Архива

Posts Tagged ‘sef’

ULOGA BATE SANTOSA KAO NOVOG ŠEFA TAJNE SLUŽBE I ČOVEKA KOJI ĆE „ŠTITITI“ SRBIJU; DO NJENE PREDAJE….!!?

5. јула 2017. Коментари су искључени

 

Dana 29. maja 2017. godine, bezbednosno informativna agencija (BIA), doživela je novi udarac, možda najteži od svog osnivanja. Naime, tog dana je, na sednici Vlade Srbije, kojom je poslednji put predsedavao Aleksandar Vučić, za šefa ove službe, izabran Bratislav Gašić, diplomirani keramičar.

Sa novcem zarađenim švercom kafe iz Grčke (u kojoj je duže vremena živeo, radeći nezakonite poslove), vratio se u Srbiju i kad je formirana Srpska napredna stranka, kupio je političku karijeru velikom donacijom koju je isplatio Aleksandru Vučiću "na ruke". Reč je o 2,5 miliona evra, u krupnim apoenima. To je bila prva isplata, kasnije je Vučić voleo da prima koverte, kao “mali znak pažnje“, ali ne tanje od 100.000 evrića.

 

                       major Goran Mitrović

ISKUSAN COVEK ZA UNAPREDJENJE SLUZBE

 

Tako je Gašić dobio i visoku funkciju u stranci, a kasnije i mesto ministra odbrane u Vladi Republike Srbije, 5. februara 2014. godine, i na toj funkciji je bio sve do 6. decembra 2015. godine, kada je smenjen zbog uvrede novinarke televizije B92 Zlatije Labović. Vučić ga je stavio "u stanje mirovanja", a onda ga 29. maja ove godine počastio jednom od tri najznačajnije funkcije u državi!

Vučić je iskoristio banalnu priliku da smeni Gašića, ali da ostavi mogućnost da ga posle “partijske kazne“ vrati u igru, kada mu bude potreban. Gašić mu je smetao kao opasan čovek, koji je pošteno platio svoje mesto u Vučićevom pljačkaškom timu, o čemu je imao i potvrde, ali nije smeo da ga se otarasi, da ga Bata ne povuče sa sobom. Zato ga je i vratio na velika vrata, za direktora BIA. Ne da očisti službu, nego da za njega odradi mnogo prljavih poslova, o čemu ćemo pisati u narednim brojevima.

Formalno, Gašić je prethodno zamrznuo članstvo u Srpskoj naprednoj stranci i funkciju u Predsedništvu SNS, zbog najave da će biti izabran za šefa BIA.

Govoreći o primedbama da nije kvalifikovan za tu funkciju, jer nije čovek iz struke, izjavljivao je da je upoznat sa sistemom bezbednosti jer je dve godine bio ministar odbrane Srbije.

Odgovarajući na pitanje da li je spreman da predloži otvaranje tajnih dosijea iz prošlosti, Gašić je zbunjeno počeo da se preznojava i govori kako je još rano pričati o dosijeima i da to nije odluka samo jednog čoveka, već da je za tako nešto potreban društveni konsenzus.

Na dan imenovanja, prva rečenica koju je sa te funkcije izgovorio izgleda je je ovako: "…Jedan od prvih zadataka na ovom mestu biće jače povezivanje svih bezbednosnih službi, odnosno BIA sa Vojno-bezbednosnom i Vojno-obaveštajnom službom…Zadatak je da se aspekt komunikacija podigne na viši nivo. Ne kažem da on nije dobar ali može biti i bolji…"

Ko god je stručnjak za ovu oblast, dobro zna da nikakvog "povezivanja" ne može i ne sme biti, ne na način kako je to Gašić rekao. Cilj takve ideje je da se sve službe stave pod komandu Aleksandra Vučića!

Idiot koga građani pamte kao potpredsednika naprednjačke skupštine, sada u svojstvu predsednika Odbora Skupštine Srbije za kontrolu službi bezbednosti, Igor Bečić, odmah je požurio da se udvara Gašiću pa je izjavio: "…Gašić ima veliko iskustvo, unaprediće službu! To je čovek velikog iskustva u sektoru bezbednosti i odbrane!"

Bratislav Gašić, zvani Bata Santos, je bio i potpredsednik Srpske napredne stranke, gradonačelnik Kruševca, kratko vreme poslanik u Narodnoj skupštini i glavni partijski glavoseča koji najavljuje koga sve treba smeniti ili najuriti.

Rođen je 1967. godine u Kruševcu gde je završio osnovnu školu i kako on zvanično ističe “gimnaziju – smer tehničar za visokogradnju.“

Potom je radio kao keramičar u fabrici "Trajal". Prema sopstvenim tvrdnjama, on je 2003. godine završio i Ekonomski fakultet u Nišu, ali studenti te generacije ne sećaju se da su ga ikada videli na fakultetu, niti njegovog imena ima u spisku studenta ovog fakulteta. Što nam je zvanično potvrdio i Ekonomski fakultet u Nišu.

Možda je Gašić i vlasnik diplome nekog lakog univerziteta, jer su naprednjaci, dolaskom na vlast, kupili za potrebe svojih nepismenih jurišnika oko 14.000 hiljada diploma o završenoj srednjoj, višoj školi, ili fakultetu, kao i diplome o master studijama magistraturi i doktoratu. Gašić se zadovoljio samo lažnom diplomom fakulteta. O njegovom školovanju govori pristupnica Srpskoj radikalnoj stranici iz 2008. godine, u kojoj je on, svojeručno napisao da je keramičar po obrazovanju.

Više od dvadeset godina Gašić vodi privatno preduzeće "Santos", u čijem sastavu funkcioniše Televizija "Plus" i "Santos" proizvodnja čaja i kafe . Pored toga bavio se i prometom derivata i vlasnik je dve velike benzinske pumpe. Bio je suvlasnik "Grand kafe" jednog od najvećih srpskih proizvodnih brendova.

Istaknuti je sportski radnik. Vodio je ženski odbojkaški klub "Kruševac Santos" do Prve B lige, a četiri godine je bio direktor fudbalske škole "Napredak".

Pare je stekao devedesetih godina prošlog veka u jeku sankcija i hiperinflacije. Od izvesnog Grka pod imenom Salco kupio je i u Srbiju uvezao šleper sirove kafe. Cenu je uredno platio. Posle je od istog Grka Bata Santos naručio još dva šlepera sirove kafe, koje je takođe dobio, ali ovu isporuku nikada nije platio. Nesrećnog Grka je infarkt sprečio da se revanšira, ali sadašnji prvi čovek Kruševca nije siguran da to neće da učine njegovi naslednici.

Gašić se u skorijoj prošlosti za Vučićevo ime i račun, bavio i ucenama. Kao najizdašniji među donatorima svome Vođi, u decembru 2012. godine, sa položaja gradonačelnika Kruševca, ovaj gramzivi, ali ambiciozni uvlakač, počinje da shvata važnost finansijske potpore stranci i njenom vođi, pa u svoj kabinet dovodi znatno krupniju ribu od sebe, tajkuna Miroslava Miškovića!

U svom kabinetu se i fotografisao sa njim, pa je ta fotografija postavljena na zvaničnom sajtu grada, a ubrzo je počela da kruži i društvenim mrežama kao prvorazredna senzacija, jer je Vučić već uveliko pretio Miškoviću da će ga strpati u zatvor.

Dan kasnije, Gašić skida tu fotografiju sa gradskog sajta (ali je dva sata kasnije vraća) i saopštava da je o susretu sa Miškovićem na vreme obavestio Vučića! Da ne bi bilo nikakvih nedoumica, Gašić je potvrdio lokalnim novinarima u Kruševcu, da je sastanak sa Miškovićem dogovorio uz pomoć Aleksandra Vučića, a preko Jelene Krstović, potpredsednice „Delta holdinga", te da je razgovarao sa Miškovićem o privatizaciji preduzeća „Deva" i „Ravnište".

U nadi da će Miškovićeva "Delta" uložiti u ova dva propala preduzeća, Gašić se pozvao na činjenicu da "Delta" u Kruševcu ima svoje ogranke, „Delta fungi" i „Moto komerc", i pomenuo da su najveća zaduženja dva kruševačka javna preduzeća kod Univerzal banke. To je, valjda, trebala da bude neka vrsta "preporuke" kako bi Mišković "ušao u posao".

Gašić je kasnije uporno tvrdio da ništa od onoga što je dogovoreno na tom sastanku nije poštovano, te da u momentu kada je sastanak održan nije znao da se protiv Miroslava Miškovića vode predistražne radnje!

Dva bivša službenika gradske vlade u Kruševcu, u nepotpisanom pismu, pokušali su preko dnevne štampe da obaveste javnost u Srbiji da je Gašić Miškoviću tražio pare za račun Vučića i da tu nikakvog biznisa nije bilo, te da je Vučić preko Gašića "dao Miškoviću poslednju priliku"!

Šta se ovde zaista desilo, nikada sasvim nije istraženo, ali je činjenica da je Gašić nakon toga naglo "porastao" u nomenklaturi stranke i na kraju stigao i do pozicije ministra odbrane. Izvesno je da Vučić nagrađuje poslušne gradonačelnike, ali, Gašić je unapređen bolje nego ijedan njegov kolega iz lokalne samouprave. Nije teško zaključiti zašto.

Februara 2014. godine, Gašić je proglašen za ličnost godine Rasinskog upravnog okruga, od Regionalne privredne komore Kruševac i poslovne grupacije "Media invent"

Decembra meseca 2012. godine, Upravni odbor NALED-a dodelio mu je specijalno priznanje za ostvarene reforme u gradskoj administraciji i doprinos unapređenju privrednog ambijenta. Priznanje mu je dodelila sadašnja premijerka Ana Brnabić, koja je u to vreme bila potpredsednik Upravnog odbora NALED-a

Gašić je još u Miloševićevom režimu, 1998. godine, od Grada Kruševca proglašen za menadžera godine u ovom grad. Kako se tada "ovenčavao" titulama, tako to i danas radi, samo uz pomoć svoga neprikosnovenog Vođe.

Dolaskom na mesto šefa BIA Gašić očekuje da oživi svoj biznis, a od Vučića očekuje zadatke na priznavanju Kosova kao Republike, povećanje špekulativnih poslova sa Arpaima, obračun sa opozicijom.

O tome u narednim brojevima.

 

     A 1. Enciklopedija Wikipedia o Gašićevom obrazovanju

"…Obrazovanje Bratislava Gašića postalo je predmet kontroverznih afera nakon što je postao ministar odbrane. Naročito je sporno Gašićevo srednjoškolsko obrazovanje. Naime, u različitim izvorima navodi se da je završio Gimnaziju u Kruševcu, Gimnaziju u Nišu ili smer tehničar za visokogradnju u obrazovanom centru „Bosa Cvetić". Ova afera još uvek nije razjašnjena…"

 

     A 2. Tata Bata, Don Korleone!

Dana 23. novembra 2016. godine, na društvenoj mreži Instagram, osvanuo je video prilog, na kome se vidi kako srednji sin Bratislava Gašića, Milan, inače neuspešan fudbaler, peva pesmu koju je sam komponovao i u kojoj je dominantan stih: "…Gašiću care, ti si kruševački Don Korleone" i "…Gašiću, care, Gašiću, care hvala ti za asfalt i za trotoare! Gašiću, kralju, najjača si faca u ovom našem kraju".

 

     A 3. Šta sve imaju Bratislav, Irena i Vladan Gašić

Gašići poseduju medij i u Nišu. Medijske firme, koje značajna sredstva dobijaju iz lokalnog budžeta, Gašići imaju i u Nišu. Sin Bratislava Gašića, Vladan, stoprocentni je vlasnik firme Zona Plus, registrovane u martu 2012. godine za proizvodnju kinematografskih dela, audio-vizuelnih proizvoda i televizijskog programa.

Tokom 2012. i 2013, prema podacima APR-a, firma nije zabeležila nikakav promet. Međutim, 31. oktobra 2014. godine Uprava grada Niša, u kojem je na vlasti takođe SNS, potpisala je sa Zonom plus ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji, kojim je predviđeno da se tom preduzeću iz budžeta Grada za pet meseci uplati ukupno 3.600.000 dinara.

U Ugovoru se, između ostalog, precizira da se Zona plus obavezuje da svakodnevno proizvodi i emituje informativne ili specijalizovane televizijske programe u kojima izveštava o događajima od značaja za Grad Niš. U sastavu Zone plus je i istoimena gradska televizija. Poslovi sa kafom, čajem, gorivom i obezbeđenjem…

Gašići poseduju i firme čija delatnost nije u vezi sa medijima. Prema podacima APR-a, firma Saco, koja je vlasnik kruševačke TV Plus i čija je delatnost prerada čaja i kafe, osnovana je krajem 1994. godine.

Saco ima četiri ogranka: SACO-SECURITY, za usluge u sistemu obezbeđenja, Špedicija SACO, za delatnosti u saobraćaju, SACO COCA COLA, trgovina pićima na veliko, i SACOPETROL, trgovina na malo gorivima.

U APR-u se kao zastupnik tih ogranaka vodi Bratislav Gašić. Gašić je preko firme Saco vlasnik i preduzeća Avia – Saco, koje je registrovano za trgovinu na malo motornim gorivima u specijalizovanim prodavnicama, a prema podacima APR-a, nalazise u stečaju. Preradom čaja i kafe bavila se i firma Saco-Nuts, koja je brisana iz privrednog registra.

I preduzetnička radnja Santos Gašićevog sina Vladana Gašića registrovana je za preradu čaja i kafe, a prema podacima APR-a, vodi se kao aktivna. Vladan Gašić suvlasnik je i lokalne Sportske TV iz Kruševca. Ta televizija dobila je dozvolu za emitovanje u julu 2014, a u registru Republičke radiodifuzne agencije vodi se i pod nazivom Udruženje građana Lastavica iz Kruševca. U istom registru Vladan Gašić naveden je kao jedan od pet vlasnika i kao glavni i odgovorni urednik te televizije.

Novac koji su firme porodice Gašić zarađivale iz budžeta znatno se uvećao od dolaska SNS-a na vlast, a među finansijerima se pojavljuju i razni državni organi i javna preduzeća.

Taj trend je nastavljen i nakon što je Gašić postao ministar odbrane u Vladi Srbije. Tako se iz izveštaja Uprave za trezor Ministarstva finansija može videti da je ADD Production u 2012. godinisa 2,02 miliona dinara gotovo udvostručio prihod iz budžetskih sredstava u odnosu na prethodnu godinu.

Sledeće godine dobili su 4,76 miliona dinara, a u devet meseci 2014. godine – 3,06 miliona dinara. Preduzeće BNZ-Higijenic dobijalo je manje novca iz budžeta u odnosu na ADD Production, ali su iznosi značajno uvećani nakon dolaska SNS-a na vlast, pa su uplate u 2014. porasle 20 puta u odnosu na 2012. Prema podacima Uprave za trezor, niška firma Gašićevog sina Vladana, Zona plus, u 2014. godini je prihodovala 2,7 miliona dinara budžetskog novca, odnosno 2,1 milion u 2015. godini. Ukupno, najviše novca od državnih institucija i ustanova, slilo se na račun firme supruge Bratislava Gašića, Irene Gašić. Privatni biznis i državne pare Gašić, ADD Production – više od devet miliona od 16,1 koliko su pomenuta tri preduzeća prihodovala iz budžeta u nepune tri godine vlasti SNS-a. Od 2012. godine uvećani su iznosi, ali i broj državnih institucija i organa koji su izdvajali budžetska sredstva za usluge te firme.

    Fenomen nove srpske despotije: jedan čovek, jedan grad, jedna pravila

Blagajna kod Bate Santosa

(Kako je Bratislav Gašić vladao spahilukom zvanim Grad Kruševac, Magazin Tabloid broj 301)

U Kruševačkoj gradskoj skupštini Bata Santos je uveo ličnu diktaturu. Naredio je da nema komentara u skupštini grada posle njegovog izlaganja, a on se za reč javlja svaki čas i komentariše sve živo što opozicija predloži. Znači – replika na njegove tirade ne postoji. Demokratija na njegov primitivan način. Uveo je i obavezno "reketiranje", i to svima redom i lično se svuda pojavljuje, i kod privatnika i kod kriminalaca. Sve radi pod parolom da skuplja pare za stranku: "Aleku treba!". Deo para i predaje Aleksandru (Aleku) Vučiću, ali dosta stavlja i u sopstveni džep.

Prema rečima svih iz Kruševca, kadrovi koje je doveo Bata Santos su "tiha jeza". Ali, što su oni gori, njemu je bolje, jer se tako ne primećuje njegovo neznanje.

Krajem prošle godine je uhapšen dr. Branislav Katančević, osnivač Pokreta za Kruševac, koji je formirao kada se sukobio sa tadašnjim čelnikom DS-a iz Kruševca, Miodragom Đidićem. Tada je Katančević napustio demokrate, ali je ostao direktor bolnice "Ribarska banja". Na poslednjim izborima je njegov pokret imao najbolje rezultate na gradskom nivou i očekivalo se prema njegovom predizbornom obećanju da postane gradonačelnik. Međutim, tu funkciju ustupio je Bratislavu Gašiću, a ovaj njega zauzvrat postavlja za svog savetnika, a sina mu postavlja za predsednika Upravnog odbora "Toplane". Obe funkcije su dobro plaćene.

Posle presabiranja u DS-u, Katančević prihvata ponudu Dragana Đilasa i postaje predsednik DS-a u Kruševcu, pošto se Đidić bio priklonio Dušanu Petroviću i njegovoj stranci, i svoj Pokret za Kruševac uvodi ponovo u redove demokrata. Sledi kazna Gašića i Pokret sa dr. Katančevićem se izbacuje iz vlasti. U Kruševcu je SNS u koaliciji sa SPS-JS-om i DSS-om, što čini većinu.

Kako bi na izborima u Kruševcu SNS prošao daleko lošije nego što agencije govore o trenutnom rejtingu ove stranke u republici, Gašić je u dogovoru sa Vučićem odlučio da eliminiše konkurenciju i poslao istražnu ekipu u "Ribarsku banju", koja je za dva sata "pronašla" nepravilnosti u vođenju bolnice oko raspisanih tendera. Moguće da je bilo nepravilnosti, ali je to rađeno u doba kada su Katančević i Đidić tesno sarađivali, pa su se tako i pare opredeljivane za bolnicu delile po dogovoru.

Sada dr. Katančević, bivši savetnik Gašićev, smeta daljem napretku naprednjačke stranke i mora u ‘aps. Đidić, sa druge strane je u Petrovićevom pokretu Zajedno za Srbiju, koji već sada tesno sarađuje sa Srpskom naprednom strankom, a posle sledećih izbora, pod uslovom da uđe u Skupštinu, Aleksandru Vučiću će davati potrebnu većinu u Skupštini Srbije. Zbog toga u ovoj aferi niko ne spominje Đidića, ali ni Batu Santosa koji ima daleko više kriminalnih dela u svojoj dosadašnjoj karijeri od pritvorenog Katančevića.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

NEOZBILJNA SLUŽBA: DOMAĆI I STRANI IGRAČI I SAIGRAČI I VRŠLJANJE TAJNE SLUŽBE PO SOPSTVENIM I DRŽAVNIM REDOVIMA!!!

9. новембра 2016. Коментари су искључени

 

Srpski mediji objavili su 15. oktobra da je kombinovanom akcijom službenika BIA-e i Uprave kriminalističke policije Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije uhapšen visoki funkcioner kriminalističke policije Srbije, koji je, kako je navedeno, u dužem periodu odavao tajne policijskom atašeu u Ambasadi Sjedinjenih Država. Istog dana saopšteno je da je pomoćnik načelnika Uprave kriminalističke policije (Veljko Popara) saopštavao predstavniku ambasade SAD-a važne informacije o kadrovskim promenama i odlučivanju u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

 

                     major Goran Mitrović

DRZAVA POD KONTROLOM2

 

Umesto u hronici, ova vest je mogla da se objavi u rubrici humor i satira! Jer ta vest je obaveštavala čitaoce da je Popara nakon privođenja u centralu BIA saslušan, upozoren i pušten, jer državni tužilac nije dao saglasnost da se privedeni zadrži u pritvoru!

Šizofreni peder Aleksandar Vučić voli da se igra sa stranicima. Da im pokaže da je on gazda, da sve zna, ali i da ume da prašta!

Da je bezbednosno informativna agencija ozbiljna služba, Popara bi bio dragocen. Davali bi mu pogrešne informacije, te bi pokazali da znaju “svoj posao“.

Ali, mafija iz BIA postupa po direktivi. Tako su u Ministarstvu unutrašnjih poslova postavili na ključna mesta starlete, koje su uticajnije od ministra Stefanovića – Dijanu Hrkalović (29) koju je deetaširao iz BIA direktor Đora peder u MUP Srbije da napravi pokolj i izazove nezadovoljstvo zaposlenih, što je ovaj sitnoj požarevačkoj starleti i uspelo za rukom. Tu je i Jana Ljubičić, nimfa  iz Sindikata Srbije, te Biljana Popović Ivković, koje su državne sekretarke u MUP-u.

Šta je mogao da oda Veljko Popara? Informacije o starletama, njihovom učinku, nesreći koju su sa sobom donele? U MUP-u Srbije protektor je izvesni Amadeo Votkins, Englez, po majci Hrvat, koji vrši “reformu i reorganizaciju" MUP-a. Pa šta je onda Popara mogao da otkrije? Rupu na saksiji?

Posle osam dana Vučić je izvadio ovu “aferu“ da bi pokazao kako on, navodno, nije u dobrim odnosima sa američkom administracijom!

Tako je njegova Velika propaganda laži aktuelizovala slučaj “američkog špijuna“ Veljka Popare, opisujući to kao podvig Bezbednosno informativne agencije, koja je, inače, leglo kriminala i špijuna, o čijem delovanju Magazin Tabloid piše mesecima.

Tako je mafijaška grupa sa Banjice htela da se osveti američkoj obaveštajnoj službi CIA što je srpskoj vladi, zvanično, dostavila brojeve računa u inostranstvu na kojima su mafijaši iz BIA stavili oko 20 miliona evra, koji su bili namenjeni za plaćanje otkupa dvoje kidnapovanih službenika Ambasade Srbije u Libiji, a koji su ubijeni zbog toga. BIA je optužila američku vojsku da je ubila srpske diplomate u akciji napada na islamiste, što je Pentagon odlučno demantovao.

Šizofreni peder Vučić je izgubio razum. On je tvrdo uveren da je miljenik Vašingtona, jer je platio Fondaciji Klinton oko 20 miliona dolara, iz srpskog budžeta, smatrajući da je zaštićen kao beli medved, i da može u Srbiji da se ponaša kao Neron. Kakav idiot!

I nakon Vučićeve pretnje špijunima, Veljko Popara je pritvoren tek 26. oktobra, posle obećanja Vučića i ministra Neše Sline da je “američki špijun“ u rukama istražnih organa, i da je sada red na tužilaštvu da se oglasi.

Gospodin Popara je “pao“ po nalogu starlete Dijane Hrkalović. O njoj je pričao da je Kalamiti Džejn iz Požarevca. A gospodin Popara je službeno bio zadužen za kontake sa policijskim atašeima u Srbiji.

Krug oko šizofrenog Vučića se zatvara.

U Srbiji je prošle nedelje boravio Nikolaj Patrušev, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost Ruske Federacije. On je bio i dugogodišnji direktor Federalne službe bezbednosti (Bivšeg KGB-a). Došao je u zvaničnu posetu po nalogu predsednika Putina, da prenese poruke, da ponudi pomoć, jer je Rusija, na međunarodnom planu, uvek stajala uz Srbiju, čak i onda kada su to otvoreno dobijali Milošević i danas Vučić.

I ako je suočen sa ultimatumom da do 7. novembra mora da zvanično prizna “Republiku Kosovo“, da izda sve nacionalne interese,što je već potpisao, Vučić ne miruje. Kao stanična kurva, on se nada da će ga “njegovi iz Vašingtona“ pogledati. Platio im je, nada se on.

I dok je gospodin Patrušev boravio u Beogradu, Ministarstvo unutrašnjih poslova je saopštilo da je proteralo iz Srbije nekoliko ruskih građana zbog špijunaže! Da pokaže protektoru Kajlu Skotu da je on i protiv Rusa! Kakav idiot. A gospodin Skot je na Vučićeve tvrdnje o uhapšenom američkom špijunu saopštio da “nije razumeo o čemu gospodin Vučić govori"! Konačno, diplomatski odgovor jednog američkog protektora.

Govoreći o kontroli situacije u Upravi kriminalističke policije, ministar Stefanović je rekao da je ovo prvi put u istoriji da se u MUP-u na ovakav način preseca takva aktivnost.

– Ne mogu da kažem da li se pre deset, sedam ili pet godina dešavalo nešto slično, ali očigledno da tadašnje strukture nisu bile kadre da se obračunaju ili otkriju ovakvo delovanje. Mi u MUP sada imamo strukturu koja hoće da zaštiti interese zemlje i građana Srbije, ne navija ni za jednu stranu silu, ni levo ni desno, ni istočno ni zapadno – rekao je Stefanović.

Vučić je nakon sastanka Biroa za koordinaciju službi bezbednosti  rekao i da su srpski bezbednosni organi ustanovili pojačano dejstvo, sa većim brojem pripadnika, stranih obaveštajnih službi i sa Zapada i sa Istoka, a protiv interesa Srbije! Ajde!

Dakle, starlete iz Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije i kriminalci i njihova organizovana grupa iz bezbednosno-informativne agencije su kadri i sposobni da spreče špijune, i sa istoka i sa zapada, da rade protiv interesa Srbije!

Na čelu BIA je čovek koga zovu Đora peder. Narkoman je i homoseksualac koji sa svojom organizovanom grupom rasprodaje informacije, ucenjune tajkune, prati političke stranke, novinare, ucenjuje ih informacijama koje prikuplja, pljačka fondove služe, kako arhivske, tako i novčane.

Na proslavu Dana BIA Aleksandar Vučić nije otišao. On je ljut na Đoru pedera i njegovu grupu, ali je to sve što može. Da pokaže da je ljut. tako Đora peder pokazuje snagu nad šizofrenim pederom Vučićem, jer ima sve dokaze u rukama: o njegovom pederluku, pljačkama, bolesti, porodici…Ali, Vučić mu ništa ne sme.

Posle smaknuća Vučića i njegove zločinačkog kabineta, Srbija bi morala munjevitom brzinom da na sud izvede rukovodstvo BIA, da pokaže kako se jedna nesposobna grupa pedera, narkomana i lopova usotoličila i ugrozila nacionalnu bezbednost Srbije.

Skoro da ne postoji dokumenat iz arhivskih fondova BIA koji nije prodat strancima. Zna se tačno ko je to uradio, ko je to naplatio, na kojoj je funkciji u Bezbednosno-informativnoj agenciji. Ali, šizofreni premijer je u velikom strahu, i napuni gaće kada mu se pomene BIA. Neka rade šta hoće, samo njega da ne napadaju….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DEMOKRATIJA U OBEĆANOJ ZEMLJI : UBISTVA U REŽIJI POLICIJE I UVEŽBAVANJE RASNOG GRAĐANSKOG RATA U AMERICI

11. августа 2016. Коментари су искључени

 

Pucnjava se odigrala u četvrtak uveče 7. jula u Dalasu, na samo nekoliko blokova zgrada od mesta na kojem je ubijen predsednik Kenedi na Dealej trgu 1963. Snajperista je ubio petoricu policajaca i ranio još sedam, povređena su i dva civila, pre nego što ga je policija raznela bombom montiranom na robotu.

Početne informacije su sve bile pogrešne, osim gde se dogodilo i u koliko sati. Povišena “borbena gotovost“ američkih afrocrnaca, policije i institucija u SADUje primetna, a rešenje se još ne nazire, zaključuje urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald.

 

                     Milan Balinda

BAS OBECANA ZEMLJA2

 

Dalaški šef policije Dejvid O. Braun, Afroamerikanac, rekao je da se pretpostavlja da je pucnjavu u Dalasu otvorilo četvoro sumnjivih lica naoružanih puškama. Da su se rasporedili u trougaonu formaciju i da su pucali sa visine.

Ispostavilo se na kraju da je bio samo jedan snajperista koji je koristeći vojnu taktiku ispaljivao po metak ili dva i menjao poziciju u istoj zgradi iz koje je pucao. Ipak, policija je odmah uhapsila troje ljudi za koje su mislili da su povezani sa napadom.

Prvo je uhapšena ženska osoba koja se zatekla blizu mesta događaja, kod koledža El Centro, i nešto kasnije su lišena slobode dvojica muškaraca koje su zaustavili na autoputu, a koji su nosili kamuflažne jakne. Policija je u prvom momentu rekla da uhapšeni nisu hteli da sarađuju, a kasnije su ih pustili. Tada su takođe rekli da se sa četvrtim snajperistom pregovara. Šef policije je izjavio da se sa četvrtim osumnjičenim razgovara i da je taj „rekao našim pregovaračima da se kraj približava i da će on da povredi i ubije više nas, misleći na policajce, i da ima bombi svuda okolo u toj garaži i u centru grada".

Šef Braun je takođe rekao na konferenciji za štampu da „ne dobijamo saradnju koju bi smo želeli da bi smo saznali odgovore zašto su to uradili, koja je motivacija i ko su oni". Tada je takođe objasnio da su snajperisti bili zauzeli poziciju trougla za napad na policajce. Nakon što se uspostavilo da je na policajce pucao samo jedan muškarac ,ali sa vojnim iskustvom veterana iz rata u Afganistanu. Policija je takođe „češljala" centar Dalasa, devetog grada po veličini u Americi, tražeći eksplozivne naprave.

U jednom trenutku, blizu mesta pucanja, policija je zahtevala da jedan crnac koji je nosio zaštitni prsluk da dignutih ruku krene ka njima. Muškarac im se polako približavao i masa prisutnih ljudi je postajala uznemirena i ljutito počela da dobacuje i psuje policajce. Jedan je policajac uperio pištolj na jednu crnkinju i mnogi su u masi počeli da snimaju svojim mobilnim telefonima. Napetost se stišavala dok je masa uzvikivala „Životi crnaca važe".

Inače, napad snajperiste dogodio se tokom mirnih demonstracija a povodom ubistava dvojice crnaca od strane policije ranije te iste nedelje, jedno u državi Luizijani i drugo Minesoti. Pucnjava je započela u devet sati uveče i snajperista je kasnije identifikovan kao 25 godina star Afroamerikanac po imenu Maike Džonson, vojni veteran i stanovnik Dalasa.

Policija ga je ubila u rane časove u petak koristeći, po prvi put ikad, bombu koju je nosio robot. Pre nego što je Džonson bio identifikovan šef Braun je izjavio da je osumnjičeni bio ljut zbog nedavnih policijskih pucanja i da je hteo da ubije „belce, naročito belce policajce". Takođe je u jednom trenutku izjavio da je, tada se nije znalo ko je osumnjičeni, rekao da je besan zbog protesta „Životi crnaca važe", ali ta izjava šefa Brauna nije imala mnogo smisla.

Prethodnog dana pre ubijanja policajaca u Dalasu, u sredu uveče, jedan policajac ubio je Filanda Kastila, crnca od 32 godine, prilikom saobraćajnog zaustavljanja u jednom predgrađu Sent Pola u državi Minesoti. Taj događaj je uživo prenosila na Fejsbuku Kastilova devojka Dajmond Rejnolds koja se takođe nalazila u kolima zajedno sa svojom četverogodišnjom ćerkom.

Sent Pol je bio zagušen demonstracijama. Masa se okupila oko kuće guvernera Majka Dejtona, inače belca, koji je izjavio: „Da li bi se ovo dogodilo da je vozač bio belac, da su putnici bili belci? Ne mislim da bi se onda desilo". To je bila snažna izjava od strane guvernera belca u uglavnom beloj državi, skoro dve godine nakon što je policajac belac ubio crnog nenaoružanog tinejdžera Majkla Brauna u Fergusonu, u istoj državi.

Guverner je takođe dodao da niko ne bi trebalo da bude upucan „jer je imao slomljeno stop svetlo na automobilu". To ubistvo je pokrenulo nacionalni pokret protiv policijskog nasilja. Ubijeni Kastil je rekao policajcu da ima pištolj kod sebe i da je za njega imao dozvolu za nošenje.

Nije jasno da li je to igralo ikakvu ulogu u čitavom slučaju. Njegova devojka tvrdi da im je policajac rekao da podignu ruke, a potom da Kastil pokaže vozačku dozvolu i osiguranje. Kada je vozač krenuo rukom ka zadnjem džepu pantalona da bi izvadio novčanik, odjeknuli su pucnji.

Dan pre tog ubistva crnca iz Minesote u glavnom gradu države Luizijane, Baton Ruž, dva policajca upucala su Altona B. Sterlinga, Afroamerikanca starog 37 godina. To se dogodilo dok su pokušavali da ga uhapse. Ubistvo je uhvaćeno na video snimku koji je privuklo veliku pažnju kada se pojavio na internetu sledećeg dana, u sredu. Održani su protesti i komemoracija, a Ministarstvo pravde pokrenulo je istragu po pitanju kršenja građanskih prava. Ubijeni Sterling imao je podugački spisak svoje kriminalne istorije, ali nije bilo jasno da li su to znali policajci u trenutku kada su pucali.

Inače, tokom prošle godine policija je ubila 1.146 ljudi, od tog broja 581 belca i 306 crnaca, 195 latinosa i 13 Indijanaca. Takođe su ubili 28 ljudi azijskog ili pacifičkog porekla. U odnosu na celokupni broj stanovništva, proporcionalno najveći broj ubijenih su Afroamerikanci.

U ovoj godini, po podacima do 11. jula, ubijeno je 574 ljudi. To bi bilo 281 belaca, 140 crnaca, 88 latinosa, 13 Indijanaca (već je dostignuta prošlogodišnja cifra) i 12 ljudi azijskog ili pacifičkog porekla. Dobar broj tih ubistava mogu biti opravdana jer su se dogodila tokom, recimo, oružanih pljački, ali problem je što su mnoga ubistva od strane policije bila bez ikakvog objašnjenja. Naročito u slučajevima kad žrtva nije bila naoružana. Još veći problem je što policajci ubice uglavnom ne bivaju optuženi i veoma retko osuđeni.

Nakon što je policija ubila dva crnca, jednog u Sent Polu i drugog u Baton Ružu i nakon što je crnac ubio pet policajca i ranio sedam u Dalasu, širom zemlje neprekindo se održavaju protesti građana.

U državi Koloradu, u glavnom gradu Denveru demonstranti su protestovali ispred zgrade njihovog parlamenta. Tamo demonstranti nisu hteli da blokiraju saobraćaj i uglavnom su mahali transparentima u gradskom parku. Policija je sve posmatrala iz prikrajka i na ostajanju. U Džordžiji su vlasti najavili da će se parkovi u glavnom gradu Atlanti zatvarati u 11 sati uveče. Ko se nađe u parku nakon toga biće upozoren, a ako ga ne napusti biće uhapšen.

U Atlanti demonstranti su svakoga dana šetali do vile guvernera Džordžije. Preko vikenda oko 15.000 ljudi redovno učestvuju u protestima. Tokom demonstracija oko 20 ljudi je uhapšeno do sada iz raznoraznih razloga.

U državi Ilinois, u srezu Čikaga redovno se organizuju demonstracije, a neke od tih protesta organizovale su preko društvenih mreža grupa tinejdžerki koje podvlače da protesti moraju da budu miroljubivi. Građani se okupljaju u parku koji se prostire duž obale Jezera Mičigen.

Demonstracije u Čikagu su bile relativno miroljubive, mada je policija u subotu nakon pucnjave u Dalasu uhapsila 16 ljudi. U gradu Luizvil, u državi Kentaki, dnevnik Kurijer-Džurnal izveštava, protestvuje se ispred zgrade policije sa namerom da se ubede belci da podignu glas protiv rasnih ubijanja.

U državi Luizijani organizacije za ljudska prava kritikuju policiju zbog načina kako tretiraju demonstrante. Američki savez građanskih prava iz Luizijane tvrdi da je policija iz Baton Ruža koristila „nasilne, vojne taktike na grupacije ljudi koji su se miroljubivo okupljali da bi protestvovali protiv ubistava od strane policije".

Inače, tamo je policija tokom poslednjih demonstracija uhapsila 200 ljudi. Lideri grada Menfis u državi Tenesi su pozvali prestavnike građana koji protestvuju na razgovor da bi se rešio problem blokiranja glavnog mosta preko reke Misisipi. Saobraćaj na autoputu Interstejt 40 bio je blokiran satima tokom protesta Život crnaca važi.

Policija je pokušala da zaustavi demonstrante, ali su oni već bili stigli na most i uhvatili se za ruke u lanac koji nije mogao da se raskine bez veće upotrebe sile. Bilo ih je više od hiljadu. Inače, demonstranti protestvuju na ulicama širom Amerike. U većim gradovima kao što su Njujork, Čikago, Filadelfija, Atlanta i drugim, kao i u manjim mestima.

A čoveka koji je prvi postavio na internetu video snimak ubistva Altona Sterlinga su uhapsili sledećeg dana pod „lažnom optužbom". Kris Ledej, koji radi kao mehaničar avijacijske opreme, dolazeći na posao vojnu bazu rezervista u Džordžiji bio je zaustavljen na kapiji, okružen s desetak vojnih policajaca i oboren na zemlju da ne bi mogao da beži.

Tokom hapšenja prvo mu je rečeno da ga hapse zbog fizičkog napada na neku nepoznatu osobu, a potom da je optužen zbog nekoliko neplaćenih kazni za parkiranje. Proveo je noć u zatvoru i morao je da plati preko 1.200 dolara kaucije. Optužen je da nije platio kazne, stare nekoliko godina, i suspendovana mu je vozačka dozvola.

On smatra da mu je policija „napakovala" hapšenje zbog snimka koji je on pustio na Fejsu, a koji se naglo širio po Fejsu, Tviteru i Istagramu, kad su ga kasnije videli milioni ljudi. Istini za volju, samo je jedno lice optuženo za kriminalno delovanje, a to je bio Remsi Orta koji je snimio scenu kada je policajac u Njujorku zadavio Erika Garnera, prodavca cigareta na komad. Od kako se pojavio taj snimak, policija mu je stalno bila za petama i često ga maltretirala. Konačno je optužen zbog ilegalnog posedovanja oružja i opojnih droga. Osuđen je na četiri godine zatvora.

Ubistvu Altona Sterlinga prisustvovao je još jedan svedok, svedok koji je sve snimio, Abdula Muflahi. Abdula Muflahi je rođen u Jemenu, a živi u Baton Ružu i tamo ima jednu popularnu bakalnicu. Upucavanje Sterlinga dogodilo se baš ispred Abduline radnje i sigurnosne kamere su snimale čitav događaj, kao što je i sam Abdula sa svojim mobilnom telefonom. Policiji se to nije dopalo.

„Tretirali su me kao da sam kriminalac", kasnije je ispričao Muflahi čuvenom internet sajtu AlterNet, „ja sam bio samo svedok". Muflahi i Sterling su bili prijatelji, a njegov snimak pokazuje da ubijeni nije držao pištolj ili prestavljao bilo kakvu opasnost za policajce. Upucan je šest puta dok je ležao na tlu.

Odmah nakon što je ubijen Sterling policajci su ušli u Abdulinu radnju i bez sudskog naloga konfiskovali ceo sigurnosni sistem i njega lišili slobode. Držali su ga na zadnjem sedištu policijskih kola nekih četiri sata i nisu mu dozvolili da ode u svoj klozet u radnji, niti su mu dali flašicu vode.

Bez ikakve odluke suda, policija mu je zabranila da uđe u sopstvenu radnju. To je trajalo šest sati, a onda su mu dali sudski nalog za pregled bezbednosnih kamera mada su one već bile odnete mnogo ranije. Muflahi je podneo krivičnu prijavu, a video koji je on snimio je onaj isti koji je Ledej raširio po internetu. Bez obzira na tretman koji su doživeli, ni Ledej ni Muflaki kažu da ne žale što su to uradili. Muflahi je bio precizniji: „Mi smo svi ljudi i trebalo bi da tretiramo jedan drugog s poštovanjem i ljubavlju… Ne bih mogao da živim sam sa sobom da sam okrenuo leđa prijatelju Altonu".

U čitavoj toj priči o rasnoj netrpeljivosti u Americi ključanju atmosfere dosta doprinose i mediji. Njujork tajms je, na primer, preneo celu „ispovest" šefa policije iz Dalasa i mada novine ništa od toga nisu tvrdile, već samo prenosile šefove reči, doprinele su jačanju zategnutosti.

Nakon što je Dalas morning njuz objavile naslovDalaški snajperista je bio sam", u drugom paragrafu teksta je i dalje stajalo: „Četvorica dalaških policajaca i policajac metroa su upucana i ubijena u koordiniranom snajperskom napadu…" Ti nekorektni podaci preneti su i u međunarodnoj štampi.

Britanski Mirou je objavio da je odgovornost za upucavanje policajaca u Dalasu preuzela Grupa crne moći. Možda je vrhunac dezinformacija i širenja panike postigao Njujork post koji je preko cele naslovne strane stavio „Građanski rat".

Razumljivo je da dalaška policija nije mogla da shvati da je jedan čovek s puškom može da upuca tuce policajaca, ali poruka koju su poslali o „velikoj konspiraciji" teško naoružanih crnaca koji su započeli rasni rat u Americi sledi stereotip o „tajnim pripremama one druge strane".

A „ona druga strana" su crnci „koji nam rade o glavi". To što su mnogi šefovi policije i sami crnci ne menja rasističke poruke, jer „crnac i nije crnac kad je na položaju belca". U svakom slučaju, Njujork tajms  je objavio ono što je u tom trenutku imao na raspolaganju, a pucnjava je počela u devet sati uveče i nije bilo mnogo vremena za čekanje, ali Njujork post je napravio naslovnu stranu samo sa namerom da proda što više novina. Ukoliko se pri tome poseje nešto panike – nikom ništa.

Pri rođenju bele bebe mogu da očekuju da žive četiri godine duže od crnih. Kasnije u životu proporcionalno broju stanovnika broj ubijenih od strane policije dva puta je više kod crnaca nego belaca.

A rasno profilisanje policije znatno doprinosi broju ubijenih crnaca. Drugim rečima, policija namerno zaustavlja više automobila sa crnim vozačem nego sa belim. Ako policija zaustavi crnca to lako može da dovede do lažnih ili preteranih sudskih optužbi, kazni koje su veće od počinjenog kriminala i kriminalne istorije koje ga prate celog života. Lakše može da završi na doživotnoj robiji ukoliko ne bude već ubijen na ulici.

Jedan njujorški policajac tajno je snimio kako ga je nadređeni prisiljavao da koristi rasno profilisanje. Njegov šef mu je objašnjavao da najveći broj kriminala učine crnci i Latonisu starosti od 15 i 19 godina i da bi njih trebalo zaustavljati u saobraćaju jer je najverovatnije da će na kompjuteru oni „iskočiti" kao tražena lica. Šef ga je pitao koga on zaustavlja, a policajac je rekao da zaustavlja svakoga ko načini saobraćajni prekršaj.

Tu je njegov šef počeo da se nervira jer policajac nije mogao navodno da shvati da mora da zaustavlja mlade ljude obojene boje kože. Šefa je najviše nerviralo što je policajac zaustavio tokom više meseci patroliranja samo dvojicu crnaca. Policajac je insistirao da su od crnaca samo ta dvojica na mestu gde on kontroliše saobraćaj učinili prekršaj. Njegov šef nije bio zadovoljan, a čitava stvar je završila na sudu jer je policajac insistirao na svom načinu obavljanja posla i tužio je policiju, a imao je i audio snimak da potvrdi pritisak svog nadređenog.

Profilisanje crnaca od strane policije događa se i na višim mestima i sa „većim zverkama". Naime, senator iz Južne Karoline koji je jedan od jedine dvojice crnaca u američkom Senatu, i republikanac, govorio je u toj ustanovi o ličnom iskustvu profilisanja.

Rekao je da je tokom jedne godine sedam puta bio zaustavljen u saobraćaju i kako su ga jedna policijska kola pratila duže vreme jer su čekali na razlog da ga zaustave. Takođe je govorio kako je jednom pokušao da uđe u Senat i to noseći na reveru značku koja se izdaje samo senatorima. Tada ga je zaustavio policajac iz obezbeđenja i rekao mu:Značku prepoznajem. Vas – ne. Pokažite mi legitimaciju."

Malo je vredelo što su ga iz vrha kongresne policije zvali iste večeri da bi mu se izvinili. To je bio treći telefonski poziv koji je dobio zbog sličnih događaja od kako je od 2013. postao senator. „Osećao sam ljutnju, frustraciju, tugu i poniženje što dolazi osećanjem da na tebe ciljaju nizašta drugo već zbog onog što jesi", izjavio je na senatorskom podu ovaj konzervativni političar dodavši da on sve u svemu ne vidi nikakav razlog ili opravdanje da se napadaju policajci.

 

    A1. I policajce ubijaju ?

U nedelju 17. jula u Baton Ružu iz vatrenog oružja ubijena su tri policajca i troje je ranjeno. Pucnjava je počela u devet sati ujutru kod jedne benzinske pumpe. Javljeno je da je osumnjičeni napadač ubijen, ali je šerif obavestio da se traga za još „najmanje" dvojicom. Napadač, ili napadači, bili su naoružani jurišnom puškom, najverovatnije civilne verzije.

Inače, pre te pucnjave od početka ove godine ubijena su 26 policajca širom Amerike. Bilo je najmanje 11 zaseda s namerom da se ubije neki policajac. Poslednja, do poslednjih događaja, velika zaseda pripremljena za policajce dogodila se krajem 2009. godine u jednom kafiću u gradu Lejkvud u državi Vašington. Revolveraš je ušao u kafić u kome su sedela četiri policajca radeći nešto na svojim laptopovima i otvorio paljbu. Sva četvorica su ubijena. Ubica je u izmeni vatre s policijom ubijen dva dana kasnije.

Prošle godine sve u svemu ubijen je 41 policajac, a najveći broj ikad tokom jedne godine bio je 2007. kada je ubijeno 70 policajaca. Inače, nakon pucnjave u Dalasu, sledećeg jutra, policajci su zaskočen i pogođeni u Sent Luisu, država Mizuri, i u Valdosti, u Džordžiji. Policajac iz Valdostija je pogođen više puta. Jednom u donji deo stomaka odmah ispod pancir prsluka. Iz Tenesija je takođe javljeno da je pucano na policajce, ali niko nije bio pogođen.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

VRŠILAC DUŽNOSTI „ŠEFA MAFIJE“ IGRA ULOGU KOORDINATORA U MINISTARSTVU PRAVDE

20. октобра 2014. 1 коментар

 

Velimir Vidić ima titulu „koordinator za zatvore", koja mu odlično stoji, jer on i jeste za zatvor, ali kao osuđenik. Pod njegovim nadzorom i u njegovoj organizaciji srpski budžet je opljačkan za milione evra, a u svemu mu pomažu članovi njegove porodice koje je lično zaposlio na ključnim mestima. Sve dosadašnje pokušaje da se sprovede istraga o ovim krađama Vidić je zaustavio, jer se na njegovom platnom spisku nalaze i ministar pravde Nikola Selaković i direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Milan Stevović.

 

              Igor Milanović

 

U biografiji Velimira Vidića, koordinatora za zatvore u Ministarstvu pravde, piše da je završio Višu trenersku školu, do 1999. godine bio je upravnik Okružnog zatvora u Peći i da je odatle pobegao tokom NATO agresije u centralnu Srbiju, gde ubrzo dospeva na mesto upravnika Okružnog zatvora u Padinskoj Skeli.

Kao upravnik ovog zatvora Vidić je pokazao svoje drugo lice, jer se do tada smatralo da je častan čovek. Puštao je da osuđena lica budu maltretirana, a da zaposleni hranu namenjenu osuđenicima nose u svoje privatne prodavnice i tamo je prodaju. Posle toga 2008. godine Vidić postaje upravnik KPZ Zabela.

Već u junu mesecu 2010. godine, Vidić se, iako u međuvremenu penzionisan, pojavljuje kao specijalni savetnik ministarke pravde Snežane Malović, a kasnije postaje i koordinator u ministarstvu, u to vreme još po ugovoru o delu. Radno mesto "koordinatora" do tada nije postojalo, a izmišljeno je specijalno za Vidića. Tako je pored penzije od stotinak hiljada dinara, on mesečno prihodovao još najmanje 200 hiljada za posao koordinacije i specijalnog savetovanja.

Internim dopisom Ministarstva pravde od 31. decembra 2012. broj 7-00-81/2012-03 potpisanog od strane direktora Uprave za izvršenje krivičnih sankcija (UIKS) Milana Stevovića i upućenog Milanu Mrakoviću iz istog ministarstva, potvrđeno je da dotadašnji penzioner Velimir Vidić primljen u stalni radni odnos u Ministarstvu pravde!

Velimir Vidić nije zaboravio ni članove svoje najuže porodice, pa tako 30. maja 2011. lično potpisuje rešenje broj 112-01-197/1/2011-03 kojim svoju suprugu Mirunu Vidić postavlja na do tada nepostojeće radno mesto u Centralnom zatvoru u Beogradu. Za potrebe zaposlenja Velimir izmišlja i biografiju svoje supruge u kojoj navodi kako je ona, navodno, do tada bila zaposlena u KPZ Istok.

Ovaj zatvor je 1999. izmešten sa Kosova i Metohije, a osuđenici i zaposleni su raspoređeni po ostalim zatvorima u Srbiji. Zaposleni iz KPZ Istoka ne sećaju se da su ikada pre agresije NATO-a i izmeštanja zatvora na poslu videli Mirunu, niti da je ona ikada formalno bila zaposlena u toj ustanovi.

Velimirova i Mirunina ćerka Maja Vidić je završila Fakultet za sport i fizičko vaspitanje u Leposaviću, ali joj to nije smetalo da se odmah posle diplomiranja zaposli u Ministarstvu pravde, i to čak kao savetnik direktora UIKS-a za bezbednost zatvora?! Njen posao je, u stvari, da "pegla" brljotine koje naprave članovi kriminalne grupe koju je oko sebe okupio njen otac. U Ministarstvu pravde je zaposlen i Velimirov sin.

Koliko je Maja Vidić sposobna za funkciju koju obavlja, pokazuje i jedna njena inspekcija KPZ Zabele, gde je pokazujući na velike mašine za pranje posteljine pitala šta je to. Pošto je dobila odgovor iznenađeno je prokomentarisala kako je bila ubeđena da su to agregati ili rashladni uređaji za obližnju kuhinju.

Ovako strateški raspoređeni članovi porodice Vidić lako i brzo dolaze na čelo takozvanog „Kosovskog klana" u Ministarstvu pravde, za koji se smatra da faktički upravlja svim srpskim zatvorima. Klanu pripadaju bivši radnici zatvora na Kosmetu, koji su posle NATO okupacije južne srpske pokrajine prešli na rad u zatvore u Centralnoj Srbiji i Vojvodini.

Vidić je najvažniji kadrovnik u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija, i bez njegovog aminovanja niko ne može da bude zaposlen ili premešten na drugu dužnost. Tako se jedno vreme govorilo da će zapovednik straže u KPZ Zabeli Goran Nenadović biti prebačen u neki od zatvora u unutrašnjosti kako bi bio bliže porodici. Nakon što je Nenadović prešao u SNS i za potrebe ove stranke organizovao paravojne formacije u Braničevskom okrugu, Vidić je odlučio da ga ostavi na radu u najvećem zatvoru na Balkanu.

Nenadović je najvažnija veza između Vidića i stražara u KPZ Zabela koji žele da plate kako bi bili prebačeni u Specijalno odeljenje ovog zatvora u kome borave osuđeni za organizovani kriminal, a gde su plate daleko više nego u ostatku zatvora. Za ove premeštaje zaposleni su dužni da plate i do nekoliko hiljada evra. Deo tih para odlazi Vidiću, a deo zadržavaju Nenadović i saradnici.

Nenadovićev zamenik je Janko Stanišić, koji se ponadao da će postati zapovednik straže i dobiti veći procenat od mita koji plaćaju stražari. Pošto od Nenadovićevog odlaska nije bilo ništa između njega i ambicioznog zamenika je buknuo rat.

Ulje na vatru u ovom sukobu doliva načelnik Istražnog zatvora u Požarevcu Željko Matijević. Istražni zatvor pripada Kazneno popravnom zavodu u Zabeli, a Matijević očekuje da će posle odlaska ili zapovednika Nenadovića ili njegovog zamenika Stanišića on postati novi zamenik zapovednika i tako dobijati procenat od para koje iz Zabele odlaze Vidiću.

Matijević je prethodno radio u vojsci, zatim je bio zapovednik u zatvoru u Smederevu, odakle dolazi u KPZ Zabelu, posle toga prelazi na rad u Ženski zatvor u Požarevcu, vraća se u Zabelu i na kraju u jesen 2012. dolazi u Istražni zatvor.

Sa svih navedenih radnih mesta on je otpuštan ili mu je sugerisano da da otkaz kako ne bi bio krivično gonjen. Uprkos tome, a zahvaljujući svom prijateljstvu sa Vidićem, kojim se otvoreno hvali, Matijević je čak napredovao u službi.

Kao načelnik Istražnog zatvora Matijević svoje potčinjene vređa, psuje i maltretira, otvoreno im preti svojim drugom Vidićem i tera ih da jedni protiv drugih pišu prijave. I od osuđenika traži da izmišljaju prijave protiv zaposlenih koji mu nisu po volji, a zauzvrat im daje povoljniji tretman.

U Srbiji u svakom trenutku ima 10.000 lica lišenih slobode, a za izdtžavanje svake od tih osoba iz budžeta izdvaja po 1.500 dinara dnevno, što iznosi ukupno 15 miliona dinara dnevno, odnosno 450 miliona dinara mesečno.

Osim udela iz ove sume Vidić i njegova klika uzimaju i procenat od velikih građevinskih radova koji se dodeljuju samo odabranim preduzećima. Trik koji se ovde koristi je veoma jednostavan i papirološki je sve pokriveno.

Građevinska firma koja je angažovana za izgradnju ili renoviranje nekog zatvora za radnike uzima osuđenike kojima uprava zatvora kao nagradu daje pojačanu ishranu (dodatnu konzervu paštete ili mesnog nareska) i odobrenje za nagradne posete i pakete od porodice.

Izvođač radova, međutim, Upravi za izvršenje krivičnih sankcija fakturiše kao da su sve vreme radili kvalifikovani radnici koji dobijaju visoke dnevnice. Tako zarađen novac se deli među učesnicima, a deo obavezno mora da dobije i Vidić koji im zauzvrat obezbeđuje zaštitu u samom Ministarstvu pravde.

Vidića uopšte ne interesuje kakvo je stanje u srpskim zatvorima. Njemu je samo bitno da on i njegova porodica zarade dovoljno para i da se o njihovim marifetlucima ne priča.

Posle serije članaka u Tabloidu o stanju u najvećem srpskom zatvoru, Vidić je 8. septembra 2010. posetio KPZ Zabelu i naredio straži da ispita ko od osuđenih lica medijima dostavlja informacije. Sa lanca pušteni i krvožedni Vidićevi jurišnici posle toga su besomučno prebili dvadesetak osuđenika koje su na ispitivanje izvodili i usred noći. Istraga o ovome je stopirana sa vrha Ministarstva pravde.

Na mesto upravnika Specijalnog zatvora za osuđenike sa visokim kaznama u Padinskoj Skeli, Vidić postavlja Milana Pavlovića koji je ranije bio upravnik KPZ Sremska Mitrovica.

Nekoliko meseci je Pavlović bio paralelno i upravnik KPZ-a u Sremskoj Mitrovici i novosagrađenog zatvora u Padinskoj Skeli, nazvanog „Nova Skela". Pošto je došao na udar zaštitnika građana za lica lišena slobode Miloša Jankovića, zbog neljudskih uslova koji su vladali u KPZ Sremska Mitrovica, a bio je pominjan i u nekim aferama podmićivanja zaposlenih od strane osuđenika, Pavlović po Vidićevoj želji napušta ovaj zatvor i od tada je samo upravnik „Nove Skele".

U ovom zatvoru, po izveštajima osuđenika, ali i samih zaposlenih, vladaju neviđeni teror i korupcija. Novac koji rodbina uplaćuje osobama na izdržavanju kazne se ne knjiži i po nekoliko nedelja, a jedini način nabavke osnovnih potrepština je u kantini, koju kao i ostale po zatvorima u Srbiji monopolistički snabdeva „Nelt", a gde su cene po nekoliko puta više od onih u prodavnicama. Uvođenju ovog monopoliste kumovao je lično Vidić koji zauzvrat dobija deo tako zarađenih para.

Osuđenik V.M. (puno ime i prezime poznati redakciji) koji izdržava kaznu u „Novoj Skeli" tokom ovog leta podneo je nadležnom tužilaštvu u Beogradu krivičnu prijavu protiv stražara Nikole Rankovića, Aleksandra Veličkovića i Aleksandra Tasića u kojoj ih optužuje da su ga, dok je štrajkovao glađu zbog nanetih nepravdi, odveli u zatvorsku ambulantu koja nije pod video nadzorom i tu ga, pred prisutnom medicinskom sestrom, krvnički tukli ubeđujući ga da odustane od štrajka.

O postojanju ove krivične prijave obavešten je Pavlović, koji je to predočio Vidiću. Ni jednom od njih dvojice nije odgovaralo da tužilaštvo ispituje šta se dešava iza zidina ovog kazamata, pa je Vidić uz pomoć svojih ljudi u Ministarstvu pravde zaustavio istragu.

Ovo nije prvi put da Vidić zaustavi neku istragu protiv njemu bliskih ljudi, ali i protiv njega samog. Pre nekoliko godina je policijska patrola u toku noći došla u stan pravnice u KPZ Nišu Vesne Petrović sa nalogom za privođenje njenog sina Mlađana. U stanu su policajci zatekli samo Vesnu i Velimira Vidića koji je bio u gaćama.

Patrola je sačinila službenu belešku o ovome, koja je prosleđena i Ministarstvu pravde, ali se tamo niko nije interesovao za ljubavne avanture koordinatora Vidića. Mlađan Petrović je nešto kasnije uhapšen i osuđen zbog ilegalnog posedovanja oružja i droge. Noćni prijatelj njegove majke, Vidić, mu je sredio da ne ode u zatvor, već da kaznu sa nanogicom odsluži u kući.

Vidić se redovno privatno viđao sa Tomislavom Mitićem, zvanim „Deset posto", tadašnjim direktorom „Deligrada", firme koja posluje u sklopu KPZ Niš. Mitić je bio poznat po lažiranju konkursa za javne nabavke i sklapanju za zatvor nepovoljnih, ali za njega samog veoma isplativih ugovora sa privatnicima.

Mitić se sa Vidićem rado sastajao u restoranu "Stara Srbija" u Nišu, koji časni rukovodioci zatvora izbegavaju u širokom luku, jer se za njegovog vlasnika sumnja da je član kriminalne grupe izvesnog Šice, osuđenog od strane Suda za organizovani kriminal na višedecenijsku kaznu zatvora.

O čemu su Vidić i Mitić tajno razgovarali pod budnim okom mafije, teško da će se ikada saznati. Njihovo druženje je prestalo kada je Mitić posle velikog pritiska domaćih i stranih organizacija za borbu protiv korupcije smenjen sa mesta direktora "Deligrada". Vidić je i ovog svog saradnika zaštitio od krivičnog gonjenja, jer bi se u tom postupku otkrilo da je deo proneverenih i pokradenih para završio u džepovima Vidića i njegove ćerke Maje, pod čijom su kontrolom rađeni nadzori poslovanja Mitića i "Deligrada" kada, navodno, nisu nađene nikakve nepravilnosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: