Архива

Posts Tagged ‘dece’

NOVA STAVKA U IZVOZU SRBIJE, ILI DRŽAVA TRENIRA STROGOĆU PREMA RODITELJIMA KROZ ZLOUPOTREBU PRAVA DETETA A PROTIV PORODICE!!?

11. јануара 2019. Коментари су искључени

 

Deca su jedan od najznačajnijih izvoznih stavki ove države. Srbija nema nikakva prava nad detetom koje usvoje i u svoju domovinu odvedu stranci. Ne može čak ni da se raspita da li je to dete živo, a nikakva prava nemaju ni biološki roditelji, bez obzira što im predloženi Zakon o pravima deteta garantuje pravo na nesmetani kontakt sa svojim detetom koje je smešteno u prihvatilište, ili hraniteljsku porodicu. Predlog Zakona o pravima deteta daje državi i deci široka prava bez jasno definisanih obaveza, dok roditelje u mnogim slučajevima svodi na neme posmatrače.

 

             Igor Milanović

ZLOUPTREBA PRAVA DETETA PROTIV PORODICE

 

U toku je postupak usvajanja Zakona o pravima deteta za koje mnogi stručnjaci tvrde da će u suštini okrenuti roditelje protiv sopstvene dece, jer su mu odredbe nejasne, a pojedine je nemoguće ispuniti. Predlog Zakona kao dete definiše svako ljudsko biće mlađe od 18 godina.

Nepoštovanje odredaba ovog Zakona za posledicu može da ima i trajno oduzimanje deteta od roditelja. O tome bi po članu 38 smeo jedino sud da odlučuje, ali postoje i takozvani hitni slučajevi u kojima odlučuju Centri za socijalni rad.

U praksi smo i do sad imali slučajeve da Centar, zbog navodne hitnosti, oduzme dete, a sud zatim mesecima ne može da donese odluku kojom bi dete ili bilo vraćeno roditeljima, ili trajno oduzeto. Pošto predloženi Zakon ima veoma rastegljive odredbe, može se desiti, na šta ukazuju mnogi stručnjaci, da deca bivaju oduzimana roditeljima i za najmanju sitnicu.

Jedan od primera, koji ističu kritičari ovog Zakona, jeste zaštita deteta od delovanja duvana. Ovo ne samo da obavezuje roditelje i ostale koji borave u prostorijama u kojima je lice mlađe od 18 godina, da se uzdrže od pušenja (što je, svakako, za pohvalu), već primorava roditelje da dete zaštite od kontakta sa duvanskim dimom, pa tako i onim koji dolazi iz komšijinog stana.

Dejan Kostić iz Udruženja za zaštitu prava očeva izneo je slikovit primer kada roditelj otvori vrata stana da bi nešto uneo i tada u stan uđe duvanski dim od cigarete koju je neko zapalio na stepeništu. Ako u tom trenutku u redovni obilazak porodice dođe neko iz Centra za socijalni rad, može da nastane problem, kao što i predviđa član 11 stav 2.

Na više mesta u Zakonu se zabranjuje svaka telesna kazna, a izričito se pominje i da je „vaspitavanja dece telesnim kažnjavanjem" stirktno zabranjeno. Niko razuman ne želi da fizički ili na neki drugi način maltretira svoje ili tuđe dete, ali je preterano najstrože, pod pretnjom oduzimanja deteta, sankcionisati i bezbolnu ćušku.

Inače, članom 34 je zabranjeno mučenje deteta, tako da se „telesno kažnjavanje" jasno određuje kao svaki fizički kontakt koji može da prouzrokuje bol.

Ono što će predstavljati pravi problem za mnoge roditelje je član 10 stav 4 ponuđenog predloga Zakona koji ih obavezuje da za decu mlađu od 10 godina obezbede stalni nadzor.

U zemlji niskih plata oba roditelja moraju da rade kako bi detetu obezbedili minimum za život, a predškolske ustanove su ili pune, il ih nema u mestu stanovanja. Sa druge strane, država nije obavezna da obezbedi uslove za nadzor deteta u situacijama kada su roditelji sprečeni da to čine.

Zakon na više mesta ističe obaveze roditelja, dok se državi uglavnom poverava nadzorna uloga. Tako su roditelji obavezni da svom detetu obezbede osnovno i srednje obrazovanje koja su, oba, postala obavezna.

Tako član 36 stav 1 izričito napominje: „Roditelji imaju prvenstvenu i zajedničku odgovornost za podizanje i negu deteta." U stavu 8 istog člana posebno se ukazuje na obavezu roditelja da detetu obezbede osnovno i srednje obrazovanje, a u stavu 9 se roditelji obavezuju i da detetu (bez obzira na svoje finansijske mogućnosti) obezbede standard primeren njegovom uzrastu i razvoju, s tim da isti ne sme da bude niži od standarda samih roditelja?!?

Zakon, istina, obavezuje i državu da pomogne finansijski ugroženim porodicama, ali to je mrtvo slovo na papiru dok se ne izmeni čitav niz zakona i podzakonskih akata koji regulišu oblast socijalne zaštite.

U vreme kada je sastavljen predlog Zakona o pravima deteta izvršena je izmena Zakona o finansijskoj podršci kojima su smanjeni prihodi najosetljivijoj kategoriji porodica – onima sa decom invalidima. Roditelji dece s invaliditetom od usvajanja izmena Zakona u julu nemaju više pravo na naknadu za odsustvo sa posla zajedno sa naknadom za tuđu negu i pomoć.

Za budžet je ovo zanemarljiva ušteda, ali je za pogođene porodice reč o značajnim sredstvima, jer većina njih ni ranije nije imala dovoljno sredstava za život. Osim toga, radi se o dva različita prava: pravo na nadoknadu za vreme bolovanja je stečeno pravo roditelja koji uplaćuje zdravstveno osiguranje, dok je pravo na tuđu negu pravo deteta sa invaliditetom.

Grupa roditelja je u septembru Ustavnom sudu podnela inicijativu za ocenu ustavnosti ovih izmena. Posle protesta dela javnosti Ministarstvo za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja je jedino prihvatilo da osnuje radnu grupu za koju se ne zna ni da li se i jednom do sada sastala, niti kada će završiti svoj rad.

Toliko o obavezi države da finansijski pomogne decu čiji roditelji nemaju dovoljno prihoda.

Članom 27 stavom 1 predloženog Zakona o pravima deteta zagarantovana je privatnost, između ostalog, i prepiske koju dete obavlja sa nekom drugom osobom. Ovo znači da roditelji ni kod dece mlađe od 14 godina nemaju pravo da kontrolišu njihovu elektronsku poštu, kao ni SMS poruke koje primaju i šalju, pa im je tako oduzeta i mogućnost da svoje dete zaštite od pedofila, na šta su, inače, obavezni po istom ovom Zakonu.

Osim toga, kako neki ukazuju, roditelji su obavezni da detetu obezbede privatnost, što znači da moraju da imaju dovoljno veliki stan u kome će svako dete imati svoju sobu. Da li je ovoj siromašnoj državi realno očekivati tako nešto?

Zakon ohrabruje decu i druge da prijavljuju svaki vid kršenja prava deteta, pa se tako vraćamo u ona tamna vremena kada su deca prijavljivala roditelje. U članu 74 stav 2 izričito se zahteva primena mera zaštite dok je dete u roditeljskom domu (kao da su mu roditelji najveći neprijatelji), a u stavu 3 istog člana se obavezuju državni organi da daju „naročitu podršku detetu" za prijavljivanje i obaveštavanje. Ništa što se dogodi detetu neće moći da se sakrije, ali će se prijavljivati i ono što se nije desilo.

Mogućnosti za zloupotrebu su brojne.

Član 71. predloga Zakona nabraja posebno osetljive grupe dece koja moraju da uživaju veću zaštitu od ostale dece, a između ostalih to su i deca pripadnici seksualnih manjina. Svaki vid diskriminacije ovakve dece je najstrože zabranjen, pa će tako i članovi porodice biti onemogućeni da iskažu svoje negodovanje zbog seksualne orijentacije koje je dete izabralo.

Zakon izričito obavezuje roditelje da dete vaspitaju u duhu tolerancije, između ostalog i prema pripadnicima seksualnih manjina, što po zakonodavcu obuhvata i učenje deteta kako su istopolne veze sasvim normalne i prihvatljive.

Sa druge strane, roditelji nemaju obavezu da detetu govore kako su veze osoba različitog pola normalne i još više poželjne, a pojedini stručnjaci čak smatraju da bi takvo vaspitanje bilo shvaćeno kao diskriminatorsko.

Član 57 je, možda, i najviše osporavan od strane stručne javnosti, jer u svom stavu 2 predviđa pravo deteta starijeg od 15 godina da medicinskim radnicima zabrani da o njegovom zdravstvenom stanju obaveste bilo koga, čak i roditelje.

Roditelji su, inače, dužni da brinu o zdravlju svog deteta, a zakonodavac im istovremeno oduzima pravo uvida u njegov zdravstveni karton, tako da oni neće znati da li je njihovo dete ugroženo od neke bolesti i da li treba nešto da se preduzme.

Član 56 stav 1 propisuje kako je dete starije od 15 godina u stanju da samostalno odlučuje da li će se primeniti neke medicinske mere. Roditelji i lekari imaju samo konsultativnu ulogu, s tim što su roditelji i dalje dužni da brinu o zdravlju svog deteta?!?

Osim toga, ostalo je nejasno da li ovo pravo o samostalnom odlučivanju podrazumeva i mogućnost da dete starije od 15 godina odbije primanje obavezne vakcine, a koje je pravo izričito oduzeto roditeljima dece mlađe od pomenutog uzrasta.

Svi ovi, takozvani „kaučuk paragrafi", koji mogu i ovako i onako da se tumače i primenjuju po slobodnoj proceni nadležnih organa, služe da se olakša proglašenje roditelja nesposobnim da vrše svoju roditeljsku dužnost, zbog čega će im deca biti lakše oduzimana.

Osim toga, vaspitanje dece je na ovaj način faktički povereno državi, odnosno ona odlučuje kako će se dete vaspitati. Roditelji samo sprovode državni program, bez da im zakon daje mogućnosti da dete na bilo šta privole.

Dete faktički od rođenja samostalno odlučuje o svojoj verskoj i drugoj pripadnosti i na to roditelji više neće smeti da imaju uticaj. Lako možemo da dospemo u situaciju da roditelji budu optuženi za kršenje detetovih prava na slobodan izbor u slučaju da ga još kao bebu krste, ili obrežu, ili na bilo koji drugi način uvedu u versku zajednicu kojoj oni (roditelji) pripadaju.

Deca su jedan od najznačajnijih izvoznih stavki ove države. Kako ukazuje Dejan Kostić, Srbija nema nikakva prava nad detetom koje usvoje i u svoju domovinu odvedu stranci.

Ne može čak ni da se raspita da li je to dete živo, a nikakva prava nemaju ni biološki roditelji, bez obzira što im predloženi Zakon o pravima deteta garantuje pravo na nesmetani kontakt sa svojim detetom koje je smešteno u prihvatilište, ili hraniteljsku porodicu. Pri tome, tvrdi Kostić, po nekim međunarodnim istraživanjima čak 10 odsto takve dece u inostranstvu dospe u ruke trgovaca ljudskim organima.

Srbija je omogućila nesmetano delovanje mnogim stranim agencijama za usvajanje dece i to bez detaljne provere. Jedna od njih je i „Hopscotch Adoptions Inc" iz Sjedinjenih Američkih Država. Pismom od 13. februara 2014.

Dragan Vulević, načelnik Odeljenja za upravno-nadzorne poslove u oblasti porodične zaštite Ministarstva za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja pozvao je pomenutu agenciju da u Srbiji vrši odabir dece koju bi njeni klijenti usvojili.

„Hopscotch"je u to vreme bio u centru afere trgovinom dece, a posebno je na udaru medija bila njegova direktorka Robin Sajzmor. Po nekim informacijama, naše vlasti su delovanje ove agencije odobrile na insistiranje Lee Spring, iz nevladine organizacije „Cherish Our Children International,".

Oni koji je poznaju, kao što je na primer Vanesa Kačadurian iz Gruzije (koja je i sama imala neprijatna iskustva sa "Hopscotch"-om) tvrde da je jedini motiv Springove novac i nedvosmisleno ukazuju na mogućnost da je podmitila ovdašnje vlasti da izdaju odobrenje za delovanje ovoj agenciji u sred međunarodne afere u kojoj se našla.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

LEGALIZOVAN KRIMINAL: BIZNIS MEĐUNARODNOG USVAJANJA DECE U KOME SE KROZ PAPIROLOGIJU DECA PRETVARAJU U SIROČAD!!!

6. маја 2018. Коментари су искључени

 

U vlasništvu ministra je 6.000 dece. Podaci o broju dece koja se izvoze i njihovom zdravstvenom stanju, podložni su bezgraničnoj manipulaciji. Nad ovim profitabilnim resursom, zakonom nije predviđena institucionalna kontrola. U svrhe pedofilije ili vađenja organa, sva deca na tržištu imaju cenu.

A, inače, visoko pozicionirana po mitu i kriminalu, na svetskim listama, Srbija je prepoznata i kao šansa trgovaca decom!

 

                      Svetlana Nikolić

TRGOVINA DECOM

 

Koncentracijom moći u vrhu socijalne zaštite, instaliran je centar trafikinga u Srbiji. Zakonom o porodici, centralizuju se podaci o deci, koja su pravno podobna za usvojenje. To su deca koja nemaju žive roditelje, čiji su roditelji lišeni poslovne sposobnosti, ili roditeljskog prava.

Kad Centar za socijalni rad  , utvrdi da se na njegovoj teritoriji nalazi dete pravno podobno za usvojenje, matične podatke sa ličnom i porodičnom anamnezom, dostavlja resornom ministru. Ali, centri za socijalni rad nemaju uvid u bazu podataka!

Da bi dobili informacije iz registra, organi starateljstva se, u postupcima domaćih usvojenja, za konkretne podatke obraćaju ministru! U njegovoj isključivoj nadležnosti je Jedinstveni registar usvojenika kao i propisi i način vođenja podataka.

Usvojenje naše dece strancima, diskreciono je povereno ministru. I isključivo ministru, po slovu zakona, poverena je saradnja sa međunarodnim profitabilnim agencijama!

Prema zvaničnim podacima, u periodu od 2006. do danas, strancima je na usvojenje dato 185 naše dece. Da li je broj dece koje je država izvezla toliki, ili možda veći, ne znamo!? Kao što ne znamo da li su to "uglavnom deca zaostala u razvoju i sa anomalijma", kako se zvanično navodi!? Jedinstveni registar usvojenika, koji je čak i za organ starateljstva pod pečatom tajnosti, (kao i za domaće usvojitelje), redovno se dostavlja stranim agencijama!

Brisanje matičnih podataka deci koja se izvoze iz zemlje porekla, fenomen je nebrige kojom se država odnosi prema sopstvenim naraštajima. Faktički, brisanjem matičnih podataka mališana o biološkom poreklu, prilikom usvojenja, sprovodi se genocid identiteta deteta! Tvorci ovakvog porodičnog inženjeringa, koji se po inicijalima bave zaštitom dece, mahom su na platnom spisku nevladinih organizacija.

Naučni saradnik Instituta za uporedno pravo, dr Ana Čović, ukazuje da Konvencija o pravima deteta iz 1989. godine, jemči pravo na ime, državljanstvo i očuvanje identiteta. Ustav RS garantuje posebnu zaštitu deci bez roditeljskog staranja čl. 66 Ustava RS, i pravo deteta da sazna svoje poreklo i očuva identitet, čl. 62 Ustava RS.

– Ali pravo deteta na saznanje porekla se često obezvređuje i posredno saopštava da se nijedna odredba koja se tiče ljudskih prava, ne mora dosledno sprovoditi i poštovati. Porodični zakon Srbije, usvojiteljima samo "preporučuje" da detetu saopšti istinu o njegovom poreklu čl.322 PZS!

Brisanjem podataka roditelja, njihovom zamenom podacima usvojioca, može se govoriti o maskiranju porekla, i zakonom podržanoj zameni identiteta. Pojedinac se dakle "štiti", na način koji su nadležni organi procenili kao najsvsishodniji, bez saglasnosti prethodne i naknadne subjekta te zaštite, kaže Ana Čović.

Naglašava da sa prestankom roditeljskog prava i dužnosti, ne prestaje srodnička veza zasnovana prirodnim putem, (genska i DNK ) već prestaju samo dejstva srodstva koje postoji, ali ne funkcioniše. Njegovi segmenti su vršenje roditeljskog prava i dužnosti, i samo su oni podložni pravnom regulisanju.

U praksi imamo, da rešenje o lišenju roditeljskog prava postaje pokriće za detetovo, ne samo fizičko izmeštanje u drugu porodicu radi zbrinjavanja, već i za prikrivanje i promenu podataka o njegovom identitetu. Samo je istina preduslov za zdrav i kvalitetan odnos.

Kad se dogodi da je detetu potrebna hitna medicinska intervencija, koštana srž ili srž bubrega, ovo mogu da obezbede samo prirodni roditelji. Često su mlade majke, osobe koje žele najbolje za svoje dete, ali to ne mogu da mu pruže.

S druge strane može se reći da je ta majka, na neki način kreirala porodicu za usvojitelje, pa je nepravedno zauvek je odstraniti iz detetovog i njihovog života. Takođe, principom subsidijarnosti, kao jednim od osnovnih, na kojima počiva Konvencija o zaštiti dece države su u obavezi da iscrpe sve vidove zaštite u zemlji porekla, a tek ukoliko oni nisu dostupni, da se pristupi traženju porodičnog smeštaja u drugoj državi. Porodični zakon RS takvu obavezu države ne predviđa!

Dr Čović dodaje da pojedini autori smatraju da su međudržavna usvojenja bez ikakve sumnje, vid trgovine decom, da agencije u SAD posluju po principu: "…Hoćete zdravu bebu? Dobićete je za manje od godinu dana…"

Takve usluge brzog nalaženja deteta naplaćuju se od 19.000-24.000 dolara, za bele bebe, uzrasta od 9-18 meseci. Odnosno od 27.000-36.000 dolara za bebe uzrasta od 3-9 meseci. Za afroameričku decu cene se kreću oko deset hiljada dolara.

Podseća, da su se poslednjih godina događali skandali, zbog čega su neke države odustale od prekograničnog usvojenja. Ukazuje, da su diskutabilne kampanje, nakon zemljotresa, ratova, kada usvojenje nimalo nije najbolja opcija za dete. Jer se može ispostaviti da su roditelji dece preživeli, pa bi im prekograničnim usvojenjem bilo uskraćeno da kasnije pronađu svoje dete.

Takođe navodi, da socijalne ustanove, predstavljaju najgori vid zaštite, i da prekogranično usvojenje može pružiti odgovarajuće zbrinjavanje, pod uslovom da se sprovodi u skladu sa Konvencijom o pravima deteta iz 1989. godine.

Profesor Samford univerziteta dr Devid. M. Smolin, međunarodno usvojenje poredi sa pranjem novca:

Deca se oduzimaju od bioloških roditelja, a onda se provlačenjem kroz socijalni sistem, znači pranjem, uspostavlja legalno usvojenje. Oduzima se od roditelja, tretira kao novac, do koga se dolazi nezakonito, a zatim se kao novac koji se pere kroz legitimne poslove, dete pere kroz socijalni sistem.

Oni koji otimaju decu iz porodica, agencije koje ih prometuju i usvojici koji kupuju, nastoje da njihove nedopuštene, kriminalne radnje, ostaju skrivene od javnosti. U ovom lancu nema nevinih.

Vladini činovnici se podmićuju, kako bi se ubrzalo usvojenje. U velikom broju slučajeva deca se kroz papirologiju proizvode u siročad. Ne postoji čvrsta volja, da se tom kriminalu stane na put. Većina dece koja se isporučuju na usvajanje su previše mala da bi imala pouzdana sećanja na svoje roditelje. Osuđeni su na žive sa neistinom, o svojim roditeljima i svom poreklu, ističe dr Smolin.

U okviru projekta Univerziteta u Mastrihtu, objavljena je kriminološka studija dr Elvira C. Loibl, o organizovanom trafikingu dece, koju sprovode vlade država, pod nazivom "Zločin u undustriji međunarodnog usvojenja".

– Neravnoteža između broja budućih usvojitelja i dece koja su dostupna za međunarodno usvojenje rezultira dugim listama čekanja i visokim cenama. Prevelike isplate novca, koje su uključene u sistem međunarodnog usvojenja, stvorio je u vrhu država " podzemlje"!

Deca se otimaju od svojih porodica, bolnica, sirotišta! Dokumenti potrebni za usvojenje se lažiraju, krivotvore, kako bi se ceo posao prepoznao kao zakonski dopušten.

Vladini službenici i sudije, su podmićeni kako bi se na krivotvorenim činjenicama, omogućilo međunarodno usvojenje. Kriminološka istraživanja o toj trgovini u svrhu seksualne eksploatacije, prisilnog rada i uklanjanja organa, otvara opsežna, politička pitanja, zaključuje dr kriminologije Elvira C. Loibl.

U teksu "Child Trafficking Through International Adoption Continues Despite Regulations", na stranici "The Epoch Times", od 15. marta 2018, kaže se da je međunarodno usvojenje biznis, sa labavim propisima i visokim profitom, poželjnim za otmičare, trgovce ljudima i pedofilima.

Po rečima Petera Gleasona, advokata i nekadašnjeg policajca u New Yorku, "poznato je da ta deca služe za prinudni rad i seksualno iskorišćavanje". Mnoge zemlje odustaju od međunarodnog usvojenja, ili pojačavaju propise. Ali posredničke agencije, pronalaze nove "destinacije" poput zemalja Jugoistočne Evrope, koja poslednjih godina postaju "hot" tržišta.

Predsednik Veća za poslove međunarodnog usvojenja i predstavnik posredničkih agencija za usvojenje, Thomas Di Filipo, kaže da su "nužni propisi, koji bi kontrolisali tokove novca u postupku usvojenja".

– Možemo mi imati najbolje propise, ali ako visokim činovnicima vlada, šaljemo 20.000 dolara, po detetu, što je praksa danas, time uspešno zaobilazimo i najbolje zakonodavstvo. Osim ako ne nadzirete novac, nećete kontrolisati korupciju, naveo je Thomas Di Filipo, u tekstu objavljenom na FP (Foreign Policy).

Najtragičnija u ovom legalizovanom kriminalu, je sudbina dece. Njihovo prometovanje i eksploatacija od strane usvojioca, u zemlji primaoca. Privatni istraživač i voditelj Ed Opperman u emisiji "The Opperman Report", kaže "da se u američkom sistemu, ta deca tretiraju kao roba…" Kada američki usvojitelji usvoje decu iz inostranstva, lako se rešavaju te dece, tako što ih daju nekoj drugoj porodici, trećim licima, itd.

– Postoji mreža ljudi koji imaju takvu decu, i preko oglasa, Yahoo-a, takvu decu ustupaju zainteresovanim parovima i pojedincima. Uz sliku o pre-teen deci, (predpubertet) ide i reklama, natpisi: dete je "seksualno agresivno", "ima problem sa zloupotrebom supstanci", natpis "poslušan" ili "jako želi da zadovolji".

Deca se prometuju, imaju status robe, idu iz ruke u ruku, uz punomoćje novom vlasniku, da dete može odvesti kod lekara, upisati u školu i sl. Najveći broj te dece završi sa pedofilima, kaže Opperman.

Predsednik Uprave, Američkog instituta protiv trgovine ljudima, Goffrey Rogers, kaže da su 60-70 posto dece koja su ušla u SAD, po osnovu usvojenja, sada van tog sistema.

– Većina dece, 73 posto, koje su žrtve odbacivanja od američkih usvojitelja, su usvojena iz inostranstva. Prema Izveštaju biltena o socijalnoj promeni i javnoj upravi "Arkansas Journal of Social Change and Public Service", ponovno usvojenje takve dece nije dovoljno regulisano, nema zakonskih okvira. Sudbina te dece je" podzemna avantura ".

 

      A 1. Zločin iz "milosti"

O deci koja se iz ustanova ili hraniteljstva, izručuju strancima, ne znamo ništa! U ustanovama ćute kao zaliveni. Hranitelji su po pavilu nemoćni. Životi mališana koji se odvode, su van domašaja javnosti! Jedna od retkih koja je uspela da ispliva na površinu, je priča o petogodišnjem dečaku iz Zrenjanina, koji je bio kod hraniteljke Ljiljane Radulović. Dečak je imao tri meseca kada ga je uzela na čuvanje.

U septembru 2016. godine, su joj javili da će dečaka usvojiti par iz Švedske. Ljiljana je kumila socijalne radnike da joj ne uzimaju dete. Građani su se svakodnevno okupljali ispred Centra za socijalni rad. Jedni su protestvovali, drugi plakali. Ljiljana je molila ministarstvo, na čijem čelu je bio Vulin, da ne uzimaju dete. Ministar je bio neumoljiv  !

Više od 5.000 građana potpisalo je peticiju da bi se sprečilo da dete bude odvedeno u Švedsku. U roku od tri dana je dato strancima, bez ikakvog prava komunikacije sa svojom pređašnjom sredinom. Dete je plakalo, molilo da bude vraćeno hraniteljki. Uzalud.?! Isporučeno je u nepovrat, nepoznatim ljudima, u nepoznato okruženje, jezički nepoznatu sredinu, sa sebi nepoznatim i novim imenom i prezimenom.

Da li je to najbolji interes deteta ?! Ili zločin! Sa ovom jezom, suočavaju se svi mališani koje država transferiše strancima. I svako od mališana koje je Srbija izručila, osećalo je istu jezu i strahotu. Ali njihove strahove, nema ko da priča!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DECA KAO ROBA: „INTERES DETETA A NE RODITELJA“ JE MASKA ZA RAD MEĐUNARODNIH PROFITABILNIH AGENCIJA ZA USVAJANJE DECE IZ NAŠE DRŽAVE!?

5. априла 2018. Коментари су искључени

 

Postupak, pod službenim nazivom "međunarodno usvojenje", od strane najvećeg broja vlada u svetu kodifikovan je, kao klasična trgovina. U zemljama koje su vodile istragu, ustanovljena je teška zloupotreba u vrhu socijalnih službi.

Grantovi kojima su "darivani" visoki činovnici u ministarstvima, kreću se do 30. 000 dolara po detetu. Trafiking, korupcija i svirepa zlostavljanja dece kod inostranih usvojilaca, doprineli su da najveći broj zemalja u svetu poslednjih godina, odustane od prakse prekograničnog usvojenja.

U Srbiji je koncetracijom ovlašćenja, "pod jednu šapu", ciljno i strateški u socijalnoj zaštiti, montiran ključ korupcije i trafikinga. Resorno ministarstvo je operativni partner međunarodnih trgovaca. Posluje kao regrutni centar. Deca se po slovu zakona ekspeduju kao roba sa buvljaka.

 

                       Svetlana Nikolić

DECA KAO ROBA KROZ USVAJANJE1

 

Protokolom o zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja  iz 2005. godine o zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja  iz 2005. godine i uputstvima o primeni iz 2006. godine, predviđa se hitnost postupanja kada postoji "sumnja da je dete životno ugroženo".

Rizikom se smatra: nezaposlenost, "migracije" porodice i uslovi stanovanja, anomalije deteta. Zlostavljanje i zanemarivanje, kvalifikuje kao ono koje se desilo, i hipotetičko, koje se može dogoditi. A prinudna, hitna mera, zarad "najboljeg interesa deteta" predviđa izmeštanje od roditelja, ili staratelja.

Šumom akata pod "zaštitom" u naslovu, na udaru se našla gotovo cela srpska sirotinja. Dete je životno ugroženo ako je neuhranjeno sa "manjkom potkožnog masnog tkiva", "neadekvatno obučeno", ako kuća u kojoj stanuje "nema ispravne instalacije". Zanemareno je, ako mu se "ne obezbede naočare", ako se "ne vodi kod lekara", "ne imunizira", "ne vodi kod defektologa" (kada zaostaje u govoru).

Nesreća nikada ne ide sama. A, siromaštvo često sa depresijom, invaliditetom, urođenim mentalnom inferiornošću roditelja, koji "rizici" u startu ograničavaju mogućnosti pristojnijeg života. Kao ugrožavajući "po život deteta", radi njegovog "najboljeg interesa", rezultiraju "izmeštanjem" od roditelja.

U slučaju telesnog kažnjavanja dete se oduzima od roditelja, kada postoji trag pruta ili kaiša. Ako je roditelj udario dete a ne postoje tragovi povreda, smatra se da je pokušao da ga povredi. Dete se izmešta iz porodice do epiloga pred sudom, koji će odlučiti da li će takvom roditelju potpuno ili delimično uskratiti roditeljska prava. (Opet više prisutnije u siromašnim porodicama, gde dominiraju egzistencijalni strah, stres, nervoza).

Priručnici i praktikumi, debelo finansirani od međunarodnih fondova, od 2005. godine do danas, nisu uspeli da markiraju sve situacije, indikovane, za hitnu meru odvođenja deteta. Kako bi se, organima starateljstva ostavila neograničena autonomija i proizvoljnost za ovu meru, dovoljna je sumnja takozvanih stručnih radnika.

Zakonom o braku i porodičnim odnosima, do 2005. godine, potpuno usvojenje nije bilo moguće ako deca imaju žive roditelje. Šanse da strani državljani usvajaju našu decu, ako ne isključene, bile su otežane, pošto je o tome trebalo da se pitaju republički organi uprave za zdravstvo i socijalnu politiku.

Zakonom o porodici iz 2005. godine, nastaju kapitalne izmene. Uvodi se samo potpuno usvojenje. Mogu se usvojiti deca i živih roditelja! Šansu da usvajaju našu decu dobijaju i stranci, a suverena prava i ingerencije, kod stranih usvojitelja.

Po svojoj intrigantnosti, socijalna zaštita je decenijama bila skrajnuta, na margini. Dok se na drugim frontovima lomila koplja, podgrevale senzacije, u socijalnoj zaštiti, daleko od fokusa javnosti, mogli su da prolaze i karavani. Tako je neopaženo, prošao Porodični zakon 2005. godine kao i 2015. godine, bez prethodne javne rasprave, stručnih tribina i sl.

Zakon omogućuje da deca i pored živih roditelja, mogu biti potpuno usvojena i bez ikakve saglasnosti roditelja ukoliko su lišeni roditeljskog prava.

Usvojenjem se menjaju svi podaci deteta u matičnoj knjizi rođenih! Biološki roditelji nemaju pravo uvida u matičnu knjigu rođenih, niti postoji obaveza usvojitelja da detetu kažu istinu?! Moć da odlučuju o sudbini dece, koncentrisana je u Centrima za socijalni rad, koji su pod kapom ministarstva, a po pitanju usvojenja ministu su poverena ekskluzivna prava: čl. 99, 101,316. Zakona o porodici.

Poodvojene su procedure i nadležnosti, kada je reč o usvojenjima, naših i stranih građana. Za usvojenje stranim državljanima, prava su poverena lično ministru: čl. 103 i 312 ZOP. S druge stane, postupak usvojenja, za naše građane predviđa dugotrajno administrativno mrcvarenje, psihološko i socijalno preispitivanje, koju sprovodi organ starateljstva, gde se mogu tražiti mišljenja i "drugih specijalizovanih službi".

Čekanje na tom skeneru, sa potpuno neizvesnim ishodom može da potraje i godinama. Strane državljane zakon u potpunosti oslobađa birokratske procedure domaćih organa! Za njihove želje, lično je nadležan ministar?! Ovako zakonsko rešenje u potpunosti je inkorporirano, sa međunarodnim sporazumom Hague Convention on Protection of Children and Co-operation in the field of international adoption, koji je u Srbiji na snazi od 01. 04. 2014 godine.

Haškom konvencijom o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja, država je široko otvorila vrata stranim usvojiteljima. Izvorno je nastala 1993. godine , ali je njen sastavni deo akt pod nazivom Intercountry Adoption Act of 2000 and International Adoptions, koji je oktobra 2000-te godine potpisao tadašnji američki predsednik Bil Klinton.

Prema ovom aktu, jedina adresa, u Srbiji, za ispunjenje zahteva stranih državljana, je ministar. Postupak je efikasan, a deci se nakon usvojenja, briše identitet i zemlja porekla! Ovim dokumentom, skrivenim pod krovom tkz. Haške konvencije, otvara se saradnja države i međunarodnih, profitabilnih agencija u transakciji dece, što je u našem socijalnom sistemu potpuni novitet. Na web stranicama ovih posrednika, Srbija se prezentuje kao zemlja koja potpada pod Hašku konvenciju, i celi postupak pred srpskim vlastima, kažu, može biti završen za " kratko vreme".

Od 2005. godine, svi akti u toj oblasti, pripremani su u skladu sa takz. Haškom konvencijom. Pozivaju se na "najbolji interes deteta", koji doslovno tumače, "kao interes deteta, ne roditelja". Kao da su ti interesi, po prirodi stvari, aksiomu, međusobno oprečni, suprotstavljeni jedni drugima. U skladu sa tom konstrukcijom, procenu, interesa deteta, preuzela je država.

U Srbiji se godišnje više od šest stotina dece izmešta od roditelja u ustanovu, ili drugu porodicu. Ukupan broj dece koja su prošle godine, umesto kod roditelja, živela kod hranitelja, iznosi oko 6. 500. Po ugledu na Skandinavske zemlje, Srbija je preuzela koncept, prisilnog oduzimanja (izmeštanja) dece od roditelja, bez istražnog postupka, dokaza, ekspresno, bez odluke suda. Svedočenja, koja se pojavljuju poslednjih meseci, teško da ostavljaju ravnodušnim:

Gorici Milojković iz Velike Ivanče, Centar za soc. rad u Mladenovcu, oduzeo je dete, od dvadeset dana. Uslovi u kojima živi sa roditeljima i braćom, jesu oskudni, ali je dete toplo dočekano u porodici. "…Rodila sam zdravog dečaka dva dana pred Novu godinu, iz Centra za soc. rad kažu da mora da ga vode, ne dihtuju nam pozori…" Na pitanje "gde joj vode dete", odgovoreno joj "da to nije njena briga".

Razlog za oduzimanje deteta, do odluke suda, koji će odlučiti da li je Gorica podobna za roditeljstvo, osim siromaštva su i "smanjene mentalne sposobnosti". Nije li pravo na rađanje, ustavna kategorija? Kao i zaštita telesnog i duševnog integriteta!? Ovi stručnjaci, za brigu o deci, su dete otrgli od majčinog mleka!

Mnogi su čuli za potresnu priču porodice Trkulja, čiju je šestogodišnju devojčicu, Centar za soc. rad Zvezdara, oduzeo i smestio u ustanovu.

Roditelji opisuju viđenje sa detetom, pošto je odvedeno u oktobru 2017.godine: dete ih grli, grčevito steže, u suzama moli da ga vode kući, kaže "ne može više da bude tu"! Roditelji nemi, nemoćni! Viđenja roditelja sa detetom su se nastavila u odobrenim terminima, a dete je, bilo sve tiše. Gotovo da je prestalo da govori, bez izraza lica, usporeno, pospano, odsutno. Roditelji su izrazili sumnju, da je dete pod sredstvima za umirenje. Tokom novogodišnjih praznika, međutim, uskraćeno im je bilo i viđenje. Izbezumljeni od tuge, bez objašnjenja su vraćeni kući. Da bi im prilikom sledeće posete, bilo rečeno "da ne mogu videti dete, jer je u karantinu".

Godine 2012. donet je Pravilnik o zabranjenim postupanjima zaposlenih u socijalnoj zaštiti "Službeni glasnik RS", broj 8 od 3. februara, 2012., kojim se u čl. 7 Pravilnika, zabranjuje emocionalno zlostavljanje korisnika.

"…Emocionalno zlostavljanje, je postupanje zaposlenog koje korisniku nanosi emocionalnu patnju". Emocionalnim zlostavljanjem se naročito smatra: izolacija, odnosno ograničenje kretanja…zabrana kontakta sa članovima porodice, i drugim značajnim osobama. U emocionalno zlostavljanje se ubraja: izlaganje zbunjujućim ili traumatskim događajima (napr. nasilju, koji ugrožavaju život, zdravlje i razvoj).

Ali stručnjaci ne mare za pravilnike! Dete stavljaju iza rešetaka! Prema papiru, koji se pojavio na internetu, otac deteta pati od "depresije" a porodica "nema adekvatne higijenske uslove ". Iz Gradskog centra za soc. rad, ne žele da se izjasne! Kažu: "..Štite podatke o deci"! Valjda, po ugledu na razrađen sistem u skandinavskim zemljama, gde su podaci o legalnoj otmici dece, "službena tajna" !

Vesna Miljković, iz Ćićevca je bila hraniteljka. Dete je uzela na čuvanje kada je imalo 20 dana. Kasnije se ustanovilo da dete ima blage smetnje u razvoju, ali je za Vesnu, kako kaže, "ona bila anđeo". Tražila je literaturu na interentu kako bi joj pomogla u razvoju, obilazila lekare, upisala u vrtić. Po oceni onih koji su je nadgledali, bila besprekorna, sa devojčicom,

Želela je, da je usvoji. Centar za socijalni rad u Ćićevcu, međutim prelazi u nadležnost Centra za socijalni rad i hraniteljstvo u Kragujevcu. Za nju nastaje tortura. Za devojčicu horor.

"…Dete su par puta vodili u centar odakle se ona vraćala skroz smušena, neraspoložena, gurala bi mi se u krilo i samo ćutala. Kada je pitamo šta se dešava, tužno nam je odgovarala ‘da je to tajna’…! Pomutili su joj razum skroz. Strašno mi je kada pričam i ponovo proživljavam sve to", kaže Vesna Miljković. Napominje da je dete bilo veoma vezano za nju i njenog supruga, za svoju sobu, krevet, dvorište, vrtić.

Molila sam, nemojte ljudi, poremetićemo sve što smo postigli, unazadićete dete! Ništa nije vredelo, doslovno su, izvukli dete iz kreveta. Ona izlazi, a osmeh joj zaleđen, oči ogromne, strah.. Molila sam Boga samo da ne pati mnogo da joj da snage da prebrodi to što joj se desilo i pitam se, zar je moralo to da joj dogodi !? Ne samo što je ostavljena od bioloških roditelja, nego su još došli da je otmu od nas koji smo je voleli i koji ćemo je uvek voleti, koji smo ginuli da je naučimo nečemu i podignemo kako treba!

Upad u kuću i odvođenje gotovo u pidžami, primenjuje se u slučaju najozloglašenijih krivičnih dela. Pritvoreni dobija pravo na kontakt sa rodbinom i advokatom. Deci koju odvode, oduzimaju sve. Deca se otržu od najbližih koje imaju i jedinog kutka u životu koji su osetili svojim, svog kreveta, igračaka, sredine u kojoj su osetili toplinu, i koja je deo njih.

Devojčica od 8 godina, u porodici profesorke dr. Mile Alečković , je imala optimalne uslove, ishrane, nege, obrazovanja. lepu odeću, poklone. Ovo dete, siroče sa Kosova, Mila je uzela pre dve godine i spasila iz stanja u kome se nalazilo u ustanovi gde je bilo smešteno.

Bez zdravstvene knjižice, sa kvarnim zubima, vaškama, ekcemom. Uz psihološku i emotivnu podršku detetu i novi kvalitet života, dete je počelo da stiče svest o sebi, osećaj pripadnosti, samopouzdanja. Došli su jednog jutra, i gotovo u papučama je odveli. Šta je sa "najboljim interesima deteta"? Psihološki slom! Šok! Trauma!

Moj integritet ne mogu da uruše. Nju su emotivno ubili. Ni gestapovci nisu tako odvodili decu, rekla je prof. Alečković, i izrazila bojazan, da devojčicu žele da prodaju strancima.

Devojčica je negovana, vaspitana, zdrava, pametna. Namirisali su dobar plen! Postoji matrica, modus operandi s kojom nastupaju "socijalni centri". Upadne njih nekoliko! Dete otržu, uz asistenciju policije! Izmeštaju u jednu, drugu, treću hraniteljsku porodicu, dok mu ne izbrišu svu memoriju. Kad ga psihički slome, prodaju ga kao biljku!

Prema svedočenjenjima roditelja i staratelja, "socijala" je postala poprište moći i straha. A, shodno pravilima i proceduri iz takz. Haške konvencije i meka za unosan biznis. Postupak usvojenja odvija se preko posredničkih agencija, prema pratećem aktu Intercountry Adoption Act of 2000 and International Adoptions iz 2000-te.

Zainteresovanim pojedincima i parovima sa Zapada, nezavisno od rodnog i seksualnog opredeljenja, posrednici obećavaju dete u "kratkom roku", u skladu sa naručenim propozicijama i cenovnikom.

Neke od posredničkih firmi, su partneri resornog ministarstva VS. Potpis na transakcije, za decu iz Srbije, daje ministar. (Sada Zoran Đorđević rotacijom sa Aleksandrom Vulinom posle afere sumnjivog porekla novca, dok je bio na čelu socijalne zaštite).

Od aprila 2014. god, kako su nam odgovorili: "…ministarstvo operativno saradjuje sa agencijom Adoptionscentrum iz Švedske, agencijom Atidhaieled iz Izraela, Creixserjunts iz Španije i američkim agencijom Hopscotch adoptions INC…", (koja usvaja decu iz Jermena, Ukrajine, Bugarske, Gane, Guane, Maroka).

Posrednici koji su takođe, na svom portalu označili Srbiju kao svog partnera su: Opening Door i Hope International (usvaja decu iz Bangladeša, Liberije, Haitija, Ukrajine). U tkz. non profit galimatijasu, kako bi se približili plenu, neke se predstavljaju isključivo "humanitarne", nekomercijalne, poput američke COCI, koja osim Srbije, saradjuje sa Kenijom, Haitijem, Ukrajinom, Bosnom ( od rata).

Prema zvaničnim podacima koje je dostavilo Ministarstvo za zapošljavanje, rad i socijalnu politiku, stranim državljanima od 2014. dato je 90-toro dece. Ukupno 185, od 2006 godine, od kada je u primeni izmenjen Porodični zakon. Najviše u Švedsku (85), SAD (57), Kanadu (10), Španiju (8)…

Od 2000-tih godina do danas na Zapadu je stvorena industrija trgovine decom. Da bi sve bilo "po zakonu", nacionalna zakonodavstva država potpisnika, od 2000-te su prilagođavana takozvanoj Haškoj konvenciji kao krovnom zakonu. Svoju legislativu po pitanju usvojenja, među prvima su prilagodile: Švedska, Norveška i Finska.

Da bi legalizovale usvojenje dece od strane istopolnih parova, ove zemlje su u periodu 2001-2003 godine donele Zakon o registraciji homoseksualnih zajednica.

Ovim su u pogledu prava na usvojenje izjednačeni sa heteroseksualnim zajednicama. Parovi, ili pojedinci, angažuju posredničku agenciju, koja će im za novac, uslišiti zahteve po pitanju propozicije deteta.

Posrednik se obraća direktno "Central authority"-tiju, zemlje s kojom je uspostavio saradnju, u Srbiji resornom ministru. Za decu, koju bilo gde u svetu usvajaju građani US, troškove skrivene i javne, delom pokriva država. Iz fondova formiranih u te svrhe, usvojiteljima se pokrivaju troškovi agenata, puta ..i "drugi troškovi". Dobijaju bonuse, oni sa debljim novčanikom, i značajne poreske olakšice. Sistem je doveden do savršenstva. Zakonski, sve pokriveno. Siromašne dece puno. Od kraja devedesetih, biznis cveta.

U tekstu "Seksualna orijentacija posvojitelja i najbolji interes djeteta", hrvatska autorka koja je analizirala promenu nacionalnog zakonodavstva unutar zemalja članica EU, u svetlu (u mraku), prava na usvajanje dece istopolnih parova, kako bi bili izjednačeni sa pravima hereoseksualnih zajednica, zaključuje:

Kristalno je jasno, da je time zanemarena svrha i smisao najboljeg interesa deteta. Takvim postupkom najbolji interes deteta izgubio je bitku s nadmoćnijim interesom, odraslih. To što činimo nije dobro za decu, većina sveta to ne odobrava. Ali od zaglušujuće tišine dečijih vapaja, i blasfemičnih poklika (pojedinih) odraslih koji dopiru daleko, naprosto više nikoga i ništa ne čujemo! Ili ne želimo čuti?! Ne razaznajemo dobro od lošeg, budućnost od propasti.

Floskula o "najboljem interesu deteta" u službenoj upotrebi u svetu i kod nas, instrument je prinude i zločina u najavi! Za nevladine i vladine službe, koje se po vokativu bave zaštitom dece, izvor je unosne zarade i korupcije. Sistem je zatvoren.

Jedna adresa u državi "Central authoity", sarađuje sa profitabilnim lancima, ista suvereno vlada bazom podataka o deci za usvojenje, propisuje pravila vodjenja baze podataka (koji je službena tajna) , ista uspostavlja niz drugih pisanih i nepisanih pravila, podzakonskim aktima konstituiše prava na rad, indoktrinira kadrove, rešava po žalbama roditelja i staratelja, i nadgleda egzekucije koju sprovode "stručnjaci" u okviru sistema.

Ovakva koncentracija moći u jednoj instanci-ministru, shodno zakonu, lišena je svake kontrole institucija spolja, pod budnim okom samo nevladinog sektora, kreatora ovog sistema, u sistemu. Tamo gde su deca, tu je i novac. Ali u toj oblast, u Srbiji, kao i na Zapadu, ne važe evropske tekovine o uzbunjivačima i transparentnosti. U zemlji strahovlade, ubijena je svaka kritička misao i pravo na raskrinkavanje hipokrizije. Stotine je priča širom Srbije, koje nikada neće ugledati svetlo. Na mentalno i emotivno ubistvo dece, struka zaverenički ćuti.

Hrvatska autorka, koja je 2006. god, uradila analizu izmena nacionalnog zakonodavstva pojedinih zemalja članica EU, u susret pravima istopolnih parova, insinuira u zaključku, "na propast u budućnosti".

To ne važi, za Srbiju! Vlast je već započela kampanju! Iz komercijalnih razloga, podiže se svest o rađanju! Moguće da će dati i koju crkavicu u te svrhe?! Ako ništa, mecene sa Zapada odrešiće kesu. Budući naraštaji već su bezecovani! Nema sumnje, vlada je prepoznala, izvoznu šansu.

Režim tkz. haške konvencije, koji je vlada prihvatila 2014. god, obavezuje Srbiju da godišnje isporuči određenu kvotu dece.

Baza podataka o deci, (Jedinstveni registar usvojenika), službena je tajna, kojom po ZOP, raspolaže – ministar. Tu su podaci o svoj deci ( bez živih roditelja, i deci lišenoj roditeljskog prava, u ustanovama i hraniteljstvu), podobnoj za usvojenje.

Gore pomenutim Protokolom iz 2000 – te i pratećim aktima, kojima se bliže odredjuju pravila primene Haške konvencije, ministarstvo je u obavezi da ažurirani Jedinstveni registar usvojenika dostavlja centralnoj bazi u Njujorku.

Deca su kao u izlogu, dostupna posrednicima sa liste akreditovanih, takođe u Njujorku. Trgovci se obraćaju direktno ministru! Deci koja se izručuju, brišu se matični podaci iz knjige rođenih i zemlja porekla! Isporučuju se kao roba, bez deklaracije, sa buvljaka. O sudbini ove dece ništa se ne zna!

Otmica dece i karantin, zarad njihovog "najboljeg interesa", nije izum ovdašnje vrhuške. Reč je o razrađenom menanizmu, u čijoj su primeni najviše odmakle nordijske zemlje. Poslednjih godina, pojavila su se potresna svedočenja roditelja, koji opisuju sudbinu svoje dece u sistemu takozvane Foster care (prihvatnim kućama). Deca se oduzimaju zbog najmanje sitnice, na udaru su uglavnom imigrantske porodice. Od legalne plenidbe dece najviše profitiraju privatizovane socijalne agencije. U nordijskim zemljama, čak trećina budžeta odlazi na finansiranje socijalnog servisa

U svrhu ostvarivanja i kontrole profita od privatizovanih dečijih "velfer servisa", institucionalizovana je antiporodična kampanja gde se u medijima tendenciozno prikazuju navodno problematične porodice u kojima se "deca tuku", "roditelji opijaju" i "koriste drogu" čime se upućuje poruka javnosti da je "porodica loša za razvoj dece" i da je plenidbe dece od strane privatizovanih socijalnih službi "u najboljem interesu deteta."

"…Svaki roditelj se smatra krivim dok se ne dokaže suprotno. Da bi se oduzelo dete nisu potrebni dokazi, dovoljna je "zabrinutost činovnika za dobrobit deteta", kaže profesor sociologije i kriminalnog prava na Helsiškom univerzitetu dr Johan Bekman, koji ovu pojavu poredi sa "robovlasništvom" srednjeg veka.

Deca su u tim ustanovama tretirana kao zatvorenici sa ograničenom slobodom kretanja. U slučaju da se deca (i roditelji) javno pobune zahtevajući da budu vraćeni biološkim roditeljima, često su predmet medicinskog drogiranja, dok se roditeljima trajno zabranjuje kontakt sa njima.

Takav tretman u praksi gori je nego zatvorski, jer se u klasičnim zatvorima robijašima ne uskraćuje pravo da komuniciraju sa rodbinom i "spoljnim svetom". Velika je nepoznanica, šta se dešava sa decom koja ostaju "drogirana", zatočena u privatizovanim "foster kućama" i postaju predmet ispiranja mozga, vrlo često sve do punoletstva?!

U novom poretku zaštite dece, svetom se prolama njihov očaj i vapaj. Ako izuzmemo koncentracione logore, ovo je najmorbidniji projekat 20. veka. Njegov začetnik, vizionar i kreator je nekadašnja prva dama, vodeći kandidat Demokratske partije na poslednjim predsedničkim izborima u SAD.

U specijalnog savetnika za međunarodna pitanja dece, promovisana je krajem sedamdesetih, kao prva dama Arkansaza. Kasnije biva unapređena u državnog sekretara za pomoć deci. Kao svoj cilj, osamdesetih godina, proklamovala je "kraj siromaštva, zdrav, siguran i moralan početak u životu svakog deteta".

Umesto ustanova socijalne zaštite, takz. foster care, promovisala je usvojenje. Briga o deci, i "humani uslovi življenja u toplom porodičnom okruženju" , bila je potka, njenih ranih nastupa. Temelje nečeg što je potpuni pervertit proklamovanog, postavila je deset godina kasnije, kada je njen suprug Bil Klinton došao na čelo SAD.

Godine 1997. donet je Zakon o usvajanju i sigurnim porodicama Adoption Incentive Program encourages states to promote adoption over alternatives (ASFA). Zakon je predvideo razne finansijske podsticaje za svako usvojeno dete, bilo odakle da dolazi, zatim troškove puta, advokata, bonuse po završenom postupku, kao i mesečne, i godišnje prihode porodici koja usvoji dete. Prethodno 1996.god, izmenjen je Zakon o porezu na dohodak, kako bi bili omogućeni poreski krediti za sve troškove, uključujući i međunarodna usvojenja, subvencije su iznosile do 10. 000 dolara po detetu.

Ovim zakonom, u cilju razvoja socijalnog inženjeringa, svim državama unutar US data je pomoć iz saveznog budžeta, kao i vladama van US. Pod finansijskim podsticajem, krajem devedesetih, usvajaju se milioni dece iz foster care. Siromašnim roditeljima se oduzimaju deca, zbog čega se na udaru ovog zakona našlo stotine hiljada crnačkih porodica.

Ovim zakonom dozvoljava se usvojenje homoseksualnim parovima i pojedincima. Svima koji usvajaju decu: LGBT pojedincima i parovima, čak i starijim licima koji su bili do tada izostavljeni iz porodične politike, daje se finansijska pomoć po detetu. U skladu sa pravima na usvajanje dece od strane LGBT parova i pojedinaca, usklađuje se celokupna legislativa u toj oblasti, što finansira Rokfeler fondacija.

U mega industriji decom sistemski stvaranoj od devedesetih, socijalne službe postaju najprofitabilniji sektor. U naručenim, dobro plaćenim studijama, usvojenje od strane pripadnika LGBT promoviše se kao zdravo, i poželjno.

Zaključak jedne od takvih studija, na koju se poziva agencija HOPSCOTCH čiji su klijenti uglavnom pripadnici LGBT glasi: "…Sva dosadašnja istraživanja ukazuju na uspeh gej roditeljstva, deca lezbejskih i gej parova rastu uspešno kao deca heteroseksualnih roditelja. Na postoje dokazi da su deca lezbejskih i gej roditelja manje inteligentna, manje popularna ili da imaju više problema u sredini. To su deca sretna, zdrava, dobro prilagođena. Takođe nije utvrđeno da postoji veza između homoseksualnosti i pedofilije. Od ispitanih slučajeva maltretiranja dečaka od strane odraslih muškaraca, 74 % muškaraca je bilo u heteroseksulanoj vezi sa njihovom majkom", kaže se u izveštaju Instituta za usvojenje iz 2011 god. (Institute for Adoption Evan B. Donalds), a prenosi izvršni direktor agencije HOPSCOTCH, Robin Sizemore.

Poslednjih godina, sve manje država u svetu, veruje ovim istraživanjima. Naslovi o prljavštini u pozadini, sve su prisutniji u medijima. Mačka koja je izašla iz vreće, teško će se tamo vratiti, navodi se u američkoj štampi.

U pojedinim državama poslednjih godina, poput Jermenije pokrenuta je istraga, o umešanosti visokih službenika u ovaj, kako kažu "legalni trafiking". Mito koja su visoki činovnici dobijali od posredničkih agencija, kretala su se od 10.000 do 30.000 dolara, po detetu. Ovaj notorni kriminal, u operativnim poslovima posrednika i visokih činovnika, figurirao je pod nazivom "dar zahvalnosti". Agencije US koje se bave posredništvom, poput agencije Hopscotch, od strane jermenskih vlasti, javno su inkriminisane kao "ustanove za trafiking US".

Osnivač i izvršni direktor agencije Hopscotch, Robin Sizemore, koja se od strane jermenskih organa istrage, sumnjiči za davanje visokih grantova tamošnjim činovnicima, na pitanje Radio Free Europe (RFE) negirala je navode o podmićivanju. Ali jermenska vlada je u međuvremenu usvojila novu proceduru usvajanja dece, kojim postupkom sada rukuju nekoliko državnih institucija uključujući sudove i potpunu vladu. Parovi stranci, na usvajanje deteta iz Jermenije, sada čekaju do dve godine, za razliku od 2-3 meseca, koliko se na dete iz Jeremnije čekalo ranije.

Neke zemlje su zabranile usvojenje svoje dece strancima, nakon informacija koje su isplivale u javnost, o zlostavljanju, i svirepim ubistvima u usvojeničkim porodicama. Etiopija je u januaru ove godine, zabranila usvojenje strancima. Prethodno su to učinile: Rusija, Južna Koreja, Rumunija, Gvatemala, Kazahstan, dok je Kina, koja je bila najveći rezervoar za US, usvojenje svoje dece strancima redukovala za 86 posto. Najviše dece u SAD danas odlazi iz Konga i Ukrajine. U odnosu na 2005. godinu, kada je 46. 000 dece u svetu otišlo preko granice, najviše u US, broj usvojenja strancima iz godine u godinu opada. U 2015. je za 72 odsto manje, u odnosu na 2005.god.

Associated Press u tekstu od 28.februara 2018, izražava zabrinutost zbog opadanja međunarodnog usvojenja. Kao razlog drastičnog opadanja broje dece koje države daju na usvojenje strancima, državnici ističu zlostavljanje dece od strane usvojilaca. To je razlog, na koji se pozivaju vlade zemalja, najavljujući kao nužnu promenu politike usvojenja da bi bila ‘u najboljem interesu deteta, kaže ASP, navodeći poimenice zemlje koje su prekinule "dobru praksu " prekograničnog usvojenja.

Rusija je 2012. izglasala zakon o zabrani usvojenja strancima, koji je po dečaku koga su usvojioci spržili u autu, nazvan Zakon Dime Jakovljeva.

Gvatemala je stavila moratorijum na inostrana usvojenja, a član njihovog Nacionalnog saveta za usvojenje je ponosno rekao: "…Naša slika kao izvoznika dece u svetu se promenila. Gvatemala ima dostojanstvo. Dok je Rumunija, koja je u oči pridruživanja EU poslala na hiljade svoje dece preko granice, ulaskom u EU odustala od usvojenja u inostranstvu", konstatuje novinar ASP.

Ovakav trend daleko više pogađa trgovce. Samo par dana pre teksta u ASP, 7. Februara, 2018, izvršna direktorka HOPSCOTCH agencije i partner Vlade Srbije, uputila je alarm senatorima US.

U tekstu pod naslovom "Vreme je da se zajednice probude i preduzmu mere oko propadanja usvojenja među zemljama", navela je da se "broj međunarodnih usvojenja svake godine smanjuje, za najmanje 1.000, počev od 2005 godine, te da ih je u 2016. godini bilo samo 5.200. Ako se trend ovakvog pada nastavi, broj prekograničnih usvojenja za četiri godine, biće nula".

Upozorila je, da se usled ovakvog trenda usvojenja "posredničke agencije gase, finansijski propadaju, uskoro će staviti katanac ", "za međunarodno usvojenje, ako se nešto ne preduzme u US, nastupiće crni dani", alarmira osnivačica agencije HOPSCOTCH.

Grantovi koje posrednici plaćaju kao "dar zahvalnosti" po detetu, kreću se do 30. 000 dolara. Ali kao i na svakom tržištu gde vladaju zakoni ponude i potražnje, i na međunarodnoj berzi dece, cena raste! Srbija ima sirotinju! Ima uhodani sistem! "Registar" dece je magična kutija! Put do sive zone kratak!

 

©Geto Srbija

materijual: List protiv mafije

LEGALNO OTIMANJE DECE KAO VID SIGURNE ZARADE STRANIH INVESTICIONIH FONDOVA UZ SARADNJU I DRŽAVNH SLUŽBI SRBIJE!?

5. фебруара 2018. 3 коментара

 

Promene zakonskih normi kojima će se omogućiti oduzimanje dece od bioloških roditelja i njihovo usvajanje od strane bogatijih stranaca finansira moćna norveška organizacija "Barnevernet" iza koje novčano stoje norveška vlada i jedan investicioni fond, koji deluje u okviru poslovne grupe "Bank of America".

Ciljevi ovog projekta su kako finansijska dobit, tako isto i popravljanje demografske slike u severnoj Evropi, gde se klasični bračni odnosi muškarca i žene već tretiraju kao stvar prošlosti.

Srpska vlast je nizom bilateralnih sporazuma pristala na ove promene i širom otvorila vrata trgovini našom decom.

 

                       Milan Malenović

ORGANIZOVANO ODUZIMANJE DECE1

 

Ideal srpskih zakonodavaca je da u kreiranju i kontroli unutarporodičnih odnosa dostignu skandinavske države, posebno Norvešku i Finsku. Neobavešteni turista u Oslu, na primer, može da doživi pravi horor, ako na put vodi maloletno dete. Dovoljno je da na aerodromu podvikne na svoje nestašno dete i da to primeti neko kome je upravo to dete zapalo za oko.

Nesrećnom roditelju će policija odmah oduzeti dete i to ne zato što policajci tako hoće, već jer zakon ne predviđa drugu opciju. Dete će posle kratkog boravka u nekom prihvatilištu biti predato hraniteljskoj porodici, a zatim na usvajanje, a novi roditelj, kako se već dešavalo, može da bude upravo osoba koja je prijavila navodno porodično nasilje.

Od ovog tretmana su izuzeti jedino državljani Sjedinjenih Američkih Država i to ne zbog nekog bilateralnog sporazuma, već jer ta zemlja koristi bukvalno sva sredstva kako bi zaštitila svoje državljane. Čak ni Rusija nije u stanju da korišćenjem pravnih sredstava zaštiti svoje građane u ovakvim slučajevima, priznaje Zaštitnik prava deteta u Ruskoj Federaciji, Pavel Astahov.

Na severu su posebno cenjena deca iz istočne Evrope, ali i sa Balkana i to prefencijalno iz zemalja koja još nisu u Evropskoj Uniji. U Švedskoj i Norveškoj je stvar prestiža imati usvojeno tamnokoso dete i po mogućnosti ono koje ima tamni ten.

O ovome je nedavno portalu „Global media" govorila koordinatorka organizacije "Ruske majke", Irina Bergset. Posebno su na udaru porodice iz Rusije i Srbije, tvrdi se u članku "HOROR! U Norveškoj a sada i u Srbiji razrađen sistem ODUZIMANJA DECE!" na pomenutom portalu.

Norveška je jedna od najbogatijih zemalja Evrope zahvaljujući prihodima od proizvodnje i prodaje nafte i gasa. Norveški sistem pomoći deci ("Barnevernet" ili samo "Barnevern", doslovno "zaštita deteta") predstavlja svojevrsnu državu u državi, a po medijskim izveštajima njegove odluke faktički ni sudovi ne mogu da ospore. Trećina godišnjeg državnog budžeta Kraljevine Norveške troši se za "Barnevernet" i smatra se da je čak tri odsto dece u ovoj zemlji obuhvaćeno nekim od njegovih programa.

Zahvaljujući skoro bajkovitim prihodima od nafte i gasa Norveška je stvorila moćne finansijske fondove koji finansiraju sprovođenje "Barneverneta" i u drugim zemljama. On se trenutno primenjuje u Švedskoj, Holandiji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji i Finskoj, a stiže i u Srbiju. Čitav niz takozvanih nevladinih organizacija radi na implementaciji ovog sistema i kod nas.

O učincima ovakvog postupanja prema deci dovoljno je pomenuti slučaj masovnog ubice iz Norveške, Andersa Bering Brejvika, koji je 22. jula 2011. izveo masakr u omladinskom kampu na ostrvu Utoja.

Po rezultatima istraživanja nezavisnog novinara i urednika stranica na srpskom na "Global Mediji" Dušana Velkovskog, Brejvik je kao dete oduzet roditeljima i smešten u hraniteljsku porodicu u okviru "Barneverneta". Kako je način rada ovog sistema "zaštite" dece nepromenjen od 1992. do danas, skoro je izvesno da je i on tokom boravka u nekom od obaveznih omladinskih letnjih kampova bio žrtva masovnih orgija koje su se isto tako organizovale i na ostrvu Utoja. Ovo je bio traumatski doživljaj koji je kasnije poslužio kao okidač za stravičan zločin.

"Barnevernet" je samo maska ispod koje se krije klasična trgovina decom i to uz enormnu zaradu za one koji u tome učestvuju.

Irina Bregset, koordinatorka organizacije "Ruske majke", potvrdila je Velkovskom da stanovnici Norveške ne mogu da poprave demografske probleme na prirodan način, tačnije – oni to ne žele. Normalni odnosi između muškarca i žene tamo su već proglašeni za ostatke prošlosti.

Društvu koje je prekinulo veze sa tradicijama, prirodno, potrebni su netradicionalni načini razmnožavanja, a tome služi "Barnevernet" koji se od obične socijalne službe pretvorio u službu socijalnog inženjeringa.

Nizak natalitet zapadnoevropskih zemalja ranije se popravljao uvozom ukradenih beba iz slabije razvijenih zemalja, kao što je bila ondašnja Jugoslavija. Odgajanje odojčeta je, međutim, dosta zahtevnije od odgajanja deteta od pet ili šest godina, zbog čega su razmaženi bračni parovi iz Skandinavije i drugih zemalja počeli sve više da usvajaju stariju decu.

Važnu ulogu kod odabira dece igraju agenti na terenu, koji procenjuju koje će dete najviše odgovarati zahtevnoj klijenteli. Zanimljiv je, ali nikako nije i usamljen, slučaj psihologa Smilje Igić koja istovremeno radi i za ovdašnju ustanovu koja bi trebalo da štiti interese dece, a i strane organizacije koje se bavi usvajanjem dece.

Gospođa Igić je zaposlena u beogradskom Centru za socijalni rad Zvezdara gde je u najmanje jednom slučaju aktivno učestvovala u takozvanom obaveznom oduzimanju deteta po skandinavskom modelu (naš zakon ne predviđa obavezu policije i socijalnih službi da u svakom slučaju oduzmu dete porodici za koju još nije pravnosnažno utvrđeno da je kriva za zlostavljanje, ali se Igićeva ponaša kao da ta obaveza već postoji).

Osim što radi za Centar za socijalni rad na Zvezdari, Igićeva je, zajedno sa Dobrivojem Mladenovićem, na čelu beogradskog "Kriznog centra za muškarce", sa sedištem u Gospodar Jovanovoj ulici 39.

Njeno ime se, međutim, nalazi i na spisku kandidata za savetnika u zloglasnom norveškom Centru za prihvat i usvajanje dece iz drugih zemalja koji radi u okviru državnog sistema "Barnevernet".

Igićeva u Srbiji prima platu iz budžeta da bi oduzimala decu, a u Norveškoj bi da radi u programu prihvata dece oduzete roditeljima u Srbiji.

Usvajanje dece je postao izuzetno privlačan posao u finansijskom smislu. U okviru "Barneverneta" radi čitav niz dečijih prihvatilišta, kao i vaspitnih ustanova koje su u privatnom vlasništvu, ali njihov rad novčano pomaže norveška država. Hraniteljska porodica u Norveškoj dobija mesečno 3.000 evra po detetu, dok prihvatilište od države za jedno dete dobija 2.000 evra.

Deo sistema su privatni dečiji vrtići i škole, vaspitno-popravni centri, poliklinike, psihijatrijske ustanove i hraniteljske porodice. Najveći investitor u ovakve ustanove je londonski investicioni fond "Organa Capital" oji posluje u okviru grupe "Bank of America".

Svoje učešće u ovim poslovima fond javno reklamira ističući kako je prihod ne samo siguran, jer novac dolazi najvećim delom iz norveških državnih fondova, već i izuzetno visok. Sve se radi legalno i transparentno.

Jedno dete usvojeno u Srbiji i prebačeno u Norvešku košta oko 30.000 evra. Ruski istraživači, koji su ispitivali slučajeve ruske dece otete od roditelja u Norveškoj, otkrili su da u pojedinim slučajevima ovu sumu plaćaju agenti pomenutog investicionog fonda, a ne porodica koja dete usvaja.

Računica je jednostavna: norveška država za boravak tog deteta u nekoj od predškolskih ustanova u vlasništvu "Organa Capital"-a izdvaja mesečno do 2.000 evra na ime subvencija, dok usvojitelji (kao i svaki drugi roditelj) plaćaju oko 1.000 evra mesečno. Na ovaj način se svota plaćena za kupovinu deteta u Srbiji fondu vraća za najviše deset meseci, a sve ostalo je čista zarada.

Kada su u pitanju romska deca iz Srbije, način rada je dosta drugačiji. Kako je Velkovskom poverio jedan narodni poslanik iz ove etničke grupe, strane nevladine organizacije i državni fondovi godišnje izdvajaju milione evra za inkluziju Roma, odnosno za njihovo ravnopravno učešće u društvenom životu u Srbiji. Iz tog razloga ne bi politički izgledalo lepo kada bi se romskim parovima deca nasilno oduzimala, mada su upravo ona najugroženija kada je u pitanju nasilje u porodici ili zanemarivanje. Zbog toga je broj romske dece koje je od roditelja oduzeo neki Centar za socijalni rad gotovo zanemarljiv.

Umesto nasilnog oduzimanja po programu "Barneverneta" primenjuje se klasična trgovina koja se obavlja direktno sa roditeljima, bez učešća državnih organa sve do trenutka kada je potrebno obezbediti papirologiju za nesmetan izlazak deteta iz zemlje.

Kako su pokazala istraživanja, jedno ovako kupljeno dete košta u proseku 15.000 evra i to sa uračunatim troškovima njegovog legalnog prebacivanja i usvajanja u Norveškoj. Pošto su ovakva deca često posebno tražena iz razloga pomodarstva, usvojiteljima se zaračunava najmanje dvostruka suma, tako da agenti "Organa Capital"-a već tu imaju visoku zaradu.

Srbija mora da prihvati zakonska rešenja koja se primenjuju u skandinavskim zemljama, posebno ona koja ovdašnje centre za socijalni rad faktički stavljaju iznad suda, jer je Srbija jedno od tržišta koje trebaju da posluže za popravku demografske slike Evrope, ali i drugih bogatih zemalja sveta.

Kako je "Magazin Tabloid" već pisao, jedna od najvažniji organizacija-posrednika u poslovima "izvoza" naše dece u Izrael je "Atid Hayeladim" ( u pojedinim transkripciojama i "Atid Haieladim") sa kojom je naša Vlada već potpisala sporazum o saradnji . Saradnici "Global Medije" sa Bliskog Istoka tvrde kako je do skoro u Izraelu poslovalo dvadesetak organizacija za usvajanje dece, ali ih sada ima samo dve: pomenuta "Atid Hayeladim" i "Taf".

Veliki broj država je posle izveštavanja skandinavskih medija o ilegalnoj trgovini, koja se odvijala preko Izraela, organima oduzetih i deci koja su trebala da budu usvojena, zabranio poslovanje sa izraelskim firmama , što je uticalo i na to da se njihov broj svede na samo dve. "Taf" posluje skoro isključivo sa Rusijom, dok se "Atid Hayeladim" okrenuo uglavnom Rusiji, Srbiji, Kazahstanu i Ukrajini.

Vredi napomenuti da u Izraelu, drugačije nego u Skandinaviji, veću vrednost imaju plavooka i plavokosa deca bele puti, kakvih dosta može da se nađe upravo u pomenutim zemljama, a čije administracije, po pravilu, ne prave probleme, već su spremne na saradnju. Postoji čak i informacija kako izraelske vlasti ne dozvoljavaju uvoz usvojene dece iz bilo koje druge zemlje, osim iz pomenute četiri.

Rusija je zakonom zabranila da se deca preuzeta od njenih građana usvajaju od istopolnih parova i takav sporazum je sklopljen i sa Izraelom. Kako tvrde naše bliskoistočne kolege, Srbija nije pokazala interes za takvim jednim dogovorom.

Promena zakona koji bi i kod nas stvorili iste uslove za oduzimanje dece kao i drugde gde deluje "Barnevernet" je nešto što je naša vlast prihvatila i što se već sprovodi. Najvažnije zagovornice ovakvog regulisanja porodičnih odnosa (gde će država imati apsolutno sva prava i kontrolu nad decom) dolaze iz takozvanog lezbejsko – feminističkog lobija koji smatra kako je oslobađanje žene od majčinskih dužnosti glavni uslov uspostavljanja ravnopravnosti među polovima.

Potpredsednica Srpske napredne stranke Marija Obradović u ovom poduhvatu je jedan od glavnih činilaca, jer osim stranačke funkcije zauzima i mesto predsednice "Ženske parlamentarne mreže".

Iz pomenutog lezbejsko – feminističkog miljea potiče i aktuelna ministarka pravde Nela Kuburović, čiji je jedini posao da pripremi zakonska rešenja koja odgovaraju "investitorima" iz "Organa Capital"-a i drugih sličnih organizacija.

 

          A 1. Deca služe i kao donori organa!

Značajnu ulogu u pripremi domaće javnosti na predstojeće izmene zakona koje će omogućiti potpuno nesmetano oduzimanje dece od bioloških roditelja i njihovu prodaju klijentima "Barneverneta" ili "Organa Capital"-a igraju spin-majstori. Jedan od njih, koji se već dokazao u kampanji uvođenja obavezne vakcinacije, jeste Vladimir Cimerman, klasični plaćenik u marketingu koji ne radi za ideale, već isključivo za novac.

Cimerman, koji živi u Venizelesovoj ulici 6, sa svojom devojkom Jelenom i njenim bratom narkomanom za sebe tvrdi kako je jevrejskog porekla, ali to čini samo onda kada ga neko ospori. U tom slučaju on napade na sebe pokušava da predstavi kao anti-semitizam, a ta mu prevara često i polazi za rukom.

Tokom kampanje za uvođenje obavezne vakcinacije dece on je osnovao nekoliko grupa na društvenoj mreži Fejsbuk u kojima je učestvovao sa dvadesetak lažnih profila (koliko je imala i njegova devojka Jelena). U tim grupama su na najstrašniji način vređali dr Slađanu Velkov. Kada im nije pošlo za rukom da je ućutkaju na ovaj način, pribegli su slanju otvorenih pretnji, zbog čega su krivično gonjeni, a rad jedne od njihovih grupa na Fejsbuku je ograničen na dopisivanje samih članova, odnosno lažnih profila Vladimira i Jelene, dok je javnost isključena.

Na sajt Danijele Ružičić, koja je nezavisni ekonomski analitičar, Cimerman je uspeo da postavi pornografski sadržaj i time diskredituje autorku, zbog analiza u kojima kritikuje politiku navodnih stranih investicija. Ovaj hakerski upad je prošao nekažnjeno.

Izraelska kompanija "Atid Hayeladim" je i njega angažovala kako bi se srpska javnost ubedila kako usvajanje dece od strane stranaca, posebno Izraelaca, nije ništa loše uprkos javno iznetim sumnjama da ta deca služe i kao donori organa.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MALA VRATA VELIKE BEZOBRAŠTINE: LEGALIZOVANJE IZVITOPERENOSTI I MODERNO RAZBIJANJE PORODICE U SRBIJI!!!

12. јануара 2018. Коментари су искључени

 

Srbija svake godine gubi 40.000 stanovnika, ali se aktuelna vlast zalaže da se naša deca što je moguće masovnije prodaju strancima i to ne samo da bi bila usvojena, već i da bi poslužila kao donatori organa.

Zakonska rešenja koja su nam nametnuli stranci već postoje, a u toku je potpisivanje odgovarajućih ugovora sa firmama koja trguju decom. Pre nego što izvezemo decu, ona moraju da budu vaspitana u skladu sa trenutnom tendencijom u Evropskoj Uniji da se izbrišu razlike među polovima i da se propagira pedofilija.

 

                  Milan Malenović

RAZBIJANJE PORODICE2

 

Zakon o rodnoj ravnopravnosti je napisan, ali nije predat Skupštini 2017. godine, što ne znači da neće biti usvojen ove ili neke od narednih godina.

U članu 61. stav 10 ovaj nacrt predviđa kaznu od milion i po dinara za prosvetne ustanove koje ne obezbede upotrebu rodno osetljivog jezika u udžbenicima i nastavnom materijalu. Ono što se ovde naziva „rodno osetljivim jezikom"  u suštini je završna faza ispiranja mozgova i pripreme Srbije da uđe u klub zombiranih nacija.

Rod nije isto što i pol, jer polova ima samo dva (muški i ženski koji imaju različite hromozomske parove), dok rodova može da bude koliko ko hoće.

Već sada Fejsbuk nudi 71 rodnu opciju svakom svom korisniku. Na internetu je postao legendaran govor Štefana Kenigera, nemačkog poslanika sa izborne liste „Alternativa za Nemačku", koji je svoje obraćanje sa govornice skupštine započeo pozdravom u trajanju od preko tri minuta i to sledećim rečima: „…Drage dame, draga gospodo, dragi homoseksualci, drage lezbejke, dragi androgini, dragi bi-rodni, dragi rodno-varijantni, dragi rodno-kvirevi…" Uspeo je da nabroji preko 60 rodova  izvrćući ruglu politiku "rodne ravnopravnosti" koja se godinama primenjuje u Nemačkoj i ostatku Evropske Unije.

U proleće 2013. godine, Sindikat nastavnika i pedagoga Francuske je otvoreno podržao gej-revoluciju vlade i glasao za ukidanje izraza „dečak i devojčica" u svim školama Francuske.

Radi se o tome da, pobedivši u Francuskoj, zastupnici gender ideologije neprihvatljiv traže apsolutnu „slobodu" u izboru roda za svako dete po rođenju. Pri tome „devojčice" i „dečake" nisu samo ukinuli u Francuskoj, već su prirodni pol praktično isključili iz spiska, upravo onako kako predlaže „rodni izbor".

Rodna ravnopravnost, kako je zamišljena u izopačenim umovima Evropske Unije, počinje naizgled benignim brisanjem razlika između polova koja kreće još u predškolskim ustanovama.

Nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti, koji je na čekanju, zabranjuje „rodnu diskriminaciju" pod kojom se podrazumeva i „javno zagovaranje, podržavanje…rodnih stereotipa" (čl. 9. st. 3) i zalaže se za menjanje „rodnih obrazaca koji počivaju na stereotipima" (čl. 11, st. 2), odnosno za „eliminisanje rodnih stereotipa" (čl. 22, st. 4/3). Posebno se od prosvetnih vlasti i obrazovnih ustanova, kao i od institucija kulture, traži „dekonstrukcija rodnih stereotipa" (čl. 35, st. 2; čl. 36, st. 4/1).

Prvi korak ka tome je prestanak podele dece na „dečake" i „devojčice" čak i u jezičkom smislu. Nedavno se i u Srbiji pojavila knjiga „Pružite detetu STO mogućnosti umesto DVE: o rodnim zamkama i teškoćama u svakodnevnom životu" autora Kristine Henkel i Mari Tomičić, koju je sa švedskog prevela Svetlana Tot, a ilustrovala Marina Milanović (naslov u originalu: "Ge ditt barn 100 möjligheter Istället för 2").

Radi se o obavezujućem priručniku kako decu treba vaspitavati da bi jednog dana bili polno neopredeljene ličnosti. Zbog toga se deci ne smemo obraćati ističući njihov pol (nema više "bate" i "seke", svi su samo "dete"), ali se izbegava i korišćenje izraza kao što su "majka" i "otac", već se umesto toga govori uopšteno "roditelj".

Razlog za to je što samo "stereotipni" par (muškarac i žena) mogu da budu roditelji u pravom smislu te reči (otac i majka), dok rodno izmišljeni parovi, kojima će biti dozvoljeno usvajanje dece, ne mogu uvek da odrede ko je u ulozi muškarca, a ko žene, pa se osećaju diskriminasanim.

Pomenuti "priručnik" na strani 53 insistira na tome da se deca tokom boravka u vrtiću ili školi ne dele po polovima, odnosno da se ukinu tipične igre za devojčice i dečake. Ubuduće će i dečaci preskakati lastiš i češljati svoje Barbike, a devojčice će se deliti na "kauboje" i "indijance" ili igrati fudbal u školskom dvorištu.

Šira javnost je za Kristinu Henkel čula 2009. godine, kada je podržala odluku jednog švedskog para da pol svog dvogodišnjeg deteta sakrije od okoline i da ga odgaja na "rodno neutralan" način. Par je to opravdao tvrdnjom da je „nametanje pola detetu okrutno, jer ga time društvo ubacuje u kalup, umesto da mu dozvoli da samo odredi svoj identitet". Ovakvu bizarnu odluku Henkelova je podržala rečima da bi „to moglo da učini dete jačim".

O čemu se tačno radi kod ovog „novog načina vaspitanja" lako se i brzo otkriva, jer to ni sami autori pomenute knjige ne žele da sakriju. Roditelji i vaspitači se uče da decu organizuju na „netradicionalni" način da bi se igrala.

Kako je uočeno da se u svim kulturama dečaci okupljaju u veće grupe i igraju specifične igre, to „priručnik" preporučuje da im se omogući samo igranje u manjim grupama, po mogućnosti u parovima i to igara koje su tradicionalno smatrane „ženskim".

Kod devojčica je obrnuto: njih treba animirati da se igraju u većim grupama. Dakle, deci ne treba prepuštati da sama odlučuju sa kim i šta će se igrati. Kod otkrivanja i istraživanja seksualnosti, stvar je potpuno drugačija.

Na strani 188 srpske verzije pomenute knjige piše: „…Deca imaju pravo na svoju seksualnost i na to da je iskazuju bez osećaja stida ili krivice ". Zbog toga decu treba ne samo podržavati kada pipkaju svoje polne organe, već ih treba i učiti kako je to deo njihovog tela i da ona potpuno samostalno odlučuju ko sme i na koji način da ih dodirne (strana 190). Dakle, trogodišnje dete ne može samo da bira sa kim i koju igru će igrati, ali je dovoljno zrelo da odluči kome i u koju svrhu će dati svoj polni organ!?!

Da ne bi bilo nikakve zabune kakvu opciju u seksualnim odnosima zastupaju autori, vidi se iz samog obrazloženja zašto dečaku ne treba dozvoljavati da poljubi devojčicu: time se, tvrde autorke na strani 112, iskazuje navodno "pogrešno" očekivanje da će se deca razviti u heteroseksualne individue!?! Decu treba učiti da „dečaci mogu biti zaljubljeni u dečake, a devojčice u devojčice" (strana 113 i 163), kao i da postoje „porodice duginih boja" sa „dve mame" i „dvojicom očeva" (strane 198-199).

Onaj ko pomisli kako su ovo samo preporuke, grdno se vara. Radi se o obavezujućem novom ustrojstvu porodice i porodičnih odnosa čije će sprovođenje da nadgleda država. Pod plaštom liberalizacije razvija se klasični fašizam u kome vlast određuje šta je dobro za narod, dok je individualizacija moguća jedino u okviru onoga što je od koristi za samu državu.

To se vidi iz čitavog seta zakona koji su usvojeni, a koji dopunjuju Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Kada se pogleda ko sve stoji iza pomenutih zakona, gubi se i poslednji trag sumnje kako je sve samo puka slučajnost.

Na vrhu piramide zakona kojima se uvodi obavezno društveno uređenje duginih boja u kome je heteroseksualnost pre nepoželjni izuzetak nego uobičajeno pravilo, nalazi se Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, iza koga stoji takozvana nevladina organizacija klasičnog fašističkog profila „Autonomni ženski centar".

AŽC je prijavljen na adresi Tiršova 5 a, a na čelu mu je Slobodanka Macanović. Ono što je neuobičajeno jeste da ovo udruženje građana ima svega dvadesetak zaposlenih, ali prosečni godišnji budžet od preko pola miliona evra.

Tačnije, AŽC je 2013. prijavio prihod od 80.250.000 dinara, sledeće godine 78.233.000 dinara, 2015, je imao 61.182.000 dinara na raspolaganju, a 2016. godine 62.877.000 dinara. Skoro sav novac potiče iz donacija zvaničnih američkih institucija (kao što je USAID), iz budžeta Republike Srbije i nekih drugih država (iako se radi o takozvanoj nevladinoj organizacija), a najviše para dolazi od Džordža Soroša i nekog od njegovih „Otvorenih društava".

Ova samozvana nevladina organizacija se otvoreno hvali kako je ne samo napisala aktuelni Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, već i da je jedina merodavna instanca za njegovo tumačenje. Po prepoznatljivoj fašističkoj mustriko nije sa nama, taj je naš neprijatelj", neistomišljenike žigoše kao „zatucane", „klero-fašiste", "ultra-nacionaliste" i slično.

Ovo saznanje je veoma značajno, kako bi se razumelo šta zaista stoji iza oduzimanja dece kao u slučaju Trkulja ili Mile Alečković, koji su poslednjih nedelja 2017. uzbudili javnost, iako su to samo medijski najuočljiviji vrhovi ledenog brega.

Po zakonskom rešenju koje je progurao AŽC, Centri za socijalni rad imaju skoro božanska ovlašćenja  kada je u pitanju oduzimanje dece od bioloških roditelja.

U slučaju Trkulja bila je dovoljna anonimna prijava, pa da šestogodišnja devojčica nasilno i bez ikakvog sudskog rešenja bude oduzeta od roditelja za koje je kasnijim veštačenjem utvrđeno da su psihički potpuno zdravi i da dete nikada nije bilo zlostavljano. Uprkos tome, devojčica se od 18. novembra nalazi u prihvatilištu.

Dovoljna je, dakle, samo sumnja da je počinjeno porodično nasilje, pa da porodice budu nasilno razbijene, a deca smeštena u prihvatilišta, a kasnije data na usvajanje.

Dr Vladimir Dimitrijević, upoređujući više ovakvih slučajeva nasilnog i nepotrebnog oduzimanja dece od bioloških roditelja, zaključuje sledeće: „…Ideal Novog svetskog poretka je hraniteljska – ugovorna, a ne rođena porodica.

U biološkoj porodici, odnosi između roditelja i dece nisu formalizovani, a pristup kontrolnih organa ograničen je na neke neuobičajene situacije. U ugovornoj (hraniteljskoj) porodici, gde je dete smešteno na osnovu potpisanog sporazuma, svi odnosi su pravno regulisani, a prisustvo kontrolnih organa se od početka podrazumeva.

Što veći bude broj dece koja su iz bioloških premeštena u ugovorne (hraniteljske) porodice, utoliko će ‘transparentniji’ postati porodični odnosi u celini. Biološkim porodicama će – ukoliko se već od njih ne može u potpunosti izbaviti – takođe biti nametnute ugovorne forme, na primer, sporazum između roditelja i kontrolnih organa (takozvani socijalni patronat), u kojem se utvrđuju parametri života deteta unutar porodice."

Tri Haške konvencije o deci ozakonile su činjenicu da deca ne pripadaju roditeljima, već postaju vlasništvo zemlje u kojoj su boravila poslednja tri meseca, pritom, bez prava napuštanja te teritorije. Pojam „roditeljskih prava" u Evropi je ukinut još 1980. godine i zamenjen „pravom starateljstva", koje se može prenositi sa jednog građanina na drugog.

U Švajcarskoj su objavljeni dokumenti koji svedoče, da je u 2012. godini 30.000 dece oduzeto iz tradicionalnih porodica i da su predata u istopolne porodice. Na Zapadu je stvoreno pravo tržište dece koje se za velike pare prvo predaju u hraniteljske porodice, a zatim daju na usvajanje. O ovome je svedočio na italijanskoj televiziji i jedan sudija iz Bolonje, koji je rekao da je u Italiji (kao i u ostaloj Evropi) oformljeno i funkcioniše privatno tržište starateljstva. Nešto kao „berza dece".

Kod oduzimanja dece od hraniteljske porodice nije potrebna čak ni naznaka nekakvog nasilja, nije potreban apsolutno nikakav razlog, kao što pokazuje slučaj Mile Alečković, univerzitetskog profesora koja, između ostalih, predaje i psihologiju ličnosti i psihologiju učenja, odnosno daleko je bolje obrazovana od svih osam osoba zajedno, koje su krajem decembra došle da joj uzmu devojčicu koju je primila kao hraniteljka.

„Nedostatak" prof. dr Mile Alečković i njenog supruga, Iva Bataja, jeste to što su poznati kao osobe koje podržavaju takozvane klasične porodične vrednosti u kojima dete nena dve majke ili dvojicu očeva. Osim toga, oduzimajući dete hraniteljima koji su univerzitetski profesori i stručnjaci za odgajanje dece, centri za socijalni rad ostalim „ugovornim" roditeljima, od kojih veliki broj nema ni završenu srednju školu, šalje jasnu poruku da paze kako vaspitavaju poverenu im decu.

Deca koja se prvo oduzmu biološkim roditeljima, a zatim i hraniteljskoj porodici, na kraju završavaju na „berzi dece", odnosno bivaju prodata platežno sposobnim osobama iz inostranstva koja često ne razmišljaju o klasičnom usvajanju. Preciznije rečeno, kako tvrdi slobodni novinar istraživač Dušan Velkovski, deca iz Srbije se u inostranstvu prodaju u komadu, ali i u delovima.

Članak u uglednom Švedskom listu Aftonbladet pod naslovom "Naši sinovi su ubijeni zbog organa" dovodi u vezu vrlo teške optužbe za trgovinu organa od strane Izraela sa hapšenjem američkog Jevrejina osumnjičenog za masovnu trgovinu ljudskim organima, tvrdi Velkovski.

Članak je opremljen fotografijom mrtvog Palestinca sa šavovima na telu, nesumnjivo nastalima tokom autopsije, kao i fotografijama mladih koji bacaju kamenje i fotografijom Jevrejina Levia Icaka Rozenbauma iz Njujorka, koga je FBI uhapsio u leto prošle godine i optužio za pokušaj kupovine bubrega od jednog Izraelca i prodaju neimenovanom Amerikancu za 160.000 dolara.

Prema Damaskus Univerzitetu, izraelske vlasti potpuno rutinski uzimaju organe od Palestinaca, a zatim ih prodaju na crnom tržištu za upotrebu u transplantaciji organa. Jedan izveštaj BBC-a je otkrio da je Izrael po glavi stanovnika najveći primalac organa za presađivanje u svetu, ali i zemlja sa najmanjim brojem donatora. Izraelski sistem zdravstvene zaštite godinama subvencioniše i do 80.000 dolara primaoce organa kako bi putovali u inostranstvo na transplantacije.

Autor pomenutog članka u švedskim novinama, Donald Bostrom, priču o ubijanju Palestinaca, a sve radi šverca organa, temelji na iskazima Palestinaca sa Zapadne obale i Gaze, ali prenosi i izjavu izraelskog vojnog portparola da se nad Palestincima ubijenim u sukobima s izraelskom vojskom autopsija zaista izvodi potpuno rutinski. U tekstu se takođe spominje nedostatak organa za transplantacije u Izraelu i vladina kampanja da se građani uključe u doniranje. "U vreme te kampanje, mladi Palestinci nestajali su i u svoja sela vraćani pet dana kasnije, mrtvi i s rezovima po čitavom telu", napisao je Bostrom u ovom izveštaju.

Ne treba zaboraviti ni kako je prodaja organa izvađenih Srbima u takozvanoj "Žutoj kući" u Albaniji išla upravo preko Izraela.

Srbija godišnje gubi 40.000 stanovnika, odnosno toliko ljudi više umre ili se iseli iz zemlje u odnosu na novorođene ili doseljene. Uprkos tome, aktuelna srpska vlast je odlučila da našu decu prodaje i to nikom drugom nego – Izraelcima.

Početkom septembra 2016. u Vladu Srbije su došli najviši predstavnici izraelske fondacije „Atid Haieladim" koji su doneli kompletnu neophodnu dokumentaciju za usvajanje dece, tražeći da se potpiše sporazum kojim bi im ubuduće bilo omogućeno pravo prvenstva kod odabira dece.

Razgovor su započeli rečima: „…Već danas, za ovim stolom, možemo stvoriti ozbiljnu sreću za sedmoro dece. Imamo spremne porodice koje u pogledu usvajanja zadovoljavaju sve svetske kriterijume." Valjalo je još samo da se proveri da li se slažu krvne grupe, kao i da se dogovori cena.

Generalno, Izraelci su imali samo jedan uslov: da deca nisu mlađa od 14 meseci, niti starija od tri godine. Vladimir Beno, predstavnik Fondacije, tom prilikom je srpskim medijima preneo kako se sa decom postupa u skladu sa Haškim konvencijama, odnosno onim sporazumima koji predviđaju da pravo starateljstva zamenjuje pravo roditelja i da su deca podložna zakonodavstvu zemlje u kojoj borave poslednja tri meseca, tako da po isteku tog roka srpske vlasti nemaju nikakve ingerencije nad izvezenom decom, niti više mogu da ih zaštite.

 

      A 1. Prodaja na "berzi dece"

Zakon o sprečavanju porodičnog nasilja, kao razlog da se dete oduzme biološkim roditeljima predviđa i zanemarivanje, a to se dešava, kako tumače u "Autonomnom ženskom centru", i kada roditelji odbiju da dete vakcinišu vakcinama čiju bezbednost ne garantuje ni sam proizvođač.

Prinudno oduzimanje dece od bioloških roditelja tako se otkriva kao glavni cilj zakona o obaveznoj vakcinaciji. Dr Jovana Stojković, koja sebe ne smatra protivnicom vakcine, već borcem za prava roditelja da samostalno odlučuje kom riziku će izložiti sebe i svoje maloletno dete, iznosi podatke instituta "Batut" da je od 1984., kada je počela vakcinacija sa drugom dozom protiv malih boginja, pa do 2016. u Srbiji zabeleženo 104.620 slučajeva ove bolesti i da tada niko nije histerisao kako je nastupila epidemija, kao što je slučaj u 2017. zbog nekoliko stotina slučajeva oboljenja. Dr Stojkovićeva takođe upozorava da roditelji moraju da budu poučeni kako vakcina nema doživotno dejstvo, ali da neminovno dovodi do smanjenja imunološke odbrane koju autonomno stvara svaki organizam, što može posebno opasno da bude kod trudnica koje ne samo da smanjuju sopstveni, već i imunitet svog deteta.

Međutim, roditelji koji odbiju da vakcinišu svoje dete rizikuju da im ono bude oduzeto i prodato na "berzi dece". I u ovom slučaju je primetna težnja države da se nametne kao staratelj sve dece i da potpuno zameni biološke roditelje.

 

     A 2. "Oficirke" i "redarke"

Kada bude konačno usvojen novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti, vršilica neće biti samo obična poljoprivredna mašina, već obavezni ženski oblik imenice „vršilac", na primer u izrazu „vršilica funkcije". „Oficirka" neće više biti vrsta čizme, već ženski rod imenice „oficir", a dobićemo i reči kao što su: „školska redarka", „davačica krvi", „vlastodržačica", „drvosečica", „mašinovođica"… Kako sve imenice moraju da imaju i muški i ženski rod, muška prostitutka će se, isto kao i u modernom hrvatskom, zvati "prostitutak".

Nadzor nad ovim nasiljem nad jezikom vrši američka „nevladina organizacija" NALED (čija je predsednica Upravnog odbora dugo vremena bila sadašnja predsednica Vlade Ana Brnabić), koja u svojoj „Sivoj knjizi" pomno beleži šta je naša Vlada ispunila, a šta još nije.

Reformu u obrazovanju (preciznije, uvođenje seksualnog vaspitanja), prema rečima Grupe za zaštitu od nasilja i diskriminacija Ministarstva prosvete RS, pomaže „Incest trauma centar" koja sebe naziva „ženskom nevladinom organizacijom" koja se bavi „zaštitom od nasilja u porodici i seksualnog zlostavljanja", kao i „psihološkom podrškom deci i ženama koji su preživeli seksualno nasilje".

Uticaj ovog ženskog „nevladinog" društva na državne organe je značajan, obzirom da je, prema podacima sa sajta Centra, njihove „edukativne programe" prošlo 8.874 zaposlenih u 832 državne i „nevladine" organizacije.

Na sajtu „Labrisa" (organizacije koja se, navodno, bori protiv diskriminacije, ali okuplja samo žene) može se pročitati obećanje Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja koje je potpisao prof. dr Zoran Avramović, u kome se Zavod obavezuje da će pristupiti izradi predloga podzakonskih akata koji će bliže definisati plan udžbenika , a kao odgovor na pritužbe labristkinja na „diskriminatorne sadržaje koji se odnose na seksualnu orijentaciju i rodni identitet". Zakon nam, očigledno, nije potreban, dovoljna je tužbalica „Labrisa".

„Labris" je direktno na platnom spisku USAID-a koji je, po sopstvenim priznanjima, u periodu od 2001. do 2016. u Srbiju uložio 747 miliona dolara. Najveći donator ove „nevladine" organizacije je američka administracija.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ЕКСПЕРИМЕНТИ НАД ЉУДИМА ПО СРПСКИМ ЗАКОНИМА А У СЛУЖБИ ЗАПАДА И ФАРМАЦЕУТСКЕ МАФИЈЕ!!?

11. новембра 2017. Коментари су искључени

 

Криминална и неморална власт у Србији је нашла још један извор прихода. Као заморци над којима се врше експерименти за потребе страних обавештајних служби и фармако-мафије, али и разних терористичких организација продају се не само одрасли већ и деца.

Иако ухваћене на делу, стране и домаће компаније које су прикупљале податке о родитељима и деци, како би могле да одаберу најповољнију жртву, ни на који начин нису санкционисане. Ова трговина људима је омогућена на првом месту намерно недореченим Законом о спречавању насиља у породици.

 

 

                Милан Маленовић

NEHUMANE MUTLJAVINE CENTARA YA SOCIJALNI RAD

 

Операцију испитивања средстава за контролу ума, названом „Пројекат МК Ултра", ЦИА је покренула 1953. године, делимично обуставила 1967, а званично потпуно прекинула 1973. године.

Међутим, током саслушања пред одбором америчког сената 1977. један од учесника је под заклетвом изјавио како је пројекат настављен, али под дугим именом. „МК Ултра" је и сама била наставак сличних операција („Артичока" и „Блуебирд"), започетих у САД одмах после Другог светског рата у сарадњи са заробљеним нацистичким лекарима, који су сличне експерименте под надзором СС-а раније спроводили над логорашима, тако да је поменута изјава о наставку, али под другим именом, сасвим кредибилна.

Комбинацијом различитих средстава (као што су хипноза, опојних дрога, као на пример ЛСД, и психоактивних лекова) ЦИА је желела да утврди како је могуће неког човека натерати да ради ствари против своје воље, па чак и супротно основним инстиктима. Важно је напоменути да је ЦИА била само координатор и супервизор целе операције, која се финансирала из тајних фондова ове агенције, а да су извођачи биле клинике и друге здравствене установе у Сједињеним Америчким Државама и иностранству.

Различитим изменама закона у последње две године Србија се прикључила овом експерименту, а да грађанима нико то није ни саопштио. Интересантно је да носилац пројекта није струка, па чак ни Министарство здравља, већ различите „невладине" организације и Министарство правде.

Најзначајнија измена законске регулативе, којом је омогућено спровођење експеримената над необавештеним људима, било је доношење Закона о спречавању насиља у породици, који је, сам по себи, био преко потребан, али који је намерно направљен са низом “рупа’‘ које су ад хок попуњавале различите радне групе сумњиве стручности и Влада доношењем подзаконских аката. На тај начин је, далеко од очију јавности, створен механизам коришћења наших људи за експерименте које надзире ЦИА, али и друге стране обавештајне службе, од којих су неке покровитељи међународних терориста.

У октобру прошле године повереник за информације од јавног значаја и заштиту личних података Родољуб Шабић покренуо је поступак надзора поводом вести да су лични подаци породиља продавани приватним компанијама и то онима из иностранства. Упркос обећању да ће резултати надзора бити јавно објављени, то се ни после годину дана није догодило.

Надзором је било обухваћено и предузеће „Медис Пхарма" д.о.о.  са седиштем у Београду (Милутина Миланковића 11б, други спрат), чији је власник „Медис" д.о.о. из Љубљане.

Информације о породиљама и бебама рођеним на тлу Србије прикупљала је и компанија „Царе Дирецт" са седиштима у Уједињеним Арапским Емиратима, Саудијској Арабији и Јордану.

Осим података о породиљи и детету (име, презиме и датуми рођења) у неким случајевима су прикупљане и обрађиване информације о адреси боравишта, али и о брачном статусу мајке, као и други подаци који немају никакве везе са маркетингом, на који су се позивале фирме обухваћене надзором. Одговор на питање због чега некоме требају ови подаци лежи управо у поменутим намерно остављеним „рупама" у Закону.

У случају пријаве за насиље над дететом по Закону заседа комисија, која се назива Координационим телом и коју чине подносилац тужбе, социјални радник и представник полиције, а која одлучује да ли ће дете бити одузето од биолошких родитеља и смештено у неко прихватилиште одакле ће бити дато на усвојење. Ова комисија заседа иза затворених врата и одлуку доноси без саслушања родитеља или детета.

Неке од компанија које су незаконито прикупљале податке о српским породиљама сарађују са агенцијама које посредују у усвајању деце, а чији су клијенти брачни парови и појединци из иностранства.

Закон намерно не предвиђа присуство родитеља или саслушање детета пред Координационим одбором, јер се тако омогућује да се чује само један глас – глас оптужнице. Родитељи, истина, имају право жалбе на ову одлуку, али она не задржава извршење тако да дете у прихватилишту може да проведе и неколико месеци до доношења коначне одлуке.

Осим тога, поступак побијања овакве одлуке је двоколосечни. Истовремено, мора да се оспорава решење о одређивању непосредног старатеља, као и на основу пријаве постављеног старатеља донето решење о обезбеђењу смештаја, то јест привременог одузимања детета од родитеља. Против решења о додели старатеља жалба се подноси Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, а против одлуке о смештају детета у прихватилиште жалба се подноси градском Секретаријату социјалне заштите?!? Док се све ове установе усагласе пролазе недеље, па и месеци.

Заинтересованост страних фармацеутских компанија за наше породиље и децу није безразложна, јер су управо деца идеална за спровођење експеримената неког од наследника „Пројекта МК Ултра". Чињеница да ни после више од годину дана Повереник није објавио резултате надзора фирми које су кршиле Закон о заштити података, као и да ни једна од њих ни на који начин није санкционисана показује да их актуелна власт штити.

Ни особе осумњичене за вршење насиља у породици не пролазе боље, напротив. Стручна јавност, на првом месту психијатри, жестоко су критиковали потписивање такозваног „Протокола о сарадњи" који су 20. октобра 2017. закључили Прво, Друго и Треће основно јавно тужилаштво у Београду са клиником "Др Лаза Лазаревић".

Протокол, као форма, није чак ни подзаконски акт, већ уговор закључен по Закону о облигацијама који не може да задире у права трећих лица, али је у садашњој Србији и то могуће.

Овим Протоколом предвиђено је да лекари специјалне (психијатријске) болнице „Др Лаза Лазаревић" по налогу тужилаштва (а не суда) врше вештачења осумњичених за насиље у породици и да, ако процене да је неопходно, исте смештају у своју установу. Кадија те тужи, кадија ти суди.

По Протоколу не само да је суспендован редовни, законима прописни поступак у коме суд процењује неопходност вештачења и смештаја у специјализовану установу, већ је у потпуности искључена и било каква спољна контрола неопходности лечења и његовог спровођења.

Оно што директно указује на то да иза овог Протокола стоје нечије потребе прибављања пацијената за испитивање средстава за контролу ума, јесте део који дословно предвиђа следеће: „…Потписници Протокола су и изразили обострану вољу за коришћењем различитих терапеутских модалитета према починиоцима насиља којима клиника располаже". Дозвољена су, дакле, сва средства која ординирајући лекар мисли да су неопходна.

По до сада јавно објављиваним подацима, дневно око 100 особа долази под удар Закона о спречавању насиља у породици, што значи да годишње око 35.000 наших грађана може да доспе у неку од специјализованих болница и да тамо буду коришћени као заморци светске фармако-мафије.

Директни финансијер овог пројекта је по злу већ позната америчка организација УСАИД, која се тиме јавно хвали. Један од главних лобиста оваквог накарадног и недореченог Закона о спречавању насиља у породици и његовог спровођења супротно Уставу и законима јесте опскурна организација „Аутономни женски центар".

АЖЦ је у Агенцији за привредне регистре пријављен као удружење грађана и има матични број 17167243. То је све што о њему овде може да се пронађе, јер страница са подацима о седишту или председнику ове организације не постоји на званичној интернет презентацији АПР-а.

Упорном претрагом интернета, међутим, долази се до података о најважнијим донаторима АЖЦ-а од 1993. до данас. После неизбежног Џорџа Сороша, ту су и: Нетwорк оф Еаст Wест Wомен, Њујорк; Ниигата Јапанесе Нетwорк фор Пеаце анд Хуман Ригхтс ин Формер Yугославиа; Норwегиан Министрy оф Фореигн Аффаирс; НОВИБ, Амстердам; ОЕБС; ОАК, Швајцарска; Оикоумен, Женева; Опен Социетy Фунд оф Yугославиа, Београд; ОСИ НЕТWОРК, Будимпешта; ОСИ-ЗУГ, Швајцарска; Оxфам, Београд; ПАБСЕЦ (Јан Хусерик); Паx Цхристи, Ахен; Пеннсилваниа Цоалитион Агаинст Рапе; Петер унд Ева ван де Лоо Солинген, Беч; Повертy Редуцтион Стратегy Теам Република Србија; Про Хелветиа, Швајцарска; Покрајински секретаријат за рад, запошљавање и равноправност полова, Војводина…

Импозантан списак донатора за организацију чије седиште крије Агенција за привредне регистре. Сада је потпуно јасно да власт сопствене држављане продаје као заморце над којима се врше експерименти које је амерички Сенат забранио још 1977. године (због чега ЦИА и фармако-мафије своје жртве морају да траже у иностранству), а да су овим обухваћена и деца.

Како тврде упућени у ову трговину људима, једно дете продато у иностранство овдашњим властима и посредницима доноси у просеку 30.000 евра чисте, неопорезоване, зараде.

 

         А 1. Налог долази “одозго“

Шестогодишња Београђанка М.Т. је на основу анонимне пријаве да отац над њом врши насиље 3. октобра одузета од породице  и смештена у прихватилиште на Вождовцу. Одлуку о овоме је донела трочлана комисија која је у Центру за социјални рад Звездара заседала истог дана у саставу: Данијела Јокановић (вероватно неколико минута пре тога од стране Центра постављена за старатеља детета), полицијска службеница Марина Гојковић и представница Центра Смиља Игић.

Отац детета, Иван Т, истог дана је приведен у станицу полиције и задржан у полицијском притвору из кога је пуштен тек два дана касније када је његова супруга и мајка наводно злостављанг детета дала изјаву пред судијом како никаквог насиља у породици није било.

Приликом пуштања из полицијског притвора Иван Т. је од стране чувара београдског Окружног затвора (ЦЗ) брутално претучен, након чега је добио први епилептични напад у свом животу и пребачен у Ургентни центар у Београду.

Иако не постоји ни један једини валидни доказ, нити изјава неког од очевидаца или оштећених о насиљу у породици (изузимајући анонимну пријаву) М.Т. је у тренутку када настаје овај текст, односно три недеље после одузимања од родитеља и даље у прихватилишту и онемогућен јој је сваки контакт са оцем и мајком.

Иван Т. је само пуким случајем избегао смештај у психијатријску установу, јер се о њему интересовао један пријатељ, иначе познати београдски психијатар. Начелница одељења на Институту за ментално здравље у Београду (чије име Иван Т. није запамтио) рекла је психијатру др Александру Мисојчићу, који је требало да обави вештачење, како је „одозго" добила налог да пацијент обавезно буде задржан на лечењу. Др Мисојчић је, међутим, одбио да поступи по овој „сугестији" и сходно својој стручној спреми и савести одлучио да Ивана прогласи ментално здравим и да га отпусти кући.

На питања упућена Центру за социјални рад, због чега је дете одузето од оба родитеља (ако је за насиље пријављен само један, а и против њега је у међувремену обустављен поступак), као и зашто се три недеље родитељима онемогућава било какав контакт са дететом, редакција до закључења овог текста није добила никакав одговор.

 

       А 2. Уз подршку тајне службе

(Писмо које смо добили проследили смо кабинету директора БИА Братиславу Гашићу, тражећи одговор да ли су наводи тачни, или нису. Одговор није стигао!) Овај на слици је припадник веселе удбе с јужне пруге (нишки центар БИА) Бојан Јанићијевић, човек који се бави операцијама типа крађе деце у нишком породилишту.

Врло просто. Кад се жена породи, дете јој преко ноћи однесу и заврши у дому за незбринуту децу, или у породици која је под директном контролом БИА. Сутрадан јој неко као овај лик, каже да је дете преминуло, ако јој дају неки папир дају, а ако не, може да иде кући. То све иде преко начелника центра Ниш.

Што се тиче тровања старих људи у дому у Нишу. а и осталим домовима на југу Србије, весела нишка Удба сматра да треба смањити притисак на пензиони фонд. То се ради тако што се преко одређених кувара, које они сматрају за своје људе ,уносе разна канцерогена уља типа израбљено моторно уље и одређене количине се користе приликом спремања хране, да би се јадним људима скратио живот.О

вај Бојан је у овом случају тровања људи задужен за безбедан транспорт хемикалија, односно да не буде проблема приликом преношења уља. Све ово иде уз сагласност начелника нишког центра БИА.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

НАКАРАДНИ ЗАКОНИ КАО УНОСАН БИЗНИС И ДРЖАВНА СТРАТЕГИЈА ЛЕГАЛНОГ РАЗАРАЊА ПОРОДИЦЕ У СРБИЈИ!??

21. октобра 2017. Коментари су искључени

 

Идеја разарања породице у Србији, добила је на снази посебно од како је сву власт у држави узурпирао Александар Вучић заједно са својим креаторима Закона о спречавању насиља у породици и измене Кривичног законика, чиме је омогућено владајућем режиму да лошу слику друштва учини још гором.

Надлежене државне институције, као што су Центри за социјални рад, данас могу без објашњења да одузимају децу родитељима, да стану на страну једног од родитеља без ваљаног разлога или да се окрену против оба родитеља и против њихове породичне заједнице, уколико неко "унутар система" процени да ће имати користи од тога.

Темељи овог зла постављени су још 2005. године, Указом о проглашењу Породичног закона који је потписао ондашњи председник Републике Србије, Борис Тадић. У члану 2. поменутог закона, стоји цинична одредба која гласи: "Породица ужива посебну заштиту државе".

Време је показало да је породица у Србији сигурна само ако је државни апарат довољно далеко од ње. Убијање друштвеног бића, почиње и завршава се убијањем породице. Злочиначка нарав садашњег владајућег режима, зна да је то тако. Али, задатак мора да се обави.

 

                             Игор Милановић

SOCIJALNA POLITIKA I DRZAVNA RAZGRADNJA PORODICE

 

Нестручност, недостатак искуства и корумпираност социјалних радника, основни су разлози због којих све чешће долази до убистава брачних парова и деце и то у самим Центрима за социјални рад.

Недоречени Закон о спречавању насиља у породици, према мишљењу стручњака, управо подстиче на насиље, али и то је део опште државне стратегије о разарању породица како би што је могуће више деце могло да буде продато богатим странцима спремним да плате и више од 10.000 евра по детету.

Закони који регулишу социјалну заштиту и породичне односе у Србији су првенствено усмерени ка разарању породице и традиционалних вредности, а актуелна власт, као и свака друга фашистичка и тоталитарна власт сматра да је држава неизбежни арбитар који мора да регулише сваку ситницу у свакој животној сфери грађана.

Систем који настаје пред нашим очима у својој завршници биће нека врста Хакслијевог "Врлог, новог света"  у коме ће основа ћелија друштва бити нацистичка "Кућа за узгој". Питање које се поставља је да ли ће до тада уопште још бити људи у Србији.

У Србији, истина, не постоји план рађања деце од по расним карактеристикама пробраних родитеља, као што је то био случај у Трећем Рајху, али држава је последњим изменама закона из домена породичних односа на најбољем путу да постане "Кућа за узгој" за целу развијену Европу.

Шездесетих и седамдесетих година прошлог века, а делимично и касније, деца из Србије, али и целе бивше Југославије, продавана су још у породилишту: лекари би их одмах после порођаја проглашавали мртвима, тело нису показивали родитељима, а често није било никаквих писаних трагова о наводној сахрани, а затим би продавана платежно способним паровима из земље или иностранства.

Да су учесници ове трговине бебама још увек веома утицајни у Србији види се и по томе што власт упорно одбија да прихвати најосновнији захтев оштећених родитеља, а то је да укине застаревање овог дела како би могли пред лице правде да се изведу сви они који су продавали туђе бебе.

Данас се ова трговина одвија доста елегантније и, на први поглед, сасвим легално. Биолошки родитељи се проглашавају неспособним да брину о својој деци, најчешће зато што су лошег материјалног стања и без сопственог крова над главом, због чега им се деца одузимају и дају на усвајање.

Данашње развијене земље се труде да законодавство тако уреде да оно на сваки начин штити породицу, једино је у Србији предност дата разарању породице. Социјалне установе на Западу користе широку палету начина и метода да помогну породицама да превазиђу проблеме и остану заједно, док се Србија труди да створи што је могуће више сирочића која ће касније бити продана у иностранству. Уништавање породице је, тако, у данашњој Србији постало уносан државни бизнис у коме зарађују сви осим несрећне деце и њихових биолошких родитеља.

Да би неко могао да обавља родитељске дужности, он прво мора да буде жив и физички у стању да то чини. Особа која је изнемогла од глади, сигурно није у стању да се стара још и о деци. У таквим случајевима је потребна помоћ државе, али уместо тога државни апарат предност даје одузимању деце од биолошког родитеља и њихову продају богатим странцима .

Социјална помоћ је у Србији увредљиво ниска и није довољна ни за пуко преживљавање. Она износи 6.900 динара месечно по примаоцу, али се даје само девет месеци годишње. Да би неко уопште стекао право и на ову цркавицу мора да приложи на десетине докумената, а за већину њих прво плаћа административну таксу.

Најважнији од свих ових бесмислених докумената је доказ да тражилац социјалне помоћи не поседује никакву покретну или непокретну имовину у Србији. Ако неко има оронулу кућу, макар и небезбедну за становање, он је аутоматски искључен из могућности да му држава даје помоћ од око 55 евра месечно, девет месеци у години.

Ако неко нема никакав кров над главом, а при томе му ни држава уз давање социјалне помоћи не обезбеђује смештај, како онда он, или она уопште могу да се старају о својој деци? Власт уопште и не планира да у таквим случајевима деца остану код својих биолошких родитеља, већ да буду припремљена за продају странцима.

Ономе, ко по процени социјалне службе није у стању да се брине за своју децу, она му се одузимају, привремено смештају у дом, а затим дају у хранитељску породицу.

Част малобројним изузецима, хранитељске породице у огромној већини случајева имају двоструку, по запослене у центрима за социјални рад корисну улогу: прво је да физички и ментално припреме децу да буду атрактивна богаташима из иностранства која би да их усвоје, а друга је да новац деле са људима из центра.

Хранитељска породица за свако дете које преузме да негује добија око 30.000 динара месечно!?! Пошто деца из сиротишта, па и она смештена у хранитељским породицама, од државе добијају гардеробу и, ако иду у школу, школски прибор и уџбенике, поменута сума је само за храну.

По званичним подацима Завода за статистику, просечна одрасла, запослене особа у Србији на храну дневно троши 500 динара, а хранитељској породици на располагању стоји дупло већа сума и то за дете. Очигледно је да овде нешто није у реду.

Уместо да дају за храну и сличне потрепштине деце, хранитељи тај новац делом задржавају за себе, а делом као мито дају надлежном службенику Центра за социјални рад који одлучује које ће дете ићи у коју хранитељску породицу. Захваљујући овако разрађеном бизнису дешава се и да поједине хранитељске породице имају по петоро, па и више туђе деце.

Да би неко у Србији могао да усвоји дете мора да испуњава најосновнији услов, а то је да има довољно пара да плати незајажљиве раднике Центра за социјални рад.

Не постоје званични подаци, али се незванично барата цифром од најмање 10.000 евра по једном детету, колико "испод жита" плаћају усвојитељи. Оволико пара мало ко има у Србији, тако да се деца на усвајање најчешће дају странцима. На тај начин се додатно поспешује "бела куга" и одлив становништва у иностранство.

Пошто нису сви родитељи сиромашни и финансијски неспособни да се брину о својој деци, власт је измислила читав низ мера помоћу којих може сасвим легално да родитељима одузме децу.

Мајке и очеви који злоупотребљавају права или грубо занемарују своје дужности могу бити потпуно лишени родитељског права и то помоћу једне Владине уредбе, односно подзаконског акта.

Правилник о превентивним мерама за безбедан и здрав рад младих је донело Министарство за рад и Министарство здравља децембра прошле године, међутим, Влада Србије је узимајући у обзир препоруку Међународне организације рада (МОР) о забрани и хитној акцији за укидање најгорих облика дечијег рада, донела Уредбу о утврђивању опасног рада за децу 29. маја 2017. године, на снагу је ступила 7. јуна, а примењиваће се од 1. јануара 2018. године.

Сигурно да је добро што се држава труди да спречи злоупотребу дечије радне снаге, али оно што ова Уредба доноси није на првом месту забрана запошљавања деце (односно лица млађих од 18, а посебно особа млађих од 15 година), већ забрана њиховог ангажовања. Разлика није само у семантици, већ у суштини: ангажовање је свака делатност и она која је плаћена, али и она која није плаћена.

Тако ће проблем имати и родитељи који, на пример, затраже од своје деце да им, као што је вековима било уобичајено, помогну у пољским радовима или код чувања оваца.

Са друге стране, законодавац је омогућио запошљавање деце у свим областима у којима је њихово ангажовање забрањено, под условом да се ради о пракси у оквиру такозваног дуалног образовања. Значи, родитељи ће бити новчано кажњавани, а у поновљеним случајевима ће им деца бити одузимана, али ће послодавци моћи да се извуку ако се позову на "образовање кроз рад".

Уредба, истина, за први прекршај предвиђа новчане казне и то до чак милион динара, али у поновљеним случајевима надлежни социјални радник може да по слободној процени нађе како родитељи занемарују своје обавезе или злоупотребљавају права, због чега им се дете мора одузети. Још страшније је то што у таквим случајевима закон предвиђа одузимање све деце од кажњених родитеља, а не само оне која су била ангажована супротно поменутој Уредби.

Као коначни удар на породицу Влада је спремила Закон о спречавању насиља у породици, који је још једна у суштини добра идеја, али примењена на штету и родитеља и деце.

Поменути Закон, који је почео да се примењује од 1. јуна ове године доживео је велике критике управо стручне јавности и то највише због тога што он не спречава насиље у породици у оноликој мери у коликој га провоцира, а што су доказала и два страшна догађаја која су се одиграла у Београду свега месец дана по ступању на снагу Закона и у којима су на најсвирепији начин убијене две жене и једно дете, док је један починилац извршио самоубиство.

Још у време скупштинске расправе поводом доношења Закона поједини посланици, али и део стручне јавности су указивали управо на могућност да се неселективном и на првом месту нестручном применом безбедносних и казнених мера које су предвиђене може постићи контраефекат.

Наиме, постоји опасност, а то се управо и десило у два поменута случаја, да муж и отац, који је због процене да представља претњу по живот и здравље осталих чланова породице удаљен из свог стана и препуштен самом себи, у једном тренутку одлучи да "рашчисти ствари", што се и до сада, пре ступања на снагу новог закона, најчешће, трагично завршавало.

Неспорно је да жртве породичног насиља заслужују заштиту државе и друштва, али је исто тако ноторна чињеница како је и насилницима управо у првим данима, а поготово сатима непосредно после примене заштитних мера из Закона неопходна стручна помоћ.

Поједини опозициони посланици су узалуд указивали на ово тражећи да никакве одлуке о примени мера из Закона не доносе нестручне особе, односно оне које су завршиле само један обичан кратки курс. Психологија је наука која се изучава на вишегодишњим студијама, а не на викенд семинарима.

На жалост, апели стручне јавности су и овај пут остали неуслишени од владајуће странке чији су посланици у највећем броју потпуни надмени идиоти са лажним дипломама и докторатима.

Иза оваквог накарадног законског решења крије се још једном иста жеља власти да на легалан начин доводе до разарања породица како би што је могуће више деце било понуђено на усвајање.

У развијеним земљама, у којима постоји сличан закон, стручне службе одмах процењују психичко стање особе пријављене за породично насиље и по потреби одређују неку од мера безбедности (од којих је најлакша забрана приласка жртви, а најтежа чување у затвореној болничкој установи).

Код нас се наводни починилац, на основу процене особе која од стручности има полицијски курс у Сремској Каменици и кратки семинар о породичном насиљу, удаљава из стана и породице и препушта себи и улици. Ескалација сукоба је на овај начин буквално програмирана.

Закон о спречавању насиља у породици не предвиђа у првим данима по пријави прибављање никаквог вештачења психолога или психијатра, чак ни социолога или педагога, већ је све пепуштено "курсистима".

Због тога, упозоравали су стручњаци, постоје велике шансе да се закон злоупотребљава , односно да жене пријаве претње и тамо где их нема, само да се дочепају стана који је, иначе, у власништву супруга, а који, као пријављени "насилник" из истога мора одмах да се исели. Управо то се, на жалост, и дешава, али је баш такав резултат законодавац и прижељкивао.

Колико држава мало брине о стручној помоћи брачним паровима види се и по томе што у Београду, граду са скоро два милиона становника, постоји само једно државно брачно саветовалиште у коме раде за овакве послове обучени стручњаци. Чак и када би Закон о спречавању насиља у породици и предвиђао интензивну стручну помоћ како насилнику, тако исто и жртви, њу не би имао ко да пружи.

Нестручност и неискуство социјалних радника су и довели до последња два трагична догађаја у центрима за социјални рад, јер су надлежни доносили потпуно погрешне одлуке руковођени, између осталог и жељом да на тај начин од родитеља изнуде мито. Центри за социјални рад су, на жалост, постали центри корупције и нестручности.

 

    А 1. Како се заштитити од Весне

Жене и деца, жртве породичног насиља, већ дуже време добијају помоћ у Саветовалишта за борбу против насиља у породици, чији директор је извесна Весна Станојевић.

Жене које су прошле кроз сигурну кућу памте ову припросту и насилну жену, која им је загорчавала живот више него пијани мужеви. Пре осам година, несрећнице које су прошле кроз сигурну кућу упутиле су писмо Магазину Таблоид наводећи да се Весна Станојевић лажно представља да је дипломирани правник, а да није способна ни писмо мајци да састави.

Уредник је писмо послао госпођи Станојевић на изјашњење. Три дана касније, она се појавила у редакцији, плачући и кукајући на сав гласа. Убиће се, казала је, ако се то објави, ако то прочитају њене две кћерке.

Рекла је да јој је муж смртно болестан, а на питање уредника да ли га је оставила, она се изјаснила да није, па се, позивајући на ову чињеницу, главни уредник одлучио да заустави штампање броја и дуго је молио директора штампарије Графопродукт из Новог Сада да сачека док не пошаље измењену страну, из којег је избачен текст о госпођи Станојевић.

Ево, већ годинама, она и даље хара. Чешће је на екранима од Александра Вучића. Улази у сигурне куће као краљица. Сва напилритана и значајна. Утерује страх у кости оним женама које, наводно, штити.

 

    А 2. Ко је саставио "списак опасних делатности"?

Области у којима је забрањено ангажовање особа млађих од 18 година, са изузетком када је у питању стручно образовање (тада је дозвољено запошљавање до максимално једне трећине, односно једне петине месечног времена предвиђеног за рад одраслих особа): рударство; снабдевање електричном енергијом, гасом, паром и климатизација; услужне делатности у гајењу усева и засада; помоћне делатности у узгоју животиња; лов, траперство и одговарајуће услужне делатности; сеча дрвећа; услужне делатности у вези са шумарством; риболов; уклањање отпадних вода; скупљање опасног отпада; третман и одлагање отпада; поновна употреба материјала; санација, рекултивација и дуге услуге у области управљања отпадом; заштитне и истражне делатности; здравствене делатности; коцкање и клађење; погребне и сродне делатности; делатност неге и одржавања тела; остале непоменуте личне услужне делатности.

С обзиром на телесни и духовни развој деце млађе од 15 година живота поред осталих, посебно су наглашене и додатне опасне делатности ради обезбеђивања њихове заштите: прерађивачка индустрија; грађевинарство; скупљање отпада који није опасан; узгој животиња; делатност припремања и послуживања хране и пића; улуге одржавања објеката; прање и хемијско чишћење текстилних и крзнених производа; делатност фризерских и козметичких салона; делатност домаћинства која запошљава послугу.

 

    А 3. Државна производња сирочади

Хранитељска породица за свако дете које преузме од Центра за социјални рад добија око 30.000 динара месечно и то све до пунолетства детета, односно док оно не буде трајно усвојено од стране платежно способних странаца. Родитељи, који би да сами однегују своју децу од државе добијају неупоредиво мање пара и то свега неколико година.

Да би мајка могла да оствари право на родитељски додатак, мора да прибави и надлежном одељењу у општини или граду у коме борави однесе низ докумената и уверења, као на пример судско уверење које потврђује Центар за социјални рад да није лишавана родитељског права и да брине о детету за које тражи додатак.

Тренутни цензус за добијање родитељског додатка износи 8.576,18 динара, односно увећаи износ 10.315,41 динара. Цензус је укупан приход по члану домаћинства остварен у претходна три месеца пре подношења захтева, а право на додатак имају само родитељи са приходима мањим од цензуса. Родитељски додатак за прво дете исплаћује се једнократно и износи 39.345,83 динара, док са за осталу децу исплаћује у 24 једнаке месечне рате. За друго дете он је 153.857,09 динара, за треће дете 276.930,09 динара, а за четврто дете 369.236,22 динара. Родитељски додатак за четврто дете, који се добија само једном у животу, једнак је приходу који сваке године, максимално 18 година, остварује хранитељска породица за једно дете. Држава, очигледно, поспешује стварање сирочади, јер се све мање исплати одгајати сопствено дете, а све више туђе.

 

    А 4. Деца из "Кућа за узгој"

За време своје владавине у Немачкој нацисти су тридесетих година прошлог века покренули пројекат стварања "Кућа за узгој" ("Зуцхтхаус") преко кога су желели не само да повећају број становника са типично аријевским особинама, већ су истовремено хтели да ти будући Немци од малих ногу буду васпитавани у духу потпуне покорности Фиреру и Рајху. Деца која су стизала у такве куће или су била плод спајања пробраних младих војника и девојака које су одабране само да би рађале децу или су била одузета од "неаријевских" родитеља (најчешће Словена), али су имала типичне "аријевске" карактеристике (плаве очи и косу, висок стас, издужену лобању…).

Деца из "Кућа за узгој" су била у суштини власништво Трећег Рајха, ма колико ово сурово звучало. Нацистичке вође су са њима могле да раде шта год су хтели, али их је на срећу у том науму спречио крај рата и њихове владавине који се догодио много пре него што су ова деца стасала. После рата су пребачена у класична сиротишта.

     Глоса

Време је показало да је породица у Србији сигурна само ако је државни апарат довољно далеко од ње. Убијање друштвеног бића, почиње и завршава се убијањем породице. Злочиначка нарав садашњег владајућег режима, зна да је то тако. Али, задатак мора да се обави.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

%d bloggers like this: