ЛОМЉЕЊЕ КИЧМЕ СРПСТВА: СРПСКИ ПРЕДСТАВНИЦИ У ИНСТИТУЦИЈАМА СЕПАРАТИСТИЧКОГ СИСТЕМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ, БЕЗ МОЋИ..!??

 

Избори за "парламент" сепаратиста на Косову и Метохији одржани 11. јуна, после 17 година вратили су на власт савез који чине вође албанских терориста Рамуш Харадинај, Хашим Тачи и Фатмир Љимај. На тај начин они су себи обезбедили имунитет и недодирљивост пред судовима у случају да због злочина буду покренути процеси против њих.

За то су имали и свесрдну подршку Запада али, ма колико невероватно звучало, ни подршка српских издајника није изостала. Она долази од самог врха српске Владе, доскорашњег премијера а сада већ председника Србије Александра Вучића, пре свега кроз "Српску листу" коју је за те потребе основао.

 

                        

 

У опширној предизборној кампањи за изборе туђе државе на сопственој територији којом се координисало се из Београда, медији су бесомучно понављали како су ти избори судбоносни за наш народ и да „једино ‘Српска листа’ има подршку Београда".

За њу је требало гласати јер „…једино ‘Српска’ има капацитет да спречи формирање ‘војске Косова’ у нашој кући, да сачува од гашења институције Републике Србије и да заштити угрожен опстанак Срба на КиМ".

Таквим обећањима би се слатко насмејали у Народном покрету Срба са КиМ "Отаџбина" само да ситуација није крајње озбиљна јер "постоји толико примера да су сва Вучићева обећања лаж и манипулација застрашеног народа у целој Србији а нарочито на КиМ" кажу из инфо службе за Магазин Таблоид.

"…Институције за које он каже да их ‘чува’ и да ће то и даље чинити, су скоро све предате сепаратистима у Приштини, а народ који Вучић ‘штити’ свакодневно бива пребијан, како од стране Албанаца тако и од стране његових батинаша.

Уколико то Запад од њега затражи ‘војска Косова‘ је најмање на шта ће пристати, да ли у форми безбедносних снага или под неким трећим називом потпуно је небитно. Управо је из тог разлога ‘Отаџбина’ позивала Србе на бојкот сепаратистичких избора јер учествовањем на њима, осим легализовања непризнате парадржавне творевине, не могу утицати на било које политичке одлуке Приштине.

Треба подсетити грађане Србије да су Албанци 12 година бојкотовали све изборе које је расписивала Република Србија…" и баш захваљујући томе успели су да остваре своје намере.

Међутим, та и таква обећања "Српске листе" ни сепаратистима нису била смешна па су им због помињања одбране српских интереса одредили казну од 25.000 евра, непосредно пре одржавања самих "избора".

Ако та листа није могла да одбрани свој предизборни, маркетиншки спот, како ће онда остварити било шта што је заиста судбински важно за наш народ? Али Срби који на Косову и Метохији живе, то ионако знају па се власт из Београда служила правим и нескривеним терором како би их приморала да узму учешће на овим изборима.

Методе којима се то чинило натерале су, а први пут од увођења вишестраначког система у Србији, амбасаде пет земаља Квинте (водећих ментора независног Косова са Запада) да јавно затражи од београдских власти да престану са притисцима на косовске Србе!

Ни за њих није било дилеме да иза претњи, суспензија и инцидената стоје Марко Ђурић, то јест Канцеларија за Косово и Метохију односно Александар Вучић, што се видело и у самом обраћању. Може ли да буде горе него када они који су извршили војну агресију и бомбардовали Србију како би преотели КиМ, данас упозоравају српску власт да у активностима у том правцу смањи притисак над Србима!?

Ето, и ти избори су прошли. Као и сви претходни сепаратистички избори до сада, били су препуни безакоња, лажи, неправилности… Тако је у јавности објављен број српских гласача премашио број Срба који излази на оне изборе које расписује држава Србија!

То као да никоме не смета чак је овде постала норма јер су и Албанци бројем гласача надмашили не само оне који имају право да гласају већ и број становника на простору на коме се избори одвијају! Нема притужби ни на то…

Захваљујући залагању београдског режима, српски народ је противно својој вољи добио "представнике" у највишим органима сепаратистичког система. То је са собом повукло и нешто о чему нико није размишљао, јер не само да је народ доведен у позицију потчињеног терористичким вођама, чије су формације над њим извршили нескривени геноцид, већ су га учинили и њиховим савезником! Нажалост и међу Србима има оних који ће на то свесно пристати, па чак и уложити завидан труд без обзира што заступају дубоко омражене ставове у народу.

"…Некада смо били сложни, сви као један. Били смо спремни да погинемо како би смо сачували Косово и Метохију а данас имамо Србе који се бију међусобно за место слуге у албанској власти која их сатире…" каже један од Срба који са неверицом све то посматра. Борба Срба, углавном садашњих али и бивших чланова "Српске листе" за позицију у сепаратистичкој влади, стравична је и бескрупулозна. Али не за идеје које у јавности истичу.

Полусвет сконцентрисан у "Српској листи" нема никакву политичку тежину и у њиховим поступцима треба гледати искључиво потезе Александра Вучића. Актуелном режиму у Београду је из неколико разлога битно да чланови СНС-а окупљени у "Српској" буду једини српски представници у институцијама сепаратистичке власти из Приштине. Један од разлога је контрола којом Александар Вучић покушава да утиче на свако политичко деловање Срба на КиМ.

Други разлог је да се ова, наводно, неподељена подршка користи као оправдање за издају коју Вучић спроводи. "…Не треба занемарити ни финансијски аспект, јер се немала средства која стижу из сепаратистичких институција користе за додатни притисак на Србе" наводе из Покрета „Отаџбина".

А, о каквим се то Србима ради, понајбоље је показао Александар Јаблановић када је сепаратистичким надлежним органима уложио тужбу зато што су Срби на Косову и Метохији гласали – са српским документима! Разлог овоме је био једино тај што његова минорна странка није освојила ниједно посланичко место у парламенту сепаратиста.

Случај Љубомира Марића, избеглице из несрећне колоне протераних из Хрватске, у току геноцидне акције "Олуја", још један је пример од каквих се људи састоји Вучићева "Српска листа".

Марић је половином децембра прошле године смењен са министарске позиције у такозваној Влади сепаратиста. Налазио се у "Трепчи" када је примио вест коју је тешко поднео па се истог момента онесвестио.

Покушаји присутних да га врате у живот нису успели, па је морала да интервенише дежурна екипа Дома здравља у Звечану и да га реанимира. Ето, преживео је и већ га је чекао нови посао у Канцеларији за Косово и Метохију. ,

Брат градоначелника Новог Брда по систему сепаратиста, Сретен Ивановић, познат је по иновативним методама којима је привукао највећи број Срба да конкуришу за такозвану "војску Косова"…

Ни заменик "премијера такозване републике Косово", Бранимир Стојановић, не одудара. Са још два брата двориштем је јурио за својим оцем, ухватили су га и угурали у ауто те силом одвели да гласа на сепаратистичким изборима још и пре него што је Бранимир почео да се бави политиком!

Одбојност према томе код његовог оца, долазила је од сећања на деду и бабу које су арбанашки зликовци на њиховом имању, са још једним радником, измасакрирали, раскомадали.

Остали, ако се по злу нису доказали, то само значи да им интелектуални ниво то не дозвољава. Такав је Горан Ракић из Косовске Митровице, на пример. Такви су само послушни, језиво послушни. Сада ће интересе српског народа на Косову и Метохији представљати управо ови, наметнути "представници Срба". Питање је – шта после њихове победе?

"…После овога не очекујем ништа" каже један Марко Б. са централног и додаје: „…али, мислим да је то и најгоре. Јер све што су радили било је изразито на штету наших интереса. Многе су натерали да се иселе или су нам онемогућили живот. Знамо да се ни сада ту ништа неће променити и то што знамо да ће наставити са свиме што су до сада радили страшније је од било ког очекивања које можемо да имамо…"

Људи који су заправо требали да представљају српску елиту на Косову и Метохији и да буду стожер одбране државе, дубоко иза линије фронта, агресивно су маргинализовани а данас чак и толико угрожени да најчешће не желе да се у јавности појављују под својим именом у страху од последица по себе и своје најближе. Један од њих, З. Д., који са огорчењем посматра пропадање свог народа, за Магазин Таблоид каже:

"…Нисам очекивао промене на боље. Албански политички прваци  не мисле да мењају ситуацију јер каква је сада најбоље је по њих. То су све сами ратни команданти и профитери огрезли у корупцији, криминалу и злочинима. Њима је стало да се одрже на власти како би се и даље богатили и бахатили на рачун заглупљеног народа и сачували се од сваке одговорности.

Они одговарају и тзв. Међународној заједници, која их тиме држи у шаци, јер такви испуњавају све захтеве који пред њих буду постављени. А, заузврат, њима је омогућено да се и даље баве криминалом, да над тим активностима имају монопол и да у својој средини буду заштићени…

Наравно, и међународни представници имају енормну апанажу од прљавог новца коју албански политички прваци отимају и перу. Што се Срба тиче, мислио сам да ће "фирер" Вучић дозволити фер и поштене изборе међу Србима.

Очекивао сам да ће дозволити Србима да изаберу најбоље међу својима који би се истински борили за права Срба макар и у сепаратистичким институцијама, кад нас је већ гурнуо у њих. Тако изабране представнике Срба би безрезервно требала да подржи држава Србија и стане иза њих.

Та борба би се сводила на алармирање покушаја Албанаца да загосподаре на КиМ на свим нивоима а тада укључени аларм би властима Србије био сигнал за лобирање код Међународне заједнице…" закључује наш саговорник резигниран Вучићевом политиком према Косову и Метохији.

Природно је запитати се – да ли су Срби имали избор, јесу ли могли да рачунају на неку другу опцију, неко друго решење? У "Отаџбини" тврде да је то није било могуће.

Услед толиког притиска, претњи, уцена које су долазиле од стране Београда, од стране директора преосталих малобројних српских институција, од стране хорди батинаша, апсолутно је било немогуће да било ко други победи осим Вучићеве "Српске листе". А зарад останка на власти Александар Вучић ће Западу понудити све.

Промену Устава је већ најавио, тако да морамо очекивати све најгоре, кажу Срби из "Покрета" трудећи се да реално сагледају проблем у коме се српски народ на Косову и Метохији налази.

Срби који су упорни и истрајавају у напорима да опстану на простору Косова и Метохије свим силама се труде да не постану део сепаратистичке машинерије која кроз своје „институције" одузима Србима целокупан идентитет. У личним документима „републике Косово" више нису Срби већ "Косовари". Нико их не пита нити имају право да се изјасне о себи. Интеграција по Бриселском споразуму не представља ништа друго до грубу асимилацију каква је спроведена над Србима у Албанији под влашћу Енвера Хоџе.

Ово исто, из свог угла, тврди и наш саговорник З.Д. : „…Десило се да је Српску листу формирао ‘фирер’ Вучић од својих сатрапа који ће га безрезервно слушати и прихватати, чак и потписивати оно што њему одговара до тоталне издаје и прихватања независности Косова како би ‘фирер’ одвео Србију у ЕУ и НАТО. Дакле, спаса нам нема али пропасти нећемо што је рекао Никола Пашић. ‘Фирер’ Вучић ће кад тад пасти јер ово што ради не може да траје дуго ни пред људима ни пред Богом…".

Да зло не би пред Богом трајало више него што то народ може да издржи, неопходно је сетити се Бога и завапити за помоћ. Покајати се због свега што смо олако схватали, учинили или пропустали а нисмо смели.

Да би се то пак десило, потребни су и у Цркви људи који ће народ извести на пут. А, којим то путем иду пастири узуриране Епархије рашко – призренске? Истим оним којим и српски режим, чак су и први утабали стазу издаји.

Од прогона владике Артемија 2010. године, није више било препрека издаји Косова и Метохије ни у Цркви. Први су организовали сусрете са "званичницима" сепаратиста са Косова и Метохије као са државним представницима, први од њих примали средства за спонзорисање догађаја од важности, први прибавили лична документа такозване "републике Косово". Данас су у томе раме уз раме са режимом и једни другима указују највише почасти док коорднисано раде на стварању нове албанске државе.

Народ, ако није "њихов народ" који ће их беспоговорно и слепо пратити у ономе што раде, онда није народ уопште. Није мали број породица које кроз пропали плафон своје собе гледају ведро небо и звезде над својим главама…Бројни су и они који својој деци не могу да пруже ни редован оброк или пристојну одећу јер не могу да се запосле.

У институцијама такозване „републике Косово не желе а у српским не могу јер њихови одговори на питање о актуелној „власти и/или владикиТеодосију" нису задовољавајући. Они остају социјални случајеви са све већим проблемима.

Као такви идеална су подлога за разне малверзације посебно при додели хуманитране помоћи јер њоме се овдашњи Срби држе "под контролом". Они који стекну поверење владајуће касте, могу да се нађу на листи угрожених којима ће бити додељена помоћ али увек у количини која ће их одржати у статусу угрожених – тако чине "здраву основу" за даље потраживање хуманитарне помоћи.

А све велике донације иду баш преко Епархије која је у предности јер једина поседује базу података путем које се може стећи увид у потребе угрожених Срба на који овде живе. Због тога на највећу срдачност наилазе они гости који долазе са извесним количинама хуманитарне помоћи које угости лично Теодосије.

Групе ходочасника које долазе „само" да би обишле светиње, најчешће приме прости монаси који их послуже кафом а многи тврде да чак „никога" у манастирима нису видели односно да их нико није примио.

"…Окретао сам се у порти манастира која је била сабласна колика је пуста. У једном тренутку сам угледао како се на прозору конака померила завеса и мислио сам да ће неко изаћи. Чекао сам, чекао… на крају сам схватио да узалуд чекам, окренуо сам се и отишао" поражено описује посету манастиру Бањска уредник једног локалног медија са севера Косова и Метохије.

Пристигла хуманитарна помоћ дистрибуира се углавном преко организације "Мајка девет Југовића" коју води Светлана Стевић, протиница из Звечана. На сајту те организације објављено је како је "у оквиру последње акције помогнуто је тринаест породица, а укупно је подељено 55 коза и јарића. Козе и јарићи су откпуљени са Фарме наше организације, а исти новац уложен у проширење штале за краве у оквиру наше фарме крава".

На терену је то изгледало мало другачије. Неколико породица које се овде помињу, а о којима Магазин Таблоид има сазнања, нико из ове организације није обишао. Козу са јарићима довезао је Албанац од кога су и купљене(!). Једно од јарића је тако оболело да је лечење за њега на крају износило готово колико и сума за коју су купљени…

Извор, који нам је доставио информације, верује да то није случајно. Брига за прикупљањем материјалних добара већа је од бриге за помоћ угроженима. Но, верује, и то са одређеном сврхом, па одсечно каже: "…Српство на Косову  се заснива на тим људима. А кад њима кичма буде сломљена, пропашће и земља".

Аутор: Иван Максимовић – дописник магазина “Таблод” из Косовске Митровице

 

©Гето Србија

материјал: Лист против мафије

IZBORNI MARKETINŠKI TRIKOVI I VUČIĆEVA ZONA SUMRAKA!!?

 

Za svoj rođendan, 5. marta ove godine, Aleksandar Vučić je građanima poklonio sebe kao predsedničkog kandidata, kao najveću nacionalnu vrednost. Nažalost, u ovoj zemlji su sve vrednosti poremećene. On to dokazuje ličnim primerom.

U novu izbornu avanturu upustio se s nadom da će mu predsednički mandat omogućiti pet godina opstanka na vlasti. Hteo je da poleti, a kad je pogledao ispod sebe, na svoje rođake, kumove i stranačke saradnike, shvatio je da već pada. Što god da uradi, neće uspeti da sačuva vlast ni u svom kartelu, a kamoli u državi.

On zna, ako izgubi, neće moći mirno da ode u opoziciju i da nastavi političku karijeru. Pad s vlasti njega i sve njegove vodi na optuženičku klupu s pogledom na Zabelu. Zato nema načina koji neće iskoristiti ne bi li pobedio Srbiju. U borbi protiv razuma, istine i pravde, upotrebiće sve marketinške trikove, laži i prevare, pa i nasilje…

 

                   Predrag Popović

 

Vučić je sinovljevsku ljubav prema Nikoliću produbio novim ranama. U svom stilu, podlim spletkama, mesecima mu je podgrevao nadu da će ga podržati u još jednoj predsedničkoj kandidaturi. Javno ga je hvalio, grlio i ljubio, a tajno je pripremao uslove za njegovu političku likvidaciju. Doveden pred svršen čin, Nikolić nije mogao ništa drugo da uradi, nego da podvije rep i prizna poraz.

Tako trenutno izgleda odnos među dvojicom ključnih ljudi u SNS. No, nije uvek sve onako kako se čini. Nikolić je jednom rečenicom, kojom je najavio samostalnu kandidaturu na predsedničkim izborima, razotkrio suštinu naprednjačkog kartela i vrstu motiva koji okupljaju njegove članove.

Mnogo nezadovoljnih, razočaranih i prevarenih naprednjaka obradovala je Nikolićeva pretnja otporom Vučićevom apsolutizmu. Stranka je počela da se rašiva po svim šavovima, od mesnih odbora do Predsedništva. Nikolić je podelu stimulisao puštanjem glasina o finansijskoj i logističkoj podršci koju ima iz Rusije i Kine. Njegovi saradnici su plasirali informacije o formiranju „Izvorne SNS", samostalne poslaničke grupe u kojoj će se naći između 34 i 52 poslanika i podršci 42 opštinska i gradska odbora.

Bez obzira na to što navedene brojke izgledaju kao plod mašte, Vučić je dobro shvatio poruku. Svestan da mu eventualni raskol može raspršiti san o pobedi u prvom krugu, odgovorio je na jedini način koji zna – nasiljem, pritiscima i pretnjama. Političkog tatu provukao je kroz medijsko blato, a stranačko članstvo je izložio staljinističkoj torturi.

Kako bi u korenu sasekao mogućnost slobodnog izjašnjavanja, naredio je da svi odbori po hitnom postupku organizuju predstave u kojima će ritualno podržati samo njega, voljenog i jedinog vođu. Na sastancima odbora, pre i tokom glasanja, funkcioneri su fotografisali članove, da ostane trag o tome kako se ko izjasnio. Uredno su popisani svi koji su se ohrabrili da posumnjaju u Vučićevu nepogrešivost.

Istovremeno je i Nikolić pravio svoje spiskove. Pažljivo je gledao Pink i čitao „Informer" i „Srpski Telegraf". U veliku crnu svesku, u kakvu je nekad, na kragujevačkom groblju upisivao parcele, sada je zabeležio koji vučićevci su ga klevetali i vređali.

Kad se ukrste podaci s ta dva spiska videće se linija po kojoj će se pocepati Srpska napredna stranka. Svojom „listom nepodobnih" Vučić je uspeo da zaplaši pojedince i prinudi ih da lažu kako podržavaju njegovu kandidaturu. Slaba vajda od toga. Nikolićeva lista je teža, ozbiljnija i, po celu SNS, mnogo opasnija. To se videlo odmah po Nikolićevom priznanju poraza.

Bajčetinski vojvoda je još među radikalima dokazao da se u kriznim situacijama ponaša kao njegov nekadašnji idol đeneral Draža Mihailović: „Još nije vreme, još nije vreme… E, sad je kasno…" S takvim karakterom i temperamentom, da je sam odlučivao, da ga Vučić nije gurao, Nikolić bi još bio zamenik Vojislava Šešelja, sedeo bi u Magistratu i gruvao po Evropskoj uniji, Americi i haškom antisrpskom kazamatu. Da nije takav, spor i slab, na vreme bi se suprotstavio Vučićevoj nameri da ga najuri iz stranke i politike. Ipak, da se opametio, Nikolić je pokazao čim je dotakao dno.

Pomiren sa sudbinom, bez gicanja je prihvatio Vučićevo obaveštenje da ne računa na funkciju premijera. To je mogao i da očekuje. Vučićev krajnji cilj cele akcije svodio se na oduzimanje, a ne povećavanje Nikolićevog političkog uticaja. Nokautiran, još s patosa, stari lukavac je ipak poslednjim trzajima krenuo u kontranapad. Ne na Vučića, on je trenutno nedodirljiv.

– Dobro, ne moram ja da budem premijer, ali to neće biti ni Ivica Dačić, Zorana Mihajlović ili Nebojša Stefanović. Toliko su vređali mene i moju porodicu da na njih ne mogu pristati – rekao je Nikolić.

Opet je upao u Vučićevu zonu sumraka. Majstor manipulacije jedva je dočekao da javi Dačiću kako bi ga on, kao što su se dogovorili, rado postavio za premijera, ali ne dozvoljava zli i osvetoljubivi Toma. Ako nijednu drugu, Vučić je odlično savladao šešeljevsku lekciju – zavadi, pa vladaj.

U onih nekoliko dana Nikolićevih pretnji kandidaturom, Vučić je ćutao. Što je mislio, govorili su Dačić, Mihajlovićka, Stefanović, Vulin i čopor podobnih analitičara. Da bi delovali uverljivije i agresivnije, Vučić ih je uveravao da je s Nikolićem zauvek završio, da nikad više neće biti nikakvog dogovora.

Kao da ne znaju s kim imaju posla, poverovali su mu. Kao kad ajkule osete krv, sjatili su se oko Nikolića, otkidajući mu komad po komad preostalog dostojanstva. U želji da se dokažu i dodvore Vučiću, takmičili su se ko će jače da udari i povredi žrtvu.

U tu zamku upao je i Dačić. Izneverio je vlastitu inteligenciju i bogato mešetarsko iskustvo, pa se poveo za ogoljenom ambicijom da opet sedne u premijersku fotelju. Na sva usta hvalio je Vučića kao jedinog kandidata vladajuće koalicije koji može da pobedi nepostojeću ujedinjenu opoziciju, a šapatom je trgovao, tražeći veći deo plena za sebe i SPS. Dačić je, kako bi umerio nezadovoljne partijske kolege, zahtevao da se raspišu i parlamentarni izbori, pa da SPS na zajedničkoj listi dobije veći broj poslaničkih mandata, a zatim i direktorskih mesta. Naravno, Vučić je sve obećao.

Međutim, prvo obećanje, Dačiću najvažnije, povukao je čim je Nikolića ispresavijao i stavio u džep. Sav skrušen, uživljen u svoju omiljenu ulogu patetičnog mučenika, Vučić je obavestio Dačića da od premijerskog položaja nema ništa, ne da Nikolić, mnogo je ljut.

Da bi bio uverljiviji, Vučić je naglasio da Nikolić insistira da za predsednika buduće vlade bude izabrana Jorgovanka Tabaković. U svom maniru, gospodar sudbina se izvinio što ne može da održi reč, ne sme da rizikuje novi haos u svojoj stranci, ali kad sve prođe, posle izbora, naći će način da se iskupi i zadovolji Dačića.

Lider socijalista je odmah shvatio da mu je Vučić ovom prevarom vratio istom merom za izdaju 2008. godine. Odnos snaga se promenio, ali ne i stil komunikacije. Kao što je onda nesuđeni beogradski gradonačelnik Vučić urlao i pretio, tako se sada Dačić pomamio. Kao Mirko Topalović, lupio je šakom o sto i tražio svoj deo. Ogorčen, podsetio je Vučića da još poseduje dve kartonske kutije dokaza spornih radnji njega, njegovog tate Anđelka i batice Andreja.

Vučić samo što nije zaplakao. Od smeha. Na svaku Dačićevu ide deset Vučićevih kutija s kompromitujućim dokumentima, tako da se zna ko je u toj igri mačka, a ko miš. Da bi pokazao da ne postoji ravnoteža straha, već samo ravnoteža mržnje, Vučić je preko svojih medija plasirao ponižavajuću priču o tome kako pohlepni Dačić „cvili od tuge" jer ne može da dobije onoliko parče plena koliko je želeo. Pedagoško upozorenje da se smiri, proguta knedlu i ne talasa, Dačić je dobro razumeo.

U sličnom tonu Vučić je obavio razgovor sa Zoranom Mihajlović i Nebojšom dr Stefanovićem. I njima je raspršio premijerske snove, optužujući Nikolića. Oni su sportski prihvatili objašnjenja vođe, što se ne može reći za Aleksandra Vulina.

Uveren da se lepo namestio u Vučićevoj piramidi vlasti, Vulin nije očekivao da će se naći na udaru spletki. Za pet godina srpski Če Gevara pogazio je sva svoja ideološka uverenja i lično dostojanstvo,prodao je dušu vragu svome i pristao da bude sve što hoće … Zauzvrat, dobio je ministarske mandate, solidnu apanažu i sve drugo što vole mladi. Kao grom iz vedrog neba ošinulo ga je obaveštenje da je Nikolić stavio veto na njegov ostanak u vladi.

Odgovornost za prevare Vučić je prebacio na Nikolića, takođe prevarenog. U svoje prljave igre uvukao je i ostale parazite iz vladajuće koalicije. Bogoljub Karić, Rasim Ljajić, Vuk Drašković i Milan Krkobabić dali su blanko podršku njegovoj predsedničkoj kandidaturi. Na taj način sami su sebi oslabili pregovaračku poziciju u pregovorima o budućem savezu pred sledeće parlamentarne izbore, kad god oni bili. Ostaje im samo da se zadovolje mrvicama s njegove trpeze.

Na Vučićeve trikove naseli su i mnogi opozicionari. Umesto da se posvete demontaži njegovog zločinačkog režima, oni se bave međusobnim nadgornjavanjem i prebrojavanjem. Saša Janković, bivši zaštitnik građana trenutno u ulozi zaštitnika Dragana Šutanovca, predsedničku kampanju vodi protiv Saše Radulovića i Vuka Jeremića. Iako je svestan da mu je krajnji izborni domet četvrto mesto, pristao je svu odgovornost preuzme na sebe i tako sačuva Šutanovca. Usput, pokušaće da Jeremiću otme što više glasača, ali njega bar neće direktno kompromitovati.

U takvim okolnostima Vučiću ostaje da se pozabavi svojom kampanjom i opasno poljuljanim rejtingom. Rezultati februarskog istraživanja, naručenog za diktatorovu internu upotrebu, pokazuju da je rejting SNS pao na 31%, najniže od 2012. godine.

Vučić se drži na 38 odsto. Solidno, ali nedovoljno za pobedu u prvom krugu. Pošto zna da dobar deo socijalista, pa ni članova ostalih koalicionih partija, neće poslušati svoje rukovodstvo i glasati za zajedničkog predsedničkog kandidata, Vučić je svestan da će opet morati da se služi podmićivanjem, pretnjama i krađom. To mu nije strano, zato su naprednjaci već počeli da dele ulje i brašno, obećavaju poslove i prete otkazima svim nepodobnim pojedincima koji rade u javnim preduzećima.

Prošle izbore Vučić je pokrao. I to trapavo, s višednevnim natezanjem u Republičkoj izbornoj komisiji. Da bi olakšao posao, sad je sa spletkama krenuo na vreme. Nekoliko dana pred raspisivanje predsedničkih izbora vlast je odlučila da overu potpisa poveri javnim beležnicima.

Do sada su to obavljali sudovi, po ceni od 60 dinara, a ubuduće će notari, koji će naplaćivati 360 dinara u svojim kancelarijama i do 2.700 dinara za izlaske na teren. Za učešće na izborima kandidat mora da sakupi 10.000 validnih potpisa. Umesto dosadašnjih 600.000, sada će morati da plate između 3.600.000 i 27.000.000 dinara.

Pored astronomske cene, koja će sigurno onemogućiti nekoliko najavljenih kandidata da učestvuju na izborima, ovim trikom Vučić je ugrozio i kandidaturu najozbiljnijih konkurenata Jeremića i Jankovića. U Srbiji ima 189 opština i 162 javna beležnika. Uz problem transporta zainteresovanih građana iz jedne u drugu opštinu, veliki problem predstavlja i njihov prijem kod notara.

Svi notari su akreditovani od naprednjačke vlasti, tako da nema dileme ko će imati prednost pri overi potpisa. Vučićeva kandidatura će biti overena, a ostali kako se snađu. Pri tome, liste moraju da budu zaključene u roku od deset dana. Bez obzira na broj saradnika i finansijske mogućnosti, ni štab Vuka Jeremića, za koji se veruje da je najbolje organizovan, neće uspeti da lako i brzo prikupi potpise.

U još težoj situaciji je Saša Janković. On ima podršku Demokratske stranke, koja bi trebalo da obavi sve te logističke poslove. Međutim, valja podsetiti, na stranačkim predsedničkim izborima, pre nekoliko meseci, glasalo je oko 8.000 članova DS-a. Čak i kad bi svi oni potrčali da potpisom podrže Jankovića, opet neće biti dovoljno. O ostalih desetak političara koji su najavili kandidaturu da se i ne govori.

Ni to nije poslednja predizborna prevara Vučića. U strahu od velike izlaznosti, diktator je odredio da se drugi krug izbora održi 16. aprila, na pravoslavni Uskrs. Naprednjačka armija idolopoklonika, lopova, podmićenih i ucenjenih nesrećnika sigurno će izaći na biračka mesta. Za razliku od njih, glasači čiji kandidat ne prođe u drugi krug, imaće slabiji motiv da umesto na uskršnji ručak odu na glasanje.

Vučić se uzda i u vlastiti medijski arsenal. Još dok je bio radikal, pametno je govorio: „Uzalud je ukinuta smrtna kazna, ostao je Pink". Konkurencija među režimskim biltenima sve je žešća, ne zna se ko više laže. S obzirom na katastrofalne rezultate vladavine, Vučićevi urednici moraju da budu izuzetno maštoviti, pa da ih predstave kao najveće uspehe u savremenoj istoriji.

Za skretanje pažnje dobro će mu doći zveckanje oružjem u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu. Umesto da se građani bave svojom egzistencijom i naprednjačkim aferama, mediji će ih zamajavati pričama o ustaši Stepincu, baliji Bakiru Izetbegoviću i albanskom teroristi Tačiju. Za obračun s domaćim izdajnicima Vučić će, kao i do sada, koristiti usluge kuma Šešelja.

Odlukom da se otkaže redovna prolećna sednica Narodne skupštine Vučić je sprečio predsetavnike opozicije da makar u njoj iznose svoje stave. Bez prenosa skupštinskih debata, sa strogo kontrolisanim televizijama i novinama, diktator je zaveo medijski mrak u kome će da svetli samo njegova zloupotreba službenog položoja, tokom koje će kao premijer voditi predsedničku kampanju, otvarati nezavršene puteve, postavljati kamen-temeljce budućih nepostojećih fabrika i hvaliti se istorijskim uspesima, koji su uništili Srbiju.

Sve mu je uzalud. Iako u Srbiji ima tek nekoliko slobodnih medija, po gledanosti i tiražima značajno manjim od režimskih, i u tom mraku Vučić više ništa ne može da sakrije. Većina građana ne zna detalje zločina u Savamali, ne zna za Asomakum, kovinske vetro-parkove, malverzacije s „Beogradom na vodi", nameštene tendere i ostale skandale.

Građani možda ne znaju da je javni dug Srbije stigao do cifre od 23 milijarde evra i da svaki dan raste za 3,6 miliona evra, ali dobro znaju koliki su njihovi lični dugovi. Vučićevi mediji ne objašnjavaju zašto je Vlada iz budžeta poklonila četiri miliona evra Željku Mitroviću, 22 miliona evra Arapima, vlasnicima „Er Srbija", 24 miliona evra „Srbijagasu"…

Niko ne objavljuje informacije o razlozima zbog kojih vlast ne naplaćuje porez državnim preduzećima, na čijem čelu se nalaze naprednjački kadrovi, a čiji godišnji dug je veći od 25 miliona evra. Ali, nikome nije ni potrebno da na naslovnim stranama Vučićevih biltena ili u emisijama Pinka ili RTS-a vidi pravu sliku stvarnosti.

Istina o realnom životu ne može da se sakrije.U Srbiji nema čoveka koji ne balansira na ivici egzistencije, ili on ili neko njemu blizak. Nema radnika koji nije ponižen i ucenjen, to ne mogu da sakriju ni mediji koji se čude što radnici štrajkuju zbog višegodišnjeg kašnjenja plate, a deca im gladaju. Nema domaćinstva u kome ne postoji strah od računa, dugova i izvršitelja. Nema porodice koja već nema nekog svog u inostranstvu ili se, što je još gore, nada da će se neko spasiti bekstvom iz otadžbine.

Nema nikoga ko može da pravi planove za budućnost, ne duže od dva-tri dana. Tu sudbinu dele i pripadnici naprednjačke biračke mase. Podmićeni obećanjem da će dobiti posao u nekoj državnoj firmi pristaju na šikaniranje, na leđima nose stranačke bilborde, lažu rođake i komšije, smrzavaju se kod štandova, napadaju političke protivnike… Nema roditelja koji nije zabrinut kad mu se ćerka učlani u SNS, jer zna da će joj tamo šefovati nekakvi limari, frizeri i automehaničari s kupljenim diplomama.

Vođa, najpametniji na svetu, opet će biračima ponuditi staru zamenu teza. Umesto rasprave o činjeničnom stanju, svoj primitivni populizam preneće na nivo emocija. Svaku kritiku vlasti proglasiće mržnjom.

Ko nije zadovoljan načinom Vučićeve vladavine, taj mrzi Srbiju. I obrnuto, ko glasa za SNS, taj voli Vučića. Naravno, zaista postoji i određen broj takvih lakovernika. Vučića nije teško voleti, potrebno je samo da se ima koeficijent inteligencije manji od broja cipela. Takvi nesrećnici su spremni da vođu dižu u nebesa. Iako ima i onih kojim se ta ideja sviđa, red bi bio da mu se prvo priredi fer i pošteno suđenje.

„Bog je Srbima poslao Vučića", navodi se u jednoj naprednjačkoj internet-reklami. To nije daleko od istine. Bog je nekad pravi šeret, na strmini doda teret. Možda nam je zato dao Vučića. Kao kaznu.

Izbori su prilika za iskupljenje. Opozicija je prošle godine propustila priliku da Vučića kazni za krađu izbora. Srećni što su preskočili cenzus i dobili poslaničke mandate, opozicioni lideri su odustali od isterivanja pravde i postali saučesnici u naprednjačkom zločinu. Sada, pred predsedničke izbore, nisu hteli da se dogovore o zajedničkom kandidatu. Napravili su štetu, ali ostala je nada da će običan svet, normalni građani, postupiti zrelije.

Ako se to desi, drugi krug predsedničkih izbora pretvoriće se u referendum protiv Vučićeve diktature. Niko, bez obzira kojeg kandidata je podržao u prvom krugu, neće imati izgovor da ne glasa za, kako sada izgleda, Vuka Jeremića. Kad se izbor svede na njih dvojicu svi birači, koji imaju ozbiljan odnos prema svojoj budućnosti, neće morati da se dvoume. Kakav god bio i bez obzira na sve što može da mu se prigovori, Jeremića treba iskoristiti za oslobođenje Srbije od petogodišnje torture naprednjačkog klana i početak oporavka od pošasti koja je poharala narod i državu.

To nije lak posao. I da je Vučić normalan, bilo bi teško animirati građane i njihovu energiju kanalisati u pravom smeru. Pošto je ovakav kakav je, biće još teže. Za razliku od Jeremića, Jankovića i ostalih kandidata, Vučić je fatalistički na izbornu kocku stavio sebe, svog brata Asomakum Andreja, sve kumove, dvorsku svitu i ostale štetočine.

On zna, ako izgubi, neće moći mirno da ode u opoziciju i da nastavi političku karijeru. Pad s vlasti njega i sve njegove vodi na optuženičku klupu s pogledom na Zabelu. Zato nema načina koji neće iskoristiti ne bi li pobedio Srbiju. U borbi protiv razuma, istine i pravde, upotrebiće sve marketinške trikove, laži i prevare, pa i nasilje. Uostalom, to je i najavio kad je, prihvatajući kandidaturu, istakao da „izlazi na crtu svima". On ne može da, kao normalan čovek, izbore shvati kao proveru volje birača, nego kao surovu borbu protiv svih koji nisu članovi njegovog klana.

Nažalost, postoji mogućnost da on opet porazi Srbiju i osvoji predsednički mandat. Uveren da je vanknjižni vlasnik države i svih podanika, dobiće sve što hoće. Što kaže mudri Milojko Pantić, uzeo je sve, još mu nedostaje samo pravo prve bračne noći. Možda prisvoji i to pravo, ali sigurno će noći provoditi u nesanici, svestan da svaka diktatura ima kraj.

Kakva god bila, opozicija će u nekom trenutku morati da preuzme inicijativu i upali svetlo u Srbiji. S druge strane, što Vučića još više brine, Tomislav Nikolić neće odustati od borbe za svoj deo kolača. Lukavi tesar s grobarskim iskustvom, dobro zna, što i sam voli da ističe, koliko je život kratak i kakva sve iznenađenja donosi. Primirio se i čeka na povratak u SNS.

Čim se raskomoti, počeće da okuplja nezadovoljne naprednjake, pravi svoju frakciju i priprema kontraofanzivu. Odustajanjem od vanrednih parlamentarnih izbora Vučić je pokazao strah od raskola u stranci. Haos je odložio, ali nema trajnog rešenja za problem koji postoji i koji jača iz dana u dan. Zato, treba mu pomoći da se ne muči, da što pre ode u prošlost, gde mu je i mesto.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MEDIJSKI AGRESIVAC: ZAVOĐENJE REDA U DRŽAVI PREKO MEDIJSKOG SPEKTRA SRBIJE!!!

 

Kraj svake tiranije, uvek je obeležen glasnim pevanjem u slavu vođe i njegovog režima. Srbija živi u epohi medijskog ludila u kome sa svih televizija, sa talasa svih radio stanica i sa stranica svih novina, govori samo jedan čovek, Aleksandar Vučić. Laže o svojim velikim pobedama, o tome kako je Srbija prebogata zemlja a njeni građani srećni i zadovoljni.

Na čelu tih medija nalaze se opasni klovnovi, dobro plaćeni i spremni u svakom momentu da ga opevaju kao velikog državnika, mada svi znaju da je u pitanju opasan bolesnik. O odlazećem diktatoru i njegovom odnosu prema novinarkama i novinarima piše Predrag Popović, bivši urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde, dugogodišnji Vučićev blizak saradnik.

 

                  Predrag Popović

 

Zdrav čovek ima hiljadu želja, bolestan samo jednu – da zavede diktaturu u Srbiji. Iako je zaražen tom ambicijom, Aleksandar Vučić u svojoj bolesti uživa, a pate svi normalni građani.

Vlast nije promenila Vučića, samo ga je raskrinkala. Ko god više veruje svojim očima nego njegovim lažima, posle tri i po godine naprednjačke torture, shvata da se na vrhu vladajuće piramide nalazi opaki faraon, koji je spreman da svoj tron brani na sve načine, naročito strahom i nasiljem.

Okupirao je političku scenu, državne institucije je pretvorio u centre za udomljavanje starleta nepismenih stranačkih kadrova, privredu je rasteretio od radnika, a mediji mu služe za hajke na nepodobne pojedince i lečenje vlastitih kompleksa.

Svih 28 sati svog radnog dana Vučić posvećuje isključivo odbrani kulta svoje bezličnosti. Bez reda u glavi, red u državi zavodi preko medija. Nesposoban da uradi bilo šta korisno za građane, na vlasti pokušava da se održi uz pomoć kolektivne hipnoze. Da bi to ostvario, morao je da se promoviše u nezvaničnog glavnog i neodgovornog urednika svih srpskih televizija i novina.

Još pre ulaska u politiku, Aleksandar Vučić se zaljubio u medije. Privukla ga je mogućnost da preko njih plasira političke i privatne intrige i spletke, preti i vređa protivnike, a da hvali sebe i sebi slične. Na njegovu žalost, ljubav nije uzvraćena.

 

         Ej, blago meni, kad me Voja ženi…

 

Otkad je ušao u politiku, Vučić zloupotrebljava i svoju porodicu. Pre nego što se oženio, kukao je zbog napada na njegovog batu Andreja, koji je u svakoj izbornoj kampanji izazivao incidente, tukao se i bio privođen i hapšen. E, kad ga je Šešelj naterao da se venča sa Ksenijom Janković, tada u poodmakloj trudnoći, Vučićeva patetika se razmahala.

U decembru 1998. javno je kukao kako, siromah, sa suprugom i maloletnim sinom živi kao podstanar u garsonjeri od 26 kvadrata. Dok je to izgovarao, sa suzama u očima, već tri meseca je u džepu nosio rešenje kojim mu je vlada Mirka Marjanovića poklonila stančić od sto četrdeset kvadrata u elitnom beogradskom naselju „Ju biznis centar".

Glavne maskote radikalskih i naprednjačkih kampanja bili su prestolonaslednik Danilo i princeza Milica. Ćerku je politizovao čak i izborom imena, koje joj je dao po Milici Rakić, devojčici koja je tokom bombardovanja ubijena u Batajnici, kako bi dokazao svoj velikosrpski zanos i otpor NATO zlikovcima.

Suprugu Kseniju, koja je bila voditelj na PINK-u nije promovisao u medijima. Dopuštao joj je da se oglašava samo kad mu je bilo potrebno da demantuje tekstove o njegovom švarelisanju s televizijskom voditeljkom Gordanom Juzbašić, i priče o tome kako ju je pretukao skoro do smrti. Nasilničko ponašanje Vučić je saradnicima i svedocima objašnjavao osvetom za „ono što je uradila".

Šta mu je Ksenija „uradila" znali su svi u njegovom okruženju. Kad sam prihvatio poziv da uređujem „Pravdu", neki od Vučićevih saradnika su stekli uverenje da sam „njihov", pa su mi otkrivali detalje te, najsramnije, njegove tajne. U širenju prljavog veša najangažovanije su bile Jadranka Joksimović, Ana Stefanović, supruga dr Nebojše, i direktor Đorđe Minkov.

Dijalozi i dijagnoza

U opisu mog radnog mesta bila je i obaveza da početkom svakog meseca napravim predlog plata svih članova redakcije. Sa tim spiskom, jedno jutro mi je u kancelariju došao direktor Minkov i, sav skrušen, zapitao zašto na njemu nema Nevene Janković.

– Ko je to? – pitao sam.

Opisao mi je devojku koja liči na dečka, malo je čudna, ali ponaša se korektno, pristojna je i lepo vaspitana.

– Kako ne znaš? Ona je Vučićeva svastika… – rekao je.

Pošto nije predala radnu listu, što znači da ništa nije radila, odbio sam da joj odredim platu. Isto veče, na sastanku na koji me pozvao sasvim drugim povodom, Vučić me je, skrušen kao Minkov, zamolio da mu „ne pravim problem sa Nevenom".

– Molim te, trpi je. Iz svog džepa ću dati pare za njenu platu, neka radi šta hoće, a tebi bi bilo najbolje da i ne dolazi u redakciju. Od nje nećeš imati nikakve koristi, može samo da nanosi štetu – rekao je gazda Vučić.

Obojica, i Minkov i Vučić, bili su u pravu. Nevena se ponašala korektno, ali širila je najpodlije tračeve, neprestano se pozivajući na Vučića. To sam shvatio kao izraz genetike, pošto je i Ksenija takva. U lice se smeška, a pri tom smišlja i pakuje najpodlije gadosti.

Jadranka Joksimović je često znala da bane u redakciju. Cvrkutava i koketna, puna ambicije da sa facom pedesetogodišnjakinje glumi nestašnu tinejdžerku, uvek bi mi ulepšala dan. Tako enegrična, jednom je još s vrata oplela po Neveni:

– Kako trpiš ovu Vučićevu pastorku? Odvratna je…

Iako prvo nije verovala da nisam upućen u afere porodice Vučić, gorljivo je izogovarala Kseniju i Nevenu. Po njenim tvrdnjama, Ksenija je 1984, kao maloletnica, rodila vanbračnu ćerku.

Da ne bi iritirala malograđansku sredinu, Nevenu je predstavljala kao sestru. Aleksandar je za to saznao mnogo posle venčanja s Ksenijom, kad su već dobili sina Danila. Zbog toga mrzi Kseniju, zlostavlja je i vređa.

Bez obzira na sve te detalje, priču sam shvatio kao običan trač. Znao sam da Joksimovićka mrzi Vučića jer nije pomogao njenom bratu Predragu da izbegne odsluženje zatvorske kazne zbog nekakvog razbojništva, pa nisam hteo da joj verujem, niti me, u krajnjoj liniji, sve to zanimalo.

Istu verziju, s mnogo više gorčine, ispričala mi je Ljiljana Đurđevac, tada uticajna novosadska radikalka, a kasnije naprednjakuša. Ljuta na Vučića jer nije podržao njenog miljenika, ako može tako da se kvalifikuje, vladiku Porfirija u finansijskom skandalu u Radio-difuznoj agenciji.

Na te priče nadovezala se Ana Stefanović, koju je, krajem 2009, Vučić postavio za direktora „Pravde", umesto Minkova. Lepa i kabasta, a odlično informisana, Ana je često svraćala u moju kancelariju na čašicu pića i tračeva.

– Oho, bila ti je u poseti Vučićeva tašta? – rekla je jednom prilikom, sa pakosnim osmehom.

Videla je da je tog dana u redakciju svratila starija koleginica, nekada zvezda „Politikinih" izdanja, koja se proslavila biografijama komandanata Vojske Republike Srpske. Ana Stefanović, logično, o radu te novinarke nije znala ništa, ali bila je dobro upućena u pikanterije koje su povezale nju i Vučića.

– Njen sin je Kseniji napravio dete, Nevenu. Nije hteo da se oženi, pa je pobegao u inostranstvo. Priča se da se u Parizu venčao s nekom crnkinjom s kojom ima dvoje dece. Imao je sreće, spasao se Ksenije… – ispričala mi je supruga aktuelnog ministra policije s plagiranim doktoratom.

Lep sinopsis za holivudsku romansu s elementima misterije i horora. Pošto sam imao, a i dalje imam, previše svojih problema, nisam se bavio Vučićevim. Ne, dok mi on opet nije digao pritisak s pričom o Neveninim novinarskim egzibicijama.

– Zašto nije potpisan intervju s Gocom? – bilo je prvo što me pitao u jednom ponoćnom pozivu.

– O čemu pričaš? Ko je Goca?

– Nevena je napravila intervju s Gocom Tržan, objavljen je na srednjim stranama. Zašto nije potpisan? – proširio je pitanje. Čuo sam kako ga Ksenija brifuje, zahtevajući da insistira na mom objašnjenju. I dobio je adekvatno objašnjenje:

– Boli me…za Gocu i za Nevenu. A i za Kseniju. Čujem šta dobacuje, pa joj reci neka Nevenu ponekad pošalje na posao. Posle šest meseci prvi put je nešto napisala, a sad pravi problem što nije potpisana…

Mogao sam da mu psujem mamu Angelinu, Vučić bi svejedno ponavljao da nije u redu što mu svastika/pastorka nije potpisana.

Pola sata kasnije, opet je nazvao.

– Vidiš li s kakvim ludacima imam posla? Izvini, bilo mi je lakše da tebe iznerviram, nego da trpim njih dve – rekao je i otvorio dušu, odnosno ono što mu je ostalo od nje.

– Znam sve, znam kakva je Nevena. Obaveštavaju me šta priča po redakciji. Što je još gore, dođe ovde, pa truje Kseniju. Ne mogu da ih podnesem. Ksenija je napravila budalu od mene. Lagala mi je da joj je Nevena sestra, a ne ćerka. Kao idiot, poslednji sam saznao da je Ksenija imala dete pre nego što smo se venčali – naricao je Vučić nad zlom sudbom.

No, te teme on smatra zabranjenim. Ne mari za porodice Ćuruvije, Aleksandre Juras, kao ni za urednike i novinare Magazina Tabloid i svih ostalih žrtava njegovih političkih i drugih zločina. Oni nisu bitni, neka stradaju. A, stradaće ako pomenu da je sin Danilo leto proveo na jahti odbeglog kriminalca Bogoljuba Karića i da noći provodi bančeći po splavovima i noćnim klubovima.

 

          Silovatelj medija, rođen u tuđoj krvi

 

Vučićev moralni kompas uvek pokazuje u pravcu njega. Veličanstvenog i nedodirljivog. I svemoćnog.

Muku mu prave tekstovi u kojima mu se pominje porodica. Za one u kojima se problematizuju prevare poput „Beograda na vodi", Etihada, nameštenog tendera za „Tamnavu", priznanja nezavisnog albanskog Kosova, pljačke penzionera i otpuštanja radnika, za njih ne brine.

Te teme će lako amortizovati manipulacijama preko podobnih medija. Sa druge strane, sve normalne građane ne zanima ko je pravi Vučićev otac, zašto se tajno razveo i još tajnije venčao, s koliko novinarski se švalerisao, ko su mu i kakva deca.

Neuporedivo su ozbiljnije posledice koje će Vučićeva tiranija ostaviti na Srbiji.

Zato urla na „bandu reketaša". Na taj ton i rečnik je navikao u krugu svoje porodice i najbližih saradnika. Što se mene tiče, ne samo reket, nego od njega ne bih uzeo ni lek. Niti bih mu ga dao. Neka preti, tuži i hapsi.

Njegovo nasilje neće iznenaditi nikoga ko se seća Slavka Ćuruvije, iza koga je ostao krvavi trag koji vuče pravo prema Aleksandru Vučiću. Tačno je primetio jedan opozicionar – Vučić je rođen u krvi. Da, u tuđoj krvi.

– Ne mogu da me slome moralno i fizički, ako hoće da me uklone moraće da me ubiju – rekao je Slavko Ćuruvija nekoliko dana pre nego što je tadašnji režim, u kome je Vučić bio ministar protiv informisanja, realizovao tu ideju.

Svako ko drži do dostojanstva, istine i pravde danas mora da citira tu Ćuruvijinu izjavu. Pa, neka Vučić opet radi što misli da mora. Uostalom, i Hitler je 1942. bio mnogo jak, ali svi su, pa i on, znali da će na kraju izgubiti rat.

Iako je uveren da je jači od zdravog razuma, i Vučićeva diktatura ima kraj.

Mediji, bar onaj ispravniji deo, prikazivali su ga onakvim kakav jeste – sablasno smešan, kvaran, podao i primitivan. Na televiziji je izgledao komično, kao zli klovn koji sebe neosnovano smatra ozbiljnim igračem, a novine su štancovale tekstove u kojima su ga podsećale da će kad-tad odgovarati zbog huškanja na ratove i dobrovoljnog davanja tuđe krvi.

Ljut zbog odbijanja, Vučić je odgovorio u skladu sa svojim karakterom – silovao je medije. Svaki put kad su se stekle okolnosti. Radio je to javno, pred više miliona svedoka, uživajući u sadističkim perverzijama.

Prvi put kad je došao na vlast, u crno-crvenoj koaliciji 1998. godine, kao ministar protiv informisanja naišao je na kakav-takav otpor tzv. nezavisnih novinara. Slobodu javne reči ugasio je anticivilizacijskim zakonom, koji mu je omogućio da zabranjuje rad, montira sudske postupke, pleni redakcijsku i privatnu imovinu, kreira atmosferu linča i progoni defetiste koji su sumnjali u uspeh njegovih ratnih avantura. Pojedini učesnici tog sukoba mišljenja, poput Slavka Ćuruvije, završili su na Novom groblju.

Sa istom strašću, još moćniji i agresivniji, Vučić danas neprikosnoveno vlada medijima. Umesto političkih i ekonomskih programa za izlaz iz krize, narodu nudi rijaliti-programe na svim svojim televizijama.

Vlasnici privatnih televizija s nacionalnom frekvencijom bespogovorno ispunjavaju želje diktatoru.

Kako i ne bi, kad su ucenjeni. Željko Mitrović javno priznaje da i ne spava zbog Vučića. Ne sme da rizikuje. Šta ako se, dok on drema, Vučić seti pokojne Andree Bojanić i njenog ubice Aleksandra prestolonaslednika Mitrovića?

Kakav je, premijer bi mogao da svoje sluge iz pravosuđa uputi da sprovedu istragu koja bi utvrdila ko je zaista odgovoran za tragični saobraćajni udes, kako su i zašto svedoci menjali iskaze, šta se dešavalo na VMA, pre nego što je princ pristao da, u društvu oca i advokata, ode u policiju, koja je vlasniku Pinka dala snimke bezbednosnih kamera s mesta nesreće, da on i njegova svita samo izvrše uviđaj i uvere se da je pokojna devojčica sama izazvala nesreću.

 

         Groktanje preko "Informera"

 

Željko Mitrović je svakakav, samo nije naivan. Posle te dve tragedije, čiji tragovi vuku ka njemu, shvatio je da je đavo odneo šalu i poslao mu Vučića. Za dvadeset godina turbulentnih odnosa, u kojima su se preplitali periodi saradnje i sukoba, Mitrović je imao mnogo prilika da se uveri da je Vučić najopasniji agresivac koji je zaseo na vlast.

Predrag Ranković Peconi, vlasnik televizije Hepi i još desetak firmi, nema teret privatnih skandala, ali Vučić može, hoće i želi da ga ucenjuje pritiskom na biznis.

– Peconi svakog meseca plaća četiri miliona evra kreditne rate. Dovoljno je da sa jednom ratom zakasni, pa da mu se poslovni sistem raspadne kao kula od karata – pretio je Vučić.

S obzirom da Peconi važi za starog i izdašnog finansijera Socijalističke partije Srbije, logična je i njegova zebnja da će se, pre ili kasnije, naći na udaru svemoćnog vladara.

U nešto lagodnijoj poziciji nalaze se TV Prva i B92. Vlasnici kiparske kompanije „Astonko holdings limited", koji su preko svoje istoimene beogradske ćerke-firme kupili te dve televizije, ponašaju se kao i drugi stranci koji ulaze u srpske medije.

Uređivačku politiku su prilagodili interesima režima, stoje na usluzi vladaru i kad god on poželi ustupaju mu prostor i sve ostalo. U najlagodnijoj poziciji nalaze se Vučićevi štampani bilteni „Kurir" i „Informer".

Medije su poslednjih dve decenije osnivali razni politikanti, kontroverzni biznismeni, pa i mafijaški bosovi. Izdavačka preduzeća su korišćena za pranje para, utaju poreza i slična krivična dela. ‚‚Na udaru najtežih optužbi našli su se mnogi izdavači, ali samo je

Radisav Raja Rodić priznao da je kriminalac. Uhapšen je u septembru 2009, a mesec dana kasnije podignuta je optužnica koja ga je teretila da je, u saradnji s još troje osumnjičenih, oštetio više banaka, poslovnih partnera i budžet Srbije za oko 10 miliona evra.

‚‚Posle godinu dana, vlasnik „Kurira" se nagodio, osuđen je na dve godine zatvora i šest godina zabrane rada u medijima. Firmu je samo preneo na ime sina Aleksandra i nastavio po starom. U vreme dok je trajao sudar zakona s klanom Rodić, Rajin sin Aleksandar se skrivao u Jajincima, u kući velikog Ace, današnjeg diktatora.

‚‚Iako je njihova emotivno-kriminalna veza na neko vreme bila uzdrmana, pošto su Rodići podvili rep pred Draganom Đilasom, sve je došlo na svoje kad je SNS preuzeo vlast.

Aca Rodić je diktatoru ustupio na raspolaganje svoj „Kurir", preko koga su vođene kompromitujuće kampanje protiv svih režimskih protivnika. Ipak, „Kurir" i klan Rodić ne mogu da se porede sa „Informerom" i Draganom J. Vučićevićem. Ono što je Vučić u politici, to je Vučićević u novinarstvu. Obojica su dokazani lažovi i prevaranti, štetočine s istom vrstom patologije.

Vučićević se zalepio za Vučića kao guma za otčepljivanje wc-šolje. Sada je guma prljava, ali to njima ne smeta. Naprotiv, miris koji proizvode stvara im utisak beskrajne moći. To je i logično, pošto sarađuju s istim kriminalcima i na isti način se obračunavaju s nepodobnim pojedincima.

Vučić je na primeru svog moralnog dvojnika Vučićevića dokazao da štampa nije tigar, nego svinja od papira. I to dobro dresirana. Sve što Vučić misli, Vučićević grokće i, valjajući se u naprednjačkom glibu, baca blato na svakoga ko zasmeta. „Informer" nisu novine, nego dnevna dijagnoza mentalnog stanja diktatora.

Kako izgleda Vučićev obračun s onima koji misle drugačije, najbolje ilustruje primer Slavka Ćuruvije. Čim je „Dnevni telegraf" počeo da objavljuje informacije o skandalima radikalske vlasti u Zemunu, 1997. godine, Ćuruvija je targetovan za odstrel. Napad je, naravno, predvodio Vučić.

Uslovljen vlastitim karakterom, tadašnji generalni sekretar SRS-a nije mogao da se zadrži samo na novinskom prepucavanju. U svim nastupima, u medijima i sa skupštinske govornice, Vučić je rafalnim uvredama gađao Ćuruviju, ali to mu se činilo nedovoljnim, pa je sukob spustio na najprljaviji nivo, gde se osećao kao svoj na svome.

U januaru 1998. godine, Vučić je štampao pornografski pamflet protiv Ćuruvije. Uz desetak eksplicitnih fotografija seksa nekog muškarca sa televizijskom voditeljkom Aleksandrom Juras, objavljeno je pismo Petra Panića, tadašnjeg šefa radikalskog obezbeđenja, a današnjeg Vučićevog kuma, člana Glavnog odbora SNS-a, dvostrukog ubice i svemoćnog specijalnog savetnika u Bezbednosno-informativnoj agenciji. U novijoj istoriji Srbije nikada ništa prljavije od toga nije objavljeno.

Ni to nije zadovoljilo Vučićevu patologiju. Korak dalje otišao je 16. februara 1998. u intervjuu magazinu „Argument".

– Jedna lažljiva, prljava novina, „Dnevni telegraf" objavila je neistinite tekstove o meni. Slavku Ćuruviji to nikada neću zaboraviti i platiće mi kad-tad. To je objavio kad mi se rodio sin i Ćuruvija će to platiti. Ja sam čovek koji ne zaboravlja ni dobro, ni zlo. To je moja lična stvar. Skupo će to platiti Ćuruvija, ja ću mu to vratiti… – režao je Vučić.

Preteće obećanje je ispunio nekoliko meseci kasnije, kad je stao na čelo hajkaša na Ćuruviju i „Dnevni telegraf".

Presudu je, izgleda, izvršio neko drugi. Ćuruvija je 11. aprila 1999. izrešetan sa 17 metaka u leđa. Na dan sahrane, Vučić je, prilikom slučajnog susreta, dvojicu bivših urednika „Dnevnog telegrafa", s veselim osmehom pitao: „Gde vam je Ćuruvija, je l’ pobegao iz zemlje ili je u zemlji?"

Dokazujući večnu mržnju, kasnije je s ponosom govorio da ne pije alkohol, napio se, tvrdio je, samo tri puta u životu – 1. kad je Zvezda u Bariju osvojila titulu šampiona Evrope, 2. kad je ubijen Slavko Ćuruvija i 3. kad je Zvezdan Jovanović Zmija streljao Zorana Đinđića.

Pritiskom na beogradske štamparije, „Dnevni telegraf" je 1998. prognao iz Srbije u Crnu Goru, gde se štampa i ovaj broj „Tabloida".

Na Ćuruviju je istresao osvetnički bes zato što je „objavio neistine na dan kad mu je rođen sin Danilo". Patološku potrebu da sažaljenje javnosti i opravdanje za svoju agresivnost i sada pokušava da izazove optužbom na račun Magazina Tabloid, koji, eto, pominje njegovu porodicu, pa čak i nekog Saliha za koga se tvrdi da mu je pravi otac.

Naravno, laž do laži. Prvo, autori „Tabloida", koji su objavljivali informacije te prirode, pominjali su, kao što Aleksandar i Angelina Vučić dobro znaju, Fahrija Muslijua, a ako je u to umešan i neki Salih, neka o tome brine tata Anđelko.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DRŽAVNI NAIVCI I OPASNO DODVORAVANJE ZAPADU: UKIDANJE VIZA ARAPSKIM I DALEKIM ZEMLJAMA I MOGUĆI RIZICI!!?

 

U sumrak najcrnjeg od svih crnih režima koji su zadesili Srbiji u poslednjih četvrt veka, odlukom sumasišavšeg vođe, Srbija jednostrano ukida vize grupi islamskih zemalja koje se bave finansiranje i izvozom terorizma. Evropska unija će zbog toga zatvoriti Srbiji sva vrata i najverovatnije ukinuti takozvanu viznu liberalizaciju.

 

                        Mersiha Hadžić

 

Ministar trgovine, turizma i telekomunikacija šeik Rasim Ljajić najavio je 1. juna, da će na sledećoj sednici vladi biti predloženo da ukine vize za 10 zemalja, čime će se nastaviti proces vizne liberalizacije, koja je u “velikoj meri doprinela povećanju broja stranih turista.“

Vize će, između ostalog, biti ukinute za Katar, Kuvajt, Oman, Venecuelu, Panamu, Jamajku, Paragvaj, Kolumbiju i Gvatemalu, najavio je šeik Rasim Ljajić.

“U narednoj grupi zemalja čijim građanima razmišljamo da ukinemo vize su Malezija, Jermenija i Azerbejdžan“ – izjavio je u Gornjem Milanovcu potpredsednik Vlade Srbije šeik Rasim Ljajić.

Prema njegovim rečima, ovaj proces će, ukoliko ne budu postojale tehničke ili neke druge prepreke, biti nastavljen – negde će se jednostrano u potpunosti ukidati vize, a ponegde sezonski, za vreme turističke sezone.

„…U petak smo imali zajednički sastanak sa ministrom spoljnih i unutrašnjih poslova i dogovorili smo da vladi, već na sledećoj sednici, predložimo ukidanje viza za još 10 zemalja… Očekujemo i po ovom osnovu veći dolazak inostranih turista„, rekao je Ljajić na konferenciji za novinare u Turističkoj organizaciji Srbije.

Ministar je najavio i da je formirana Radna grupa koja radi na viznoj liberalizaciji, jer postoje još neke zemlje gde bi vize mogle ili da budu ukinute, ili da vizni režim bude olakšan.

I dok šeik Ljajić najavljuje novu najezdu Arapa, islamista i narko bosova, Mađarska je odlučila da hitno na granici sa Srbijom podigne sanitarni kordon, i speči prodor islamista na njenu teritoriju podiyanjem žice, a u Briselu razmišljaju da Srbiju skinu sa belog Šengena!

Sve je počelo kada je premijeru Vučiću podveden šeik Muhamed Bin Zajed iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. “…Čim sam mu spazio oči snene, znao sam da je čovek za mene“ – hvalio se među svojom braćom Aleksandar.

Šeik Bin Zajed boluje od sifilističkog ludila, ali Vučiću to nije smetalo da sa njim zanoći u svom zamku u Jajincima. Kad su uranili, zoru prevarili, obojica su bili srećni.

Šeik Zajed je poklonio Vučiću dva džipa, sablju, pušku, obećavao je i velike količine novca. Ali, samo je obećavao.

Šizofreno srce srpskog premijera Aleksandra Vučića, nije želelo ni na istok, ni na zapad, ni na sever već na jug. Ujedinjeni Arapski Emirati, Saudijska Arabija, države koje su finansirale rat u Bosni i na Kosovu i Metohiji, među prvima su priznale i nezavisnost Kosova, a terorističku organizaciju OVK snabdevale su municijom, oružjem i novce, veličajući, kao svetu stvar, ubijanje Srba. Ali, snene oči šeika Zajeda i njegovo sifilističko ludilo, magično su privlačili Aleksandra Vučića.

Obećavao nam je da će njegovi prijatelji šeici i emiri u Srbiji izgraditi fabrike mirkočipova, podići agrokombinate, fabrike pijaće vode, a u Beogradu podići novi grad – Beograd na vodi!

Dobili smo samo maketu Beograda na vodi, i obavezu da iz budžeta platimo Arapinu Al Abaru 290 miliona, da uredimo priobalje, čiji će on postati vlasnik, potom ga prodati i nestati, kao što je to činio u još pet drugih zemalja.

Ukinuli smo vize onima koji dolaze iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, iz Saudijske Arabije. Oni nama nisu. Vođe Al Kaide, obučavaju se u ove dve islamske države, da preko Srbije idu u Evropu, sa pasošima koje im štampa Vučićev brat Andrej, u Kovnici novca na Topčideru, u kojoj je zaposlen, a potpisuje ih Vučićeva desna ruka ministar unutrašnjih dela dr Nebojša Stefanović. (Njegov dosije je u obradi, i objavićemo ga u sledećim člancima).

Danas, zemljama iz Arabijskog zaliva, u kojima se kale islamisti i surove ubice, ukidamo vize. Katar, Oman, Kuvajt…Navodno, zbog turizma.

Građani ovih država nikada nisu ni čuli za Srbiju, a njima je put u zemlju nevernika, nemoguća misija, osim ako ne kreću u svetu misiju, da u Evropi dižu u vazduh mostove, škole, bolnice, obdaništa…Dakle, u Srbiju, iz ovih zemalja, bez vize mogu da dođu samo oni koji kreću na takav sveti put.

Žitelji Malezije su siromašniji i od građana Srbije. A, zbog njihovog svetog puta, zatvoriće se put građanima Srbije ka Evropi. Da bi se branile od islamista, zemlje Evropske unije nameravaju da potpuno izoluju Srbiju!

Kakav interes imaju stanovnici Malezije da posete Srbiju, daleku nekoliko hiljada kilometara? A, 30 miliona stanovnika Malezije, iz Kuala Lumpura može u Srbiju jedino avionom. Povratna karta iz Kuala Lumpura do Beograda je oko 1.300 evra. Šta mogu da vide Malezijci u Srbiji? Da se sunčaju i kupaju na obalama Panonskog mora?

Vlada je ukinula vize i građanima Venecuele, Kolumbije, Gvatemale, Jamajke i Paragvaja. (Urugvaju namerno nisu, jer Vučić namerava da zbriše u ovu zemlju, pa da ga ne bi tamo tražili oni kojima duguje krv, vize ovoj zemlji nisu ukinute).

Osim Venecuele, sa ovim zemljama Srbija nema diplomatske odnose! Kakav interes imaju građani Gvatemale, Kolumbije ili Paragvaja da dolaze u turističku posetu Srbiji kad su im karipske plaže ispred nosa i trostruko jeftinije?

Vučićeve pretnje da će Džo Bajden da se razbesni i da podvikne Angeli Merkel da se Srbija primi u članstvo EU, samo su njegov sanak pusti. I dok sude Darku Šariću, za šverc kokaina iz Latinske Amerike, Andrej Vučić i njegova družina preuzimaju ove poslove, koji uveliko traju.

Vučićev bata Andrej, moći će sa svojom kamarilom da avionima Etihada, u direktnom letu, prenosi najčistiji kokain, bez carinski barijera i agenta DEA! To će, svakako, pojeftiniti kupovnu cenu, i zarada će biti astronomska. Ako već ne možemo u Evropu, prodavaćemo i kokain, da ih podavimo, kao što oni dave nas, komentariše Andrej Vučić.

Tužno i smešno deluje objašnjenje ministra za trgovinu i turizam šeika Rasima Ljajića, da ovim veoma siromašnim latinoameričkim državama ukidamo vize, zbog turizma, da nas njihovi građani posećuju.

Treba biti idiot, poput šeika Ljajića, i saopštiti to građanima kao razlog. Ako Vučićeva propagandna mašinerija i opravda i ovaj potez Vučićeve kamarile, Evropska unija će dobiti još razlog više da nas hermetički izoluje.

Komesar Han je u privatnom i nezvaničnom razgovoru sa jednim srpskim diplomatom rekao da mu je iskreno žao Srbije, ali da je njena budućnost posve neizvesna, i tragična. Oni koji je vode, gori su i od najgorih narko bosova iz latinomaričkih kartela, i od vođa islamističkih odreda, jer su, prema svojim građanima suroviji i od njih.

 

„Arapske investicije“ i migraciona kriza

 

A što se tiče aktuelne migrantske krize u Srbiji, možemo da zaključimo da su birokrate briselskog tabora odlučili da se odbrane tako što će da primoraju Srbiju da prihvati što više tih migranata iz arapskih zemalja, razmišljajući na način: zato što je Srbija pravoslavna država, a ONI – zapadnjaci su katolici, pa je pogodnije da ti arapski migranti ostanu u Srbiji kako bi se resursi države iscrpljivali i promenila nacionalna struktura!!! Zato se prećutno i dopušta da Mađari ubrzano podižu zid!!!

Izgleda da se mnogo puta pominjane, (od strane “vlasti u Srbiji”) i na sva usta hvaljene “arapske investicije” , upravo sprovode kroz ovu migrantsku krizu!!!?? Da li i ukidanje viza pojedinim afričkim i azijskim državama pogoduju ovakvim migrantskim dešavanjima!!?????

A pored sve muke tih lica migranata koji dolaze iz područja zahvaćenim ratnim dejstvima, primećujemo da oni ne odlaze u neke druge arapske države koje su im po kulturi i veri bliže ( kao što je bio slučaj sa našim sunarodnicima koji posle hrvatske zločinačke “Oluje” nisu potražili spas u npr. Španiji ili Italiji, ili Francuskoj, već su potražili spas u okrilju svog naroda), a ta lica bivaju upućivana u pravcu Srbije, pa je primećeno da među njima ogroman broj takvih lica poseduje velike količine novca, što se može i okom videti pred trafikama i dalje,  obzirom da neki od njih kupuju skupe cigarete i dvolitarsku Koka kolu, vrše redovnu dopunu interneta na mobilnim telefonima, a raspituju se za Taxi (kojim putuju do Subotice pre nego što Mađari podignu zid), menjačnicu, usluge Western union i DHL!!!!

Lica su planski izmanipulisana i upućena u pravcu Srbije, a nama ostaje da se pitamo, da li su to “vlasti u Srbiji” sklopili nekakav, skriven od javnosti, dogovor u cilju prećutnog prihvatanja desetine hiljada migranata, kao i da li su, preko domaćih bezbednosnih agencija i službi, a znajući gore navedena interesovanja takvih migranata, preduzeli adekvatne mere u cilju bezbednosne kontrole tih lica, kao i onih mera usmerenih na zaštitu sopstvenog stanovništva i države!!????

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PSIHOLOŠKE OPERACIJE: SEJANJE STRAHA I ZABLUDA KOD LJUDI MENJAJU NJIHOVO DOŽIVLJAVANJE STVARNOSTI

 

Psihološke operacije koje se preko medija besomučno i veoma agresivno poslednjih godina sprovode u Srbiji kao da ne primećuju jedino domaći "intelektualci" i "medijski stručnjaci". Masovno mentalno trovanje nacije otišlo je tako daleko da danas i najnepismeniji u Srbiji shvataju da su nam sve državne i društvene institucije uključujući škole i medije – patološke tvorevine.

 

              piše: Ivona Živković

 

Da li ste se možda zapitali zašto ne možemo direktno pred kamerama – "uživo" da pratimo famozne pregovore u političkom trouglu Ešton -Tači – Dačić iz Brisela i Prištine i da čujemo i vidimo ko šta govori , ko čita ono što govori, ko se oko čega i sa čim slaže ili ne?

Možete li da zamislite, pošto niste neposredan svedok razgovora, da ovo društvance sedi i ćaska o fudbalu i lepom vremenu, da bi se nakon sat, dva pojavili pred kamerama i dali izjavu koju im je nako sa strane napisao? Neko ko je kao reditelj ili scenarista, za koga niko u javnosti ne zna da je uključen u takozvane pregovore.

„Najveći greh ljudskog uma je verovati stvarima bez dokaza", zapisao je još pre sedamdeset godina engleski pisac Aldus Haksli, predosećajući ili znajući tačno šta u budućnosti donosi novo informatičko društvo drogiranih tj. Hrabri novi svet (globalistički svet povezanih svetskih trgovaca koji drogom i iluzijama od malih nogu upravljaju ljudskim životima i njihovim umom.)

Pošto je Novi svet (informatičko društvo), u koje smo svi umreženi kao u velikoj bazi podataka kojom raspolaže trgovačka vlastela, već uveliko deo naše stvarnosti i mi smo praktično odrasli u njemu, pogledajmo malo širu sliku naše realnosti.

Dakle, na koliko svetskih događaja koji su bili udarne vesti u medijima poslednjih nekoliko decenija, ste bili lično svedok? Da li ste videli avione koji su udarili u STC u Njujorku? Možda ste videli Andersa Brejvika u Norveškoj kako masovno ubija kampere na ostrvu? Ili ste videli snajperistu koji je pucao u Đinđića 2003? Da li ste videli nekog bombaša samoubicu kako opasan eksplozivom utrčava u autobus pun putnika u Londonu ili u Tel Avivu? Ili ste lično bili prisutni linčovanju i ubistvu Moamera Gadafija? Da li ste videli nekog masovnog ubicu kako utrčava u neku školu i puca po deci? Čak ni masovnog ubicu iz Velike Ivanče niko u Srbiji nije video kako ubija i samoubija se.

Sve su ovo bili događaji kojima niste prisustvovali, ali ste potpuno uvereni da su se baš tako odigrali kako su to preneli mediji. U stvari mediji obično informacije dobijaju od takozvanih informativnih agencija i samo ih prenose. Mediji su samo posrednici, pa novinari i nisu svedoci događaja. Većinu informacija ne mogu ni da provere. Logično, jer novinari sede u redakcijama i ne znaju gde će se nešto dogoditi da bi bili na licu mesta. Kada odu na "lice mesta", nakon događaja tamo ih već čekaju "svedoci" koji su spremni da pričaju u kamare i brzo dobiju izveštaj policije.

Tek tada novinari imaju prvu sliku događaja i onda po njoj dalje mogu da sklapaju svoju novinarsku priču. Informacija informativne agencije, policije i "svedoka" (koji obično ne vole da im se objavi ime) postaju kao matrica za goblen, u koji će novinar "ubadati" svoj novinarski tekst.

Ako pažljivo pročitate svaki do ovih novinarskih izveštavanja i imate sklonost da samostalno rasuđujete, postaviće vam se možda i pitanja koja, za divno čudo, novinara nisu zanimala.

Ili su ga možda zanimala, ali je urednik zaključio da to ne treba da se objavi. Novinari znaju da urednici imaju poslednju reč, i oni zato i postoje. Dakle, govoriti o slobodi informisanja, znači govoriti o jednom sistemu rada koji se naziva "oblast informisanja". Da ova oblast funkcioniše kako treba zaduženi su ministri za medije. Tako informisanje ne znači i prikazivanje istine.

 

     Kome su potrebne informativne agencije

 

Da li znate da informativnom agencijom Rojters upravlja bankarski kartel sa sedištem u Londonu, i da je ova privatna agencija koju je osnovao Pol Rojter 1851. nastala sa idejom da se informisanje u Velikoj Britaniji napravi na principu propagandnih pamfleta kakvi su korišćeni tokom velike evropske revolucije nazvane "Proleće nacija" , kada su u "ime naroda" bankari širom Evrope u 19. veku rušili autohtone vlastelinske porodice i onda na prestole dovodili korumpirane članove porodica spremne na kooperaciju sa međunarodnim trgovcima i bankarima i dajući im titule kraljeva ili uspostavljajući demokratiju. Naravno u svim ovim "demokratskim državama" je upravljala tajna agentura. Tako je sredinom 19. veka u Evropi nastupalo revolucionarno "proleće" u Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Austriji, Danskoj, Rumuniji…Engleski presto je "prekomponovan" još u 17. veku sa revolucijom Olivera Kromvela.

"Asošijeted pres", sa sedištem u Njujorku i ispostavama širom sveta, pruža informacije (matricu za goblen) za 2000 medija u SAD (neformalnoj britanskoj koloniji) koji onda od toga prave novinarski "goblen". Oni su ti koji znaju kada se i gde oglašavao Osama bin Laden nakon svojih famoznih terorističkih napada po građanima SAD.

Naravno, bin Laden nikada nije terorisao bogataše i vlastelu, već isključivo običan narod kojima je tako uterivan strah u kosti i ojačavan policijski aparat. Odbrana od ovog zla je jedino jaka policijska država koja će nadgledati svakog građanina, jer se teroristi upravo tako kreću i ponašaju- kao obični građani. I to su građani morali sami da zaključe nakon svih grozomornih informacija o terorizmu koje su im mediji plasirali.

ADL (Antidifamacijska liga) koja takođe ima sedište u Njujorku, ima zadatak da medijima u Izraelu šalje informacije o antisemistkim ispadima bilo gde u SAD ili u svetu. I mediji u Izraelu to bez provere objavljuju. Tako Izraelci zaključuju da čitav svet mrzi Jevreje i da zato Izraelci stalno moraju da budu u statusu rezervne vojske spremni na razne provokacije i eventualne terorističke napade. I svi Jevreji sveta zato uvek moraju biti međusobno povezani, kao deca u strahu da se ne izgube.

Sejanje straha i zabluda preko medija nazivaju se psihološkim operacijama. I one su deo arsenala specijalnog rata. Prosto objašnjeno: postavite krišom (preko neke tajne službe) eksploziv u autobus gradskog saobraćaja, dignete ga u vazduh (životi običnih ljudi za vlastelu su vredni kao i životinjski) i pustite informaciju da se preko nekog sajta oglasila teroristička organizacija XY koja preti da će još dizati u vazduh autobuse po gradu tako što će njihovi bombaši ulaziti u njih sa eksplozivom oko pojasa. I naravno država će morati da preduzme mere, što znači da u svaki autobus postavi kamere (kupiće ih parama iz državnog budžeta) i onda će se u svaki autobus ubaciti po dva,tri policajca koji će svakog putnika pre nego što uđe pregledati detektorom (kupljenim takođe novcem poreznika) i podrazumeva se da ćete morati i kartu za autobus odmah da pokažete. I tako će se građani voziti pod punim obezbeđenjem u pratnji policije kao robijaši. Ustvari, život danas u gradovima je već postao život u policijskim logorima, baš kao što su o tome pisali Orvel i Haksli.

Ali, živeti u logoru kod ljudi može stvoriti neprijateljsko osećanje i tenziju, te može izazvati pobunu. Zato se vlastela dosetila da logor organizuje tako da vi kao rob toga uopšte niste svesni. Tako ćete biti fizički u lancima, ali vaš um to neće registrovati, jer će biti okupiran iluzionističkim slikama demokratije i građanske slobode koje ga prikazuju kao slobodno biće. I to je najperfidnija i najsurovija prevara koju su vladarski umovi (uz pomoć vatikanskih duhovnih stratega) ikada smislili od kada postoji ljudska zajednica. To je upravo društvo drogiranih u kome mi danas živimo. Za održavanje ove iluzije najpre je potrebno ljudima oduzeti moć rasuđivanja odnosno svesti što više ljudi na nivo životinja.

 

     Životinje sa farme Velikog Brata

 

Životinja je ono to se samo hrani, samo se kreće i razmnožava. Više vrste životinja koje mogu lako da zadovolje svoje životinjske nagone, sposobne su i da prekraćuju višak vremena zabavom i međusobnim druženjem i igrom. Znate da sa svojim uhranjenim kućnim ljubimcima morate da se igrate, jer se od dosade unervoze. A umeju i da budu ljubomorni i gramzivi.

Ljudi se razlikuju od životinja upravo po tome što mogu da stvaraju i rasuđuju, pa ljude ne vode kroz život nagoni već vera. Naravno, pod uslovom da nisu mentalno zaostali u razvoju. I to su znali još drevni vladari i njihovi sveštenici koji su im izmišljali razne trikove kako bi im narod držali u pokornosti plašeći ih zagrobnim životom, u paklu i bodrili ih rajskim životom ako budu vladaru dobri.

Zato je francuski filozof Deni Didro još odavno zapisao: "Čovek neće biti slobodan sve dok i poslednji vladar ne bude zadavljen utrobom poslednjeg sveštenika". Dakle, crkva nikada nije služila narodu, već isključivo vlasteli.

Frojdova teorija koju su u školama za robove promovisali moderni vladari u 19. veku, puka je naučna laž, kojom je vlastela nastojala da kod ljudi stvori iluziju o tome da su oni samo životinje koje hodaju na dve noge i stalno potiskuju svoje životinjske (krokodilske) nagone u svoj "nesvesni" deo bića. I onda im se te slike iz "nesvesnog" nekako pojavljuju u snovima. Jedino su zaboravili da vam kažu kako vam se iz "nesvesnog" nikada neće pojaviti slike koje nikada niste videli ili o kojima nikakvu informaciju nikada niste dobili. Da li sanjate kako kljucate zrnevlje kao ptica, ili pasete travu kao govedo, ili ronite pod vodom kao krokodil da bi ste ulovili hranu? Ali, edukovani robovi su u ovu Frojdovu "nauku" poverovali.

 

     Droge menjaju percepciju

 

Aldus Haksli (iz poznate građanske intelektualne engleske porodice) u svom delu "Vrata percepcije" iz 1956. godine, opisao je svoje upečatljivo iskustvo proširenja percepcije uz pomoć meskalina, psihotropske supstance koja se prirodno stvara u nekim vrstama kaktusa (pejot). Ova supstanca tako menja hemiju mozga (preciznije frekvenciju pojedinih molekula).

Haksli je tako opisao "fantastičan" svet blještavih boja , prepun detalja koje je moguće videti samo pod dejstvom ovakvih supstanci. On je verovao da je time ušao u jedan paralelni univerzum koji postoji uporedo sa našim, ali mi nismo u stanju da ga vidimo. Tako je počeo da mašta o svetu u kome bi bili uklonjeni svi socijalni filteri naše duhovne percepcije i sva kulturna i moralna uslovljavanja i barijere i čovek bi se onda suočio samo sa svojom prirodom i sa realnošću koja nam je prirodno data, a koje smo lišeni zbog društvenih stega, te živimo u jednoj retuširanoj stvarnosti punoj iluzija koje su vremenom potpuno usađene u naš mentalni sklop.

Haksli je očigledno bio nezadovoljan našom urođenom snagom percepcije onako kako je to priroda čoveku odredila, jer nam nije dala da vidimo svet u fraktalnim detaljima i bojama i raznovrsnijim svetlosnim tonovima, da čujemo zvuk ispod ili iznad frekvencijskog slušnog praga, nije nam dala da osetimo čulima prirodu kako je posećuju bube, gušteri ili ptice? I o tome je pisao i intrigirao svoje čitaoce.

Ali zašto bi smo mi to menjali? Zato što smo zaključili, kao Satanisti, da priroda nije savršena? Ili zato što je promena percepcije upravo ono šta su želeli vladari za svoje robove. Ta percepcija sveta kod nas robova mora da bude takva da ne vidimo da smo robovi, da ne vidimo lance, da ne vidimo da nas hrane kostima i hemikalijama, da ne vidimo da nas nadziru i prate naoružani policajci, takozvani bezbednjaci i razni špijuni i agenti.

Da li je Haksli (čija je su knjige bile ponegde i zabranjivane) bio samo promoter Satanizma nove religije bogate londonske vlastele koja je spremala Hrabri novi svet (društvo drogiranih) ili je samo predosetio kako se neka mentalna prepreka iz ljudi može ukloniti ili im se "implantirati" menjajući našu percepciju stvarnosti? Ali, mi smo danas upravo produkt te promenjene percepcije sa kojom je eksperimentisao Haksli, a vlastela te eksperimente sprovela u stvarnost. Naša percepcija je zaista promenjena i uz pomoć medija i stvarnih narkotika. Narkomanija nije fenomen koji je nastao sam od sebe, kako će vam to rastumačiti "stručnjaci"već je namerno posejana.

Danas televizija, knjige (obeležene kao "bestseleri"), pop muzika i pop idoli (suštinski plitkoumni i bezvredni pojedinci poput glumaca, muzikanata i sportista) postali su neka vrsta duhovne droge za mase koja im je potpuno promenila percepciju sveta. Kao dopuna ovome idu zaista i razna narkotička sredstva, koja se masovno plasiraju širom sveta posebno mladim ljudima, dok je policija tobože nemoćna da spreči ovu takozvanu narko mafiju (iako je mnogima dobro poznato da se ovim poslom bave upravo tajne službe mnogih država kojima nevidljivo vlada pomenuta vlastela).

Kakva je danas popularna muzika za mase? Ima li tu uopšte muzike ili je u pitanju samo jedan stalno ponavljajući agresivni tonski puls ispunjen rečima za koji mi verujemo da je muzika? Probajte da sa la,la, la otpevate neki poznati hit. Ako niste u stanju to znači da u njemu nema muzike. Znaju li milioni mladih širom sveta danas šta je zaista muzika i kako ona deluje na harmoničan protok energije u našem organizmu? Percepcija muzike je danas izmenjena. Ona izaziva agresivnost i uznemirenje i mi je tako i prihvatamo. Ova "muzika" nam je potrebna da nas "podigne" kao droga.

Ako su u pitanju filmovi, vidite da u njima dominira nasilje, seks, ubistva, policija, pištolji, vrištanje, svađa, katastrofe, užasi...To je upravo ono što će vam i dolaziti u snove. Naše shvatanje "umetnosti" je danas promenjeno. Knjige moraju biti napisane lako, prostim rečenicama, sa obaveznim opisom seksa i sa glavnim likovima koji imaju neki konflikt ili sa samim sobom ili sa drugima. Lep i harmoničan prikaz života nije zanimljiv za knjige, a čitavo izdavaštvo i medije u svetu nastoji da kontroliše masonerija.

 

     Oslobađanje, oslobađanje…

 

Oslobađanje od zastarelih moralnih normi, oslobađanje ličnosti od ukorenjenog društvenog uticaja, oslobađanje dece od roditeljskog nadzora, oslobađanja muškaraca od dominantnosti, muževnosti i snage, oslobađanje žena od potčinjenosti i ekonomske zavisnosti, oslobađanje od nepotrebnog razmišljanja ("stručnjaci će to da rade za vas") svelo je ogroman broj ljudi danas na nivo domaćih životinja koje se bezbrižno igraju i zabavljaju dok ih gazde hrane (sintetičkim kostima, hormonima i genetski modifikovanom hranom) i održavaju u lagodnom duhovnom životu savremene civilizacije.

Danas mnogi ljudi – životinje čak i ne znaju da moraju najpre da nauče da razmišljaju i da ova veština ne dolazi prirodno sama od sebe. Učimo da igramo fudbal i tenis, da vozimo automobil, ali ne i da razmišljamo. Tako stižemo do još jedne iluzije- škola služi da nam u mozak implementira tobože naučne činjenice, a koje niti jedan profesor ili učitelj nikada nije mogao da proveri. Mi učimo da verujemo zvanično utemeljenoj "nauci" i takozvanim "stručnjacima". I zato je Frojdova teorija deo školskog programa.

Verujemo u reči i dela ljudi koji su dobitnici "uglednih" nagrada. Ali ko im daje te nagrade i sa kojim ciljem? Pa , dobijaju ih upravo zato da bi postali ugledni. Nobelova nagrada je upravo takva "ugledna nagrada". Bez obzira što mnoga ovakva "naučna" dela nemaju veze sa istinom. Nikola Tesla je, naprotiv, decenijama skrivan iz svih školskih udžbenika.

Deca danas masovno komuniciraju preko Fejsbuka i Tvitera i setinguju komjuterske programe, gledaju TV i žive u virtuelnom svetu informatičkog društva. Uskratite im hranu iz supermarketa i zatvorite slavinu sa vodom i oni neće znati kako da prežive. Najmoćniji PR agenture danas su u stvari nevidljivi centri koji obliku nauku i javno mnjenje na sasvim drugačiji način nego što to čini komercijalna propaganda.

Ako pažljivo pogledate danas sve srpske medije (koje kontroliše masonerija) videćete da su zabava, seks i sport obavezno štivo. Razni rijaliti šou programi, nemaju za cilj ništa drugo osim da vam u svest usade takvu percepciju stvarnosti (rijalitija): svi ste vi životinje koje teže samo da jedu, zabavljaju se, ljubomorno se svađaju, tuku i intrigaše. Seks je zabava najprimitivnija. Složenije zabave traže alatke, ali životinja ne ume da ih napravi. Zato svi mediji u Srbiji moraju da izveštavaju o događanjima na Farmi jer su svi srpski mediji samo agenture za sprovođenje ove psihološke operacije. I moderna muzika je zato simplifikovana- za životinje.

 

     Naučno stvaranje javnog mišljenja

 

U knjizi "Trust Us We’re Experts", Džon Stauber i Šeldon Rampton skupili su mnoštvo podataka o tome kako se naučno stvara javno mišljenje u Americi. Čuli ste već mnogo puta u vestima kako je "javnost zgrožena izjavom…", ili "događaj je izazvao veliku pažnju javnosti". Naravno, ovakve tvrdnje su puka izmišljotina, jer javnost nikada nije imala mogućnost da utiče na urednički odabir vesti.

Javno mišljenje je uvek samo jedna moćna poštapalica urednika kako bi opravdali navodno "svoj" izbor informacija za prezentovanje javnosti. Ali bombardovanje određenim i veoma perfidno obrađenim informacijama i te kako izaziva efekat kod formiranja mišljenja pojedinaca prosečne inteligencije.

Tako se u pomenutoj knjizi, koja prati uticaj na javnost (PR profesiju) u poslednjih 100 godina, analizira i rad Edvarda L. Bernajsa, koji se smatra rodonačelnikom "spina" (uvrtanja informacija).

Poznate su njegove beleške nazvane Propaganda. Ova reč inače vodi poreklo od vatikanske organizacije za manipulisanje vernicima (Congregatio de propaganda fide), a koju je osnovao Papa Grgur XV u XVII veku. Za svoju propagandu Bernajs je uzimao ideje od svog ujaka Sigmunda Frojda (koji je ljude poistovetio sa životinjama) i primenjivao ih u novoj nauci masovnog ubeđivanja.

Ali, umesto da otkriva skrivene misli iz ljudskog "nesvesnog" (kao što je radio Frojd) on je koristio iste tema kako bi stvorio iluziju (sa ljudskim nesvesnim željama) u koje je implementirao svoje marketinške ciljeve. Tako je seks postao veoma važan u životu ljudi, dobar zavodljiv izgled, fitnes, garderoba, društveni položaj…I sve to je prodavalo cigarete, automobile, hranu i dr.

U tom smislu, najzanimljivija je poznata Bernajsova rečenica:

"…Oni koji manipulišu nevidljivim društvenim mehanizmom čine nevidljivu vladu koja je istinski vladajuća sila u državi. Mi smo vođeni, naš um je modeliran u kalupu, naši ukusi su formirani, naše ideje je kreirao neko za koga nikada nismo čuli. To je logičan rezultat načina rada po kojem je naše društvo organizovano. Ogroman broj ljudi mora funkcionisati na ovom principu kako bi se glatko uklopili u društvenu zajednicu. U skoro svakom našem delanju, bilo u sferi biznisa ili politike, u našem društvenom vođenju ili etičkom razmišljanju, mi smo vođeni relativno malom grupom ljudi koja razume mentalne procese i društvene obrasce masa. Oni su ti koji vuku konce kojima kontrolišu javno mišljenje".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije