Архива

Posts Tagged ‘osiguranje’

OSIGURAVANJE PRIVILEGIJA: MALA VRATA ZA ZAPOŠLJAVANJE U AGENCIJI ZA OSIGURANJE DEPOZITA!!

12. децембра 2017. Коментари су искључени

 

Agencija za osiguranje depozita, imala je od svog osnivanja oko 25 zaposlenih, i to je tako bilo godinama. Sve dok Vučićeva mafija nije u avgustu mesecu 2016. godine počela da zapošljava svoje "kadrove", uglavnom na rukovodeća radna mesta.

Naravno, zapošljavanje nije vršeno prema stvarnim potrebama Agencije nego prema potrebama vladajuće koalicije, Vođinih prijatelja i njihovih interesa. Među njima se nalaze i "perjanice" propalih banaka, razni "zemljaci", nestručna lica, pa čak i recidivi režima iz devedesetih.

Kome i čemu služi takva Agencija za osiguranje depozita, pita se grupa starih službenika ove ustanove, koja je u pismu upućenom Magazinu Tabloid nabrojala samo neke "viđenije rukovodioce" koji su zaposleni preko partijske, prijateljske ili kakve druge veze.

 

……..

DRZAVNO ZBRINJAVANJE

 

Agencija za osiguranje depozita postala je gora od buvljaka i vašarske šatre što se tiče zapošljavanja „podobnih", problematično stručnih kadrova. Pijaca je za kadrovsku politiku po principu „ti meni – ja tebi" ili „ako je tvoj/a ili njegov/a onda mora i moj/a" uzvišena, ako ne i akademska kategorija.

Za godinu dana vladavine, tačnije od avgusta meseca 2016. godine do sada, „reformatorska" trojka direktora, koja je došla da, navodno, napravi radikalne pozitivne promene, uživa u samoocenjivanju i hvalisanju, bez unovčavanja imovine stečajnih dužnika prodajom imovine i naplatom potraživanja i bez sprovođenja deobe poveriocima, kojima pripada stečajna masa, a koju oni diluju sa živim bankama.

Za to vreme dive se svojim uspesima preko friziranih izveštaja o radu, iskrivljujući stvarno stanje stvari. Iz tog razloga bi bila neophodna jedna spoljna nepristrasna kontrola (ako takva postoji u ovoj jadnoj zemlji) da izvrši objektivne provere troškova, odnosno koliko su stvarno povećani troškovi zarada i u vezi zarada, troškovi putovanja i seminara, reprezentacije, kako se koriste biznis kartice i da li se to korišćenje pravda poslovnim razlozima, kako se koriste službeni automobili.

Ali, poseban uspeh ove „reformske trojke" je zapošljavanje u stalni radni odnos njima bitnih ljudi, bilo na ličnoj osnovi bilo sa spiska neke partije čije interese zastupaju. Naravno, konkursa ili bar bilo kakve provere nema.

Postavlja se pitanje da li novozaposleni ispunjavaju elementarne i formalne uslove iz važeće sistematizacije za raspoređivanje na radna mesta za koja su dobili rešenja (ne svi ni to). Takođe, troškovi zarada su značajno povećani (postavlja se pitanje za koliko je prekoračena veličina u finansijskom planu jer nije pitanje da li je), a organi Agencije ne reaguju.

U kolektiv od 30 ljudi (sve sa onim na određeno vreme), došli su na mala vrata novozaposleni:

1. Đorđe Širadović, eks ministar iz vremena Momira Bulatovića (čitajte Slobodana Miloševića), na mesto direktora sektora stečaja, po predlogu predsednika odbora direktora Srđana Mihajlovića (uzdanica partije Nenada Čanka), kao deo „novosadske ekipe", koji raspolaže službenim kolima za putovanje na relaciji Novi Sad – Beograd i obrnuto, odnosno prema potrebama posla i lično;

2. Vladimir Šarić, po predlogu Vladimira Medana, na radno mesto direktora sektora finansija (bivši poslanički kandidat SPS -a i Pokreta socijalista, čovek koji sa 46 godina ima 11 godina radnog staža, ali koji ume da se bez problema uvuče „zna se gde");

3. Bratislava Hadži Paunković, filolog koji prati Srđana Mihajlovića gde god on ide, mada je nakon njenog dolaska filolog koji je oko 7 godina radio u Agenciji otpušten;

4. Nebojša Anđelković, deo „uspešne" ekipe Univerzal banke (zbog stanja stručnosti kadrova izgubila dozvolu za rad), koji je postavljen na radno mesto zamenika direktora sektora stečaja i koji je istovremeno i stečajni poverenik za „Univerzal" banku (što se ovde ne smatra konfliktom interesa), a platu, naravno prima za poslove oba radna mesta u punom iznosu za svako radno mesto (iako oba posla završava u radnom vremenu od osam sati dnevno) i ima na raspolaganju službeni automobil;

5. Dušica Ćorić, takođe deo „uspešne" ekipe Univerzal banke, s tim što se prošetala u međuvremenu i kroz neke druge firme, a koja je raspoređena na mesto direktora sektora pravnih poslova;

6. Milica Senić, koja je sa završenim poljoprivrednim fakultetom raspoređena u sektor stečaja, a glavna zasluga joj je što ima vanbračnog sina sa direktorom Poštanske štedionice Bojanom Kekićem, sada članom SNS -a;

7. Ksenija Zorčić, kćerka političarke Gordane Pop Lazić (atletska disciplina „gađanje cipelom i polivanje vodom") i nekadašnja saradnica Vladimira Medana u „Basler osiguranju" (koje je prestalo da postoji na tržištu Srbije);

8. Marija Popović, kćerka bliskog prijatelja Srđana Mihajlovića, koja je završila Bokoni fakultet u Italiji i koja nema nostrifikovanu diplomu (za radno mesto šefa na koje je raspoređena, ni manje ni više, je predviđen završen fakultet);

9. Lujo Tadić, vozač koji vozi predsednika odbora direktora Srđana Mihajlovića i koji je takođe iz Novog Sada (do zasnivanja radnog odnosa se nalazio na spisku Razvojne banke Vojvodine u stečaju);

10. Jelena Šulejić, čiji je drugi suprug prijatelj Srđana Mihajlovića, a koja je bila zvezda Agencije za privatizaciju i fantom u Fondu za razvoj  (redovno je primala platu a niko je nije video uživo);

11. Marija Jerotić, (radila u takođe uspešnoj Novoj Agrobanci) a koja je „bitna osoba" za viceguvernera Narodne banke Srbije Veselina Pješčića, koji je, uzgred, primio suprugu Vladimira Medana – Aleksandru u Narodnu banku Srbije na njenom višefaznom putu od stečaja Privredne banke Beograd http://www.pbb-banka.com/ i dalje u periodu od četiri godine, promenila je tri radna mesta.

12. Jovanu Radosavljević, kćerku člana SNS i direktorke Filijale Fonda zdravstvenog osiguranja za grad Beograd , još jednu iz "uspešnog" tima Univerzal banke;

13. Sonju Poparu, zemljakinju sa Kosova Lidije Perović, člana Odbora direktora;

14. Mariju Milić, kadar iz likvidirane Privredne banke Beograd u stečaju;

15. Natašu Jakovljević, kadar primljen po nalogu „važnog" lica iz Kabineta premijera.

Cela Agencija je donedavno imala 25 zaposlenih, i to godinama. Svi prethodno zaposleni su primljeni na rukovodeća radna mesta, sem vozača, i kadrova pod rednim brojevima 6 i 12. -15.

Ni ovaj broj novoprimljenih i njihova postavljenja na uglavnom rukovodeća radna mesta ne bi možda predstavljao toliko ružnu pojavu da su kod prijema postojali kriterijumi, provere, jednake mogućnosti za sve zainteresovane, da se zapošljavanje vršilo prema stvarnim potrebama i da su se primali stručni kadrovi.

Ali, ti stručni neka idu u beli svet i dalje, za njih je lako, snaći će se i tamo, još im se „čini" usluga (treba da budu zahvalni na tome) jer će tamo bolje zarađivati i biti na višem nivou standarda.

Treba pomoći onima za kojima na tržištu ne postoji potreba jer nemaju ništa posebno da ponude, te ih zbrinuti u državnoj agenciji.

Srbijo, dokle?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SKUPO A NE DAJE REZULTATE: SISTEMSKE SLABOSTI U ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI SRBIJE

13. августа 2016. Коментари су искључени

 

Londonski magazin "The Economist" objavio je u maju mesecu ove godine, obimnu uporednu studiju o stanju zdravstvene zaštite na Balkanu iz koje se jasno vidi kako vlast pljačka narod da bi ga na kraju ubila.

U toj studiji između ostalog piše i da je životni vek građana Srbije kraći za pet godina u proseku nego u drugim evropskim zemljama, a stopa smrtnosti od raka povećana za 50 odsto! "The Economist" piše i o korupciju u srpskom zdravstvu, podrivanju dostupnost zdravstvene zaštite. Srpski zdravstveni sistem je pred kolapsom.

Za zdravstvenu zaštitu Srbija u poređenju sa državama u okruženju izdvaja najveći procenat bruto domaćeg proizvoda, ali ima najnižu stopu zaštite u celoj Evropi! Novac, umesto na lečenje građana, odlazi u džepove vlastodržaca.

 

                Igor Milanović

SRPSKO ZDRAVSTVO NA NOSILIMA2

 

Srpsko zdravstvo, ponovo je na poslednjem, 35. mestu u Evropi na listi zdravstvenih sistema, pisalo je 29. novembra 2013. u istraživanju sprovedenom za potrebe Evropskog parlamenta. Istraživanje pod nazivom "Zdravstveni indeks evropskih potrošača" ("European Health Consumer Index" – EHCI) sprovodi se od strane stručne organizacije sa sedištem u Švedskoj.

Pomenuta anketa rangiranja zdravstvenih sistema imala je šest indikatora više nego prethodne godine, ukupno 48, a noviteti su bili: poštovanje prava i svesti pacijenata, vreme čekanja za pojedine operacije i preglede, zdravstvena nega, prevencija i dostupnost pruženih usluga, lekovi koje pacijenti primaju...

Srpski zdravstveni sistem dobio je tada 451 poen od mogućih 1.000, a Holandija je dobila najviše njih – 870. Srbija je delila dno liste sa Rumunijom, Letonijom, Poljskom i Bugarskom. Elektronski recepti tada nisu dostupni pacijentima u Srbiji, kritikovali su autori studije.

Oni takođe nemaju mogućnost elektronskih zakazivanja pregleda. Period čekanja na lečenje raka je duže od 21 dan i više od sedam dana za ispitivanje skenerom, kao i vreme čekanja za glavne operacije – duže od 90 dana.

Srbija je dobila pozitivnu ocenu u istim oblastima kao i prethodne godinevakcinacija dece, zakonsko regulisanje prava pacijenata i pristup medicinskim podacima. Takođe je pozitivno ocenjeno da pacijent u Srbiji može da dođe do lekara u istom danu.

U Srbiji, zdravstveni sistem je javno finansiran iz obaveznog zdravstvenog osiguranja. To obećava univerzalno medicinsko pokriće za sve, tvrdili su autori.

Međutim, iz mnogo razloga, neki lekari uzimaju mito od pacijenata  pre ili posle pružaju usluge na teret zakonom propisanog osiguranja, jer ne postoji alternativa. Većina ljudi se plaši da prijavi korupciju, strahujući da bi lekari posle odbili da im pruže uslugu.

Kao rezultat toga, postoji široko rasprostranjena percepcija među građanima da su svi lekari u Srbiji korumpirani, upozoravalo se pre tri godine.

U studiji u kojoj je Analitički tim "Ekonomista" (The Economist Intelligence Unit – EIU) 2014. godine upoređivao zdravstvenu potrošnju i zdravstvene ishode u 166 zemalja sveta, Srbija je rangirana lošije od Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije i spadala je u grupu zemalja koje su rangirane više prema izdacima na zdravstvenu zaštitu nego prema ishodima, suprotno od Albanije i Makedonije.

Podaci istog tima iz 2013. godine pokazivali su da se u Srbiji na lekove  troši svega 85 evra po glavi stanovnika, što je skoro 3,5 puta manje od proseka u Evropskoj uniji, a značajno manje i od okolnih zemalja. Već u Bugarskoj na lekove se troši 117 evra po glavi stanovnika, a u Sloveniji čak 246 evra.

Evropska komisija je novembra 2015. godine zaključila: „Loše finansijsko stanje javnog zdravstvenog fonda dovodi u pitanje održivost sektora zdravstvene zaštite u Srbiji."

Nijedna od pomenutih studija ili upozorenja nije nagnala Vladu Srbije da preduzme preko potrebne korake i zdravstvo dovede na nivo da bude u stanju makar malo da produži život pacijentima. Zbog tog nemara, situacija se dodatno pogoršala i sada je srpski zdravstveni sistem bukvalno pred raspadom, tvrdi londonski list "The Economist".

Analitički tim tog magazina, EIU, predvođen višim urednikom Martinom Keringom, sastavio je 8. aprila ove godine studiju stanja u zdravstvenom sistemu Srbije pod naslovom "Modernizacija zdravstvenog sistema Srbije: Potreba za pouzdanim kompasom za odlučivanje", koja pokazuje da je situacija kritična po više osnova. Naručilac istraživanja bio je "Novartis", koji planira dalja ulaganja u regionu, a rezultati su široj javnosti postali dostupni u maju mesecu.

Usled visokog stepena korupcije i velike neefikasnosti zdravstvenog sistema, pacijenti su neretko u situaciji da izdvajaju dodatni novac iz svog džepa, tvrdi se u studiji. Iako imamo najveće izdatke za zdravstvo u regionu, izraženo u procentu od bruto društvenog proizvoda (BDP), nalazimo se među najlošijima u Evropi po pitanju dostupnosti terapija.

Poređenja radi, Srbija za zdravstvo izdvaja 10,6 odsto svog BDP-a, a Rumunija upola manje (5,3 odsto). Po standardima Svetske zdravstvene organizacije, međutim, Srbija ovim parama pokriva tek 60,5 odsto potreba u zdravstvu, a Rumunija 79,7 odsto.

Na strani 14 studije nalazi se sažetak najvažnijih problema sa kojima se suočava srpsko zdravstvo, a koji ga vode u neminovnu propast: "…Srbija ima teškoća da nađe način da ispuni preuzete obaveze u vezi sa dostupnošću zdravstvenih usluga za građane s obzirom na sredstva koja država ima na raspolaganju. Republički fond za zdravstveno osiguranje (RFZO) nailazi na teškoće u naplati doprinosa od poslodavaca, što naposletku dovodi do nestašice potrebnih lekova (npr. hepatitis C, onkologija)."

Pacijenti nemaju pristup adekvatnim i savremenim lekovima, o čemu svedoči podatak da "Lista lekova" gotovo da nije proširena već pet godina, a od 2010. do 2012. godine samo jedan od 139 novih lekova dobio je odobrenje za stavljanje na Listu. U istom periodu, Bugarska je svoju listu proširila za 44 nova leka, a Hrvatska za 27.

Dostupnost inovativnih lekova u Srbiji mnogo je manja nego u drugim zemljama regiona, budući da 18 odsto ukupnih rashoda RFZO odlazi na farmaceutske proizvode među kojima su uglavnom generički lekovi.

Uz to, podaci Svetske zdravstvene organizacije izneti u studiji govore da je, u poređenju sa drugih osam balkanskih zemalja, Srbija tek na četvrtom mestu po ukupnim izdacima za zdravstvo po glavi stanovnika. I tako mala izdavanja se dodatno anuliraju visokim stepenom korupcije u srpskom zdravstvu, tvrdi se u pomenutoj studiji.

Studija pokazuje, naime, da čak i postojeći izdaci rezultiraju relativno lošim zdravstvenim ishodima i nedovoljnom dostupnošću zdravstvene zaštite, usled sistemskih slabosti srpskog sistema zdravstvene zaštite: velike zastupljenosti takozvanih izdataka iz sopstvenog džepa, korupcije i činjenice da zemlja nema transparentan i sveobuhvatan sistem za procenjivanje vrednosti investicija u zdravstvenu zaštitu i za utvrđivanje načina plaćanja tih investicija.

Na strani 16 studije se tvrdi: "…Postupak za odlučivanje o stavljanju na listu i cenovnoj politici za lekove i farmaceutska sredstva je i dalje neujednačen. Nije jasno u kojoj meri država poštuje pravilnik o analizi isplativosti i uticaja na budžet za lekove iz 2012. godine. Nedostatak transparentnosti u pogledu deviznog kursa koji se koristi u pregovorima za utvrđivanje cena…"

U vezi loše organizovanosti srpske zdravstvene zaštite konstatuje se na strani 15: "…Razvoj infrastrukture za procenu zdravstvenih tehnologija (PZT) u Srbiji zaostaje za razvojem u susednim zemljama (npr. Hrvatska i Slovenija). Ne postoji zvanična agencija za PZT (RFZO obavlja neke srodne aktivnosti; ALIMS ocenjuje kvalitet, bezbednost i delotvornost farmaceutskih sredstava; tehnička podrška Odboru za PZT Ministarstva zdravlja je mala). Nema uključenosti u Evropsku mrežu za procenu zdravstvenih tehnologija (EUnetHTA)."

Da bi se objasnili razlozi zašto Srbija ima skupu zdravstvenu zaštitu koja ne daje rezultate, EIU podseća na jedan svoj raniji izveštaj. U studiji iz 2014. godine „Rezultati i koštanje zdravstvene zaštite", upoređivanjem 166 zemalja Srbija je klasifikovana u treću grupu (ukupno 6 grupa) po rezultatima zdravstvene zaštite i bolje je rangirana po potrošnji na zdravstvenu zaštitu nego po njenim rezultatima. Očigledno se i na ovaj način odlivaju pare iz džepova građana u džepove odabranih pojedinaca, zbog čega nikome od političke elite ne ide u prilog da bilo šta ozbiljno menja.

Rezultat svega navedenog je da su ishodi lečenja u Srbiji loši, očekivani životni vek naših građana je za više od pet godina kraći nego u EU, dok je stopa smrtnosti od raka za 50 odsto veća.

Studija se završava sledećim zaključkom: "…Sistemske slabosti srpskog sistema zdravstvene zaštite (uključujući korupciju  i nepostojanje sveobuhvatnog sistema za procenu zdravstvenih tehnologija) podrivaju dostupnost zdravstvene zaštite i uvećavaju nesklad između rashoda na zdravstvenu zaštitu i rezultata…"

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZDRAVSTVO U SRBIJI – GRANA U KOJOJ VLADA SISTEMSKA KORUPCIJA!?

10. јуна 2016. Коментари су искључени

 

Zastrašujućoj slici srpskog zdravstva danas, doprinele su višegodišnje pljačke Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, pljačke u javnim nabavkama za potrebe zdravstvenih ustanova, masovan odlazak u inostranstvo najboljih lekara, nezakonito zapošljavanje i otpuštanje medicinskih radnika, nameštanje konkursa za izbor direktora zdravstvenih centara i domova zdravlja, nenamensko trošenje sredstava od strane kliničko-bolničkih centara, i još mnogo toga.

Ali, crna strana belih mantila najbolje se vidi u bolničkim sobama. Ko je imao nesreću da tamo boravi, ostaće mu u nezaboravnoj uspomeni zdravstvene "usluge" slične onima u najsiromašnijim zemljama takozvanog trećeg sveta.

 

                         Milica Grabež

SRPSKO ZDRAVSTVO DANAS1

 

Više od petnaest godina Srbija je prema istraživanjima Svetske zdravstvene organizacije neprekidno vodeća evropska zemlja po stepenu korupcije u zdravstvu. I po dugogodišnjim listama čekanja na specijalističke usluge (posebno radioterapije i kardiohirurgije), Srbija je najgora na evropskom kontinentu. Mnogim bolesnicima je zbog toga smrt lakša od života.

Zdravstvena zaštita u Srbiji besplatna je samo u režimskoj propagandi ali ne i u realnom životu. Čitav zdravstveni sistem svodi se na otimačinu od pacijenata, a medicinske usluge više liče na kažnjavanje bolesnika nego na njihovu zaštitu.

Opšte je poznata činjenica da je nakon nezapamćene pljačke zdravstvenih fondova u poslednjoj deceniji, došlo dotle da se na račun jednog osiguranika u proseku leči još dvoje nezaposlenih.

Srbija nema ni propisan osnovni paket zdravstvenih usluga niti njeni građani znaju šta dobijaju za te pare. Ukupno, u zdravstveni fond svakog meseca zaposleni u Srbiji ulažu 12.3 % bruto zarade, na osnovu čega je lako zaključiti da imamo najskuplje zdravstvo u Evropi!

Ali, šta dobijamo za taj novac? Svakodnevno umiru pacijenti među kojima je visok procenat dece do 14 godina starosti, jer država neće da im plati lečenje, uprkos tome što je još 2013. godine donet Zakon kojim je odobreno da država finansira lečenje čak i u inostranstvu.

I dalje su na sceni liste čekanja, potpuno devastirane bolnice, povremene i stalne nestašice strateški važnih lekova. Ali i kad ih ima, za mnoge od njih recept ne važi. Zbog svega toga, preko 60 odsto građana Srbije daje mito lekarima da bi dobilo uslugu koju već uredno plaća.

Više od 70 odsto građana Srbije koji su skoro završili svoj radni vek u toku koga im je redovno uplaćivan doprinos za zdravstveno osiguranje, kad treba da idu na skener, obično plaćaju tu uslugu privatnoj klinici, da se ne bi dodatno razboleli čekajući mesecima a nekada i godinama na ovu uslugu.

Sa druge strane, više evropskih zemalja (čak i one koje nisu članice EU) uvelo je model prema kome se doprinosi za zdravstvo plaća iz budžeta države, a ne od davanja iz plata. Ovo ukidanje je dovelo do porasta neto plata, smanjeni su troškovi privredi, a to je dovelo i do povećanja penzija.

U Srbiji, država ima monopol u zdravstvu, a ne daje za uzvrat nikakve informacije gde novac građana odlazi. Režim Aleksandra Vučića prisvojio je fondove i ponaša se kao da je u pitanju njegov privatni investicioni fond sa kojim raspolaže kako hoće.

A, taj novac nije mali. Naime, prema podacima Svetske banke, građani Srbije izdvajaju za zdravstveni fond 10, 6 odsto nacionalnog dohotka. Vučićeva propaganda je i ovaj podatak sakrila pa potura priču da je to izdvajanje od 7 do 8 odsto. Razlika od oko 3 odsto iznosi gotovo milijardu evra! I svake godine negde taj novac "nestaje" u stranačkim kasama i u džepovima stranačkih poglavica i njihovih mafijaških struktura unutar institucija sistema.

Takođe, režim je namerno izigravao da se izvrši elektronsko vođenje liste osiguranika, gde bi se tačno videlo koliko ko uplaćuje, koliko troši, gde novac ide dalje…To se i dalje radi.

U odgovorima na upitnik Evropske Komisije koji je Vlada Srbije predala još 27. januara 2011. godine, ispostavilo se da je zdravstvo najkorumpiraniji sektor u državi. To se očigledno nije moglo sakriti jer je nadležna služba Evropske komisije već imala poverljive podatke o milijardama evra koje kroz zdravstvo koruptivnim putem odlazi u fondove ovdašnjih političkih preduzeća i u privatne džepove.

Uprkos tome, ozbiljna istraga korupcije na nivou javnih nabavki u srpskom zdravstvu, nikada se nije temeljno obavila, niti je do današnjeg dana poznato ko je sve zloupotrebljavao sredstva u bolnicama i domovima zdravlja. Otkrivanje podataka o zloupotrebama u zdravstvenom sistemu otvorila bi sliku ozbiljno organizovane kriminalne piramide na čijem čelu stoje vodeće figure političke scene u Srbiji.

Poslednji veliki krug racionalizacije u zdravstvu, koji se odnosi na nemedicinski kadar i na stomatologe kojih ima u takozvanim primarnim zdravstvenim ustanovama, završio se tihim bojkotom u zdravstvenim ustanovama.

Takozvani Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji, odnosno sistematizaciji radnih mesta, propisan od strane Vlade Srbije za sve zdravstvene ustanove, naišao je na opšti bojkot prilikom pravljenje kadrovskih planova za prošlu godinu. Taj bojkot i dalje traje.

Spiskovi za otpuštanje u skladu sa uputstvom dobijenim od Ministarstva zdravlja masovno su uništavani širom Srbije, posebno u Vojvodini. Ispostavilo se da u medicinskim ustanovama ima znatno manje potrebnog, kvalifikovanog osoblja nego što bi ga trebalo biti. A, Vučićeva politika insistira na masovnom otpuštanju. Tokom njegovog poslednjeg sastanka sa predstavnicima MMF-a, ponovo je zahtevano da se krene u otpuštanje zaposlenih i iz zdravstvenog sektora.

One ustanove koje su bile lojalne režimu i prošle godine dostavile spisak za otpuštanje Ministarstvu zdravlja, nisu dobile ni povratnu informaciju da li je spisak u redu ili nije. Zadatak sa vrha je da se izvrši "seča". A, da li je ona ispravna ili ne i kakve će posledice na terenu biti, to nikoga ne zanima.

Na evropskoj rang listi u prošloj godini zdravstveni sistem u Srbiji svrstan je u šest najgorih, od ukupno 35 zemalja. Prema Ustavu Srbije, lečenje je besplatno i dostupno svima. U realnom životu, zdravstvene usluge su preskupe i za mnoge nedostupne.

Sve ocene iz evropskih institucija zaduženih za kontrolu zdravstva, govore da je u Srbiji najgore stanje u oblasti opsega i dometa usluga i oblasti farmaceutskih proizvoda. Naime, farmacija je u više različitih izveštaja predstavljena skoro kao mafijaška organizacija.

I to je slika evropskom licemerja, jer su te institucije ćutale dok je nekadašnji četvorostruki ministar zdravlja Tomica Milosavljević, činio pogrom od srpskog zdravstva kroz razne forme "reformi" i "racionalizacija", a posebno u vreme njegovog zavođenja mafijaških pravila u srpskoj farmaciji.

Umesto da odgovara pred domaćim pravosuđem, Milosavljević je nagrađen petogodišnjim mandatom u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (WHO) jer je zadužio velike multinacionalne korporacije uvozom i primenom eksperimentalnih lekova na domaćim pacijentima kao zamorčićima.

Zdravstvo u Srbiji je grana u kojoj vlada sistemska korupcija, od zloupotreba ovlašćenja do nenamenskog trošenja sredstava, a posebna priča je običaj upućivanja pacijenata na privatnu lekarsku praksu od strane lekara u javnim ustanovama. Kada je reč o uzrocima ovakvog stanja, upućivanje pacijenata u privatnu praksu potiče od toga što je zdravstvenim radnicima sadašnjim zakonskim rešenjima omogućeno i dozvoljeno da u isto vreme rade i u javnom i u privatnom sektoru. Na delu je, dakle, primer legalnog sukoba interesa.

Masovni su primeri gde 10 odsto od svake obavljene analize ili intervencije u državnoj, ide na ruke privatnoj klinici. Poznat je skandal u pirotskoj bolnici, kada su bili uhapšeni svi ginekolozi u toj ustanovi zbog primanja mita, a doktori su osumnjičeni da su uzimali i do 1.000 evra od vlasnika privatne prakse nadoknade za slanje trudnica na takozvane dabl testove ili prekid trudnoće u tu privatnu kliniku.

Milioni građana u Srbiji danas ne mogu da ostvare svoja prava u potpunosti ili delimično. Oni bez knjižice ili overene knjižice ne mogu ostvariti svoje pravo. Čak i oni sa overenom knjižicom ne mogu dobiti sve neophodne lekove i preglede ili intervencije.

Ceo zdravstveni sistem u Srbiji održava se na novcu otetom od građana i na činjenici da još uvek svi školovani stručnjaci nisu napustili Srbiju. Lekara specijalista je sve manje. Dve trećine gradskih bolnica i zdravstvenih centara u Srbiji nema dovoljno hirurga, anesteziologa, neurologa…Nema čak ni dovoljno medicinskih sestara. A, Vučićeva vlada planira do kraja ove godine da kadrovski opustoši domove zdravlja, bolnice i kliničke centre.

Srbija je sve siromašnija, bolesti haraju i odnose godišnje blizu 30 hiljada života, a so na tu ranu je i činjenica da je više od 7.000 aktivnih lekara opšte prakse i lekara specijalista spremno da napusti i posao i državu u kojoj su rođeni i gde su stekli obrazovanje.

Prema jednoj skorašnjoj internoj anketi Ministarstva zdravlja, od tog broja je njih 2.000 već zatražilo i dobilo dokumentaciju od Lekarske komore Srbije za odlazak na rad u inostranstvo! Reč je o ljudima sa dobrim obrazovanjem i solidnim iskustvom. Tako školovan kadar na Zapadu čuvaju kao svetu relikviju, nude najbolje uslove i nagrađuju posebnim premijama, obezbeđuju ga od svake egzistencijalne brige.

U Srbiji, na žalost, mnogi od njih rade u nehumanim uslovima, u polusrušenim bolnicama, sa zastarelom opremom. Za struku kojoj pripadaju, imaju mizerne plate a odnos države prema zdravstvenim radnicima je više nego uvredljiv. Dobar deo lekara i medicinskih sestara svoje nezadovoljstvo usmeravaju na pacijente.

I to je krug iz koga nema izlaza. Sa druge strane, u srpsko zdravstvo je ušlo dosta poluškolovanih kadrova, mahom zapošljavanih preko vladajućih stranaka. Mnogi od njih nisu nikada ni prošli pored medicinskog fakulteta, niti bi smeli biti u struci. I svi oni su dobili nekakve vodeće pozicije u lokalnim zdravstvenim ustanovama. Ukratko, najbolji odlaze u inostranstvo ili u penziju ako imaju dovoljno godina staža. Najgori su već na sceni.

Poslednjih dva godine, zbog obostranih frustracija izazvanih opštom bedom, došlo je i do talasa nasilja pacijenata nad medicinskim osobljem. U Domu zdravlja u Šapcu polovinom januara ove godine, jedan pacijent je ubio nožem medicinsku sestru koja je nakon toga preminula. Zbog svega toga, MUP Srbije izdao je naredbu da svaki zdravstveni centar i svaki dom zdravlja dobije policajca-čuvara, "dok se nasilje ne zaustavi".

Kakvo dno je srpsko zdravstvo dotaklo, najbolje govori najnoviji primer Kliničkog centra u Kragujevcu, gde je neko došao na ideju da novcem zaplenjenim od osumnjičenih za lakše krivične prekršaje kupi aparat za takozvanu jontoforezu, utrazvučni aparat, inkubator vredan 1,7 miliona dinara i drugu potrebnu opremu.

Učestale su i javne, spektakularno organizovane pljačke građana kroz razne humanitarne aktivnosti i uz pomoć medija, u kojima ogroman profit ubiraju telefonske kompanije i dele ga kriminalnim ograncima političkih stranaka na vlasti.

Tako je 24. maja ove godine preko "Blic fondacije" i Radio-televizije Srbije organizovan takozvani "humanitarni kontakt šou program Teleton" u kome su učestvovale poznate ličnosti iz sveta muzike, glume, sporta i politike, a sve pod nazivom "Srce za decu" (da se svim porodilištima u Srbiji obezbede aparati za proveru sluha kod beba). Samo deo milionski teške sume otišao je u humanitarne svrhe. Ostalo je zadržano na računima raznih "Teletona" i transferisano u privatne džepove.

Već godinama, umesto države, umesto Ministarstva zdravlja, umesto zdravstvenih fondova, u akcijama prikupljanja novca za opremanje zdravstvenih ustanova učestvuju razne "medijsko-humanitarne" korporacije, iza kojih stoji mafijaški interes vladajućih stranaka.

Odličan primer za to je bilo angažovanje RTV B92 oko akcije kupovine inkubatora za bebe. Umesto nadležnih ministara, uloga "majke Tereze" dodeljena je direktoru ove medijske kuće, Veranu Matiću. Ovakva praksa se i dalje nastavlja.

Novac se od građana "prosi" i na ovako visokom nivou, ali i na onom najnižem, gde nesrećnici kojima je potrebno lečenje traže pomoć od koga stignu, bez medijske i političke podrške. Zato što nema države, nema socijalne politike, a nema ni para u opljačkanim zdravstvenim fondovima.

Vučićev režim je u sprdnji sa građanima-osiguranicima, kojima je neophodno lečenje, kako u Srbiji tako i u inostranstvu. Još 2013. godine, pod njegovom komandom, tadašnji direktor Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje predložio je da lečenje u inostranstvu ne plaća država već "građani svojim donacijama"!

U tom smislu je naručena i izmena Zakona o zdravstvenom osiguranju…Teren za masovne otimačine od građana bio je otvoren. Kako tada, tako i danas, umesto da sve bude regulisano kako bi zdravlje i dostojanstvo ljudskog bića bilo zaštićeno, sezona "humanitarne otimačine" i dalje traje.

Srbija je sve bolesnija, a najbolesniji je režim koji je to dozvolio i Vođa tog režima koji je najozbiljniji pacijent na brodu koji nezadrživo tone.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAROD PLAĆA I SVOJU I NEOSIGURANU IMOVINU DRŽAVE

 

Zbog stalne besparice narod štedi na svemu, pa zato najveći broj domaćinstava nema osiguranje od poplava, čak ni u područjima koja su tradicionalno izložena izlivanju reka. Danas niko ne želi da kaže da li će država i na koji način pomoći desetinama hiljada ljudi koji su ostali bez imovine, a često i bez jedinog izvora prihoda. Posle katastrofalnog zemljotresa 1969. u Banja Luci, Tito je sve one koji su ostali bez imovine poslao na privremeni rad u Nemačku. Danas narod nema ni tu soluciju.

 

               M. Hadžić

 

Štetu koju su prouzrokovale katastrofalne poplave od sredine maja, Evropska banka za obnovu i razvoj je procenila na oko dve milijarde evra, dok domaći najeminentniji stručnjaci u svojim optimističkim procenama smatraju da ona nije ispod tri milijardi evra. U to nisu uračunati ljudski životi čijaje vrednost nemerljiva u novcu. Samo je Aleksandar Vučić izjavi o da šteta nije veća od jedne milijarde evra!

Bez obzira na visinu štete postavlja se pitanje ko će sve to da plati. Izuzetno mali broj vlasnika kuća svoju imovinu je osigurao od poplava i drugih elementarnih nepogoda, zadovoljavajući se u najboljem slučaju tek osnovnim osiguranjem imovine. Po procenama radnika osiguravajućih zavoda manje od jedan odsto svih građana ima ovo dodatno osiguranje, što znači da će samo oni moći da izvuku nešto para od zavoda za osiguranje.

Interesantno je da su u najvećem broju slučajeva vlasnici ovakvih polisa seoska domaćinstva koja su bila u vladinom programu subvencionisanih kredita za poljoprivredu, jer je jedan od uslova za dobijanje zajma bilo upravo posedovanje proširene polise osiguranja imovine.

Dok je država brinula o osiguranju imovine svojih dužnika, na svoju imovinu nije obraćala pažnju. Tek posle poplava javnost je saznala da TE „Nikola Tesla" iz Obrenovca nije bila osigurana od poplava.

Odgovarajući na poslanička pitanja u Skupštini predsednik Vlade Aleksandar Vučić za ovu neodgovornost je optužio prethodnu vlast, koja je imenovala direktora TENT-a koji je prilikom produžavanja ugovora o osiguranju 1. maja 2012. precrtao nadoknadu štete od poplava.

Tom prilikom je premijer, međutim, zaboravio da kaže šta je više od godinu dana radila njegova ministarka energetike Zorana Mihajlović kada nije uspela ni jedan običan ugovor o osiguranju da rastumači i tako otkrije da termoelektrana na području koje je tradicionalno ugroženo vodenim stihijama, protiv istih nije osigurano.

Ako izuzmemo tih jedan odsto osiguranika koji su bili osigurani i protiv poplava, ostaje masa nesrećnika kojima osiguravajući zavodi neće isplatiti ni dinara. U Srbiji je situacija oko odgovornosti države veoma nejasna.

U Sjedinjenim Američkim Državama, na primer, smatra se da je osiguranje lični izbor, tako da država nema nikakvu obavezu da pomogne nekome ko je usled neposedovanja odgovarajućeg osiguranja ostao bez imovine. Međutim, i tamo je u prošlosti država činila izuzetke i posle prirodnih katastrofa velikih razmera kroz beskamatne kredite sa dugim rokom otplate pomagala ljudima da ponovo stanu na noge.

U evropskoj praksi se smatra, takođe, da je posedovanje osiguranja lični izbor svakog građanina, ali je zbog izuzetno visokih poreza, koji delom moraju da idu u prevenciju štete, i država dužna da pomogne.

Samo nedelju dana posle obrenovačke tragedije nepogode istih razmera su pogodile i široke oblasti u Nemačkoj. Tamo su, međutim, nasipi visoki i stabilni, postoje odvodni kanali, narod je na vreme bio evakuisan… Zbog svega toga su razmere štete daleko manje nego u Srbiji, a nemačka vlada je najavila formiranje posebnih fondova za pomoć stanovništvu i privredi. Tamo, međutim, postoji i stalni fond u koji svi osiguravajući zavodi redovno uplaćuju novac, a odakle se posle isplaćuju i oni koji su pretrpeli štetu, a nisu bili osigurani.

Srpska država smatra da nema para za ovakve vidove pomoći, a to znači, kao i uvek, da kada država nema sredstava, račun mora da plati narod. On uvek ima para, smatraju vlastodršci.

Jedino što je država do sada obećala, jeste da će unesrećeni biti oslobođeni plaćanja komunalija i struje za maj mesec! Bilo bi, inače, neumesno nekome ko je u poplavama izgubio i kuću i okućnicu naplaćivati vodu ili taksu za održavanje obale. Za sada se ništa više od toga ne najavljuje, a biće dobro ako ova pohlepna vlast ne počne da šalje račune za troškove evakuacije i smeštaja u prihvatilištima.

Udruženje banaka Bosne i Hercegovine je odmah reagovalo na katastrofalne poplave u toj republici i najavilo da banke mesec dana neće naplaćivati rate za kredite od onih osoba koje su izgubile imovinu, prethodno založenu da bi se kredit dobio.

Smatra se da će u tom roku osiguravajuća društva završiti procenu i isplatu štete. O sličnom potezu u Srbiji se ni ne razmišlja, a Jorgovanka Tabaković će nas ponovo ubeđivati kako Narodna banka nema instrumente pomoću kojih bi naterala banke na ovako nešto. Kako izgleda, narod je opet prepušten samom sebi po onoj narodnoj: „Sirotinjo, i zemlji si teška".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: