Архива

Posts Tagged ‘red voznje’

PARE I POSLA ZA RADNIKE NEMA, ALI PLATE ZA DIREKTORE MORA DA IMA!

16. априла 2014. Коментари су искључени

 

Javnost Srbije do sada nije upoznata sa pljačkom preduzeća "Zorka Obojena metalurgija". Radnici šabačke fabrike "Zorka“ su se pismom obratili redakciji sa namerom da se šira javnost upozna sa načinima pljačke u ovom preduzeću.

 

 

 

U njoj su učestvovalo rukovodstvo firme, koju predstavlja Nevenka Trifunović-generalni direktor, Mileta Isailović-tehnički direktor, Zlatko Maksimović-finansijski direktor, Ljubomir Lukić-direktor službe opštih poslova, Stanimir Ranković-direktor službe održavanja, Živana Lolić-direktor prerade, Aleksa Kovačević-bivši direktor, Edita Jovanović-šef računovodstva, Dragan Antonić-predsednik UO, Zorica Jurišić-direktor tehničko-tehnološke službe, Dejan Simić-direktor elektrolize.

Naime, imenovani rukovodioci i njihovi pomagači predstavljaju „Kolegijum", organ koji upravlja firmom i donosi odluke koje se tiču i firme i radnika. Godinama unazad, tačnije od 2007. godine, za polovinu radnika nema posla a samim tim ni plata u fabrici, dok za rukovodstvo ima i posla i para za plate. Novac za plate su obezbeđivali dobijanjem subvencija od države a delom od sekundara prikupljenih u fabrici.

Novac od subvencija su delili na nekorektan način, gde je oko polovina radnika usmeno poslata kući i dobijala neku „siću", dok su ostali kojima je dozvoljeno da dolaze na posao dobijali shodno stručnoj spremi i u zavisnosti od „odnosa" koji su imali sa rukovodiocima.

Tako da su radnici kojima nije dozvoljeno da dolaze na posao dobijali 7 hiljada dinara mesečno a rukovodioci 30-60 hiljada mesečno iako su svi trebali da dobiju republički minimalac od 18-20 hiljada, kako je bilo u drugim "Zorkinim" firmama koje su dobijale subvencije.

Što se tiče prikupljenih sekundara iz fabrike, u početku je to bilo prikupljanje i radnici su dobili nešto od toga, a vremenom se to pretvorilo u „seču" fabrike, od koje radnici nisu dobijali ništa niti su imali uvid u to šta se radi sa tim novcem a „Kolegijum" je novac usmeno pravdao tekućim troškovima.

Recimo samo da je isečeno preko 100 tona olova, desetine tona bakra i hroma, i desetine tona gvožđa. Bilo je tu i čistog magnezijuma, velikih industrijskih motora, alata za livenje, cevi, drvene građe, papira, cigle itd. Sve što su stigli da prodaju, prodali su. Radnici od svega prodatog nisu dobili ništa a novac od prodaje se ne zna kojim putem je išao jer je račun firme godinama u blokadi.

Sumnja se da je rukovodstvo imalo „dil" sa preduzećima koja se bave otkupom sekundara „Kečer" i „Lavovi" čiji je vlasnik rođak direktora održavanja Rankovića. Inače je gotovo svaki od pomenutih rukovodioca u međuvremenu kupio stan ili u potpunosti renovirao postojeći stambeni objekat dok im radnici primaju 7 hiljada dinara mesečno.

Treba reći i to da je iz zaključanog magacina ukradeno 5 tona bakarnih šina a magacin je i posle krađe bio zaključan. Prodata je ili poklonjena parcela od 80 ari firmi „Zorka kolor" bez ikakvog objašnjenja zašto je to urađeno, za koliko novca i gde je on završio.

U tu transakciju je uključen generalni direktor „Zorka Holding" Josip Mitrić i neko iz agencije za privatizaciju jer je firma u procesu restruktuiranja i nije dozvoljena prodaja delova firme.

Čak je od ministarstva privrede dobijen kredit od 14 miliona dinara za pokretanje proizvodnje a ona nije pokrenuta niti se zna šta se desilo sa dobijenim novcem i gde je on završio. Vrhunac pljačke je prodaja „Jarosit taloga" firmi „Eliksir" za oko 1,2 miliona evra.

Prodajom ove zajedničke imovine, „Kolegijum" usmeno donosi odluku da se novac isplaćuje kroz plate po postojećim koeficijentima dok 45 radnika i dalje ne dolazi na posao i dobija 12 hiljada dinara umesto dotadašnjih 7.

Za to vreme rukovodioci imaju pun fond radnih sati i primaju 100-150 hiljada dinara mesečno. Radnici su tražili da se novac od prodaje zajedničke imovine podeli na sve zaposlene linearno, to jest podjednako na svih 115 zaposlenih. Niko ih nije ni saslušao a kada su neki od njih došli da traže svoje Ustavom garantovano pravo na rad, pozvana je policija i udaljila radnike.

Pre nekoliko dana na upućene žalbe radnika generalni direktor Nevenka Trifunović je izjavila kako ima ljude u MUP-u i tužilaštvu i da bez veze radnici prijavljuju tužilaštvu.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SAUČESNIŠTVO GRADONAČELNIKOVIH LJUDI U ZLOČINU DALJEG RASTURANJA GRADA

25. фебруара 2014. 4 коментара

 

Na isteku druge godine autistične vladavine, nazadnjaci na plodnoj zemlji srednjeg Banata seju i gaje kaktuse i bodljikavu prasad. Bahato i nezainteresovano pokazuju apsolutnu nemoć, a od urlajućih predizbornih obećanja "brda" investicija, Zrenjanin je "overen" retko viđenom partokratijom i poremećenim odnosima u gradskoj upravi, javnim preduzećima i ustanovama.

 

          Zoltan Horvat

 

"Opelo" Zrenjaninu se poje na kadrovskim lumperajkama u stranačkim kafićima i restoranima gde je jedino važno zapošljavanje novopečenih nazadnjaka i međustranačka trange-frange trgovina po ukusu Gorana Kneževića (iz milošte Regionalni Isus) i njegovih utreniranih satelita (Džegera, Bađoka, Dače Dimkića, novopridošlog, al’ proverenog menjača stranačkih obeležja Staniše Banjanina…).

"Heroji" ovdašnjeg nazadnjaštva sprovode 2013. godinu na smetlište istorijskog beznađa. Ove godine su svi zrenjaninski dani bukvalno potrošeni na razmeštanje podobnih kadrova i grubo sprečavanje bilo kakvog pomaka napred.

Gradska uprava je "prebogata" retko nesposobnim kadrovima koje svih 365 dana u godini "pažljivo" razmešta "novi večiti" prvi izvršilac, novopečeni nazadnjak, Jasmina Malinić, načelnik gradske uprave.

Potrošena silna energija na proizvodnju nazadnjačkog biračkog tela isterala je iz Zrenjanina sve dobro, investitore, obilaznicu, fabriku vode, pa su kancelarije guzonja koje se međusobno očima ne mogu videti postala mesta za trgovinu ljudima.

Na udaru je sve dobro u pokušaju, a za svoju sudbinu strepi i gradonačelnik, mr Ivan Bošnjak kojeg „njegovi" posilni miniraju na svakom koraku. Mimo njegovog znanja zakazaju se i sednice gradskog veća gde se donose nebulozne odluke od kojih jedinu korist imaju uterivači para sugrađana u sopstvene džepove.

Tako je od aprila ove godine, inače pažljivo sakrivena od očiju javnosti, profunkcionisala i „preko potrebna" nova komisija za izradu godišnjeg programa zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta gde je 13 privilegovanih za 8 meseci klasičnog zamlaćivanja sugrađana dobilo 4,11 miliona dinara?!?

Na čelu komisije Stojan Kralj, rođak Čeda Janjića, zamenika gradonačelnika, Prvog Favorita Regionalnog Isusa, a zamenik predsednika komisije je Svetozar Stefanov, po potrebi nazadnjak. Svaki član komisije je do sada nagrađen sa po tri hiljade evra za ukupno dva sastančenja, pa im redovne plate dođu ko bakšiš. Vrhuška nazadnjaka u gradskoj kući nije mutava, ima tu još podosta komisija sa milionskim apanažama za podobne (ćuti, k…, i brzine menjaj).

U javnim preduzećima će 2013. ostati upamćena kao godina idealnog sprovođenja diletantizma. Direkcija od šefa stranke kupuje polovni Porshe lizing automobil, usput se u milionski posao "ugrađuje" privatna firma Točak, pa tim povodom David Dimkić, šef gradskih finansija pažljivo prepravlja fakture.

U Direkciji sem dugova do guše, unapređivanja nesposobnih i vožnji službenim automobilom (baš) lepih sekretarica, nema ništa novo, ako izuzmemo "briljantan" stav direktora Gorana Kravarušića da je za trenutnu katastrofu u firmi kriva opozicija zbog, kako je naveo, nerada u prethodnoj deceniji.

U Vodovodu rukovodeći organ još uvek nije namirio svoje finansijsko predizborno učešće, pa se došlo na ideju da direktor iznajmi sopstveni automobil sopstvenom preduzeću. Time se stvaraju uslovi da "genijalni" direktor Bojan Putić ima osigurana milionska sredstva za lično, al’ stručno usavršavanje odnosno doškolovavanje (da sav teret porodičnog budžeta ne padne na suprugu mu, zamenika tužioca).

Izgradnja Fabrike vode je, nakon ozbiljnog interesovanja nemačke državne firme Wassertechnick naravno, ukalkulisana, ali i odložena za neka buduća pokolenja. Trenutno je jedini problem što ova dobra i proverena investicija potiče od omražene opozicije i bivšeg direktora Milorada Bjelogrlića, retko uglednog privrednika, al smaknutog i oteranog u penziju od strane Prvog Favorita. Sugrađanima je i dalje zagarantovana česmuša, na koju se ne žale samo svinje i preostalo malo stoke po gradskim oborima.

Bušna gradska kasa pod budnim okom Dače ipak je dovoljna da podmiri neutažive potrebe krkanluka nazadnjaka, cirka 13 hiljada dinara dnevno. Uglavnom se biraju firme koje ne izdaju fiskalni račun, pa je tako SUR Mali pasaž Plus jednom prilikom za usluge keteringa naplatio, sitnica, 276 hiljada dinara.

Ovdašnji mediji, nemajući opravdanja za saučesništvo u zločinu daljeg rasturanja grada, bespomoćno tumaraju od funkcionera do funkcionera tražeći milostinju za lagarije od izveštavanja.

Izbor novog v.d. direktora Radio Zrenjanina u podobnom liku i još podobnijem delu Nedeljka Golušina je potaman za gradske guzonje, ali sugrađani pamte i crtanje rogova na glavi partijarha. Desetine miliona dinara je samo ove godine ulupano u ovaj gradski med(ij) i mleko o aktuelnoj vlasti.

Privatni elektronski mediji, konkretno KTV, poslednjih dana "seje baražnu vatru" na adresu Regionalnog Isusa i njegovih satelita objavljivanjem (najzad) istinitih podataka o korumpiranoj i kriminogenoj vlasti u Zrenjaninu. Da li se iza napada krije lova koja već dugi niz meseci "ne putuje" na relaciji gradska kasa – žiro račun KTV (Santos "ćuti", valjda legla lova), tek, većina ovdašnjih novinara ima bedan status honoraraca sa zavidnom mesečnom apanažom od dve do deset hiljada dinara (beogradski dnevni list Danas je tu principijelniji, njegovi dopisnici imaju "zacementiranih" dve hiljade dinara mesečno).

Sem zaraznog i neizlečivog politikanstva, u Zrenjaninu uspeva i primopredaja koverti u svim oblastima. U ovdašnjoj Regionalnoj bolnici u večitoj izgradnji, žena ne može da se porodi ako se prethodno ne izbroji 200 evra na ginekološkom odeljenju.

Može li na račun bolnice, platićemo, ne može, može samo keš, bez priznanice, uz uveravanje da će osoblje bolnice od trenutka primopredaje evrića voditi računa o trudnici kao o najrođenijem. Pokušali smo da kontaktiramo dr Ilić i njene kolege na Ginekološkom odeljenju, ali je nepodobnim novinarima ulaz jednostavno zabranjen. Tek do Domaćice Gordana Kozlovački, direktorice bolnice nismo mogli, jer se još sa vrata dolepotpisanom saopštava: jes’ da nas vidiš, al’ nismo tu.

Godina koja je prošla pamti se i po mladim ljudima koji ličnom hrabrošću pokazuju da za Zrenjanin ima nade. Jovana Ljljak, direktorica stambene agencije energično se prihvatila svog posla, naterala zaposlene da zarađuju plate aktivnim radom i sudski potražuje sva milionska dugovanja za neplaćeni zakup poslovnog prostora od ovdašnjih nazadnjačkih guzonja. Žestoki zahtevi za njenu smenu ne jenjavaju iz kabineta Regionalnog Isusa, što je još jedan prilog za ovdašnju Deja Vu biografiju, mladi čovek protiv slepačke stranačke poslušnosti.

Umesto pohvale i nagrade lepoj mladoj dami Jovani, danas u Zrenjaninu "šnjur" odnose samo oni koji sami sebi dodeljuju godišnje i sve druge nagr(a)de. Tako u Palati (ne)pravde šefovi sami sebi udeljuju priznanja dok im potčinjeni kurtoazno aplaudiraju na recimo "fenomenalnom" odnosu starešina suda – Centar za socijalni rad – starešina prekršajnog suda.

Nagr(a)đeni akteri su se istakli u kažnjavanju golja i sirotinje, dok su istovremeno "ugledni i dobrostojeći" oslobođeni bilo kakve odgovornosti (uprkos "peglanjima" bivših supruga i maltretiranju dece). Bilo bi još fenomenalnije, a neke ovdašnje guzonje zalegle, da se ovogodišnja nagrada Zrenjanina dodeli i najvrednijem stečajnom upravniku, gde stečajisanje u desetak firmi prvo naplaćuje u desetinama hiljada evra, dozvoljavajući da bude reketiran od svojih gradskih gazda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SMRT, ZA RAZLIKU OD ŽIVOTA, NAPREDUJE U SVIM PRAVCIMA: ZAŠTO NIKO NE KONTROLIŠE ISPRAVNOST PREHRAMBENIH PROIZVODA???

24. фебруара 2014. Коментари су искључени

 

Poslednje ispitivanje ispravnosti hrane u Srbiji obavljeno je 2006. godine, i to na zahtev Pokreta potrošača Beograda. Tada je utvrđeno da u 38 uzorka stranih i domaćih proizvođača postoji prisustvo viška fosfata, aditiva E124 koji je tada bio zabranjen, dok je u proizvodima od mesnih prerađevina konstatovan manjak proteina. O kontroli namirnica više niko javno ne govori, osim kada dođe do masovnih trovanja. Država je ozakonila princip nekakve neshvatljive "samokontrole" namirnica, pa je posao inspektora sveden na obavezu da prekontrolišu deklaracije onih koji legalno posluju. Ilegalcima ionako niko ništa ne može…

 

          Vuk Stanić

 

U Srbiji ne postoji profesionalna kontrola životnih namirnica, jer su lošim propisima vezane ruke nadležnim inspektorima. Sanitarna inspekcija ministarstva zdravlja, kontroliše da li ima bakterija u vitrinama u kojima stoji hrana, ali ne kontroliše i hranu… Da je država uređena, hranu bi trebalo da kontroliše veterinarska i poljoprivredna inspekcija. Po pravilu, prvi kontrolišu hranu životinjskog porekla, a drugi biljnog.

U Srbiji i celom regionu, hrana biljnog porekla je puna kancerogenih aditiva, herbicida, pesticida i genetskih modifikovanih organizama. Ali, uprkos ovoj činjenici, nadležnosti veterinarske i poljoprivredne inspekcije su ograničene propisanom "samokontrolom" i HASAP-om.

Država tim naopakim zakonskim rešenjem smatra da proizvođač iz EU i SAD poštuje norme HASAP-a, da je on tamo već kontrolisan, i da njihovu robu ne treba ponovo kontrolisati! Zbog ovakvih propisa svakodnevno jedemo otptatke evropske mesne industrije, jedemo GMO, jedemo zdravstveno opasne namirnice

 

     Isplativije nego trgovina drogom

 

Prema propisima EU, pileća pluća, trtice i druge otpatke, tamošnji proizvođači su dužni da unište u roku od deset dana, ili da ih izvezu. Zato kamioni sa registracijama zemalja nekadašnje Jugoslavije spremno čekaju ispred evropskih klanica, otpaci se brzo utovaraju i kreću u pravcu Srbije koja je i najveći kupac ovog evropskog đubreta.

Kupuju ih domaći proizvođači hrane, Perutnina Ptuj, Petar Matijević, Zlatiborac, Neoplanta. Otpatke prerađuju i stavljaju u šunke, kobasice, viršle, prerađuju ih i prodaju čak i kao mleveno meso. Kontrole nema, imamo HASAP.

Industrija mesa Matijević ima i svoju laboratoriju, svoje veterinare, zbog toga ih ne treba posebno proveravati smatra načelnik veterinarske inspekcije Sanja Čelebićanin. Ona je veterinarskim inspektorima skrenula pažnju da Matijevića ne kontrolišu jer ona veruje nalazima njegove laboratorije. Za to vreme on prerađuje otpatke iz evropske unije u hranu.

Za kilogram mašinski otkošenog mesa, koje je, ustvari, usitnjeni mesnih otpad (MOM), u EU se plaća 50 dinara za kilogram. Kada se ti otpaci pomešaju sa sojom i aditivima dobijaju se viršle, pakovanje viršli koje je zavisno od proizvođača ima između 350 i 400 grama prodaje se potom za oko 250 dinara. Novac koji proizvođač uloži u soju MOM i aditive na kraju donosi profit viši od 100 odsto! Isplativija od ovakvog trovanja naroda je jedino trgovina drogom!

Tu treba naglasiti i da su veterinarskim inspektorima vezane ruke, da oni ništa ne mogu da preduzmu, pošto je ovakvo poslovanje odobreno "protokolima smrti ministarstva poljoprivrede". (Važeći pravilnici kojima su regulisani proizvodnja i prodaja mesa i mesnih prerađevina dozvoljavaju ovakvo ponašanje proizvođača).

 

     Mlevene kosti u viršlama za decu

 

Ne može se kontrolisati već kontrolisano, smatraju naši stručnjaci iz Ministarstva poljoprivrede. Isti slučaj je sa slatkišima iz EU, na njima čak piše koje aditive sadrže, neki od tih aditiva zabranjeni su u EU. Kod nas nisu zabranjeni, pa se roba za Srbiju i druga idiotska tržišta posebno proizvodi. Poznat je slučaj hrvatskog čokoladnog namaza koji sadrži 30 odsto pravih lešnika. U toj zemlji propis je da sliku lešnika na proizvodni artikal možete da stavite samo ako ga zaista unutra ima 30 odsto. U Srbiji takav propis ne postoji, isti krem se ovde liferuje sa istom slikom i tri odsto lešnika…

U mleku koje pijemo povišen je nivo aflatoksina, naprednjaci su u dogovoru sa tajkunima izmenili zakonske propise pa je ovakvo trovanje legalno. Da pre godinu dana dozvoljeni nivo aflatoksina u mlečnim proizvodima nije podignut sa 0,05 na 0,5. Deca se ne bi trovala mlekom, ali bi Salford, Viktorija grupa, MK grupa Miodraga Kostića, kao i agrarna dobra koja je kupio Petar Matijević imali veliku štetu.

Sada posle više meseci trovanja građana takvim mlekom, naprednjački ministar Dragan Glamočić najavljuje da će u izbornoj kampanji, a zarad boljeg izbornog rezultata SNS-a propise ponovo uskladiti sa evropskim.

Sniziće dozvoljeni nivo aflatoksina. Na taj način tajkuni više decu neće trovati lošim kvalitetom mleka, a naprednjaci će ostvariti dobar izborni rezultat…Veterinarski inspektor, , tvrdi da su sve češće zaplene uveženih kostiju životinjskog porekla. Mlevene kosti svinja, pilića goveda nalaze se često u viršlama za decu. Naša carina je šuplja i kada nema dojave kosti životinjskog porekla ulaze u Srbiju, a potom se prodaju manjim proizvođačima viršli. U slatkiše i sokove dozvoljeno je da se stavljaju aditivi koji izazivaju rak i druge bolesti (npr. aditiv E621).

 

     Piletinu punjena antibioticima i hormonima

 

Antibiotike je zabranjeno stavljati u hranu, i zabranjeno je stoku hraniti antibioticima, ali se uzorkovanje na antibiotike ne radi. Kada su zadnji put urađene analize na antibiotike i druge toksine to su tražili službenici komisije Evropske unije. Nalaz naše laboratorije nisu prihvatili pošto se nije slagala sa uzorkom koji su sami uradili. Komisija EU je potom konstatovala i unela u izveštaj, da u laboratorijama u Srbiji dolazi do zamene uzoraka.

Preporučila nam je Evropska unija da ne prepuštamo stvar slučaju i da osnujemo nacionalno referentnu laboratoriju koja bi kontrolisala sve laboratorije u državi. EU je donirala opremu, a ministar Dragan Glamočić je učestvovao u zaveri da se laboratorija nikada ne otvori. Glamočić je pomogao da se donirana oprema prebaci iz Batajnice na fakultet u Novom Sadu. U to vreme Glamočić je radio na fakultetu, a njegova katedra i dan danas se koristi doniranom opremom. Laboratorija čak radi i komercijalno uzorkovanje, a sredstva se slivaju na račun fakulteta.

Sa druge strane Sanja Čelebićanin aktivno učestvuje u predstavama koje organizuju tajkuni za promociju kvaliteta njihovih proizvoda. Na Matijevićev poziv ona odlazi u njegovu fabriku i posmatra kako se njegovi proizvodi uzorkuju. Dan pre toga u kutere se umesto MOM-a i soje stavlja meso visokog kvaliteta, zdravih životinja.

Ceo dan se prave uzorci za službenike Ministarstva i poljoprivredne i veterinarske inspektore. Na kraju se sve analizira u njegovoj laboratoriji koju niko ne kontroliše jer je donacija EU za kontrolu ukradena. Zadovoljni direktori fabrike i načelnice potom se rastaju, a inspektorima se saopštava eto vidite da je sve uredu i da ne treba uzorkovati.

Ćelebičanin je zajedno sa sekretarima ministarstva poljoprivrede Danilom Golubovićem, Dejanom Krnjajićem, i Budimirom Plavšićem, načelnikom zdravstvene zaštite životinja, izdala sve potrebne dozvole za rad Belgijancu koji upravlja firmom "Energo Zelena" iz Inđije.

Priča se da su osim dozvola Belgijancu dali i usmeno obećanje da će svi konfiskati skupljeni u Srbiji biti usmeravani na njegovu preradu. Da li je priča tačna, nije moguće dokazati, ali su u praksi četvoro službenika ministarstva poljoprivrede, uradili sve što su mogli da sve kafilerije budu zatvorene. Što su se oni više mešali, sve je manje bilo konkurencije u oblasti prerade mrcina. Ipak, država je uložila mnogo novca ranijih godina u ćuprijsku kafileriju, baš kao i Somborsku, pa su ove i još nekoliko ustanova nastavile sa radom. Ne samo da nisu sve uginule životinje slate u "Energo zelenu", već su mnoge farme shvatile da im je jednostavnije da raspoloženim Romima dozvole da odvlače mrcine iz kontejnera.

Što su se Romi više mešali u ovu priču, sve je manje posla bilo za Belgijanca. Iznerviran ovakvim razvojem događaja on je naredio svojim šoferima da slikaju ove događaje na farmi u Bečeju. Potom su slike prosleđene policiji. Policija ih je prosledila medijima. Na nekim od fotografija se čak vidi logo na kamiona firme "Energo zelena". Kada se prašina digla, ako Čelebićaninova se pravdala da je to bilo van njenih moći. Ipak situacija je više nego ozbiljna jer se tokom istrage ispostavilo da se meso uginulih životinja sa farmi u Srbiji organizovano prodaje na pijacama!

 

     Đubretarska internacionala

 

U jednom od nehigijenskih naselja, u kući od lima kartona i drveta, na ilegalnom priključku za struju inspektori su našli dva zamrzivača puna mesa uginulih životinja. Otac domaćinstva se pravdao da tu hranu koristi kako bi hranio pse. Inspektori odlučuju da je zaplene i unište, ali bivaju sprečeni od supruge domaćina, koja na njih viče i traži da im ostave hranu "jer deca neće imati šta da jedu".

Idite dirajte ove vaše bele što to prodaju na pijacama, rekla je gospođa inspektoru. Zainteresovan za druge detalje priče koju je ona otkrila, ponudio je da meso iz njenih zamrzivača otkupi, a da mu ona zauzvrat ispriča sve što zna o prodaji tog mesa na pijacama. Ispostavilo se da postoji organizovana grupa ljudi koja koristi siromašne Rome da bi meso uginulih životinja odvuku sa farmi…

"…Oni dozvoljavaju da deo mesa završi na stolovima u nehigijenskim naseljima. Veći deo sakupljenog mesa iz kontejnera moraju da predaju organizatorima posla. To meso se potom prodaje na pijacama na tezgama koje nisu predviđene za prodaju mesa, a nekada i na kartonskim kutijama.

Za prodavce biraju Srbe, mada su ovaj posao na pijaci Subotici ponekad poveravali i Mađarima. Ukoliko bi se prodaja prepustila Romima, to bi moglo da izazove sumnju kod kupaca, pa se vodi računa da oni imaju dobru priču. Na primer, ja meso sama proizvodim, zdravo je, ali nemam novca da platim da svinjama stave minđuše i da se registrujem kao poljoprivredni proizvođač…", rekla je inspektorova sagovornica.

U razgovoru sa jednim od veterinarskih inspektora saznajemo da je ovo istina i da oni imaju veliki problem sa suzbijanjem ovih preprodavaca mesa uginulih životinja. U pitanju su agresivni ljudi koji ne dozvoljavaju da im se meso oduzme. Kada im inspektori traže ličnu kartu oni odbijaju da je daju. Bez lične karte nema ni pisanja prekršajne prijave, što proces stopira do dolaska policije koja je ovlašćena da ih legitimiše. Ipak, veterinarski inspektori na taj način gube mnogo vremena, a policija nekada i ne može da izađe na lice mesta.

 

    Samo da nije uvedena "samokontrola"…

 

Zbog takozvane "samokontrole" isperavnosti namirnica, inspektorima je posao sveden na obavezi da prekontrolišu deklaracije onih koji legalno posluju. Čitanje deklaracija proizvoda, im nekada oduzme po ceo dan, onda i ne stižu da prekontrolišu prodaju mesa bez pečata na tezgama. Neki inspektori se snalaze tako što zapisuju brojeve tezgi na kojima se to radi, potom od pijačne uprave traže podatke o zakupcu tezge…Osim mesa uginulih životinja masovno jedemo i hranu koja sadrži genetski modifikovane organizme, koji konzumenata izazivaju različita oštećenja u organizmu. Od GMO hrane dobija se i rak.

Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije Batut, 1990. godine, od raka je u Srbiji bolovalo nešto više od deset hiljada ljudi. Tada su najveći uzročnici ove bolesti bili pušenje i stres. Posle bombardovanja, broju ovih oboljenja doprinelo je i zračenje, dok su nezdrava hrana sa aditivima i GMO posle petog oktobra doprineli pandemiji ove bolesti. Od 2001. do 2010. godine na teritoriji centralne Srbije od raka je godišnje oboljevalo 24,837 ljudi, dok je 2010 godini taj broj je porastao na 26.156 obolelih. Prošle 2013. godine od raka je u Srbiji bolovalo 32. 000 ljudi! Smrt, za razliku od života, napreduje u svim pravcima…

 

     A 1.

   Mačka u džaku naplaćena dva puta

Javno Komunalno Preduzeće Komunalac iz Leskovca, godišnje iz budžeta grada naplaćuje trinaest miliona dinara, za poslove iz oblasti zoohigijene, u koje spadaju čuvanje i hranjenje uhvaćenih lutalica, pasa i mačaka.

Psi u njihovom prihvatilištu umiru od gladi, odnosno jedu jedni druge kako bi preživeli. Za 2012. godinu naplatili su 12.655.657,58 dinara, dok je za prvih šest meseci 2013 godine na račun JKP Komunalca uplaćeno čak 6.327.828,79 dinara.

Nevladine organizacije pritisle su JKP Leskovac, da objasne kako to da u njihovom prihvatilištu, ogladneli psi, kidišu na najslabije među sobom kako bi utolili glad, dok im grad plaća sto dvadeset hiljada evra godišnje, za dobrobit tih životinja. Ne znajući kako da objasne svoje postupke, iz ovog javnog preduzeća uputili su dopis u kome tvrde da su sve životinje vraćene vlasnicima dok su za životinje bez doma pronađeni vlasnici.

-Uhvaćene pse udomili smo ili vratili vlasnicima, saopštili su iz ovog preduzeća. Video klipove sa Jutjuba u kojima gladni psi njihovog prihvatilišta kidišu jedni na druge, nisu komentarisali. Ispostaviće se da o tome moraju posebno glasno da ćute jer je prihvatilište u kome su se dešavale grozne scene, neregistrovano.

U okviru JKP Komunalc nalazi se neregistrovano prihvatilište za pse, piše u dokumentima koje je našoj redakciji dostavila nevladina organizacija Link.

Prema rečima Nataše Vukmirović iz Linka, javnim komunalnim preduzećima u Srbiji svake godine uplaćuju se ogromni iznosi novca koji se ne koriste da bi se rešio problem napuštenih životinja, a naročito se ne koristi da bi se psima i mačkama obezbedila zaštita dobrobiti u skladu sa zakonom.

Novac za udomljavanje životinja troši se iz državnog budžeta, ali i iz opštinskih kasa, dok je trenutno najunosniji biznis, plasman životinja bez vlasnika u Evropsku uniju. Emotivnim Evropljanima se šalju slike napuštenih životinja, pasa i mačaka sa propratnom pričom kako su ih bivši vlasnici tukli. Ponekad se prave i kratki video klipovi o tome kako je životinja bez vlasnika na ulici šutirana i zlostavljana. Mnogima je poslat i video klip ilegalnog leskovačkog prihvatilišta u kome najslabiju životinju do kosti glođu drugi psi bez vlasnika.

Šokirani građani EU, tada se zgražavaju nad sudbinom jadnih životinja i spremno otvaraju novčanike kako bi pomogli jadnim stvorenjima. Kada inkasiraju novac, životinja se šalje zainteresovanima u EU, ili se nalaze vlasnici u našoj zemlji kojima se iz EU, šalje novac za izdržavanje životinje.

Sav posao odvija se sivim kanalima, tako da novac koji iz inostranstva stiže za ove poslove ostaje neoporezovan. Država nema zaradu od prometa životinja bez vlasnika, ali pojedinci mlate velike pare. Oni pod izgovorom dobrobiti životinja šišaju ovce iz EU, i često dobijaju sredstva iz domaćeg budžeta. Spospobni se naplate dva puta, ali porez ne plaćaju nikada.

 

     A 2.

   EU ne zahteva slobodan uvoz GMO u Srbiju

Ministar Glamočić, javno je slagao kada je u nekoliko navrata za medije izjavio da Evropska unija od Srbije očekuje da dozvolimo slobodan promet GMO proizvoda. Kao i da je to uslov za ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju.

Nakon imenovanja na mesto ministra Glamočiću je uručen dopis iz EU o potrebi usklađivanja propisa. U kome ističu da se u Srbiji GMO hranom ne smatra ona koja sarži 0,09 odsto genetski modifikovanih organizama. Da je po našem zakonu dozvoljeno i proizvesti hranu sa tolikim odstupanjem i ne obeležavati je.

Sa druge strane u EU se prisustvo 0,09 odsto GMO organizama mora obeležavati, pa je u dopisu od Srbije traženo da se usklade propisi.Zapravo ne obeležen proizvod koji sadrži 0,09 ili manje GMO ne bi smo smeli da izvozimo kao takav u EU.

EU nije nametala rešenje već je tražila da sami odlučimo na koji način će se uskladiti propisi. U dogovoru sa domaćim tajkunima Glamočić je našao rešenje po kome bi se ukinula granica od 0,09 odsto GMO u hrani, a uvela obaveza obeležavanja GMO proizvoda.

Na taj način bi se udovoljilo i EU i tajkunima (ne postoje dokazi o kojim tajkunima se radi. Pretpostavalja se da je u pitanju vlasnik firme MK Komerc Miodrag Kostić, čija firma sarađuje sa najvećim svetskim proizvođačem GMO hrane na svetu, firmom Monsanto).

Dakle, EU se nije mešala, naš propis je mogao da bude izmenjen i tako da se uspostavi apsolutna zabrana GMO i tada ne bi postojale prepreke za ulaz na tržište EU. Ipak, u našoj državi političari rade za račun tajkuna, a ne za račun naroda, pa se Glamočić kasnije zapleo u svojim lažima i protivrečnostima…

 

     A 3.

   Srpski doručak Koka Kola i kancerogeni E407

Kancerogeno sredstvo za bojenje 4-MEI koje se može naći u svakoj flašici Koka-Kole je bio razlog da bivši predsednik Amerike koji je bombardovao Srbiju zamoli vlasnike soda mašina da u školama izbace Koka Kolu i druga gazirana pića iz automata u školama.

Kod nas se ni ministri zdravlja nisu setili da zabrane prodaju Koka Kole u osnovnim školama i u blizini škola. Deca često Koka Kolu piju već za doručak. Na žalost, u našoj zemlji deca osim pristupa sredstvu 4-MEI, imaju lak pristup i aditivu E407 koji je zabranjen u većini država na svetu. Ima ga u pljeskavicama na kioscima oko škola, u skoro svakoj pekari, odnosno u bureku sa mesom, ili kiflama sa viršlom…

Samo se još u Srbiji mogu kupiti mesni proizvodi koji sadrže polifosfate i druge štetne sastojke. Neki od njih su, štaviše, toliko opasni da na ljude mogu da deluju mutageno i u drugom ili trećem kolenu, proizvođači ih obilato koriste kako bi namirnice duže trajale, imale lepšu boju ili jednostavno prijatniji ukus.

Miodrag Stojšić, doktor veterine kaže da se konzervans E-407 odavno nalazi na listi zabranjenih aditiva u zemljama Evropske unije, budući da je dokazano da izaziva brojna oboljenja želudačno-crevnog trakta (među njima i rak debelog creva!), ali ga u Srbiji možete naći na svakom koraku, odnosno bukvalno u svakoj mesari.

Ovaj sastojak se priča Stojšić, kod nas koristi i u mlečnoj industriji, zbog čega bi država morala da reaguje i da zaštiti potrošače i njihovo zdravlje.

– Taj E-407 karagenan spada u grupu najštetnijih aditiva, a kod nas se stavlja u viršle, šunke, čak sam skoro u jednoj prodavnici video da ga ima i u mleku, kaže Stojšić.

Polifosfati su, takođe, uobičajena pojava u ovdašnjim suhomesnatim prerađevinama, a proizvođačima nimalo ne smeta što je isti dokazano genotoksična materija, te njegovo preterano unošenje u organizam može izazvati mutacije gena. Osim što ih stavljaju u šunke i parizere, zabranjeni polifosfati mogu se naći bezmalo u svakom kiosku brze hrane u Srbiji.

Nigde se u svetu polifosfati ne stavljaju u mleveno meso, osim kod nas, gde ih možete naći gotovo u svakom kiosku koji prodaje ćevape i pljeskavice. Za to je kriva veterinarska inspekcija, jer ne radi svoj posao. Takve namirnice ne smeju da idu u promet, samo što se ovde kontrole izvršavaju po nalozima tajkuna i proizvođača, pa se tako desi da u našoj hrani možete naći aditive, boje, emulgatore koji se više nigde u svetu ne koriste – objašnjava Stojšić.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafje

NOVA KOLUBARSKA BITKA NEMAČKE ZA SRPSKE REZERVE UGLJA I UZ POMOĆ DOMAĆIH SARADNIKA

14. фебруара 2014. 1 коментар

 

Nemačka korporacija Thyssen Krupp AG, naslednica 400 godina starog industrijskog giganta KRUPP, koja je doživela procvat za vreme Hitlera i Trećeg Rajha, već duži niz godina radi na razbijanju Elektroprivredu Srbije (EPS), kako bi postala njen vlasnik. Glavna meta je Rudarski kompleks U tome ima svu pomoć korumpiranih srpskih vlasti. Da bi preuzimanje EPS-a teklo nesmetano, planirano je pretvaranje ovog neprocenjivog državnog preduzeća u akcionarsko društvo. Ministarka energetike, Zorana Mihajlović, nedavno je izjavila da će ceo taj posao biti obavljen do kraja marta meseca 2014.godine. Bude li na ovaj način EPS pao u ruke nemačke korporacije Thyssen Krupp AG, biće to likvidacija poslednjeg industrijskog giganta Srbije i pad države i naroda u potpuno ekonomsko ropstvo.

 

          Insajder K – 5

 

Uspon nemačke dinastije Krupp iz Esena traje 400 godina. Za to vreme postali su najveći nemački industrijalci, ali vrhunac moći doživljavaju u vreme Trećeg Rajha, kada milioni ratnih zarobljenika, kao robovska radna snaga, rade u njihovim rudnicima, čeličanama i fabrikama tenkova, brodova i raznog oružja.

Adolf Hitler izjavljuje: "Nemački dečak budućnosti mora da bude uspravan i vitak, brz kao lovački hrt, izdržljiv poput kože i jak kao Krupp-ov čelik"!

Posle Drugog svetskog rata, iako su povedeni mnogi sudski sporovi protiv porodice Krupp za korišćenje robovske radne snage, oni nikad nisu odgovarali pred zakonom, pošto je Amerikancima bila potrebna njihova industrija kako bi obnovili Nemačku.

Obnova je donela mnogo više posla nego rat, i priliku da se akumulira još kapitala. Korporacija Krupp ima svoje interese da gospodari Evropom i to ostvaruje kroz plasman svoje tehnologije. Na kraju XX veka, kada su nemački bombarderi isporučivali svoj ubistveni tovar nad Srbijom, korporacija Krupp se udružuje sa Thyssen AG i formira najjači evropski industrijski koncern Thyssen Krupp AG.

Krupp je odavno zainteresovan za rudna bogatstva Srbije, i u vreme svake nemačke okupacije Srbije (a bilo ih je..) oni su bili ti koji su vadili rudu iz Srbije, sa svojim inžinjerima, tehnologijom i vagonima.

Nekako smo uvek uspevali da ih isteramo, ali su se u mirnodopska vremena vratili prodajući nam svoje bagere i rudarsku opremu. Tako je rasla saradnja REIK Kolubara sa Krupp-om.

Kada je Srbija opet bombardovana od strane Nemaca i njihovih saveznika 1999.godine, površinski kopovi Kolubare su, kao meta – zaobiđeni. Doduše, zaletela je jedna raketa u Termoelektranu Kolubara, ali to je bilo da bi je privremeno izbacili van stroja, kako bi Beograd ostao u mraku.

Nemci su posle bombardovanja poslali novac za obnovu u vidu donacije. Ostale mete u Kolubari, iako vrlo primamljive nisu gađane. Krupp je imao svoj interes: da posle rata preuzme srpske ugljene rezerve.

Kada je došao na vlast, Đinđić im nije mogao odmah isporučiti Kolubaru na tacni, zajedno sa celim EPS, uglavnom zbog revolucionarnog potencijala, koji su Kolubarci pokazivali. Zato je odmah posle "demokratskih promena" poslao Božidara Đelića da pred predstavnicima državnog sindikata i okupljenim radnicima objavi kako Kolubara ima višak radnika.

Kolubarci su bili nemi i u čudu, a još više ih je začudila sledeća reakcija vlasti. Dosta proizvodnih radnika je u vremena veselih devedesetih kupovalo diplome zanatskih škola, kako bi dobili bolje radno mesto. Obično su za tu radnju bili podstaknuti od svojih pretpostavljenih rečima: "…Donesi neku ‘šaru’, ide sad ovaj majstor u penziju, ti ionako sa njim radiš 20 godina, taj posao…donesi tu ‘šaru’ trećeg ili četvrtog stepena da ti dam rešenje…".

Đinđicevci su znali za to, jer je većina njihovih revolucionara bila od tih što su kupovali "šare" po Zemunu. Svima su im pravedno podelili otkaze. Sindikat se nije mešao govoreći im: "Vi ste falsifikatori, kako da vam pomognemo"?

Prva tačka u planu za predavanje Kolubare, Nemcima bila je završena: razbijena je revolucionarna baza, a revolucija je pojela svoju decu.

Kada su se otarasili bundžija i štrajkača, morali su da srede i poslovne knjige. Ipak glupo bi bilo da Krupp kupi Kolubaru i EPS za onoliko koliko stvarno vrede. U trenutku kada su Đinđićevi preuzeli vlast, ceo EPS je knjigovodstveno procenjen na nešto više od 32 milijarde nemačkih maraka. Raznim knjigovodstvenim akrobacijama ta vrednost je svedena na 12 milijardi maraka ili kasnije 6 milijardi evra.

I to je bilo mnogo, pa su počeli da se zadužuju kao da sutra ne postoji, a pare da presipaju u svoje fantomske firme, pri tome iscrpljujući do maksimuma proizvodne kapacitete. Poslednju informaciju o vrednosti EPS-a, dala je ministarka za javno prosvetljenje i propagandu Zorana Mihajlović u januaru 2014, a to je da on vredi: 3 do 4 milijarde evra.

Dakle, 3 milijarde evra za sve srpske: termoelektrane, hidroelektrane, prenosni sistem, distribucije, površinske kopove uglja sa njihovim rezervama uglja, podzemne rudnike uglja, mašine i opremu.

Oprostite Frau Mihajlović, ali malo je to. U Bugarskoj je u toku privatizacije za 3 milijarde evra privatizovana njihova treća po veličini banka, a Vi biste sve ovo da prodate za 3 milijarde?

Međutim, izgleda da će Nemci da prođu još jeftinije, čak će možda kupiti celu Elektroprivredu Srbije za nekoliko stotina miliona evra, zbog sledeće stavke u planu za preuzimanje EPS, a to je: organizacijsko rasparčavanje.

Godine 2005. Međunarodni monetarni fond je, pod pritiskom Nemaca, uslovio kreditiranje Srbije razbijanjem velikih privrednih sistema na manje organizacione celine. EPS je organizaciono rasparčan na manje celine, koje su postale "društva sa ograničenom odgovornošću".

To je pravna forma koja odgovara preduzećima koja imaju od 50 do 100 zaposlenih, nikako onima koji imaju 10.000 zaposlenih! Najbitnije kod ove organizacijske forme preduzeća je to što ovakva preduzeća sa oznakom D.O.O. za sva svoja dugovanja odgovaraju svojim sopstvenim kapitalom, a ne odgovara njihov osnivač.

Znači da za dugove RB Kolubara d.o.o. odgovara ona sama, sa svojim mašinama, opremom, nekretninama, zemljom na kojoj kopa, koja je u njenom vlasništvu i parama na računu, a nikako ne odgovara EPS kao osnivač, ili Vlada Republike Srbije kao osnivač EPS-a i kao država.

Prema tome, rukovodstvo može da zaduži Kolubaru do visine njene vrednosti, a onda će banka da postane vlasnik Kolubare, jer ni EPS ni država nemaju obavezu da plaćaju dugove koje je napravila Kolubara, pošto je Kolubara društvo sa ograničenom odgovornošću!

Iz Kolubare, koja je pre nego što je postala d.o.o. bila Rudarsko energetsko industrijski kombinat (REIK), izdvojeno nekoliko ćerki firmi, sa preko 7.000 radnika, preko kojih je vršeno pranje novca iz kredita koje je Kolubara uzimala iz inostranstva. Kolubara uzima kredite u čvrstoj valuti i zadužuje se, a onda plaća iznajmljivanje mehanizacije svojim ćerkama firmama po nenormalno visokim cenama.

Kolubarine ćerke firme su angažovale podizvođače, tako da su te pare samo kao kroz protočni bojler prolazile korz ćerke firme, a one su same sebi pravile ogromne minuse u poslovanju. Pored ostalih firmi izdvojenih iz REIK-a, posebno je značajna Kolubara Metal, koja jedina na Balkanu po projektima KRUPP-a izrađuje bagere i prateću opremu.

Iz Kolubare Metal su tokom godina namenski ispumpavane stotine miliona evra, kako bi se ta firma dovela na ivicu bankrota, da bi je onda Rudarski basen Kolubara d.o.o. uzeo opet pod svoje okrilje i preuzeo njene dugove i time umanjio sopstvenu vrednost.

To se upravo i desilo u junu 2013.godine kada je Milorad Grčić, direktor RB Kolubara d.o.o. objavio da se Kolubara Metal mora vratiti pod okrilje rudarskog basena, jer je suviše značajna da bi propala.

Niko nije pomenuo šta je sa stotinama miliona evra koje Kolubara Metal duguje. Spajanje firmi je kao ulazak u bračnu zajednicu: neko unese kuću i stoku, a neko umesto miraza donese dugove. Dugovi se moraju namiriti. Grčić je doduše jednom izjavio da Kolubara Metal većinu dugova ima prema RB Kolubara d.o.o. pa će to "da se ispegla na nivou Vlade". Čak i da je to tačno, te pare koje je RB dala Metalu morale su odnekud da dođu, pa ih RB svakako mora nekom i vratiti.

Pošto Kolubara Metal neće da vrati pare, RB Kolubara će ih vratiti iz svog kapitala i tako će se smanjiti vrednost firme RB Kolubara d.o.o. Što se Vlade Republike Srbije tiče, ta institucija se ne bavi uslugama "peglanja" i bilansi se ne mogu brisati po naređenju države, toliko bi taj ekonomista trebao da zna.

Konačno, poslednji deo plana je preuzimanje firme po osnovu obaveza po kreditima koje RB Kolubara d.o.o. ne može da isplati.

Banka kod koje je Kolubara zadužena preko vrednosti svog kapitala (ukupne vrednosti firme) je: KfW Bank, nemačka razvojna banka u vlasništvu Vlade Savezne Republike Nemačke (80% akcija banke poseduje nemačka Savezna Vlada, a 20% akcija poseduju nemačke pokrajinske Vlade).

Umesto kupovine novih mašina i opreme, direktori Kolubare su potpisivali nabavku novih, a nabavljali stare tračne transportere, bagere i opremu. Tako da je visina kredita koju je Kolubara uzela izuzetno nerealna i stvarna nabavka predstavlja tek deseti deo uzetog kredita.

Nemcima ne smeta što odobravaju tolike kredite, njima je bitno da uvale svoju staru gvožđuriju iz Krupp-a i u dogledno vreme preuzmu kontrolu nad srpskim rezervama uglja. Višak para koje je KfW Bank isplatila Krupp-u po osnovu kupovine mašina od Krupp-a, završava na off-shore računima Branka Petrovića, pomoćnika direktora za investicije RB Kolubara d.o.o. a o čemu je prošle godine naširoko pisano. Sa tih računa se dalje deli raznim opskurnim likovima poput: PPV-a i Zle Barbike.

Poslednji kredit koji će utopiti Kolubaru je onaj dogovoren za vreme direktorovanja Nebojše Ćerana iz DS-a, a uzet za "unapređenje životne sredine". Visina tog kredita je 181 milion evra. Realizacija kredita je nastavljena za vreme sadašnjeg direktora Milorada Grčića iz SNS-a, i u medijima se predstavlja kao brilijantan poslovni potez.

Prema podacima sa sajta Agencije za privredne registre Republike Srbije: ukupan uneti nenovčani kapital PD RB Kolubara d.o.o. je 23.684.906.000 dinara, dok je uplaćeni novčani kapital 43.000 dinara, sve ukupno to je negde 205 miliona evra. Toliko vrede sve mašine Kolubare, svo zemljište, nekretnine i sve što se vodi na Kolubaru.

Cena Kolubare kada bi neko sutra hteo da je kupi je tačno tih 205 miliona evra, a samo po jednom kreditu Kolubara duguje 181 miliona evra. Kada se na dug po tom kreditu dodaju i obaveze Kolubare po drugim kreditima i ogromni dugovi Kolubare Metal, koju je RB Kolubara preuzela, jasno je da je Kolubara zadužena iznad vrednosti svog kapitala tj. iznad svoje vrednosti. RB Kolubara treba da propusti da plati samo jednu ratu kredita i KfW banka će preuzeti vlasništvo nad RB Kolubarom!

Pošto je po organizaciji Kolubara društvo sa ograničenom odgovornošću, ona za svoje dugove odgovara svojim kapitalom i EPS nema obaveze ni dužnost da je spase od preuzimanja, a te iste obaveze ne deli ni država Srbija.

Za svoje dugove Kolubara sama odgovara Nemcima. KfW banka se ne bavi upravljanjem firmama, te će RB Kolubaru odmah prodati nekome koga to interesuje a to je: korporacija Thyssen Krupp AG, to jest dobri stari KRUPP.

RB Kolubara je ovde opisana kao najveća i najzaduženija ćerka firma EPS-a, i ne radi se samo o njoj, već je svaka ćerka firma u okviru EPS na isti način i kod iste banke zadužena: i TENT i Kostolac i svi ostali.

Da bi se preuzimanje EPS-a izvelo po opisanom scenariju, potrebno je izvršiti samo jednu malu međuradnju, a to je: pretvoriti EPS u akcionarsko društvo. Upravo to je najavila ministarka za javno prosvetljenje i propagandu Zorana Mihajlović, da će biti urađeno do kraja marta 2014.godine.

Najelegantniji način za preuzimanje firme je da dobiješ njene akcije po osnovu dugovanja i time stekneš apsolutna upravljačka prava. Siromašni građani Srbije koji se nadaju nekoj crkavici od akcija EPS, zalud se nadaju, jer će pretvaranje EPS u akcionarsko društvo biti poslednja velika pljačka Srbije. Bez EPS, neće biti ni države.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

DA LI ĆE SRBIJA OSTATI BEZ PIJAĆE VODE ZBOG NEBRIGE DRŽAVE I GRADOVA, I REŠITI PROBLEM DAVANJEM KONCESIJE STRANCIMA I PRIVATIZOVANJEM???

13. фебруара 2014. Коментари су искључени

 

Užice nije jedini grad u kome se godinama pila otrovna voda iz gradskog vodovoda. I najveći broj naselja u Vojvodini kao pijaću koristi podzemnu vodu sa visokim sadržajima arsena, natrijuma, amonijaka, organskih materija, minerala, bora…čije korišćenje donosi brojne zdravstvene probleme, a najčešći je – kancer. Tri decenije traju ispitivanja da bi se našlo rešenje za prečišćavanje vode i uklanjanje štetnih i opasnih materija iz nje, ali Vojvođani i dalje piju vodu opasnu po život.

 

          Arpad Nađ

OTROVNA VODA-3

 

Voda je osnov života, ali često i glavni izvor zaraznih bolesti. Po podacima Svetske zdravstvene organizacije svake godine u svetu pet miliona ljudi umre od dijareje i drugih bolesti izazvanih zagađenjem vode.

U sektor vode u celom svetu bi godišnje moralo da se investira 180 milijardi dolara, ali se trenutno ulaže tek 80 milijardi, odnosno manje od polovine potrebnih sredstava. Srbija zbog svoje ekonomske osiromašenosti, ali i tradicionalne nebrige vlasti za zdravlje stanovništva, leži čak daleko ispod ovog svetskog proseka.

Tako je po podacima Instituta Batut samo pet odsto centralnih vodovoda u Vojvodini potpuno ispravno. U centralnom delu Srbije, računajući i Beograd, taj broj iznosi 62 odsto. Prosek poboljšavaju veliki gradovi, na prvom mestu prestonica Beograd, gde se kvalitet vode redovno kontroliše i gde se najviše i ulaže u poboljšanje stanja. Manja mesta i ruralne sredine su prepuštene sebi i – sreći.

Srbija je bogata hidropotencijalom, ali siromašna kvalitetnom vodom za piće. Glavni razlog za ovo jeste potpuno odsustvo brige države za stanovništvo, ali i bezgranična strast za profitom privatnih proizvođača pitke vode. Jedino su vodovodi u Novom Sadu i u Beogradu relativno sigurni, a stanovnici ostalih krajeva se doslovno snalaze.

Žalosni ali istiniti zaključak je da Srbija leži na vodama, ali da se njeno stanovništvo ili truje ili je primorano da bude žedno. Da bi se ovo izmenilo potrebno je bar udvostručiti finansijska sredstva koja se danas ulažu u preradu pitke vode.

Skoro 70 odsto pijaće vode u centralnoj Srbiji potiče iz podzemnih izvora, dok su oni jedini snabdevač u Vojvodini. Velike, posebno one međunarodne reke nisu i ne mogu da budu značajan izvor pitke vode, jer su neretko i namerno zagađene. Fekalne, kanalazacione vode skoro svih naselja u rečnim tokovima izlivaju se u reke, a priroda sama po sebi još nije našla način da se izbori sa ovolikom količinom štetnih materija.

Više od 30 godina u AP Vojvodini se bezuspešno pokušava doći do rešenja za prečišćavanje podzemne vode sa obezbeđenjem standarda kvaliteta vode za piće.

Veoma dugo ukazujem da se radi o neprofesionalnim radovima. Za svako od pilot ispitivanja (realizovano ih je preko 20) unapred se znalo, ili se moralo znati, da ne može odgovoriti na postavljeni zadatak: obezbeđenje parametara za projektovanje uređaja za prečišćavanje vode za piće.

Ne postoje pouzdani podaci o frekvenciji pojave kancera u vezi sa korišćenjem vode sa visokim sadržajima arsena u Vojvodini. Sadržaj arsena u nekim podzemnim vodama je dvadeset puta veći od utvrđenog standarda (10 mikrograma/l) te je, prema normativima Svetske zdravstvene organizacije (SZO) rizik od pojave nekog od oblika kancera (mokraćne bešike, pluća, kože, bubrega, nosnog prolaza, jetre i prostate) sa 1:500 povećan na "jednog od 25" korisnika neprečišćene podzemne vode koja se isporučuje stanovništvu u Vojvodini.

Duže od tri decenije traju bezuspešni pokušaji da se nađe metoda za uklanjanja štetnih i opasnih materija iz podzemnih voda. Testirana su brojna, i najkompleksnija, rešenja: koagulacija sa separacijom floka, ozoniranje, apsorpcija na AU, reversna osmoza…

Unapred se znalo da se na taj način ne mogu obezbediti zahtevani efekti uklanjanja najštetnijih materija. Pri tome se sve vreme ignoriše zabrana primene ozona pri tretmanu vode sa povećanim sadržajem bromida, budući da se njihovom oksidacijom generiše bromat (jak kancerogen).

U Vojvodini kao poljoprivrednoj regiji, izražen je i problem zagađenosti vode od veštačkih đubriva i pesticida. Sve ono što odlazi u vazduh ili je bačeno na zemlju, delimično dospe i u vodu koju većina ljudi u ravničarskim krajevema (ali i drugde u ruralnim područjima) kasnije zahvataju iz bunara.

Prema jednom nedavnom istraživanju, urađenom pre manje od pet godina, čak polovina od ispitanih škola na teritoriji AP Vojvodine koristi neispravnu vodu. Mnoge od njih se nalaze u ruralnim sredinama sa sopstvenim vodovodom koji se snabdeva iz centralnih bunara odmah uz samo naselje, ali neke od njih, međutim, nemaju nikakav priključak na vodovod, već vodu zahvataju iz bunara u školskom dvorištu. Tako đacima daju visokorizičnu vodu jer je niko ne kontroliše.

Uvođenjem mesnih vodovoda, stari bunari su postali nepotrebni kao izvor vode za domaćinstva, pa se neko nekada dosetio da ih koristi kao kolektore za otpadne vode. Pri tome se zanemaruje činjenica da su svi bunari podzemnim tokovima međusobno povezani, pa ono što sipamo u sopstveni bunar mora u nekom procentu da se pojavi i u centralnom bunaru iz koga se ceo vodovod snabdeva vodom.

 

     Znaju li da čitaju

 

Suprotno brojnim literaturnim podacima i tridesetogodišnjem dokazivanju na pilot-modelima u Vojvodini, ipak se u novom dokumentu (Strategija vodosnabdevanja i zaštite voda u AP Vojvodini) usvojenom u Skupštini APV 2010, planira nastavak traženja rešenja ovog tipa na neodređen rok, što je sa ljudske i stručne strane – neprihvatljivo!

Iako je u Srbiji arsen (As) još 1998. ograničen na 10 mikrograma/l, do danas nije učinjeno ništa na planu obezbeđenja ovog standarda. I odnos nadležnih prema ovom zadatku je neprimeren. Sanitarna inspekcija, primera radi, izda zabranu korišćenja vode za piće u nekim gradovima (Zrenjanin, na primer) ali sa tim nije postignuto ništa. Sredstva informisanja obaveštavaju javnost da “arsen rastvoren u vodi nije toksičan“ (izjava profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu u dnevnom listu Politika!).

Kao plod višegodišnjih studijskih i istraživačkih radova prečišćavanja sirovih voda tipa podzemnih voda u Vojvodini, formiran je novi postupak unapređene koagulacije – P-2005/0606 – sa kojim se na tehno-ekonomski i ekološki optimalan način rešava ovaj kompleksni višedecenijski problem. U tom procesu uklanja se arsen i organska materija sa efikasnošću od preko 98 odsto, odnosno 85 odsto, čime se i za naročito opterećene podzemne vode u Vojvodini postiže najbolji standard kvaliteta vode za piće.

Metod P-2005/0606 je bez primene skupih, a neefikasnih procesa: ozoniranja (te nema štetnih i opasnih produkata ozoniranja), reversne osmoze (pa nema gubitka vode) i aktivnog uglja, pa su investicioni troškovi niži za više od tri puta.

Primenom ovog metoda u Novom Bečeju, gde se sada na prečišćava podzemna voda sa sadržajem arsena od 200 mikrograma/l, postiže se uklanjanje As ispod četiri mikrograma/l te je i rizik od pojave kancera smanjen za 100 puta!

Ipak Opštinske vlasti ne zanima da se uvere u efikasnost ove metode na pilot modelu!

Smanjenje rizika od pojave kancera kao i drugih zdravstvenih rizika i obezbeđenje zdrave vode za piće na resursu sa skoro apsolutnom zaštitom od antropogenih uticaja, sa malim investicijama i pogonskim troškovima, a uz istovremeno smanjenje emisije štetnih i opasnih supstanci u životnu sredinu, daje ovom zadatku prvorazredni značaj sa najvišim stepenom hitnosti.

Problem u snabdevanju većine stanovnika Vojvodine vodom za piće sa enormnim sadržajima pomenutih štetnih materija mora da zabrine, tim pre što za ovakvo stanje ne postoji nijedan objektivan razlog (ako se izuzmu lični interesi malog broja ljudi zaduženih za rešavanje ovog problema) i – jer se može efikasno rešiti.

 

     Ma, ne zanima ih…

 

Ali, evo nekih komparativnih podataka o svetu i Srbiji:

Ne može biti da samo u Srbiji ne važi od SZO ustanovljena zavisnost frekvencije kancera i sadržaja arsena u vodi za piće. Opet, nema države u svetu u kojoj se bez prečišćavanja građanima isporučuje voda za piće sa sadržajima arsena i preko 0,200 mg/l, (na nekim lokalitetima oko Zrenjanina čak i 0.351 mg/l).

Nema države u svetu u kojoj se više od 30 godina pokušava na pilot-modelima (uz enormna novčana ulaganja) “pronaći’ postupak uklanjanja As, Na, B, NH4 i organskih materija iz sirovih voda kao što se radi u Vojvodini!

Nema u svetu države u kojoj se uporno insistira na pronalasku rešenja prečišćavanja na način za koji svako u struci unapred zna da je neprimenjiv!

Nema države u svetu u kojoj se, posle trideset godina bezuspešnih pokušaja "nalaženja" rešenja, ozvaniči nastavak postojeće prakse "traganja" za rešenjem, na neograničeno vreme, kako je učinjeno u pomenutoj "Strategiji" Skupštine APV.

U sredstvima informisanja se tvrdi da je rešenje izuzetno skupo. Kako se može tvrditi da je skupo rešenje koje još nije ni "nađeno"!

Nije poznato da bilo gde kao u Vojvodini odbijaju da se upoznaju sa rešenjem, za koje je utvrđeno da u danu njegove primene može da se obezbedi standard kvaliteta vode za piće! Kako to izgleda naspram više od 30 godina pilot "istraživanja"!

Pomenuto tehnološko rešenje je izuzetno jeftino, odnosno tehno-ekonomski i ekološki optimalno. To znaju i autori "Strategije", jer duže od pet godina postoji dokumentovano i u stručnim glasilima publikovano rešenje P-2005/0606, autor je dr Mileta Perišić, diplomirani inženjer tehnologije iz Beograda. Problem je tehnički rešiv u kratkom roku i sa malim investicijama (i preko pet puta manjim od brojnih prognoza koje se pojavljuju u stručnim i dnevnim glasilima).

Efikasno rešavanje uklanjanja arsena iz sirovih voda navedenim postupkom dobijeno na jar-testu obezbeđuje se i na pilot modelu, što je dokazano u pilot ispitivanjima uklanjanja arsena iz sirovih voda izvorišta na Rudniku. Sadržaji arsena u sirovoj vodi, u periodu izvođenja eksperimenta, su se bili u opsegu 0.075 – 0.095 mg/l.

Efikasno uklanjanje na vrednosti ispod 0.004 mg/l postignuto je u prvim satima po puštanju u rad pilot modela i isto obezbeđeno tokom petodnevnog perioda testiranja. Pored kontrola sadržaja arsena na licu mesta vršena je i kontrola sadržaja u sirovoj i prečišćenoj vodi od strane tri ovlašćene laboratorije.

Oficijelna kontrola efikasnosti prečišćavanja vršena je u tri laboratorije: Istražno-razvojnom centru Spektar i Zavodu za javno zdravlje, obema iz Čačka, i Institut za javno zdravlje Srbije Batut iz Beograda. Podaci o rezultatima kontrole efekata prečišćavanja su pokazali da je prečišćena voda potpuno zdrava za piće.

Ovim testiranjem rešenja P-2005/0606 dokazano je da se efekti prečišćavanja koagulacijom, dobijeni u na laboratorijskom modelu postižu i na pilot modelu, odnosno instalaciji. Drugi, još značajniji podatak je vezan za period testiranja, dokazivanja efikasnosti ove metode. Zahtevani efekti prečišćavanja dobijeni su u prvim satima rada uređaja.

Šta to znači u poređenju sa praksom traženja rešenja u AP Vojvodini? Koliki su uzaludni troškovi učinjeni u ‘traženju’ rešenja na pilot modelima tokom više od trideset godina? Šta znači izloženost riziku od pojave kancera stanovništva koje konzumira podzemnu vodu sve vreme bez prečišćavanja?

 

    A. 1

Šta je sa profesijom?

Ranije su vršene revizije projekata. Jedan primer ocene programa namenjenog definisanju parametara za projektovanje postrojenja za prečišćavanje vode za piće Kikinde iz 1998. godine po mnogo čemu odslikava stanje u ovoj oblasti. Komisija za reviziju programa ocenila je da se sa realizacijom predloženih ispitivanja ne mogu dobiti parametri za projektovanje uređaja ze prečišćavanje vode za piće, te je ova aktivnost obustavljena. Kasnije su ovi radovi ipak realizovani.

Prema podacima iz monografije "Prirodne organske materije u vodi" (prvi autor dr Božo Dalmacija), između ostalog stoji da je Komisija u sastavu: dr Mileta Perišić, dr Luka Knežić, mr Milka Vidović i mr Miša Golicin "napisala jedan neobjektivan i zlonameran izveštaj".

Rezultati ispitivanja na pilot-modelu nisu omogućili izradu validnog projekta, čime je potvrđena korektna ocena Komisije za reviziju.

Obimnija istraživanja isti autor je nešto kasnije realizovao u Zrenjaninu.

Budući da je isti autor i autor navedene "Strategije", u kojoj se planira dalji nastavak radova na traženju rešenja za prečišćavanje podzemnih voda u APV jasno je da je osnova celog problema u neprofesioanalnom pristupu rešavanja ovog, naizgled, složenog problema.

 

    A. 2

Voda za pokoj duše

U Srbiji se flaširana voda troši dvostruko manje nego u evropskim zemljama poput Nemačke, gde svaki stanovnik godišnje popije u proseku oko 157 litara, ili Italije u kojoj svaki stanovnik potroši 196 litara.

Kritični sastojci u vodi su: arsen (ova otrovna materija može da izazove rak i ošteti genetski materijal u ćelijama!), uran (već u neznatnim količinama može da ošteti jetru i bubrege), bor (može da utiče na razvoj i reproduktivnost), mangan (važan je za stvaranje kostiju i zgrušavanje krvi, ali prekomerne količine mogu da izazovu neurološke smetnje), fluorid (u tragovima je od životnog značaja za čovekov organizam, ali povećana doza može da uzrokuje prebojenost zubne gleđi i gubitak elastičnosti kostiju).

 

    A. 3

Veština masovnih prevara

Mada je i taj podatak prikrivan, u Srbiji je oko devedeset odsto istraženih resursa pijaće vode već izdato pod neku vrstu koncesije, ili je potpuno privatizovano! Vode koje su date pod koncesiju ili privatizovane uglavnom kontrolišu samo tri svetske kompanije (u pitanju su jedna Nemačka, jedna francuska i jedna holandska kompanija, i glavni su monopolisti u svetu). Sva tri ova eksploatatora pijaćih voda Srbije imaju različite strategije i različit pristup interesantnim svetskim tržištima, ali ih odlikuje jedinstven pristup visokoj eksploataciji izvorišta, evidentna korupcija i veština baratanja masovnim prevarama.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

GDE ĆE ZAVRŠITI MILIONI EVRA ZA PROJEKAT “AKVA PARK” – NEPOZNANICA ZA SVE STRUKTURE NOVOG SADA!?

25. јануара 2014. Коментари су искључени

 

Novosadski sajam je u prethodnom periodu, pod novim rukovodstvom, trošio prosečno deset miliona dinara mesečno na potpuno nepotrebne nabavke, odnosno prebacivao je taj novac u džepove privatnika i političara. O tome svedoči saopštenje za javnost Udruženja malih akcionara od 20. decembra 2013.

 

 

Od neregularnog dolaska na čelo Novosadskog sajma, pa sve do danas, a to je otprilike nepunih osam meseci, dr Dragan Lukač, sadašnji generalni direktor, uspeo je da potroši sve novce koje je njegov prethodnik ostavio na računu, a radi se o sumi od oko 78 miliona dinara.

Svi napori i apeli Udruženja malih akcionara Novosadskog sajma u cilju očuvanja kapitala društva svedeni su na kritike upućene generalnom direktoru zbog nenamenskog trošenja sredstava kao i zanemarivanja osnovne delatnosti i unapređenja poslovanja, što će proizvesti gubitke i štetu za akcionare Novosadskog sajma.

Udeo u kapitalu koji poseduju mali akcionari kreće se oko 12 odsto sa tendencijom rasta. Ovim putem još jednom napominjemo da je Novosadski sajam akcionarsko društvo, a ne javno preduzeće, gde svim akcionarima treba obezbediti jednaku poziciju oko uvida u poslovanje.

Ovde takođe ističemo da smo i u prethodnom periodu kao Udruženje bili ignorisani od strane tadašnjih direktora i da se takva praksa nije promenila ni ovoga puta, već je kontinuitet negativnog nastupanja nastavljen.

I pored uveravanja Gradskih moćnika, a pogotovu novog gradonačelnika Miloša Vučevića da se taj trend omalovažavanja malih akcionara neće nastaviti dok je on na vlasti, ispostavilo se da je to lep marketinški trik u nastupu prema akcionarima. Eksponent te vlasti i prvi čovek Novosadskog sajma ne samo da se nije udostojio da primi delegaciju malih akcionara nego nikada nije odgovorio niti na jedan naš dopis. Bahatost i rasipništvo u vođenju Novosadskog sajma kao da je postala opsesija novog direktora, a da pri tome nikog ni zašta ne pita. Naši apeli i negodovanje upućeni Nadzornom odboru Novosadskog sajma naišli su na zid ćutanja i ostali bez odgovora.

Informacije kojima Udruženje malih akcionara raspolaže ukazuju da generalni direktor Dragan Lukač već nekoliko meseci ne komunicira sa većinom članova Izvršnog odbora, oduzevši im ingerencije u sektorima koje vode, izuzimajući ih iz procesa poslovanja i rukovođenja, što se negativno odražava na poslovanje. Generalnom direktoru nisu potrebni pomoćnici i savremenici, jer je uspostavio apsolutističku vlast.

Takvo ponašanje iniciralo je sastanak Izvršnog odbora Novosadskog sajma i arbitražu gradskih čelnika (gradonačelnika Miloša Vučevića i predsednika gradske skupštine Novog Sada gospodina Siniše Sevića) u procesu normalizacije odnosa na relaciji generalni direktor – Izvršni odbor, za koju se nadamo da će uroditi plodom.

Takođe ovim putem izražavamo svoju sumnju prema pompezno najavljenoj investiciji od nekoliko miliona evra u projekat "AQVA PARK" na Novosadskom sajmu. Način na koji ga je promovisao generalni direktor Lukač, a da se pre toga nije konsultovao ni sa jednim relevantnim činiocem, kako u gradu Novom Sadu, tako ni na pokrajinskom i republičkom nivou, poprilično je apsurdan. Zamislite investiciju od nekoliko miliona evra, a da sa tom činjenicom nisu upoznati Nadzorni odbor akcionarskog društva Novosadski sajam niti Skupština društva.

Za tu investiciju nije čuo niko u Zavodu za izgradnju grada, niti gradonačelnik, niti iko od akcionara. Način na koji se generalni direktor Sajma obraća medijima je više nego neozbiljan i zabrinjavajući. Pošto se uporno tvrdi kako postoji završen projekat, akcionari se pitaju koliko je ta projektna dokumentacija plaćena i da li će ceo posao izgradnje famoznog Akva parka ostati samo na tome? Sumnjamo da je Akva park šarena laža za javnost i dobra prilika za ličnu promociju.

Ovim putem želimo da obavestimo sve medije na kakav problem nailazi Udruženje malih akcionara u okruženju bez pravnog miljea, te smo prinuđeni da na ovaj način izrazimo svoje negodovanje. Cilj udruženja malih akcionara je da štiti svoj kapital i da stalno obaveštava javnost i ukazuje svim akcionarima na neodgovorno činjenje pojedinaca iz redova uprave.

 

     A 1.

    Pismo bez odgovora

Udruženje malih akcionara je 14. novembra 3013. godine pismeno od predsednice Nadzornog odbora Novosadskog sajma gospođe Mire Ač tražio obaveštenje koliko je utrošeno na renoviranje pedesetak kancelarija, toaleta, svečanog salona i kabineta generalnog direktora, kao i izveštaj potpisan od lica zaduženog za nadzor radova i fakture koje se odnose na pomenuto uređenje. Takođe se postavilo i pitanje da li je direktor Lukač i formalno ukinuo službu za javne nabavke. Na ovo pismo još nije odgovoreno.

Po fakturi broj 0170 izdatoj od strane "Ivković atelje" sztr od 8. novembra 2013. Novosadski sajam je bio dužan da plati ukupno 2.374.560,00 dinara za 600 "svečanih korica za medalju u kombinaciji dva materijala, zlatotisak loga i teksta na korici, pripremu i štampu teksta medalje". Na fakturi se nalaze rukom dopisane dve primedbe: "Bilinović neće da potpiše" i "Vera Pantović da šifrira primedbe".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: