Архива

Posts Tagged ‘sneg’

ZRENJANIN: BANATSKE POLTRONSKE MEDIJSKE SLOBODE

7. априла 2015. Коментари су искључени

 

Zatvarajući oči pred tužnim umiranjem grada u kojem ogromna većina živi život bednika, Zrenjaninci su se, saučesnički, toliko navikli na pretvaranje jednih pred drugima, da su otpočeli i pretvaranja pred sobom samima. Samosažaljevajuća imitacija života u sprezi sa alavošću i besprizornošću aktuelne vlasti, rađa narod – ovcu, idealnu za „šišanje“.

 

 

 

 

 

              Zoltan Horvat

radio bez para1

 

Loša publika želi loše medije, a da „ovce popasu dobru travu“, brinu se lokalni uterivači masnih slova i kamera med oči. Ovdašnja medijska slika liči na skupinu zavisnih ljudi koji, uglavnom ne smeju da prozbore ni slova o nakaradnoj vlasti. Pate od „profesionalne deformacije“, zorta, ne mešajući se u sopstveni posao.

Bilo je tužno videti odbornike nazadnjačke koalicije na poslednjem skupštinskom zasedanju, gde su „junački odbranili“ Regionalni Radio Zrenjanin od nadolazeće neminovne privatizacije. Prostom aklamacijom, bez diskusije, overena nazadnjačka većina je dizanjem ruku „zagrlila“ sterilan, stereotipan i uvlakački radio program po meri svake vlasti.

Ljiljana Popović, lepa direktorica Radio Zrenjanina, čak se lično zahvalila odbornicima „na velikoj časti, poverenju i tradiciji koja istrajava„, istakavši da je čast raditi za ovakve „branioce“ slobode medija.

„Tradicija koja istrajava“ vraća danas Radio Zrenjanin u devedesete, gde se tačno znalo ko je podoban, ko sme da gostuje na njihovim talasima, a ko je nepodoban. Nakon ponižavajućeg odnosa i ukidanja „zaštitnog znaka“ Radio Zrenjanina, emisije Ponekad nedeljom legendarnog voditelja Miće Jankovića – Fleša, Lepu Ljiljanu i „tradiciju koja istrajava“, treba izbegavati u širokom luku. U to se uverio i gospodin Zeka Zečević, poznati banatski pisac ponudivši skromne emisije i razgovore sa Zrenjanincima koji su radili i uradili mnogo toga dobrog za grad u kojem žive.

Lepa Ljiljana se složila zatraživši spisak eventualnih gostiju. Al, ne lezi vraže, najmanje petoro eventualnih nije odgovaralo ukusu direktorice, precrtani su, jer bi, ne daj Bože, mogli nešto uživo i konkretno da kažu. I Zeka se zahvalio, za sva vremena, ovoj i ovakvim „braniocima“ zrenjaninskih foteljaša.

Kako je u zrenjaninskim elektronskim medijima? Tuga je saveznik uređivačke politike gde se neki od izvikanih aktuelnih drmatora medijski prate kao da su, u najmanju ruku, oslobodili Zrenjanin. Na pitanje, da li je bilo koji novinar bilo kad u KTV-u samostalno pripremio prilog o dešavanjima u ovdašnjoj politici, odgovor neslobodnih medijatora iz ove kuće je istovetan. Bez uvida Dane Radić, svevideće vlasnice, glavne urednice i preostalog, ni jedan jedini prilog(čić) ne sme da se emituje.

Lokalnim „tradicijama koje istrajavaju“ pomaže i kasica – prasica, gradska blagajna radodajka, koja uvek ima paricu-dve više za „objektivno i nepristrasno“, dupeuvlakačko novinarstvo. Da je neko pre petnaestak godina pomislio da će mrtve duše finansirati izvikano zrenjaninsko novinarstvo pretvoreno u provincijsko piskarenje, rekli bi mu da je lud. Regionalni nedeljnik Zrenjanin, u svakom broju donosi najmanje petnaest strana prepunih čitulja od kojih se obrne lepa para, taman za rentabilnost firme, danas u privatnom vlasništvu. Dakle, umiranje i smrt u ovdašnjem novinarstvu je izuzetno profitabilan posao.

Čitaš li list Zrenjanin, pita komšija komšiju? Da, obavezno pogledam čitulje. Preostalo, od čega dobar broj strana uređuju novinari-penzioneri, poput legendarne Branke Jajić, teško da može privući veću pažnju. Nazadnjački direktori javnih preduzeća i ustanova na velika vrata vratili su pretplatu na ovaj list za sve zaposlene, tako da se po kancelarijama do mile volje mogu čitati bajke o najboljim, najlepšim i najpametnijim kadrovima ikad Zrenjanina.

U zrenjaninskom, retko sujetnom propalom novinarstvu propalog grada, posebno imponuje „međusobna kolegijalnost, sradačnost u odnosima i solidarnost bez granica“. Da li zrenjaninski novinari učestvuju na sastancima na kojima bi se dalo raspravljati o sve bednijem statusu, odnosno, ima li sindikalne borbe za bolje uslove rada? Poslednji sastanak ovdašnjeg novinarskog esnafa održan je, „ne tako davno“, 1973. godine u prisustvu 11 novinara.

Tada je, zbog opasnosti da ne dođe do težih reči, uvedeno bezbedonosno pravilo da, do daljeg, nema sastanaka. Danas, 40 godina kasnije, nema ni sastanaka ni novinarskog sindikata, o novinarskoj vatri da i ne govorimo. Ne verujemo da bi došlo do težih reči, jer bi se, usled međusobne „iskrene telepatije“, sa reči prešlo na konkretnije, recimo pesničenje. Tu bi značajnu pomoć, kao stručni konsultant nekim od svojih novinarskih pulena, mogao da ponudi Darko Bađok, pokrajinski poslanik nazadnjačke orijentacije, provereni sparing partner mlađim „nestašnim“ damama na zrenjaninskim ulicama.

Da zrenjaninski novinari ipak gaje međusobni takmičarski duh, potvrđuju i sporadične ankete lokalnih internet sajtova gde su zainteresovani ocenjivali kvalitet rada zrenjaninskih novinara. Ocene se kreću u rasponu od minus dva do dva minus.

Ima i lepih reči za ulepšivače ružne zbilje, pa se posebno pohvaljuju angažovani i beskompromisni tekstovi o ikebani, lepom bilju i šarenim balonima koje daruju sponzori ZREPOK- sugrađanima u centru grada. Kod sedmočlanih i osmočlanih porodica u Zrenjaninu, Mužlji i drugim naseljenim mestima, inače socijalnih slučajeva, nema ko da ode a u Centru za socijalni rad ni ne znaju gde i kako oni žive.

Tamo, fala Bogu, nemaština vlada, ne idu ni gradonačelnik ni njegovi saborci, niti im je je neka posebna želja da ih pozovu i pitaju, kako vi sa 12 hiljada mesečno kad mi, ponaosob teški najmanje po 200, teško izlazim na kraj. Da ne bude zabune, ovdašnji podobni novinari idu na poverene im zadatke isključivo službenim automobilima iz gradske kuće.

Da se u srcu Banata ipak prepoznaje poneki dobar novinarski šmek, govore facebook i tweeter pohvale upućene Branislavu Prokiću, novinaru ovdašnjeg RTS dopisništva, Željku Balabanu, mladom dopisniku Dnevnika, Nenadu Jonjevu, novinaru SOS kanala, kao i Svetlani Stjepanović iz službe protokola Gradske kuće. Ovdašnji revnosni pratioci medija ne zaboravljaju Slobodana Pašića, višedecenijsko oštro pero Zrenjanina koji, kako navode ovdašnji tweeteraši, „ubode“, kad niko ne sme.

Svetle tačke zrenjaninskog novinarstva ne mogu da odagnaju sveopšti utisak, da je novinar danas u Zrenjaninu, retko ugrožena vrsta pod nazivom Balansero. Ako nisi Balansero, bidni za odstrel, ako jesi, krckaj do penzije i uživaj divljenje uz zavist okoline, pogle novinara bez mirisa, ukusa i ličnog pečata.

Zrenjaninski nazadnjački Oci i Majke obožavaju Balansere. Nit šta pitaju, nit im je do petljancije u vezi posla, ionako im se sve servira. Otuda nema konferencija za štampu u Gradskoj kući, al ima druženja sa sveručkovima za podobne. Do gradonačelnika se ne može ni pod razno, jer su ispred njegovog kabineta „parkirana“ službena lica odgovorna za bezbednost. Ima ih taman toliko, da ni tica ne može da proleti. Balanseri su pravilno shvatili poruku gradonačelnika iz redova nazadnjaka upućenu sugrađanima, nisam ja tu zbog Vas, već ste Vi svi tu da ja zasluženo uživam, i ne budem na raspolaganju običnom svetu.

Zvanične novinarske nagrade „zaslužnimasu posebna priča. Dovoljno je da samog sebe predložiš tamo gde treba i u obrazloženju navedeš, ljudi, pa ja ne marim, pišem brdo afirmativnih tekstova o svakoj vlasti. Stigne i nagrada u vidu diplome ili zahvalnice, pride keš (cirka 120 hiljada dinara), uz preporuku da nagradu ponovo mogu dobiti samo „istaknuti u akciji“.

Veoma „dirljiv“ bio je jedan od nedavnih tekstova o angažovanosti brda pomoćnika, zamenika, pomoćnika zamenika i zamenika pomoćnika gradonačelnika o potrebi jačanja grada kvalitetnim i pravim kadrovima. Svetski rekorderi po davanju šupljih predizbornih obećanja, vole da lade usta, jer u narednom broju omiljenog im Zrenjanina pročitaju šta su sve obećali sugrađanima, masno ih slagavši. Naravno, uz provincijski marketinški efekat, sopstvenu fotografiju u gro planu.

Redakcija lista Zrenjanina proslavila se izborom tajminga prilikom svečane dodele nagrada najuspešnijim sportistima grada u 2012. godini. Satnica se poklopila sa početkom prenosa fudbalske utakmice Hrvatska – Srbija, pa sem dobitnika nagrada, niko živ nije došao. A možda je brojanje glasova, po ugledu na 2000. godinu (odgovor bi mogao da ponudi Milan Mrkšić, aktuelni sekretar gradske skupštine, tada predsednik Gradske izborne komisije), privatna stvar nekolicine zainteresovanih ljudi.

Otuda, Zrenjanin danas liči na starca koji telesno ubrzano propada. Ne spašava ga ni večiti, uvek ponizan, i na usluzi goroj od najgore vlasti, Balansero.

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

FINANSIJSKA ORGANIZACIJA ZA INVESTIRANJE, PODMIĆIVANJE I PLJAČKU DRŽAVA DO BANKROTSTVA

26. фебруара 2015. Коментари су искључени

 

Novac koji od stranih vlada dolazi da bi se podmićivali vlastodršci u Srbiji pere se preko razgranate mreže različitih banaka i štednih instituta. U njoj se nalazi i gotovo nepoznata Opportunity banka a.d. iz Novog Sada koju su zajednički osnovali EBRD i USAID, a koja svoje službenike otpušta čim otkriju neregularnosti koje ukazuju na pranje para. „Opportunity" na engleskom znači „prilika", u ovom slučaju prilika za korumpirane političare Srbije.

 

          Igor Milanović

USISAVANJE PARA I BOGATSTVA.8psd

 

Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) u Srbiji rado ulaže u bankarski sektor. Ova banka, sa sedištem u Londonu, poznata je po tome što svoj ogromni kapital, dobijen od zemalja sponzora, troši na podmićivanje političke elite u zemljama u kojima investira. Prema istraživanju same banke iz 2007. godine, korupcija u zemljama njenog delovanja je porasla u odnosu na stanje pre njenog dolaska .

Posle potpuno nepotrebne dokapitalizacije Komercijalne banke u visini od 120 miliona evra u 2009. godini, EBRD je postala najveći pojedinačni akcionar ove srpske banke. Kontrolišući MK Grupu Miodraga Kostića, kojoj je dala povoljne kredite od više desetina miliona evra, EBRD kontroliše još jednu domaću banku – AIK Banku iz Niša, čiji je većinski vlasnik od nedavno i zvanično „Sunoku", preduzeće iz pomenute grupe.

Preko kredita u visini od 100 miliona evra u 2010. godini je EBRD preuzela kontrolu i nad Vojvođanskom bankom. Ova multinacionalna hidra je sa 30 miliona evra pomogla ProCredit banku u Srbiji, a preko Inteza banke je plasirala 15 miliona evra kredita malim i srednjim preduzećima.

S obzirom da su pomenute banke zbog svoje veličine pod lupom javnosti, preko njih teže ide ono što je primarno u delovanju EBRD-a – podmićivanje vlastodržaca. Za tako nešto, bar na lokalnom nivou, koriste se manje banke koje javnost jedva i da poznaje.

Jedna od takvih banaka je Opportunity banka Srbija (OBS) iz Novog Sada. Za ovu banku jedva da je ko i u svetu čuo. Po poslednjim, nama dostupnim informacijama, ova strana organizacija je imala predstavništva u 28 zemalja, 2,8 miliona klijenata, oko 17.000 zaposlenih i portfolio u vrednosti od samo 305,3 miliona dolara. Radi se o maloj finansijskoj organizaciji i na svetskom nivo koja, međutim, raspolaže veoma razgranatom mrežom filijala. Kako sa kapitalom od nešto preko 300 miliona dolara ona izdržava filijale u skoro trideset zemalja? Samo u Srbiji OBS je zastupljena u 14 gradova i opština, računajući tu i Preševo?!

OBS pripada mreži "Opportunity International" (OI), nevladinoj organizaciji (dakle, ne banci) koju je 1971. osnovao bankar Al Viteker. Po drugom izvoru, osnivač je Australijanac Dejvid Basau koji se Vitekerovoj organizaciji priključio 1977. godine. Najvažniji deo ovog konglomerata je "Opportunity International Nemačka" (OIN), zadužbina formirana 1996. sa sedištem u Kelnu, koja po sopstvenim priznanjima ima hrišćansku, odnosno katoličku podlogu. Glavni zadužbinar i osnivač OIN-a je Karl Šok, nemački privrednik o kome nema nikakvih podataka, čak ni na internet prezentaciji OIN-a.

Dobijanjem licence od strane NBS-a krajem aprila 2007. godine, Opportunity štedionica a.d. Novi Sad počela je u Srbiji da posluje kao banka . Prema Zakonu o bankama, ona je iz statusa štedionice prešla u status banke, uz dokapitalizaciju od 5 miliona evra.

Akcionari Opportunity banke a.d. Novi Sad su: Opportunity Transformation Investments, Inc. 63,51 odsto, EBRD 19,11 odsto, FMO (Nederlandse Financierings-Maatschappij voor Oontwikkelingslanden N.V) 12,74 odsto i Oikocredit Ecumenical Development Cooperative 4,64 odsto.

Ne treba smetnuti sa uma da je Opportunity štedionica 2002. godine osnovana uz pomoć USAID-a, američke organizacije koja se finansira direktno iz tamošnjeg vladinog budžeta. Kako jedna nevladina organizacija sarađuje sa vladinom organizacijom, i još za svoj rad koristi budžetska sredstva?

OI zvanično ne objavljuje podatke koliko je novih radnih mesta otvoreno zahvaljujući njihovim kreditima u zemljama delovanja. Za razliku od centrale, OBS se hvali tim brojkama, pa po njoj je još Opportunity štedionica do 2006. pomogla otvaranje 3.380 novih radnih mesta i održanje 27.000 postojećih. Nedostatak informacija o uspehu OI pravda time da je nemoguće izračunati stvarni broj novootvorenih radnih mesta u sektoru male privrede, dok je to, očigledno, u Srbiji moguće?!

Da je upravo OBS jedna od banaka preko koje EBRD i USAID peru pare koje kasnije završavaju na računima podmitljivih vlastodržaca, svedoči i slučaj Ibolje Totović iz Bajše, opština Bačka Topola.

Ova profesorka nemačkog jezika radila je šest i po godina u filijali OBS-a u Subotici. Ibolja je svojevremeno bila ušla u trag mahinacijama sa kreditima, otkrivši da je jedan broj klijenata priložio neispravnu, tačnije falsifikovanu dokumentaciju. Slučaj je prijavila rukovodstvu, ali umesto da bude nagrađena ona 2009. godine biva uhapšena pod optužnicom da je upravo ona kriva za dodelu spornih kredita. Protiv ljudi koji su neopravdano dobili kredite OBS zvanično nikada ništa nije preduzeo.

"Banka je pokušala mene da natera da sama dam otkaz i preuzmem odgovornost za te kredite. Ja nisam čak ni radila na mestu gde sam mogla samostalno da donosim odluke u vezi sa kreditima", priča Ibolja portalu teleprompter.rs.

U međuvremenu je Ibolja Totović, posle 28 dana provedenih u pritvoru, pravosnažno oslobođena optužbi i vraćena na posao, ali je OBS opet otpušta, ovog puta kao tehnološki višak. Očigledna je namera rukovodilaca ove banke da uklone svakog ko se interesuje za opravdanost dodele nekog kredita.

Davanje kredita nesolventnim klijentima jedna je od najlakših i najčešće korišćenih metoda pranja para. Neki od klijenata pristaju da to obave uz malu proviziju, dok ima i onih koji uopšte ni ne znaju da su dobili kredit – njihovi podaci se jednostavno zloupotrebe.

Isto kao i EBRD i USAID je dobro poznat po korupciji. USAID (na engleskom: United States Agency for International Development – Agencija Sjedinjenih Država za međunarodni razvoj) je agencija federalne vlade SAD osnovana 1961. godine od predsednika Džona F. Kenedija sa ciljem da služi interesima američke spoljne politike. U tom smislu postoji bliska saradnja između USAID i CIA (Central Intelligence Agency – Centralna obaveštajna agencija), a tvrdi se i da agenti ove agencije rade pod plaštom službenika USAID-a.

Ova organizacija američke vlade novac, uglavnom, pere preko projekata takozvane pomoći nevladinom sektoru. Od 2001. je USAID po sopstvenim izveštajima u Srbiju investirao oko 700 miliona dolara! Među aktuelnim korisnicima donacija su Građanske inicijative, Dostignuća mladih Srbije, Medijska koalicija, Regionalna razvojna agencija Sandžaka i fondacija Trag, ali i Skupština Srbije, čiju internet prezentaciju plaća ova organizacija!

Da bi još bolje prikrio tragove kome koliko novca ide, USAID je od kraja 2013. prešao na direktno finansiranje korisnika. Sigurno je i poštenje gospođe Totović doprinelo ovoj odluci, jer u svakoj banci preko koje je USAID ranije prao novac, postoje i pošteni službenici.

 

      A 1.

    Osnivači Opportunity banke Srbija (OBS) 2007. godine bili su…

Opportunity Transformation Investments (OTI) je korporacija osnovana u junu 2000. godine. Njen primarni cilj je držanje osnivačkih uloga u inostranim investicijama Opportunity International. Godine 2002, OTI uz podršku USAID-a osnovao je Opportunity štedionicu u Novom Sadu radi obezbeđivanja finansijskih usluga mikro i malim preduzetnicima u Srbiji.

Evropska banka za obnovu i razvoj osnovana je 1991. godine, u cilju razvoja privatnog sektora u zemljama istočne i centralne Evrope sa izrazitim tranzicionim ekonomijama.

Netherlands Development Finance Company (FMO) je institucija koja daje podršku razvoju privatnog sektora i tržišnih ekonomija u zemljama Azije, Afrike, Latinske Amerike, centralne i istočne Evrope. Poslovanje sprovodi odobravanjem kredita, aktivnim učešćima, garancijama i ostalim oblicima investicija. Cilj je podrška ekonomskom razvoju zemalja u ovim regionima jačanjem privatnog sektora i preduzetništva.

Oikocredit je jedna od mikrofinansijskih institucija na globalnom nivou koja podržava razvojne projekte. Podržavajući investitore promoviše razvoj, ulaganja i sprovođenje socijalnih projekata, a odobravanjem kredita pomaže razvoj poljoprivrede, trgovine, usluga i proizvodnje.

Direktor OBS-a je Vladimir Vukotić. Priključio se Opportunity International-u 1999. u Crnoj Gori. Učestvovao je u osnivanju Opportunity Štedionice u Srbiji kao menadžer razvoja, pomagao je prilikom zapošljavanja i obuke kompletnog osoblja, razvoja proizvoda, odnosa sa javnošću i kod svakodnevnog upravljanja Kreditnim odeljenjem.

Kao član Izvršnog odbora bio je odgovoran za sve aktivnosti u domenu poslovnog razvoja, uključujući razvoj mreže filijala. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Novom Sadu i stekao Diplomu za finansijske usluge na Chartered Institute of Bankers u Škotskoj.

Ostali članovi Izvršnog odbora su: Marijana Novaković, Zorica Sedlar i Miodrag Džodžo. Sa 206 zaposlenih banka je u 2013. ostvarila dobitak od 66.934.000 uz ukupni akumulirani gubitak iz prethodnih godina od 349.794.000 dinara.

 

©Geto Srbija

materijal: list protiv mafije

MANIPULACIJA MUZEJSKIM PREDMETIMA NESTRUČNA, ALI JE MANIPULACIJA PARAMA VRHUNSKA!!!

15. фебруара 2015. Коментари су искључени

 

Ko je već decenijama u mutualnoj simbiozi? Šta je dualizam i kakvo je njegovo pravo značenje? Gde su se pojavili sindromi visoke napetosti i Damjanovog zelenka? Za koje je zasluge robijaš imenovan za direktora muzeja? Ko je duo fantasticus zgrade beogradske Berze? Kome je VD direktor platio troškove doktorata. Kakva je veza Mirjane Marić i baštine Kosova? Ko je organizator izložbe Njegoševa kapela?Šta se zapravo nalazi u tajnom ugovoru sa štamparijom Čigoja? U kakvom su stanju muzejske zbirke i šta je sve nestalo od likovnih dela? Kakva je međusobna veza vd direktora, bivšeg košarkaša i savremenog vajara? Kako je plaćen nepostojeći kurs ruskog jezika i ko ima otvoren račun u hotelu Square Nine?

 

          Stanislav Živkov

MUZEJ U PRISTIINI-2

 

Simbioza (grč. "syin") je bliska, često dugotrajna interakcija dvaju organizama različitih vrsta, zbog koristi barem jednog od njih. Odnos organizama u simbiozi može biti: parazitski (štetan za jednoga), komenzalski (Komenzalizam: jedan ima korist, a drugi ni korist ni štetu) i mutualan (povoljan za oboje).

Najidealniji primer simbioze velikih razmera predstavlja palata nekadašnje beogradske Berze na Studentskom trgu 13 gde u skladnoj simbiozi već decenijama funkcionišu Etnografski muzej, nepostojeći Muzej u Prištini i nevladina organizacija Mnemosyne pri čemu je zajednički imenitelj za sve učesnike ove simbioze svojevrstan dualizam (latinski dualis – dvojan, dvostruk), odnosno dvojstvo, tj umetnost sedenja jednom guzicom na dve stolice.

Nedavni tekstovi posvećeni mahinacijama u Etnografskom muzeju i arčenju para na tz.v zaštitu spomeničkog nasleđa na Kosovu, u ovoj zgradi izazvali su kod mnogih akutni sindrom visoke napetosti, baš kao u filmu Mela Bruksa, koji se ogleda u neprestanom međusobnom praćenju i prisluškivanju zaposlenih, a kod nekih još i dodatni sindrom Damjanovog zelenka (legendarnog konj najmlađeg od braće Jugovića, koji je nakon Damjanove smrti neprestano vrištao godinu dana).

 

      Kurosi i Karijatide

 

U ovom slučaju zavrištao je izvesni Branko Jokić direktor nepostojećeg Muzeja u Prištini koji je telefonom ovih dana zvao koga god je stigao, samo zato jer su po prvi put objavljene raznorazne mahinacije učinjene pod izgovorom zaštite kosovske baštine.

Međutim, daleko više čudi da je Jokić svojedobno bio mnogo tiši kada je akademik Kosta Čavoški u pismu nedeljniku Pečat napisao da je Jokić nekim čudom 1998. godine, baš za vlade Slobodana Miloševića, postavljen za direktora Muzeja u Prištini.

Uz to, Čavoški je naveo da je Jokić, po izdržanoj kazni zatvora u Crnoj Gori, skoro dvadeset godina živeo pod policijskom zaštitom u Mariboru! Kako ne navodi za šta je bio osuđivan, ostaje nejasno zbog čega mu je skoro dvadeset godina pružana policijska zaštita, koju čak ni Milovan Đilas, kao najpoznatiji disident, nije uživao.

Jedna okolnost u njegovom demantiju ipak izaziva veće podozrenje. U njemu se potpisuje kao direktor Muzeja u Prištini, dok se na impresumu brošure predstavljanja kao pripadnik nevladine organizacije Mnemosyne.

To nas navodi na sumnju da je sam Jokić procenio da kod stranog naručioca i finansijera ne bi bilo dobro primljeno njegovo predstavljanje kao direktora izmeštenog Muzeja u Prištini, koji je pod jurisdikcijom Vlade Srbije, pošto stranci neće ni da čuju da je išta na Kosovu i Metohiji u nadležnosti Srbije.

Kraće istraživanje rešilo je i enigmu Jokićevog zatvora jer se ispostavilo da je on u prošlosti najpre odležao godinu dana zbog organizovanja nereda na prištinskom univerzitetu 1972. godine, a 1974 godine je, kao učesnik tzv. Barskog kongresa (prosovjetske Nove komunističke partije) i član tzv. "Pećke grupe", bio osuđen na sedam godina zatvora, od čega je odležao tri, jer je neoinformboroovska frakcija predstavljala jednu od društveno najopasnijih grupacija unutrašnjih neprijatelja – pete kolone koja je svoje delovanje temeljila na procenama o neminovnom krahu politike SKJ i izbijanju svetske krize koja će izazvati spoljnu intervenciju, pre svega zemalja Varšavskog saveza.

Uglavnom, iako je i tada, kao i sada, tovariš Jokić bio direktor nepostojećeg Muzeja u Prištini, aprila 2013. godine tadašnja V.D. direktorka Etnografskog muzeja Vilma Niškanović, isplatila je pozamašnu akontaciju Jokiću, odnosno radniku druge ustanove da putuje u Sarajevo radi pripreme izložbe Skriveni svet balkanskih žena, a uz Jokića je putovala i druga članica muzejskog Dua Fantasticus, odnosno mr Mirjana Menković, koja, po svemu sudeći, u zgradi Etnografskog muzeja, baš kao i Jokić, uživa specijalni status, jer, prema rečima upućenih, gotovo svake subote i nedelje, dakle van radnog vremena, zajedno sa Jokićem dolazi u Muzej gde ostaju satima, pri čemu se jedino ne zna da li svo vreme sede u zajedničkoj kancelariji Muzeja u Prištini i Mnemosyne na šestom spratu ili usput navraćaju i do gostinjske sobe na međuspratu, kao i da li Menkovićka Muzeju naplaćuje svoj prekovremeni rad.

U svakom slučaju velika je šteta što nameštaj u toj gostinjskoj sobi ne zna da priča, jer da zna, bilo bi obilje materijala o kreativnim susretima raznih Kurosa i Karijatida.

Ono što je pak poznato, je činjenica za koju smo doznali iz izvora na Filozofskom fakultetu, da je Menkovićka pre par meseci, odnosno dve i po godine pred odlazak u penziju, sadašnjem v.d. direktoru Miroslavu Tasiću- Tasketu uputila molbu za uplatu rata za odbranu doktorske teze pod nazivom Savremena žena: odnos među polovima u Srbiji u dvadesetom veku u svetlu antropoloških istraživanja odevanja i ženske štampe, koja je Fakultetu predata početkom septembra.

 

      Čigojine kompenzacije

 

Ovde se postavlja pitanje za koje je to kapitalne zasluge Etnografski Muzej trebao Menkovićki da plati sitnicu od 300.000 dinara za sticanje naučnog zvanja, kao i još 45.000 dinara za lekturu ove doktorske teze, za koju nam na Fakultetu rekoše da ima svega 690 strana a čije prvo poglavlje nosi naziv Od domaćice do Plejboja!

Činjenicu da je simbioza NVO Mnemosyne i Etnografskog muzeja očito vrlo isplativa za obe strane, potvrđuju i dopisi Etnografskog Muzeja 21 i 22/2014 upućeni Ministarstvu kulture koje smo dobili ljubaznošću izvora u samom Ministarstvu kojima je sadašnji v.d. direktora Miroslav Tasić zvani Taske u ime muzeja svesrdno preporučio projekat Mirjana Marić-de lux pret-a-porter srpske i jugoslovenske mode koji je po Tasketu izuzetno važan doprinos širenju i istraživanjima muzejskog znanja, kolekcija i njihovog kulturološkog tumačenja da bi se na kraju preporuke navelo da će to biti prvi put u kulturi u Srbiji (ali i u regionu) da se proceni mogućnost i učinak formiranja Muzeja srpske mode (The Culture of Fashion Museum) i da se razvije muzejska interpretacija novih kolekcija i njihov doprinos kulturi u Srbiji!

U drugom dopisu Tasić je ispred Muzeja Ministarstvu uputio potvrdu o sufinansiranju projekta po kojoj će podržati projekat Centra Mnemosyne Mirjana Marić i to iznosom od 385.000 dinara koje će Muzej opredeliti od sopstvenih sredstava zaboravljajući pri tome dve činjenice i to da se modom u Srbiji već decenijama bavi Muzej primenjene umetnosti, te da krpetine i kožure Mirjane Marić, osim ako nisu istkane i uštavljene na Kosovu, nemaju ama baš nikakve veze sa očuvanjem nasleđa Kosova i Metohije, a samim time još manje sa Centrom za očuvanje nasleđa Kosova i Metohije – Mnemosyne pod kojim imenom je zapravo u agenciji za privredne registre registrovana ova parazitska NVO.

Međutim, Mnemosyne nije jedini parazit sa kojim je Etnografski Muzej u uspešnim i ustreptalim simbiotskim odnosima o čemu najbolje govori slučaj izložbe Njegoševa kapela na Lovćenu.

Naime opskurno Udruženje za negovanje tradicije, kulturu i umetnost Knez Miroslav, sa sedištem u ulici Blagoja Parovića 156, svojedobno se sa predlogom za održavanje izložbe obratilo Miroslavu Tasiću navodeći da je već urađen prelom kataloga, pedeset dva panoa sa fotografijama itd. Iz Ministarstva kulture smo dobili nastavak priče po kojoj se Tasić Ministarstvu dopisom br 1021/1 obratio 4.11.2013 navodeći da je Etnografski Muzej povodom 200 godina rođenja Njegoša pripremio izložbu Njegoševa kapela na Lovćenu naravno pritom ne pominjući činjenicu da je izložbu zapravo pripremilo udruženje Knez Miroslav te je istim dopisom od Ministarstva zatražena sitnica od 791.000 dinara i to sa sledećim zanimljivim stavkama: štampa kataloga 160.000 dinara, autorska naknada za dizajn kataloga 65.000 dinara, postavka izložbe, izvođenje oratorijuma 150.000 dinara, 12 večernjih programa 36000, nepredviđeni troškovi 90.000.

U retkom trenutku lucidnosti pomoćnik ministra za pranje prljavog veša Miladin Lukić shvatio je da je u pitanju muljaža i dopisom br 631-02-288/2013 Tasiću odgovorio da Ministarstvo kulture nema para za tako nešto, ali ni to Tasketu nije bila nikakva prepreka jer je naprosto prenamenio namenski doznačen novac za muzejski Centar za nematerijalnu baštinu za koji je Muzej još 20 februara 2013 Godine sklopio ugovor sa Ministarstvom kulture (ugovor br 631-02-31 /2013-02) gde se taksativno navode sve aktivnosti sa stavkama doznačenog novca.

Ono što posebno privlači pažnju je činjenica da je Ministarstvo ovim ugovorom doznačilo novac za sledeća izdanja: Narodna religija (250.000), Tradicionalni zanati (100.000), kolekcija Marubi-Skadar (100.000), orijentalni salon ( 280.000), akvizicije (150.000), Nematerijalna baština (695.000), Gradski život u Srbiji (100.000), Dete i tradicija (80.000), Glasnik (200.000), Krsna slava (220.000), od povoja do pokrova (90.000), XXII međunarodni festival etno filma (570.000 dinara), odnosno ukupno za izdavačku delatnost 2 miliona 855 hiljada dinara, ali bi bilo jako zanimljivo videti gde je zapravo završio taj novac pošto je Muzej krajem 2013 godine sklopio famozni i ko zna koji po redu četverogodišnji Ugovor o poslovnoj saradnji, štampanju publikacija muzeja, korišćenju poslovnog prostora i zaštiti zgrade Muzeja kao spomenika kulture sa štamparijom Čigoja Štampa od koje smo dobili primerak ugovora!

Prema tom ugovoru muzej po već ko zna koji put Čigoji ustupa ukupno 338 kvadratnih metara kancelarija i podruma uz upotrebu zajedničkih prostorija u zamenu za godišnju štampu ukupno 5 kataloga formata 21 x 21 obima 116 strana svaki, dve knjige obima 60 tabaka i tiraža 1000 primeraka i potreban broj pozivnica , memoranduma i plakata.

Ako se površina od 338 kvadrata pomnoži sa početnom cenom za kvadrat poslovnog prostora opštine Stari Grad od 1242 dinara, Čigoja bi mesečno trebala Muzeju da plaća fantastičnih 419.796 dinara, odnosno na godišnjem nivou 5.037.552 dinara, a Muzej umesto da naplati te pare, izdavanje poslovnog prostora Čigoji prebija štampom malog dela svojih izdanja a još pri tome za istu stvar uzima pare (2 miliona 855 hiljada dinara) od Ministarstva kulture!

 

      Građanin-pretstolonaslednik, počasni rotarijanac…

 

Postojanje ovakve finansijske akrobacije najbolje potvrđuje sam impresum već spomenutog kataloga o Njegoševoj kapeli gde doslovce piše da je publikacija štampana sredstvima ministarstva kulture iako je Ministarstvo ranije odgovorilo da nema para za tu izložbu!

Inače autor ove skaredne izložbe koja se sastoji od loše sklepanih panoa sa fotografijama je Dragomir Acović, inače dvorski arhitekta, građanina Aleksandra Karađorđevića i počasni predsednik Rotari kluba Singidunum gde je v.d. direktora Muzeja Miroslav Tasić zvani Taske član koji je Acoviću odobrio isplatu honorara od 65.000 dinara.

Osim toga Acović je i počasni član skarednog udruženja građana Srpske kraljevske asocijacije akademika inovatora i naučnika čiji je dopisni član izvesni Vesko Drašković, vlasnik Fitnes centra No I i predsednik Udruženja knez Miroslav koje je u Muzeju zapravo organizovalo bizarnu izložbu o Njegoševoj kapeli.

Pošto je zbog poslića sa Čigojom u Muzeju postao evidentan sve veći nedostatak prostora, Tasić je nedavno od firme Poslovni prostor opštine Stari grad zatražio da Muzej uzme u zakup lokal od 99 kvadrata u susednoj zgradi kako bi se tamo napravio magacin raznorazne opreme i proširio prostor za smeštaj muzejskih predmeta. Jedino nije jasno odakle će muzej plaćati mesečnu zakupninu od najmanje 1242 dinara po kvadratu, odnosno 122.958 dinara mesečno, odnosno 1.475.496 dinara godišnje? Da li će možda biti sklopljen ugovor o cesiji između opštine Stari grad, Etnografskog muzeja i Čigoje?

Što se samog prostora za smeštaj muzejskih predmeta tiče, kako saznajemo, tamo je situacija zaista čudesna o čemu najrečitije govore sledeći primeri. Tako je 10 oktobra pošle godine u prostor na 4. spratu u kome se čuvaju predmeti , tzv zbirke, ušla komisija koju su činili preparator i kustos Ranko Barišić, bivši rukovodilac zbirke zanata i Tatjana Mikulić, radi izdvajanja predmeta za izložbu Čovek i zdravlje koja se priređivala u Muzeju Grada Novog Sada.

Nakon 45 minuta navedena komisija izišla je iz Zbirki neobavljenog posla iz prostog razloga jer, kako se u izveštaju kaže, usled nesređenosti zbirke zanata nije pronađen nijedan predmet! O totalnom haosu koji vlada u zbirkama Muzeja još rečitije govori Izveštaj o stanju likovne zbirke Etnografskog muzeja koji je prošle godine podnela rukovodilac likovne zbirke Vjera Medić.

Izveštaj ima ukupno 11 strana i u njemu se Medićeva nada da će se razrešiti problem zajedničkog smeštaja, nekontrolisanog ulaska i nestručne manipulacije osetljivim muzejskim predmetima, ali se istovremeno konstatuje da od ukupno 5137 inventarisanih predmeta nedostaje 301 delo među kojima su i akvareli Nikole Arsenovića Karola Pop de Satmarija, Nikole Zege, Vladislava Titelbaha i mnogih drugih autora. Što se akvarela Nikole Arsenovića tiče, u planu rada Muzeja za 2013.

 

      Ne čuju, ne vide, ne govore…

 

Godinu predviđena je digitalizacija te zbirke akvarela, Ministartsvo je dodelilo i 50.000 dinara, pošto su u Muzeju očito zaboravili da su za digitalizaciju te zbirke 2003 godine od Etnografskog Muzeja u Splitu naplatili više od 1500 eura. Inače u Muzeju se od imenovanja Miroslava Tasića za v.d. direktora vodi dosta neobična politika otkupa predmeta za muzej.

Iz Izveštaja Jelene Savić, sekretara Komisije za poklone i otkup predmeta za 2012 godinu vidi se da je zbog nedostatka sredstava mali broj predmeta otkupljen za muzej krajem te godine za šta je plaćeno ukupno 313.000 dinara.

Međutim, Tasić je sa sobom doneo i preokret u otkupnoj politici Muzeja pa je recimo 19 decembra 2013. godine, u cilju očuvanja i zaštite kulturne baštine i obostranu želju da se dragoceni kulturno istorijski predmeti trajno čuvaju u Etnografskom muzeju, od bivšeg košarkaša Dejana Koturovića iz Beograda za sitnicu od 263.000 dinara, verovatno sa željom da dodatno oplemeni rerezentativne prostore Muzeja poput gostinjske sobe, otkupio 3 remek nedela vajara Ivana Gračnera iz Beograda koja se sastoje od pritesanih cepanica i ostale skalamerije.

Važno je napomenuti da se u izveštaju Jelene Savić konstatuje kako tokom 2012 godine na terenu nije otkupljen ni jedan predmet što ni najmanje ne čudi jer je Savićeva jesenas bila prinuđena da odustane od odlaska na teren iz prostog razloga jer je službeno vozilo Muzeja bilo prenatrpano kutijama sa kafe aparatima i kapsulama kafe koje je muzejski higijeničar Milan Čale upravo pripremio za distribuciju po terenu.

Inače, prema punomoćju koje smo na uvid dobili ljubaznošću prijatelja iz firme OMV Refining & marketing, vidi se da je Miroslav Tasić Čaletu još 3. septembra 2013 godine dao ovlašćenje za podizanje bonova za gorivo firme OMV Refining & marketing iako je Čale, prema informacijama iz Socijalnog u radnom odnosu tek od 1. novembra 2013. godine. Veoma je zanimljiva i poslovno tehnička saradnja Muzeja sa samostalnom preduzetničkom radnjom Zmajolik sa adresom Palmira Toljatija 5/70l, u prevodu stari Merkator.

Tako je Tasić za potrebe muzeja angažovao izvesnu Milicu Tucaković da za potrebe izložbe Dete i tradicija za sitnicu od 21.000 dinara izvrši konzervaciju, restauraciju, rekonstrukciju i retuš za sedam keramičkih posuda , kao i druge manje poslove za dodatnih 19.000 dinara zaboravljajući pri tome da Muzej u radnom odnosu ima preparatore i konzervatore za materijal svih vrsta, da bi u nastavku ugovora Tasić konzervatorsko restauratorske radove preimenovao u dizajnerske poslove zaboravljajući da u samom Muzeju ima daleko kvalifikovanije stručnjake i za to.

O tome da je atelje Zmajolik veoma podoban sa svakovrsnu saradnju svedoči i Zmajolikova ponuda po kojoj je juna 2013 godine Muzeju predložena izrada grafičkog dizajna kataloga obima 30-40 strana, odnosno prelom iliti layout, a vlasnica Zmajolika Milica Tucaković u ponudi taksativno navodi kako je za taj obim posla uobičajena cena 10 eura po strani što samo po sebi najbolje govori da je u pitanju bio pokušaj najobičnijeg pranja para, pošto cena preloma po strani za najsloženije strane sa puno ilustracija legendi i sl. ne prelazi 2 eura po strani.

Tucakovićka je očito shvatila da je preterala te je septembra 2013 godine sa Muzejem sklopljen novi ugovor po kome je atelje Zmajolik naprasno proglašen privrednim društvom registrovanim za poslove dizajnerskih usluga iako je registrovan kao Atelje Zmajolik:

Milica Tucaković pr izrada keramičkih proizvoda i druge usluge atelje Zmajolik Beograd (Novi Beograd), a u ime Zmajolika će poslove realizacije kataloga Kolevke obima 124 strane izvršiti izvesni Zoran Živković i to za 66.000 dinara, odnosno za 5 eura po strani. Inači čini se da u Muzeju svako dovodi svog dizajnera miljenika pa je tako Mirjana Menković za dizajn izložbe o bulama, odnosno Skriveni svet balkanske žene, dovukla izvesni Dizajn Studio Popović iz Mirijeva za šta je plaćeno 338.000 dinara.

O tome da u Etnografskom Muzeju novca ima, samo ga treba potrošiti najbolje govore dešavanja nakon raspisivanja javnog konkursa za izbor direktora te eminentne ustanove gde se kao gotovo nerešiv problem postavilo nepoznavanje nijednog stranog jezika od strane v.d. direktora Miroslava Tasića Tasketa za šta je vrlo brzo pronađeno solomonsko rešenje i to tako što je Tasić, navodno za potrebe stručnog usavršavanja svojih podređenih za sitnicu od 20 eura za dvočas, za održavanje ukupno 50 dvočasova nastave ruskog jezika angažovao izvesnu Tatjanu Jaurovu, profesorku ruskog jezika pri Ruskom domu u Beogradu, inače stranu državljanku sa privremenim boravkom u Beogradu a sve to u periodu od 1. Septembra do 31. Decembra 2013 godine uz isplatu dogovorenog honorara + poreza i doprinosa u tri mesečne rate, što bi sve bio lep Tasićev gest, da se nije ispostavilo da je ugovor sklopljen, honorar uredno isplaćen a Jaurovu niko nije video u Muzeju!

Doduše to nije sve šta Muzej u poslednje vreme plaća. Naime od svom postavljenja za v.d. direktora Muzeja Miroslav Tasić se sve češće viđa kako sa biranim društvancetom ulazi u postmoderni hotel-kupleraj Square Nine direktno preko puta Muzeja koji predstavlja pravo carstvo kiča i snobizma a u beogradskim krugovima poznat je kao omiljeno stecište raznoraznih beogradskih sponzoruša, fufa i fufana.

Uglavnom, pošto za Tasketa i pajtaše čak ni susedni Aeroklub očito više nije dovoljno dobar, prema izvorima iz samog hotela, Tasić tamo već poduže ima otvoren račun koji se redovno periodično podmiruje sa računa Muzeja, pri čemu je Tasić šefici računovodstva Ljiljani Ristanović najstrože zabranio svaku komunikaciju sa kustosima i nosiocima projekata kako bi se sakrile tzv. korisne malverzacije i finansijski hokus-pokusi što je već tradicija Etnografskog muzeja o kojoj pričaju i vrapci na grani, a jedini neupućeni, poput 4 majmuna, su ministarstvo kulture, budžetska inspekcija i Agencija za borbu protiv korupcije.

 

©Geo Srbija

materijal: List protiv mafije

SNS PARTIJSKI ŠARLATAN NA FUNKCIJI DIREKTORA U „KRUŠIK“-u!!!

28. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Direktor valjevskog „Krušika“ i njegova finansijska direktorka, snažno su vezali svoje poslovne i ljubavne poglede na svet. O ovoj, tako tipičnoj „kabinetskoj“ vezi i njenim posledicama, piše grupa zaposlenika ove Holding kompanije, kojima je dozlogrdilo da gledaju kako režimski šarlatani vode u propast ovu, nekada moćnu i uglednu firmu.

 

               Mersiha Hadžić

 

Ređaju se afere u valjevskoj fabrici „Krušik“ kao na pokretnoj traci…“Košenje trave“, “ Afera Audi“i „Falsifikovani rezultati poslovanja“ ostaju u senci najnovije afere generalnog direktora fabrike, Mladena Petkovića i dela aktuelnog rukovodstva.

Poslednja dva meseca, nijedan drugi direktor u Srbiji, nije punio više novinskih stubaca i članka na internet portalima, od SNS partijskog šarlatana Mladena Petkovića. Uprkos svim činjenicama i dokazima njegovih zloupotreba, manipulacija i nesposobnosti, opstaje zahvaljujući zaštiti i podršci najvažnijih perjanica vladajuće stranke, umesto adekvatne sankcije i odlaska u zaborav, u jednom krajnje kontroverznom postupku biva izabran za generalnog direktora fabrike „Krušik“, dana 11.12.2014. godine.

Priče o „platonskoj ljubavi„, tada v.d. izvršne direktorke i direktorke komercijalnog sektora, Brankice Radovanović (devojačko Polić), bojažljivo su se mogle čuti, nakon samo par meseci od dolaska Mladena Petkovića na čelo fabrike. Zajedničke poslovne obaveze i provedeno vreme, vrlo brzo su prerasli u nešto više, pa su tako, Mladen Petković i Branka Radovanović, uz probleme, i „uspehe Krušika“, počeli da dele i postelju…

Ovaj odnos dugo se pokušavao sakriti, ali činjenice koje su isplivale pre par dana razgolitile su aktere i proizvele novu aferu u „Krušiku„…

Na odlaske i dolaske na posao iz Beograda, Mladen Petković, nakon „Afere Audi“ koristi službeno vozilo marke Škoda Octavia, registarskih tablica VA-028-KV. Ovo vozilo često se moglo videti u Lazarevcu poslednjih meseci, ali tome niko nije pridavao posebnu pažnju, jer u okolini ovoga grada v.d. direktor ima rodbinu.

Tom automobilu od strane JPKP „Lazarevac“ nedavno je napisana kazna za parkiranje u ulici Dimitrija Tucovića u Lazarevcu. U navedenoj ulici, u iznajmljenom stanu, nekoliko metara od parkiranog automobila, živi mlada direktorka sektora finansija u „Krušiku“, Branka Polić!

Prema rečima jednog od radnika iz obližnjeg lokala, ovo vozilo se svakodnevno može videti na ulicama Lazarevca i to u jutarnjim časovima, kada, citiramo „krupniji gospodin dolazi po komšinicu i obično oko dva sata kada se zajedno vraćaju i odlaze u stan“. Za praktikovanje zajedničkih dolazaka i odlazaka sa posla, istim automobilom uverili smo se svojim očima više puta početkom decembra.

Branka Polić (1986) zaposlila se u fabriku „Krušik“ u oktobru 2011.god. Dolaskom Mladena Petkovića (1978) na čelo fabrike 03.01.2014.god. (kao v.d. izvršni direktor fabrike) novom sistematizacijom i „naprednim“ kadriranjem, u martu mesecu 2014. godine, biva imenovana na mesto finansijskog direktora fabrike. Na tako odgovorno i zahtevno mesto, u procesu „konsolidacije i oporavka fabrike“, dolazi apsolutna početnica, sa samo dve godine iskustva. Slučajnost?

Branka Polić svoje devojačko prezime Radovanović, zamenila je udajom 10.08.2014.god. Sa mužem živi u pomenutoj Ulici Dimitrija Tucovića u Lazarevcu, odakle svakoga dana putuje za Valjevo. Mladen Petković je oženjen i otac troje dece. Živi sa porodicom u Beogradu.

Poslednja informacija iz valjevskog sela Dupljaj, gde je rođena Branka Polić i gde joj žive roditelji, je da će direktorka finansija, nakon samo tri meseca ponovo morati da menja ličnu kartu. Razlog skorog razvoda možete da pogodite šta je i ko je.

To su ti napredni kadrovi i „eksperti“ iz „Krušika“, koji su ovaj angažman shvatili kao samo jednu referencu u CV-ju i priliku da u zemlji bez sistema i kriterijuma napreduju i dalje.

Oni će danas da konsoliduju fabriku, pokrenu proizvodnju, naprave uspeh? Koliko svojim amaterizmom, nezalaganjem, improvizacijama i neznanjem koštaju „Krušik“ otkrićemo nažalost vrlo brzo. Samo mesečna nadoknada Mladena Petkovića za „rukovođenje“ fabrikom, iznosi preko 200.000 dinara (6 prosečnih plata zaposlenih), a čovek, do sada, nikada nije proveo više od 20 sati sedmično u fabrici.

Mladen Petković, SNS partijski parazit i šarlatan dobio je mandat da vodi fabriku u naredne četiri godine. Ako ne po ostvarenim „100 puta boljim rezultatima“ gotovo sigurno ostaće upamćen kao rekorder po broju afera. Zar sa ovakvima SNS očekuje bilo kakav uspeh na sledećim izborima?

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KRIMINALNE ZASLUGE DIREKTORA KOLUBARE U POTAPANJU RUDARSKIH MAŠINA NA KOPOVIMA

13. децембра 2014. 2 коментара

 

Istraživanje našeg insajdera o kriminalnim radnjama rukovodstva "RB Kolubara", u vreme zastrašujućih poplava maja meseca ove godine, pokazuju između ostalog i to, da je direktor ovog energetskog giganta, Milorad Grčić, mogao na vreme da ukloni velike mašine-kopače sa polja Tamnava i Veliki Crljeni, ali je namerno čekao njihovo potapanje kako bi lokalni tajkun Vitomir Dimitrijević mogao da angažuje svoje mašine i zaradi ogroman novac na tome. Pre toga je, neverovatnom akcijom izmeštana reka Kolubare, zbog jedne interesne grupe, vođene pohlepom i suludom idejom da oko protočnog jezera na reci Kolubari izgradi Hipodrom i Golf teren, sa pratećim objektima. Zbog toga danas Republika Srbija uvozi struju i zadužuje se kod MMF kako bi tu struju plaćala. Ko može da zaustavi lazarevačke tajkune i njihovog "mecenu", Milorada Grčića? Koliko novca od pljačke "RB Kolubara" ide vladajućem režimu i vođi vladajuće stranke?

 

             Insajder-K 5

 

Kada je na teritoriji opštine Lazarevac, nedelju dana posle majskih poplava konačno došla struja, direktor Rudarskog basena Kolubara Milorad Grčić je bio viđen kako u kišnoj kabanici, nauljene kose, sedi u svojoj toploj kancelariji i priča o tome "kako su Srbi čudan narod, ali nisu kao Japanci disciplinovani da uzmu u supermarketu samo po jednu flašicu vode i jedan hleb po čoveku, tačno koliko im je potrebno da prežive, mirno stojeći u redu".

Ali, Grčić ne zna ili ne želi da zna da je, u septembru 2011. godine, pošto je jedan voz u Japanu iskočio iz šina, kojom prilikom je 35 putnika bilo povređeno, generalni direktor Hokaido železnice Naotoshi Nakajima, na tradicionalan, japanski način, digao ruku na sebe, pošto nije mogao da oprosti sebi što je voz njegove kompanije izleteo iz šina.

U januaru 2012. je i njegov zamenik Shinichi Sakamoto na isti način napustio ovaj svet u pokušaju da spase svoju čast. Pošto je Grčić čovek bez časti i morala, pa mu takvo nešto ne pada na pamet, opljačkanoj Srbiji i njenim građanima, jedina satisfakcija bi bila da se Grčić nađe na optuženičkoj klupi. Ali, njegov neposredni šef Aleksandar Vučić, ni to ne dozvoljava. Otišlo bi predaleko, a svi putevi vode ka njemu…

Grčićeva uloga u potapanju RB Kolubara vidi se i u tome što se, posle dolaska na funkciju direktora RB Kolubara, udružio sa starim tajkunima koji su pljačkali ovu izdašnu državnu firmu, i pridružio se njihovoj ideji da se pripremi gradnja Hipodromskog kompleksa kod protočnog jezera na reci Kolubari. Dokaz za to nalazi se u članku iz njegovih privatnih novina "Palež" (iz juna 2013. godine), pod naslovom "Novo u sportskom životu Lazarevca-Grčić doveo investitora za gradnju golf-terena!"

Pored originalne ideje generalnog direktora Nebojše Ćerana (DS), Branka Borića (DSS) bivšeg predsednika opštine Lazarevac i ostalih brojnih lazarevačkih tajkuna, da se na protočnom jezeru reke Kolubare uredi zemlja za izgradnju Hipodroma, hotela i kupleraja, Grčić je rešio da pravi i golf-terene.

U tekstu se između ostalog navodi: "…U Lazarevcu bi u najskorije vreme, a nakon definisanja međusobnih obaveza sa vrhom opštinske vlasti i Draganom Alimpijevićem (SPS), predsednikom opštine, trebalo da počne gradnja supermodernog golf-terena, koji bi se prostirao na preko 150 hektara.

Partner opštine u ovom projektu bi bio Dejan Dedijer, najpoznatiji srpski biznismen u Rusiji iz oblasti građevinarstva, čija je firma do sada u ovoj bratskoj zemlji izgradila preko dva miliona kvadrata poslovnog prostora. -Već 12.jula (2013) upriličićemo sastanak sa gospodinom Dedijerom kod gradonačelnika Alimpijevića i verujem da ćemo definisati sve detalje ovog velikog projekta- specijalno za ‘Palež’, kaže Milorad Grčić, generalni direktor RB Kolubara i predsednik SNS-a Obrenovac, koji i dovodi uglednog biznismena u Srbiju i Lazarevac.

U našoj državi inače postoji samo jedan golf-teren i to onaj na Adi. Ovim projektom, ne samo u sportsko-turističkom smislu, najviše bi profitirala opština Lazarevac, da o ukupnim finansijskim efektima, vezanim za golf kao najskuplji sport, ni ne govorim. Tako se još jednom potvrdilo da Milorad Grčić, ne samo da uspešno vodi RB Kolubara, već i za celu opštinu Lazarevac, baš kao i za Ub i Lajkovac, predstavlja ubedljivo najuspešnijeg biznis-menadžera.

Uskoro bi i sportski ribolovci Lazarevca, posebno društvo "Peštan" iz Velikih Crljena, trebali da dobiju vrhunsko sportsko-ribolovački revir ispred jezerske retenzije na Kolubari, pa do crpne stanice, mosta i brane nizvodno i to u ukupnoj dužini od dva kilometra.

Rudarski basen Kolubara će po svemu sudeći, zahvaljujući ponovo angažovanju direktora Grčića, uraditi određene radove na pripremi revira, čime će se steći uslovi i za najveća sportsko-ribolovačka takmičenja. inicijativa za pokretanje ovog projekta je stigla od Aleksandra Nikolića, predsednika Udruženja ribolovaca "Peštan", te sadašnjeg direktora termoelektrane (TEK) u Velikim Crljenima, Milanovića…".

U tekstu piše da je pomenuti Aleksandar Nikolić, sem što je predsednik udruženja ribolovaca, i odbornik u Skupštini opštine Lazarevac ispred SNS, te da je, takođe, i osnivač i predsednik svoje ekološke organizacije.

Sa svojom ekološkom organizacijom zajedno sa lažnim docentom dr Slobodanom Radosavljevićem i Đorđem Đuknićem i njihovim dvema ekološkim organizacijama ispumpava novac iz budžeta Opštine Lazarevac namenjen za ekologiju.

Ovde se javlja u funkciji predstavnika lokalne zajednice, koja je zainteresovana strana kada se nešto kapitalno gradi i kao mito za podršku u mesnoj zajednici Veliki Crljeni izgradnje Hipodromskog kompleksa i Golf terena, njegovo će ribolovačko udruženje dobiti napravljen ribolovački revir na reci Kolubari, što će iskoristiti da gostima budućeg odmarališta naplaćuje tu pecanje. Podsećamo da je pomenuti tekst izašao u "Paležu" tačno 11 meseci pre majskih poplava koje su zadesile kolubarske kopove.

Neodgovornim izmeštanjem reke Kolubare, vođeni pohlepom i suludom idejom da oko protočnog jezera na reci Kolubari tajkuni izgrade Hipodrom i Golf teren, sa pratećim objektima, danas Republika Srbija uvozi struju i zadužuje se kod MMF kako bi tu struju plaćala. Smanjene su penzije građanima Srbije koji su te penzije pošteno stekli, smanjene su plate radnicima Srbije koji te plate pošteno zarađuju, a sve zbog pohlepe lazarevačkih tajkuna na čije čelo je stao Milorad Grčić.

Kao odličnu masku za prljavi kapital kolubarskih tajkuna Grčić je predstavio da iza svega navodno stoji kapital nekakvog srpskog biznismena iz Rusije, Dejana Dedijera. Računao je: "Srbi vole Rusiju, a niko neće sumnjati čije su pare".

Navodna internacionalizacija celog projekta je dobra za zaštitu od bilo kakvog krivičnog gonjenja u budućnosti i eventualne nacionalizacije imovine. Koja to država pleni imovinu stranim investitorima? Nijedna.

Potom je Grčićev šef kabineta Goran Perišić (DSS/SNS) isplanirao, te u medijima najavio manifestaciju "Kolo mira u čast predaka" sa Udruženjem "Prela i posela" gde bi se 10.000 ljudi skupilo oko protočnog jezera na reci Kolubari u simboličnom kolu.

To je trebalo da posluži medijski, da se lansira lokacija protočnog jezera kao turistička atrakcija. Naravno, ta je ideja propala, jer posle poplava nije bilo moguće organizovati tu manifestaciju na toj lokaciji, nego su se posle pisanja medija o toj Perišićevoj zamisli, ipak okupili u centru grada da odglume tu manifestaciju u petnaest puta manjem obimu od zamišljenog.

Sve ide u prilog tome da se SNS udružio sa DSS, SPS, DS, NS i svim ostalim pljačkašima narodne imovine u RB Kolubara i Lazarevcu da premeštajući reku Kolubaru, ubace u legalne tokove preko 300 miliona evra opljačkanog novca, time što bi izgradili Hipodromski kompleks i Golf terene.

Jedini koji su izvukli korist iz poplave Rudarskog basena su upravo kolubarski tajkuni. Naime, u poplavljenom kopu "Tamnava zapadno polje" ostalo je zarobljeno oko 20 mašina pomoćne rudarske mehanizacije, u koju spadaju: buldožeri, cevopolagači, vigeri, utovarivačice, rovokopači, dizalice...

Na te mašine RB Kolubara ne može više da računa, pa se sada mašine iznajmljuju od izvesnog Vitomira Dimitrijevića-Vite Gusana, javnosti poznatog kao lika koji je novinarku RTV B92, Brankicu Stanković i celu naciju pokušao da ubedi da mašine mogu da rade 25 sati bez prestanka i bez stajanja za sipanje goriva ili odmor rukovaoca! U svakom zlu koje zadesi ovaj narod i ovu državu, kolubarski tajkuni izvuku za sebe nešto dobro.

Kada bi RB Kolubara iznajmljivala mašine samo za sopstvene potrebe na kopu, to ne bi bilo toliko strašno. Međutim, RB Kolubara plaća iznajmljivanje mašina od Vite Gusana i za potrebe mesnih zajednica opštine Lazarevac.

Navodno te mašine nasipaju puteve, čiste kanale itd. Poslovima angažovanja mašina van RB Kolubara, rukovodi Mile Ranković- Kljunko (SNS) iz Mirosaljaca koji u RB ima funkciju koordinator za saradnju sa lokalnom zajednicom.

Na to mesto je došao na vrlo nemoralan način, preko svoje supruge koja je sekretarica Branku Petroviću, pom.dir. za investicije RB. Takođe mu podršku pruža predsednik Sindikalne organizacije Kolubara (državni sindikat) Miodrag Ranković-Pici, koji mu je blizak rod.

Mile Ranković-Kljunko predlaže direktoru RB na osnovu dogovora sa mesnim zajednicama, gde navodno treba da se angažuje pomoćna rudarska mehanizacija i onda pošto RB nema na raspolaganju dovoljno svojih mašina, direktor RB zaključuje ugovore o iznajmljivanju mašina sa Vitom Gusanom.

Pare se kasnije dele između Vite Gusana, Mila Kljunka, Branka Petrovića i Grčića. Celokupna pomoćna rudarska mehanizacija angažovana na mestu ispumpavnja kopa "Tamnava zapadno polje" je u vlasništvu Vite Gusana.

Opšte je poznata činjenica da je Republički hidrometeorološki zavod Srbije (RHMZS) izdao tzv. "crveno upozorenje" o obimu padavina i mogućnosti poplava na teritoriji opštine Lazarevac, posebno u zoni prostiranja Površinskih kopova Kolubara, tačno sedam dana pre poplava.

Zato ostaje neshvatljivo zbog čega je pomoćna rudarska mehanizacija, koja je vrlo lako mogla biti izvučena iz površinskih kopova ostavljena da sačeka potop usred kopa. Ne želeći da osuđujemo unapred, hteli bismo samo odgovor na pitanje: zašto je pomoćna rudarska mehanizacija ostala u kopu?

Sedam dana je prilično dug period da se vrlo pokretna pomoćna mehanizacija izvuče iz kopa. Mogli su da probaju čak i transport ogromnih bagera na više kote za tih sedam dana, a da ne govorimo o buldožerima i sličnim mašinama, čija brzina je na primer za Caterpillar D9 oko 11,7 km/h kada ide unapred i 14,6 km/h kada ide u rikverc. Za pola sata su mogli da izvuku svu mehanizaciju, ali neka bude sat vremena.

A imali su sedam dana, što je 168 sati. Zašto nisu? Ne bismo voleli da mislimo da su mašine namerno ostavljene da čekaju potop usred kopa, međutim to se nameće kao jedini logičan odgovor. Uglavnom oko dvadeset mašina pomoćne rudarske mehanizacije je još uvek potopljeno, a mašine Vitomira Dimitrijevića-Vite Gusana već od potopa opslužuju celu RB Kolubaru i mesne zajednice u Lazarevcu o trošku RB Kolubare.

Da li je moguće da je Milorad Grčić naredio da se mašine ostave da sačekaju potop, kako bi Vita Gusan dobio posao da iznajmljuje svoje mašine RB Kolubari?

Čak i da ne potpiše ostavku zbog toga što je učestvovao sa tajkunima u izmeštanju reke Kolubare i izgradnji Golf terena i Hipodroma oko protočnog jezera, trebalo bi da potpiše ostavku zato što je ostavio da istrune na dnu mora mehanizacija koju je mogao da spase.

Kako pričaju radnici sa Tamnave zapad, rukovaoci pomoćne rudarske mehanizacije su došli dan pošto im je rečeno da ne ulaze u kop u pokušaju da isteraju svoje mašine iz kopa.

Neprijatno ih je iznenadilo što su rezervoari goriva bili istočeni i nije bilo moguće pokrenuti mašine. Cisternu za snadbevanje goriva, niko od pretpostavljenih nije hteo da dotera.

Od dvadeset rukovaoca, samo jedan čovek je otišao do privatne benzinske pumpe u Velikim Crljenima i za svoj novac natočio dva kanistera goriva (40 litara). Potom je otišao do svog buldožera i isterao ga iz kopa na vreme! Taj čovek zaslužuje orden, kao pravi Srbin patriota.

Trebalo je nositi 40 litara od benzinske pumpe do dna kopa i posle izvesti buldožer. Međutim, sve ovo dokazuje da je mehanizacija svesno i namerno ostavljena bez goriva od strane rukovodstva, kako bi bila uništena, da bi Vitomir Dimitrijević, zvani Vita Gusan, ušao sa svojom privatnom mehanizacijom "koja je sposobna da radi 25 sati dnevno bez prestanka".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

AMATERIZAM U UPRAVI ZA OBEZBEĐENJE MUP SRBIJE

4. новембра 2014. Коментари су искључени

 

Policijski službenici opisali su našoj novinarki slabosti u Upravi za obezbeđenje MUP-a Srbije, koja čuva štićene ličnosti, koji ih je više od pleve, i svakim danom je sve više onih koje se osećaju spokojnijim u pratnji čuvara reda. A policija čuva sve – od premijera pa do njegovih dečaka.

 

 

 

 

 

                Milica Grabež

 

Zbog jednog događaja koji se odigrao u Zemunu, a koji je mogao dovesti do posledica po život pojedinih štićenih lica lica visokog ranga, uočeni su nedostaci u vezi kretanja i zaštite komunikacija sistema veze koje koristi MUP Srbije.

Imajući, valjda, u vidu i bezbednosnu kulturu samih korisnika, još 2010. godine, kabinet ministra srpske policije doneo je odluku o formiranju takozvane radne grupe, za izradu i implementaciju šifara, kodova i drugih elemenata, sa ciljem zaštite podataka, u skladu sa profesionalnim, pravnim, moralnim i etičkim normama.

Ali, otkriveno da ovakva „implementacija šifara“ i zaštita podataka, do tada uopšte nije ni postojala u Upravi za obezbeđenje MUP-a Srbije! Ne treba ni napominjati da je zaštita podataka i informacija jedan od ključnih elemenata u zaštiti lica, pored obaveštajnog segmenta…

Grupa je u svom sastavu imala stručna lica iz Uprave za vezu i kriptozaštitu, Odeljenja veze Uprave za grad Beograd i dva člana iz Uprave za obezbeđenje. Imajući u vidu kompleksnost ovog pitanja i implementacija više stečenih znanja u jednu celinu, ova grupa je zatražila pomoć od jednog pratioca, koji je radio u Upravi za obezbeđenje. Bila je reč o osobi čije su kvalifikacije i stručnost bile potrebne za primenu ovakvog projekta.

Međutim, kada mu je predlogom načelnika Uprave za vezu i kriptozaštitu upućenom kabinetu ministra, odobren rad, neko je intervenisao i prema njemu je primenjena diskriminacija.

Naime, tadašnji načelnik uprave, general policije Zoran Tomašević, pozvao je ministra i navodno bio zabrinut, jer se radilo o osobi iz Jedinice za specijalne operacije, tvrdeći da on „kao takav“ ne treba da radi na ovom, tako bitnom projektu.

To je ministar Ivica Dačić podržao. Zbog svega toga, ovako važan projekat još nije realizovan. I dalje je problem nepostojanje stručnog kadra, visoko rizične informacije nekontrolisano cirkulišu i zloupotrebljavaju se, što je izgleda i cilj ove grupacije, koja je rukovodila Upravom od 2008. godine.

Saznavši za ovo, policijski službenik koji je trebao da izradi ceo projekat, uputio je predstavku Unutrašnjoj kontroli. Sugerisano je da pored diskriminacije ovde postoje elementi koji se gone po službenoj dužnosti, imajući u vidu da je reč o obliku nesavesnog rada u službi, sa štetnim posledicama po lica koja se bezbednosno štite. Istovremeno, ukazao je na štetne posledice odavanja državne tajne do koje je upravo dovodila garnitura policijskog generala Zorana Tomaševića, koji je u međuvremenu smenjen.

Takođe je frapantno je da bezbednosna struktura zadužena za zaštitu samog kabineta ministra, ni dan-danas na postavljena pitanja radnog sastanka u vezi „stepenovanje dokumenta“ imajući u vidu raznovrsnost osoba koja se štite, prema ustavnim kategorijama, diskrecionom pravu Ministra i diskrecionih prava Direktora policije i ovlašćenih lica. Odgovor iz kabineta ministra, bio je da „…U Ministarstvu ne postoji stručno i sertifikovano lice koje stepenuje dokumenta, to jest, određuje stepen tajnosti„.

Bio je to još jedan dokaz neznanja, neprofesionalizma i skaradnosti u upravljanju ljudskim resursima u MUP-u. Umesto da ovaj problem bude rešen, jedina stručna osoba na koju je MUP mogao da računa, poslata je da radi na Upravnim poslovima na Novom Beogradu, na izdavanju ličnih karti!

Izradom ovog važnog projekta trebalo je da se spreči nekontrolisano korišćenje informacija o licima koja se bezbednosno štite, veći stepen tajnosti podataka, zaštita svih elemenata zaštite, sprečavanje prikupljanja podataka (prisluškivanje) kako aktivnog tako i pasivnog, upravljanje sistemima veze na jedan uređen i zakonom definisan način i sprečavanje elemenata subverzivnih delatnosti eksternih faktora i interesnih grupa na integritet lica koje s bezbednosno čuva, kao i lica koja koriste sistem veza UHF i Tetra, imajući u vidu poroznost u sistemu komunikacija. Mada takozvana radna grupa još uvek „na papiru“ postoji, projekat ni do današnjeg dana nije završen niti je neko odgovarao zbog toga.

Da bi bilo jasnije poreklo ovakvog stanja, treba se prisetiti stanja u Upravi za obezbeđenje za vreme vladavine generala Tomaševića koji je imao čak osam nazovi-sekretarica koje su bile u takozvanoj „poslovnoj pratnji“ pojedinih političara, a neke od njih su i priznale da su vršile seksualne usluge u hotelima na ulazu u Jagodinu!

Naravno, nijedna od njih nije imala ni dana policijskih škola, niti kurs za pratioca, a imale su rešenje za takvo radno mesto i radile su takve poslove, iako nikad nisu čuvale štićeno lice, već su sedele u kancelarijama, svaka od njih je bila nečija ljubavnica.

General Tomašević je važio za alfa mužjaka koji ima, pored svoje žene još četiri ljubavnice. Jedna od njih je izvesna Tanja Baković, koja radi u Upravi za analitiku gde se proveravaju podaci o licima. Takođe, izvesna Lela Zarić, koja je bila i njegova ljubavnica i prva sekretarica. Svaka od ovih žena je zaduživala „glokove“, moderne pištolje, mada nijedna ne zna da puca!

Njegova lična savetnica, Gordana Piščević, dovedena je iz jednog butika! Tomaševićev kum, Pero Jernić, postavljao je i razrešavao načelnike u Upravi.

Pola Uprave za obezbeđenje koje vrši poslove praćenja, ne može da zadovolji ni najosnovnije norme na testiranju fizičke spremnosti. Ulazni test fizičkog neki nisu ni radili, a oni koji bi radili i nisu ga zadovoljavali upisivali su da su prošli!

Za vreme svog mandata, general Tomašević je stekao vilu vrednu 120.000 evra, i vredan restoran („Zvezdara teatar„, i još mnogo stanova po Zvezdari!). Konačno, ni smenom generala Tomaševića nije ništa napravljeno, jer je sve ostalo isto. Samo su doveli drugog čoveka, Milana Glišovića, koji je nastavio „tradiciju„.

 

 

 

     A 1.

  Putina veličaju, a policija gazi njegove slike

Predsednik Vladimir Putin posetio je Srbiju 16. oktobra. Stotine hiljada građana strpljivo je čekala njegovo pojavljivanje, skandiralo mu i radovalo se njegovom dolasku, dok je policija od građana otimala njegov slike i gazila ih.

….

Već kod groblja oslobodiocima Beograda došlo je do prvih sukoba kada je policija bezuspešno pokušala da od prisutnih građana oduzme zastave Novorusije. Na Novom Beogradu, na prilazima mestu za posmatrače vojne parade u čast oslobođenja Beograda 1944. godine, neprijatnosti su se nastavile. I ovog puta policija je iz nekih razloga tražila da se uklone zastave Novorusije, ali su njena meta bili i posteri Vladimira Putina.

Grupa Srba iz rasejanja je o svom trošku uradila plakat sa Putinovim likom koji je nazvala „Sibirski vuk“. Ovaj plakat je besplatno deljen svim gledaocima parade i drugim građanima koji su hteli da ga uzmu. Na prilazima prostoru za paradu, međutim, policija je postavila kontrolne punktove na kojima je proveravala da li neko od gledalaca pokušava da unese nešto što bi moglo da ugrozi bezbednost učesnika i visokih gostiju.

Na pojedinim punktovima je policija oduzimala i plakat „Sibirski vuk„, bacala ga na zemlju i gazila, kao što se vidi na fotografijama?! Ljudi su ovakvim postupcima bili zgroženi, ali pokušaj vlasti da cenzuriše ljubav naroda prema ruskom predsedniku nije uspeo, jer je dosta pomenutih postera, isto kao i zastava Novorusije, bilo istaknuto u gledalištu tokom vojne parade. Ko je i zašto izdao naređenje policiji da pleni postere i zastave nije poznato.

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NEZAKONITE I KORUPTIVNE RADNJE BIVŠEG DIREKTORA KBC „BEŽANIJSKA KOSA“

2. новембра 2014. Коментари су искључени

 

Zahvaljujući informacijama svojih saradnika, Redakcija je u ranijim pisanjima ukazala javnosti na kriminalne aktivnosti Predraga Stevanovića, direktora KBC Bežanijska kosa. Ovaj podmukli čovek u belom mantilu nije demantovao objavljen članak u listu, ali zato ubrzo po objavljivanju članka podnosi neopozivu ostavku, zastrašen činjenicom da je raskrinkan i da mu ne gine višegodišnja robija. Dok ubrzano pakuje kofere i odbrojava poslednje dane u nekada renomiranoj bolnici čiji je ugled srozao, a finansijski devastirao, uništava ili pokušava da prikrije dokumentaciju koja ga kompromituje. Sve ovo čini u jadnom pokušaju da pobegne i izbegne neminovno – osudu, presudu i zatvor. Zaposleni mu poručuju da neće pobeći od ruke pravde.

 

 

 

Spisak nezakonitih i koruptivnih radnji je dugačak, a ono što ga ipak ističe od drugih ljudi u belom mantilu je što je za godinu dana svoje "vlasti" zaposlio 20 ljudi bez obavezne saglasnosti Ministarstva zdravlja i kadrovskog plana, i na teret sopstvenih prihoda bolnice.

Postoje svedoci (već su slučaj prijavili policiji) da je radno mesto naplaćivao po 10.000 ili 20.000 eura, zavisno da li se radi o lekaru ili nemedicinskom radniku. Svi lekari su primljeni bez, po zakonu, obaveznog konkursa. Jedan broj primljenih lekara je bez ijednog dana radnog iskustva primljeno na specijalizovana odeljenja, kao što su kardiologija i anestezija!?

Naravno, izuzetak za prijem u stalni radni odnos činio je kada mu telefon okrene neko od glavonja iz SNS – tada je morao po partijskoj liniji da udomi npr. snaju predsednika ekonomskog saveta SNS-a i izvršnog direktora za finansije Telekoma Milenka Dželetovića.

Posebna priča su nemedicinski radnici, u smislu koliko ih je zaposlio u vreme svog mandata, i kakva je njihova struktura.Uglavnom su to ljudi zaposleni bez potrebnog radnog iskustva ili stručne spreme, bez adekvatnog razloga za radno angažovanje, i bez ikakvih referenci.

Primera radi, postavio je Zorana Šimšića pomoćnika direktora za investicije u bolnici, koja u njegovom mandatu nije imala nijednu investiciju, a za pomoćnika direktora za finansije Milana Ivoševića, klinca sa nekoliko godina radnog staža i koji nikada nije kročio u bolnicu, osim kada je kao mali imao zauške.

Za šefa tehničke službe imenovao je Zorana Gošića, čoveka pred penzijom i bez sata radnog iskustva sa medicinskom opremom, a za načelnika službe kontrole Mariju Jelisavac, osobu sa diplomom Megatrenda koja je došla iz banke, gde je radila kao PR. Za "šefa kabineta" postavio je Darija Alagića, mašinskog tehničara sa prethodnim radnim iskustvom u kafiću i turističkoj agenciji.

Svi pomenuti imali su svakog meseca 30% veću zaradu od ostalih zaposlenih u bolnici, najverovatnije da lakše i brže povrate svoju investiciju za radno mesto. Ljudi, pa ovaj čovek je izmislio "koruptivni lizing", zar ne?

Vrhunac je radno angažovanje mladog pravnika Milana Božovića koga je doveo iz propale građevinske firme, na mesto šefa javnih nabavki. Nesrećni mladić primljen je bez dana radnog iskustva na poslovima javnih nabavki, i bez zakonski obavezne licence za rad na tim poslovima. Ovo je posebno interesantno, jer bolnica godišnje sprovede javne nabavke u vrednosti od 800 miliona dinara, ili 7 miliona eura!

Na ovaj način, i ovim metodama, Predragu Stevanoviću, višestranačkom preletaču i neafirmisanom anesteziologu, bilo je lako da manipuliše vrednostima javnih nabavki, odabirom dobavljača, plaćanjem (kome, koliko, kada)…

Operativnim radom i vanrednim kontrolama dokumentacije bolnice, policija dolazi do frapantnih podataka da je Predrag Stevanović samo za godinu dana i samo po osnovu javnih nabavki bolnice, za sebe inkasirao milion evra (ne računajući cifru od blizu 200.000 evra za prijem radnika na nepotrebna i izmišljena radna mesta).

Nesrećni mladić, diplomirani pravnik bez sertifikata i licence, za ono što je radio, upleten u klupko zla i korupcije, već očajnički traži status zaštićenog svedoka, u nekoliko postupaka koje policija trenutno procesuira. Da li će u tome uspeti?

Afera o kojoj će se tek pisati je uvođenje u bolnicu informacionog sistema "Heliant". Nikome nije jasno kako je uveden u bolnicu, pod kojim uslovima, i koliko košta održavanje sistema?

Kako je moguće da ne postoji zapisnik o primopredaji softvera, niti su definisane međusobne obaveze između dobavljača softvera i bolnice kao korisnika? Kako je moguće da je fakturisanje nadoknada za korišćenje softvera odmah počela, bez uhodavanja, uvažavanja primedbi korisnika i bez unapređenja sistema?

Pri tome, kvalitet elektronske usluge u delu koji se odnosi na fakturisanje zdravstvenih usluga prema RFZO je katastrofalan, ali se o tome puno ne priča… Javna tajna čijom je zaslugom ovaj nekvalitetni softver nasilno implementiran u preko 180 domova zdravlja i bolnica, ali ako ovaj broj zdravstvenih ustanova pomnožimo sa cifrom koja se kreće, zavisno od veličine zdravstvene ustanove, od 10.000 do 50.000 evra za godišnje izdržavanje, dobićemo cifru od 5(pet) miliona eura, cifra oko koje se za solidan procenat od softverske firme vredi pomučiti.

Na ovu mahinaciju Redakciji je ukazao u jednom od svojih prethodnih brojeva (članak pod nazivom "Džabe, za milion evra: kako firma Seneco preko ETF-a prazni državnu kasu"). Međutim, tada osim privatne firme Soneco doo i ETF nisu bili poznati svi akteri ove pljačke, na koju ovim tekstom ukazujemo.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: