i izmišljanje afera političkim neistomišljenicima.

Prvi napad na vlasnika počeo je napadom na RTV AVAX , lokalnu televiziju koja od 2011 prati sva bitna dešavanja na teritorijama opština Lazarevac, Aranđelovac, Topola, Lajkovac i dr, a poseban akcenat je davan na dešavanja i aktivnosti u RB Kolubara.

Za te usluge TV AVAX je dobijala određena finansijska sredstva od kojih je finansiran rad. Tokom predizborne kampanje 2012. godine ova TV je poseban doprinos dala rukovodstvu SNS-a, naročito gigantima političke misli tada Najprvom, a kasnije i Prvom.

Drugi razlog orkestriranog napada i politička odmazda jeste taj što je firma AVAX imala i fizičko tehničko obezbeđenje koje je dosta kvalitetno i profesionalno obavljalo te poslove. Takvim svojim radom, naravno zasmetali su konkurentskoj firmi ALFA TIM, čiji je faktički vlasnik aktivni inspektor policijske stanice Lazarevac, Željko Arsenijević, a fiktivni jedan od članova njegove porodice.

O tome je u više navrata obaveštavan MUP, da je u pitanju sukob interesa ako ne i nešto gore. Njegova desna ruka je bivši načelnik policijske stanice Lazarevac Mileta Urošević. Slučajno ili ne, licima koja su imala neki vid pljačke, posle izvršenog uviđaja su nuđene usluge baš ALFA TIMA!? Takvo stanje postoji i danas.

Vlasnik pomenute televizije, Nenad Sinđelić, otvorio je i menjačnice i time umnogome rešio problem uličnih dilera koji su prljav novac stečen kriminalom u Kolubari, legalizovali u ranijem periodu.

Kao lice koje poseduje licencu Uprave za sprečavanje pranja novca i finansiranje terorizma, broj 1200, hteo je da se uveri gde sav otkriveni i oduzeti novac završava. Od momenta otvaranja, menjačnice su otkrile i prijavile više od 100 slučajeva novčanica sumnjive ispravnosti i o tome uredno obaveštavali lokalnu policiju u Lazarevcu.

Najveći problem nastaje, u poslednje dve godine, onog momenta kada se otkriveni sumnjivi novac, koji je predat policiji, ponovo našao u opticaju na ulici!

Skeneri, aparati za detekciju neispravnog novca, poslednja su reč tehnologije i najvišeg su kvaliteta u toj oblasti, a sa njima su opremljene sve menjačnice firme AVAX. Kada su otkrivane takve novčanice i predavane MUP-u, Lazarevac, vlasnik menjačnica je tražio odgovor od Tomislava Sretenovića, da dostavi spisak svih prijavljenih oduzetih novčanica koje bi oni u svojoj evidenciji trebali da poseduju od 2006. pa do danas.

Umesto odgovora koji je čekao više od mesec dana, vlasnik menjačnica je dobio 22.02.2016. od strane Tužilaštva za organizovani kriminal, do zuba naoružanih specijalaca, Službe za organizovani kriminal, BIA-e  i poreskih organa, tako što su upadom i pretresanjem kuće, menjačnica i službenih prostorija, isti tražili štampariju novca i druge dokaze kako bi vlasnika prikazali kao kriminalca, a sve po nalogu sudije za prethodni postupak.

Pri tome su „prikriveni policijski službenici" tokom pretresa prostorija pokušali da „proture" jednu od lažnih novčanica, što su kamere zabeležile, samo da bi videli kako to i na kom principu rade skeneri.

Rezultat te „veličanstveno i nevešto izrežirane" akcije je oduzimanje dva privatna automobila, uredno registrovana od strane MUP-a sa obrazloženjem da moraju da se izvrše provere preko Interpola, da li su kradena i oduzimanjem porodičnog novca, čak i u apoenima od metala, koji nisu u opticaju.

Ovaj pokvareni vid nasilnog oduzimanja putničkih vozila pod sumnjom da su kradena i da je potrebno nekoliko meseci da se izvrše provere, odavno postoji u MUP-u i svi režimi ga obilato koriste da bi naškodili političkim protivnicima.

Kako je MUP uopšte dozvolio registraciju, a onda naprasno izrazio sumnju da su kradena? Javna je tajna u Srbiji da se novčanice od 200 i 500 evra, kao i Slovenački lažni pasoši, štampaju, gle čuda u kovnici novca u Topčideru, gde radi jedna visoko čuvana ličnost od strane vojne policije, bliska vladajućoj stranci.

Ako su eksperti za „pakovanje afera" već tražili štampariju novca morali su operativno da znaju da ona nije u Lazarevcu u menjačnicama i kući člana predsedništva Republikanske stranke, već u Topčideru!

Trebala je policija da sazna kako su otkrivene te novčanice štampane na visoko kvalitetnom papiru baš u tim menjačnicama jer u drugim menjačnicama nisu otkrivene. Očigledno je vlasnik nekome pokvario posao i upropastio uložen trud.

Mnogi su slučajevi zataškavanja pravog kriminala i zloupotreba državnih institucija a jedan od najdrastičnijih je da je Tužilaštvo je donelo rešenje kojim je odbačena krivična prijava protiv ministra Nebojše Stefanovića i ozloglašene sekretarke UKP-a Dijana Hrkalović, jer ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo zloupotreba službenog položaja. Prijavu je 30. decembra 2015. godine Tužilaštvu za organizovani kriminal podneo inspektor MUP-a Dejan Tripković.

On je tužilaštvu dostavio fizičke dokaze o nelegalnom praćenju novinara. U prijavi se navodi da je Odeljenje za poslove bezbednosti pri kabinetu ministra unutrašnjih poslova "sprovodilo mere opservacije i tajne pratnje bez otvorene operativne obrade, bez naredbe suda, suprotno instrukciji o operativnom postupanju".

Stefanović je prethodno gostujući na na RTS-u rekao da poseduje informacije da će određeni ljudi lažnim prijavama pokušati da kažu da su neki novinari u Srbiji praćeni, iako za to nema dokaza.

Ministar unutrašnjih poslova takođe je saopštio da je BIA pokrenula istragu povodom navoda iz krivične prijave. Po kom osnovu BIA vodi istragu o tome i otkuda te informacije kod njega? Do dan danas, BIA nije izašla u javnost sa detaljima istrage, ali je tužilaštvo odbacilo krivičnu prijavu, što je i bilo za očekivati.

Mizerni i nadasve podmukli pokušaj vlasti da po svaku cenu obezbedi opstanak na vlasti je brutalno pokazivanje sile i pravnog nasilja u koje je uključeno tužilaštvo, BIA i MUP u nekorektnom razračunavanju sa političkim neistomišljenicima, a sve tobože pod vidom borbe protiv kriminala.

U jednom su u pravu. To jeste tužilaštvo za organizovani kriminal a ne Tužilaštvo za borbu protiv organizvanog kriminala. To je naročito postalo dovođenjem novog tužioca Nenadića , inače advokata iz Čačka, koji je osvojio “maksimalan broj bodova na usmenom ispitu.“

Mada je diplomirani pravnik, premijer je izgleda zaboravio onu pravnu maksimu koja vekovima vlada u krivičnom zakonodavstvu: „…Bolje sto krivih na slobodi, nego jedan nevin u zatvoru".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije