SUICIDNA MAŠTA I PANIČNA PREDSTAVA ZA JAVNOST BIVŠEG RADIKALSKOG JUNAKA!?

 

Aleksandar Vučić je najveći ratni i posleratni profiter. Sve što ima (kuće, stanove, pare, automobile, vlast, moć…), sve je stekao na tuđoj nesreći. Dok je marketinškim trikovima, punim velikosrpske demagogije, jurišao oko Knina i Sarajeva, osvajao je poslaničke mandate i uticaj na medije i političke procese.

Dok je trajao pokolj na Košarama, useljavao se u luksuzni stan od 120 oslobođenih srpskih kvadrata u elitnom novobeogradskom naselju. Nema srpskog ognjišta koje Vučić nije branio. I u crno zavio. Sto puta je verbalno ginuo. S bezbedne udaljenosti. Jedine napade doživeo je u skupštinskim replikama, ali to ga nije sprečavalo da cvili kao Damjanov Zelenko, naričući nad svojom mučnom sudbinom.

 

                Predrag Popović

 

Mračno partnerstvo još traje. Smrt ga zaobilazi u širokom luku, ali Vučić ne dozvoljava da činjenice sputavaju njegovu patologiju. Kad god ugleda dobru priliku da izazove sažaljenje javnosti, on zakuka da neko hoće da ga smakne. Do sada je preživeo 8.876,94 nepostojeća atentata. Ubijali su ga svi, od Amerikanaca, Britanaca, Nemaca i ostalih stranih zlotvora, do domaćih tajkuna, plaćenika, izdajnika i medija, a naročito ogorčeni mrzitelji s Fejsbuka i Tvitera.

Sve prethodne bolesne laži, kojima dvadeset godina nekažnjeno uznemirava javnost, potpuno su beznačajne u odnosu na predstavu koju upravo igra. Preko svojih medija izazvao je paniku kojoj nema kraja.

Po morbidnom diletantskom scenariju, prvo je neko (slučajni prolaznik, odnosno građevinski radnik, odnosno član premijerovog obezbeđenja…) u Jajincima, nedaleko od kuće Vučićevih roditelja pronašao gomilu oružja. Prema izveštajima, koji su se pozivali na pouzdane izvore iz policije, zolja i bombe pronađeni su u gepeku automobila i, istovremeno, u sanduku zakopanom u šumi.

Analiza „parcijalnog" DNK utvrdila je da tri otiska pripadaju potencijalnim atentatorima iz Bosne. Nije poznato da li je veštačenje izvršio lično ministar Nebojša dr Stefanović , ali rezultati ukazuju na njega. Možda je liznuo zolju i zaključio – da, da, dirali su je Bosančerosi.

Novine Vučićevog kuma i sluge Gorana Veselinovića objavile su tezu da je to oružje iz Arkanovog arsenala. Ako jeste, o njemu bi trebalo sve da zna Arkanov saborac Dragan Marković Palma, Vučićev koalicioni partner.

Kao pojedini doktorati i ovaj scenario je plagiјat. Sredinom juna na naslovnim stranama naprednjačkih novina pojavila se vest: „Napad na ministra: Hteo da ubije Stefanovića zoljom". Izvesni Miloš M. navodno je pokušao da, negde oko ponoći, preskoči kapiju doktorove kuće i da ga eliminiše zoljom.

Na sreću, obezbeđenje je brzo reagovalo i uhvatilo atentatora. Kasnije je utvrđeno da MM nije imao nikakvo oružje. Neki mediji objavili su da je kukavac zapravo samo masturbirao pored kapije, ali istraga nije utvrdila da li je zaista hteo da ubije dr Stefanovića ili da ga kresne.

Za ovu temu nije bitan seks, nego zolja. Autor morbidnog igrokaza insistirao je na tom oruđu kako bi se napravila paralela između Vučića i Đinđića. „Crvene beretke" i zemunski mafijaši prvi atentat na Đinđića pripemali su na Novom Beogradu, kod Arene. Planirali su da žrtvu eliminišu zoljom, baš kao i sad.

Iz bezbednosnih razloga, Vučić je prvo „sklonjen na bezbednu lokaciju". Kad je izašao iz šteka, pravo pred televizijske kamere, Vučić je novinarima precizno objasnio kako izgleda ručni raketni bacač, kakav joj je nišan, kako se s njim rukuje i koliko je to opasno oružje.

Baš se potrudio, zablistao je u omiljenoj ulozi velikomučenika, ali džabe. Od navijačkih leleka glasniji je bio smeh normalnog dela Srbije, koji je odbijao da učestvuje u patetičnoj patologiji mentalno poremećenog vođe.

– Ono đubre Đinđića istrebićemo kao gubu iz torine – vikao je uplakani generalni sekretar Srpske radikalne stranke na oproštajnom mitingu 23. februara 2003, pred Šešeljev odlazak u Hag, dva dana posle napada na Đinđića.

Đinđić je zaista „istrebljen". Uveren da će mu kolektivna hipnoza i karakteristična srpska sklonost ka oboljenju od Alchajmerovog sindroma pomoći da se identifikuje sa Đinđićem, vođen lešinarskim instinktom preko naprednjačkih robota i istomišljenika iz drugih stranaka (Šutanovac, Čomić…) nastavio je da glumi žrtvu.

Posle onog u Jajinacima nađen je i drugi auto, u garaži na Novom Beogradu, takođe pun oružja zaostalog iz slobističko-šešeljevskih ratnih pohoda. Vučićev bilten „Informer" objavio je da su u gepeku pronađeni i lični dokumenti atentatora. Logična je pretpostavka da većina članstva naprednjačkog kartela zaista veruje da opake ubice uvek pored oružja ostavljaju svoje legitimacije. Za normalan svet, to je, naravno, sprdnja.

Da bi pojačao tenzije, kao prava kraljica drame, Vučić je sledećeg jutra otkazao sve sastanke, isključio telefone i povukao se u tihovanje, kao u vreme puča u radikalima. Umesto njega, medije su ludostima zatrpavali njegovi saradnici. Doktor Stefanović je američkom ambasadoru Kajlu Skotu poručio da se prvo bavi „mučenjem crnaca", pa tek onda neka daje izjave o srpskim političarima. U naletu strasti, Aleksandar Vulin je još direktnije optužio Amerikance da žele da ubiju Vučića, a samim tim i celu Srbiju.

Gde je cirkus, tu je i bata Andrej. Zli nepostojeći atentatori možda su i na njemu nacrtali metu. A, ko samo pomene mlađeg Vučića, taj udara na celu vladarsku porodicu i širi atmosferu linča. Hajku na nevernike i mrzitelje ulepšali su skečevi Dragana J. Vučićevića, Dejana Vučića Stankovića, pa čak i Palmine televizijske zvezde sa šešeljevskim DNK Oliverom Miletović.

Svima koji nisu poverovali u njegove laži, Vučić je zapretio, naravno, preko „Informera", opisujući jednu od mogućih akcija koje će protiv njega, navodno, preduzeti zlikovci iz CIA. „Ubijati najglasnije protivnike Vlade i za ta ubistva optužiti vlast", navodi se u pretnji koja je prepisana iz Vučićevih nastupa iz vremena kad je bio ministar protiv informisanja. Tada je za ubistvo Slavka Ćuruvije optuživao strane sile, koje su na taj način htele da kompromituju režim Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja. Danas, očigledno, opet primenjuje tu smrtonosnu matricu.

Na kraju, Vučić je uspeo. Kao nikad pre, celu Srbiju je uvukao u svoj psihotični matriks. Okupirao je scenu, privukao sva svetla na sebe, ostavljajući u tami događaje od suštinske važnosti. Zaokupljeni zoljom i batom Andrejem, građani su zaboravili na gubitak više milijardi evra vredan rudnik Trepča , na kolaps bivšeg giganta RTB Bor, državni udar u Savamali, pa i na lik i delo ubijenog naprednjačkog kerbera Saleta Mutavog.

U poslednjem činu predstave s pucanjem i pevanjem odigraće se ono najvažnije – Vučić će smeniti vodeće ljude iz Bezbednosno-informativne agencije i na njihovo mesto postaviti bespogovorno lojalne kadrove.

Iako je Aleksandar Đorđević tri godine uspešno dokazivao spremnost da štiti interese familije Vučić, u nemilost vođe pao je zbog preterane poslovne saradnje i intimiziranja sa kumom Nikolom Petrovićem i Zlatiborom Lončarom. Vučić ne toleriše stvaranje paralelnih sistema moći, zna koliko su opasni, pošto je i sam to svojevremeno uradio u Srpskoj radikalnoj stranci.

Sve za smenu u vrhu BIA bilo je spremno još u septembru, ali tada je uhapšen izvesni Čedo Čolović, osumnjičen da je hrvatski špijun, pa je svileni gajtan privremeno vraćen u fioku.

Pored svega navedenog, Đorđeviću na teret gospodar stavlja i to što nije otkrio kakva opasnost preti Aleksandru Stankoviću. Nema veze što za bezbednost premijera ne brine BIA, nego Vojska Srbije, odnosno „Kobre", Vučićeva lična pretorijanska garda, on je odlučio da na Đorđevićevo mesto instalira nekog od krajnjeg poverenja. Bratislava Gašića, recimo.

Lako je sa Đorđevićem, on je već spakovao pinkle, sedi i čeka da mu jave da ide kući, i to bez službenog helikoptera, kojim je voleo da fascinira komšije iz svog sela pored Čačka. Mnogo čvršći orah je, pokazalo se, šef beogradske policije Veselin Milić.

I Milić je godinama dokazivao odanost familiji. Kad je prestolonaslednik Danilo s drugarima krenuo da bije pedere na Paradi ponosa, stric Andrej i Predrag Mali, gradonačelnikov brat, u društvu dvojice „Kobri" požurili su da ga zaustave, da ne nastane skandal. Niški žandari ih nisu prepoznali, a nisu se ni uplašili urlika „znaš li ti, bre, ko sam ja", već su se uhvatili za pendreke. Veselin Milić je prvi potrčao u pomoć gospodarevom bati. Lep gest, ali džabe, vođa ima kratko pamćenje.

Kompletni idioti su u izbornoj noći, sve u saučešću s beogradskom policijom, srušili nekoliko zgrada u Savamali i nezakonito hapsili čuvare i slučajne prolaznike, svedoke državnog udara. Vučić je javno optužio upravu grada, ali ne i policiju. Međutim, istovremeno je pokrenuo medijsku pripremu za Milićevu smenu. Iz arhiva su izvučene priče o tome kako šef beogradske policije štiti određene zelenaše i sumnjive građevinske investitore. Po Vučićevim merilima, to je bila blaga najava kompromitacije koja će uslediti ako žrtva tiho i brzo ne podvije rep.

Kap je prelila čašu kad su do Vučića došle glasine da je Veselin Milić stranim službama predao dokaze o svemu što se dešavalo u Savamali.

– Američki ambasador Kajl Skot letos je Vučiću predao obimnu dokumentaciju o Savamali . Ko god da je napravio tu istragu, svaka mu čast, uradio je to perfektno. U dokumentima se ne nalaze samo transkripti razgovora između policijskih službenika, nego i podaci o konkretnim izvršiocima. Utvrđeno je ko je rukovodio akcijom, ko je bio na terenu, pa čak i imena šofera koji su bagerima rušili zgrade. Kad je to video, Vučić je odmah posumnjao u Milića, uveren da je samo on mogao da dođe do tih podataka – kaže za Magazin Tabloid izvor iz vrha Srpske napredne stranke.

Vođa je ekspresno odlučio da najuri izdajnika iz vrha policije. Krajem avgusta ove godine doneo je rešenje o premeštaju Milića na službu u Kragujevac. Na dvoru u vili Bokeljki svi su bili šokirani kad su čuli da je drčni policajac rešenje pročitao i pocepao.

Odbijanje poslušnosti uverilo je Vučića da je Milić špijun koji je Amerikancima predao dokaze o aferi iz koje ne može da se izvuče. Vođa je privremeno popustio, zanemario je rešenje o smeni šefa beogradske policije, ali posle ove serije skečeva o nepostojećim atentatima valja očekivati da i Milić definitivno odleti s funkcije na koju ga je Vučić postavio 2013. godine.

Uz dva osnovna cilja – smene Đorđevića i Milića – Vučić je naumio da izmišljeni atentat iskoristi i za pripremu javnosti za preseljenje u jednu od državnih rezidencija na Dedinju, u Užičkoj ulici. Zbog ugrožene bezbednosti, resorne službe će od premijera zahtevati da se skući u vili čije renoviranje se privodi kraju.

Potrebom za prizivanjem sažaljenja javnosti Vučić je izazvao uznemirenje i sve građane pretvorio u taoce svoje patologije. Nije prvi put, istorija te bolesti bogata je sličnim primerima.

Nepostojeće atentate izmišljao je kako bi stvorio utisak da je toliko opasan, nepodmitljiv i nepokolebljiv protivnik svih zlikovaca da oni, sram ih bilo, ne mogu s njim drugačije izaći na kraj, moraju da ga likvidiraju, ali i da bi se predstavio kao najveći, najhrabriji i najdosledniji zaštitnik svih ojađenih i obespravljenih.

Da laž izgleda uverljivije, a opasnost većom, nikada ga nije napadao neko anoniman i beznačajan, nikada neko s realnim motivima, koga je prevario za pare ili mu je natovario neku drugu nesreću na leđa. Ne, Vučića su uvek ubijali samo najveći zločinci, njegovi lični i neprijatelji vaskolikog srpstva.

O glavi su mu radili Slobodan Milošević, Vesli Klark, Karla del Ponte, Zoran Đinđić, Boris Tadić, Ivica Dačić, Miroslav Mišković, Darko Šarić, Luka Bojović, Naser Keljmendi, Si-En-En, UČK, četnici iz Republike Srpske, aranđelovačke vehabije, mafijaši iz Kotora i izuzetno opaki blejači s Fejsbuka, uvek spremni da u njegovom smeru ispale teroristički rafal komentara punih uvredljive i eksplozivne istine…

Vučića je suicidna mašta prvi put napala čim je dobio poslanički mandat i vrtoglavicu izazvanu opojnom blizinom medija.

U leto 1994. seo je u crveni stranački „jugo", na mesto suvozača, pored svog šofera Gorana Veselinovića. Zločinci su ih čekali u zasedi na prvom semaforu. Kad su stali na „crveno", izvršen je brutalni napad sleđa. U „jugo" se zakucao neki neidentifikovani auto.

Vučić je viknuo „joj". Češkanje auta je bilo toliko da nijedan vozač nije ni izašao da vidi štetu. Atentator je Vučićevom šoferu pokazao srednji prst, ovaj mu je odgovorio istom merom. Međutim, 200 metara dalje, na pola puta do stranke, mladi generalni sekretar SRS-a shvatio je da je upravo za dlaku izmakao ubicama.

– Vučiću, nikome to ne pričaj. Smiri se i zaboravi – rekao mu je Šešelj.

– Dobro, ali kažem ti da ovo nije bilo slučajno. Na poslednjoj sednici, u Skupštini mi je Bidža rekao da pazim kako vozim. Siguran sam da su socijalisti organizovali ovo – Vučić je bio tužan što mu šef ne veruje.

– Samo ti ne brini, kad te ubiju, radikali će da te osvete – rugao mu se Šešelj, znao je s kim ima posla.

I Slobodan Milošević je znao kakav je Vučić. Zato je, pred i posle pada Krajine, nekoliko puta pokušao da ga ubije. Na radikalskim mitinzima, dok je optuživao „Slobu ustašu" za izdaju srpskih nacionalnih interesa, Vučić je tvrdio da se ne plaši iako zna da se „diktator neće smiriti dok ne pobije sve koji mu se protive i koji će ga uvek podsećati da je Knin bio i da će opet biti srpski". Radikalski junak bio je spreman sto puta da položi život za srpstvo, ali niko nije hteo da ga uzme.

Tek su „američki nacisti", kako ih je u vreme NATO bombardovanja nazivao tadašnji šef državne ratne propagande, a njihov aktuelni prijatelj broj 1, uradili nešto konkretno.

Sredinom aprila 1999. raketama NATO-a ubijeno je 16 radnika RTS-a  . Džejmi Šej, portparol NATO-a i Vučićev moralni dvojnik, ubistvo civila definisao je kao kolateralnu štetu nastalu prilikom legitimnog napada na vojni cilj.

Unesrećene porodice pozivale su na odgovornost direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića, koji je kasnije i osuđen na 10 godina robije jer ništa nije preduzeo iako je znao da je zgrada u Aberdarevoj proglašena za legitimni cilj. „Pravu istinu" o razlozima za taj mučki zločin znao je samo Vučić, znao je da su general Vesli Klark, komandant NATO-a, i Leri King, legendarni voditelj Si-En-Ena, osmislili ceo plan samo da bi njega eliminisali.

– U vreme napada na zgradu RTS-a, trebalo je da ja budem tamo zbog poziva Lerija Kinga, šoumena američke televizije Si-En-Ena. Iako sam unapred odbijao svaku pomisao da gostujem u šou programu jedne agresorske zemlje, iz kabineta Lerija Kinga su tri puta zvali i insistirali da u 2,30 budem u studiju RTS-a i uključim se u živi program.

Čak je na teletekstu Si-En-Ena to najavljeno. Trebalo je da tačno u dva sata uspostavimo direktnu satelitsku vezu iz tog dela zgrade koji je, šest minuta kasnije, pogođen. Izgleda da su hteli da imaju živu sliku hica u ministra i osoblje naše televizije – sprdao se Vučić žrtvama, pretvarajući njihovu tragediju u svoje laži. („Velika Srbija", maj 1999.)

King i Klark, na sreću Srba i Srbije, nisu uspeli, Vučić je preživeo napad „tomahavcima", baš kao što je kasnije izbegao i suptilnije udare njihovog „okupartoskog namesnika" Zorana Đinđića.

U vreme vladavine Borisa Tadića, na Vučića su izvršena tri nepostojeća atentata. Prvi je izveden odvrtanjem šrafova na točkovima njegove „škode oktavije", koju je dobio na poklon od Miodraga Kostića. Posle gostovanja na nekoj novosadskoj televiziji, krenuo je kući.

Vozio je Nebojša Stefanović. Iskusnim šoferskim instinktom osetio je da gubi kontrolu. Zaustavio je „škodu" i odmah otkrio da je neki zlikovac skinuo dva-tri i olabavio ostale šrafove na prednjem levom točku. Da to nisu primetili, sleteli bi u neki jarak i eto tuge, vinski podrum u Jajincima ostao bi bez gazde, a Srbi bez mesije.

Svoju porodicu je uzbunio mesec-dva kasnije kad je proleteo kroz rampu na pruzi. Stradala je šoferšajbna, čije krhotine su mu isekle čelo i nos. Iako je bio uplašen, nije mnogo jaukao u medijima, jer su tada s njim u autu bili ćerka Milica i jedna od tadašnjih ljubavnica.

Propušteno kukanje nadoknadio je u vreme burnog razlaza s radikalima, kad je preživeo seriju izmišljenih napada.

U vreme lokalnih izbora u opštini Ruma, u Hrtkovcima, radikali su zakazali miting u Domu kulture. Za isti dan, isti prostor za okupljanje izabrali su i naprednjaci. Zamenjujući teze, Vučić je pustio mašti na volju. Prema njegovom scenariju, trebalo je da dođe do sukoba dojučerašnjih partijskih drugova, a onda, kad se masa uskomeša, da mu izvesni Niko Gajić ispali „metak u čelo i izazove krvoproliće".

Uzalud je policija demantovala postojanje bilo kakvog Nike Gajića, Vučićev plan je uspeo. Izazvao je sažaljenje javnosti i pritom satanizovao bivšeg šefa, kuma i prijatelja Šešelja, nalogodavca tog atentata.

Kao taj u Hrtkovcima, Šešelj nije organizovao ni nekoliko sledećih likvidacija Vučića i Nikolića, od kojih je najopasnija bila ona koju je trebalo da izvede Luka Bojović.

Kad je uhapšen zemunski mafijaš Miloš Simović, Vučić se s njegovim advokatima dogovorio da plasiraju priču kako je on dao iskaz tužiocu za organizovani kriminal, u kome je otkrio da ima saznanja o tome da je Šešelj naredio Bojoviću da ubije Vučića. Da dosoli, Vučić je optužio Jadranku Šešelj da je posredovala u pripremi ubistva.

Opet su svi – policija, BIA, Tužilaštvo – demantovali postojanje „sumnje da je Šešelj ugrozio bezbednost Vučića", ali nema veze, objavljivanje jedne istinite informacije nije moglo da naruši sistem njegovih laži. Glumeći ljutnju, etiketirao je Ivicu Dačića kao Šešeljevog saučesnika u neostvarenom zločinu.

Klan Darka Šarića uništen je u vreme režima Tadić-Dačić. Šef mafije je pobegao, organizacija mu je uništena, a imovina oduzeta. Ipak, u Vučićevoj interpretaciji stvarnosti, Šarić je odlučio da se sveti isključivo njemu. Ni manje, ni više, narko-bos je u februaru 2013. naredio da se izazove kvar na avionu koji koriste članovi vlade.

Dva meseca ranije, Vučićevo ubistvo najavio je i Miroslav Mišković. U poverenju, dok su ga privodili pripadnici MUP-a Srbije, najveći srpski tajkun i sponzor Vučićeve i Nikolićeve naprednjačke transformacije, rekao je policajcima kako „Vučić neće dočekati gostovanje u večerašnjoj emisiji ‘Svedok’ na RTS-u". Dobro je što se Mišković, naivan kakav je, tako izlanuo. Da nije sam sebe prijavio, opet se ne bi ništa desilo, ali Vučić ne bi dobio povod da poveća dozu dahtanja u emisiji.

Gde su Mišković i Bojović, tu je i ljuti Naser Keljmendi, opaki šef najvećeg albanskog narko-kartela. Pošto nema prečeg posla od obračuna sa srpskim Eliotom Nesom, odnosno Alekom Vučićem, Keljmendi je organizovao grupu atentatora koju je, kako su objasnili naprednjaci iz vrha BIA, maskirao u „kamp verskih fanatika – vehabija". Da ne privuku pažnju meštana u selu pored Aranđelovca, Keljmendijevi plaćenici su obrijali glavu i brkove, pustili brade, vežbali pucanje u obližnjoj šumi i, u dokolici, klanjali se Allahu. Sve u skladu s tradicijom pravih Šumadinaca.

– Pre nekoliko meseci već je osujećen jedan napad na potpredsednika vlade. Prema operativnim podacima s terena, na kolonu automobila u njegovoj pratnji, koja je trebalo da prođe kroz Šumadiju, pripreman je klasičan prepad. Trasa puta je tada u poslednji čas promenjena, pripremana akcija je osujećena – naveo je „obavešteni izvor" Đilasovih „Naših novina".

Vučićevu likvidaciju Keljmendi je naručio kako bi osujetio pregovore vlade Srbije sa SAD oko izručenja Darka Šarića.

Da su Vučić i Đilas smislili pametniji lažni povod možda MUP Srbije ne bi prekratio lakrdiju saopštenjem da „nema informacije da su vehabije, uhapšene u selu kod Aranđelovca, spremale atentat na prvog potredsednika vlade". Protiv dvojice uhapšenih vehabija podnete su krivične prijave zbog nelegalnog posedovanja oružja, pa su pušteni da se brane sa slobode.

Tokom poslednje predizborne kampanje, 2. aprila 2016, bačena je eksplozivna naprava na halu u Zubinom potoku. Eto naslova u režimskim novinama "Bombom na Vučića" , iako se on u trenutku eksplozije nalazio 500 km daleko, u Beogradu.

Posle svega što je uradio Srbima i Srbiji, bezbednost Aleksandra Vučića ne sme da bude ugrožena. On zaslužuje maksimalnu zaštitu, kao što građani zaslužuju da iz njegovih usta, u fer i poštenom sudskom postupku, saznaju detalje o tome kako je, s kim i u čijem interesu je ovaj ludak uništavao državu.

Ali, može da se i ostvari ono što Vučić godionama priziva. Jer, kažu, šala, šala, pa vešala!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NEOZBILJNA SLUŽBA: DOMAĆI I STRANI IGRAČI I SAIGRAČI I VRŠLJANJE TAJNE SLUŽBE PO SOPSTVENIM I DRŽAVNIM REDOVIMA!!!

 

Srpski mediji objavili su 15. oktobra da je kombinovanom akcijom službenika BIA-e i Uprave kriminalističke policije Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije uhapšen visoki funkcioner kriminalističke policije Srbije, koji je, kako je navedeno, u dužem periodu odavao tajne policijskom atašeu u Ambasadi Sjedinjenih Država. Istog dana saopšteno je da je pomoćnik načelnika Uprave kriminalističke policije (Veljko Popara) saopštavao predstavniku ambasade SAD-a važne informacije o kadrovskim promenama i odlučivanju u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

 

                     major Goran Mitrović

 

Umesto u hronici, ova vest je mogla da se objavi u rubrici humor i satira! Jer ta vest je obaveštavala čitaoce da je Popara nakon privođenja u centralu BIA saslušan, upozoren i pušten, jer državni tužilac nije dao saglasnost da se privedeni zadrži u pritvoru!

Šizofreni peder Aleksandar Vučić voli da se igra sa stranicima. Da im pokaže da je on gazda, da sve zna, ali i da ume da prašta!

Da je bezbednosno informativna agencija ozbiljna služba, Popara bi bio dragocen. Davali bi mu pogrešne informacije, te bi pokazali da znaju “svoj posao“.

Ali, mafija iz BIA postupa po direktivi. Tako su u Ministarstvu unutrašnjih poslova postavili na ključna mesta starlete, koje su uticajnije od ministra Stefanovića – Dijanu Hrkalović (29) koju je deetaširao iz BIA direktor Đora peder u MUP Srbije da napravi pokolj i izazove nezadovoljstvo zaposlenih, što je ovaj sitnoj požarevačkoj starleti i uspelo za rukom. Tu je i Jana Ljubičić, nimfa  iz Sindikata Srbije, te Biljana Popović Ivković, koje su državne sekretarke u MUP-u.

Šta je mogao da oda Veljko Popara? Informacije o starletama, njihovom učinku, nesreći koju su sa sobom donele? U MUP-u Srbije protektor je izvesni Amadeo Votkins, Englez, po majci Hrvat, koji vrši “reformu i reorganizaciju" MUP-a. Pa šta je onda Popara mogao da otkrije? Rupu na saksiji?

Posle osam dana Vučić je izvadio ovu “aferu“ da bi pokazao kako on, navodno, nije u dobrim odnosima sa američkom administracijom!

Tako je njegova Velika propaganda laži aktuelizovala slučaj “američkog špijuna“ Veljka Popare, opisujući to kao podvig Bezbednosno informativne agencije, koja je, inače, leglo kriminala i špijuna, o čijem delovanju Magazin Tabloid piše mesecima.

Tako je mafijaška grupa sa Banjice htela da se osveti američkoj obaveštajnoj službi CIA što je srpskoj vladi, zvanično, dostavila brojeve računa u inostranstvu na kojima su mafijaši iz BIA stavili oko 20 miliona evra, koji su bili namenjeni za plaćanje otkupa dvoje kidnapovanih službenika Ambasade Srbije u Libiji, a koji su ubijeni zbog toga. BIA je optužila američku vojsku da je ubila srpske diplomate u akciji napada na islamiste, što je Pentagon odlučno demantovao.

Šizofreni peder Vučić je izgubio razum. On je tvrdo uveren da je miljenik Vašingtona, jer je platio Fondaciji Klinton oko 20 miliona dolara, iz srpskog budžeta, smatrajući da je zaštićen kao beli medved, i da može u Srbiji da se ponaša kao Neron. Kakav idiot!

I nakon Vučićeve pretnje špijunima, Veljko Popara je pritvoren tek 26. oktobra, posle obećanja Vučića i ministra Neše Sline da je “američki špijun“ u rukama istražnih organa, i da je sada red na tužilaštvu da se oglasi.

Gospodin Popara je “pao“ po nalogu starlete Dijane Hrkalović. O njoj je pričao da je Kalamiti Džejn iz Požarevca. A gospodin Popara je službeno bio zadužen za kontake sa policijskim atašeima u Srbiji.

Krug oko šizofrenog Vučića se zatvara.

U Srbiji je prošle nedelje boravio Nikolaj Patrušev, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost Ruske Federacije. On je bio i dugogodišnji direktor Federalne službe bezbednosti (Bivšeg KGB-a). Došao je u zvaničnu posetu po nalogu predsednika Putina, da prenese poruke, da ponudi pomoć, jer je Rusija, na međunarodnom planu, uvek stajala uz Srbiju, čak i onda kada su to otvoreno dobijali Milošević i danas Vučić.

I ako je suočen sa ultimatumom da do 7. novembra mora da zvanično prizna “Republiku Kosovo“, da izda sve nacionalne interese,što je već potpisao, Vučić ne miruje. Kao stanična kurva, on se nada da će ga “njegovi iz Vašingtona“ pogledati. Platio im je, nada se on.

I dok je gospodin Patrušev boravio u Beogradu, Ministarstvo unutrašnjih poslova je saopštilo da je proteralo iz Srbije nekoliko ruskih građana zbog špijunaže! Da pokaže protektoru Kajlu Skotu da je on i protiv Rusa! Kakav idiot. A gospodin Skot je na Vučićeve tvrdnje o uhapšenom američkom špijunu saopštio da “nije razumeo o čemu gospodin Vučić govori"! Konačno, diplomatski odgovor jednog američkog protektora.

Govoreći o kontroli situacije u Upravi kriminalističke policije, ministar Stefanović je rekao da je ovo prvi put u istoriji da se u MUP-u na ovakav način preseca takva aktivnost.

– Ne mogu da kažem da li se pre deset, sedam ili pet godina dešavalo nešto slično, ali očigledno da tadašnje strukture nisu bile kadre da se obračunaju ili otkriju ovakvo delovanje. Mi u MUP sada imamo strukturu koja hoće da zaštiti interese zemlje i građana Srbije, ne navija ni za jednu stranu silu, ni levo ni desno, ni istočno ni zapadno – rekao je Stefanović.

Vučić je nakon sastanka Biroa za koordinaciju službi bezbednosti  rekao i da su srpski bezbednosni organi ustanovili pojačano dejstvo, sa većim brojem pripadnika, stranih obaveštajnih službi i sa Zapada i sa Istoka, a protiv interesa Srbije! Ajde!

Dakle, starlete iz Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije i kriminalci i njihova organizovana grupa iz bezbednosno-informativne agencije su kadri i sposobni da spreče špijune, i sa istoka i sa zapada, da rade protiv interesa Srbije!

Na čelu BIA je čovek koga zovu Đora peder. Narkoman je i homoseksualac koji sa svojom organizovanom grupom rasprodaje informacije, ucenjune tajkune, prati političke stranke, novinare, ucenjuje ih informacijama koje prikuplja, pljačka fondove služe, kako arhivske, tako i novčane.

Na proslavu Dana BIA Aleksandar Vučić nije otišao. On je ljut na Đoru pedera i njegovu grupu, ali je to sve što može. Da pokaže da je ljut. tako Đora peder pokazuje snagu nad šizofrenim pederom Vučićem, jer ima sve dokaze u rukama: o njegovom pederluku, pljačkama, bolesti, porodici…Ali, Vučić mu ništa ne sme.

Posle smaknuća Vučića i njegove zločinačkog kabineta, Srbija bi morala munjevitom brzinom da na sud izvede rukovodstvo BIA, da pokaže kako se jedna nesposobna grupa pedera, narkomana i lopova usotoličila i ugrozila nacionalnu bezbednost Srbije.

Skoro da ne postoji dokumenat iz arhivskih fondova BIA koji nije prodat strancima. Zna se tačno ko je to uradio, ko je to naplatio, na kojoj je funkciji u Bezbednosno-informativnoj agenciji. Ali, šizofreni premijer je u velikom strahu, i napuni gaće kada mu se pomene BIA. Neka rade šta hoće, samo njega da ne napadaju….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

AMATERIZAM U BIA: SLUŽBIN ZAVODNIK, SPONZORUŠA I KOMPROMITACIJA SLUŽBE, VLASTI I POSLOVNIH PARTNERA!!!

 

Povodom isceniranog prekida rada u Bezbedonosno-informativnoj agenciji dvojici udarnih pesnica SNS-a, penzionisanog analitičara Radivoja Mičića, zvanog Mićko i večite “sekretarice“ Duška Bobića, a navodno po nalogu iz Vašingtona koji je uručen direktoru Aleksandru Đorđeviću, zvanom Saškica, Magazin Tabloid dobio je pismo operativaca, u kojim opisuju njihove “podvige“. Uredniku su uručeni dokazi o punom rasulu u BIA, kriminalu, izdaji. Sproveli smo istragu i objavićemo je u narednim brojevima.

 

                    ……

 

“Duško Bobić, večita iskompleksirana sekrtarica, jer nikada nije bio ništa drugo u Resoru državne bezbednosti i BIA, do dolaska SNS-a, stari je potkazivač i prosti manipulator.

Bobić je prvo izdao svoje nekadašnje kolege iz 90 tih godina. On i njegov drugar iz dana sekretarisanja, polupismeni analitičar Radivoje Mičić zvani Mićko (koji dobro poznaje svog druga, pa ga je uspešno isturio ispred sebe, svestan da pogibelj mora doći), među kolegama su izazvali posebno gađenje kada se pročulo koliko su stvarnih operativnih akcija i aktivnosti RDB, u pričama sa svojim „prijateljima" iz sveta politike i kriminala, prepričali kao svoje, iako su o njima samo stidljivo čitali.

To što su lagali da su u tome učestvovali i ne bi bilo tako strašno, ali je strašno što je puno toga zaista tačno, i debelo kompromituje i rad službe, i njene pripadnike iz tog vremena, koji su obavljali osetljive zadatke za državu.

Tako je tema razgovora često bio Fića, Meda, Johan, Franko, Guri, Zvezdan … i ostali. Sve to je začinjeno sa puno tačnih, ali i izmišljenih detalja. Uredno su i svesno sve to prijavljivli svojim novim mentorima, sa idejom da kompromituju sve svoje bivše kolege, da bi nakon suđenja i drugih stvari koje su im „pakovali", ostali jedini živi svedoci tog vremena.

Ali jednom jajare, uvek jajare. Kada su shvatili da su preterali, i da se čulo šta rade, Bobić i Mićko su počeli da potkazuju sve kolege, verujući da tako postaju nedodirljivi za sve.

Zbog „poznavanja" materije Bobić i Mćko amaterskom rukovodstvu BIA nametnuli su se u dva mandata, kao kredibilni ljudi, i direktno su učestvovali u nemoralnom kadriranju po BIA, i u nekim delovima partijske i državne administracje, na najosetljivijim mestima.

Bobić je svoj novootkriveni šarm iskoristio da osvoji jednu poznatu gradsku sponzorušu, mlađu od njega, koja je vrlo brzo shvatila kakvu budalu ima pored sebe. Bobićeva supruga je to saznala, jer „operativac" Bobić ne bi umeo da sakrije ni slona u bioskpu.

Međutim, ni službama u Srbiji (a ni nekim novinarima) nije promaklo glupiranje napaljenog Bobića i zanimljivi podaci, kojima su baratali ljudi iz Bobićevog okruženja, a van službe. Primena mera u tom pravcu otkrila je pravu prirodu odnosa Bobića i sponzoruše.

Operativci nekih službi rugaju se kada citiraju Bobićevu sponzorušu, koja ga u sred noći pozove i naredi mu – „trebaju mi pare". Na to on skače iz kreveta, i odlazi na „specijalne misije" od značaja za odbranu zemlje, i dotura velike količine novca, zarad plaćanja računa i bahanalija svoje ljubavnice i njenih „drugova" i „drugarica".

Da bi potkrpio njene troškove, morao je i stan da proda, što je posebno razbesnelo njegovu ženu, koja od tog novca nije videla ni dinara, ali ima ko jeste….

Bobić je od dnevnica i deviza iz specijalne kase BIA, koje je šakom i kapom uzimao za finanisranje svojih čestih i „neodložnih" putovanja po svetu (a najčešće u Dubai), osim putovanja trošio je novac i na druge provode, u jeku štednje.

Kupio je od tog novca svojoj metresi i par lepih silikonskih sisa. Mada silikonske sise nije kupio samo njoj. Sisice je kupio i sekretarici, ruku na srce to nije jedina sekretarica koju je Bobić napadao.

Sise je kupio i Albanki Haneti, koja u BIA radi na osetljivom mestu, kao lična sekretarica načelnice Snežane Radanović. Haneta je tu postavljena na inicijativu grupe izdajnika iz BIA.

Snežana je stari radnik BIA, odnosno RDB, oduvek je bila orna za saradnju sa kolegama, naročito onima na položajima, zbog čega je nesmenjiva, i lako prilagodljiva svim strukturama, koje su joj pre mnogo leta, tokom jedne pijanke „našli" i odredili muža, takođe mladog i sposobnog radnika, tada RDB. Mladi Radanović, sada radnik MUP-a, kada je shvatio s kakvom ženom živi, propio se i više puta je završavao na lečenju.

Snežana je svog omiljenog ljubavnka, a imala ih je više, prevela iz MUP u BIA, uz saglasnost najvišeg rukovodstva BIA, i stavila ga na visoko mesto u orgaizacionoj jedinici koju vodi.

Kada ova kuplerajska bruka po BIA više nije mogla da se sakrije, zbog bliskih veza sa nekim funkcionerima MUP i BIA, Snežin „dečko" preraspoređen je na drugo, još odgovornije mesto u BIA.

Bobić je u duši veseljak. U ovo vreme štednje i oskudacija, na proslavama BIA i van nje, Bobić voli da muzičarke kiti novčanicama, najčešće onima od 50 evra, ili od pet hiljada dinara.

Da nije tužno sve bi to bilo smešno, međutim, ono što pomahnitali Bobić ne zna, a ne zna ni BIA, je ko je dotičnu mladicu „gurnuo" na glupog Bobića. Ko je preko nje i napaljeng Bobića došao do osetljivih podataka o aktivnostima državnog vrha na planu saradnje sa funkcionerima iz arapskog sveta, ko je koliko i kakve poklone u velikim količinama dobio od Arapa u direktnom kontaktu, kao i zašto sve to nije prijavljeno, već je sve razdeljeno među državnim funkcionerima i među radnicima BIA svih rangova, pa i onih najviših, kao i klasično mito, kada su se neki funkcioneri svađali zbog preraspodele deviznih dnevnica i skupocenih poklona, ko je zloupotrebio podatke i aktivnosti BIA da bi kanalisao arapske goste u hotele i na mesta odakle je mogao da uzme debele provizije, za skupe cehove od vlasnika ugostiteljskih objekata itd…

Zanimljivi su i Bobićevi podaci o identitetima gradskih profesionalnih kurvi, koje je BIA besprizorno podvodila Arapima (i ko je sve to video kamerama snimio? A ko je „zloupotrebio položaj"? Bobić?

O tome je Bobić imao puno anegdota (o demoliranim sobama, nabavci narkotika za te svrhe, seksualnim devijacijama…) autentičnih i istinitih priča, jer je ispred BIA, do skoro lično bio zadužen za prikrivanje aktivnosti Arapa.

Navedeni podaci spremni su da u datom trenutku teško kompromituju aktuelnu vlast i njene bezbedosne strukture, što i nije neka šteta, ali i Arpske partnere. U arapskom svetu ovakve vesti mogu da dovedu do mnogo ozbiljnijih problema od klasične kompromitacije, rasturanja braka ili kraja političke karijere.

Sponzorišu je glupi Bobić posebno informisao o međuljudskim odnosima u BIA, imenima, adresama i ličnim životim pričama i podacima mogih radnika i funkcionera BIA, aktuelnh i bivših, o poslovima na kojima rade, njihovim političkim i kriminalnim vezama, i o mnogo čemu drugom što su neke strane službe, ali i kriminalno tajkunske organizacije u zemlji trenutno spremne zlatom da plate.

Ali, ne treba zaboraviti ni Bobićeve priče o političkom vrhu zemlje, jer je svom okruženju, pa i sponzorušu u koju se smrtno zaljubio, kao „provereni kadar SNS-a" još iz doba predizborne kampanje umeo je da satima prepričava anegdote iz vremena početka stvaraja SNS-a, načinima finansiranja, sklonostima i bolesnim navikama nekih fukcionera SNS, poslovnim kombinacijama, nameštenim privatizacijama, BIA batinašima i drugim „profesionalcima" koji su se jeftino prodali za partijske knjižice i tako dalje

Bobić i Mićko su, kao funkcineri SNS-a zaduženi za bezbednost partije, svakodnevno saznavali mnogo toga što brojni funkcioneri SNS-a, pojedini kriminalci i „ugledni" biznismeni ne bi voleli da se zna...ali sad je kasno. Sve se zna…

Naravno, ostaje da se vidi, kada partneri iz arapskog sveta saznaju da su ih funkcioneri BIA, koje su bogato kitili ovih godina „namestili", teško kompromitovali, kako će da reaguje.

Ipak su Arapi iz svog budžeta finansirali kompletnu izgradnju nove zgrade u krugu BIA, uz napomenu i insistiranje da se za svaki cent mora znati gde ide, ne dozvolvši tako da funkcioneri gradeći jednu, pokradu još tri zgrade. Valjda nas poznaju dovoljo dobro. U svakom slučaju, biće smeha…

Ali, arapski svet nek se brine o sebi, a mi da se brinemo o nama. Bobić, Mićko i njihova ekipa (nisu oni sami), trebali bi da razmisle i o brojnim domaćim poslovnim ljudima, pripadnicima drugih političkih partija, ali i SNS-a, novinarima i drugim građanima ove zemlje koji su od strane ove ekipe ucenjivani i reketirani na osnovu podataka, koje su pokrali iz BIA.

U Srbiji se tajne ne zadržavaju dugo, pa su sada sve te nesretne žrtve pomahnitalih „bezbednjaka" saznali ko ih je ucenjivao, i teško kompromitovao na pravdi boga, u proteklih par godina, zloupotrebljavajući rad BIA.

Otkriva se polako i koliko je „slučajeva" namešteno, i koliko je ljudskih sudbina uništeno na osnovu nameštenih i zmišljenih podataka koje su, iz pre svega materijalnih, a onda i nekih drugih ciljeva (neretko iz čiste osvete) osmislili i vodili preko svojih pulena Bobić, Mićko, ali i neki drugi funkcioneri BIA.

Zato građani Srbije imaju pravo na reviziju. Reviziju svega što su ti ljudi radili. Da se svaki papir koji je nekome uništio brak ili život, zbog koga je izgubio posao, oboleo, izgubio čast i prijatelje, proveri i da se ti zločinci u cipelama od 1.000 evra (Bobić i Mićko samo takve nose), pohapse i kazne.

Građani imaju pravo da znaju za svako slušanje telefona, koje je naređeno i sprovedeno na osnovu izmišljeih podataka. Imaju pravo da znaju za svaki razgovor koji je obavljen sa njihovim rođacima i prijateljima, a koji je obrazložen lažnim informacijama. Jer ovom užasu neće doći kraj sam od sebe.

Rukovodstvo BIA je ne tako davno konačno shvatilo sa kakvim budalama ima posla, pa su Bobić i Mićko smenjeni, a ustvari sklonjeni na bolju poziciju, uz kretensko obrazloženje da su „bliski ruskoj strani" što je notorna laž, samo da bi im se dao „legitimitet" da oko sebe okupe ljude koji stvrarno sa simpatijama gledaju ka „ruskoj strani", i tako ih kompromituju i unište. “

 

     A 1. Ne okrećite mu leđa

Direktor BIA Aleksandar Đorđević, zvani Saškica, dobio je uz pomoć Siniše Malog, gradonačelnika, i Rade Selaković, načelnice logistike u BIA četvorosoban stan na Vračaru. Direktora neki operativci zovu pukovnik Redl, jer i njegovi ljubavnici od njega dobijaju sve važne podatke, koje prosleđuju stranim službama. Da bi pokazao da nije Redl, on je svoju novu ženu Jelenu Trivan vodio u Čačak, u rodno selo, da se pokaže kao porodičan čovek. Podvige pukovnika Redla naknadno ćemo opisati.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije