Архива

Posts Tagged ‘albancima’

ĐURIĆEVI GLAVNI OPERATIVCI POMAŽU TAČIJEVOJ VLASTI U ISTERIVANJU SRPSKIH INSTITUCIJA SA KOSMETA!!!

4. децембра 2017. Коментари су искључени

 

Prinuđen sam da Vam napišem istinu o (ne)radu Kancelarije za Kosovo i Metohiju sa sedištem u Beogradu, i one kancelarije, ispostave u Kosovskoj Mitrovici, ali i o radu Srpske napredne stranke na KiM, navodi u pismu upućenom iz Kosovske Mitrovice jedna od (bivših) članova SNS-a, svedočeći o okupaciji severnog dela ovog grada od strane opasnih kriminalaca-ubica, narko dilera i ološa najgore vrste, koje po izričitom nalogu Aleksandra Vučića promoviše njegov, od side umirući seiz Marko Đurić, koji imaju zadatak da Srbe oteraju sa KiM i predaju ga Tačijevoj lažnoj državi.

 

 

            ……

DRZAVNA KANCELARIJA1

 

Kao visoki predstavnik jedne lokalne samouprave na KiM i kao član SNS, kajem se i proklinjem dan kad sam ušao u ovu stranku, koja istinski radi na predaji na tacni (Kosova i Metohije)  i na njoj celokupnog srpskog naroda, takozvanoj državi Kosovo.

Istupio bih sada iz stranke, ali me strah da ne budem likvidiran, jer kriminalci koji sada vode politiku na Kosovu i Metohiji su spremni na to.

A politiku operativne predaje Kosova Albancima i stvaranje albanske države Kosovo vode nepismeni ljudi, dileri droge, bivši zatvorenici, ljudi bez ikakve škole, znanja i morala: Zvonko Veselinović, Milan Radoičić (koji je odležao osam godine robije za ubistvo Srbina), Zoran Milojević zvani Zelja, Goran Rakić, Zoran Mojsilović….

Direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić direktno je odabrao ove ljude da budu čelnici sprovođenja izdajničke politike  Aleksandra Vučica i da bukvalno vode politiku Tačija i Haradinaja.

U Kosovskoj Mitrovici postoji poodavno kancelarija za Kosovo i Metohiju, ali zaposleni u kancelariji apsolutno ništa ne rade  , jer ulogu te kancelarije je preuzeo Milan Radoičić koji u svom restoranu "Grej" prima sve političke predstavnike Srba sa celog Kosova, kao i čelnike lokalnih srpskih opština gde im drži lekcije i deli savete po svom ćefu i nalogu Marka Đurića.

Lično od nekih pomoćnika Marka Đurića iz Beograda sam više puta dobijao nalog da se javim Milanu Radoičiću u njegovom "kabinetu", u restoranu "Grej", u centru srpskog dela K. Mitrovice, kako bi dobio instrukcije za rad. A kod Radoičića kad se ide, prvo obezbeđenje pita ko vas uputio ovde, pa tek se ulazi u Đurićevu kancelariju br. 1, jer u onu pravu niko i ne ide.

U kabinet Radoičića on odmah daje do znanja svakom: "…Ja sam glavni predstavnik vlade Srbije za Kosovo"…. I onda daje instrukcije šta treba da se radi, za koga treba da se glasa A kod njega su svakodnevno za savete i instrukcije Aleksandar Spirić, Goran Rakić, šef policije u K. Mitrovici Bojić , gradonačelnici i predsednici privremenih organa iz svih opština na Kosovu.

Apsolutni je strah i poniženje kad doživite takav način rada sa Markom Đurićem, koji je angažovao kriminalce, nepismene ljude, da gaze po Srbima i da otvoreno rade za Tačija i Haradinaja.

I na proslavi “pobede“ Srpske liste na lokalnim Tačijevim izborima 22. oktobra, u Kosovskoj Mitrovici Radoičić (ubica) se veselio uz Marka Đurića, Zvonko Veselinović je bio po strani.

Na proslavi je bilo najviše 100 ljudi koji su ucenjeni da dođu, jer im prethodnih dana, gradonačelnik K. Mitrovice, po kosovskim izborima Goran Rakić, uručio, njima 80 rešenja da će raditi u Tačijevim institucijama u Mitrovici, u srpskom delu.

I mi smo sa strane morali da dođemo na proslavu u Mitrovici. Pobedi Srpske liste radovali su se najviše Albanci, ambasade i OEBS u Prištini…Tači i Haradinaj ponajviše, jer se po prvi put desilo da u nezavisnom Kosovu prednjače Srbi i srpske opštine u izlaznosti na izborima koje organizuje Priština. Bruka! Lično sam tada shvatio da sam izdajnik kao član SNS.

Na proslavi nije bilo nijednog univerzitetskog profesora, nastavnika srednjih škola, nijednog normalnog čoveka, jer svi su videli i znaju da se radi o izdaji Kosova, i tom operativnom radu od strane srpskih kriminalaca Radoičića, Zelje…koje je angažovao Marko Đurić. Baš oni su, na čelu sa Markom Đurićem, glavni operativci isterivanja srpskih institucija sa Kosova i Metohije.

Marko Đurić i SNS ponižavaju Srbe na Kosovu i Metohiji, a za takvo poniženje ne sme im se niko suprotstaviti od kriminalaca, koji direktno sprovode izdajničku politiku. Da li ima nekog normalnog koji gleda na to da je Zoran Milojević Zelja direktor Telekoma u K. Mitrovici, čovek sa dva razreda srednje škole, radnik benzinske pumpe.

On je zajedno sa Veselinovićem, Milanom Radoičićem proveo više godina u zatvoru zbog pljački, dilovanja droge. Pa zar univerzitetski grad u Kosovskoj Mitrovici nema profesore, doktore, magistre nauka!?

Na Kosovu i Metohiji se niko ne sme suprotstaviti ovim kriminalcima koji su danonoćno sa privatnim obezbeđenjima. Jeza čoveka hvata kad se vidi kako Radoičić šeta srpskim delom K. Mitrovice sa četiri – pet pripadnika obezbeđenja dovedenih ko zna odakle. Oni vode kadrovsku politiku na Kosovu gde protežiraju uglavnom svoje nepismene doušnike da rade u svakoj firmi.

Kada se pre par meseci jedan profesor u gimnaziji u Mitrovici suprotstavio očigledno nepravičnom zaposlenju, Milan Radoičić je pred više ljudi, pored same škole, pucao pištoljem usred dana pored nogu nezadovoljnog profesora, da bi mu dokazao šta može da ga snađe, ako nastavi dalje da se suprotstavlja. Policija nije smela ni zapisnik da sačini zbog straha od Radoičića, koji je u srpskom delu K. Mitrovice, svi znaju i pričaju – šef policije.

Ubica Radoičić je, mediji su objavili sa slikom, letos pred sastavljanje kosovske vlade, bio gost Ramuša Haradinaja u Prištini kako bi mu predao zahteve Đurića , oko ulaska Srba u Vladu Kosova.

Pred ove lokalne izbora, 22. oktobra, Radoičić je lično dovezao Haradinaja (18. oktobra) u svoj restoran Grej, gde je opet, po nalogu Đurića, utanačavao šta žele Srbi od ministarstava u Vladi Kosova. Radoičić je svog zemljaka Haradinaja preuzeo na mestu razdvajanja srpskog i albanskog dela K. Mitrovice, kod Dudinog krsta, uz svoje obezbeđenje.

Apelovao bih na sve članove Srpske napredne stranke da masovno napustimo ovu izdajničku stranku, ovu stranku zlikovaca i kriminalaca. Da ne budemo kolektivni saučesnici najvećeg srpskog zla, izdaje  Kosova i Metohije. Odavno nisam član ove stranke, samo još javno ne smem da to obelodanim.

(Ime autora pisma poznato je redakciji)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ALO KAO POKLON, PRODAJA, PREDAJA, IZDAJA…!?: ĐURIĆ JE ODRADIO SAMO ONO ŠTO MU VUČIĆ KAŽE….

18. новембра 2016. 1 коментар

 

Poslednji čin u priznavanju lažne albanske države na Kosovu i Metohiji, obeležio je "svileni" kadar iz kabineta Tomislava Nikolića, ogavni Marko Đurić. Od kako ova gadna spodoba deluje kao direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju pod komandom Aleksandra Vučića, Srbi na Kosovu i Metohiji su izgubili svaku nadu u opstanak na svojoj zemlji.

Ovih dana je Đurić izvršio Vučićevu volju, pa je albansko Kosovo dobilo svoj pozivni telefonski broj, kao da je nezavisna država, a srpski Telekom je nateran da registruje ćerku-firmu koja radi "u stranoj državi" sa privremenom dozvolom. Ali, to je tek početak kraja koji su Vučić i njegovi pederi režirali.

 

              Nikola Vlahović

002C.STATUSNO NEUTRALNI PREGOVORI3

 

Perjanica Tomislava Nikolića, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić, jedan od istaknutih režimskih pedera koji su dobili najviše državne funkcije, potvrdio je 14. novembra ove godine da je Vučićeva vlada već priznala lažnu albanski državu Kosovo, dodelivši joj pozivni telefonski broj (što po međunarodnom pravu mogu imati samo suverene države).

Bezočno lažući da je "Telekom" na Kosovu ostao u posedu Srbije, Đurić je (van kamera i mikrofona) uzgred razotkrio i šta je sve Vučić ove godine potpisao, osim predaje imovine Telekoma Albancima, čija je vrednost procenjena na oko 37 miliona evra.

Naime, u Briselu je, u svojstvu predsednika Vlade, Vučić potpisao i odricanje od imovine koja se meri milijardama evra (Gazivode, Trepču, Valač i sve pripadajuće rudnike, topionice, flotacije, površinske kopove i sva neistražena rudna nalazišta)! Srbija je čak naterana da Telekom registruje na Kosovu kao da je u stranoj državi, i to kao "ćerku firmu".

Na Đurićeve laži da je Srbija "sačuvala Telekom na Kosovu", reagovala je odmah Radio Slobodna Evropa, čiji novinari su objavili da je Telekom dobio samo privremenu dozvolu za rad, do raspisivanja tendera za mobilnog operatera, koji sigurno neće biti ova srpska kompanija. Poniženje je utoliko veće, što je Đuriću u pregovorima sa Albancima jasno stavljeno do znanja da ni te privremene dozvole neće biti ukoliko Srbija ne prihvati pozivni telefonski broj za lažnu Republiku Kosovo.

Đurić radi ono što mu Vučić kaže. Ništa izvan toga. Zato je mesecima, plačljivim glasom pronalazio načine da laže o suštini sporazuma o telekomunikacijama (ali i o celokupnoj državnoj imovini Srbije na Kosovu i Metohiji) koji je Aleksandar Vučić potpisao sa Albancima u Briselu, a koji nikada nije objavljen u javnosti.

Uzgred, Đurić je bezbroj puta ismejan, ponižen i u albanskim medijima izvrgnut najcrnjem ruglu, zbog svoje vulgarne pederastije koja ga je, očito, preporučila kod Vučića. To mu nimalo nije smetalo da nastavi sa ogavnim lažima da je "Srbija dobila neprihvatljivi ultimatum" i slično.

Njegove i Vučićeve prevare, u jednoj jedinoj rečenici razotkrila je Maja Kocijančič, portparolka Evropske komisije, koja je rekla da se ne radi o ultimatumu, već o sprovođenju već dogovorenog.

Od momenta kad je Vučić potpisao "zaostale obaveze" u Briselu, dat mu je rok od tri dana da prihvati ili ne prihvati "predlog sporazuma" kojim se Srbija odriče imovine na Kosovu. Do javnosti ovdašnje nije mogla da dopre čak ni javna pretnja briselske administracije da će se Srbija "suočiti sa sankcijama", ukoliko se ono što je Vučić potpisao ne realizuje odmah.

Na sve ovo, Vučić je prilikom nedavne posete opštini Senta, novinarima govorio "da će videti" šta da se radi. A, mnogo pre toga, u Akcionom planu (u vezi imovine na KiM), Vučić se posebno potrudio da nigde ne bude definisano kome pripada imovina Telekoma. Samo se navodi da će biti osnovano novo telekomunikaciono preduzeće koje će morati da bude registrovano "po kosovskom pravnom okviru" (namerno nije upotrebljena reč "zakon").

Pre nekoliko meseci, pojedini mediji u Srbiji su javili da će predaja Telekoma biti samo uvod u predaju sve preostale državne imovine Srbije u ruke albanskim separatistima. Još 2001. godine, ta imovine je bila procenjena na čak 200 milijardi evra (reč je o celokupnim resursima u pokrajini). Sprdnja Albanaca sa Vučićem i Telekomom Srbije dostigla je vrhunac kad je Johanes Han, evropski komesar za susedsku politiku jednom rečenicom preko društvene mreže Twiter, "pozdravio sporazum".

RTS tu vest nije javio ali je zato prištinska televizija KTV na sva zvona objavila tu vest pa je na Kosovu među Albancima nastalo opšte veselje, a kosovska ministarka za dijalog sa Srbijim, Edita Tahiri potvrdila je da je Kosovo dobilo međunarodni telefonski pozivni broj (383), te da je "…dobijanje međunarodnog pozivnog telefonskog broja rezultat intenzivnih razgovora između predstavnika Kosova i Srbije uz posredovanje Evropske unije".

Tri meseca ranije, Vučićevi bilteni su objavili na svim naslovnim stranama kako "Priština želi da prisluškuje telefone građana Srbije", te da zahtev Albanaca da imaju pristup Telekomu Srbija nije prošao i da je u vezi sa tim stav Srbije naišao na razumevanje posrednika u razgovorima. Laž do laži!

Opet je "izvođač radova" bio ogavni peder Marko Đurić, čovek čiji bi se deda (akademik Najdan Pašić) u grobu prevrtao kad bi znao da mu unuk nosi svilene gaće i da je tokom svoje kratke i neslavne političke karijere ostvario više "toplih" prijateljstava, počevši sa gejevima okupljenim oko kabineta Tomislava Nikolića, završno za armijom najgadnijih buzeranata iz Vučićevog okruženje. Konačno, to je "Vučićevo čedo", koga je on lično "blagoslovio".

Ima li veće uvrede za svakog građanina Srbije, a posebno za Srbe sa Kosova i Metohije, da ih zastupa "nežni" Đurić, odvratna plačipička, peder i lažljivi šmokljan, sa kojim Albanci na Kosovu prave neviđenu sprdnju?

Ne samo što su ga proterali četiri puta sa teritorije Kosova i Metohije kao funkcionera Republike Srbije "koji neovlašteno, bez najave dolazi u suverenu državu", nego mu je napisana čak i prijava zbog seksualnog uznemiravanja jednog opštinskog funkcionera iz Prištine, koja je kasnije povučena na intervenciju kod Hašima Tačija.

Đurić se ponaša isto onako kako se pred baronesom Katrin Ešton ponašao Aleksandar Vučić, kad se bacao u Briselu po podu, plačući, o čemu je govorio i Aleksandar Vulin (sve dok nije dobio finansijsku i političku "satisfakciju", kako ne bi priča išla predaleko).

Može li taj i takav čovek da predstavlja Republiku Srbiji i njene građane na Kosovu i Metohiji, ili samo svoju pedersku sabraću iz i oko Vlade Srbije? Odgovor je više nego jasan. Ali, ovaj "svileni" sluga sa Vučićevog kanabeta i dalje govori kako pitanje uzurpirane srpske imovine na Kosovu i Metohiji mora da bude tema razgovora pa kaže: "…Koliko god Priština želela da izbegne razgovore o imovini, ja sam spreman da se opkladim da će biti naterani da u jednom trenutku sednu za sto i razgovaraju o imovini. Za tim stolom nas čeka ogroman broj predmeta koji se tiču otuđenih stanova – preko 40.000 stanova i velikog broja kuća…"

Bude li se peder Đurić i dalje bavio najdelikatnijim državnim pitanjima, ne treba ni sumnjati da će i tih 40 hiljada stanova definitivno ostati u rukama Albanaca i njihove lažne države .

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DOPRINOS VRHA SNS U EKONOMSKOM OSVAJANJU JUGA SRBIJE OD STRANE ALBANACA!!?

3. новембра 2016. Коментари су искључени

 

Proširenje samoproklamovane republike Kosovo na teritorije jugoistočne Srbije, koje Albanci nazivaju „Istočno Kosovo", trebalo bi da se odvija na početku pomoću para koje daje albanska mafija, a zatim sredstvima dobijenim od prihoda preduzeća koja će bud zašto biti privatizovana.

Način kako se iz Srbije izvlači novac, koji može da posluži i za pomenuti projekat, isprobavali su poslednjih osam godina vlastodršci iz redova DS-a i SNS-a, koji su izvukli već više od milijardu evra samo iz rudnika „Lece".

U narednom periodu albanski kapital će otkupiti preduzeća koja imaju 11 odsto teritorije i zapošljavaju 10 odsto stanovnika opštine Medveđa, upozorava u svom tekstu za Magazin Tabloid doktor ekonomskih nauka, bankarski stručnjak i stalni veštak viših sudova za ekonomsko-finansijsku oblast dr Predrag Mitrović.

 

                   Dr Predrag Mitrović

EKONOMSKO OSVAJANJE JUGA SRBIJE

 

Plan stvaranja „Velike Albanije" na tlu Republike Srbije obuhvata teritorije od Preševske doline na istok do Niša i Leskovca, koju Albanci nazivaju „Istočno Kosovo".

Plan otkupa celokupne teritorije izradio je Kočo Danaj, jedan od najvažnijih promotera stvaranja takozvane „Prirodne Albanije". Sredstva bi delom došla iz Lazareta u Albaniji, ali i od albanske mafije u Italiji. Cela operacija je nazvana „Ekonomsko osvajanje juga Srbije".

Albanci su vrlo aktivni na Siciliji. Trag novčanih tokova treba pratiti preko Sicilije do Torina gde ulazi u razne fondove. Neki idu preko Ženeve, gde se mešaju sa sredstvima iz IPA fondova Evropske Unije, što znači da i EU, znajući to ili ne, finansira stvaranje Velike Albanije.

Deo sredstava ide na crno u Srbiju, a jedan deo preko Privredne komore Srbije za realizaciju projekata i grantova. Drugi transferi idu preko fonda za Balkan za razvoj turizma iz Ženeve.

U centru ove operacije nalazi se rudnik „Lece" u Medveđi, zahvaljujući rudnim rezervama Albanci mogu bez dodatnih ulaganja da otkupe srpsku teritoriju. Kako se to konkretno radi već im je pokazala vrhuška Demokratske stranke koja je za samo četiri godine vlasti iz rudnika izvukla i u svoje džepove stavila milijardu evra, ali su iste poslove nastavili da rade i naprednjaci od preuzimanja vlasti.

„Farmakom MB" Miroslava Bogićevića kupio je 2008. rudnik „Lece" u Medveđi zahvaljujući kreditima dobijenim bez pokrića od banaka u državnom vlasništvu. Posle toga krenula je bezobzirna eksploatacija rude koja se na preradu izvozila prvo u Bugarsku, a zatim i u druge zemlje, dok se novac od prodaje slivao na privatne račune vrhuške Demokratske stranke. U rudnik se nije ulagalo i on brzo dospeva u finansijske teškoće.

Promenom vlasti 2012. Aleksandar Vučić, tada prvi potpredsednik Vlade Srbije, ministar odbrane i koordinator rada svih službi bezbednosti, najavljuje "bespoštednu borbu protiv kriminala i korupcije". U stvari…

Bogićevićev „Farmakom" tada je već zapao u probleme likvidnosti, a „niotkuda" se pojavljuju nove znamenite ličnosti u priči rudnika „Lece" – Ivica Kojić, tadašnji državni sekretar u Ministarstvu finansija, a danas šef kabineta premijera Aleksandra Vučića, i Siniša Mali, tadašnji savetnik prvog potpredsednika vlade, danas gradonačelnik Beograda (koga po zlu Leskovčani pamte i zbog malverzacija sa prodajom „FHI Zdravlje" iz Leskovca).

Od predstavnika svih banaka, poverilaca, pomenuti su tražili da odustanu od prinudne naplate potraživanja od „Farmakoma" kako bi to preduzeće nastavilo da radi do dolaska konačnog, unapred poznatog kupca. Siniša Mali je bankarima rekao i da bi trebalo organizovati sastanak sa guvernerkom Jorgovankom Tabaković i čak im najavio da se razmatra otkup nenaplativih kredita firmi u restrukturiranju, o čemu će se „voditi razgovori na najvišem nivou".

Pomenuta sednica, na kojoj je bez zakonskog osnova prisustvovao i vodio je Siniša Mali, održana je 2. jula 2013. godine u „Jubmes banci". Pored njega prisustvovali su u svojstvu članova Odbora poverilaca, između ostalih i direktori „Privredne banke Beograd", „Poštanske štedionice", „Univerzal banke", „Jubmes banke", „Jubmes faktora", „Srpske banke", „Dunav osiguranj"a i AMSS-a.

Na osnovu zvaničnih zapisnika sa pomenute sednice Odbora poverilaca, Mali je uticao da poverioci sistema „Farmakom" daju saglasnost da „Mediolanum invest" a.d.

finansira „Mlekaru Šabac" i rudnik „Lece" sa pet miliona evra (milion evra za rudnik i četiri miliona evra za mlekaru) i tako spase „Farmakom" propasti. Plan nije realizovan, jer su ubrzo i neki od poverilaca otišli u stečaj.

Umesto dokapitalizacije po dogovoru sa Sinišom Malim dolazi se do drugog privremenog rešenja. Kompanija „Life Stone Capital (LC)"  , sa sedištem u Dubaiju, čiji je vlasnik britanski broker Mark Brajant, osnovala je 24. aprila 2015. godine osnivačkim kapitalom od 100 dinara (slovima: sto dinara) i sa samo jednim zaposlenim radnikom, „L.C. Lece" d.o.o. Beograd i odmah od stečajnog upravnika, preuzela u zakup upravljanje i finansiranje rudnika Lece.

Ovo preduzeće na oknu „Rasovača", mesečno eksploatiše 10.000 tona rude, čija je vrednost 45 dolara po toni. „Jezerina" se eksploatiše sa 5.000 tona iskopane rude, čija je vrednost 135 dolara po toni, dok se iz „Zlatne Glave" mesečno izvuče 1.000 tona rude čija je vrednost 350 dolara po toni. Ukupna vrednost iskopane rude je 1.475.000 dolara mesečno, ili 17,7 miliona dolara godišnje.

Iako je „Lece" na kraju 2015. bilo šest meseci u zaostatku za plaćanje računa za struju, iskazana je dobit od samo 1.811.000 dinara. Ostatak para do pomenutih skoro 18 miliona dolara uhodanim kanalima se odlio u privatne džepove.

„Life Stone Capital" je samo privremeno rešenje pomoću kojeg se zarađuje i u prelaznom periodu, dok se sprema prodaja ne samo rudnika, već i celokupne Medveđe firmama iza kojih stoji albanski kapital.

Zvanično se za rudnik „Lece" interesuje multinacionalni gigant „Metalfer" sa sedištem u Milanu, Italija. Pomenuto preduzeće, međutim, ima predstavništva u Poljskoj i Brazilu, preko kojih je išlo topljenje i prodaja rude iz rudnika „Lece".

Još dok su demokrate bile na vlasti uspostavljena je veza sa predstavništvom „Metalfer"-a u Brazilu, a glavni pregovarači ispred DS-a bili su Dušan Petrović i Ružica Đinđić.

Po preuzimanju vlasti SNS je preuzeo i pomenute kontakte i nastavio da rudu iz rudnika „Lece" prerađuje u postrojenjima u Bugarskoj i Poljskoj. Kontrolu na terenu vrše perjanice naprednjaka: Predrag Mikić, savetnik predsednika Tomislava Nikolića, i Dragan Stevanović Boske, državni sekretar u Ministarstvu privrede i koordinator SNS-a za Pčinjski okrug. Veze sa inostranim „investitorom" održava isključivo sam vrh naprednjaka, odnosno braća Vučić.

„Lece" jeste finansijski centar operacije „Ekonomskog osvajanja juga Srbije", ali nije jedini projekat koji se realizuje.

Na osnovu oglasa Agencije za privatizaciju, za 28. oktobar 2016. godine, najavljena je privatizacija – prodaja imovine Agroindustrijskog kombinata „Leskovac" D.P. u stečaju z Medveđe.

Reč je o zemljištu ukupne površine od nešto više od 584 hektara na katastarskim parcelama u KO Medveđa, Pusto Šilovo, Stubla, Negosavlje, Gazdare, Maćedonce, Borovac, Bogunovac, Petrilje, Retkocer, Sponce, Tulare, Mala Braina, Poroštica, Medevce, Mrkonje, Sijarinska Banja, Sijarina, Ravna Banja, Stara Banja, Marovac, Bučumet, Rujkovac, Gurgutovo, Gornja Lapaštica, Đulekare, Drence, Lece i Gajtan.

Od ukupnog zemljišta, na poljoprivredno zemljište otpada skoro 281 hektar, a na zemljište pod šumama 293 hektara. Pored zemljišta na prodaju je hladnjača površine 1.188,25 m2 sa svim pratećim objektima.

Početna prodajna cena za svu gore nabrojanu imovinu Agroindustrijskog kombinata „Leskovac" D.P. je 80.900.411,77 dinara ili samo 650.000 evra.

Za kupovinu imovine pomenutog preduzeća, iz dobro obaveštenih izvora saznaje se daa su zainteresovani tajkuni bliski vladajućem režimu, koji planiraju da albanskim novcem kupe preduzeće i kasnije ga, uz proviziju, ustupe stvarnom vlasniku.

Ustupanjem imovine stvarnom vlasniku, zauvek bi gore pomenuto zemljište bilo predmet trgovine većim interesima i trajno destabilizovalo područje juga Srbije. U najkraćem, reč je o 11 odsto ukupne teritorije opštine Medveđa.

AK „Leskovac" i rudnik „Lece" zajedno zapošljavaju 10 odsto stanovnika opštine Medveđa.

Kao kruna celog procesa je najavljena prodaja banjskih lečilišta, kao i Rehabilitacionog centra u Sijarinskoj Banji, koji je već duže vreme na oku albanskog kapitala.

Jedan od saradnika Koča Danaja, Muharem Saljihu, već je u Srbiji kupio HUP „Balkan"  u Leskovcu. Saljihu je rodom iz Medveđe, a u Veneciji drži dva veoma poznata i posećena restorana. U predstojećoj kupovini hotelskih i banjskih kapaciteta sigurno će se naći i on.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

REZOLUCIJA KOJA SE NE PRIMENJUJE: I MOST PREDATI ZATO ŠTO TAKO TREBA, TAKO MORA, TAKO DRUGI HOĆE…

25. августа 2016. Коментари су искључени

 

Predajom mosta u Kosovskoj Mitrovici, Vučić je utro put nestanku Srba u ovom gradu, a možda i u Južnoj Pokrajini. Srpska Vlada na čelu sa Vučićem i Dačićem sve čini da realizuje svoj dogovor o prodaji sunarodnika na KiM i njihovom trajnom uklanjanju sa ovih prostora.

Predajom mosta na Ibru, koji je čuvao Srbe od najezde pomahnitalih Albanaca, Vučić je ostvario još jednu od svojih izdaja, čije su posledice dalekosežne i nepopravljive.

                  Ivan Maksimović

TAKKO TREBA, TAKO MORA, TAKO DRUGI HOCE1

Glavni most u Kosovskoj Mitrovici od leta 1999. nakon okupacije KiM, ispresecan je ožiljcima sukoba koji su se na njemu, i oko njega, odigrali. Iskustvo i žrtve opravdano sprečavaju pozitivna očekivanja od otvaranja na kome je počelo da se radi, jer od preko 120 sukoba, koliko ih je izbrojano, svaki su izazvali Albanci, a ni jedan Srbi.

Svega nekoliko dana boravka na KiM 1999. bilo je dovoljno pukovniku Žaku Ogaru da shvati da je njegova „Francuska izabrala pogrešnu stranu„.

On to nije želeo da učini i samostalno donosi odluku da zatvori most kako bi sprečio nasilje. To je bila prva barikada na ovom mostu i značajan potez koji je omogućio da Srbi opstanu u ovom delu pokrajine.

Za Magazin Tabloid, povodom aktuelnih dešavanja, pukovnik Ogar se priseća tog vremena:

„Kada sam odlučio da zatvorim glavni most u Kosovskoj Mitrovici, na početku angažovanja francuskih jedinica na severu srpske pokrajine, krajem juna 1999., to je bila neka vrsta “hitne mere“.

Iz bezbednosnih razloga sam želeo da izolujem srpska naselja, uglavnom severno od Ibra od albanskih južno od Ibra, i nisam shvatao da to može da postane nešto “više“ od izolacije kritičnih oblasti. U stvari to je bila „najmanje loša odluka“ u tom trenutku.

Naravno, to nije rešilo problem srpskih enklava pod opsadom južno od Ibra, ali je omogućilo da se stabilizuje zapaljiva situacija unutar samog grada, Kosovske Mitrovice i ograniči upad Albanaca na sever, čiji je cilj bio proterivanje srpskog stanovništva koje bi napustilo svoje kuće i imanja“.

On je posle nepunih mesec dana smenjen i povučen sa KiM, ali je to zacementiralo situaciju za naredne gotovo dve decenije. Srbi tada kroz udruženje građana „Čuvari mosta“ organizuju nadgledanje severnog prilaza mostu.

Predsednik udruženja, Vladimir Gile Rakić konkretno je predlagao formiranje srpskog entiteta, sa srpskom policijom i vojskom, a KFOR da ostane na linijama razgraničenja između Srba i Albanaca.

Međutim, govorio je te 2002.,“…UNMIK želi da se obračun sa čuvarima mosta tokom priprema za preuzimanje svih institucija – opštine, zdravstva, pravosuđa. Onda ćemo izgubiti vezu sa maticom, sve se uklapa u neku buduću nezavisnu državu„.

Izgledalo je da situacija počinje da se smiruje, ali je varka trajala do 17. marta 2004. godine kada je na hiljade Albanaca, usled lažne vesti o potapanju njihovih dečaka u reci, izazvalo masovne nemire  na severnoj obali, a glavni sukob odvija se na mostu.

Snajper sa južne obale ubio je dvoje i ranio nekoliko okupljenih Srba koji su goloruki pokušavali da se odbrane. Francuski KFOR ga je vrlo brzo likvidirao. Most je opet blokiran na nekoliko godina.

Organizovani napad na sever KiM, koordinisan iz međunarodnih službi, a u izvođenju albanskih specijalnih jedinica ROSU, jula 2011. ponovo je uznemirio Srbe na severu koji su tada blokirali sve putne pravce sa juga, a glavni most „tek“ polovinom septembra.

Na pregovorima u Briselu jedna od glavnih tema, osim postepenog povlačenja srpskih institucija sa teritorije KiM i uspostavljanja kvazi-institucija albanskih separatista, bilo je uklanjanje barikada.

Nemačka insistira da se uz Dačića aktivnije uključi i Aleksandar Vučić, kako bi pregovori bili „što uspešniji“ a rezultat toga je i početak radova na mostu. Svi ljudi zaduženi za koordinaciju i sprovođenje radova, sa srpske strane, članovi su SNS-a. Nametnuti „lideri Srba“, koje postavlja Vlada bez raspisivanja ikakvih izbora, pristaju na bukvalno sve postavljene zadatke.

U po noći, juna 2014., sa mosta uklanjaju betonske barikade. Kancelarijа za KiM izdala je ponižavajuće saopštenje da su one uklonjene „uz pomoć građana Kosovske Mitrovice“ koji su ih i podigli, a usled poverenja premijeru Vučiću koji „na vrhuncu popularnosti“ nije smeo ni nos da promoli bez stotinak pripadnika Žandarmerije.

Albanci su ovo shvatili kao znak predaje i slabosti Srba, te počinju da insistiraju na potpunom uklanjanjanju „parkića mira„. Organizuju proteste, najmasovnije od 17. marta, a pod nazivom „ili vi, ili mi“. Zapaljeno je nekoliko automobila i uz pomoć specijalnih jedinica EULEKS-a, protesti su tu i zaustavljeni.

Protiv otvaranja mosta javno je istupio jedino DSS bledunjavim saopštenjem tipa „samo kažem“. Čak i na takvo reaguje čitav aparat zadužen za sprovođenje „revitalizacije“ insistiranjem na opsežnim merama „predupređivanja nemilih događaja“, čime umesto sigurnosti ulivaju strah u kosti.

Strahovanja da će mnogo toga krenuti po zlu dodatno potkrepljuje i saopštenje Gorana Rakića gradonačelnika „Severne Mitrovice“, po sistemu takozvane „Republike Kosovo“, koji se u ovako bitnom momentu nije pojavio „uživo“ jer bi svojim ograničenim retoričkim sposobnostima svakako naneo štetu osetljivom problemu.

„Zajedno sa gradonačelnicima, radna grupa će redovno nadgledati i revidirati prevladavajuće političke i bezbednosne uslove u opštinama tokom i nakon procesa obnove. Policija Kosova, Euleks i Kfor u skladu sa svojim odgovarajućim mandatima, obezbediće bezbednu i sigurnu sredinu“, zaključuje se u saopštenju u njegovo ime dostavljeno medijima.

Istovremeno, Aleksandar Spirić, predsednik „privremenog organa“ za upravu grada pri Vladi Srbije kome je kudikamo bilo lakše da se pojavi, jer ima višegodišnje iskustvo kao TV voditelj, te je providno, ali zadovoljavajuće izrecitovao pripremljeni tekst, otvaranje mosta je predstavio kao „razvoj i modernizaciju koju ovaj grad zaslužuje„.

Istovremeno, na terenu će ovo biti prva barikada ikada postavljena Srbima, jer zatvaranjem ulice od mosta ka centru će onemogućiti odvijanje saobraćaja u severnom delu grada.

Gile Rakić, nekadašnji vođa čuvara mosta, danas član upravnog odbora društva Ščerbina, kratko kaže da „ne samo da ne treba da se otvori, već taj most ne treba ni da postoji. Da ga nema, to je jedino rešenje koje Srbima garantuje opstanak„.

On ni pešačku zonu ne vidi kao bezbednu. „…Tom zonom će šetati Albanci u velikim grupama. Uznemiravaće devojke i izazivaće tuče, jer oni ni za ubistva Srba ne odgovaraju, a kamoli za tuče. Da ne pominjem to što će tu biti mnogo veća gužva nego sada pa neko od njih može da ostavi kraj šetališta ‘paket’, udalji se i sve digne u vazduh„. Više od ovoga nije želeo ni da govori ni da sluti.

Istog mišljenja je i Milorad Trifunović, predsednik udruženja porodica nestalih i kidnapovanih koji kaže da „ne da ovo nije dobar trenutak za otvaranje mosta, već takav trenutak ne postoji! Most nikada ne bi trebao da bude otvoren“ kaže on za Magazin Tabloid.

Po njegovom mišljenju, neće biti problema samo u okolini već na celom severu. „…Jednog dana se može desiti da tu bude više Albanaca nego Srba, i onda će Srbi morati da se sele. Znate već kako oni rade, dovedu jednog, pa još dvoje, pa još petoro svojih i tako dok se ne utvrde a onda počinju sa pritiscima kako bi oterali Srbe koji tu vekovima žive. Oni ne žure, sve rade smišljeno, ja sam to doživeo u Vučitrnu a otvaranjem mosta njima će definitivno biti omogućena ekspanzija na sever„.

Svoja uverenja potkrepljuje planovima o kojima mu Albanci govore otvoreno. U poslednje vreme, ohrabreni politikom povlačenja srpske državnosti sa KiM „Srbima prodajemo stanove ispod cene jer znamo da će to biti naše. Imamo papire i taj stan ne može kasnije da kupi niko osim nas a vi ćete morati da ih prodate“ rekao mu je jedan od njih.

Početak građevinskih radova na mostu objavila je Kancelarija Evropske unije na Kosovu uz ocenu da će „most u Mitrovici postati simbol normalizacije odnosa među zajednicama na Kosovu“.

Obnova mosta, investicija čija vrednost premašuje 1,2 miliona evra, finansira Evropska unija, „u velikoj meri će doprineti olakšanju kontakata ljudima u Severnoj Mitrovici, Južnoj Mitrovici i šire“, navodi ova Kancelarija.

Popodne je prvog radnog dana na mostu. Sa južne strane grada Albanci masovno prelaze u srpski deo. Ponajviše je mladih. Dolaze, nadmeno, provokativno demonstrirajući „oslobađanje“ mosta. Jedan od njih ustaje i prilazi ,na albanskom tražeći upaljač. Kad dobije odgovor na srpskom „počasti“ sagovornika pogledom punim mržnje i gneva.

Među posetiocima ima i starijih. Posmatraju, neki nemo, neki kao da kažu „već je krajnje vreme“. Mnogi odlaze dublje u srpski deo, šetaju, onda u povratku sa osmehom na licu fotografišu most sa severne strane, ređe se i sami fotografišu kraj njega.

Prema istraživanju profesorice Prištinskog univerziteta, sada u Kosovskoj Mitrovici, Mitre Reljić, južna strana grada krcata je novoimenovanim ulicama koje nose imena albanskih „heroja“.

Sa druge strane grada, u kome žive Srbi, posvećene herojima su samo dve površine. Ulica majora Milana Tepića i trg braće Milić od kojih su dvojica poginula tokom NATO agresije a treći umro od tuge za njima.

Planirano je da nova saobraćajnica prođe upravo tim trgom. Shvativši kako će se to odraziti u javnosti, predstavnici Vlade Srbije posetili su njihovu majku u Kraljevu, jedinog preživelog člana porodice.

Za Tabloid ona kaže da „…Razume da se radi o velikom projektu i nada se da će ispuniti obećanje o izmeštanju trga na neko drugo prikladno mesto“. Međutim, problem je što u Kosovskoj Mitrovici ne postoji druga lokacija na kojoj bi bilo moguće izmestiti trg, pa se sumnja da će posao biti traljavo odrađen ili možda uopšte i neće.

Blag pristup i pokazano „razumevanje“ uticali su utešno na usamljenu ženu, pritisnutu bolom i samoćom, a udaljenu od poprišta sukoba poslednjih 17 godina. Sa ovdašnjim Srbima to nije tako.

Jedan od njih kaže da nije morao da „preko trga, preko srpskih leševa gazi put Albancima“ ali i da ta simbolika nije slučajna. Milići su rođaci i Trifunovića.

„…Kako mogu da gledam na to kada su ubijeni od NATO fašista i umrli od tuge za braćom? Njihov otac je umro najviše od bola jer je bio duboko ubeđen u ravnopravnost svih, a onda je na teži način shvatio da je bio u zabludi. Sada će se i trg koji nosi njihovo ime, ukinuti. Da ne bode oči Albancima, jel’ ?

Možda će naći nekoga ko će braniti ideju o „razvoju“ ali svi koji su izgubili nekoga a govore suprotno od ovoga što ja govorim, glođu meso sa kostiju svojih najbližih“ nedvosmislen je Trifunović.

Ovakav stav deli ogromna većina Srba iz Kosovske Mitrovice koji tvrde da ishod ne može biti povoljan ako su postupci jednostrani. Srbi ne mogu ni da pomisle o slobodi kretanja južno od Ibra dok se insistira od celog sveta da dozvole slobodan promet robe ljudi na delu KiM na kome Albanaca nikada nije bilo.

„…Danas, po onome što znam o situaciji i položaju Srba na Kosovu i Metohiji, biće počinjena ozbiljna greška uklanjanjem kontrolisanog pristupa mostu. Pogrešno je u političkom, psihološkom i bezbednosnom smislu“ siguran je pukovnik Žak Ogar, danas vlasnik firme i konsultant za pitanja bezbednosti.

„…Jedino održivo rešenje jeste puna implementacija Rezolucije 1244 koja definiše prostor Kosova i Metohije kao dela države Srbije.

Rezolucija je važeća, doneta od strane Ujedinjenih nacija. Zašto nije poštovana od strane Evropske unije?“ – pita se pukovnik kome je trebalo nekoliko dana da shvati svu suštinu vekovnog sukoba Srba i Albanaca na prostoru Kosova i Metohije, a kome se ne nazire kraj, ali ni pozitivan ishod u dogledno vreme.

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: