REZOLUCIJA KOJA SE NE PRIMENJUJE: I MOST PREDATI ZATO ŠTO TAKO TREBA, TAKO MORA, TAKO DRUGI HOĆE…

 

Predajom mosta u Kosovskoj Mitrovici, Vučić je utro put nestanku Srba u ovom gradu, a možda i u Južnoj Pokrajini. Srpska Vlada na čelu sa Vučićem i Dačićem sve čini da realizuje svoj dogovor o prodaji sunarodnika na KiM i njihovom trajnom uklanjanju sa ovih prostora.

Predajom mosta na Ibru, koji je čuvao Srbe od najezde pomahnitalih Albanaca, Vučić je ostvario još jednu od svojih izdaja, čije su posledice dalekosežne i nepopravljive.

                  Ivan Maksimović

Glavni most u Kosovskoj Mitrovici od leta 1999. nakon okupacije KiM, ispresecan je ožiljcima sukoba koji su se na njemu, i oko njega, odigrali. Iskustvo i žrtve opravdano sprečavaju pozitivna očekivanja od otvaranja na kome je počelo da se radi, jer od preko 120 sukoba, koliko ih je izbrojano, svaki su izazvali Albanci, a ni jedan Srbi.

Svega nekoliko dana boravka na KiM 1999. bilo je dovoljno pukovniku Žaku Ogaru da shvati da je njegova „Francuska izabrala pogrešnu stranu„.

On to nije želeo da učini i samostalno donosi odluku da zatvori most kako bi sprečio nasilje. To je bila prva barikada na ovom mostu i značajan potez koji je omogućio da Srbi opstanu u ovom delu pokrajine.

Za Magazin Tabloid, povodom aktuelnih dešavanja, pukovnik Ogar se priseća tog vremena:

„Kada sam odlučio da zatvorim glavni most u Kosovskoj Mitrovici, na početku angažovanja francuskih jedinica na severu srpske pokrajine, krajem juna 1999., to je bila neka vrsta “hitne mere“.

Iz bezbednosnih razloga sam želeo da izolujem srpska naselja, uglavnom severno od Ibra od albanskih južno od Ibra, i nisam shvatao da to može da postane nešto “više“ od izolacije kritičnih oblasti. U stvari to je bila „najmanje loša odluka“ u tom trenutku.

Naravno, to nije rešilo problem srpskih enklava pod opsadom južno od Ibra, ali je omogućilo da se stabilizuje zapaljiva situacija unutar samog grada, Kosovske Mitrovice i ograniči upad Albanaca na sever, čiji je cilj bio proterivanje srpskog stanovništva koje bi napustilo svoje kuće i imanja“.

On je posle nepunih mesec dana smenjen i povučen sa KiM, ali je to zacementiralo situaciju za naredne gotovo dve decenije. Srbi tada kroz udruženje građana „Čuvari mosta“ organizuju nadgledanje severnog prilaza mostu.

Predsednik udruženja, Vladimir Gile Rakić konkretno je predlagao formiranje srpskog entiteta, sa srpskom policijom i vojskom, a KFOR da ostane na linijama razgraničenja između Srba i Albanaca.

Međutim, govorio je te 2002.,“…UNMIK želi da se obračun sa čuvarima mosta tokom priprema za preuzimanje svih institucija – opštine, zdravstva, pravosuđa. Onda ćemo izgubiti vezu sa maticom, sve se uklapa u neku buduću nezavisnu državu„.

Izgledalo je da situacija počinje da se smiruje, ali je varka trajala do 17. marta 2004. godine kada je na hiljade Albanaca, usled lažne vesti o potapanju njihovih dečaka u reci, izazvalo masovne nemire  na severnoj obali, a glavni sukob odvija se na mostu.

Snajper sa južne obale ubio je dvoje i ranio nekoliko okupljenih Srba koji su goloruki pokušavali da se odbrane. Francuski KFOR ga je vrlo brzo likvidirao. Most je opet blokiran na nekoliko godina.

Organizovani napad na sever KiM, koordinisan iz međunarodnih službi, a u izvođenju albanskih specijalnih jedinica ROSU, jula 2011. ponovo je uznemirio Srbe na severu koji su tada blokirali sve putne pravce sa juga, a glavni most „tek“ polovinom septembra.

Na pregovorima u Briselu jedna od glavnih tema, osim postepenog povlačenja srpskih institucija sa teritorije KiM i uspostavljanja kvazi-institucija albanskih separatista, bilo je uklanjanje barikada.

Nemačka insistira da se uz Dačića aktivnije uključi i Aleksandar Vučić, kako bi pregovori bili „što uspešniji“ a rezultat toga je i početak radova na mostu. Svi ljudi zaduženi za koordinaciju i sprovođenje radova, sa srpske strane, članovi su SNS-a. Nametnuti „lideri Srba“, koje postavlja Vlada bez raspisivanja ikakvih izbora, pristaju na bukvalno sve postavljene zadatke.

U po noći, juna 2014., sa mosta uklanjaju betonske barikade. Kancelarijа za KiM izdala je ponižavajuće saopštenje da su one uklonjene „uz pomoć građana Kosovske Mitrovice“ koji su ih i podigli, a usled poverenja premijeru Vučiću koji „na vrhuncu popularnosti“ nije smeo ni nos da promoli bez stotinak pripadnika Žandarmerije.

Albanci su ovo shvatili kao znak predaje i slabosti Srba, te počinju da insistiraju na potpunom uklanjanjanju „parkića mira„. Organizuju proteste, najmasovnije od 17. marta, a pod nazivom „ili vi, ili mi“. Zapaljeno je nekoliko automobila i uz pomoć specijalnih jedinica EULEKS-a, protesti su tu i zaustavljeni.

Protiv otvaranja mosta javno je istupio jedino DSS bledunjavim saopštenjem tipa „samo kažem“. Čak i na takvo reaguje čitav aparat zadužen za sprovođenje „revitalizacije“ insistiranjem na opsežnim merama „predupređivanja nemilih događaja“, čime umesto sigurnosti ulivaju strah u kosti.

Strahovanja da će mnogo toga krenuti po zlu dodatno potkrepljuje i saopštenje Gorana Rakića gradonačelnika „Severne Mitrovice“, po sistemu takozvane „Republike Kosovo“, koji se u ovako bitnom momentu nije pojavio „uživo“ jer bi svojim ograničenim retoričkim sposobnostima svakako naneo štetu osetljivom problemu.

„Zajedno sa gradonačelnicima, radna grupa će redovno nadgledati i revidirati prevladavajuće političke i bezbednosne uslove u opštinama tokom i nakon procesa obnove. Policija Kosova, Euleks i Kfor u skladu sa svojim odgovarajućim mandatima, obezbediće bezbednu i sigurnu sredinu“, zaključuje se u saopštenju u njegovo ime dostavljeno medijima.

Istovremeno, Aleksandar Spirić, predsednik „privremenog organa“ za upravu grada pri Vladi Srbije kome je kudikamo bilo lakše da se pojavi, jer ima višegodišnje iskustvo kao TV voditelj, te je providno, ali zadovoljavajuće izrecitovao pripremljeni tekst, otvaranje mosta je predstavio kao „razvoj i modernizaciju koju ovaj grad zaslužuje„.

Istovremeno, na terenu će ovo biti prva barikada ikada postavljena Srbima, jer zatvaranjem ulice od mosta ka centru će onemogućiti odvijanje saobraćaja u severnom delu grada.

Gile Rakić, nekadašnji vođa čuvara mosta, danas član upravnog odbora društva Ščerbina, kratko kaže da „ne samo da ne treba da se otvori, već taj most ne treba ni da postoji. Da ga nema, to je jedino rešenje koje Srbima garantuje opstanak„.

On ni pešačku zonu ne vidi kao bezbednu. „…Tom zonom će šetati Albanci u velikim grupama. Uznemiravaće devojke i izazivaće tuče, jer oni ni za ubistva Srba ne odgovaraju, a kamoli za tuče. Da ne pominjem to što će tu biti mnogo veća gužva nego sada pa neko od njih može da ostavi kraj šetališta ‘paket’, udalji se i sve digne u vazduh„. Više od ovoga nije želeo ni da govori ni da sluti.

Istog mišljenja je i Milorad Trifunović, predsednik udruženja porodica nestalih i kidnapovanih koji kaže da „ne da ovo nije dobar trenutak za otvaranje mosta, već takav trenutak ne postoji! Most nikada ne bi trebao da bude otvoren“ kaže on za Magazin Tabloid.

Po njegovom mišljenju, neće biti problema samo u okolini već na celom severu. „…Jednog dana se može desiti da tu bude više Albanaca nego Srba, i onda će Srbi morati da se sele. Znate već kako oni rade, dovedu jednog, pa još dvoje, pa još petoro svojih i tako dok se ne utvrde a onda počinju sa pritiscima kako bi oterali Srbe koji tu vekovima žive. Oni ne žure, sve rade smišljeno, ja sam to doživeo u Vučitrnu a otvaranjem mosta njima će definitivno biti omogućena ekspanzija na sever„.

Svoja uverenja potkrepljuje planovima o kojima mu Albanci govore otvoreno. U poslednje vreme, ohrabreni politikom povlačenja srpske državnosti sa KiM „Srbima prodajemo stanove ispod cene jer znamo da će to biti naše. Imamo papire i taj stan ne može kasnije da kupi niko osim nas a vi ćete morati da ih prodate“ rekao mu je jedan od njih.

Početak građevinskih radova na mostu objavila je Kancelarija Evropske unije na Kosovu uz ocenu da će „most u Mitrovici postati simbol normalizacije odnosa među zajednicama na Kosovu“.

Obnova mosta, investicija čija vrednost premašuje 1,2 miliona evra, finansira Evropska unija, „u velikoj meri će doprineti olakšanju kontakata ljudima u Severnoj Mitrovici, Južnoj Mitrovici i šire“, navodi ova Kancelarija.

Popodne je prvog radnog dana na mostu. Sa južne strane grada Albanci masovno prelaze u srpski deo. Ponajviše je mladih. Dolaze, nadmeno, provokativno demonstrirajući „oslobađanje“ mosta. Jedan od njih ustaje i prilazi ,na albanskom tražeći upaljač. Kad dobije odgovor na srpskom „počasti“ sagovornika pogledom punim mržnje i gneva.

Među posetiocima ima i starijih. Posmatraju, neki nemo, neki kao da kažu „već je krajnje vreme“. Mnogi odlaze dublje u srpski deo, šetaju, onda u povratku sa osmehom na licu fotografišu most sa severne strane, ređe se i sami fotografišu kraj njega.

Prema istraživanju profesorice Prištinskog univerziteta, sada u Kosovskoj Mitrovici, Mitre Reljić, južna strana grada krcata je novoimenovanim ulicama koje nose imena albanskih „heroja“.

Sa druge strane grada, u kome žive Srbi, posvećene herojima su samo dve površine. Ulica majora Milana Tepića i trg braće Milić od kojih su dvojica poginula tokom NATO agresije a treći umro od tuge za njima.

Planirano je da nova saobraćajnica prođe upravo tim trgom. Shvativši kako će se to odraziti u javnosti, predstavnici Vlade Srbije posetili su njihovu majku u Kraljevu, jedinog preživelog člana porodice.

Za Tabloid ona kaže da „…Razume da se radi o velikom projektu i nada se da će ispuniti obećanje o izmeštanju trga na neko drugo prikladno mesto“. Međutim, problem je što u Kosovskoj Mitrovici ne postoji druga lokacija na kojoj bi bilo moguće izmestiti trg, pa se sumnja da će posao biti traljavo odrađen ili možda uopšte i neće.

Blag pristup i pokazano „razumevanje“ uticali su utešno na usamljenu ženu, pritisnutu bolom i samoćom, a udaljenu od poprišta sukoba poslednjih 17 godina. Sa ovdašnjim Srbima to nije tako.

Jedan od njih kaže da nije morao da „preko trga, preko srpskih leševa gazi put Albancima“ ali i da ta simbolika nije slučajna. Milići su rođaci i Trifunovića.

„…Kako mogu da gledam na to kada su ubijeni od NATO fašista i umrli od tuge za braćom? Njihov otac je umro najviše od bola jer je bio duboko ubeđen u ravnopravnost svih, a onda je na teži način shvatio da je bio u zabludi. Sada će se i trg koji nosi njihovo ime, ukinuti. Da ne bode oči Albancima, jel’ ?

Možda će naći nekoga ko će braniti ideju o „razvoju“ ali svi koji su izgubili nekoga a govore suprotno od ovoga što ja govorim, glođu meso sa kostiju svojih najbližih“ nedvosmislen je Trifunović.

Ovakav stav deli ogromna većina Srba iz Kosovske Mitrovice koji tvrde da ishod ne može biti povoljan ako su postupci jednostrani. Srbi ne mogu ni da pomisle o slobodi kretanja južno od Ibra dok se insistira od celog sveta da dozvole slobodan promet robe ljudi na delu KiM na kome Albanaca nikada nije bilo.

„…Danas, po onome što znam o situaciji i položaju Srba na Kosovu i Metohiji, biće počinjena ozbiljna greška uklanjanjem kontrolisanog pristupa mostu. Pogrešno je u političkom, psihološkom i bezbednosnom smislu“ siguran je pukovnik Žak Ogar, danas vlasnik firme i konsultant za pitanja bezbednosti.

„…Jedino održivo rešenje jeste puna implementacija Rezolucije 1244 koja definiše prostor Kosova i Metohije kao dela države Srbije.

Rezolucija je važeća, doneta od strane Ujedinjenih nacija. Zašto nije poštovana od strane Evropske unije?“ – pita se pukovnik kome je trebalo nekoliko dana da shvati svu suštinu vekovnog sukoba Srba i Albanaca na prostoru Kosova i Metohije, a kome se ne nazire kraj, ali ni pozitivan ishod u dogledno vreme.

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

RUDARI NISU ROBOVI: IZMENJENA TEHNOLOGIJA U RUDARSKIM RADOVIMA KOLUBARA, DONOSI I SMRT!!!

 

Zahvaljujući bolesnoj pohlepi braće Andreja i Aleksandra Vučića, te njihovih ljudi u Rudarskom basenu "Kolubara", jedan radnik je izgubio život, a dvojica su ostali trajni invalidi. Jedan je ostao bez noge, a drugi sa teškom povredom glave! Sve je počelo kad je direktor Elektroprivrede Srbije (EPS), Aleksandar Obradović, raspisao tender za ispumpavanje vode na površinskim kopovima RB "Kolubara". Tender je bio namešten, za firmu "Energotehnika Južna Bačka", čiji je vlasnik Dragoljub Zbiljić, osuđivani utajivač poreza i poslovni partner Andreja Vučića, brata Aleksandra Vučića. Šta se, ustvari, krije iza režimske propagande o udarničkim pobedama na kopovima RB "Kolubara", nakon poplava u maju 2014. godine, ko na nelegalan način zgrće milione evra uz saglasnost vladajuće stranke i njenog vođe, i ko su potkupljeni sindikalni funkcioneri koji učestvuju u tim radnjama, zajedno sa predsednikom vlade, njegovim bratom i njihovim pomagačima??

 

                   Insajder K- 5

 

Dana 22. novembra 2014. Radiotelevizija Srbije (RTS), izvestila je (u 15,42 h) javnost o nesreći koja se desila u Rudarskom basenu Kolubara sledećom informacijom: "…Jedan radnik je poginuo, a dvojica su povređena u nesreći u Rudarskom basenu ‘Kolubara’, saznaje RTS.

Do nesreće je došlo oko 13 sati kada je u Polju ‘D’ Rudarskog basena ‘Kolubara’ popustio kran na mašini cevopolagač, koji je pao na trojicu radnika, saopšteno je iz tog preduzeća. Prema navodima RB ‘Kolubara’, G. P. (35) je preminuo na putu do ambulante, D. K. (38) je teško povredio nogu, dok M. Ć. (26) ima lakšu povredu glave. Teže povređeni muškarac je operisan i njega je obišao direktor RB ‘Kolubara’ Milorad Grčić…".

Tim tragičnim povodom, Služba za bezbednost i zdravlje na radu RB "Kolubara", u izveštajima o povredi na radu radnika (tzv. povrednim listama) samovoljno je upisala: "Povreda usled sopstvene nepažnje i nemarnosti i nepridržavanja propisa BZR".

Međutim, da li je to stvarno tako? Da li su tri čoveka koja su nastradala ispod visećeg tereta bili nepažljivi, nemarni i nisu se pridržavali propisa o zaštiti na radu? Da li je tačno da se rukovaoc mašine nije pridržavao propisa? Dokazaćemo u ovom tekstu da istina nije nimalo jednostavna kako bi ljudi iz uprave RB "Kolubara" voleli da jeste…

Najpre treba reći da posao koji su tog dana ovi nesrećni ljudi radili, nisu ni trebali da rade, jer su njih trojica bili tu umesto još dve mašine koje su taj posao morale da rade. Naime, pomeranje trake tračnog transportera se izvodi po tehnologiji, gde jedan cevopolagač ide sa dubinske strane trake, drugi cevopolagač ide sa visinske strane trake, i oni pomeraju čelične pontone na kojima stoje čelične konstrukcije zvani "članci" koji drže snopove aluminijumsko-čeličnih rolni, koje principom inercije pokreću proizvodnu traku, koja je od gume a prožeta je čeličnim sajlama.

Dakle, u poslu pomeranja trase tračnog transportera učestvuju najmanje tri mašine i to: dva cevopolagača (buldožera sa kranom) i jedan klasičan buldožer. To znaju svi inženjeri rukovodioci na kopu, koji su mahom svi magistrirali na površinskoj eksploataciji uglja.

Ali, u pomenutom poslu došlo je do nesrećnog slučaja, jer samo jedan cevopolagač ne može paralelno da pomeri svaki čelični ponton (prag) na kojem stoje članci, pošto vuče trasu samo sa jedne strane i nema ko da poravnava trasu. Kada se tako radi, onda se desi da čelični pragovi moraju da se poravnavaju na drugi nepropisan i dokazano ubojit način, a to je da cevopolagač diže one članke koji nisu poravnati u liniju sa drugima i onda radnici pomeraju i usmeravaju čelični prag da sve legne u liniju.

Ovakva "izmenjena tehnologija", nije ništa novo u rudarskim i građevinskim radovima. Često su je koristili i stari Egipćani pre 4.600 godina, kada su terali robove da vuku ogromne granitne blokove, a dizali su ih krtim drvenim dizalicama koje su često pucale i padale ubijajući grupe robova.

Stari Egipćani nisu brinuli o "izveštajima o povredi na radu" jer su takvim radom ubijali robove, koje nisu smatrali ljudima. Ali, evo, i u XXI veku, rukovodstvo RB "Kolubara", ne smatra rudare ljudima, i to se u praksi svakodnevno i dokazuje.

Ovde se mnogo drži do forme a nimalo do suštine, pa su, eto, izveštaji o povredama na radu, napisani tako da su se tri čoveka svojom voljom našla ispod visećeg krana, a ne po direktnom naređenju pretpostavljenih! Takvim izveštajima se skida svaka odgovornost sa onih koji su ih tu poslali, ali i onih koji su doveli do toga da se posao ne radi po pravilima tehnologije, struke i bezbednosti na radu.

U saopštenju za javnost, koje stoji na internet sajtu RB Kolubara, a koje niko nije imao hrabrosti da potpiše stoji da je "do povrede došlo pri obavljanju svakodnevnih poslova pripremnih radova na Polju ‘D’ pri postavljanju pontona, kada je došlo do popuštanja krana na mašini cevopolagač koji je pao na trojicu radnika".

Pokušali su da zamažu oči javnosti da je cevopolagač postavljao ponton, a da su se trojica radnika tu našla baš ispod iz samo njima znanih razloga i da je tu kao nešto puklo i ponton (čelični prag) pao na njih.

Međutim, čak i da je obavljan posao postavljanja pontona i dalje nije jasno zašto je to radila samo jedna mašina cevopolagač? Samo jedan cevopolagač ne može da postavlja i usmerava pontone, potreban je i rovokopač koji bi ih svojom radnom kašikom ređao u liniju pošto ih cevopolagač spusti.

Šta će tu radnici? Gde u ovom opisu neko vidi da piše da su tu potrebni ljudi sem onih koji sede u kabinama mašina? Prema zakonu verovatnoće, jedan čovek može da se prevari i nađe se ispod visećeg tereta, to bi bila ljudska greška; kada bi se dva čoveka prevarila i našla ispod visećeg tereta to može biti slučajnost, međutim kada se tri čoveka nađu ispod visećeg tereta to predstavlja obrazac rada.

Uglavnom, istina je da se vršilo pomeranje trake (rukanje), da je umesto tri mašine koje taj posao treba da obave bila samo jedna i nažalost neispravna i tri čoveka, čija je radna snaga trebalo da zameni dve teške mašine pomoćne rudarske mehanizacije. Radna snaga u 21.veku Nove ere ne može da zamenjuje mašine kao robovska radna snaga u 2575 godini pre Hrista.

Cevopolagač je bio neispravan za rad, na šta je njegov rukovaoc upozoravao i zbog toga je više puta premeštan iz jednog pogona površinskih kopova u drugi. Prilikom svakog premeštaja su mu smanjivali platni koeficijent i poslednji premeštaj mu je bio sa površinskog kopa Tamnava na površinski kop Polje "D".

Njegov kran visok 11 metara, pao je preko radnika od kojih su dvojica stajala sa dubinske strane trake, a jedan sa visinske strane trake. Taj cevopolagač je već imao havariju sa padanjem krana i izvučen je sa "groblja buldožera" gde je bio predviđen za sečenje u delove.

Ovom očajničkom potezu aktiviranja neispravne mehanizacije u rad doprinelo je potapanje dvadeset, uglavnom novih mašina, kao i pomoćne rudarske mehanizacije u majskim poplavama na Površinskim kopovima Kolubare.

Ta mehanizacija nije izvučena iz kopa na vreme i svu odgovornost za to snosi Milorad Grčić, generalni direktor RB "Kolubara", koji je opremu multimilionske vrednosti, namerno ostavio da istruli, kako bi ovaj energetski gigant bio prinuđen da iznajmljuje privatnu mehanizaciju od lokalnog tajkuna, Vitomira Dimitrijevića, zvanog Vita Gusan, iza kojeg stoji Dragan Marković-Palma.

Međutim to je samo jedan od razloga zašto na površinskim kopovima nema dovoljno ispravne mehanizacije. Drugi bitan razlog je taj da je u tenderu koji je raspisala Elektroprivreda Srbije, a potpisao ga i osmislio Aleksandar Obradović, generalni direktor EPS-a, stoji doslovce da firma koja će se baviti ispumpavanje vode iz površinskog kopa Tamnava "Zapadno polje", treba samo da obezbedi pumpe, ali ne i pomoćnu rudarsku mehanizaciju potrebnu za postavljanje cevi i ostale radove!

U tom tenderu za ispumpavanje vode sa PK Tamnava Zapadno polje, piše da je RB Kolubara dužna da obezbedi svoju mehanizaciju, kao i pontonska postolja na kojima će pumpe da stoje, kao i dalekovode za dotok struje do pumpi i sve ostale pripremne radove.

 

      Vučićev "prvak" ruši, ubija i sakati

 

Dakle, prema uslovima tendera, firma koja je dobila posao treba samo da donese svoje pumpe tu, a sve ostalo će raditi Kolubarini radnici i mašine! Zbog toga su sve najispravnije Kolubarine rudarske pomoćne mašine i sve iznajmljene mašine angažovane na poslovima ispumpavanja PK Tamnava Zapadno polje, dok u direktnom procesu proizvodnje na aktivnim kopovima Polje "B" i Polje "D" rade mašine sa "groblja buldožera" kojih opet nema dovoljno. Dakle, drugi krivac za pogibiju radnika na Polju "D" je lično Aleksandar Obradović, generalni direktor EPS.

Međutim, Aleksandar Obradović je pisao tender za ispumpavanje, i to namenski za firmu "Energotehnika Južna Bačka", čiji je vlasnik Dragoljub Zbiljić, osuđivani utajivač poreza i poslovni partner Andreja Vučića, brata Aleksandra Vučića, predsednika Vlade Republike Srbije.

Imajući to u vidu, saučesnici u ubistvu radnika RB Kolubara su takođe: Dragoljub Zbiljić, Andrej Vučić i Aleksandar Vučić. Nadamo se samo da pošto izbroje svoj krvavi novac neće moći da spavaju noću kada znaju koliko je ljudskih života do sada zbog tog krvavog novca izgubljeno! Država Srbija će otplaćujući kredit od 30 miliona dolara, koji je uzeo EPS, platiti firmi Dragoljuba Zbiljića i Andreja Vučića (premijerovog brata) samo iznajmljivanje pumpi, koje vrede nekoliko miliona dolara.

Taj posao dobijen na nameštenom tenderu je ustvari samo obično jednokratno iznajmljivanje pumpi! Naime, firma te dvojice perača novca ne angažuje nikakvu mehanizaciju u procesu ispumpavanja, a Kolubara angažuje svoje ljude, a takođe, iznajmljenu i sopstvenu mehanizaciju.

Koliko je bilo u suprotnosti sa zdravim razumom potpisati takav tender, to treba pitati Aleksandra Obradovića. Da li je možda Aleksandra Vučića sramota takvog tendera? Zar Andreju Vučiću nije bilo dovoljno da uzme onoliko koliko pumpe vrede za njihovo iznajmljivanje, nego petnaest puta više od njihove vrednosti? Da li je o ovakvim svojim "poslovnim planovima" Dragoljub Zbiljić pričao sa svojim ortacima u zatvoru?

To što su uradili, više nije u domenu privrednog kriminala. Reč je o ubistvu. Pohlepa gospode Obradovića, Zbiljića i braće Vučić, ubila je jednog čoveka, dvojicu napravila trajnim invalidima – jedan je ostao bez noge, a drugi sa teškom povredom glave!

Pošto smo utvrdili da je vrh države (premijer i njegov brat), zajedno sa vrhom EPS (Aleksandar Obradović) i RB Kolubare (Milorad Grčić) stvorio sve uslove za dešavanje nesreća na Površinskim kopovima Kolubare, pogledajmo ko te uslove sprovodi u delo i ko ima glavnu komandnu odgovornost…

Najodgovorniji čovek na površinskom kopu Polje "D" je Milan Mišković (SNS), rudarski upravnik Polja "D". Kao rudarski upravnik, Mišković rukovodi celim procesom proizvodnje i upravlja tehnologijom rada.

Kako rudarski upravnik kaže, svi moraju da ga slušaju, čak i mašinski i elektro upravnik. Pre nego što je Mišković od strane Milorada Grčića (čitaj: Srpske napredne stranke) postavljen za rudarskog upravnika Polja "D", bio je šef jednog sistema na istom kopu. Svojim nestručnim radom za vreme upravljanja tim sistemom, uspeo je da obori bager vredan devet miliona evra!

Ta činjenica nije smetala Miloradu Grčiću da ga postavi za čoveka najodgovornijeg za tehnologiju na najvećem površinskom kopu Kolubare- na Polju "D".

Koliko je sulud potez bio postaviti Milana Miškovića na to mesto, pokazuje i ponovni slučaj obaranja drugog bagera na Polju "D", koji se desio, 30. aprila ove godine. Na internetu su se pojavile slike preturenog bagera, ali je taj incident ubrzo stavljen u stranu kada smo se suočili sa poplavama koje su usledile petnaest dana posle toga.

Naime, Mišković je naredio bageristi da potkopava etažu, radi veće i brže proizvodnje jalovine. To znači da je bager kopao dublji sprat po kome se kreće, nego što je smeo po propisu, te se zemlja sa visine obrušila na radni točak bagera i slomila mu radni točak!

Milioni evra štete, samo zato što je Milan Mišković rudarski upravnik koji je funkcijom glavni za tehnologiju iskopavanja na kopu naredio da se potkopava etaža. Nijedan bagerista ne bi to bez naređenja uradio, pošto se zna koje su moguće posledice. Imajući u vidu kakva je karijera Milana Miškovića, puna obaranja bagera, štete i žrtava, jasno je da je on bio pravi čovek koji će ljudima pretiti otkazom ako ne budu radili "uz pomoć štapa i kanapa" kršeći sve moguće propise iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu.

Nikada se trojica radnika samoinicijativno ne bi usudili da "pomognu cevopolagaču" tako što će biti ispod njegovog krana i nameštati članke na trasi tračnog transportera! Miškovićevo "vođenje tehnologije" iskopavanja je direktan uzročnik pogibije jednog radnika i trajnog invaliditeta još dvojice! Ko je drugi sem rudarskog upravnika mogao da naredi da samo jedan cevopolagač radi pomeranje trase (tzv.rukanje), bez još jednog cevopolagača i jednog buldožera?

Ko je drugi mogao da zapreti radnicima otkazom ako se ne povinuju tehnologiji rada smišljenoj u drevnom Egiptu, gde su ljudi robovi i potrošna roba? Naredio je to Milan Mišković i zato je kriv za ubistvo i dva invaliditeta.

Kao nagradu od strane Milorada Grčića za to nepočinstvo, Milan Mišković je dve nedelje posle te nesreće unapređen u direktora pogona Polje "D". Tako je razvojni put Milana Miškovića, člana Srpske napredne stranke, obeležen sa dva obaranja bagera, jednim ubistvom, dva invaliditeta i ko zna koliko još neprijavljenih nesreća. Srpska napredna stranka na čelu sa Aleksandrom Vučićem baš "ume" da izabere svoje prvake.

 

      Premijerov Đokin i Pici

 

Međutim, pored onih što su stvorili okruženje pogodno za dešavanje industrijskih nesreća i onog koji naređenja protiv svih propisa zaštite na radu izdaje, krivi su i oni koji su debelo plaćeni da štite prava radnika, a to nisu uradili. Kako se zove organizacija čija je jedina svrha postojanja da zaštiti prava radnika?

Da nije možda Sindikat? Kako je moguće, pored Sindikalne organizacije Kolubara (državnog sindikata) u koju je učlanjen najveći broj radnika RB Kolubara, da se krše sva prava radnika i svi propisi o zaštiti na radu?

Šta je svrha postojanja Sindikata kada radnici rade i ginu kao robovi u drevnom Egiptu ? Svima nam u glavi još odzvanja izjava predsednika Sindikalne organizacije Kolubara (državni sindikat) Miodrag Ranković Pici koju je dao za TV Pink povodom usvajanja novog Zakona o radu u avgustu ove godine: "Ne mogu radnici da budu 100% zaštićeni. Mi ćemo podržati ovaj Zakon o radu."

Ta se izjava emitovala po ceo dan u kratkim vestima na svim kablovskim kanalima TV Pink, a dospela je i na sve ostale televizije. Da je takvu izjavu dao predsednik Sindikata u bilo kojoj zemlji sveta, u momentu bi bio smenjen od strane svog članstva! Da predsednik Sindikata izjavi da "radnici ne mogu da budu zaštićeni sto odsto"? Šta je njegov posao nego da sto odsto štiti radnike i njihova prava?

Njegov drugar, Milan Đorđević Đokin, predsednik Sindikata, otišao je i korak dalje, pa je ponudio Vučiću da dovede pune autobuse rudara da "brane novi Zakon o radu od rušilačkih protestanata".

Vučić je isprva prihvatio tu ponudu, ali Đokinom se niko od radnika nije odazvao na ovakav sulud poziv, pa nije imao s kim da izađe pred gladne u česnike protesta da brani Vučića.

Istu ponudu je dao i predsednik Sindikata RTB Bor i isto je prošao od radnika. Međutim, predsednika Sindikata Kolubare i predsednika Sindikata EPS-a, nema ko da smeni iako su odavno zaslužili smenu, pošto su javno izdali radnička prava.

Svi znamo da predsednike Sindikata u Kolubari i EPS ne biraju i ne postavljaju radnici nego Policija. Prisnost prema sindikalnim vođama Vučić je iskazao 15. novembra ove godine kada je došao da pokrene nov bager u Kolubari.

Tom prilikom su kamere RTS zabeležile i prenele njegovo izlaganje, koje se emitovalo u svim vestima i u Dnevniku, gde je sindikalne vođe nazivao po nadimcima: "…Pogledajte kako impresivno izgleda, zaista imamo razloga za radost. Tu su Pici i Đokin, sindikalci, ljudi koji decenijama rade u Kolubari i oni su ponosni na to što smo u stanju nešto ovako da uradimo".

Premijer Srbije, pred svim državnim i privatnim medijima izgovara njihove nadimke: Pici i Đokin. Kako je samo nešto takvo mogao da stavi u usta? Kako je nešto takvo moglo da izađe iz njegovih usta i to na televizijama sa nacionalnom frekvencijom?

Srpski narod je mudar narod, koji je vekovima umeo nekome da nadene nadimak opisujući ceo karakter čoveka u jednoj reči. Milan Đorđević nosi nadimak Đokin, a Miodrag Ranković nosi nadimak Pici. Toliko o njima i njihovom karakteru je imao da kaže narod koji živi u Baroševcu i Mirosaljcima.

Nije narod pogrešio ni milimetar. Dve osobe pod imenima: Pici i Đokin su javno podržale robovlasnički Zakon o radu, po kome se radnicima uskraćuju sva prava a poslodavcu se daje ekskluzivno pravo da otpusti kada hoće i zbog čega hoće radnika.

Zbog te podrške takvom Zakonu o radu, Milan Mišković na Polju "D" i ostali goniči robova u Kolubari mogu da ucenjuju ljude da rade ispod visećeg tereta protivno svim propisima o zaštiti na radu.

Ta dva čoveka (Pici i Đokin) su saučesnici u ubistvu i odgovorni što su dvojica ljudi ostali invalidi. Dva invaliditeta. Nesreća tih rudara je početak tragedije koju nosi primena nakaradnog Zakona o radu.

Vlada Republike Srbije je već platila reklamni spot koji se uveliko emituje na američkoj mreži CNN, u kojem skandalozna poruka glasi: "Investirajte u Srbiju, zemlju visokokvalifkovane i jeftine radne snage". Jeftine, naravno, zahvaljujući Grčiću, Piciju, Đokinu i sličnim ljudima, koji su omogućili Aleksandru Vučiću, da od rudara Kolubare (ali, i od svih drugih radnika u Srbiji) napravi robove, dve hiljade godina posle Hrista.

 

      Da li je moguće, drugovi, da smo svi mi volovi?

 

Predsednik Sindikata EPS, Milan Đorđević Đokin, ne podržava samo Aleksandra Vučića, nego i Milorada Grčića i sve ljude koji drže Grčića na vlasti u Kolubari. Ali, treba znati da to nisu isključivo Vučićevi ljudi. Ti ljudi su formalno u politici, ali su stvarno u mafiji. To se vidi na primeru saradnje Milana Đorđevića Đokina i Aleksandra Jokića, opskurnog lika o kojem je Tabloid u više navrata pisao.

Naime, Upravni odbor EPS koji je izglasao Milorada Grčića za direktora RB "Kolubara", ima po ključu jednog predstavnika iz redova zaposlenih koje naravno pripada Sindikatu EPS. Uvek je na tom mestu sedeo predsednik Sindikata EPS, otkako je ustanovljena institucija Upravnog odbora.

U septembru mesecu 2012. godine, Milan Đorđević Đokin odlučuje da svoje mesto u Upravnom odboru kao predstavnika svih zaposlenih u EPS, ustupi ni manje ni više nego Aleksandru Jokiću, novopostavljenom savetniku v.d. direktora EPS! Tako je Aleksandar Jokić, čovek iz redova menadžmenta po funkciji savetnika v.d. direktora EPS, postao i predstavnik Sindikata EPS u Upravnom odboru.

Nigde na kugli zemaljskoj se menadžement ne bira u Sindikat, pa u Upravni odbor i to sve u isto vreme. Aleksandar Jokić je svojim funkcijama objedinio takoreći i vlast i opoziciju u firmi. To dokazuje da linija koja treba da razdvaja Sindikat od menadžmenta ne postoji. U EPS-u je stavljen znak jednakosti između menadžmenta i Sindikata. U najcrnje doba komunizma znalo se da sindikalci moraju da budu opozicija upravi firme.

Hvala Đokinu što je ukinuo Sindikat EPS. Međutim, tu nije kraj funkcijama Aleksandra Jokića jer 22.10.2013. biva imenovan kao predstavnik osnivača u Skupštinu RB Kolubara. Skupština privrednog društva je pandan Upravnom odboru. Tom prilikom je izjavio za lokalne televizije: "Došao sam da pomognem, da zajedno kopamo ugalj". Iskreno taj se čovek i uklapa u novu viziju kopanja uglja, gde se ljudi koriste kao vučna snaga, kao volovi.

Da rezimiramo: Aleksandar Jokić u septembru 2012 biva postavljen za savetnika v.d. direktora EPS, zatim ga biraju u Upravni odbor EPS kao sindikalca, da bi u oktobru 2013. godine bio izabran u Skupštinu privrednog društva RB Kolubara.

Na sreću zaposlenih 20. novembra 2014. godine, razrešen je stari UO EPS i postavljen novi u kome nema Aleksandra Jokića, te je sledstveno tome on razrešen i iz Skupštine RB "Kolubara".

Grčić je ostao bez podrške mafije usred kompanije. Jokić je ostao savetnik direktora EPS, ali i tu će ga marginalizovati protivničke struje. Za podršku koju je pružio imenovanjem Aleksandra Jokića u UO EPS i Skupštinu RB Kolubara, Milan Đorđević Đokin je dobio ekskluzivan monopol na čitav jedan sektor u RB "Kolubara" da udomljava svoje pulene.

Tako je sektor bezbednosti i zaštite na radu (BZR) postao rasadnik Đokinovih idiota, počev od direktora sektora, preko službe zaštite od požara, do šefa Vatrogasne stanice RB.

Svuda je Đokin postavio svoje idiote, koji poslušno sastavljaju povredne liste u kojima piše da se svaki radnik "povredio svojom krivicom usled lične nepažnje, neodgovornosti i nepoštovanja propisa iz oblasti bezbednosti i zdravlja na radu".

Takve povredne liste se daju povređenima na potpis i ljudi ne gledajući potpisuju, čime gube pravo na naknadu od osiguranja za povredu na radu, a RB Kolubara stiče pravo da može da tuži svakog radnika što se "namerno" povredio na poslu i time potencijalno oštetio firmu, ako je ne daj bože, kad se povredio, zaustavio svojim telom rad neke mašine ili je sistem proizvodnje stao pa nije bilo dovoljno proizvodnje taj dan.

Da sve nije normalno u pogonu Pomoćne mehanizacije koja rukovodi i sanitetskim vozilima govori i činjenica da je sanitetsko vozilo u vlasništvu RB Kolubare, koje je pozvano na mesto nesreće 22. 11. 2014 kada su pomenuta trojica naših drugova povređena kasnilo i nije došlo na vreme. Zbog toga je morala da dolazi ekipa Hitne službe Doma zdravlja Lazarevac (HSDZ), koja je značajno udaljenija od kopa. Sanitetska vozila RB "Kolubara" su na kopu i teoretski bi trebalo brzo da reaguju, da prevezu povređene.

Sanitet Doma zdravlja morao je da putuje čak iz grada Lazarevca na kop Polje "D" čime je izgubljeno dragoceno vreme i jedan život nije spasen. Gde je za to vreme bio sanitet u vlasništvu RB "Kolubara"?

Samo dva sata posle pominjane nesreće desila se još jedna kada je vozač kamiona sa kranom sleteo sa uskog mosta na Polju "D". Sva sreća prošao je samo sa lakšim povredama, ali i ova nesreća potvrđuje da se u RB "Kolubara" koriste neispravna vozila pomoćne mehanizacije, zbog pohlepe mnogih u ovom tekstu pomenutih.

Dodatna je stvar što taj uski most nije ni propisno izgrađen, ni propisno obeležen, ni ograđen sigurnosnom ogradom. Gde je tu bio sektor za bezbednost i zdravlje na radu kada je taj most stavljen u upotrebu?

Činjenicama iznetim u ovom tekstu smo dokazali da je problem nesreća, koje su učestalo počele da se dešavaju u RB Kolubari, sistemski i da kreće od vrha države, preko menadžmenta EPS i RB Kolubare do Sindikata EPS i Kolubare.

Danas je veliki praznik u nas Srba- Sveti Nikola, koji je zaštitnik putnika. Možemo se pomoliti Svetom Nikoli, da kada ljudi koje smo ovde opisali počnu da beže iz ove napaćene Srbije, noseći sa sobom kofere pune krvavog novca, da im se Sveti Nikola ne nađe u pomoći! Amin!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

U SRBIJI JE SVE UTIHNULO DOK REŽIM NA POZORNICI I DELU, VRŠI RECIKLIRANJE ISTORIJE SRBIJE I SRBSKOG NARODA!!!

 

Ljudska prava i građanske slobode, odavno su postavljena kao temeljna pitanja, na kojima počiva savremeni, civilizovani svet. Ali, ova veličanstvena tekovina, kao da se ne tiče savremene Srbije u kojoj haraju institucionalno divljaštvo, kriminal i estrada. U zemlji koja grca u gladi i nemaštini, zavladali su strah, poniznost i poslušnost koji su mnogima već ušli i u gene. Da li gubimo obeležja slobodnih ljudskih bića? A pre samo nešto više od tri decenije, iz Beograda su u svet odlazile najbolje slobodarske misli i ideje, u našem glavnom gradu snimani su kultni filmovi, serije, izlazile najslobodnije novine, časopisi, bilo je i sudskih zabrana, ali i otpora, tribina, i od Srba su se slobodi učila politička elita današnje Nemačke, Francuske. Danas se toga više mlađe generacije uopšte ne sećaju, niti ima ko da ih podseti.

 

                   Nikola Vlahović

 

Poslednjih godina, smišljeno, sistematski, traje zastrašivanje i psihološko ubijanje građana Srbije. Međunarodni tutori ovde postavljaju i smenjuju svoje marionetske vlade, kojima je glavni zadatak slamanje duha novim generacijama, promena njihovog načina mišljenja, širenje osećaja kolektivne krivice, favorizovanje manjina na štetu većine, ubijanje osećanja nacionalnog ponosa i brisanje iz kolektivnog sećanja čitavih epoha iz prošlosti koje dokazuju da su Srbija i srpski narod dali u dva svetska rata ogromne žrtve za prosperitet savremene Evrope.

Srbima se danas reciklira istorija, kulturno nasleđe, nacionalni identitet i vera!

Ukratko, promovisan je strah kao način života. Srbi se danas boje sebe i svoga postojanja. Svaki građanin, duboko u sebi, strepi za svoju svakidašnjicu i spreman je da se sagne pred svakim šalterom, ispred svake političke gnjide koja je sebi uzela za pravo da sebe smatra božanstvom.

Pred kraj 2014. godine, Evropski parlament zatražio je od Srbije da napravi "akcioni plan" za sprovođenje ljudskih prava "u praksi". Kao da zakona u Srbiji i nema.

Na kraju svake godine, američka ambasada iz Beograda šalje svojoj vladi u Vašington Izveštaj o stanju ljudskih prava u Srbiji. U njemu, već godinama, taj Izveštaj počinje rečenicom: "…U godini na koju se izveštaj odnosi, najozbiljniji problemi u domenu ljudskih prava bili su diskriminacija i društveno nasilje nad manjinskim grupama kao što su Romi.

Što se Srba tiče, u Izveštaju se govori isključivo u kontekstu zatvorskih kapaciteta, pa se, između ostalog, citira sličan Izveštaj Saveta Evrope, u kome se kaže da je broj zatvorenika u Srbiji veći od deset hiljada, a da su smeštajni kapaciteti oko šest i po hiljada.

To je sve čime se veliki zagovornici ljudskih prava i građanskih sloboda sa Zapada bave kad je u pitanju najsiromašnija zemlja savremene Evrope, u kojoj haraju bolesti, glad, politički i svaki drugi kriminal, narkomanija, porodično nasilje i, povrh svega, teror jednog čoveka i njegove partijske mafije.

Nigde, ni na jednom mestu ne piše, da je srpskom narodu, zbog nasilja američke imperije i njenih domaćih pomagača, oduzeto sve što drugi civilizovani narodi na svetu imaju: pravo na rad, slobodu i dostojanstvo, pravo na pravične sudove, pravo na kvalitetno školstvo, besplatnu osnovnu zdravstvenu zaštitu…

Od kako je sebe za vladara proglasio Aleksandar Vučić, teror nad zdravim razumom zavladao je na svakoj televizijskoj stanici i u svakoj njegovoj novini-biltenu, sa čijih naslovnih strana zastrašuje i preti, likvidira i osuđuje, brani se od zavera i zaverenika…

Zastrašeno je građanstvo, ukočeno od straha pred nasiljem koje se sprovodi sa najviših mesta u državi. Srbija se danas pretvorila, kao nikada u njenoj prošlosti, u neverovatan cirkuski šator, ispod koga ima samo droge, prostitucije, promocije travestije i takmičenja pevača u udarnim večernjim terminima. Režim koji slepo sprovodi ideju ubijanja svega ljudskog, deo je ove užasne pozornice.

Pevačica koja donosi hiljadu evra donacije svojoj nekadašnjoj osnovnoj školi u okolini Požarevca, predstavlja simbol celokupnog dna u kome se Srbija danas nalazi. Perverzni scenario Prve televizije, u kojoj se muškarci svake nedelje uveče presvlače u žene, a žene u muškarce, smišljen je sa idejom "relaksacije" Srba i njihovog udaljavanja od "patrijahalnosti".

Bolesni "Informer" Aleksandra Vučića, koji preti milionima građana da će im oduzeti i ono malo imovine koju imaju, deo je mašinerije koja se bavi ubijanjem slobode. A, kad nema slobode, nema ni pomena o pravu i zakonima.

Srbi danas, sto godina od početka Prvog svetskog rata, imaju problem da dokažu da su izgubili jednu trećinu svoga stanovništva u borbi za slobodu. Kako u inostranstvu, tako i u vlastitoj zemlji. Kao pobednici u oba rata, Srbi se danas optužuju da su krivci za Velik rat, jer je navodno, ubistvom prestolonaslednika Ferdinanda, Srbija od Austrougarske morala biti napadnuta!

Srbima je nametnut osećaj potpune krivice, pa i krivice što ih je NATO alijansa besomučno bombardovala, bezmalo četiri meseca! Američka i britanska vlada to postižu podmićivanjem odnarođenih Srba, koji primaju veliku apanažu da laju na svoje sunarodnike.

Širom sveta milioni ljudi, uključujući i SAD-e, Veliku Britaniju, Nemačku, Belgiju, protestvuju da bi zaštitili svoja ljudska i građanska prava. Građani masovno štrajkuju zbog povećenja cena hleba, goriva, ograničenja plata, o penzijama nijedna vlada i ne razmišlja da ih smeni, o merama svojih vlada koja ih ograničavaju u uspostavljenim slobodama.

U Srbiji je sve utihnulo. Gladno i siromašno stanovništvo se sviklo da je podjarmljeno, da ih poslodavci mogu tretirati kao roblje, a da im država ne može priteći u pomoć. Nema posle, nema socijalne i zdravstvene zaštite, i polovina radno sposobnog stanovništva ne uživa nikakva socijalna , radna i sindikalna prava. A o slobodi mogu samo da sanjaju.

Dakle, dvadeset narednih generacija koje će stasavati, ne znaju šta, u stvari, znači reč sloboda.

Pesnik Rastko Zakić se našalio našoj zbilji stihovima – "Uhvaćenu u buretu vodu, pustili su na slobodu. Oh Bože, žuborila je voda, ubi me sloboda".

Naši nacionalni junaci, heroine i kulturni i politički modeli su Jorgovanke Tabaković, Lepa Brena, Saša Popović…

Zaboravili smo da smo samo pre tri decenije imali najjače Udruženje književnika, Diskusije u Francuskoj 7, književne večeri, književne, omladinske i studentske novine, da su snimani kultni filmovi, serije, da se polemisalo, da je pulsirao život, a Srbija, za ostali deo Evrope je bila inspiracija za mnoge intelektualne elite sadašnjih zemalja koje drmaju Evropom.

Da li je za vjeki-vjekov sloboda zatrta u Srbiji?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ŠTA BI S’PARAMA? SKUPO PREPLAĆEN I NIKAKO ZAVRŠEN SANITARNI ČVOR U POLICIJSKOJ UPRAVI UŽICE

 

Braća Vasilije i Mića Mićić, poznati korisnici državnog budžeta iz užičkog kraja, avansno naplaćuju i ono što nikada ne odrade od silnih građevinskih poslova u zemlji i inostranstvu. Njihove firme pljačkaju ne samo državni budžet, već i sopstvene radnike koji mesecima ne primaju plate. Mićići su čak i pare iz budžeta Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije iskoristili kako bi se popunili finansijske rupe na svojim gradilištima u Rusiji.

 

              Igor Milanović

 

Ministarstvo unutrašnjih poslova koje je zastupao Željko Kojić, pomoćnik ministra, načelnik Sektora finansija, ljudskih resursa i zajedničkih poslova sklopilo je aneks Osnovnog ugovora, zavedenog 7. avgusta 2012. godine pod brojem 351-110/12, sa preduzećem MPP Jedinstvo a.d. iz Sevojna koje je zastupao direktor Radivoje Smiljanić. Ovaj aneks je u MUP-u zaveden 13. novembra 2012. godine.

Predmet Aneksa bilo je bliže regulisanje finansijskih obaveza Ministarstva prema privatnom preduzeću koje je Osnovnim ugovorom bilo obavezano da izvrši adaptaciju sanitarnih čvorova u prizemlju objekta Policijske uprave Užice. Ukupna ugovorena vrednost radova po članu 2 pomenutog aneksa definisana je na 2.519.744,01 dinara sa PDV-om i dogovoreno je plaćanje u skladu avansno poslatog računa.

Interesantno je da shodno izjavama svedoka, prema pomenutom ugovoru nikada nisu renovirane prostorije toaleta u prizemlju zgrade policije u Užicu. Novac je, očigledno, poslužio za nešto drugo.

Većinski vlasnik MPP Jedinstva sa 52,83 odsto akcija je Jedinstvo a.d. iz Sevojna, dok je drugi vlasnik po veličini paketa akcija Miladin Kaljević (12,62 odsto) koji je danas jedan od direktora tog preduzeća. Nekadašnji direktor MPP Jedinstva Smiljanić danas je jedan od akcionara (3,45 odsto) i član borda direktora Jedinstva a.d.

Najveći pojedinačni vlasnik akcija Jedinstva a.d. iz Sevojna danas je Mića Mićić koji ima 23,997 odsto, ali sa upisanom zalogom prvog reda. Mića je brat i poslovni partner Vasilija Mićića, čije preduzeće Putevi Centar d.o.o. iz Beograda ima 64,47 odsto akcija Puteva a.d. iz Užica. Na čelu Putevi Centra je još jedan rođak – Danilo Mićić.

Upravo u leto 2012. godine, kada je plaćen avansni račun za renoviranje toaleta koje nikada nije izvršeno, Putevi a.d. i grupacija Jedinstvo a.d. iz Sevojna dospeli su u javnost zbog afere neplaćenih radnika na gradilištu u Sočiju , koji su tamo bukvalno gladovali , dok su neki, da bi se spasli, tražili od rodbine iz Srbije da im pošalje pare za povratnu avionsku kartu.

Tadašnji direktor predstavništva Puteva a.d. u Rusiji bio je Vladan Stamenić, koji danas poseduje jedan odsto akcija te firme., koliko ima i Lazar Cicvarić, tadašnji šef filijale u Sočiju. Jedinstvo a.d. u Sočiju je bilo podizvođač radova na termo-tehničkoj izolaciji.

Novac Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije tako je, očigledno, iskorišćen kako bi se popunile finansijske rupe na gradilištima u Rusiji i radnicima obezbedio minimum uslova za rad ne bi li oni završili započete poslove.

Porodici Mićić ovo nije prvi takav posao sa Srbijom u kome država obavezno izvuče deblji kraj.

Svojevremeno je Jedinstvo a.d. zajedno sa gradom Užicem formiralo zajedničko preduzeće koje je imalo monopol na gasifikaciju Užica i okoline. Mićići su u posao uneli lepe želje, a novac je stigao od grada koji je, navodno, te pare dugovao Jedinstvu a.d. za neki raniji posao?! Bilo kako bilo, 70 odsto profita odlazilo je onima koji nisu uložili ni žutu banku.

Sada se pljačkanju države i radnika uči i druga generacija Mićića, braća Danilo i Vladimir Mićić, koji polako nasleđuju poslove od Vasilija i Miće.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

JAT TEHNIKA ZAPALA ZA OKO KRIMINALCIMA IZ AIR SRBIJE!!!

 

Radnici zaposleni u preduzeću JAT Tehnika, u pismu upućenom Redakciji, opisuju kako se Vučićeva vlast okomila na njih. Cilj je da JAT tehniku otmu i predaju na upravljanje arapskim vlasnicima Air Srbije.

 

 

 

Bivši direktor preduzeća JAT Tehnika, Srđan Mišković (iako je i sam bio daleko od idealnog), vodio je tvrdu politiku prema novoosnovanom preduzeću Air Srbiji, i nije dozvoljavao da nas arapsko-engleski propaliteti potpomognuti sa ex-domaćim (mahom iz Australije) sublimirani u rukovodstvu ove već sada propale kompanije, uvuku u svoj mulj.

Držao ih je na distanci i saradnju prihvatao samo onda kada je interes preduzeća JAT Tehnika bio jasno definisan. Bahate pokušaje Daneta Kondića i njegove kamarile da JAT Tehniku tretiraju kao svoju prćiju i otimaju šta god im zatreba, Mišković je uspešno odbijao navukavši tako gnev idejnih očeva Air Srbije- Siniše Malog i naravno, Aleksandra Vučića.

Iako Zorana Mihajlović kao resorni ministar nije htela da smeni direktora JAT Tehnike, Mali i Kondić su otrčali do Vučića i iznudili njegovu smenu. Pošto za to mesto nije lako naci kadar van vazduhoplovne struke, kao logično rešenje nametnuo se uzdigli mediokritet, bolesno ambiciozni i isto tako nesposobni Miroslav Musulin.

Jedini razlog njegovog postavljenja bio je da klima glavom na svaki mig Air Srbije i političara koji stoje iza ovog propalog projekta. Čim je postavljen za direktora doveo je kadrove, a od domaćih kadrova opredelio se mahom za neradnike- bivše sindikalce, svoje školske drugove i raznorazne poltrone koji mu danima nisu izlazili iz kabineta moleći za rukovodeća radna mesta.

Iako počinje da ponavlja Vučićevu mantru o štednji i stezanju kaiša, sam kreće na seriju službenih putovanja – Istambul ( nekoliko puta), Moskva ( nekoliko puta), Madrid, Viljnus,Ljubljana, Dubai, Abu Dabi…

U proseku- tri službena puta mesečno. Razlozi za ova putovanja su navodno traženje novih kupaca usluga Jat Tehnike. Ali, poenta je da nijednog novog nije doveo, da je posla manje nego ikada od osnivanja firme i da su pomenuta putovanja čisto iživljavanje, svojstveno nekadašnjim direktorima državnih preduzeća iz vremena komunizma.

Pored toga, smenjuje, otpušta, kažnjava šakom i kapom, uvodi atmosferu strahovlade a valjda iz straha za vlastitu bezbednost, postavlja blindirana vrata na svom kabinetu??! Za sve lošije stanje u firmi optužuje sve redom ali ne i sebe i svoj brižljivo birani tim.

Sve ovo govori da nikome ne treba jaka i uspešna Tehnika jer je pala za oko kriminalcima iz Air Srbije, koji bi da se prošire malo po aerodromu a nemaju ni krova nad glavom (hangare) i da je ovakav imbecil na celu firme, pojačan sa apsolutnim dunsterima sa strane, dobitna kombinacija da firmu za par meseci dovedu do stečaja i zatim je arapskim prijateljima poklone, baš kao i nacionalnu avio kompaniju onomad.

Napominjemo da je JAT Tehnika do pre mesec poslovala pozitivno, da je država preuzela na sebe 2,5 miliona evra JAT-ovog duga prema nama (da njihovi prijatelji Arapi ne bi morali da ga vraćaju) i da se radi o firmi koja je apsolutno imala svoju budućnost. Više je na žalost nema.

JAT Tehnika je i ranije bila izborni plen pojedinih partija (Nova Srbija, SPS sam ili u kombinaciji sa DS-om, bilo je tu i Dinkićevih sledbenika) ali niko nikada nije dovlačio kadrove sa strane i postavljao ih na rukovodeća mesta.

SNS je prvi koji to radi posle svih onih bajki o nepartijskim rukovodstvima u državnim firmama. JAT je krenuo nizbrdo kada su stranke ušle u njega i dok ga kao skakakvci nisu oglodali, nisu ga pustili. Na kraju je poklonjen Arapima. Ista sudbina čeka i JAT Tehniku.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ĐILAS: BARON MINHAUZEN !

 

Mada nismo znali da će gradonačelnik gostovati u „Utisku nedelje“, kod njegove stare drugarice Olje B92 Bećković – nismo se iznenadili. Naprotiv: šta bi bilo logičnije u ovo predizborno vreme kad pada sneg, kad se Beograd natčovečanskim naporima bori da preživi kao njegova privatna spahija, kad je Bus Plus/Život Minus ušao u naše živote i kad njegov The Bridge od 610 miliona evra (sa pristupnim saobraćajnicama) opkoračuje reku Savu jebozovnim pilonom i onim napetim kao struna žicama – da baš Dragan Minhauzen, bude zvezda ove tv emisije.

 

 

Naravno, bio je jedini gost kod drage Olje; nije bilo nikog u studiju ko bi mu protivrečio, ko bi rekao da laže, tko bi mu dokazao da je u delirijumu vlasti i da je jedina želja da nas zajaše još četiri godine – njegovo perverzno uživanje što je Gospodar Naših Života daleko nadmašuje našu nasušnu potrebu da ga se zauvek rešimo, baš kao i stranke čiji je potpredsednik. A šta je govorio, neka ostane zabeleženo. Izbori su blizu, možda se neko seti kako nas je obmanjivao.

SNEG KAD MU VREME NIJE 

„Moji saradnici radili su 24 sata, nisu spavali, borili su se i ja zajedno sa njima. Mi smo uradili maksimalno koliko smo mogli u ovom trenutku, mislim da nismo mogli više. Nismo se iznenadili, pošto služba radi na temperaturima ispod nule i sa snegom i bez snega. Sada smo došli u situaciju da je sneg padao na minus 10…Sve je bilo spremno, i zbog toga tog istog dana je ovaj grad funkcionisao, već je uveče sve bilo bolje, a već sutra su sve ulice bile raščišćene. Svako ko je krenuo u petak ujutru je svakako bio nezadovoljan svim živim, ali kad su shvatili šta se sve dešava, da se to nezadovoljstvo ipak smanjilo„.

„Ja bih se isto nervirao zašto je sve to tako, ali kada je -11 i napada 20 cm snega za nekoliko sati, ne postoji mogućnost da se to ne primeti i da život nastavi da fukcioniše kao da se ništa nije desilo. Ono što je važno da ljudi imaju grejanje, osim jučerašnjeg kvara“.

Naravno, ništa što je rekao nije istina. U petak je gradonačelnik digao ruke i pilon od Beograda: najveće ulice u centru grada nisu bile očišćene. Periferija je bila odsečena. Ali, može mu se: ko će mu se u studiju B92 suprostaviti kad je tamo jedini gost?

MOST KAD MU CENA NIJE 

U dajdžest izveštaju, B92 glede njegovog gostovanja – piše: „Dragan Đilas je rekao da je most na Adi koštao oko 140 miliona evra. On je rekao da će preko toga još 20 miliona biti utrošeno na propratne radove, ali da ti radovi ne mogu da se računaju u cenu mosta. On je, međutim, ukazao da je most na Adi samo početak, te da tek predstoji izgradnja prilaznih saobraćajnica čija cena će, prema sadašnjim procenama iznositi 450 miliona evra, kao i da to, kako je rekao, nije sve“.

 

I B92 nastavlja: „Povodom optužbi predstavnika Srpske napredne stranke koji tvrde da je cena izgradnje mosta mnogo viša, Đilas je rekao da mu je najžalije to što oni na taj način vređaju i kritikuju akademika Nikolu Hajdina koji je ’institucija u Srbiji’ kojoj, kako je kazao, takve institucije veoma nedostaju“.

Onda B92 objašnjava: „Upitan da li će zbog novca potrošenog za izgradnju mosta na Adi, možda, neko otići u zatvor, Đilas je odgovorio da zbog gradnje mosta na Adi niko neće ići u zatvor, da je za izgradnju tog objekta potrošeno koliko su plaćene vaspitačice u dečjim vrtićima u protekle tri godine, kao i da su izgradnju mosta finansirale dve evropske banke – Evropska investiciona banka i Evropska banka za obnovu i razvoj“.

„Jeste li čuli da je nekada neko ukrao od banaka…“, zapitao je Đilas, a prenosi usplahireni B92. Čuli smo, naravno. To se zove – korupcija, po sistemu: ja tebi, ti meni. Ništa novo!

 

 

BUS PLUS KAD MU PROFIT NIJE

Da čujemo šta piše B92: „Garantujem da nema niko nikakav profit od ljudi koji žive u gradu“, rekao je Đilas i dodao da će od „Bus plusa“ profitirati Beograđani. Gradonačelnik je ocenio da će najveću zaradu i korist od novog sistema gradskog prevoza, ipak, imati građani. „Za sedam dana moći ćete da ukucate besplatnu SMS poruku i saznate na koliko stanica od vas se nalazi autobus koji čekate„, najavio je Đilas.

Sistem „Bus plus“ izradila je turska firma Kentkart, a iza celog projekta stoji konzorcijum koji pored nje čine i srpske firme Apeks i Lanus. Gradonačelnik je podsetio da je za sprovođenje sistema „Bus plus“ bio raspisan tender, za koji je 50 firmi kupilo dokumentaciju, a tri se pojavile i dale najnižu ponudu. „Turska firma je još 2000. godine dobila nagradu za najbolji program u toj oblasti, a 2010. je bila među tri najbolje na sajmu u Parizu„, kazao je Đilas.

Podsećamo: turska firma ovaj Bus Plus sistem ima u Skoplju (Makedonija), Amanu (Jordan), Alepu (Sirija),Dohi (Katar), Tczewu (Poljska) i Prizrenu (Kosovo). Toliko o „najboljem programu u toj oblasti“. A o nepoznatom sajmu u Parizu da i ne govorimo.

 

#Geto Srbija

Materijal:eNovine