Архива

Posts Tagged ‘sudija’

OTVORENO PISMO: PREPLITANJE BOLNIČKOG SUMRAKA I KRIMINALA IZ MAJDANPEČKE BOLNICE

24. маја 2016. Коментари су искључени

 

Hirurg iz Donjeg Milanovca, dr Milutin Milošević, uputio je pismo Magazinu Tabloid u kome detaljno opisuje kako je postao žrtva mafijaških pretnji i kako mu je "za opomenu" zapaljen i njegov privatni automobil.

Dr Milošević u pismu kaže da je istraga utvrdila da bivši direktor Opšte bolnice u Majdanpeku, dr Nikola Stefanović, "ima dodirne tačke" sa licima koja su osumnjičena za pomenutu paljevinu i pretnje ubistvom njegove ćerke. Zbog ograničenog prostora, redakcija prenosi njegovo pismo u skraćenoj formi.

 

     …….

NAPADI I PRETNJE DOKTORU

 

Dana 30.09.2015. zapaljen mi je automobil i sva oprema za hitne lekarske intervencije na terenu, koja se u automobilu nalazila, na desetak metara od kuće u kojoj živim, u Donjem Milanovcu, maloj pograničnoj varošici na desnoj obali Dunava. Ovo mesto je svoj procvat doživelo u periodu sankcija, kada su se desetine i stotine tona goriva dnevno prebacivale preko Dunava.

Nedelju dana nakon paljevine mog automobila, pozvonio mi je telefon i javio se ženski glas, nudeći hladnim tonom da mi prenese nečiju poruku. Bejah zbunjen, ali prihvatih. Poruka je počinjala sa: "Nadam se da si se sad opametio…" a onda su sledili podaci o tome gde mi ćerka živi, gde ide u školu i kako će izgledati njena sahrana, te da će taj potencijalni ubica sa osmehom posmatrati mene u crnini, u toku sahrane moje ćerke. Ovo je ličilo na pretnju psihopate sa ozbiljnim psihičkim problemima.

Kao i paljevina automobila, i ova je pretnja odmah prijavljena policiji, policija je alarmirala dežurnog tužioca, a tužilac naložio opservaciju slučaja od strane odeljenja za visoko – tehnološki kriminal.

I – Bingo! Pomenuto odeljenje policije je utvrdilo da je žena koja me je pozvala i prenela mi pretnje – stanovnik Vršca, iako je kazala da je iz Beograda. Saslušana je od policije iz Vršca odmah, a informacije sa saslušanja su prosleđene policijskoj stanici u Majdanpeku, PU Bor .

Pokušao sam da stupim u kontakt sa tadašnjim komandirom stanice, Aleksandrom Đorđevićem, koga inače znam lično, ali svi pokušaji su ostali bezuspešni u narednih dva meseca. Kad god bih se predstavio, ženski glas koji se javljao je govorio ili da je komandir na sastanku, ili je odsutan, ili je na slavi, pa da pokušam sutra ili narednih dana. Video sam da nešto ne štima. Pokušao sam sa Boškom Radičevićem , tadašnjim načelnikom PU Bor, ali se uvek sve završavalo sa: "Pozovite sutra!"

Nakon dva meseca natezanja, napisao sam dopise službi unutrašnje kontrole, kabinetu ministra policije, kabinetu direktora policije, ombudsmanu i nizu drugih službi.

Potražim još neke kontakte preko prijatelja koji rade u policiji, konsultujem i neke policijske sindikate, obiđem više puta višu tužiteljku u Negotinu, Kseniju Branković, pa neke zvaničnike policije u Boru i stvar nekako krene. Kako sam kasnije saznao, predmet je prvih dva meseca ležao u fioci tadašnjeg komandira stanice u Majdanpeku i po predmetu se nije postupalo.

Tada sam upoznao inspektora Dragana Petrovića, iz policijske stanice u Majdanpeku, kome je predmet dodeljen i u koga je pomenuta tužiteljka imala poverenja. Kako mi je sam kazao, inspektor Petrović je tri puta odlazio u Vršac i saslušavao ženu koja mi je pretnje prenela.

Zanimljiv podatak je da je Vršac nekakav centar pogranične policije za ovaj deo podunavlja i u njemu je donedavno komandir pogranične policije bio Mile Adamović, čovek iz ovog kraja, koga takođe lično znam i čija je ćerka dobra drugarica sa mojom ćerkom, čijim mi je ubistvom zaprećeno.

Inspektor Petrović mi je nakon saslušanja žene iz Vršca i nakon uvida u 70 kucanih strana dokaznog materijala koji je dostavljen od odeljenja za visoko-tehnološki kriminal iz Beograda, kazao da je slučaj 99% rešen i da su ostale još neke formalnosti, pre nego što tužilaštvu dostavi dokaze. Kazao mi je i da nedvosmisleno zna ko je naručio pretnje ubistvom mog deteta, a verovatno i zapalio automobil, ali ću ja biti upućen u to kad slučaj bude rešen. Isto mi je rekla i tužiteljka iz Negotina.

U celoj priči, je interesantno i to da su dva puta pokušane likvidacije mene i moje porodice nameštanjem saobraćajnih udesa, da smo se oba puta izvukli neverovatnim sticajem okolnosti i da su oba puta ljudi iz policije pretili svedocima ovih događaja i upozoravali ih da NE svedoče.

Šta bi mogao da bude motiv za sve ovo?

Pre devet godina sam radio u Opštoj bolnici Majdanpek kao hirurg. Toj bolnici su neophodna dva anesteziologa minimum, kako bi se pokrile potrebe 24 sata dnevno, čitav mesec, ali je majdanpečka bolnica tada imala samo jednog.

Priučene su neke medicinske sestre i tehničari da vode anesteziju, što je jednako rizično kao kad bi priučene sestre operisale, ali verovali ili ne, tadašnji direktor, dr Nikola Stefanović  je insistirao na toj vrsti organizacije rada.

Smatrao sam da je to veliki rizik po pacijente i mene kao hirurga, pa sam ovaj nelogični zahtev tadašnjeg direktora prijavio tužilaštvu, republičkoj zdravstvenoj inspekciji, ministarstvu zdravlja i predsedniku opštine. Jedino što se dogodilo nakon toga, bilo je da sam dobio otkaz.

Doktor Stefanović, koji je meni dao otkaz zbog nepoštovanja pravilnika za koji se naknadno ispostavilo da nikada nije postojao i da je falsifikovan za potrebe mog radnog spora, imao je i čitav niz smrtnih slučajeva pacijenata koje je odbijao da primi na bolničko lečenje zato što su navodno bili laki slučajevi. Ovog momenta se vode protiv njega najmanje dva sudska postupka iz tih razloga.

E, ja sam se potrudio da se u javnosti sazna "za kim zvona zvone" u Majdanpeku, a istraga je utvrdila da dr Stefanović ima dodirne tačke sa licima koja su osumnjičena za paljevinu mog automobila i pretnje ubistvom moje ćerke.

Sedam meseci je prošlo od paljevine i pretnji ubistvom, 3 – 4 godine od poslednjeg pokušaja "ućutkivanja", devet godina od mog uklanjanja iz Opšte bolnice Majdanpek, par meseci od poslednjeg u nizu smrtnih slučajeva u bolnici za koje je osumnjičen dr Stefanović. Šta se čeka? O kakvoj se državi radi?!

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

STEČAJNI UPRAVNIK SA LICENCOM ZA PLJAČKU I ZASTRAŠIVANJE RADNIKA!!!

1. августа 2015. Коментари су искључени

 

Stečajni upravnici umesto da što brže i što jeftinije završavaju likvidacije preduzeća u bankrotu, uglavnom odugovlače postupak, kako bi što više novca stavili u sopstveni džep. Zaštitu uživaju i od sudija Privrednog suda, sa kojim dele zaradu, a jedini oštećeni su nesrećni bivši radnici stečajnog dužnika, koji ponekad godinama čekaju da iz stečajne mase izvuku neki dinar na ime zaostalih plata, i to samo pod uslovom da stečajni upravnik i sudije nisu sav novac potrošili na same sebe.

 

                      M. G.

STECAJNI STRUCNJAK-2

 

Diplomirani ekonomista Igor Drakul iz Beograda dobio je licencu za stečajnog upravnika 21. septembra 2005. godine, i jedan je od rekordera u Srbiji, po broju stečajnih predmeta koje vodi. U jednom trenutku je vodio stečaj čak dvadeset preduzeća!

Jedno od preduzeća koje sada vodi je i Građevinsko preduzeće „Brodar" iz Beograda. Tu bi sve trebalo da bude lako i stečajni postupak ne bi trebalo dugo da traje, jer je imovina preduzeća dovoljna da se pokriju dugovi prema poveriocima. Ali, u slučaju da završi stečaj Drakul i njegova porodica ne bi imali značajan deo stalnih mesečnih prihoda.

Jedan deo nepokretne imovine GP „Brodara" je dat u zakup i Drakul tako svakog meseca može sa sigurnošću da računa da će mu biti isplaćena naknada koja mu po zakonu pripada dok vodi stečajni postupak. Zato mu se ne isplati da postupak okonča i isplati poverioce „Brodara" od kojih je najveći broj bivših radnika ovog preduzeća koji godinama nisu primali platu.

Para za isplatu potraživanja ima dovoljno. Najveći deo nepokretne imovine „Brodara" je prodat i to za 300.000 evra. Drakul je zatim 2013. tražio od bivših radnika, a sadašnjih stečajnih poverilaca da mu dostave svoje žiro račune kako bi im bio prebačen novac koji su potraživali.

Do danas im pare nisu uplaćene, a stečajni upravnik se pravda time da postupak ne može da bude okončan dok se ne proda i preostala imovina koju uopšte ni ne nudi na prodaju jer dobro živi od kirije koju ubira.

Osim Igora Drakula, u njegovoj Agenciji za stečajeve, zaposleni su i njegova supruga i šurak. Mala porodična manufaktura koja sjajno zarađuje pljačkajući već izgladnele radnike.

Svoju agenciju je registrovao na adresi Bulevar Mihaila Pupina na Novom Beogradu i to u sopstvenom stanu. Kada do očajanja dovedeni stečajni poverioci dođu da mu se žale na dužinu postupka, Drakul ih tera pretnjom da će protiv njih podneti prijavu za uznemiravanje, jer su došli u njegov privatni stan?!

Bivši radnik „Brodara" Milan Mandarić, podneo je 22. maja 2014. godine Tužilaštvu za organizovani kriminal krivičnu prijavu protiv Drakula i dvoje stečajnih sudija: Gordane Aranđelović i Leposave Milićević zbog zloupotrebe službenog položaja, kršenja zakona od strane sudije i nesavesnog rada u službi.

U obrazloženju je, između ostalog, naveo kako se ne zna šta se dešava sa pomenutih 300.000 evra dobijenih od prodaje najvećeg dela nepokretne imovine „Brodara", kao i da su sve građevinske mašine prodate pod sumnjivim okolnostima i da je i taj novac stečajni upravnik negde sklonio.

Bivši radnici su više puta pokušavali da od nadležnog sudije Privrednog suda u Beogradu dobiju informaciju šta se dešava u njihovom predmetu i kada će postupak biti okončan, ali su dobijali odgovor kako je na potezu stečajni upravnik Drakul, a ne sud. Kada su pokušali da od njega dobiju odgovore na ista pitanja rečeno im je da se obrate sudu?!?

Očigledno je da ni stečajnog upravnika, a ni sudije Privrednog suda u Beogradu ne interesuje sudbina gladnih radnika koji se nadaju nekom dinaru kako bi prehranili sebe i porodice. Drakula i sudije interesuje samo kako će što više para strpati u sopstvene džepove, a državni organi ćute. Čak se i pozvano Tužilaštvo za organizovani kriminal oglasilo nenadležnim za sprovođenje postupka po krivičnoj prijavi Mandarića od maja 2014.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POSLEDNJA VELIKA PLJAČKA : TIRANIJA I CRNI PETAK SRPSKE DEMOKRATIJE KROZ UKIDANJE TRŽIŠTA KAPITALA U SRBIJI GDE ĆE AKCIJAMA GRAĐANA UPRAVLJATI DRŽAVA!!!

17. јануара 2015. 2 коментара

 

Izmene u zakonima koje regulišu tržište kapitala donete u oktobru prošle godine, direktno su uperene protiv interesa građana Srbije i slobodnog tržišta, a idu samo u korist tajkuna za koje su ti zakoni pisani. Tabloidov insajder slikovito je objasnio da je cilj jasan: što lakše i što jeftinije oteti i poslednju srpsku srebrninu: Elektroprivredu Srbije-EPS, Telekom Srbije, Dunav Osiguranje, Aerodrom Beograd, Elektromrežu Srbije-EMS, imovinu PIO Fonda i ostala srpska preduzeća koja još nisu razbojnički privatizovana.

 

               Insajder: K – 5

RASPRODAJA SRBIJE

 

Bio je to Crni Petak za srpsku demokratiju, kada je Narodna Skupština Republike Srbije 23. oktobra 2014. godine, usvojila izmene tri zakona koji regulišu tržište kapitala, i samim tim izvršila ukidanje slobodnog tržišta u Republici Srbiji.

Jedna od osnovnih tekovina zapadne demokratije za koju smo se borili, kada smo rušili Miloševića je ukinuta i to voljom vladajuće većine u Narodnoj Skupštini, a uz moralnu podršku ambasade zemlje koja je nosilac ideje demokratije i slobodnog tržišta- Sjedinjenih Američkih Država.

Poslanici su bez javne rasprave, brzopoteznim stiskanjem tastera "ZA" ukinuli tržište kapitala u Republici Srbiji. Izmenjeni su zakoni: Zakon o Agenciji za privatizaciju; Zakon o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije i Zakon o investicionim fondovima.

Suština izmena u tim zakonima je da se akcijama Javnih preduzeća, koja će biti privatizovana neće trgovati na Beogradskoj Berzi, nego će se prodavati u direktnom pregovaračkom postupku sa Vladom Republike Srbije (čitaj, u četiri oka sa Aleksandrom Vučićem).

Ukinuta je i metoda javne aukcije, kao način prodaje preduzeća, jer zašto bi nešto bilo javno kad može tajno? Građanima je oduzeto pravo da dobiju akcije preduzeća i da sa njima trguju na Beogradskoj Berzi, to jest na tržištu kapitala, gde se određuje ravnotežna cena, već će akcijama građana upravljati država i ona će odlučiti šta je to ravnotežna cena.

Da li smo se borili kada smo rušili Miloševića, da imamo pravo slobodne volje odlučivanja, demokratiju, slobodno tržište i kapitalizam ili smo se borili da država odlučuje umesto nas, kao u tiraniji, fašizmu i komunizmu?

Ukidanje slobodnog tržišta kapitala jasno i glasno je podržao Majkl Kirbi (Michael D. Kirby), ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Republici Srbiji, kao i njegov britanski kolega Denis Kif (Denis Keefe) i možda najvažniji od svih Majkl Devenport (MichaelDavenport), evropski knez namesnik (lord protector) za Srbiju. Svi su u glas izjavili: "…Podržavamo usvajanje reformskog seta zakona o tržištu kapitala, kao važan deo reformi Aleksandra Vučića"!

Kao dodatna podrška ukidanju tržišne ekonomije u Republici Srbiji tog kobnog 23.oktobra 2014, Crnog Petka srpske demokratije došao je u Beograd i Johanes Han (Johannes Hahn), evropski komesar za susedstvo i pregovore o proširenju da izjavi za Tanjug: "…Moj cilj je, pored čisto formalnih pregovora, da doprinesem razvoju ekonomskih kapaciteta zemalja kandidata. Kandidati treba i ekonomski u vreme pristupanja biti spremne da budu punopravne članice. To povećava prihvatanje širenja u aktuelnim državama članice" i time podrži anti-tržišne zakone i anti-tržišne reforme Aleksandra Vučića toga dana usvojene u Narodnoj Skupštini Republike Srbije.

Kako ćemo biti ekonomski spremni za Evropsku Uniju ako ukinemo slobodno tržište? Da nam je neko pre 5.oktobra 2000. rekao da će Sjedinjene Američke Države, Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske, zajedno sa celom Evropskom Unijom, podržati ukidanje slobodnog tržišta u Republici Srbiji, rekli bismo mu da je lud i zlonameran čovek.

Države koje su izgrađene na demokratiji u čijoj osnovi leži kapitalizam i slobodno tržište su naredile Aleksandru Vučiću da sahrani slobodno tržište, izloživši ruglu demokratiju kada se zakoni donose bez javne rasprave.

Ne samo da su te države naredile ukidanje slobodnog tržišta u Republici Srbiji, nego su to ukidanje slavodobitno podržale kao put ka demokratiji. O tempora, o mores (Čudnih li vremena, čudnih li običaja. -Ciceron) !

 

      Hvala Vučiću! Hvala Premijeru! Hvala bratu Aleksandru!

 

Prva bitnija izmena Zakona o agenciji za privatizaciju je u članu 11.v, a odnosi se na Akcionarski fond u kojem stoje akcije Republike Srbije, kao i akcije koje treba da budu podeljene građanima od prodaje Javnih preduzeća: "Akcije Fonda mogu se prodavati i vantržišta hartija od vrednosti metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem u skladu sa propisima kojima se uređuje privatizacija i prihvatom ponude za preuzimanje u skladu sa zakonom kojim se uređuje preuzimanje akcionarskih društava, kao i korišćenjem instituta za prodaju akcija, odnosno udela u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravni položaj privrednih društava.

Odluku o prodaji akcija van tržišta hartija od vrednosti metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem i prihvatom ponude za preuzimanje, donosi Savet Fonda. Istovremeno sa ponudom za prodaju akcija metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem, mogu se nuditi na prodaju i akcije pojedinačnih akcionara pravnog lica čije se akcije nude na prodaju, radi prodaje većinskog paketa akcija."

U Srbiji ne postoji tzv. sekundarno tržište hartija od vrednosti, već samo primarno a to je Beogradska Berza. Jedino legalno tržište je Berza gde se susreću ponuda i tražnja.

Koliko neko žarko želi da kupi akcije, toliko žarko će i da plati na berzi, uvažavajući zakone ponude i tražnje. Ovom izmenom člana 11.v dozvoljeno je trgovati van Beogradske Berze akcijama srpskih preduzeća, a po sistemu: Vlada Republike Srbije raspiše tender, pa se ponude za 70% akcija EPS pošalju u kovertama i Vlada odluči koja je najveća ponuda i taj kupi EPS.

Međutim, ovde kaže da može i bez javnog nadmetanja, to jest putem ponude za preuzimanje: dođe neko kod predsednika Vlade, porazgovara u četiri oka, da ponudu za EPS i ovaj mu proda EPS u ime Republike Srbije. Gde je tu slobodno tržište? Gde je tu demokratija za koju smo se borili?

Takođe, kaže da onih 30% akcija koji su u vlasništvu građana Republike Srbije, a koje im je dato po Zakonu o pravu na besplatne akcije iz 2008. može da bude ponuđeno od strane Vlade Republike Srbije na prodaju, bez njihovog prava odlučivanja, kao i akcije pojedinačnih akcionara koji su te akcije stekli kupovinom ili su ih dobili radom u preduzeću.

Dakle, Vlada Republike Srbije prodaje udeo od 70% u EPS-u i ostalim javnim preduzećima, netransparentno van Beogradske Berze, direktnom pogodbom sa nekim tajkunom, a takođe može da proda i onih 30% akcija za koje se registrovao svaki punoletan građanin Srbije 2008. godine, kao i akcije drugih akcionara bez pitanja vlasnika akcija.

Vlada Republike Srbije ovim odlučuje ne samo o prodaji imovine Republike Srbije, već i o prodaji privatne imovine građana Srbije koji imaju akcije u tim preduzećima. Odlučuje Vlada Republike Srbije o tome kome će da proda tuđu privatnu imovinu i po kojoj ceni! U ovakvim trenucima možemo samo da kažemo: "Svaka čast Vučiću koji je za samo dve i po godine, Srbiju odveo u tiraniju i fašizam, uz pomoć američkih, engleskih i evropskih prijatelja"!

 

      Direktna pogodba sa šeikom Bin Zajedom

 

Zakon o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije u članu 10đ stav 8. tačka 4) menja se i glasi:

„4) (Savet fonda, prim.au.) donosi odluku o prodaji akcija van tržišta hartija od vrednosti metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem i prihvatom ponude za preuzimanje, osim u slučaju kada se prodaja sprovodi u skladu sa odrebama zakona kojim se uređuje privatizacija".

Dakle, Savet fonda, u kojem su akcije građana Srbije donosi odluku kako će se prodavati njihove akcije, a ne donose je vlasnici akcija to jest građani. Savet fonda imenuje Vlada Republike Srbije, tako da se slobodno može reći da odluku o prodaji akcija u vlasništvu građana Srbije donosi Vlada Republike Srbije.

Kako se zove društveno uređenje u kojem država odlučuje o svim aspektima života svojih građana, pa i o njihovoj imovini? Da nije možda-fašizam ili komunizam? Mnogo su slični i fašizam i komunizam, pa ne možemo da razlikujemo koji od ta dva totalitarna sistema kod nas u Srbiji trenutno uvodi Aleksandar Vučić po nalogu, Sjedinjenih Američkih Država, UK Velike Britanije i Evropske Unije.

Uskoro ćemo i sami videti, ali biće kasno za demokratiju i sve naše snove o njoj.

Izmenjen je i član 12 istog zakona koji sada glasi: "…Akcije Fonda mogu se prodavati i van tržišta hartija od vrednosti metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem u skladu sa propisima kojima se uređuje privatizacija i prihvatom ponude za preuzimanje u skladu sa zakonom kojim se uređuje preuzimanje akcionarskih društava, kao i korišćenjem instituta za prodaju akcija, odnosno udela u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravnipoložaj privrednih društava.

Istovremeno sa ponudom za prodaju akcija/udela metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem, mogu se nuditi na prodaju i akcije/udeli pojedinačnih akcionara/udeličara pravnog lica čije se akcije/udeli nude na prodaju, radi prodaje većinskog paketa akcija/udela.

Agencija je dužna da u postupku prodaje akcija poštuje principe javnosti i nediskriminacije.

Vlada bliže uređuje postupak i način prodaje udela i akcija u akcionarskim društvima čije akcije nisu uključene u trgovanje na regulisanom tržištu, odnosno multilateralnoj trgovačkoj platformi u smislu zakona kojim se uređuje tržište kapitala, u vlasništvu Fonda, kao i u vlasništvu Fonda za razvoj Republike Srbije i Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje kada se prodaju zajedno sa akcijama odnosno udelima Fonda."

I ovde su uskladili da se akcije mogu prodavati van tržišta hartija od vrednosti (Beogradske Berze), ali su dodali jednu novu stvarda Vlada Republike Srbije odlučuje kako će, po kojoj ceni i kome prodati ne samo akcije iz Akcijskog Fonda nego i preduzeća u vlasništvu Fonda za razvoj RS i Republičkog fonda za penzijsko-invalidsko osiguranje (FondPIO).

Podsetimo, da Fond PIO ima u svom vlasništvu dosta banjskih i hotelskih kompleksa po Srbiji, a koji su namenjeni kako rekreaciji i rehabilitaciji zaposlenih, penzionera i invalida. Sve banje, hotele, stanove, zgrade, poslovne prostore u vlasništvu Fonda PIO prodaće Vlada Republike Srbije, direktnom pogodbom sa nekim ko bi mogao da bude šeik Bin Zajed (Ben Zayed).

Gde će otići novac od prodaje banjskih kompleksa i hotela Fonda PIO? Ne piše i ne zna se. Jedino se zna da neće otići u Fond PIO. Neće više biti rehabilitacije za povređene radnike, invalide, penzionere u banjama o trošku Fonda PIO, jer će sve banje biti prodate. Ovde možemo reći: "Hvala premijeru Vučiću, što je ovim zakonom uspeo da nas reši nepotrebnog posedovanja banjskih kompleksa i odmarališta i što je iste namenio za prodaju šeiku Bin Zajedu".

Ko bude hteo da se leči u banjama, moraće to da plati iz svog džepa, jer Fond PIO neće moći da ga pošalje u banju iz dva razloga: prvi je-neće imati banje u svom vlasništvu, a drugi je-neće imati novca u Fondu PIO da se plati banjsko lečenje, pošto je Fond prazan, a novac od prodaje banja neće otići u Fond PIO. Dosad smo mogli da se lečimo u banjama, jer je Fond PIO posedovao banjske komplekse, pa je bilo dosta jeftinije za Fond PIO da nas pošalje da se tamo lečimo, jer je on vlasnik svega i plaća održavanje tih kompleksa i minimalne troškove.

Kada šeik Bin Zajed bude kupio, to jest bude dobio na poklon od "brata Aleksandra", sve banje u vlasništvu PIO Fonda, nećemo moći da se lečimo tamo, jer visoke komercijalne cene smeštaja u banjama PIO Fond neće moći da plati, a nećemo moći ni mi osiromašeni i opljačkani građani Srbije.

 

      Piši i briši: slučaj knjigovodstvene cene EPS-a

 

U članu 13. Zakona o besplatnim akcijama piše: "…Stupanjem na snagu ovog zakona Fond nastavlja sa radom u formi akcionarskog društva čijim akcijama se ne trguje na regulisanom tržištu hartija od vrednosti i na poslovanje Fonda shodno se primenjuju propisi kojima se uređuje pravni položaj privrednih društava."

Dakle, Akcionarski fond je akcionarsko društvo, čijim se akcijama ne trguje na regulisanom tržištu za akcije. Sve se odvija van tržišta (Beogradske Berze). Kakva je to napredna ekonomska reforma? Konačno, član 14. pomenutog zakona kaže: "Stupanjem na snagu ovog zakona prestaje da važi Uredba o postupku i načinu prodaje akcija i udela u vlasništvu Akcionarskog fonda metodom javne aukcije („Službeni glasnik RS", broj 72/10)."

Znači, konačno je ovaj zakon raskrstio sa javnom i transparentnom prodajom na javnoj aukciji. Sve će odsad biti tajno i obavljeno direktnom pogodbom, to je suština člana 14. i celog zakona. Ništa više neće biti javno, nego kako Vlada (ne zaboravimo floskulu) "na čelu sa Aleksandrom Vučićem" želi.

I poslednji, ali ne i najnevažniji član pomenutog zakona odnosi se na prodaju EPS: "Član 17. Osnivač Javnog preduzeća ‘Elektroprivreda Srbije’ Beograd dužan je da obezbedi da ovo preduzeće promeni pravnu formu i svoj osnovni kapital iskaže u akcijama određene nominalne vrednosti na osnovu korigovane knjigovodstvene vrednosti kapitala do 31. decembra 2016. godine. "

Na samom kraju zakona, provukli su da žele da pretvore EPS u akcionarsko društvo (A.D.), ali akcionarsko društvo po vrednosti kojima se njima sviđa, to jest po vrednosti koju će neki tajkuni moći da plate.

Zbog toga se pominje da će vrednost akcija biti iskazana na osnovu "korigovane knjigovodstvene vrednosti kapitala". Korigovati znači: ispraviti. Dakle, Vladi Republike Srbije se ne sviđa koliko na osnovu poslovnih knjiga vredi Elektroprivreda Srbije-EPS, a to je preko 16 milijardi EUR (16.000.000.000). Pošto je to skupa cena za sve one koji bi da ga kupe "korigovaće" tj. ispraviće knjigovodstvenu vrednost EPS na onoliko koliko se njima sviđa.

To je poslednji član zakona i poslednja velika pljačka Srbije. Svaki član zakona ima svoje pojašnjenje u predlogu zakona, pa tako u pojašnjenju za član 17 stoji: "Uz član 17. Predloga zakona. Navedenom odredbom menja se rok za korporativizaciju JP ‘Elektroprivreda Srbije’, jer je prvobitni rok istekao." Celokupno objašnjenje za ispravljanje vrednosti EPS, to jest za knjigovodstveno smanjivanje vrednosti kapitala EPS leži u posrbljenoj engleskoj reči: korporativizacija.

Veruje li neko stvarno u to? Stvarna pozadina ovog člana je: smanjenje vrednosti kapitala EPS, kako bi ga jeftino prodali, a kome će ga prodati ili bar njegov deo od 30% možemo zaključiti iz izmena Zakona o investicionim fondovima.

 

      Šta je to zapravo investicioni fond?

 

Zakonom o investicionim fondovima bilo je propisano u članu 7. da "novčani deo osnovnog kapitala društva za upravljanje prilikom osnivanja iznosi najmanje 200.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan uplate". To je očito bila mnogo visoka granica za one koji bi preko investicionih fondova da kupe EPS i sve ostalo u Srbiji pa je izmenjen zakon "u članu 7. st. 1. i 3. reči: ‘200.000 (dvestahiljada)’ zamenjuju se rečima: ‘125.000 (stodvadesetpethiljada)’ ".

Dakle, da bi se osnovao investicioni fond u Republici Srbiji ne treba više 200.000 evra, nego 125.000 evra.

Granica kapitala za osnivanje je smanjena da bi onaj ko ima kapital, mogao da osnuje više fondova sa istim parama i da preko više fondova kupi više akcija preduzeća koje namerava da preuzme, u ovom slučaju EPS. Tako preko više fondova onaj koji želi da ostane anoniman pri kupovini akcija, može to da uradi i da trag kupovine ne vodi do njega. Šta je to zapravo investicioni fond?

To je jednostavno kapital "kome se ne zna ni tata ni mama". Fond je bukvalno gomila para na jednom mestu, kojima neko upravlja i te pare se ulažu u kupovinu akcija preduzeća.

Kada neko želi da ostane anoniman i da se ne zna da on zapravo kupuje neko preduzeće, onda on osnuje fond i taj investicioni fond kao pravno lice kupi firmu, a onaj koji je vlasnik investicionog fonda postaje indirektno vlasnik firme s tim što se nigde ne upisuje u vlasnički list da je on vlasnik firme, već je vlasnik firme investicioni fond.

Mi smo u Republici Srbiji već imali iskustva sa investicionim fondovima naših ponosnih biznismena, koji su ih osnivali u inostranstvu i radili vrlo sumnjive radnje uz pomoć Miroljuba Labusa i Mlađana Dinkića.

Interesantno je da je Vuk Hamović vlasnik investicionog fonda u Londonu, koji upravlja sa EFT grupom za trgovinu električnom energijom u Švajcarskoj. Još je interesantnije da su Vuk Hamović bio vlasnik investicionog fonda GML u Londonu, koji je učestvovao zajedno sa Rudnap-om Vojina Lazarevića u finansijskim prevarama sa preprodajom "humanitarne struje" koju je USAID obezbedio Crnoj Gori.

Pošto su poslovi GML investicionog fonda pali pod lupu Skotland Jarda (Scotland Yard, britanska kriminalistička policija), Vuk Hamović zajedno sa James Nye, ortakom iz tog fonda i Svetislavom Bulatovićem osniva novi investicioni fond Energy Financing Team Investments Limited-EFT na Kipru.

Vlasnički u taj fond ulazi i Vojin Lazarević da bi se 2005. prividno povukao iz tog fonda. Inače, investicioni fond sa Kipra- Altaria Research Limited je vlasnik cele Rudnap grupe. U poslovanju naših ponosnih biznismena, Vuka Hamovića i Vojina Lazarevića sve fond do fonda. Zato i ne čudi što se Zakon o investicionim fondovima menja u korist osnivača investicionih fondova. Izmenama zakona podižu se granice i koliko udela u jednom preduzeću može posedovati jedan investicioni fond, tako u članu 30. Zakona o inv.fond. kaže: "Zbir pojedinačnih vrednosti ulaganja u prenosive hartije od vrednosti i instrumente tržišta novca jednog izdavaoca koja su veća od 5% imovine fonda ne sme biti veći od 40% vrednosti ukupne imovine fonda".

 

      Izmenjen je i član 59. koji kaže:

 

"…Imovina zatvorenog fonda može se ulagati u skladu sa odredbama čl. 29 -31. ovog zakona i, u zavisnosti od vrste fonda, u akcije akcionarskih društava, registrovanih u Republici, kojima se ne trguje na regulisanom tržištu, odnosno MTP, udele društava sa ograničenom odgovornošću registrovanih u Republici, kao i nepokretnosti koje se nalaze na teritoriji Republike, u skladu sa aktom Komisije."

Dosada investicioni fondovi nisu mogli da kupuju van tržišta hartija od vrednosti (Beogradske Berze) a sa ovom izmenom će moći. Moći će čak ako budu želeli da stave natpis za stolom u kafani na kome stoji "kupujemo akcije" i tu će obavljati transakcije.

Ovom izmenom zakona akcije ne moraju da se prodaju na berzi, već mogu u kafani. To će otvoriti mnoge mogućnosti za zloupotrebe, jer će moći razbojnici da dođu čoveku kući i da ga nateraju da im prepiše akcije, što dosad nije moglo.

Dosad je svaka trgovina akcijama morala da bude obavljena na Beogradskoj Berzi, a odsad će siledžije moći da otimaju od ljudi akcije kako hoće. To je glavna izmena u ovom zakonu i to znači ukinuti tržište.

Da bi izbegli primenu pozitivnih zakonskih propisa u vezi sa tržištem hartija od vrednosti, tendenciozno su u članu 58. stav 5. Zakona o inv.fond. zamenili reči "hartija od vrednosti" sa rečju "kapitala".

Nekada je tu pisalo: "Na zatvorene investicione fondove primenjuju se odredbe zakona kojima se uređuje tržište hartija od vrednosti i odredbe zakona kojima se uređuju privredna društva…" a sada piše: "Na zatvorene investicione fondove primenjuju se odredbe zakona kojima se uređuje tržište kapitala i odredbe zakona kojima se uređuju privredna društva…".

 

      Privatizacija, ali van okvira tržišta

 

Hartije od vrednosti jesu kapital, ali nad hartijama od vrednosti neko je nadležan a to je Komisija za hartije za vrednosti i Centralni registar HOV.

Ubacivanjem reči kapital, niko nije nadležan za akcije koje kupuju "zatvoreni investicioni fondovi". A zovu se "zatvoreni" jer se ne zna vlasnik fonda.

Da fond posluje na berzi morao bi da bude otvoreni i znao bi mu se vlasnik, sve akcije koje kupi morale bi da promene vlasnika u Centralnom registru Hartija od vrednosti, a nadzor nad trgovinom bi vršila Komisija za hartije od vrednosti. Ovom izmenom zakona, zatvoreni investicioni fond kupuje van berze i van kontrole akcije od bilo koga, u kafani, u kući, a sve van tržišta. Veliki je manevarski prostor tu za zloupotrebe i za prljavi kapital od droge, kriminala, prostitucije da uđe u legalne tokove, kroz kupovinu akcija. Da ne pominjemo moguće kriminalne radnje reketiranja i iznude, koje su moguće nad vlasnicima akcija koji nekome odbiju da prodaju akcije.

Da sve ovo što smo ovde izneli nije prazna priča, potvrđuje jedan nesporni autoritet, doduše u vrlo zavijenoj formi ali potvrđuje. Naime, 18.11.2014. u Beogradu se održavala Međunarodna konferencija Beogradske Berze i na njoj je govorila direktorka Beogradske Berze, a njeno izlaganje prenela novinska agencija Beta: "…Direktorka Beogradske berze Gordana Dostanić kaže da proces privatizacije nije iskorišćen za izgradnju jednog od ključnih stubova tržišne ekonomije – za berzu.

Ona je na otvaranju Međunarodne konferencije Beogradske berze kazala da nema opravdanog razloga za zapostavljanje razvoja berze. Dostanićeva je ocenila da ako se država usmeri ka ozbiljnijem razvoju tržišta kapitala može da pokrene novu industriju, nova zanimanja, nova radna mesta i privredne mogućnosti, kao i alternativne vidove štednje i finansiranja. Tržište kapitala u Srbiji posmatrano kao celina ima infrastrukturu na zadovoljavajućem nivou, ali na žalost nema raznovrsnu i kvalitetnu ponudu", kazala je Dostanićeva.

Kako je istakla, ni država u najavljenoj daljoj privatizaciji, niti kompanije koje su inicijalno privatne, ne prepoznaju prednosti tržišta kapitala kao mehanizam koji omogućava efikasne kombinacije vlasničke strukture. Neusaglašenost strategije privatizacije i razvoja tržišta, kako je navela, uticala je i na loš kvalitet ponude na berzi i broj akcionara spremnih za ulaganja na berzi.

Na formiranje domaćeg tržišta kapitala, prema rečima direktorke Beogradske berze, loše su uticali visoka stopa nezaposlenosti, pad standarda građana, nestabilnost domaće valute i drugi makroekonomski problemi, koji nisu bili dobra osnova za razvoj industrije fondova.

"Da se u čudu ne bismo pitali kako se i gde Beogradska berza izgubila sa horizonta srpskih finansija, treba što pre sinhronizovati poteze koji će Srbiji omogućiti da modernizuje i unapredi svoje finansijsko tržište’, istakla je Dostanićeva."

Na vrlo elegantan način je gospođa Dostanić iznela kritiku da se privatizacija odvija van okvira tržišta.

 

      Broker koji je "zabrinut" za narod

 

Pošto su doneli set od tri zakona kojim su ukinuli slobodno tržište hartija od vrednosti u Srbiji i zaveli fašističku diktaturu, režimski roboti krenuli su u medijsku kampanju da nam "objasne" kako je taj njihov fašizam za naše dobro.

Tako u "Večernjim novostima" 31.10.2014. izlazi tekst "Milijarda evra od EPS" u kome se kaže: "Grube procene govore da se imovina EPS kreće između tri i četiri milijarde evra – kaže Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu. – Pre 14 godina se čak spekulisalo da preduzeće vredi deset milijardi evra, ali je pitanje u kom stanju se nalazi naša oprema. Takođe, sa svakim centom poskupljenja struje, vrednost firme podiže se za 350 miliona evra. Partner koji kupi deo našeg giganta daće između 600 i 800 miliona, a najviše milijardu evra….

EPS najviše merkaju nemački investitori, i to RVE i EON. Na listi kandidata, kaže profesor elektrotehnike Nikola Rajaković, nalaze se EDF, ENEL, ČEZ, ali i austrijska elektroprivreda.

Kažu da će investitor biti Nemac, a RVE je i dosad bio zainteresovan za ovaj region – govori profesor Rajaković. – Oni ulažu u hidroelektrane, a kod nas već rade na Moravi i Drini. Investirali su i u Bugarskoj, Rumuniji i Srpskoj.

Da je EPS stavljen na tržište lane, dodaje Rajaković, investitori iz Evrope bi za našeg giganta mogli više da izdvoje. Zbog ulaganja u obnovljive izvore energije, firme iz ove oblasti smanjile su svoje profite i do 20 odsto." A onda na kraju teksta podnaslov "tri plana za spas": "- Prva mogućnost jeste da se EPS proda na berzi, a druga da se pregovara sa stranim partnerom po modelu koji se sada pravi sa Železarom Smederevo – kaže ekonomista Ljubodrag Savić. – Tada se igra na sigurno i ugovaraju se svi uslovi sa jednim ulagačem. Varijanta koja je najbolja, i tako će verovatno da urade, jeste javno-privatno partnerstvo, koje država ugovara sa potencijalnim investitorima."

Objasniše oni nama i koliko po njihovom mišljenju EPS vredi i ko treba da ga kupi i kako i zašto. Obojica profesora iz pomenutog teksta trebalo bi da vrate svojim fakultetima diplome.

Od prof.Rajakovića smo u tekstu saznali da Nemci žele EPS, što nije nikakva novost za nas koji godinama na tu njihovu halapljivost upozoravamo. Nemcima će verovatno biti prodato 30% akcija EPS, što preko kredita kojima su do guše zadužili EPS uz pomoć kriminalnog rukovodstva EPS, što preko direktne pogodbe sa Aleksandrom Vučićem koje im ovi zakoni omogućavaju.

Naši najponosniji biznismeni Vuk Hamović i Vojin Lazarević, uspeće da otmu 30% akcija EPS koje se nalaze u vlasništvu Akcionarskog fonda, preko svojih zatvorenih investicionih fondova za koje su i pisani zakoni. Ne verujemo da će imati kapaciteta da zadrže taj vlasnički udeo s obzirom na jak međunarodni kapital koji je zainteresovan za otimanje EPS, te će skupo preprodati 30% koje budu jeftino kupili a zaradu podeliti sa Aleksandrom Vučićem i njemu bliskim ljudima.

 

      Da li bi Kirbi ovakve "reforme" podržao u Americi?

 

Takođe, 31. oktobra 2014. godine, privatne novine Aleksandra Vučića "Informer" objavljuju tekst "Građanima 195 evra od Telekoma i EPS". Podnaslov, "novac umesto akcija": "…Inače, isplata novca umesto podele samih akcija građanima je novina jer je prošle nedelje donet nov zakon o pravu na besplatne akcije. Promene se najviše odnose na akcionarski fond čiju imovinu predstavljaju manjinski udeli domaćih preduzeća koja su već privatizovana. Nenad Gujaničić, broker Vajs brokera kaže da je najveći problem Akcionarskog fonda da ga sačinjavaju paketi kojima se inače ne trguje ili se slabo trguje na berzi, pa se postavlja pitanje, zašto bi ih neko kupio.

Država je zbog toga odustala od ideje izlaska ovog fonda kao klasičnog akcionarskog društva na berzu. Ubuduće će Agencija za privatizaciju, koja njime upravlja građanima isplaćivati akcije kada neke od paketa tih akcija proda-navodi Gujaničić. Branislav Jorgić, broker kaže: Bolje je rešenje da se izvrši isplata ljudima na račun i da dobiju novac, a ne akcije jer će im više koristiti. Trgovanjem na berzi treba da se bave stručnjaci, a ne da se to prepusti širokom broju građana koji se u to ne razumeju."

Što se ovaj broker toliko brine za narod? To je narodna imovina i narod ima pravo sa njom da raspolaže, svaki pojedinac prema sopstvenom nahođenju, a to i jeste osnova kapitalizma: svako raspolaže svojom privatnom imovinom.

Ovaj nazovi broker koji bi trebalo da zastupa postojanje tržišta kapitala se brine kako "neuki narod" ne zna šta da radi sa svojom imovinom, pa sreća tu je država da proda njegovu imovinu.

Broker koji podržava komunizam! Pouka teksta iz Informera je da se država u sve najbolje razume, da će sve država da reši za nas, jer se mi ne razumemo ni u šta, da akcije ne vrede ništa, ali će država biti fina pa će da proda to umesto nas i da nam isplati svima po 195 evra, a tu je i broker da nas posavetuje o svetlim vrednostima komunizma i "opasnom tržištu" gde će narod da se izgubi. Neće građani Srbije dobiti ni jednog jedinog evra, a ostaće i bez EPS i bez Telekoma i bez banja u vlasništvu PIO fonda i bez svega što čini ekonomiju ove države.

Na kraju bi želeli da priupitamo njegovu ekselenciju američkog ambasadora Majkla D. Kirbija, da li bi u svojoj zemlji podržao uvođenje reformi kakve je Aleksandar Vučić uveo u Srbiji? Da li bi Majkl D. Kirbi pozvao na ukidanje New York Stock Exchange-NYSE (Njujorške berze) jer se narod ne razume u trgovinu akcijama?

Da li bi Majkl D. Kirbi podržao u Sjedinjenim Američkim Državama zakon kojim bi država imala eksluzivno pravo da prodaje akcije direktnom pogodbom i to akcije u vlasništvu građana Amerike?

Ostaje nejasno da li je podrška Majkla D. Kirbija koju je dao zatiranju tržišne ekonomije u Republici Srbiji zvaničan stav United State Department Of State (američko ministarstvo spoljnih poslova) ili njegov lični stav?

Ako je to stav United State Department Of State, onda je jasno da Amerika ne želi demokratiju i slobodno tržište u Srbiji, već samo da budemo kolonija u srcu Evrope, gde će biti jeftino eksploatisati radnu snagu za potrebe vojnih baza u Evropi i nekažnjeno uzimati prirodne mineralne resurse.

Da li to Amerika i NATO, zajedno sa EU vide Srbiju kao novi Vijetnam u srcu Evrope, gde će jeftina radna snaga proizvoditi sve i svašta, a biće im manji transportni troškovi nego da dopremaju tu robu iz Vijetnama? Međutim, ako je podrška Majkla D. Kirbija suludim anti-tržišnim reformama Aleksandra Vučića, samo njegov lični stav onda bi on mora biti opozvan kao ambasador od strane United State Department Of State.

Što se tiče preostale dvojice nazovi-diplomata, Majkla Devenporta i Denisa Kifa, zna se da Ujedinjeno kraljevstvo Velike Britanije ima pretenziju da dominira Evropom, barem kao produžena ruka Amerike i CIA.

Zna se da European Bank for Reconstruction and Development-EBRD, sa sedištem u Londonu, želi da otme najveći deo EPS-a. Takođe se zna da World Bank-WB, koja je produžena ruka Amerike, koja tu ima najveći vlasnički udeo, isto želi da otme najveći deo EPS.

Sve je jasno i njihovo rivalstvo i potrebe. Samo nije jasno zašto su dvojica diplomata otišla toliko daleko da podrže anti-tržišne reforme kako bi uspeli da Srbiju ostave bez njene "srebrnine". Zar zaista nije bilo drugog načina da preuzmete EPS nego da ukinete slobodno tržište u Republici Srbiji? Da ukinete ono što promovišete širom sveta kao najveće dostignuće Zapadne civilizacije? Da ukinete tržište?

Znamo i da nam Evropska Unija šalje svoje najkorumpiranije diplomate zato što misle da će se sa nama dobro složiti, ali mislimo da su ovoga puta zaista preterali. Izdali su sve za šta se njihove zemlje bore i zato su zaslužili da budu opozvani.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAVODNO NEZAVISNO SUDSTVO I TUŽILAŠTVO PEVAJU PO VUČIĆEVIM TEKSTOVIMA

8. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Srpski sudovi još donose presude "U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša – nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Najgori medu njima je, svakako, ministar pravde Nikolica Selaković.

 

                Milan Glamočanin

 

Advokati u Srbiji nastavljaju štrajk, odlučeno je na skupštini Advokatske komore Srbije održanoj 22. decembra prošle godine. Pregovori sa predstavnicima Ministarstva pravde Srbije traju nedeljama, bezuspešno. O ostavci ministra Nikolice Selakovića premijer Vučić i ne razmišlja.

Dok tumara po Srbiji, predajući ključeve od stanova i kuća onima koji su ih izgubili u majskim poplavama, i dok obilazi kopove RB Kolubara, na kojima on i njegov brat Andrej zgrću milione evra, premijer nema vremena da primi predstavnike srpske advokature.

Njemu je to ispod časti. Očigledno je da ne plaćaju, a ranije se zadužio kod ministra Nikolice, uzimajući od njegovog brata Dragana, belosvetskog hohštaplera, protiv koga se u SAD-u vodi krivični postupak zbog prevara teških preko 300 miliona dolara, velike svote novca.

Tužna je sudbina države u kojoj advokati štrajkuju četvrti mesec, a premijera taj štrajk ne zanima! On brani ministra i one koje je njegova klika u to ministarstvo instalirala.

Ministarstvom pravde, na žalost, osim mladoumnog ministra Selakovića, rukovodi organizovana kriminalna grupa ministrovih istopolnih prijatelja. Preporuka za važnu funkciju u ministarstvu pravde je pripadnost LGBT zajednici, sklonost ka korupciji, potpuna nekompetentnost za rad u ovom ministarstvu.

Advokati su podneli krivičnu prijavu protiv državnog sekretara Biljane Pavlović, optužujući je da je, kao potpuno nekompetentna, učestvovala u komisiji za ispitivanje kandidata za izbor notara, da je zajedno sa profesorom Pravnog fakulteta u Beogradu, Dejanom Đurđevićem uzimala novac za ispite, i da je deo prosleđivala Nikolici Selakoviću, a on je uzimao, od svakog buduće notara po 50 hiljada evra. I on je polovinu davao premijeru Vučiću.

Biljana Pavlović, državni sekretar u Ministarstvu pravde, rođena je 06.05.1961. godine u Beloj Crkvi. Diplomirala je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Završila je specijalističke studije iz oblasti „Notar – Javni beležnik" na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2010. godine. Položila pravosudni ispit 1997. godine.

Radila je u periodu od 10.10.1990. godine do 30.11.1998. godine kao rukovodilac pravne službe u društveno trgovinskom preduzeću „Trgobanat" u Beloj Crkvi. U periodu od 01.12.1998. godine do 09.04.2003. godine, radila kao sudija Opštinskog suda u Beloj Crkvi. Od 10.04.2003. godine do 31.12.2009. godine radila kao sudija u Opštinskom sudu u Pančevu.

Kao pomoćnik direktora za nemedicinske poslove u periodu od 28.12.2010. godine do 19.09.2012. godine radila u Gradskom Zavodu za medicinsku hitnu pomoć. U periodu od 27. jula do 6. maja obavljala je funkciju direktora direkcija-za-upravljanje-oduzetom-imovinom.

Dakle, ova gospođa je prva violina u Selakovićvom lopovskom horu, koji peva po Vučićevim tekstovima.

Radomir Ilić, državni sekretar u Ministarstvu pravde, rođen je 5. juna 1983. u Beogradu. Nakon što je diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, od 2007. godine prvo radi kao tužilački pripravnik u Petom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu, a pošto je 2010. godine položio pravosudni ispit, postaje tužilački saradnik u Višem javnom tužilaštvu u Beogradu.

Početnu obuku za nosioce pravosudnih funkcija na Pravosudnoj akademiji Republike Srbije završio 2013. godine. U avgustu iste godine izabran je za zamenika osnovnog javnog tužioca u Beogradu. Tokom obuke na Pravosudnoj akademiji, stekao je više sertifikata iz oblasti krivičnog prava i prava zaštite deteta.

U septembru 2012. postavljen je za posebnog savetnika ministra pravde, a, pored ostalog, bio je koordinator radne grupe za izradu Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije. Tokom 2013. postaje ekspert UNODC za primenu Konvencije UN za borbu protiv korupcije, potom zamenik šefa pregovaračkog tima za Poglavlje 23.

Predstavnik je Republike Srbije u Regionalnoj antikorupcijskoj inicijativi, kao i u Grupi država protiv korupcije (GREKO).

Nela Kuburović, pomoćnik ministra – Sektor za pravosuđe, rođena je 7. aprila 1982. godine, u Sarajevu, Bosna i Hercegovina.

Diplomirala je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu 2005. godine. Tokom studija, pohađala je dvogodišnju nastavu u okviru programa „Pravna klinika". Bila je stipendista fonda za mlade talente Vlade Republike Srbije.

Od februara 2006. radila je u Prvom opštinskom sudu u Beogradu, gde, nakon volonterskog staža i pripravničke prakse, postaje sudijski pomoćnik. Pravosudni ispit položila je 2008. godine.

Od decembra meseca 2008. do avgusta 2009. godine, radila je u Ministarstvu pravde Republike Srbije, kao savetnik za pružanje stručne pomoći Visokom savetu pravosuđa. Nakon obrazovanja Administrativne kancelarije Visokog saveta sudstva, u avgustu 2009. godine, zasnovala je radni odnos u Sektoru za normativne poslove, a od maja 2013. godine, bila je i načelnik Odeljenja za statusna pitanja sudija u Visokom savetu sudstva.

Bila je angažovana u radnim grupama za izradu Nacrta Etičkog kodeksa sudija i Nacrta pravilnika za vrednovanje rada sudija i predsednika sudova, kao i u radu Komisije za odlučivanje o prigovoru sudijskih pomoćnika na rešenje predsednika suda o ocenjivanju. Bila je na dvonedeljnoj praksi u Visokom sudskom i tužilačkom vijeću Bosne i Hercegovine.

Žalosno je, ali istinito, da sudijski pomoćnik piše Etički kodeks sudija! Sve je to moguće u zemlji Srbiji.

Sa ovakvim funkcionerima Ministarstva pravde srpski advokati, među kojima je veći broj onih koji su bili sudije Vrhovnog suda Srbije i sudije u najvišim pravosudnim instancama, moraju da pregovaraju sa ministrom koji nema položen pravosudni ispit, i njegovim pomoćnicima i državnim sekretarima koji ne znaju šta je sudnica.

Sa ministrom pravde Srbije, srećom, srpski advokati odbijaju svaki razgovor. Oni traže njegovu neopozivu ostavku, a ministar se devojački nespretno uporno udvara premijeru, gledajući mu u leđa.

Ako u istoriji Srbije treba zapisati velikim slovima i upamtiti njihove vođe, onda su to srpski advokati, koji su odlučili da mesecima žive bez prihoda, ali da Srbiju urede kao pravnu državu. Iako je to nemoguće, sa ovom vlašću, koja je nastavila da urušava već urušene institucije demokratskog društva, kao što je nezavisno sudstvo i tužilaštvo.

 

      A, o delenju pravde, potrošili smo mnogo reči…

 

Sudski postupci u Srbiji, uglavnom, traju predugo, ali je neverovatno da izvršenje pravosnažne presude traje duže od decenije, iako izvršni dužnik ima dovoljno para! Upravo to i jeste razlog zašto se odugovlači sa izvršenjem, jer je sudijama draže da pare uzimaju za sebe, nego da isplate izvršnog poverioca.

Dušan Dražić iz Inđije je 8. avgusta 1990. godine, od sugrađanina Milovana Petrovića pozajmio 100.000 nemačkih maraka, u dinarskoj protivuvrednosti. Ugovorom o zajmu se obavezao da dug vrati u roku od pola godine i za to je garantovao celokupnom svojom i imovinom svog tadašnjeg preduzeća „Trimeksa".

Dražić je imao više nego dovoljno imovine za datu garanciju, jer je posedovao u tom trenutku, osim porodične kuće, i poznati lokal „Galeriju" u centru Inđije, dok je na skladištu „Trimeksa" bilo četrdesetak šlepera različite robe.

Kako Dražić dug nije vraćao, Petrović je pokrenuo sudski postupak, zaveden u sudu u Inđiji pod brojem P923/91, koji se, kao što je to običaj u Srbiji, odužio. Konačno je dobio za pravo, a presuda je postala pravnosnažna i izvršna. Muke tek tada počinju.

Sudija Olivera Drča Amidžić uz pomoć svoje koleginice Katice Gorjanović stalno odlaže izvršenje. Po potrebi, predmet "zaluta" i u arhivu.

Nesrećni Petrović, koji je i sam bio privatnik i novac mu je preko potreban, angažuje različite advokate koji samo uzimaju novac i ništa ne rade. Beogradski advokati Živojin Vučković i Predrag Jovanović, koje je Petrović u jednom trenutku takođe angažovao, su se čak dogovarali sa dužnikom.

Pre nekoliko godina je Dražić preminuo, pa je došlo do novog zastoja u izvršenju. Pre smrti on je, kako sumnja Petrović, svu svoju imovinu (u međuvremenu je prodao i kafe „Galeriju" uprkos izvršnom postupku) uložio u restoran „Satelit" na starom novosadskom putu koji je preneo u vlasništvo svoje dece. Sada se postavlja i pitanje, da li će posle toliko godina bitke za povraćaj svojih para Petrović uopšte imati odakle da se naplati, jer kako su sudije pokojnom Dražiću omogućavale da svoju imovinu sakrije, to isto mogu da čine i njegovim naslednicima.

Po zakonu, za štetu koju sudije pričine strankama, u vezi sa svojim radom i postupanjem, odgovara Republika Srbija. Da li će ove sudije i dalje presuđivati?

 

      A. 1 Kad sud poštuje “jake“

Potpredsednik Skupštine Srbije Igor Bečić, rođen 5. juna 1971. u Vrbasu, danas je zvanično magistar industrijskog menadžmenta. Navodno je magistraturu stekao na univerzitetu "Union" u Beogradu, a prethodno je diplomirao na Fakultetu za menadžment u Novom Sadu.

Ono što u njegovoj zvaničnoj biografiji ne piše jeste da je protiv njega Opštinsko javno tužilaštvo u Vrbasu 19. februara 2004. podiglo optužnicu pred Opštinskim sudom u Vrbasu zbog nabavljanja i korištenja falsifikovane diplome.

Kako stoji u optužnici KT 258/03, u sudu zavedenom pod brojem K. 33/04 na strani 2 stoji da je Bečić "u prvoj polovini 2001. godine od NN lica zvani Lule iz Niša, nabavio lažnu javnu ispravu radi upotrebe, falsifikovanu diplomu Više poslovne škole iz Novog Sada br 01-2572 od 19. jula 2001. godine, a sve u nameri da tako nabavljenu lažnu javnu ispravu upotrebi kao pravu."

Bečić ima poslaničko iskustvo u Skupštini Srbije od 1997. godine do danas. Bio je poslanik u Skupštini AP Vojvodine, a u sazivu 2004. godine, izabran na većinskoj listi. Iskustvo je sticao i kao dugogodišnji član odbora za finansije, inostrane poslove, kontrolu službi bezbednosti i Odboru za odbranu i unutrašnje poslove. Član je stalne delegacije pri Parlamentarnoj skupštini NATO-a od 2006. godine.

S obzirom na sve ovo, najverovatnije mu je poslanički imunitet pomogao da ne bude dalje procesuiran.

U pomenutoj optužnici prvooptuženi je Jovan Miljanić, danas direktor JP "Prevoz putnika" u Vrbasu. Miljanić, rođen 1. oktobra 1956. u Vrbasu, nabavio je u toku 1996. falsifikovanu diplomu Ekonomskog fakulteta iz Subotice i istu iskoristio kako bi 31. avgusta 1998. godine bio imenovan za direktora JP "Vrbas".

Bez obzira na svoju kriminalnu prošlost, Bečić je kao kadar vladajuće Srpske napredne stranke ne samo narodni poslanik, već i službenik JP "Srbijagas" sa mesečnom platom od 130.000 dinara. Zanimljivo je da je Bečić , iako je sposoban da obavlja više funkcija, istovremeno i ratni vojni invalid sa mesečnom invalidninom od 6.000 dinara.

Sve dok u januaru 2013. nije prešao u "Srbijagas", Bečić je bio i službenik u JP "Vrbas" preduzeću u kome je Miljanić uz pomoć lažne diplome bio direktor, gde je mesečno zarađivao još 25.500 dinara. Sud u Vrbasu je zaturio Bečićev predmet. Iako je radio kao kondukter u gradskim autobusima, bio je viđen radikal, a potom naprednjak. Uz to i poslanik.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

APELACIONI SUDOVI LIČE NA „KUĆE ZA RASPRODAJU PRAVDE“ A MINISTARSTVO KAO BIZNIS KLUB!?!

 

Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša – nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Uvek su spremni da za sitnu paru, ili dodvoravanje nekom važnom čoveku iz partija na vlasti, poštenom građaninu otmu stan, imovinu, decu, proglase ga ludim, oduzmu mu poslovnu sposobnost, ili ga drže mesecima i godinama u pritvoru, sve dok ga potpuno ne slome i učine nesposobnim za život.

 

          Milan Glamočanin

 

Ponovnim izborom Nikolice Selakovića za ministra pravde, Vučić je stavio građanima Srbije do znanja, da osim politike – krv znoj i suze, moraće da osete i zločinačko delovanje sudova i tužilaštava.

Uprkos oštrim upozorenjim iz Brisela da je korupcija u srpskom pravosuđu prevršila svaku meru, Vučić je naredio svom ministru Nikolici Selakoviću, da ne talasa, već da, na diskretan način nastavi sa politikom bivše ministarke pravde Snežane Malović, kojoj je, po Vučićevom naređenju, pružena policijska zaštita, koju nema nijedan američki predsednik u mandatu!

Ostavljajući organizovane kriminalne grupe sudija u sudovima i tužilaca u tužilaštvima, koji su postavljeni u reizbornoj fazi od strane mafije iz Demokratske stranke, Vučić je, preko svoje kamarile stvorio svoje kadije koji mu služe na najbestijalniji način. Apelacioni sudovi u Beogradu, Novom Sadu i Nišu su “kuće za rasprodaju pravde“.

U Apelacionom sudu u Beogradu Vučićeva kamarila postavila je izvesnog Duška Milenkovića za predsednika suda. On je na funkcijama zamenika predsednika suda ostavio Duška Milenkovića, Biserku Živanović i Nadeždu Mijatović.

Da bi ostvario interese Vučićeve kamarile, i izložio progonu one koji nisu oduševljeni Vučićevom odlukom da se proglasi Firerom, Milenković, najtežom zloupotrebom, predmete koje treba rešiti “kako Gospodar kaže“, dodeljuje u rad sudijama koji su pristali da presuđuju “kako treba“. U Apelacionom sudu u Beogradu donose se presude koje su izvršne, i najveći broj tih odluka nije moguće više pobijati pravnim sredstvima.

Sa druge strane, Duško Milenković već godinu dana osigurava advokatima okupljenim oko Srpske napredne stranke i njenog vođe da dobijaju presude kojima zgrću ogroman novac. Oni zastupaju bogate ljude, narkodilere, tajkune, i presuda u korist njihovog klijenta donosi im puno novca.

S duge strane, i Milenkovićeve zamenice, koje su na ovom položaju od 1. januara 2010. godine, imaju svoju mrežu sudija, počev od tri beogradska osnovna suda. Sudija Apelacionog suda u Beogradu Tanja Šobat, bila je četiri godine na čelu Prvog osnovnog suda u Beogradu, koji je pokrivao teritoriju svih gradskih opština u Beogradu. U njemu je bilo zaposleno više od 220 sudija, i preko gospođe Šobat se obrtao veliki novac.

Hiljade građana su ostali bez stanova, sudije su im otele decu, imovinu, poslati su u zatvore, psihijatrijska lečenja, a bez ikakvog zakonskog osnova. I kada je nasilje pojedinih sudija ovog suda prevršilo svaku meru, očekivalo se da v.d. predsednica suda Tanja Šobat bude razrešena.

Ali, advokatice, čiji muževi su u Vučićevom okruženju, odlučili su drugačije, jer im je sudija Šobat omogućila veliki priliv novca. Jedan od njih naterao je ministra Nikolicu Selakovića da ode na noge gospođi Šobat i da joj obeća da ona nema razloga da brine za svoju poziciju. Može da radi šta hoće. I u novoj reorganizaciji mreže sudova, sudija Šobat je imenovana za vršioca funkcije predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu!

 

     Zao duh Nate Mesarović

 

Da bi sud odano služio vlastima, predsednica Šobat je raspoređivala sudije, tako što je sve one za koje zna da se drže zakona ko pijan plota, raspoređivala u izvršno odeljenje, da više ne sude krivicu.

Sudija ovog suda Jasmina Svorcan, koja je uporno tri godine pokušavala bezuspešno da zakaže suđenje u predmetu u kojem je tužena bila zamenica predsednika Apelacionog suda Nadežda Mijatović, vlasnica više stanova u ulici Narodnog fronta u Beogradu, iznenada je ostala bez predmeta, tako što je predsednica suda Tanja Šobat sudiju Svorcan premestila da postupa u izvršnim predmetima. Predmet je zadužila druga sudija, ali joj spis nije dostavljen. Izgubio se!

Kada smo od predsednika Apelacionog suda u Beogradu Duška Milenkovića zatražili odgovor da li smatra da je njegova zamenica odgovorna za sprečavanje suda da postupa u predmetu u kojem je stranka, i da li je moralno da takva sudija bude njegova zamenica, Milenković nam je odgovorio da je od nje tražio izjašnjenje, ali da je ona odbila da se o tome izjasni.

Nekažnjeno postupanje sudija Apelacionog suda u Beogradu je svakodnevno, i podstiče se. Šizofrenoj vlasti potrebno je i šizofreno sudstvo. U ovom sudu se i dalje oseća duh Nate Mesarović, koja je tri godine bila na čelu Vrhovnog kasacionog suda i Visokog saveta sudstva. Ona je samo smenjena sa mesta predsednika suda, nije kažnjena što je 800 sudija ostalo bez posla, pa potom vraćeno odlukom Ustavnog suda na posao. I dalje je čuva 42. policijskih službenika!

Njena desna ruka je Biserka Živanović, zamenica Duška Milenkovića, koja sudi radne sporove, i sudija parničnog odeljenja Nevenka Romčević. U krivičnom odeljenju Natina leva ruka je sudija Mira Popović. Kada donesu presudu kojom se svete nekom od građana za kojeg smatraju da nije po volji vlasti, ove moralne nakaze se sastaju i proslavljaju taj događaj.

 

     Sudijska tarifa za oslobađanje

 

Pravde u Srbiji više nema, i neće je dugo biti. Ministar Nikolica Selaković je zabrinut što iz Brisela traže da imaju uvid u skoro sve predmete. Imaćemo sada tutore, žali se Nikolicu, očigledno svestan da će se njegova Vođa Vučić okliznuti na pravosuđu.

Ovaj bledi i bedni lik pretvorio je Ministarstvo pravde u biznis klub. Uprava za izvršenje zavodskih sankcija je leglo korupcije i organizovanog kriminala. Izbor sudija i državnih tužilaca je u nadležnosti Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, ali, u državi posrnulog morala, i odluke tih organa su ništa bolje. Biraju se samo podobni, poslušni i bespizorni.

U srpskom pravosuđu deluje i treći klan koji je izuzetno moćan. Na njegovom čelu je predsednik Vrhovnog kasacionog suda sudija Dragomir Milojević. On je bio član kriminalnog lobija u Vrhovnom sudu Srbije, koji nije prošao reizbor. Nakon odluke Ustavnog suda Srbije i on je vraćen na rad, ovog puta za sudiju Vrhovnog kasacionog suda. Na tajnom glasanju pobedio je protivkandidata, i postao i predsednik Visokog saveta sudstva.

Sudija Milojević je uspeo da za vršioca funkcije predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu postavi sudiju ovog suda Novicu Pekovića, koji je vraćan na posao zajedno sa Milojevićem. Sudija Peković je vršilac funkcije predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu.

Doskorašanji vršilac funkcije predsednika suda, sudija Slobodan Nadrljanski je imenovan za njegovog zamenika! Nije bio podoban za prvog čoveka, ali jeste i dalje za drugog čoveka u sudu. Za predsednika Apelacionog suda u Nišu, Milojević i njegova grupa postavili su sudiju Vrhovnog kasacionog suda Dragana Jocića, dugogodišnjeg sudiju Okružnog suda u Smederevu, notornog alkoholičara, koji se stalno štreca, očekujući da će doći po njega, jer je bio jedan od najskupljih sudija u ovom gradu.

Apelacionim sudom drmaju tri organizovane kriminalne grupe. Prva, još najača je grupa koju su, reformom pravosuđa, ustoličili još 1. januara 2010. godine Boško Ristić-Manulać, tadašnji predsednik Odbora za pravosuđe Narodne skupštine Srbije i član Visokog saveta sudstva i advokat iz njegove kancelarije Dejan Ćirić, koji je i danas član Visokog saveta sudstva. Oni su birali isključivo za sudije Apelacionog suda u Nišu one za koje su znali da će donositi presude koje oni traže, i koje će im doneti ogroman novac. Boško Ristić je zaradio desetine miliona evra.

 

     Niko neće, pred najskuplje veće

 

Druga grupa sudija su oni koji su lojalni doskorašnjem državnom sekretaru u Ministarstvu pravde Danilu Nikoliću, dugogodišnjem predsedniku Okružnog suda u Nišu. Gospodin Nikolić je uspostavio tarifni sistem za oslobađanje iz pritvora, za smanjenjem kazni, za donošenje presuda kojim se odbijaju dokazi protiv okrivljenih.

Novica Peković je posebna priča. Sa njim u Novi Sad pošli su u njegovi menadžeri. Dok je bio sudija Vrhovnog suda Srbije, Peković je predsedavao najskupljim većem! Imao je najviše tarife, i najsposobnije menadžere, koje policija nije mogla da izvede pred sud.

U Novom Sadu ima dvadesetak advokata koji ubiraju kajmak. Oni mogu da kupe svaku presudu. A sudija Peković je idealna prilika. Korupcija u Apelacionom sudu u Novom Sadu je na najvišem nivou. Doduše, izabrane su nedavno i sudije koji se ne bave ovim zanatom. Zašto je nemoral i neposvećenost primeni zakona u Srbiji postao na najvišoj ceni?

U poslednjih pet godina nijedan sudija nije disciplinski kažnjen, nije opomenut, ili otpušten iz službe, i pored presuda koje izazivaju jezu, i čije posledice su neotklonjive? Zato, jer korumpirani odlučuju da li će proganjati kolege, od kojih su oni gore, kao što je reč o disciplinskom tužiocu Visokog saveta sudstva, sudiji Mirjani Ilić, sudiji odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, koja je na 240 godina zatvora osudila navijače Partizana, kojima se ovih dana mora ponoviti suđenje. A kada se navikne na bahatost, na nasilje, onda povratka nema.

Posle Drugog svetskog rata, jedan nemački sudija upitao je okrivljenog, koji je, iz čista mira izašao na ulicu i otvorio vatru po prolaznicima: "…Da li vi znate da je zabranjeno ubijati ljude". On je, snebivajući se, odgovorio pitanjem – "A zašto?". Takvo pitanje mogu da nam upute sudije koje godinama, poput kadija, rasprodaju pravdu u Srbiji. Da li evropski komesari iz Brisela mogu da promene svest Nikolice Selakovića i njegovih sudija?

Kako sada stvari stoji, moguće je ubuduće da će presude koje su donošene "U ime naroda", sada biti donošene "Po milosti Gospodara Vučića".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ZAPOŠLJAVANJEM PENZIONERA, UPRAVA ZA IZVRŠENJE KRIVIČNIH SANKCIJA POSTALA ZNAČAJNA GERONTOLOŠKA USTANOVA

 

Nova vlast bezobzirno krši zakone kako bi na funkcije dovela svoje odane partijske vojnike, kao i zemljake raznih funkcionera. Uprava za izvršenje krivičnih sankcija je pravi Eldorado za one koji bi osim penzije od države da primaju i platu, a po mogućnosti još i različite dodatke.

 

          Milan Malenović

 

Svi u državi pričaju o štednji, ali se budžetska sredstva rasipaju kada su u pitanju partijski kadrovi, zemljaci ili pojedinci spremni da kradu za svakoga ko je na vlasti. Tako nas upućeni obaveštavaju da u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija pri Ministarstvu pravde radi 12 osoba koje osim plate primaju i penziju.

Skoro svi oni su sa Kosova, a predvodnik im je Velimir Vidić glavni koordinator u ministarstvu koji osim penzije od oko 80.000 dinara mesečno od države dobija i platu za koordiniranje u visini od preko 100.000 dinara, a upućeni tvrde da je pre nekoliko godina, prilikom odlaska u penziju uzeo i pozamašnu otpremninu.

Stranačka kadrovska kombinatorika novih vlastodržaca na funkcije je dovela još čitav niz ljudi čija je jedina preporuka stranačka i zavičajna pripadnost. Novi direktor Uprave je Milan Stevović koji ni sam ne ispunjava uslove za funkciju koju obavlja, jer nema nikakvih iskustava u izvršenju krivičnih sankcija.

Ni ministar pravde Nikola Selaković nema iskustva u pravosuđu iako je pravnik po struci. Zbog toga je alfa i omega Ministarstva pravde, Velimir Vidić, dugogodišnji iskusni upravnik različitih zatvora u Srbiji. Zbog toga se dešava da neki akti ne nose ministrov potpis, već samo faksimil.

Živorad Branković i Dragan Stojanović, bivši upravnici zatvora u Nišu, odnosno Negotinu, kao i Dušan Lisulov, zamenik upravnika Okružnog zatvora u Beogradu, dobili su rešenja o penzionisanju koja su imala samo faksimil ministrovog potpisa. Uz to su doneta i protivno zakonu, ali i elementarnoj logici.

Živorad Branković je nekada bio upravnik KPZ Niš koji je sa te funkcije poslat u penziju pošto je odbio usmeno naređenje tadašnjeg direktora Uprave da u otvoreno odeljenje zatvora protivno zakonu premesti jednog okorelog kriminalca. U obrazloženju tadašnjeg rešenja, koje je Upravni sud ukinuo, stoji kako se Branković umorio od napornog i odgovornog posla, zbog čega je prevremeno penzionisan. Na njegovo mesto je došao Gordan Božić, u to vreme penzioner?!

Pošto je sud ukinuo nezakonito rešenje o Brankovićevom penzionisanju, koje je potpisala ranija ministarka pravde Snežana Malović, novi ministar Selaković, odnosno vlasnik faksimila njegovog potpisa, donosi novo rešenje kojim ga retroaktivno ponovo penzioniše, ovog puta sa obrazloženjem da je tokom rada napravio velike propuste.

Ovi navodni propusti, koji su otkriveni tek nekoliko godina po Brankovićevom odlasku, u stvari su njegove izuzetne zasluge. On je, naime, svojevremeno otkrio i prekinuo put kojim su u zatvor unošeni zabranjeni predmeti, a sprečio je i šverc 18 mobilnih telefona sakrivenih u jednom televizoru.

Na ovaj način Branković se, međutim, zamerio organizovanoj kriminalnoj grupi koja pod zaštitom nadležnih nesmetano u zatvor unosi ne samo zabranjnene predmete već i drogu, a koja na platnoj listi ima i funkcionere Ministarstva pravde. Iz tog razloga Branković nije vraćen na posao, već je po drugi put penzionisan?! Inače, da su tačne optužbe za nesavestan rad, Branković bi bio izveden pred disciplinsku komisiju, a ne poslat u penziju.

Na mesto upravnika KPZ Niš, ministar pravde Nikola Selaković je u martu mesecu prošle godine postavio penzionisanog potpukovnika Vojske Srbije Aleksandra Grbovića iz Požege, odakle je i direktor Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Milan Stevović.

Za njegovog zamenika je postavljen Željko Gradiška koji je po sopstvenoj sudski verifikovanoj izjavi sa mesta upravnika KPZ Zabela u Niš poslat, između ostalog, i zbog članaka koje je o njemu pisala redakcija. U ovim tekstovima, čiju je tačnost i sam Gradiška potvrdio navedenom izjavom, pisalo se o njegovoj sklonosti da se intimizira sa svojim muškim saradnicima, ali i pojedinim osuđenim licima.

Iz Požege, odakle je i direktor Uprave, potiče i Miloš Rakić koji je posle penzionisanja kao policijski službenik radio kao privatni preduzetnik. Došao je na mesto Dušana Lisulova koga je Stevović, odnosno neko drugi ko poseduje Selakovićev potpis, prvo sa mesta načelnika Odeljenja za operativno-bezbednosne poslove u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija prebacio da bude zamenik upravnika Okružnog zatvora u Beogradu Zvonka Grulovića.

Samo dva meseca kasnije Lisulov dobija rešenje o prevremenom penzionisanju u kome sa kao razlog navodi da su njegove radne sposobnosti umanjene jer je „dugo godina radio u otežanim uslovima" i „imao svakodnevni kontakt sa osuđenim licima". Istini za volju on je u zatvoru radio manje od dva meseca i samo se jednom, na 90 sekundi, sreo sa nekim osuđenikom. Da li je to dovoljno da se neko iscrpi do te mere da bi prevremeno bio penzionisan?

Ljubiša Stojanović nije iz Požege, ali je odani partijski vojnik. Rođen je 1953. godine, a u trenutku postavljanja na mesto upravnika zatvora u Negotinu, bez sprovedenog javnog konkursa, protiv njega se još uvek vodio krivični postupak pred Apelacionim sudom.

Ništa od ovoga nije smetalo nekom moćniku iz Ministarstva pravde da Stojanovića postavi na mesto dotadašnjeg upravnika Dragana Stojanovića, od Ljubiše mlađeg četiri godine, koji je u penziju takođe poslat jer mu je usled starosti "opala radna funkcija".

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ODLUKA: ČIJE VREME DOLAZI POSLE OTVORENE IZDAJE NACIONALNIH I DRŽAVIH INTERESA, SAMOREKLAMERSTVA, LAŽI, PLJAČKE DRŽAVNE IMOVINE…???

15. фебруара 2014. Коментари су искључени

 

Traje besramna predizborna kampanja Srpske napredne stranke i njenih tužnih satelita. Govore da su oni sudbina Srbije. Da će oni da zaustave nacionalni, državni i ekonomski sunovrat. Puna su im usta obećanja da će arapski šeici popločati Beograd mermerom, da će nemačke kompanije na čelu sa "Mercedesom" da zaposle narod.

Lažu, bestidno, da će pomoći mala i srednja preduzeća, otvoriti vrata najboljima, pomoći najugroženijima…

Nude nam Istok na Zapadu i Zapad na Istoku, traže izlaz na Egejsko more, pune budžet vazduhom, pumpaju ga lažima, pljuju na prošlost u kojoj su učestvovali kao ratni huškači, preporučuju spasenje u Evropskoj uniji…A, sve sa jednim ciljem: da još opljačkaju, unište, satru i razjedine Srbiju, samo da bi oni dobro živeli.

 

          Nikola Vlahović

 

Dobili su naprednjaci i svog demokratskog saveznika, Borisa Tadića, koji očajnički pokušava da u ovom savezu pomogne očuvanju lopovskih tekovina svojih bivših ministara. Ova gadna, odnarođena i na sve spremna družina hoće ponovo da vlada! Ne treba im dati da još jednom zavuku ruke u državnu kasu. U ozbiljnim državama, ostali bi i bez ruke i bez kase!

U televizijskoj emisiji Hrvatske radio televizije (HRT) "Nedjeljom u dva", 28. oktobra 2012. godine, bivši predsednik Srbije Boris Tadić, na pitanje voditelja: "…Zašto ste podržali osnivanje Srpske napredne stranke", odgovara: "…Morao sam, rekli su mi u Briselu da stvorim jaku opoziciju, evropsku desnicu…".

U novembru mesecu 2013. godine, Boris Tadić ponovo šokira javnost objašnjenjem zašto želi u koaliciju sa Srpskom naprednom strankom: "…Velike koalicije potrebne su kada je potrebno doneti velike promene, kao što je Ustav, na primer…".

Ako je u pitanju Ustav, onda je jasno zašto je Boris potreban naprednjacima. Jer, neko će morati da otvori pitanje priznavanja Kosova, a Boris i njegova kamarila su na to spremni, samo da budu u milosti Brisela, koji je pretprošle godine učinio sve da ga svrgne s vlasti.

Petnaest meseci kasnije, 30. januara 2014. godine, nakon bezuspešnog pokušaja njegovog bivšeg šefa kabineta Miodraga Rakića da pretvori Demokratsku stranku u savezničkog satelita razularenih vođa Srpske napredne stranke, Tadić je napustio DS i krenuo u svoju poslednju političku avanturu.

Okupio je oko sebe sve same "otpisane" kadrove, zapravo, grupu neverovatnih štetočina koje su skoro potpuno uništile sopstveno stranačko gnezdo, ali, još gore, i državu i sve njene institucije. Cilj je jasan: koalicija sa Srpskom naprednom strankom! Treba pomoći naprednjačke vođe da još neku godinicu ostanu na vlasti i zaštite kriminalnu elitu iz DS-a, koja je oglodala državne resurse "do kosti" i opljačkala sve što se moglo opljačkati.

Poslednji tango sa Tadićem danas igra i Snežana Malović, bivša ministarka pravde za vreme čijeg mandata je pravosuđe dovedeno do dna i pretvoreno u zbir haotičnih apsurda, posle kojih je morala da interveniše i Evropska unija.

U kolo sa Tadićem uhvatio se i bivši državni sekretar u Ministarstvu pravde, Slobodan Homen, ličnost ludačkog profila koji je bio personifikacija Tadićevog klovnovskog režima.

Pridružila mu se i Jelena Trivan, žena koja je svojim skandaloznim nastupima, verbalnim nasiljem, drskošću i epohalnim glupostima, svakog dana vukla Demokratsku stranku u blato intriga i jednoumlja.

Tu je još nekoliko Tadićevih simpatizera koji idu za svojim vođom opčinjeni idejom povratka na veliku političku scenu.

Ali, avaj, nedostaje "karika koja spaja"! Naime, nema Miodraga Rakića, čoveka koji je i smislio ideju da celu Demokratsku stranku gurne u naprednjačku baruštinu! On je, kako poverljive informacije govore, u inostranstvu, teško bolestan, sa lošim prognozama o ishodu…

Sigurno je samo to da će Tadić, ovako obezglavljen, biti surovo zgažen od građana i birača na martovskim izborima. U panici je i rukovodstvo naprednjaka, kojima je Miodrag Rakić čovek od koga uče kako da se vlada.

Ali, bez obzira na to, grupa "otpisanih", koji su još "mirovanju" u DS, predvođeni Mirkom Cvetkovićem, Božidarom Đelićem i Aleksandrom Vlahovićem, čeka na rezultate izbora. Greje ih nada da će sadašnjih vrh Srpske napredne stranke i dalje da ih štiti od sudskog procesa zbog nezapamćene pljačke Srbije tokom najsurovije privatizacije koja je sprovedena u jugoistočnoj Evropi.

Veruju, valjda, da će se "provući" nekažnjeno tokom još jednog mandata Srpske napredne stranke. Ali, prilike ne govore da će u njihovim rukama biti toliko vlasti…

Zapravo, Srpska napredna stranka je i smišljena kao privremeni projekat, kukavičje jaje i politički provizorijum, podmetnut isključivo sa ciljem da privremeno obavi par prljavih poslova (da preda Kosovo i za to vreme očuva tekovine demokratske pljačke).

U tom smislu, funkcija Srpske napredne stranke je već prestala da postoji!

Istina, od kako je 21. oktobra 2008. godine i zvanično stvoreno ovo političko ruglo, ono se istovremeno nalazi i u nastanku i u nestanku! Kao nekakva prolazna nepogoda posle koje će ostati krš i lom, mutne bare i uništena letina.

Međutim, iskustva iz evroatlanske sudbine susednih zemalja govore da ni ovde niko neće umaći dugoj ruci Brisela: Evropska unija već traži da se uhapse svi oni koji su učestvovali u pljačkaškom pohodu na srpsku privredu. Moraće da odgovaraju i oni koji su opljačkali desetine milijardi evra i dolara, i oni koji su im kriminalnim zakonodavstvom to omogućili.

Odgovaraće onaj ko treba da odgovara, a ne samo oni koji su se zamerili Srpskoj naprednoj stranci ili nisu platili reket njenim vođama.

Naime, u vrlo kratkom vremenskom razdoblju, talas naprednjačke otimačine, korupcije i kriminala se toliko oteo, da nema nikakve razlike između njih i onih koje, o komedije, i Boris Tadić zove "žuti lopovi". Možda je jedina razlika u tome što je naprednjačka pljačka danas masovnija i nije onako "elitistička" kao što je bila u vreme vladavine DS.

Vođe i sledbenici Srpske napredne stranke, predugo su bili na tankom radikalskom budžetu, pa kad su se dokopali vlasti, kao čopor vukova, krenuli su najpre sa "hitnim isplatama".

Ne treba ni podsećati da je armija naprednjaka 2012. godine, u vreme prvog talasa okupacije državnih institucija, otimala gde god je stigla. Stradala je čak i čuvena "budžetska linija 481", preko koje je interventno finansirano vođstvo Srpske napredne stranke, mada je reč o novcu namenjenom takozvanom nevladinom sektoru!

Kad se sabere pljačka Srpske napredne stranke u samo godinu i po dana, to izgleda zastrašujuće. Borski rudnici na čelu sa "prijateljom stranke", direktorom Blagojem Spaskovskim (koji se grlio i ljubio sa svakom vlašću, pa i ovom), očerupani su za celu milijardu evra! Vrh naprednjački je i ovo pozdravio!

Elektrodistribucija Srbije opljačkana, razvaljena, spremna za prodaju na "sitne delove". Ministarka energetike, Zorana Mihajlović, ma koliko da se pravdala, bila je deklarisani kočničar početka izgradnje kraka gasovoda "Južni tok" kroz Srbinju. Tu su i poslednji bastioni kakve-takve slike privrednog sistema, poput "Telekoma", kome je "glava na panju" i može biti prodat u jo lošijim okolnostima nego što su današnje. Doslovno su opljačkana i sva druga državna preduzeća prepuna naprednjačkih "kadrova".

 

     Igra po diktatu iz vrha SNS

 

Tadićeva udvaranja naprednjacima iz novembra 2013. godine, danas postaju jasnija. Pre samo tri meseca, preporučujući sebe naprednjacima, govorio je: "…Ukoliko ne počne izgradnja nacionalnog konsenzusa o strateškim i političkim ciljevima Srbije, i ukoliko SNS ne učini suštinski iskorak u detabloidizaciji srpske stvarnosti, njihova popularnost ostaće samo trenutak. Velika popularnost ne znači i veliku pobedu. Na ovim političkim prostorima pre znači veliku opasnost. Ja sam najbolji svedok toga!".

Dve godine ranije, Boris Tadić ni u noćnoj mori nije hteo da ide u koaliciju sa naprednjacima, čak ni na nivou lokalne samouprave, a to je i zvanično saopštio na zatvorenom delu sednice Glavnog odbora Demokratske stranke (nedelja, 11. decembra 2011. godine). Tadićeva poruka o zabrani koalicije s naprednjacima, bila je više nego jasna: ni po cenu opstanka na vlasti demokrate ne smeju da prave postizborne koalicije sa Srpskom naprednom strankom! I Dragan Đilas je tom prilikom snažno podržao Tadića rečima da je: „…časnije ući s radikalima u koaliciju nego s naprednjacima“.

Ali, čim je uz logistiku svoga šefa kabineta Miodraga Rakića (tadašnjeg korodinatora rada svih službi bezbednosti) "dobio zadatak" da podrži nastanak SNS, tu užasnu frankenštajnsku tvorevinu, Tadić se doslovno preobratio. Rakićevo blisko prijateljstvo sa naprednjačkim vođama, odredilo je njegov politički sunovrat.

Njegov bivši politički istomišljenik Zoran Živković, nedavno ga je nazvao "marionetom SNS", rekavši još i to da Tadić ima redovne i svima znane konsultacije sa SNS, i da to traje u dužem vremenskom periodu, te da se Tadić već dugo nudi kao saveznik Srpske napredne stranke "u ostvarivanju navodnih reformi".

Tadić je, kaže Živković, jedan od osnivača Srpske napredne stranke, jer je ta stranka i osnovana cepanjem Srpske radikalne stranke (SRS) na nezakonit način, a ljudi u SNS su zadržali mandate u Skupštini, što zakon tada nije dozvoljavao.

Potvrdio je Živković i ono što se dugo krilo od javnosti, da je Srpska napredna stranka napravila tajni plan zajedno sa Rakićem, da isključivi zadatak Borisa Tadića bude da napravi političku štetu protivnicima naprednjačkih vođa: "…To znači da formiranjem svoje koalicije okuplja ono što se u Srbiji zove i kuso i repato, i da na takav način pokuša da umanji rezultat SNS oponenata…".

I zaista, svi izvori ove zavereničke igre govore isto: Borisu Tadiću je vrh Srpske napredne stranke ponudio da bude "spoljni momak" njihovoj vlasti. Dogovoreno je i to da, ako uopšte pređe cenzus sa svojom grupom odmetnika iz DS, njemu bude obezbeđeno mesto ministra spoljnih poslova ili da u ime Srbije bude u nekim međunarodnim organizacijama! Konačno, Tadiću je obećan i veliki novac kako bio odigrao sve po diktatu iz vrha SNS, a, u njega su spremni da ulože novac i svi oni tajkuni iz Demokratske stranke koji su opljačkali Srbiju. Naravno, sa ciljem da pomognu Tadića i naprednjake i tako sačuvaju imovinu, poslove i račune.

 

     Ketmanizacija Srpske napredne stranke

 

Upadljivo je i to da je dobar deo osnivača Srpske napredne stranke, odstranjen "gvozdenom metlom", najuren, marginalizovan ili javno linčovan preko plaćenih i strogo kontrolisanih medija. Za poslednjih godinu dana, u poslu "kadrovskog čišćenja" istakao se predsednik Izvršnog odbora SNS, Radomir Nikolić, koji je "na terenu" utvrđivao "ko radi a ko ne radi".

Iza ove fraze krila se akcija pravljenja terena za ulazak odbeglih članova Demokratske stranke, ali i prebega iz svih drugih stranaka. Jer, Srpska napredna stranka, još uvek nastaje, sa tendencijom brzog nestanka, što je fenomen u istoriji političke prakse.

Činjenica je da vanredni izbori 2014. godine, ne idu onako kako je vrh naprednjaka zamislio. Neopisive gluposti, laži, nasilje, samoreklamerstvo, pljačka i otvorena izdaja nacionalnih i državnih interesa, to je danas slika Srpske napredne stranke. Kao takva, neće proći ni kod onih birača koji su 2012. glasali za njih. Ne treba smetnuti s uma da su ti izbori bili više plebiscit protiv Borisa Tadića, a ne žudnja za naprednjacima!

Dolazi loše vreme po SNS. Posle pada Miodraga Rakića i provale njegovog monstruoznog plana, da Demokratsku stranku stavi u službu SNS, vrh naprednjaka je ostao bez svog glavnog ideologa! Nestala je ključna tačka oslonca.

Istina, dosadašnja vladavina Srpske napredne stranke je bila samo precrtani kliše kojim je Vojislav Šešelj vladao Srpskom radikalnom strankom. Po toj "matrici", u SNS je najpre stvoren kult ličnosti, kreirana je atmosfera straha, slepe poslušnosti, a onda je u praksi, na primeru nekoliko "neposlušnih", demonstrirano kako će proći svi koji drukčije misle od vrhovnih vođa. Radomir Nikolić je, "čisteći" opštinske odbore, samo ponovio praksu diktatorskog rukovođenje strankom, koja je odlikovala Šešelja, a danas odlikuje i one koji su ga izdali i narugali mu se.

Umesto stvaranja najbolje kadrovske baze, posebno u Beogradu gde je među onima koji su prišli stranci bilo dosta uglednih advokata, lekara, inženjera i stručnjaka raznih profila, krenuo je pravi "cunami" balavih, nedoraslih početnika, ali i raznih diletanata, priučenih majstora, estradnih protuva, starleta, šofera…Čak je za predsednika opštine Zemun postavljen bivši šofer Tomislava Nikolića, ali, takvih ima u svim ministarstvima, državnoj upravi, lokalnoj samoupravi…Jedna prava armija lumpenrpoletera, dojučerašnjih zgubidana koji ne znaju razgovetno ni jednu rečenicu da izgovore, a često ni da se potpišu kako treba.

Šta li bi se tek desilo da nekim neverovatnim čudom Srpska napredna stranka, ovakva kakva je danas, osvoji apsolutnu većinu na izborima i krene samostalno da pravi vladu? Kojim kadrovima bi popunila ključna mesta u državi?

Srećom, ovakav scenario je nemoguć. Srpska napredna stranka biće uskoro samo ostatak jednog ružnog vremena. U tome će joj pomoći davno otpisani klovnovi srpske političke scene na čelu sa Borisom Tadićem, koji, udružen sa nekoliko političkih mrtvaca poput Vuka Draškovića. Takav "tim" može da potopi svaki Titanik. Znatno brže nego što bi realno potonuo.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: