НЕНОРМАЛНО ЗАПОШЉАВАЊЕ У НАПРЕДНОЈ СРБИЈИ A РЕКЛАМИРАЊЕ ЈЕФТИНЕ РАДНЕ СНАГЕ JE КАО БАНДИТСКA ФИЛОЗОФИЈA ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ У СРБИЈИ!??

 

Пуних пет година Влада Србије и њен злоћудни премијер Александар Вучић баве се подвођењем радно способних, које нуди бесплатно или за робовску надницу страним компанијама и домаћим тајкунским корпорацијама. Вучић као најгласнији у том подвођењу, никад ништа у животу није радио, осим мешетарења, пласирања лажи, подметања, политичког курвања и подстицања верске и националне мржње и прогона свих који не мисле као он.

Такав злотвор јавно (па чак и пред страним дипломатама) излаже порузи читав српски народ, називајући га кукавичким и неспособним да сам нешто привреди и да заради. Уместо адекватног одговора, радници у Србији имају робовске услове на послу. Трпе и ћуте. Али, живот и време за нама, показали су да ничије ћутање није дугог века.

 

                         Никола Влаховић

 

У последњих пет година, од како Србијом суверено управља један човек, заведено је најцрње робовласништво какво није у Европи ни на овом делу Балкана виђено још од Римског царства и првих отоманских освајача.

Вучић и његови "инвеститори" згазили су свако људско достојанство, избрисали из закона елементарна радна права, стечена још на почетку прошлог века. Три четвртине расположиве радне снаге у Србији ради за просечну дневницу од 1.000 динара, што није довољно ни да се подмири превоз од посла до куће и назад, комунални рачуни и један "танки" доручак (за једну особу).

Са друге стране, Вучић је у име Владе Србије (и, мимо закона, у своје лично име), склопио више десетина "непосредних погодби" са страним компанијама, где се не зна ни шта је предмет уговора ни шта у њему пише. Познати су и резултати ових криминалних послова: дошло је до тога да најмлађа и најпродуктивнија радна снага данас у Србији ради само да би од зарађене мизерије обезбедила свој голи биолошки опстанак.

Пре две године (крајем 2014), на америчкој ТВ мрежи ЦНН, Вучић се јавно хвалио како "Србија нуди" најшколованију и најјефтинију радну снагу, те да је он лично спреман да на сваку понуду земаља региона, одговори још бољим условима за стране компаније. Показало се да је овај патолошки лажов, том приликом рекао сушту истину! Наиме, Србија нуди странцима највеће субвенције и најјефтинију радну снагу. Тако рећи робове, спремне да раде и бесплатно само да имају какво-такво социјално осигурање и радни стаж.

Треба се само сетити шта је Вучић спремно понудио компанији "Икеа" (против које је Европска комисија покренула истрагу због милијарду евра утајеног пореза 2014. године), као и италијанском "Бенетону" (који је међу три најсуровије светске компаније кад је реч о израбљивању радника), који су све добили бесплатно: и простор за рад и инфраструктуру и скоро бесплатне раднике и тржиште. Не треба заборавити ни холандску фирму "Вахали"  која се у Србији бави бродоградњом и која не плаћа никакве даџбине, а добила је све што је тражила.

Италијански "Бенетон" је купио нишки „Нитекс" са 680 радника за само три милиона евра, уз обећање да ће запослити 2.700 нових радника. Према тадашњим медијским извештајима, „Бенетон" је за овај свој "пословни план" одмах добио из буџета Србије 10 милиона евра субвенција!

Уз новац, италијански гигант је тада добио и земљиште вредно 24 милиона евра, као и пословно-производно-магацински простор од 65.000 квадратних метара, чија је тржишна вредност преко 40 милиона евра! Али, уместо обећаног запошљавања нових 2.700 радника, некадашњи „Нитекс", сада „Бенеттон", одмах је отпустио 250 радника .

У међувремену је италијански послодавац, који је у светским размерама синоним за кршење радничких права, наставио са масовним отпуштањем, у чему га је подстрекивао и Александар Вучић. Наступиле су видљиве последице. Наиме, према подацима Агенције за привредне регистре, погон у Нишу је пре две године запошљавао само 99 радника, данас још мање.

О платама не треба ни говорити, јер ко храни једну породицу са њом, може одмах да се обеси. Узгред, погон "Бенетона" у Нишу, добио је, само у једној години, субвенцију од Вучићевог режима (завлачењем руке у буџет), од милион и по евра! Истовремено, робови који раде у овој компанији нису успели ни до данашњег дана да приме плату већу од оне коју просечан радник заради у Албанији.

Вучићеве приче о томе како су у једној години директне стране инвестиције износиле 1,6 милијарди евра, одмах падају у воду, ако се зна да су у исто време, грађани српског порекла из дијаспоре, својим овдашњим рођацима послали преко две и по милијарди евра! Јасно је само из овог поређења ко издржава српску сиротињу а ко је гура у још дубље безнађе.

Колико је радник у Србији сведен на обичног роба и плаћен испод сваког минимума егзистенције, потврђује податак да на сат заради свега један евро, или четири пута мање од бугарског радника чији послодавци иначе плаћају најмање од свих у државама Европске уније.

Простим поређењем радних сати и зараде у Србији и осталим земљама на европском континенту, лако је доћи до поражавајуће истине: радник у Србији најдуже ради за најмању плату. Просечна радна недеља у Србији је 42,7, а у европским државама 40 сати.

Бруталност и лицемерје Вучићевих министара најбоље је показао министар рада Александар Вулин који је, одговарајући на питање кад ће доћи до правог вредновања рада у Србији, одговорио у стилу уличних шибицара: „…Све док на тржишту рада радна снага не буде скупља".

Захваљујући таквој бандитској "филозофији", Србија се нуђењем радника као робова који ће радити џабе, нашла у положају источноазијских земаља, попут Вијетнама (мада је и тамо дневница близу томе да пређе вредност дневнице у Србији). И оне поштене послодавце, који се труде да радницима обезбеде пристојну и редовну зараду, Вучићев режим их терорише и на сваки начин им загорча живот, те долази до масовног затварања малих и средњих предузећа која не могу да издрже у борби са насиљем владајуће странке.

Вучић упорно рекламира Србију као државу јефтине радне снаге, што ствара потпуно супротан ефекат: нико озбиљан више не жели да дође и ради у земљи која не поштује ни основна људска права. У Србију долазе само бескрупулозни мешетари, спремни да на крви и зноју овдашњих робова зараде екстрапрофит за своје империје. Али, и поред тога, страна компанија неће доћи у Србију само зато што су радници скоро бесплатни, већ тражи и инфраструктуру, поштовање правних прописа, заштиту капитала, и, наравно, дебеле субвенције.

 

       Терор корпорација уз помоћ инспекције рада

 

Један од законом одобрених начина бесплатне експлоатације радника и довођења у робовски положај је и неплаћени пробни рад. Такозвано волонтирање у страним и добром броју домаћих компанија, је редовна појава.

Узимање радника на бесплатан пробни рад, за које се унапред зна да неће бити примљени, којима се након најдуже шест месеци, усмено или писмено саопшти да "нису задовољили критеријуме", тече у Србији регуларно, по закону! Дакле, није кажњиво!

Кад једну групу тако примљених радника изиграју, крећу са другом и тако у круг. Зараде на овим неплаћеним пословима су огромне, а стране компанија за њих добијају и високе субвенције, чак и ако их само приме "на пробу" без плате.

Према Вучићевом и Вулиновом Закону о раду, послодавац мора склопити уговор о раду, са ставком о пробном раду који може трајати најдуже шест месеци. Радник који данас тако робовски ради, нема никакве наде да ће на том месту икада примити плату и нема никаква права да је законски тражи.

Тако се остварује монструозан план о умножавању социјалних случајева. Мада нико не би требало да пристане на овакву врсту робовског рада, незапосленост је тешко погодила најмање два милиона људи, и спремни су да раде било шта, само да не остану у кући, затворени и социјално изоловани. Дакле, дно је дотакнуто, дубље од овога може бити.

Званична, дакле, режимска прича о овоме изгледа друкчије, па тако Вучићева пропаганда тврди да је од 1. јануара до 31. јула 2016. године, инспекција рада обавила је 32.695 инспекцијских надзора и затекла 10.174 особе на раду на црно.

Након тога је, кажу његови билтени, 8.460 особа засновало радни однос, а против послодавца код кога је затечен радник без уговора, поднете су прекршајне пријаве. Нигде не пише колико њих је од те бројке и заиста остало запослено, јер је познато да се у оваквим случајевима раднику понуди привремену уговор о раду, који послодавац, према новом Закону о раду, може одмах и да раскине, без образложења.

Према подацима Завода за статистику, око 700.000 људи у Србији ради на црно. У реалности, преко милион и по. Највећи број непријављених радника је у грађевинарству, туризму, угоститељству и у занатским радњама. Потребе за радницима има током радне сезоне (туристичке, грађевинске…).

Али, нико нема потребе да их пријављује, нити да им плате исплаћује преко рачуна и тиме себе доводи у ситуацију да му Вучићев режим узме још једну плату за доприносе и све друге замисливе и незамисливе глобе и скидање коже са леђа. Зна се ко је жртва у том рату: радник који нема никаква права и не ужива ничију заштиту.

Инспекторат за рад у Вучићевом режиму штити искључиво послодавца, и то углавном онога који је платио рекет његовом режиму или му је наклоњен на неки други начин.

Познат је случај кад је инспекција рада све учинила да умири српску јавност хитним слањем инспектора да испитају инцидент са видео-снимком на ком се виде радници јужнокорејске компаније Јура у Лесковцу, како дословно клече пред шефовима. Да би било јасније каква је спрега ових експлоататора са Вучићевом владом, довољно је рећи да су инспекцији рада, непосредно пред њихов (најављени!) долазак, поклонили два аутомобила. Да им се нађе.

Кршење закона и лош положај радника у страним компанијама које раде у Србији, свакодневна су појава. Али, упркос томе, Вучић, не питајући за цену, вуче странце за рукав само да би направио лажну представу о томе како запошљава људе, редовно преувеличавајући њихов број.

О психичком и физичком злостављању запослених у страним компанијама не постоји ниједан једини писани траг у Инспекцији рада. Постоји само један благи укор из Министарства рада да су након 24 обављене контроле утврдили да уговори о раду нису имали висину основне зараде, да нема распореда радног времена у радној недељи, нити одлуке о коришћењу паузе, али и да радницама на породиљском нису уручени обрачуни накнаде зараде, нити се евиденција тих зарада води, те да се "то мора довести у ред".

Синдикат радника запослених у страним компанијама који делује, тако рећи, у илегали утврдио је више случајева физичког, психичког па и сексуалног злостављања на послу! И то од стране страних шефова, послодаваца, надређених у производњи и слично. Радници су шамарани током обуке, на послу ударани штанглама, а жене које су од високих температура падале у несвест враћане су да раде чим би дошле себи.

У италијанском Геоксу у Врању, према речима бивше раднице Гордане Крстић, извесна Тицијана Ћесони раднике је називала „циганима". Објашњавано им је и како да користе пелене да не би ишли у тоалет. У немачко-српском предузећу Мелер, како је објављено, радници су приморавани на прековремени рад и стављено им је до знања да ако одбију не могу рачунати на радно место и слично.

Недавно је Самостални синдикат трговине Србије због свега овога захтевао од Владе и Парламента измену Закона о раду. Између осталог, један од захтева био је и да се свим запосленима у трговини одреди недеља као нерадни дан (као у Немачкој и другим земљаме ЕУ, где недељом раде само специјализоване радње које су отворене 24 сата).

То, наравно, није ни стигло даље од Вучићевог "Информера" и јавне спрдње са тим предлогом. Важан је податак да од 200.000 запослених у трговинским ланцима широм Србије, чак 80 одсто чине жене, чија просечна плата не прелази 27.000 динара и које су, веома често, једине запослене особе у породици.

Како те породице живе, од чега живе и да ли су уопште живе, не занима ниједну режимску институцију. А, ове жене, које су нечије мајке и сестре, раде као најцрње робље, без икакве наде да ће остати на том радном месту. Јер, на улазу сваког од објеката трговинских ланаца, постоји кутија у коју сваки мученик може да убаци своју "понуду за посао". Што више њих дође "на пробу", то већа зарада овим зеленашким компанијама.

 

       Радници "на лизинг"

 

Један огорчени коментатор овакве ситуације, исправно је рекао: у Србији је нормално запошљавање изумрло! Сви који имају ту срећу да негде почну да раде ангажовани су преко такозваних Агенција за запошљавање.

Има примера да су такве агенције углавном регистроване у гаражи или шупи власника, и са којом тај радник нема никаквих контаката. Дакле, радник одлази свакодневно на посао у фирму у којој обавља и ради исте послове, на истим машинама, у истим условима рада, као и његов колега који је ту одраније, и стално запослен.

За обављање апсолутно истог посла плаћен је, најчешће, дупло мање од тог колеге…Плаћа га власник фабрике у којој ради, индиректно преко власника агенције која га је ангажовала, а чији се власник најчешће никада и не појављује у фабрици у којој су му људи ангажовани, нити има икаквог појма шта и колико они раде…

Тако се прикривају чињенице да се ради о људима који су изнајмљени као средства рада (машине, возила, коњи, магарци…). Послодавац, власник фабрике у којој су овакви радници упослени је презадовољан. Дошао је до робовске радне снаге према којој нема никаквих обавеза – радно време је „клизно", а питања превоза, исхране, боловања, одмора, једноставно не постоје.

"Рентирање" људи, узимање живог бића "на лизинг" као да је аутомобил (па колико пређе!), постало је уобичајена пракса у злочиначком Вучићевом режиму, који очито има циљ да истреби Србију од способних и честитих људи.

Радници у Србији су налик робовима на плантажама памука пре око два века! Док могу да раде, добри су, кад не могу, нико нема према њима обавезу и често се дешава да се разболе или умру без икаквог трага о "минулом раду". О стотинама случајева повређивања, па чак и погибија радника који су у уговорном односу са газдама, нема нигде ни слова у Вучићевим медијима. На хиљаде људи ангажованих на пољопривредним добрима раде без икаквих уговора, често у потпуно нељудским условима. Неретко се „газде" према њима односе не као према робовима, него као према стоци!

Вучићев Закон о раду је такав да само они ретки послодавци, који из људских и моралних разлога поштују своје запослене  и тако се према њима и односе, дају више од онога на шта их закон обавезује. Оваквим послодавцима у оваквој држави свако би требао да се поклони.

Ангажовање радника на домаћим плантажама, најчешће воћњацима у сезони, одржава у животу многе породице, мада се ради "без папира" и "на реч". Људима којима држава ни на један начин не помаже, од оног да гледају у небо да ли ће град да им потуче род, до потцењивачке и уцењивачке откупне цене за њихове производе, не може се приговорити ништа.

На жалост често се газде према берачима односе као према људима најниже врсте. Онај који данас самостално управља Србијом и свакодневно јавно ружи и понижава грађане, називајући их нерадницима, лењивцима, лезилебовићима и најгорим талогом који хоће "хлеба без мотике", главни је кривац за овакво стање.

Право је чудо да у режиму са криминалним законским одредбама, до сада није избио озбиљан грађански, па чак и класни рат. Такво нешто није немогуће. Голих пролетера има све више, а треба се сетити и оне чувене мисли Фридриха Енгелса, да "пролетер нема шта да изгуби осим сопствених ланаца".

 

    А 1. Ко неће бесплатно, неће моћи никако!

Такозвана Национална служба за запошљавање, постала је најцрњи сервис Вучићевог режима, који уцењује незапослене, између осталог и тако што им не дозвољава да остану пријављени и чекају посао у струци, него их шаље да волонтирају у фирмама које су "миле" владајућем режиму (најчешће су то стране компаније.

Законом је прописано (запрећено!): ко одбије, боље да га није! Моментално ће бити избрисан из регистра незапослених и према њему ова служба неће имати више никаквих обавеза! И на тај начин је створена још једна "база" бесплатне радне снаге, којом се Вучић толико хвали кад год се састане са страним зеленашима и експлоататорима.

 

    А 2. Отимају сиротињи па дају певаљкама

Почетком ове године, раднику "Крушевац пута" смањена је плата за 10 одсто јер се није јавио директорки предузећа када ју је срео на улазу у пословну зграду. У решењу које је потписала директорка Зорица Станковић, пише да је радник "повредио радну дисциплину".

Одмазда је експресно обављена над сиротим радником, мада Закон о раду не препознаје овакав "прекршај" запосленог као нешто за шта би могао да буде кажњен и то новчано. Мада је ситуација у фирми "Крушевац пут" катастрофална и то предузеће нередовно исплаћује плате радницима, директорка је ипак нашла пола милиона динара за концерт Светлане Цеце Ражњатовић у Крушевцу! И ова слика криминално-естрадног карактера Вучићеве владавине, речито говори да он са насиљем неће стати док не устану и радници и сељаци и незапослени и сви који су брутално згажени, сведени на робове и свакодневно изложени понижавањима.

 

    А 3. Противзаконита експлоатација малолетника

У Србији је, законом забрањен рад млађима од 15, а између 15 и 19 могу да раде под стриктно прописаним условима. Али, упркос закону, Вучић се бестидно хвали како су у страним фабрикама и малолетници "поносно" обукли радна одела!

У "напредној" Србији, на почетку трећег миленијума, деца од 15 година због сиромаштва не могу да се школују и траже било какав посао. На бироу је тако тренутно регистрована 18.551 особа од 15 до 19 година. Већина има завршену средњу школу, али 6.183 је без икаквог занимања.

Само у Београду је регистровано 1.858 малолетника у потрази за хлебом. Само добри Бог зна какви су њихови животи, чему се надају и шта их у будућности у овој земљи чека, док Вучићеве курве, старлете и гејеви харају државним институцијама.

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

BELO ROBLJE: STRANE FIRME KAO RADNI LOGORI SA CENOM RADA ZA GOLO PREŽIVLJAVANJE U SRBIJI!??

 

Mada su radnici u Srbiji već odavno pretvoreni u belo roblje, Vučiću je i to malo, pa je napao žene u Srbiji da izbegavaju posao. Pod najsurovijim uslovima radnici u Srbiji rade i kada su bolesni, pred gazdama moraju da kleče, ne smeju da idu u toalet, nemaju šta da jedu, a većina njih za sva ta ponižavanja ne prima nikakvu platu.

Za samo 20.000 evra svaki strani "investitor" može da se zaštiti od poseta inspekcije rada.

 

                     Milan Malenović, Predrag Popović

 

Predsednik srpske Vlade Aleksandar Vučić tvrdi kako je ovaj narod lenj i ne želi da radi, već radije sedi kod kuće i "uživa" u socijalnoj pomoći.

Istina je sasvim drugačija: narod u Srbiji najčešće nema gde da radi, a ako i nađe radno mesto, velika je verovatnoća da uopšte neće dobiti platu ili će polovinu iste morati da vrati gazdi.

U Futogu, u jednoj prodavnici lanca „Idea" hrvatskog tajkuna Ivice Todorića radi žena koja očigledno ne može da se kreće bez pomagala. U jednoj ruci drži štap, a u drugoj robu koju prenosi sa jednog kraja prodavnice na drugi i slaže po rafovima.

Ima nekoliko dijagnoza i mišljenja lekara specijalista da nije u stanju da radi, što je i više nego očigledno, ali su joj na lekarskoj komisiji PIO Fonda rekli da, ako ne može da radi, da otkaz i ostane kod kuće primajući mizernu socijalnu pomoć.

Nesrećnoj ženi je bedna plata koju teškom mukom zarađuje u prodavnici jedini izvor prihoda, i zato nije u stanju da sakupi dovoljno para koliko očekuju članovi komisije PIO da bi je poslali u invalidsku penziju.

Nemačka firma „Leoni" je u okolini Niša otvorila svoju fabriku u kojoj zapošljava radnike za platu nižu od socijalne pomoći – svega 5.800 dinara mesečno. Ovo je, navodno, omogućeno posebnim ugovorom sa čelnicima opštine Doljevac, koja nije imala dovoljno para za sve što je strani „investitor" tražio, pa je pristala na ovakvo izrabljivanje stanovništva. Istini za volju, radnici za ovu platu rade „samo" prva tri meseca. Republika Srbija je za izgradnju pomenute fabrike dala „podsticaj" u visini od 7.000 evra za svako novo radno mesto.

U „Juru",  u kojoj se radnici klanjaju pred svojim poslodavcem, inspekcija može da dođe samo kada posle prethodne najave dobije dozvolu. Razlog za ovo je taj što je preduzeće svojevremeno „doniralo" dva automobila vrednosti preko 30.000 evra Ministarstvu rada i to upravo za potrebe inspekcije rada. U "Juri" su demantovali da radnici moraju da nose pelene za odrasle.

Ova južnokorejska kompanija insistira na tipskom ugovoru o radu (koji je od strane poslovodstva proglašen „poslovnom tajnom" i radnicima je pod pretnjom otkaza zabranjeno da ga pokazuju u javnosti) u kome nema ni jednog jedinog slova koje radnika obaveštava o njegovom pravu da se sindikalno organizuje. U "Juri" nema sindikalnih organizacija, tako da poslovodstvo može da radi šta hoće sa radnicima koji su mu prepušteni na milost i nemilost.

Leskovačko „Zdravlje" je izuzeto iz plana rada inspekcije rada zato što je lokalnoj samoupravi dalo „donaciju" u vrednosti od 2,5 miliona dinara koja je potrošena na krajnje sumnjiv način.

Nemačka kompanija „Falke" je uz pomoć programa SIEPA-e otvorila pogon u Srbiji koji stoji pod direktnom zaštitom nemačke ambasade, tako da ovdašnje inspekcije mogu da ga obiđu tek pošto nakon najave kontrole za to dobiju i dozvolu. U pogonu se dnevno proizvede nekoliko hiljada pari čarapa, od kojih mnoge u prodavnicama na Zapadu koštaju više nego što iznosi dnevnica radnika u Srbiji koji ih je napravio.

Zvanična statistika tvrdi kako oko 30.000 radnika u Srbiji za svoj rad ne prima nikakvu platu, dok isto toliko prima manje od zagarantovanog minimalca. Realna slika je još gora, jer veliki broj onih koji zvanično primaju više od minimalne plate, razliku moraju u kešu da vrate poslodavcima.

Takođe, neprimećeni u ovoj statistici ostaju i oni radnici koji su posao našli preko neke od mnogobrojnih agencija za posredovanje u zapošljavanju, odnosno, kako se to danas popularno zove, za lizing radnika.

Radnik je, zvanično, zaposlen u agenciji, ali faktički radi u preduzeću koje ga je iznajmilo. Zaposleni na svom radnom mestu ne ostvaruje nikakva prava, jer se agencija brani da on ne radi kod nje, dok preduzeće ukazuje na činjenicu da ono sa radnikom nema nikakve ugovorne obaveze, već sa agencijom.

Najmanje 10 odsto plate ovako zaposlenog radnika ide agenciji, ali su česti slučajevi da ta provizija iznosi trećinu, pa čak i polovinu plate. Tako se u zvaničnoj statistici pojavljuje mesečna plata od 50.000 dinara, dok radnik u stvarnosti dobije samo 25.000 dinara.

Vučićev cenovnik: Bajatović skuplji od 155 majki

Srbi su lenj narod, bez preduzetničkog duha, spavaju do 10,30, a onda na Fejsbuku i Tviteru šire patološku mržnju, najgori su ološ i šljam – tvrdi vladar bez ijednog dana radnog staža mimo politike, koji je sve što ima stekao širenjem mržnje.

Kao radikal, Aleksandar Vučić je, zastupajući teorije krvi i tla, vređao pripadnike drugih nacija i religija, a sad, kao evroatlantski fanatik, jednako strasno udara po svima. Sad se ostrvio i na žene.

Ne, ne smetaju mu gologuze silikonske starlete, ali parazitiranje na budžetu optužuje majke.

– Srbija za socijalna davanja izdvaja mnogo više nego druge zemlje. Ima i onih žena koje stvarno zaslužuju socijalnu pomoć, ali i onih koje mogu konju rep da iščupaju i neće da rade. Uzme za jedno dete 4.500 dinara i za drugo 11.000 i eto minimalne plate, pa što da radi – rekao je predsednik Vlade Republike Srbije.

Vučićev ispad ne samo što je neuporedivo sramniji od seksističkog kretenluka Bratislava Gašića, nego razotkriva njegovo patološko licemerje. Državni budžet, tobož, štiti od pohlepnih i lenjih porodilja, koje za dvoje dece uzimaju po 15.000 dinara mesečno, a ne vidi i ne mari za astronomske cifre koje se slivaju u džepove politički podobnih pojedinaca.

Danica Drašković, supruga Vuka Draškovića, Vučićevog koalicionog partnera, mesečno prima 846.000 dinara. Goran Knežević, naprednjački gospodar Zrenjanina i Banata, dobija 1.169.920, a socijalista Dušan Bajatović čak 2.331.816. dinara. Ukupno, samo njih troje, po raznim osnovama, Srbiju koštaju 4.347.734 dinara, dakle 290 mesečnih izdataka za majke sa dvoje dece.

Vučić ima pravo da, po svojoj volji, utvrđuje cenovnik dece i majki. S druge strane, normalni građani Srbije imaju obavezu da procene koliko će ih koštati Vučić, njegovi kumovi Stefanović, Petrović, Panić, pa bata Andrej, pobratim Zvonko i ostali pripadnici naprednjačkog kartela.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DOMAĆA (??) AVIO FLOTA U NAJAM I UZ KREDIT SA GUBITKOM…

 

Nabavka na lizing polovnog „Erbasa 330-200" od indijske avio kompanije, deo je jednog šireg dogovora između „Er Indije" i „Etihada", u okviru koga je arapska kompanija uz pomoć mita za sitne pare kupila pet „Boinga", a obavezala se, za uzvrat, da nekome utrapi dva „Erbasa" koji se već dve godine ne koriste.

Žrtva je, kao i obično, poreski obveznik iz Srbije koji će narednih godina morati da plaća 12 miliona dolara godišnje za najam ovih letelica.

 

                 Milan Malenović

 

Na beogradski aerodrom „Nikola Tesla" sleteo je 11. maja 2016. „Erbas”  koji je dočekan uz neviđenu medijsku pažnju, kao da se radi o vazduhoplovu koji smo mi sami proizveli.

Pomenuti „Erbas" je na lizing uzet od „Er Indije", preduzeća koje je osnovala državna indijska kompanija „Er Indija LTD". Proizveden je 2007. godine, kada je i počeo da leti, ali je iz saobraćaja povučen već 2014. i od tada je bio u nekom hangaru. „Er Indija" ima još jednu letelicu istog tipa, koja je takođe kupljena 2007, a u „penziju" poslata 2014.

„Er India" ima više prekookeanskih letova, a poseduje i dve ćerke kompanije koje su, takođe, avioprevoznici. Razlog zbog koga su oba „Erbasa 330-200" koje je posedovala ova indijska kompanija povučeni iz upotrebe, je taj što se radi o zastareloj verziji, koja nije mogla da se meri sa daleko modernijim letilicama iste klase koje proizvodi „Boing", ali i sam „Erbas".

Godinu dana pošto je pomenuti avion isporčen indijskoj nacionalnoj kompaniji, „Erbas" je predstavio novu verziju istog modela, a 2012. je u proizvodnju puštena aktuelna verzija, koja košta 229 miliona dolara.

„Er Srbija” je u većinskom vlasništvu države Srbije, ali manjinski vlasnik, „Etihad" iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, postavlja menadžment koji odlučuje koje letilice i pod kojim uslovima će biti preuzete. Do sada je „Er Srbija" uzimala avione iz zaostavštine nekadašnjeg JAT-a, kao i one koje pripadaju „Etihadu" ili nekoj njegovoj ćerki firmi. Sada je menadžment odlučio da se letilica nabavi od „Er Indije", kompanije sa kojom je „Etihad"  poslovao i u prošlosti.

Naime, „Etihad" je u 2013. od „Er Indije" kupio pet aviona „Boing 777-200" za ukupnu cenu od samo 336,5 miliona dolara (jedna letilica ovog tipa košta oko 300 miliona dolara). Pomenuti avioni su takođe u stanju da obavljaju prekookeanske letove i koristili su se za linije između Indije i San Franciska u Sjedinjenim Američkim Državama, a sada lete između Dubaija i Los Anđelesa.

Zbog čega menadžment „Er Srbije", koji postavlja arapski partner, nije od „Er Indije" za petinu cene kupio „Erbas", kao što je „Etihad" učinio sa pet „Boinga", nego se odlučio za nepovoljniju varijantu iznajmljivanja po ceni od šest miliona dolara godišnje po letilici?

Celokupni posao oko nabavke aviona bio je sproveden potpuno netransparentno. Ne zna se ni da li je Dane Kondić, generalni direktor „Er Srbije", tražio i ponude od drugih kompanija ili je bez pogovora morao da prihvati ponudu „Er Indije".

Indijska javnost je u leto 2014. kritikovala prodaju „Boinga" „Etihadu", smatrajući da je cena apsolutno preniska. Da bi opravdali ovaj posao, menadžeri „Er Indije" su izjavili kako je prodaja izvršena u okviru šireg dogovora sa „Etihadom" koji je podrazumevao i uzimanje letilica na lizing. Očigledno je i lizing dva „Erbasa" „Er Srbiji" deo sporazuma koji su indijski mediji nazvali skandaloznim.

Upravo na ovom poslu vidi se koliko je po Srbiju nepovoljan ugovor sklopljen sa „Etihadom". Novcem iz budžeta, naime, naša država garantuje za izvršenje svake obaveze koju, po naređenju iz Abu Dabija, preuzme menadžment „Er Srbije", pa tako i za plaćanje lizinga „Er Indiji". Sa druge strane, „Etihad" je obavezan samo za plaćanja u toku važenja ugovora, koji ističe 2018.

Pošto i samo rukovodstvo „Er Srbije" priznaje da će linija Beograd – Njujork početi da se isplaćuje tek za nekih dve godine, pitanje na koje nema odgovora glasi: čime je „Etihad" garantovao da će u slučaju da istupi iz ugovora platiti polovinu do tada nastalih gubitaka „Er Srbije"?

Kako najavljuje Aleksandar Vučić, „Er Srbija" je ugovorila preuzimanje na lizing i drugog „Erbasa 330-200" koji ima „Er Indija", a koji treba da stigne do kraja ove godine.

Daleko od očiju javnosti Dane Kondić je potpisao i ugovor o kupovini deset novih letilica tipa „Erbas 320 neo", koji koštaju između 98 i 107 miliona dolara po komadu. Ovi avioni biće isporučeni između 2018. i 2020. godine, a kredit za njihovu nabavku, u vrednosti od preko milijardu dolara, otplaćivaće buduće generacije srpskih poreskih obveznika.

Da podsetimo: petogodišnji ugovor između Vlade Srbije i „Etihada" o podeli „Er Srbije" ističe upravo 2018, kada treba da stignu prvi „Erbasevi 320 neo".

Kako je objavljeno 2013. na sajtu „Er Srbije", pomenuti novi „Erbasovi" su od proizvođača kupljeni preko „Etihada", tako da će Srbija dug otplaćivati arapskoj avio-kompaniji koja je i kumovala ovom poslu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije