Архива

Posts Tagged ‘kombinat’

OTIMAČINA: VLADA U SRBIJI PREĆUTNO RASPRODAJE I POKLANJA IMOVINU U VLASNIŠTVU DRŽAVE SRBIJE!!?

6. октобра 2016. Коментари су искључени

 

Kad je u jednom neformalnom razgovoru sa grupom zapadnih diplomata u Prištini, početkom 2000. godine, bivši američki specijalni izaslanik na Kosovu i Metohiji, Kristofer Hil, rekao da "pod zemljom" u srpskoj pokrajini leži "dva puta po petsto milijardi dolara", nimalo se nije šalio. Podatak je dobio od geoloških stručnjaka iz SAD i Velike Britanije.

Sve govori, da je glavna meta nasilničkog osvajanja Kosova i Metohije, bilo ogromno rudno bogatstvo i kombinat "Trepča", kao najveći privredni gigant tog tipa na Balkanu i jedan od najvećih u Evropi. Na žalost, sudbina "Trepče", danas podeljene na srpski i albanski deo, najbolje govori koliko je stanje u okupiranoj pokrajini bolesno i neodrživo.

Gore od postojećeg stanja je ono što sledi: preuzimanje "Trepče" od strane američkih vojnih kompanija. Na to se čeka i zbog toga "Trepča" više nije i srpska ni albanska nego pod privremenom upravom UNMIK-a.

 

                     Nikola Vlahović

RASPRODAJA I POKLANJANJE IMOVINE SRBIJE

 

Kompleks rudnika "Trepča"  u ataru Kosovske Mitrovice ali i šire (južno prema Prištini i severno prema Leposaviću), opravdano se smatra jednim od najvećih nalazišta olova i cinka u Evropi.

To su u proteklih pola veka potvrdila sva istraživanja, kako domaća tako i strana. "Trepča" je osnovana početkom prošlog veka, 1927. godine, a sa iskopom olovno-cinkane rude otpočelo se tokom 1929. i 1930. godine prošlog veka.

Sve do otimanja Kosova i Metohije od Srbije, 1999. godine, "Trepča" je radila kao jedinstven rudarsko-topioničarski kompleks (čak i za vreme nemačke okupacije kad je u Kosovskoj Mitrovici zavodio red tada mladi nacistički oficir Kurt Valdhajm, koji je posle rata volšebno postao predsednik Ujedinjenih nacija!).

Posle okupacije Kosova od strane SAD i njenih satelita, "Trepča" je izgubila onu proizvodnju koju je nekada imala. Samo tokom 1999. godine, ovaj kombinat je imao prihod od 200 miliona dolara, dok danas ima dug od oko 150 miliona evra!

U vlasništvu Trepče je preko 30 rudnika. Od toga se samo četiri danas nalazi na teritoriji sa većinskim srpskim stanovništvom. Sadašnji generalni direktor Holdinga Trepča, AD Zvečan je Jovan Dimkić, koji je ujedno i direktor "Trepča-Sever", Priština. On je u potpunosti podređen volji vladajuće koalicije u Beogradu i sa vladom u Prištini "koketira" po potrebi, dakle, samo kad mu Vučić naredi.

Raspolućena "Trepča" ostavila je Srbe bez velike imovine. Tako su na južnom delu Kosova i Metohije, pod albanskom upravom, ostali i fabrike neraskidivo povezane sa "Trepčom", poput Fabrika akumulatora KM, Fabrika procesne opreme KM, Fabrika cinka KM, Fabrika lovačke municije Srbica…

Prema podacima Geološkog zavoda Srbije, južno od Ibra su bogatija ležišta rude (Stari trg, Zajača, Ajvalija Badovac, Kišnica i Novo Brdo koje ne radi). Trepčini pogoni na teritoriji severnog Kosova i Metohije, uključuju rudnike-Crnac, Belo brdo, Žuta Prlina, otvoreni kop Koporić, dve flotacije (jedna instalirana 2012.) u Leposaviću i metalurgiju u Zvečanu.

U njima je pokušala da se uposli većina srpskih radnika otpuštenih iz Trepče, u junu 1999. godine, a najveći broj od današnjih 3.290 i danas, dok ne radi, prima minimalne mesečne naknade od Srbije. Od tog broja je 1.200 realno zaposlenih. Oni su angažovani na proizvodnji u rudarstvu, u rudnicima Crnac i Belo brdo i flotaciji u Leposaviću, koja je radila u kontinuitetu od 2005. godine, i na proizvodnji u Metalurgiji olova u Zvečanu, kao i u pratećim delatnostima: transport, laboratorija, institut, obezbeđenje, administracija, ishrana radnika.

Prema najnovijim procenama Svetske banke, vrednost mineralnih rezervi na Kosovu je 13,5 milijardi evra, a udeo rudnika olova Trepče u njima je najmanje tri milijarde evra. Preostali kapacitet rude je oko 29 miliona tona (mada je neka istraživanja govore i o tri puta većoj količini), od čega 999.000 tona čini olovo, 670.000 tona čini cink, a 2.200 tona zlato.

U rudnicima "Trepče", pored olova i cinka, ima još srebra, bizmuta, zlata, kadmijuma, germanijuma, selenijuma, telura, indijuma, talijuma i drugih retkih elemenata koji spadaju u elemente industrije visoke tehnologije. U poslednjih pola veka izvađeno je i prerađeno skoro polovinu dokazanih geoloških rezervi. Približno 2,1 milion tona olova, 1,4 miliona tona cinka, 2.600 tona srebra, 4.000 tona bizmuta, devet tona zlata, 1.700 tona kadmijuma.

U Starom trgu u Kosovskoj Mitrovici, nalazio se nekada poznati muzej minerala, osnovan još 1966. godine, koji je do temelja pokraden septembra 1999. godine kad je okupatorska čizma zagazila u ovu srpsku pokrajinu. Među raritetnim mineralima bio je jedinstveni vivijant, mineral neprocenjive vrednosti.

Pre napada NATO pakta na Srbiju, 1999. godine, kompleks kombinata, "Trepča" u Kosovskoj Mitrovici, imao je čak 42 registrovana pravna lica. Od 1999. godine, Holding "Trepča" više ne posluje kao pravno lice registrovano u Agenciji za privredne registre u Beogradu. Umesto toga, ovaj privredni gigant preživljava pod administracijom UNMIK-a na Kosovu.

Kosovska poverilačka agencija preuzela je upravu, koja je po proglašenju nezavisnosti faktički poverena Kosovskoj agenciji za privatizaciju. UNMIK nikada nije zvanično prihvatio nadležnost ove agencije, ali je i ne osporava.

Kod UNMIK-a su registrovana dva pravna lica koja posluju na teritoriji Kosova i Metohije i to "Trepča Sever" (u kome posluje srpski de rudnika) i "Trepča Jug" (koje posluje pod upravom kosovskih Albanaca). Oba privredna subjekta zapošljavaju po 800 radnika i bave se iskopavanjem rude, koncentrata olova i srebra. "Trepča – Sever" i „Trepča – Jug" funkcionišu kao dve odvojene firme, sa dva žiro-računa i dva menadžmenta.

"Trepča Sever" eksploatiše danas samo četiri rudnika na teritoriji opštine Leposavić, a "Trepča Jug" eksploatiše samo Stari Trg u Kosovskoj Mitrovici, dok su van funkcije rudnici Ajvalija, Kišnica i Novo Brdo u okolini Prištine.

Dobro upućeni u slučaj "Trepče", "Sever" i "Jug" proizvode i prodaju koncentrate rude ugovorene na godišnjim tenderima, i to stranim kupcima. I jedni i drugi mesečno prodaju približno po milion i po dolara vredan koncentrat. Uzgred, treba reći da je Kosovska agencija za privatizaciju na tenderima i aukcijama prodala skoro sva društvena preduzeća, pa čak i neka u Leposaviću, ali kupci ni do današnjeg dana nisu ušli u posed te imovine.

Treba napomenuti da je i 4200 parcela zemljišta u katastru uknjiženo u vlasništvu "Trepče", od kojih jedan deo pripada području Kopaonika i koji nije na administrativnom delu Kosova i Metohije. U vlasništvu "Trepče" ostalo je i 1.200 stanova, čiji su korisnici uglavnom Albanci, koji nisu prihvatili zakonom predviđenu obavezu otkupa, za razliku od Srba koji su "Trepčine" stanove otkupljivali prema zakonskoj proceduri. Na ovaj način "Trepča" ima potraživanje i po osnovu neotkupljenih stanova čiju tržišnu cenu još niko nije precizno utvrdio.

Sa druge strane, Holding "Trepča" i sva društvena preduzeća u Kosovskoj Mitrovici, Zvečanu, Zubinom Potoku, Leposaviću, Gračanici i Šari, nisu još uvek prodati. U severnom delu Kosova i Metohije, nastao je problem oko koncesije nad jezerom Gazivode.

Već nekoliko godina, oko "Trepče" se intenzivnije vrte velike multinacionalne kompanije kao što su Rio Tinto, Friport, Tisen Krup, ali i jedan broj investicionih fondova. Pre nepune dve godine, vlada Hašima Tačija je "načelno" prihvatila jedan veliki američki investicioni fond koji je najavio mogućnost kupovine "Trepče".

Istovremeno, Vučićeva vlada je "pronašla" nekadašnjeg palestinskog obaveštajca, Muhameda Dahlara (sada državljanina Srbije), kao "lobistu" koji je obećao da će dovesti kompaniju iz Emirata, koja bi, navodno, kupila "Trepču".

Koliko je to pouzdano bilo, govori i podatak da su predstavnici te kompanije, razgovarali su u Dubaiju sa tadašnjom predsednicom Kosova, Atifetom Jahjagom, oko investicija u "Trepči". Ništa se od svega toga do današnjeg dana nije desilo. Razlog je poznat i vlastima u Prištini i vlastima u Beogradu: naime, za "Trepču" je već duže vremena zainteresovana američka vojna industrija, kojoj su potrebne stabilne zalihe feronikla, a njega na severu Kosova ima u izobilju. Zato UNMIK čuva i "Trepču sever" i "Trepču jug" za potrebe američke vojne industrije.

Propao je i pokušaj Vlade albanskog Kosova prošle, 2015. godine, da rudnike i flotacije "Trepče" izdvoji i od njih formira posebno javno preduzeće, čiji bi ona bila većinski vlasnik, a da ostatak privatizuje. Neuspelom akcijom da tu imovinu proglasi "svojinom Republike Kosovo" rukovodila je Kosovska agencija za privatizaciju.

Namera je bila da albanska strana prisvoji sve rudnike i flotacije u Starom Trgu, rudnike i flotacije u Kišnici i Novom Brdu, rudnike i flotacije na Kopaoniku i u Leposaviću, Metalurgiju olova u Zvečanu i Metalurgiju cinka u Mitrovici, dok je za ostalih 14 jedinica kombinata bila planirana privatizacija.

Napravljen je i Nacrt zakona koji nije prošao bez saglasnosti Srba koji čine većinu u opštinama na severu Kosova i Metohije, gde se ti rudnici nalaze. I Vučićeva vlada u Beogradu (preko šefa Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marka Đurića) navodno se "pobunila", ali ne bi mogla da utiče ni na šta da nema u "Trepči" velikih američkih interesa. Naime, i dalje se čeka američki kupac!

Krajem maja meseca 2013. godine, u Vladi Srbije je potpisan ugovor o poslovnoj saradnji Rudarsko-metalurškog i hemijskog kombinata "Trepča" i američkog konzorcijuma "Nju dženerejšen pauer", koji je, kako je u tekstu sročeno, predviđao "nove investicije, povećanje obima i kvaliteta proizvodnje i otvaranje novih radnih mesta".

Sutradan je Kosovska Agencija za privatizaciju osporila ugovor, pozivala se na svoja ovlašćenja za upravljanje društvenim preduzećima na Kosovu, uključujući i ovlašćenje za prodaju, prenošenje ili likvidaciju tih preduzeća i njihovih delova, a onda je i zamenica premijera ove samoproglašene nadri države Mimoza Kusari, zahtevala da se najavila da se Ambasade SAD u Prištini izjasni o investiciji ove američke kompanije u pogone "Trepče". Ubrzo, stavljena je tačka i na ovaj slučaj. Od investicija nije bilo ništa.

U poslednjih pet godina, zapamćena je i jedna "solo" akcija bivšeg ministra Milana Bačevića, koji je potpisao "preliminarni dogovor" o kupovini "Trepče", sa izvesnom američkom firmom iz Čikaga, ali su druge američke firme preko ambasade SAD u Prištini, pokrenule pitanje legitimnosti ove prodaje.

Tako je Srbija preko Bačevića dobila šamar u vidu zvaničnog saopštenja ambasade SAD u Prištini, u kome je rečeno da vlada u Vašingtonu priznaje Kosovo kao državu, te da se Trepča ne može biti kupljena od druge države, u ovom slučaju-Srbije. Povodom ovoga, vođena je i rasprava u američkom Senatu. Ali, uprkos tome, od kraja 1999. godine do danas, američke firme nisu uspele da se dogovore ko će i preko koga da kupi "Trepču", što je i dovelo do toga da UNMIK i danas opstajava kao neka vrsta tutora nad "Trepčom Jug" i "Trepčom Sever".

Prema mišljenju eksperata međunarodnog prava, u nastavku pregovara sa albanskom stranom, u Briselu se mora postići sporazum da prodaja društvenih preduzeća u srpskim enklavama na Kosovu i Metohiji, mora ići preko Zajednice srpskih opština koja je u formiranju, a da deo tih sredstava u Fond za podsticanje razvoja srpskih enklava.

Stručni tim Republike Srbije (ukoliko takvo nešto uopšte postoji pri Vučićevoj vladi), ne sme da prihvati sporazum u kome bi sredstva od prodaje preduzeća pod srpskom upravom, bila upotrebljena u druge svrhe. Sve drugo bi bilo ravno veleizdaji. Ne samo zbog "Trepče", nego zbog celokupne imovine kojom danas upravljaju preostali Srbi na Kosovu i Metohiji.

Sa "Trepčom" je stanje utoliko komplikovanije, što postoje mnogi raniji ugovori koji su ostali na teret danas podeljenog Holdinga. Poslednji generalni direktor ovog kombinata koji je za vreme vladavine Slobodana Miloševića vedrio i oblačio, Novak Bijelić, uzeo je, na primer, od Grčke kompanije Mytillunes Holding S.A. iz Atine, kredit od 50 miliona dolara, a po osnovu tog kredita, garant je bila nekadašnja "Jugobanka Beograd", sada u stečaju.

Kako Bijelić nije ništa uradio sa tim novcem (a, ne zna se ni gde je nestao ili u šta je potrošen!), dug je narastao na preko 65 miliona dolara. Današnje rukovodstvo "Trepče" ne može da uđe u trag tim sredstvima, posebno iz razloga što su vojnici KFOR-a, prilikom okupacije kombinata, uništili svu dokumentaciju, kompjuterske baze i sve što je u njima bilo.

Raspad, komadanje i okupacija "Trepče", desili su se odmah nakon potpisivanja takozvanog vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 1999. godine, kada je na Kosovo i Metohiju stigao i nekadašnji ministar zdravlja Francuske, kako se kasnije pokazalo, jedan opasno izopačeni idiot, Bernar Kušner, koji je postavljen za šefa civilne misije u Prištini…Jedan od prvih njegovih zadataka je bio da okupira "Trepču".

Najpre je tražio da mu se dostavi strukturu vlasništva kombinata. "Trepča" je do tada bila deoničarsko društvo, a suvlasnici su bili srpske banke, osiguravajuća društva i mnoga druga srpska preduzeća…To je Kušnera i njegov tim pravnika stavilo na velike muke, ali je prihvatio da je "Trepča" privatno vlasništvo.

Kako su sva javna preduzeća u nadležnosti države Srbije već bila okupirana, tako i Elektro Kosovo, Kušner je tada naložio da kombinatu isključe struju. Ipak, preko planine Rogozne, srpski rudari su postavili kablove i doveli struju iz Novog Pazara. Onda je Kušner smislio da prekine vodosnabdevanje. Ipak, i to je prevaziđeno i deo "Trepčinih" rudnika na Kopaoniku i Rogozni, nastavili su rad. To je rezbesnelo Kušnera, pa je krenuo da optužuje srpske rudare da "…zagađuju vazduh, truju žene, decu, ali i vojnike Kfora".

Kad je video da drukčije neće ići, u ranu avgustovsku zoru 1999., tri hiljade vojnika Kfora, što sa zemlje što iz vazduha, napalo je na kombinat, a izveden je i desant sa oko 50 helikoptera. Nakon toga, počelo je proterivanje naših stručnjaka.

Kušner je imao pripremljen "tipski" dokument na kome je pisalo: "…Proteruje se, bez prava povratka, sa teritorije Kosova…", a onda bi pod oružanom pratnjom sve "nepodobne" odveli do administrativnog prelaza Jarinje.

Prvi Kušnerov akt u "Trepči" bio je da za prvog predsednika Upravnog odbora "Trepče" postavio, nikog drugog do Hašima Tačija! Skoro sedamnaest godina nakon ovog događaja, "Trepča" je i dalje nasilno podeljena i pod kontrolom okupacionih vlasti. Nekadašnji komandant NATO pakta Vesli Klark koji je komandovao bombardovanjem Srbije, ima biznis na Kosovu, posebno u sferi energetike i telekomunikacija, pa mu je "Trepča" jedan od najvažnijih preokupacija.

 

    A 1. "…U Beogradu ima ljudi koji će pomoći"

Prema Rezoluciji 1244 SB UN Srbiji pripadaju svi prirodni resursi na Kosovu i Metohiji, ali to stranim kompanijama koje se dogovaraju sa albanskim vlastima oko "Trepče" nije nikakav problem, o čemu najbolje govore davno objavljeni transkripti razgovora međunarodnih i kosovskih zvaničnika, kada je bivši šef NATO pakta Vesli Klark između ostalog rekao: "Beograd neće praviti probleme oko rudnih bogatstava... "

Klark je kasnije (nakon takozvanih "oktobarskih promena"), razgovarao i sa Hašimom Tačijem po pitanju vlasništva nad rudnim i mineralnim bogatstvom Kosova i Metohije i obavestio ga da "u Beogradu ima ljudi koji će mu pomoći"!

 

    A 2. Srbija na poklon Albancima

Šezdesetih godina prošlog veka, tadašnji predsednik Savezne skupštine, Petar Stambolić, zahtevao je da se izglasa "proširenje" kosovsko-metohijske oblasti, na deo teritorije Srbije koja administrativno, istorijski i kulturno nikada nije pripadala Kosovu.

Reč je o teritoriji od mesta Rudnica kod Raške na Ibru (bivši Deževski srez koji je pripadao Kraljevu), jugoistočni deo Kopaonika (sa rudnicima Belo brdo i Koporić), pa uz dolinu Ibra kod Leposavića i Sočanica (sa rudnikom Gnježdane) sve do ulaza u Zvečan kod Kosovske Mitrovice.

Tako je nastalo današnje "severno Kosovo" koje to nikada nije bilo. Kad je Stambolić ovako velikodušno administrativnim putem poklonio ovu srpsku teritoriju Albancima, miljenik vladajuće nomenklature i poslanik savezne skupštine, kasnije nabeđeni "otac nacije", Dobrica Ćosić, ni reč nije progovorio o ovom bezumlju. A, posledice su, kao što se sada vidi, nesagledive.

    Srpski akcionari Holdinga "Trepča", AD Zvečan

Na 702 parcele sa 317 hektara zemljišta u vlasništvu je Holdinga Trepča, AD, Zvečan. Akcionari su: Fond za razvoj Srbije 78,55%, Generaleksport 9,73%, Jugobanka KM 3,32%, Progres, Beograd 2,80%, Dunav banka 2,73%, Elektroprivreda Srbije 2,38%, 14. oktobar Kruševac 0,21%, Termoelektro 0,11%, GP Ratko Mitrović 0,11% ZOIL Dunav 0,04% i Luka Bar 0,02% ….

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PLJAČKANJE, PRIVATIZACIJA I PROFIT: ČERUPANJE KOMBINATA KOJI VIŠE NEĆE HRANITI BEOGRAD!

 

Nastavlja se agonija nekadašnjeg najvećeg poljoprivrednog kombinata u ovom delu sveta. PKB se našao stešnjen između interesa različitih grupa bliskih vlasti koje bi da ga kupe, ali da za njega plate više od šestine realne vrednosti, kao i da im se omogući da prenamenom zemljište proglase građevinskim i zatim ga prodaju po višestruko višoj ceni.

Gradonačelnik Siniša Mali računa da će prodajom PKB staviti u džep, u vidu provizije, oko 30 miliona evra. Grad će izgubiti snabdevača hranom, bez posla će ostati nekoliko desetina hiljada radnika, kooperanata, dobavljača, iz prodajne mreže, ugroziće se opstanak Opštine Palilula…

Sve to nije važno, kada su u pitanju apetiti opasnog kriminalaca Siniše Malog, koji je pod zaštitom rođaka Vučića…

 

                         M. Malenović

MULJACINA SA PKB2

 

PKB Korporacija a.d. je još 2008. trebalo da bude prodata unapred poznatom kupcu, ali je sindikat tada uspeo to da spreči. Muke ovog kombinata, koji je nekada hranio Beograd, počele su devedesetih godina, kada je iz preduzeća izuzeto sve što donosi profit i kasnije privatizovano. Radi se o Imleku, Frikomu i Pekabeti, kao i o mesno-prerađivačkom pogonu PKB Vizelj, koji je prodat još 1998. godine.

U okviru PKB-a ostala je samo još primarna proizvodnja.

Uprkos činjenici da je Investicioni fond Salford na srpskom tržištu mleka i mlečnih prerađevina stekao monopolistički položaj, zahvaljujući kome je diktirao cene i uslove otkupa mleka, PKB je 2009. oborio dotadašnji sopstveni rekord u proizvodnji mleka proizvevši 64 miliona litara.

 

       Đilas počeo, pa se pokajao

 

Kada je PKB 2010. prešao u ruke grada Beograda koristio je 22.000 hektara obradivog zemljišta, ali je tadašnji gradonačelnik Dragan Đilas uspeo da za 4.000 hektara dobije dozvolu za prenamenu, tako da ono postaje stambeno-komercijalno ili industrijsko, odnosno višestruko vrednije.

Pomenuto zemljište nalazi se u blizini Zrenjaninskog puta i planirane trase puta koji spaja Zemun i Borču, a koji tada još nije bio izgrađen. Novac dobijen za to zemljište, umesto da pripadne preduzeću i uloži se u proizvodne kapacitete, slio se u gradsku kasu. Tim potezom PKB je dvostruko izgubio: izgubio je stotine miliona evra od tog zemljišta i izgubio je zemljište koje mu je jedno od osnovnih sredstava za proizvodnju.

Uz pomenuto obradivo zemljište PKB je imao i oko 8.000 hektara pod zgradama, farmama, putevima, šumama…

Problem sa kojim se suočava eventualni kupac PKB-a je činjenica da je svo ovo zemljište u državnom vlasništvu, dok je Kombinat samo korisnik. Po zakonu, takvo zemljište niti može da se otuđi, niti da mu se promeni namena. Samim tim već u startu su eliminisani špekulanti koji bi PKB kupili samo zbog izuzetno vrednog zemljišta koje ima u gradskoj zoni prestonice.

Da bi se ovaj problem prevazišao i unapred određeni kupac zadovoljio, naprednjačka vlast odlučuje da uradi ono što do sada niko još nije – da kršenjem zakona zemljište iz državnog vlasništva prevede u vlasništvo Kombinata i to bez dinara naknade.

Prvo je bio pokušaj da se to tiho, skriveno od očiju javnosti, uradi direktno preko katastarskih službi, ali su Samostalni sindikat PKB i Nezavisni sindikat radnika PKB, koji zajedno okupljaju više od polovine zaposlenih, uspeli da spreče ovaj pokušaj krađe državne imovine.

Naime, kada je 1946. bio stvoren PKB on je na korišćenje dobio nešto malo manje od 1.500 hektara njiva. Ostalo je kasnije stekao i to isušivanjem močvarnog zemljišta koje je do tada bilo neupotrebljivo.

Svo to zemljište bilo je uknjiženo kao poljoprivredno zemljište u vlasništvu države, dok je PKB bio uknjižen kao korisnik. Pošto po članu 72. Zakona o poljoprivrednom zemljištu ono u vlasništvu države i ne može da bude otuđeno, to je Republički geodetski zavod odbio sve zahteve PKB Korporacije a.d. kojim je tražena promena u katastru nepokretnosti i upis prava privatne svojine u korist Kombinata.

 

       Ministarka na strani Malog

 

Na ove odluke rukovodstvo PKB-a ulaže žalbe koje u leto 2015. usvaja Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture i to odlukom ministarke i potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović.

Kao obrazloženje poslužio je Sporazum o udelu državne svojine u sredstvima koje koristi PKB od 1. jula 2007. godine, kojim je konstatovano da država ima vlasništvo nad Korporacijom shodno vrednosti svoje imovine koju je unela, a u koju spada i zemljište.

Protiv ovako nakaradnog pravnog tumačenja, kojim se Sporazum ne proglašava nezakonitim, već se zakon menja po potrebama sporazuma, Pravobranilaštvo podiže tužbe pred nadležnim Upravnim sudom.

Republička vlada 18. decembra 2015. donosi „preporuku" (tačnije: naređuje) Republičkom pravobranilaštvu da povuče sve podignute tužbe, a samo tri dana kasnije, 21. decembra, odbor direktora PKB-a donosi odluku o otpočinjanju postupka prodaje dela imovine Korporacije. U tom trenutku Pravobranilaštvo se još uvek nije izjasnilo o Vladinoj preporuci, ali se nekome, očigledno, žurilo.

Odluku direktora prihvata nekoliko dana kasnije i Skupština akcionara, koja se sastoji od samo jednog člana, budući da država ima vlasništvo nad 99,755 odsto svih akcija PKB-a. Predsednik ove jednočlane skupštine je Jovo Guteša, jedva pismeni traktorista koji je pre ove funkcije bio zaposlen u pečurkani gradonačelnika Beograda Siniše Malog u Vršačkom Ritu. U međuvremenu je ovaj klimoglavac dospeo i u državnu službu, tačnije u Carinsku ispostavu u Vatinu.

Siniša Mali je od početka izuzetno zainteresovan za poklanjanje PKB-a nekom svom tajkunu. Ovaj samozvani ekonomsko-finansijski stručnjak na jednom sastanku sa aktivom PKB-a izrekao je ordinarnu glupost kako kamate na kredite ne utiču na proizvodnju PKB-a. Kada su mu prisutni objasnili da plaćene kamate moraju da se prebace na teret pojedinih pogona i da tako poskupljuju proizvodnu cenu, pa samim tim utiču i na konkurentnost proizvoda, Mali je promenio temu.

Poznavaoci prilika znaju kako Aleksandar Vučić uopšte ne mora svom bratu od tetke, Siniši Malom, da naredi da se ugradi u cenu preduzeća koje se prodaje, već je dovoljno da mu samo pruži mogućnost da to učini, kao što je to slučaj i sa PKB-om.

Kada je preuzeo mesto gradonačelnika Beograda, Mali je dobio u nasleđe i ugovor između grada i PKB-a o oduzimanju vrednog zemljišta za potrebe izgradnje mosta preko Dunava (danas „Most Mihajla Pupina"), kao i pristupnih puteva. Sporazumom nije određena ni visina, a ni vrsta nadoknade koja treba da bude isplaćena Kombinatu, već je to ostavljeno za neku kasniju priliku.

Sa mesta gradonačelnika i samim tim najvažnijeg čoveka u PKB-u, koji je u vlasništvu grada, Mali je situaciju razrešio tako što je u ime Kombinata obavestio samog sebe kao gradonačelnika da se Korporacija odriče naknade za ovo zemljište.

Po onome što se zna, radi se o nekoliko stotina hektara najvrednijeg zemljišta koje PKB poseduje i čijom prodajom bi se sakupilo dovoljno novca da se otplate skoro svi dugovi ove Korporacije.

Naime, PKB je nedavno prodao pet hektara zemljišta koje je imao na teritoriji beogradske opštine Palilula i to za cenu od 700.000 evra po hektaru. Takođe je i „Imleku" prodao dva hektara po ukupnoj ceni od milion evra.

 

       Fingirani dugovi

 

Ukupni dugovi PKB-a iznose oko 70 miliona evra, od čega skoro polovinu potražuju država i njene agencije, a naplata tih dugova bi mogla da se odloži, da ima političke volje. S obzirom da Korporacija poseduje polovinu površine gradske opštine Palilula, a ima i veoma vredno zemljište u Zemunu i Surčinu, prodajom malog dela svojih nepokretnosti ona bi se lako oslobodila tereta dugovanja i nastavila odlično poslovanje kao preduzeće u rukama grada.

Upravo to ne žele vlastodršci, jer jedna ovakva kompanija bila bi dokaz kako privatizacija nikako nije ni jedini, ali ni najbolji recept za izlazak iz krize. Osim toga, u slučaju da PKB ostane u državnim rukama, Mali i njegovi saučesnici ne bi dobili nikakvu proviziju.

Zbog toga Republika i grad Beograd kreću u sinhronizovanu akciju urušavanja Korporacije i obaranja njene vrednosti. Javnosti se situacija u ovom gigantu lažno predstavlja, jer ne samo da se potencira na postojanju dugova iz prethodnog perioda (koji bi lako mogli da se otplate), već se ukazuje i na to da PKB nastavlja da loše posluje i da pravi gubitke. To, apsolutno, nije tačno.

PKB Korporacija a.d. je 2014. godinu završila sa dobitkom, a taj trend bi se nastavio i naredne godine, da Vlada nije izmenila svoju uredbu o plaćanju premije za mleko. Po toj izmenjenoj Uredbi PKB je uskraćen za 80 odsto premije koja bi mu inače pripadala, odnosno od marta 2014. do kraja 2015. samo na ovaj način u njegovoj kasi se pojavio manjak od oko 700 miliona dinara.

Inače, jedino je PKB-u novom Uredbom smanjena premija na mleko, tako da je on primoran da posluje u neravnopravnoj tržišnoj utakmici u kojoj konkurenti imaju početnu prednost.

Umesto da traži izmenu nepravedne Uredbe, PKB pod kontrolom Siniše Malog poniznički ćuti.

Pošto je tako u javnosti stvorena lažna slika da Kombinat mora da se proda kako budžet više ne bi pokrivao njegove dugove, pristupilo se pljačkanju koje se naziva „privatizacija". U tom klupku imamo različite interese srodnih, ali ipak odvojenih grupa i pojedinaca.

Na jednoj strani su različiti interesi dve trenutno sukobljene grupacije: Investicionog fonda Salforda i konzorcijuma Miodrag Kostić i Petar Matijević.

 

       Dve mafije – Salford i MK gropu

 

Nedavni sukob Andreja Jovanovića iz kompanije Novi Brendovi  , krovne kompanija Investicionog fonda Salford , sa vlasnikom MK grupe Miodragom Kostićem na biznis forumu na Kopaoniku, samo je nastavak rata koji se do sada vodio daleko od očiju javnosti.

Jovanović je uvredio Kostića, izjavom da je opšte poznato da je skraćenica njegove firme MK, zapravo skraćenica za Mito i Korupcija…

U dosadašnjem ratu Salforda ( čiji je većinski kapital odbeglog ruskog tajkuna pokojnog Borisa Berezovskog) i MK grupe  može se reći da je Kostić doživeo nekoliko poraza. Salford ga je izgurao iz mnogih oblasti poslovanja i posvađao sa ljudima sa kojima sarađuje u oblasti otkupa mleka, kojima su date instrukcije da prekinu svaku saradnju sa MK Grupom.

Salford je postavio i pravila da neće otkupiti mleko krava koje su hranjene stočnom hranom kupljenom kod MK grupe, ali to je samo jedan od šamara koji su ove kompanije jedna drugoj lupale protekle dve godine.

U tom periodu Kostić je rastao po pitanju obima poslovanja i profita, ali je i Salford rastao i to trideset odsto brže. Kostić se suočio i sa gubicima u Ukrajini, pa je delovalo da će tajkun iz Vrbasa izgubiti rat. Preokret je nastupio kada su kompanije Petra Matijevića i Miodraga Kostića osnovale konzorcijum i najavile da će pokušati da kupe Poljoprivredni Kombinat Beograd.

Ovo udruživanje izazvalo je paniku kod Salfordovih stručnjaka. Naime, ukoliko Kostić i Matijević uspeju da kupe PKB, Salford bi trajno izgubio prvo mesto u biznisu sa srpskim mlekom, mlečnim proizvodima, i pratećim poslovima, koji na godišnjem nivou donosi profit od nekoliko milijardi dolara.

Posao je veoma kompleksan i podrazumeva nekontrolisan uvoz mlečnih proizvoda u Srbiju, izvoz našeg kvalitetnog mleka, uvoz mleka u prahu, proizvodnju mleka iz mlečnog praha i njegovo plasiranje srpskim potrošačima kao svežeg, snabdevanje proizvoda od mleka stočnom hranom i izvoza viškova stočne hrane… U okruženju, Salford litar mleka plaća 28 evrocenti, dok u Srbiji ta cena iznosi 25 evrocenti. Samo na ovaj način ovaj investicioni fond godišnje zarađuje desetine miliona evra.

 

       Subvencije povlašćenima

 

Salford, Matijević, Kostić i drugi veliki igrači utiču i na to ko može da dobije subvencije iz budžeta namenjene poljoprivredi. Mlekare koje sarađuju sa Salfordom najredovnije dobijaju subvencije i prve su na listi kada država otkupljuje mleko u prahu za robne rezerve, dok je PKB-u ukinuto davanje subvencija.

Kompanija Salford ima dobre veze u vrhu Srpske napredne stranke, gde mu bezgraničnu podršku pruža gradonačelnik Beograda Siniša Mali, ali i Vučiću bliski Goran Vesić.

Ne treba zaboraviti da je sin gradonačelnika Beograda, Teodor, jedno vreme bio zaštitno lice za reklamu mlečnih proizvoda Imleka koji je poslovao u okviru Salfordove grupe. Navodno za ovo je Teodor Mali dobio 50.000 evra, mada upućeni tvrde da je suma bila daleko veća i da nije isplaćena kao honorar za sina, već kao klasičan mito.

Kostić, koji je na sve načine pokušao da se približi naprednjacima, nije uspeo da spoji nemoguće. Njegovu dobru saradnju sa Pajtićem Vučić nije hteo da toleriše, vrata su mu ostala zatvorena. Udruživanje sa Petrom Matijevićem u Kostićevoj glavi je bila dobitna kombinacija, jer je Matijevićev sin Bojan, kao se priča, u dobrim odnosima sa bratom Aleksandra Vučića, Andrejem.

Upućeni tvrde da Skupšitna grada Beograda nije raspuštena. jer je Siniša Mali obećao da će privatizacija PKB-a ipak biti obavljena. Činjenica da PKB nije uspeo na poslednjem tenderu da proda tajkunima za pedeset odsto njegove ionako već umanjene vrednosti, nije prepreka da pokuša da ga proda za trideset odsto na sledećem tenderu

Nezavisni stručnjaci tvrde da PKB vredi najmanje duplo više od njegove procenjene vrednosti koja iznosi svega oko 300 miliona evra. Kada je vršena procena imovine, krajem 2014. godine, svo zemljište je tretirano kao poljoprivredno, mada se najveći deo njega nalazi u urbanoj zoni Beograda i može da se koristi i građevinsko zemljište.

Pošto je proglašeno da PKB-u prete stečaj i bankrot kada se krajem maja ove godine sa njega skine zaštita koju je uživao kao preduzeće u restruktuiranju, te da zato mora pod hitno i po bilo kojoj ceni da se proda, država je početnu cenu na tenderu postavila na 154 miliona evra , odnosno na polovinu potcenjene procenjene vrednosti.

Da postoji samo sukob između Salforda i Matijević – Kostićevog konzorcijuma, rešenje bi se našlo relativno brzo. U igru, međutim, ulazi i nemački gigant Tenis, koji najavljuje otvaranje klanica u Srbiji i za te potrebe želi da kupi 15.000 hektara plodne zemlje.

Tenis nema nikakvog interesa u proizvodnji mleka, već samo u klaničarskoj industriji. Njemu bi odgovaralo da PKB preuzme ili Salford ili neko drugi ko bi se primarno bavio uzgajanjem krava muzara.

Tenis je, kako je Tabloid već pisao, u svojoj postojbini, Nemačkoj, poznat ne samo po lošem odnosu prema radnicima, već i po "nekonvencionalnom" načinu poslovanja, što je eufemizam koji, između ostalog, označava i davanje mita.

Sa jedne strane, Tenis ne želi da Matijević uđe u PKB i proširi na taj način svoju klaničarsku delatnost, ali mu, sa druge strane, savršeno odgovara da Kombinat preuzmu domaći mešetari koji će brzo da se odreknu primarne delatnosti i da oranice rasprodaju kao građevinsko zemljište.

Tenis i njegovi ovdašnji klijenti, na prvom mestu Aleksandar Vučić, zato sada procenjuju da li mogu da imaju dovoljno poverenja u Matijevića i Kostića koji signaliziraju da im je PKB obična investicija u atraktivno građevinsko zemljište.

Od ishoda ovih pregovora zavisiće i sudbina PKB-a, odnosno da li će on odmah ili nešto kasnije u bescenje biti prodat i ko će biti kupac. Čak i ako se u ovom trenutku odustane od privatizacije, to nikako ne znači da će Kombinat i njegovi zaposleni moći da odahnu, već pokazuje jedino da se čeka povoljniji trenutak.

Taj, za vlast i potencijalnog kupca dobar trenutak može da nastupi već ovog leta, kada poverioci, računajući tu i državu i njene agencije, mogu da krenu u prinudnu naplatu svojih potraživanja, čime bi se PKB doveo u blokadu.

Bez jasnog i prihvatljivog programa reogranizacije poverioci ne bi odustali od prinudne naplate, ali i u slučaju donošenja takvog programa postoji mogućnost da od vlasti instruisani poverioci odbiju da čekaju na svoja potraživanja, jer se žuri tajkunu kome je Kombinat obećan.

Pre rasparčavanja, dok je PKB imao zaokruženu proizvodnju, koncept kombinata je smišljen na način da se razvija proizvodnja, omoguće radna mesta, te zadovoljavaju društvene potrebe.

Višak koji je kombinat kao celina generisao, bio je podređen tom cilju. S druge strane, tranzicija u kapitalizam menja logiku poslovanja. Rasparčani PKB je korporacija koja posluje u novom kontekstu. Krajnji cilj sada je profit, a ne društvene potrebe, rad i proizvodnja.

 

       Prodajom se najavljuje glad

 

Između ostalog, prodajom PKB-a gubi se mogućnost uticanja na cenu hrane koja je u Srbiji, spram primanja njenih građana, već sada preskupa. Ukoliko bi ostao u javnom vlasništvu PKB bi mogao da funkcioniše kao kombinat čiji je primarni cilj da obezbedi hranu koja je dostupna svima.

Preduzeća koja se bave samo primarnom proizvodnjom su u većem riziku zbog toga što njihova uspešnost i produktivnost zavise od niza faktora na koje ne mogu da utiču ili ne mogu da predvide. Tu spadaju između ostalog, vremenske prilike, najezde bolesti i parazita itd.

S druge strane prerađivačka industrija može kupovati sirovine, što iz drugih krajeva zemlje, što iz drugih zemalja. Trgovina takođe može nabavaljati robu iz mnogo izvora. Zato je njihovo poslovanje sigurnije odnosno manje rizično od primarne proizvodnje.

Oduzimanje prerade i trgovine od PKB Korporacije i njeno svođenje skoro isključivo na nivo primarne proizvodnje, imali su svojevremeno za cilj da umanje kako potencijal ove kompanije da preživi, tako isto i njenu vrednost.

Bez obzira na sve to, PKB je zadržao i čitav niz komunalnih delatnosti koje su bile u širem društvenom interesu. Ova Korporacija i danas poseduje i održava oko 100 kilometara obalo-utvrde koja od poplave štiti dobar deo Beograda, a brine se i o 1.000 kilometara kanala koji leti služe za navodnjavanje polja, ali s proleća mogu da prihvate velike količine vode iz nabujalih reka i tako smanje posledice njihovog izlivanja.

PKB se stara i o vodovodu i kanalizaciji ne samo sopstvenih pogona i naselja, već i najvećeg dela opštine Palilula u Beogradu. Takođe na teritoriji te opštine održava veliki deo javnih površina.

Sve ove neprofitne delatnosti izdvojene su od dela PKB-a koji je ponuđen na prodaju, što pokazuje da se novom vlasniku Kombinat nudi da bi što je mogao brže mogao da obrne uloženi novac i da tako zadovolji ne samo sopstvenu, već i gramzivost vlastodržaca.

Prodaje se poljoprivredno zemljište koje je u vlasništvu PKB Korporacije, stočni fond (26 hiljada grla stoke), mehanizacija i objekti, ali isto tako i poznati i prepoznatljivi brend, kao i sigurna pozicija na tržištu na kome je ovaj gigant prisutan već duže od 70 godina. Za sve ovo bi Petar Matijević platio najviše 91 milion evra, što nije ni trećina procenjene vrednosti Kombinata.

 

    A 1. Uzor Amerikancima, balast Malom

Kada je istaknuti član komunističke partije Jugoslavije Petar Zečević zvani Veliki od močvare pored Beograda posle Drugog svetskog rata napravio najveću agro kompaniju u Evropi, koja je i danas najveća korporacija iz te oblasti na starom kontinentu, postavio je lestvicu tako visoko da je samoproklamovani dobri menadžer Siniša Mali nikada neće preskočiti, tvrdi u izjavi za Tabloid profesor poljoprivrednog fakulteta Miladin Ševarlić.

Ševarlić kaže da je najbolji dokaz da Mali nije nikakav menadžer ta što on PKB nije uspeo da proda ni za 50 odsto njegove vrednosti. On je podsetio na istorijsku činjenicu da je svojevremeno PKB posetio predsednik svetske banke Robert Maknamara. Posle te posete, Maknamara je bio oduševljen načinom na koji je ovaj kombinat organizovan i izjavio je, da u Americi treba graditi agro kompanije na način kako je organizovan PKB.

I profesor Ševarlić stoji na stanovištu kako dugovi Kombinata lako mogu da se otplate prodajom malog procenta njegove imovine i da PKB posle toga može da nastavi sa uspešnim radom, pod uslovom da od države dobije mogućnost da za njega važe ista pravila kao i za ostale poljoprivredne kombinate.

Ovo je najmanje što Srbija i, posebno, Beograd mogu da učine za PKB, koji je u dugove i dospeo samo zato što je teških devedesetih godina prošlog veka tržište snabdevao hranom po cenama nižim od proizvodnih, kako bi narod preživeo.

 

©Geto Srbija

materijal:List protiv mafije

%d bloggers like this: