Архива

Posts Tagged ‘ulica’

NEZGODNI SVEDOCI, PRANJE PARA I MOGUĆI PUCAČKI OBRAČUN U VRHU VUČIĆEVE VLASTI!!????

6. децембра 2015. Коментари су искључени

 

Naprednjačka vlast u Srbiji se ponaša kao obična razbojnička družina čim posumnja da njeni članovi spremaju izdaju. Naime, prema dobro upućenim izvorima, uskoro bi mogao da počne obračun sa svima koji bi mogli da odaju tajne ovog kriminalnog kartela, a neka ubistva i nestanke iz najskorijeg perioda treba takođe posmatrati kao deo tog mafijaškog rata.

 

                   Igor Milanović

POSTENJACINE

 

 U državnom vrhu Srbije, tačnije u okruženju Aleksandra Vučića, planiraju se skori obračuni sa ljudima koji mogu da ugroze njegovu apsolutističku vlast. Ne radi se, međutim, o političkim obračunima, već o likvidacijama u mafijaškom stilu. Prve će na udaru biti osobe koje mogu da budu nezgodni svedoci zločinačkog delovanja Vučića, njegovog kuma Nikole Petrovića i kamarile oko njih.

Na vrhu liste nalazi se čovek koji bi, ako ne bude ubijen, uskoro mogao da postane zaštićeni svedok u Sjedinjenim Američkim Državama ili Švajcarskoj i to u procesu razotkrivanja "pranja" novca prebačenog iz Srbije. Radi se o advokatu Vladimiru Cvijanu.

Isti, pouzdani izvor koji je našoj redakciji pre više od mesec dana dao precizne i poverljive podatke kako je grupa okupljena oko Nikole Petrovića preko Ciriha i švajcarske banke UBS "  prala" desetine miliona franaka zarađenih pljačkom srpskog naroda, sada nam je dao podatke o početku krvavog kraja ove operacije…

Pre više od godinu dana, u broju 319, Magazin Tabloid je objavio da je Vladimir Cvijan pobegao u Čikago  odakle upravlja transferima novca koje Vučićev klan šalje u SAD. Posle toga američke vlasti su pokrenule opsežnu istragu i tri meseca pratile Cvijana.

Kada je, konačno, od Srbije zvanično zatraženo da dostavi podatke o sumnjivim uplatama desetina miliona dolara na različite račune u američkim bankama, Cvijan je rešio da se skloni iz Severne Amerike i pobegne u Švajcarsku.

U broju 349, naš list je opisao kako Cvijan novac opljačkan od naroda Srbije "pere" preko švajcarskih banaka i sklanja na sigurne račune u Luksemburgu. To je bio okidač za pokretanje akcije eliminacije ovog nekadašnjeg beogradskog advokata.

Naime, kako naš izvor tvrdi, u Vučićevom klanu su zaključili da je ponovno ukazivanje na Cvijana i na njegovo mesto boravka ovoga stavilo u poziciju da više nema gde da se krije. U Srbiju mu nema povratka, jer bi ga američke vlasti i ovde našle, a ako ostane u inostranstvu i bude uhapšen, kao dobar i iskusan advokat tražio bi nagodbu kojom bi postao zaštićeni svedok i stranim službama otkrio ko je sve u lancu "pranja" para iznetih iz Srbije.

Onog trenutka kada prebaci sav novac u Luksemburg i svojim nalogodavcima preda potrebne podatke, Cvijana očekuje suočavanje sa Željom, kako glasi nadimak čoveka koji treba da organizuje njegovo ubistvo. Želja je, tvrdi naš izvor, trenutno u Srbiji, najviše vremena provodi u Beogradu. Verovatno je angažovan preko Petra Panića Pane ili nekoga iz njegovog okruženja.

Cvijan je idealna žrtva, jer već mesecima, tačnije od odlaska u SAD, nije u kontaktu sa onima koji bi prijavili njegov nestanak. Od najbližih veoma malo njih ima redovan kontakt sa njim i zna gde se on nalazi i čime se bavi. Ni sa bivšom suprugom ne održava redovne kontakte.

Posle njegove likvidacije sigurno niko danima ne bi ništa posumnjao niti alarmirao policiju. To je dovoljno vremena da se zametnu tragovi i počinioci sklone na sigurno.

Likvidacija svedoka koji mogu da otkriju kako klan Vučićevih iznosi iz Srbije pokradeni novac i gde ga krije u inostranstvu nije jedino krvoproliće koje se sprema.

Mafijaški obračun sa nezgodnim svedocima, koji se planira u najbližem okruženju Aleksandra Vučića, sigurno ne bi ostao bez protivudara suprotne strane, odnosno osoba koje su ovim planom ugrožene. Premijer i njegovo okruženje su svesni ovoga i zato se trude da na sigurno sklone svoje najmilije, koji bi takođe mogli da postanu žrtve.

Sin Aleksandra Vučića, Danilo, već je nedeljama u inostranstvu. Ne javlja se ni svojim nabližim prijateljima u Srbiji. Ispred zgrade u kojoj je do nedavno živeo, međutim, još uvek se nalazi patrola "Kobri", što pokazuje da vlast planira da ga po okončanju obračuna vrati u zemlju.

Danilovi najbliži prijatelji, sa kojima se skoro svakodnevno viđao do svog odlaska, tvrde kako je on poslat u inostranstvo na lečenje od bolesti zavisnosti. Premijerov sin je, uveravaju nas njegovi prijatelji, poli-toksikoman, odnosno, osim velikih količina alkohola, redovno je konzumirao i marihuanu, spid i ekstazi.

Po prirodi bundžija, koji je u svom društvu oca nazivao "skotom", Danilo je redovno bežao dodeljenom mu obezbeđenju. Jednom je u nekom restoranu ušao u toalet i "Kobrama" pobegao kroz prozor.

Pošto je takvim ponašanjem ugrožavao sopstvenu bezbednost, okruženje Aleksandra Vučića je odlučilo da ga skloni u inostranstvo, a za to im je poslužio izgovor da ide na lečenje na koje je sam Danilo pristao svestan da je preterao.

Po našem izvoru iz Švajcarske, Nikola Petrović je u jednoj tamošnjoj banci deponovao preko milion švajcarskih franaka za koje je insistirao da ne budu transferisani u Luksemburg.

Ovaj novac je namenjen da bude uplaćen na ime jedne firme koja će biti otvorena čim za neki dan mladi Danilo Vučić postane punoletan. On će biti vlasnik pomenutog preduzeća i zbog visokog ulaganja moći će da dobije boravak u Švajcarskoj, pomoću koga bi ostao na bezbednoj udaljenosti od Srbije dok ovde bude trajao rat u podzemlju.

Roditelji Aleksandra Vučića, zvanično žive na četvrtom spratu zgrade u beogradskoj Krunskoj ulici 47a. Ispred ulaza u tu zgradu nema vidljivog obezbeđenja, u šta se uverio i sam pisac ovog teksta. Za tim nema ni potrebe, jer Anđelko i Angelina Vučić nisu više u toj zgradi, a postoji i obezbeđenje ambasade Španije koja je udaljena dvadesetak metara, kao i čuvari u unutrašnjosti zgrade.

U gnezdo Vučića niko nepozvan ne može da uđe.

Ranije su Angelina i Anđelko Vučić, kako nam je poverio jedan njihov komšija sa prvog sprata, leti redovno odlazili u vikendicu koja se nalazi u Jajincima, podno Avale. Radi se o jednoj prostranoj vili sa bogatim vinskim podrumom.

Pred početak zime bi se vraćali u svoj stan u Krunskoj, ali to se ove godine nije desilo. Očigledno su i oni sklonjeni na bezbedno mesto dok ne prođe mafijaški obračun između Vučićevih saradnika i njihovih oponenata.

Zgrada u kojoj žive premijerovi roditelji, Angelina i Anđelko Vučić, ima ispred ulaza mali, lepo sređen park sa fontanom. Sve je to poklon grada Beograda, a da pod naletima vetra voda iz vodoskoka ne bi prskala stanare koji koriste nekoliko metara udaljen ulaz u zgradu, fontana je ograđena staklenim zidovima. Park, iako na privatnom zemljištu, održavaju zajedno i Gradsko zelenilo i Gradska čistoća.

Jedan od čistača ulica koji pokriva ovaj rejon ispričao nam je kako se proveo prvog dana na poslu.

"…Čistio sam trotoar ispred pomenute zgrade, kada mi je prišao jedan stariji gospodin i tražio da ispraznim kante za đubre koje su u parku. Rekao sam mu da to nije moj posao, jer parkove održava Gradsko zelenilo. Insistirao je povišenim tonom da to uradim, a ja sam odbijao i na kraju otišao. Pola sata kasnije preko mobilnog me je zvao šef da hitno dođem. Pitao me je da li znam ko živi u toj zgradi, a kada sam mu rekao da ne znam odgovorio mi je: ‘Roditelji predsednika Vlade!’ Rekao mi je da je lično otac Aleksandra Vučića zvao direktora Gradske čistoće da se požali na mene i da moram i park da održavam kada vidim da je prljav."

Pre izvesnog vremena došlo je do sukoba sa vlasnicima stanova u susednim zgradama, jer su vlasti insistirale da se "iz bezbednosnih razloga" iza zgrade podigne visoki zid koji bi zaklanjao pogled stanarima nižih spratova u komšiluku.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

NAPREDNJAČKI DIREKTOR RB KOLUBARA I NJEGOVI „KULE I GRADOVI“!!!

25. маја 2015. Коментари су искључени

 

Generalni direktor Rudarskog basena Kolubara, Milorad Grčić, nalazi se u nikad goroj situaciji. Obruč oko njega stegli su mafija, policija i stranačke kolege. Kako naši izvori govore, neko je predsedniku Vlade, Aleksandru Vučiću konačno dojavio da Grčić od prvog dana svog imenovanja na mesto generalnog direktora Kolubare, traži novac za rad Srpske napredne stranke od svakog privrednika sa kojima kontaktira. To ne bi bio problem za Vučića kad bi bio obavešten koliko Grčić uzima, ali, on od njega te podatke krije.

 

                        Vuk Stanić

SPREMAN ZA SMENU

 

Direktor RB Kolubara Milorad Grčić, uzimao je novac od koga god je stigao. I od običnih građana i od privrednika. Ali, on nikada nije završio u stranačkoj kasi. Sa druge strane Grčić je nudio "kule i gradove", pa je za novac koji je primao, obećavao čak i takve mizerne kompenzacije, kao što je povlašćen položaj u kupovini uglja (dok je bilo uglja to nije bio problem, ali danas…).

Policija je poslednje dve godine stalno dobijala informacije o tome šta on radi, ali materijalnih dokaza i volje da se nešto preduzme nije bilo. Nezadovoljnih načinom na koji Grčić namešta poslove bilo je od početka, pa je neko u znak odmazde, još 2013. godine, na njegovom službenom automobilu odvrnuo šrafove na točkovima i automobil je sleteo sa puta. Tada niko nije povređen.

Pravi problemi za Grčića počinju sa prošlogodišnjim poplavama, jer zbog smanjene proizvodnje uglja nisu svi koji su platili mito mogli da dobiju i obećane količine uglja po povlašćenim cenama. Nezadovoljni su se organizovali i počeli da prete.

Desilo se tako jednom prilikom da su ljudi sa fantomkama na glavi uočeni u blizini njegove kancelarije. Ove godine, u aprilu mesecu, na kancelariji su mu bili polupani i prozori, dok je sledeći incident bio paljenje Grčićevog službenog automobila. Auto je zapaljen ispred njegove kuće i tako mu je poslat znak da oni kojima duguje usluge znaju gde živi.

Možda je Grčić i nameravao da ispuni ono što im je obećao, ali, uglja jednostavno nije bilo dovoljno! Kopovi su bili poplavljeni, mašine upropaštene, u nekim trenucima radilo se sa tek dvadeset odsto kapaciteta…

Kada je odlukom Vlade Srbije, finansijsko poslovanje iz Grčićevih ruku izmešteno u centralu EPS, pokazalo se da Aleksandar Obradović, direktor EPS nije spreman da sa računa ove kompanije plati dugove koje je Grčić napravio.

Spisak ljudi i firmi koje je Grčić donirao prestao je da važi. Mnogi koji su do tada od Kolubare dobijali novac da ćute, sada su počeli preko društvenih mreža masovno da objavljuju informacije o Grčiću i njegovim prevarama.

Ljudima iz obezbeđenja Kolubare skrenuta je pažnja da treba obratiti veću pažnja na bezbednost direktora, na šta je jedan od radnika prokomentarisao, nisam očekivao da ću učestvovati u ratu mafije.

Ipak, najveća prevara koju je Grčić uspeo da organizuje u poslednjih šest meseci, desila se u trenutku kada je Vlada Srbije zasedala u Kolubarskom basenu. Za potrebe snimanja zasedanja Vlade, trebalo je snimiti i veliki bager sa ogromnim točkom (glodar 3 ) kako vadi ugalj sa kopa.

Na žalost, na ugljenokopu pored kojeg je Vlada zasedala, nalazi se dvadesetak metara mulja ispod koga je ugalj, a kako Vučić ne bi voleo da se na snimku umesto vađenja uglja vidi skidanje jalovine, doteran je ugalj iz drugog rudnika, kako bi pokrio bruku!

Ne zna se da li je u pitanju bio kolubarski ugalj, ili je možda ugalj doteran čak iz Kostolca za potrebe snimanja. U svakom slučaju, nekoliko vagona uglja bačeni su pre snimanja sednice vlade preko mulja i rovokopač ih je skupljao za potrebe promocije sednice.

Narednih dana do Vučića su stigle vesti o tome da Grčić i druge stranačke glavešine u ime stranke uzimaju donacije, a da novac zadržavaju za sebe, posle čega su se neprijatelji ovog bivšeg vlasnika "ugledne" pečenjare, dodatno osokolili i krenuli novi napad na njega.

Mnogi smatraju da sada kada mu je pozicija ovako poljuljana, postoji šansa da na mesto direktora Kolubare bude postavljen neko drugi iz Srpske napredne stranke. Zbog svega toga, Grčić osim mafije i policije, mora da obrati pažnju i na stranačku konkurenciju.

Na žalost, dešavaju se i tragedije koje je Grčić direktno ili indirektno skrivio…

Radnik „Tamnava- Zapadno polje" Branislav A. (45) poginuo je nedavno na površinskom kopu rudarskog basena „Kolubara", kada je deo čelične konstrukcije pao na njega.

Na ovaj način nastavljena je praksa da se u JP Kolubara ne obraća pažnja na bezbednost na radu, dok životi radnika ne znače ništa. Podsetićemo da u Grčićevom mandatu ovo nije prvi slučaj pogibije radnika, ali i da mediji odavno više ne pišu o tom problemu.

Najužasnija smrt radnika Kolubare bila je ona kada je varilac Milan Sika živ izgoreo u bunkeru koji nije prethodno očišćen od ugljane prašine. Ukucavanjem u internet pretraživač reči poginuo radnik Kolubare, mogu se naći podaci o smrti mnogih rudara i radnika u ovom javnom preduzeću, nažalost kako stvari stoje ne deluje da će ova praksa uskoro i biti prekinuta.

Radnici se godinama žale na loš kvalitet HTZ opreme, čizme su male, rukavice su lošeg kvaliteta, šlemovi su katastrofa, na žalost ni sindikati ne preuzimaju gotovo ništa da se situacija promeni.

Dugo vremena je Milorad Grčić odbijao da prilikom zapošljavanja u rudarskom basenu da prednost deci poginulih rudara. Zapravo i danas prednost u zapošljavanju imaju članovi vladajuće stranke, a ne oni kojima posao zaista treba i koji su kvalifikovani.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

PODMITLJIVI POLITIČARI I KOCKANJE DRŽAVNIM BUDŽETOM PREKO UREDBE O PODSTICAJU ZA DIREKTNE INVESTICIJE!!

29. априла 2015. Коментари су искључени

 

Bivši ministar i nekadašnji predstavnik "finansijske vlasti", Mlađan Dinkić, više nije zvanično u srpskoj politici, ali se njegov zao duh još uvek oseća. Naime, prema njegovom "modelu" uništenja srpske privrede i njenih resursa, uvedene su obilate subvencije stranim "investitorima". Do danas je na ime pomoći koju je država Srbija isplatila belosvetskim kompanijama više stotina miliona evra. Došlo je dotle da se iz budžeta finansiraju čak i strane hot-lajn kompanije! Za svako predviđeno radno mesto strana kompanija dobija iz budžeta Srbije i do 7.000 evra. Do nedavno, te subvencije su se kretale i do 10.000 evra. U praksi, te kompanije niko ne obavezuje da i zaista zapošljavaju radnike! Zakonom je određeno samo to da strani poslodavac "predvidi" radno mesto"!

 

                        Milan Malenović

BUDZETSKE PARE STRANCIMA-1

 

Radnike u Srbiji sada na ulicu isteruju i Vučićeva vlada i subvencionisane strane kompanije, kao što je slučaj u pribojskom FAP-u, a ima i slučaja uslovljavanja, da se ugasi domaća kompanija kako bi strana ušla na srpsko tržište (slučaj švedske Ikee i domaćeg Simpa iz Vranja). U međuvremenu, građani u Srbiji sve više gladuju, i sve je veći broj onih koji će zahvaljujući subvencionisanom "povećanju" broja radnih mesta ostati bez posla.

Jedva godinu dana je aktuelna vlast izdržala u apstinenciji od Dinkićevog modela subvencionisanja stranih "investitora". Početkom aprila Vlada je slavodobitno razglasila kako je budžetski deficit, navodno, manji od onog planiranog i odmah se krenulo u imitiranje pijanog milionera.

Jedan od isprobanih načina za prebacivanje para iz budžeta u privatne džepove upravo su pomenute subvencije po Dinkićevom metodu. Jedna od bitnih razlika u odnosu na period od pre jeste ta što danas Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA) igra marginalnu ulogu, dok sve odluke donosi Vlada i sprovodi ih preko na brzinu sklepane Komisije za kontrolu državne pomoći.

Nekada nezaobilazni začin u svakoj investicionoj čorbi SIEPA se sada spustila na nivo savetodavnog tela koje investitorima ne može više da pruži nikakvu konkretnu pomoć.

Kada je na mesto ministra privrede došao Saša Radulović počelo je razgrtanje kriminalne prljavštine čelnika pomenute Agencije i u martu 2014. je pokrenut krivični postupak protiv ranije direktorke Jasne Matić i njenih naslednika Vesne Perić i Božidara Laganina, kao i bivšeg zamenika direktora Bojana Jankovića.

Za direktora Agencije tada je postavljen potpuno neiskusni Nikola Janković. S obzirom da i on, isto kao i aktuelni predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež, potiče iz frankfurtskih "Vesti", dnevnih novina koje na srpskom jeziku izlaze u Zapadnoj Evropi, postavlja se pitanje da li srpskom privredom upravlja balkanska građevinska mafija, koja je finansirala pomenuti list, ili nemačka obaveštajna služba BND.

U svakom slučaju, postavljanje žutokljunog Jankovića na ovako značajno mesto bio je signal da se SIEPA polako, ali sigurno gasi. U to vreme su javnost ministri Vučićeve vlade zasipali informacijama kako nema više para za raskalašno finansiranje "investitora" i kako će se prestati sa tim. Sada, odjednom, para opet ima i za tako nešto, kao da je Vlada u međuvremenu otkrila velika nalazišta nafte.

U potpunoj tišini i daleko od očiju javnosti Vlada je izglasala novu Uredbu o podsticajima za direktne investicije koja po svojim pljačkaškim potencijalima prevazilazi čak i ono što je svojevremeno zamislio Mlađan Dinkić.

Ukratko, strani "investitor" može da bira između subvencija po novootvorenom radnom mestu i povraćaja uloženih sredstava.

Za jedno radno mesto, umesto ranijih 10.000 evra, "investitor" sada može da dobije najviše 7.000 evra, i to za devastirana područja, s minimalnim sopstvenim ulaganjima od 250.000 evra.

Privrednici koji pokreću proizvodnju u područjima koja se smatraju razvijenim (recimo u okolini Beograda, Novog Sada ili Niša) mogu da računaju na 3.000 evra po zaposlenom. Izuzeci potvrđuju pravilo, videće se kasnije.

Druga opcija je finansijska pomoć države na osnovu veličine investicije. Onaj ko pokreće proizvodnju vrednu 50 miliona evra od države može da dobije 25 miliona (polovinu investicije!?), a ako zaposli više od 200 radnika, ta sredstva se uvećavaju za još 10 odsto dvogodišnjih troškova za bruto plate. Onaj ko zaposli više od 500 radnika, dobiće dodatni podsticaj od 15 odsto, a za više od 1.000 radnika 20 odsto troškova za plate.

Sve u svemu, država bi na ovaj način mogla da postane većinski vlasnik takvih preduzeća, a ne običan davalac bespovratnih zajmova. Teško je i zamisliti stadijum ludila onoga ko je predložio i usvojio pomenutu Uredbu.

Pravila po kojima se dodeljuju subvencije su više nego rastegljiva i nikoga u suštini ni na šta ne obavezuju. Grad Beograd, prema pomenutoj Uredbi, spada u razvijena područja u kojima je najviša subvencija 3.000 evra po novootvorenom radnom mestu.

Prva subvencija po obnovljenom Dinkićevom modelu ide američkoj kompaniji NCR (National Cash Registers) i to četiri miliona evra za 800 novih radnih mesta, odnosno po 5.000 evra za jednog novog radnika.

NCR od 2012. posluje u Beogradu i u prestonici će ostati centar njenih poslovnih aktivnosti u Srbiji, što znači da, po potrebi, subvencije mogu da budu i veće od onih propisanih Uredbom.

Otvaranju predstavništva NCR-a 2012. godine prisustvovao je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić i tadašnja ambasadorka Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji Meri Vorlik. Potpredsednik korporacije NCR Džef Mekroski objasnio je da je Srbija izabrana za centar budućeg poslovanja NCR zbog "visoko obrazovane radne snage, koja govori strane jezike, odlične infrastrukture i pomoći Vlade Srbije".

Slično je ponovio i potpredsednik kompanije Dorsman 2014. godine, a skoro istovetnu rečenicu je krajem marta ove godine, prilikom dodele najnovijih subvencija, izgovorio i aktuelni ambasador SAD u Srbiji Majkl Kirbi.

NCR se u Srbiji ne bavi nikakvom proizvodnjom, najmanje onom namenjenom izvozu. Ovde postoji običan call-centar (narodski hot-lajn) za podršku klijentima u inostranstvu. Zbog čega je razvoj hot-lajna toliko značajan za ministra Željka Sertića i celu Vladu Srbije da u to investiraju četiri miliona evra narodnih para i to za dodatne subvencije?

Naime, ono što su i Sertić i članovi delegacije američke kompanije prećutali, jeste da je Mlađan Dinkić krajem aprila 2013. sa potpredsednikom NCR-a Majklom Olaflinom već potpisao jedan ugovor o subvencionisanju otvaranja 300 novih radnih mesta i da je Republika Srbija to tada platila 2,6 miliona evra. Upućeni smatraju da su novčane subvencije NCR-u bile isplaćene i u 2014. godini, mada za sada nema pouzdanih podataka.

Koliko je Srbija značajna za NCR govori i podatak da ova kompanija, iako već tri godine prisutna u Srbiji, nije uopšte registrovana pod svojim imenom u Agenciji za privredne registre, a da je ugovor sa Sertićem potpisao Rik Makuark, nižerangirani zastupnik kompanije.

Prema rečima Makuarka, NCR je u Srbiju uložio 6,4 miliona evra (plus 2,6 miliona dobijenih od Dinkića) i otvorio do sada ukupno 621 radno mesto. Sertić, sa svoje strane, tvrdi kako će sa 800 novih radnika NCR u Srbiji zapošljavati 1.600 ljudi, što samo za sebe dovoljno govori o poznavanju matematike od strane aktuelnog ministra privrede.

Osim toga, Sertić uz sve to pokušava da nas ubedi kako će NCR za otvaranje 800 novih radnih mesta uložiti 43 miliona evra, iako je Makuark na istoj konferenciji za štampu tvrdio kako je NCR za 600 radnih mesta prethodno platio, sa sve subvencijama, devet miliona evra. Ako već žele da nas lažu, neka se makar usaglase pre konferencije za štampu.

 

      Da bi švedska Ikea došla u Srbiju, treba ugasiti Simpo iz Vranja!

 

Direktne novčane subvencije nisu jedini oblik pomaganja sirotih stranih "investitora" kako bi uložili u Srbiju.

"Igl Hils", ili kako god da se zove kompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata koja će, navodno, da gradi "Beograd na vodi", besplatno od siromašne Srbije dobija uređeno građevinsko zemljište sa sve neophodnim priključcima. Koliko će Srbija u to morati da investira javnosti niko nikada nije smeo da saopšti, ali poznavaoci prilika smatraju da račun na kraju za građane Srbije neće biti ispod tri milijarde evra.

U senci "Beograda na vodi" skoro neprimetno se provukao jedan drugi sličan, mada daleko jeftiniji, ali i daleko razorniji projekat. Radi se o izgradnji robne kuće iz lanca Ikea u blizini auto-puta kod Bubanj Potoka.

Svojevremeno je Vlada Demokratske stranke, zajedno sa gradskim većem Beograda u kome je DS takođe imao većinu, Ikei namenila zemljište nedaleko od Kvantaške pijace na Bežanijskoj Kosi. Već su bile ugovorene i provizije koje će republički i gradski funkcioneri dobiti za poklanjanje zemljišta švedskom proizvođaču nameštaja, ali je posao na kraju propao zbog nerazjašnjenih imovinsko-pravnih odnosa u vezi dodeljene parcele.

U to vreme je, da podsetimo, Ikea planirala da ovde izgradi svoju centralu za jugo-istočnu Evropu, ali je posle propasti posla sa demokratama pomenuta centrala nikla u Zagrebu. Zemljište kod Bubanj Potoka sada je predviđeno za izgradnju običnog prodajnog objekta.

Da se na poklon daje samo pomenuto zemljište, to bi još moglo i da se razume i nekako opravda. Na poklon se, međutim, daju i životi naših ljudi.

Kompaniju Ikea osnovao je Ingvar Kamprad, danas u devetoj deceniji života, 1943. godine, preciznije: godinu dana pošto je pristupio švedskom ogranku nacional-socijalističke partije, Neošvedskom pokretu (Nysvenska Rorelsen), čiji je dugo vremena bio i finansijer. Naziv preduzeća je akronim od početnih slova njegovog imena, Ingvar Kamprad, roditeljske farme Elmtaryd i naziva parohije Agunnaryd u Švedskoj.

Kada je 1994. godine u vojno neutralnoj Švedskoj obelodanjena Kampradova nacistička prošlost udruženja potrošača pozvala su na bojkot Ikee u skoro svim evropskim zemljama. Preduzeću je pretio poslovni krah i Kamprad je odlučio da se pred pritiskom javnosti povuče ne samo sa čela ovog giganta već i iz njegove vlasničke strukture. Ovo je urađeno samo formalno, jer je preko navodno neprofitnog udruženja Kamprad i dalje većinski vlasnik Ikee i poseduje ličnu imovinu od oko 17 milijardi evra.

Potpuno u duhu svoje nacističke ideologije Kamprad se trudi da što je moguće više stanovnika Srbije ubije, ovog puta ne mecima i otrovnim gasom, već nemaštinom.

Ikea je svojevremeno pokazivala interesovanje da kupi srpsko preduzeće Simpo iz Vranja. Sa ovim preduzećem Ikea je već imala, za nju, više nego pozitivna poslovna iskustva, jer je kao svoju investiciju u zajedničkom poslu vrednu pola miliona evra predstavila isporuku mašina za krojenje štofova koje realno ne vrede više od 200.000 evra. Samo na tom jednom poslu Ikea je od Simpa na prevaru uzela preko 300.000 evra.

Umesto investiranja u Simpo, Ikea je iz ove vranjanske firme izvlačila novac.

Većinski vlasnik Simpa je Republika Srbija, a ona se ni ne trudi da ovo preduzeće sačuva. Početkom aprila Vlada je odobrila sredstva za socijalni program za ukupno 1.589 zaposlena u privrednom sistemu koji je krajem 2013. zapošljavao 4.413 radnika. U međuvremenu su se čuli glasovi iz državnog vrha kako Simpu nema spasa i da je za sve najjeftinije da ova kompanija ode u stečaj.

Cena ulaska Ikee u Srbiju je, dakle, gašenje Simpa i otpuštanje nekoliko hiljada radnika kojima je, kao i članovima njihovih porodica, plata u ovom preduzeću jedini izvor prihoda. Za razliku od pregovora od pre četiri godine, sa Ikeom ovog puta nije dogovoreno ništa više od otvaranja jednog jedinog prodajnog mesta nadomak Beograda (pre četiri godine se razmišljalo o dva gigamarketa u Beogradu i po jednim u Nišu, Novom Sadu i Kragujevcu) i to bez centra regionalnog predstavništva. Osim besplatnog zemljišta sa svim neophodnim priključcima i dozvolama Srbija će nacisti iz inače miroljubive Švedske pokloniti i Simpo iz Vranja, ali bez radnika.

Simpo je za Ikeu značajan zbog svog posebno povoljnog statusa na ogromnom ruskom tržištu na koje Ikea sve teže ulazi, posebno od kako se pre nekoliko godina na međunarodnim medijima pojavila istina o mračnoj prošlosti Kamprada i o još mračnijoj poslovnoj mreži koju je ispleo kako bi prikrio svoje prave interese. Zbog toga je vrhu Ikee potreban Simpo, ali oslobođen radnika.

Najmanje je u celoj priči važno preko koga će Kamprad da preuzme Simpo. To ne mora da bude Ikea, koja ionako predstavlja poslovnog Frankeštajna. Moguće je da će kao finansijer da se pojavi luksemburška banka Ikano iza koje stoji porodica Kamprad ili neko treće preduzeće iz ove skandinavske poslovne hobotnice.

Pošto već plaćamo umiranje od gladi sopstvenih građana, zašto ne bismo stranim "investitorima" poklanjali šakom i kapom šta god da im se prohte?

"Zašto pravimo cehove o kojima ne znamo ništa", pitao se nedavno profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ivan Vujačić ukazujući na to da niko u javnosti ne zna koliko će u narednom periodu Srbiju koštati Železara Smederevo.

Ovo preduzeće je, međutim, primer za ugled kako će nadalje da se izvlače pare iz državnog budžeta pri čemu stranci ni za šta neće biti odgovorni, a još manje će morati da ulože makar i neku crkavicu kao što je to ranije bilo. Kockarska partija u kojoj se unapred zna pobednik i koji ništa ne rizikuje.

Država iz budžeta oprema fabriku "investitoru" iz Finske, a radnike isteruje na ulicu

Skoro da je neiscrpna saga o dolasku finskog SISU u pribojski FAP. Soumen Erikoisajoneuvot Oy (SISU) pominje se već godinu dana kao neko ko bi spasao FAP, mada se model, po kome bi to bilo učinjeno, ne zna ni dan danas. SISU se, inače, nije pominjao ni u razgovorima Aleksandra Vučića prilikom njegove nedavne posete Helsinkiju.

Uprkos tome što je finsko preduzeće samo jedno od pet pravnih i jednog fizičkog lica koji su poslali validne ponude na tender za izbor strateškog partnera FAP-a, ono je u očima naših podmitljivih političara sigurni pobednik.

Zbog toga se o trošku srpske države preuređuju i renoviraju proizvodni pogoni koji su Fincima interesantni, a to je isključivo Preseraj u kome će ostati zaposleno sedamdesetak radnika. Korporacija FAP je 2013. godinu završila sa ukupno 1.108 zaposlenih, a Aleksandar Vučić je na početku pregovora sa finskim preduzećem 2014. najavio da će po njihovom preuzimanju FAP-a biti zaposleno još 200 novih radnika.

Renoviranje je plaćeno iz budžeta, ali su strogo poštovani svi zahtevi koje su postavili Finci. Srbija je, faktički, sagradila i opremila fabriku koju će oslobođenu od radnika da pokloni stranom "investitoru"!

Kako sada može da se vidi biće "privatizovan" samo jedan deo FAP-a i to po modelu sličnom onom primenjenom nedavno u Železari Smederevo: srpske pare i strana "pamet".

Poslednjih godinu dana samo u sređivanje Fincima interesantnog pogona i upravne zgrade, država Srbija je investirala milione evra, a desetine miliona će dati za socijalni program viška zaposlenih.

Još uvek se ne zna šta će SISU da uloži u FAP, jer kako tvrdi Zoran Zaković, direktor pribojskog preduzeća, pregovori se tajno vode u Beogradu između predstavnika Finaca i srpske Vlade. Pribojci ni o čemu nisu obavešteni.

Kada SISU na pomenut način preuzme samo jedan pogon i to sa samo 70 zaposlenih, sa Ministarstvom privrede će naknadno potpisati ugovor o subvencijama pomoću koga će dobiti desetine miliona evra da bi se zaposlili dodatni radnici, a vlast će to da obrazloži "povećanjem poverenja stranih investitora u Srbiju".

Upravo je tu rečenicu pre godinu dana izgovorio Željko Sertić povodom sklapanja u Ikarbusu do sada jedinog autobusa koji ima Mercedesovu karoseriju. Recept je, dakle, odavno poznat.

Vučićeva vlada ne vodi računa ni o kontroli poštovanja ugovora od strane "investitora" kome se plaća da bi ovde ulagao. Nije važno kako je narodu, bitno je da je ministrima stiglo dovoljno para.

Slovenačko "Gorenje" je dobilo 10.000 evra za jednog novozaposlenog, zbog čega je čak i nedodirljivi Mlađan Dinkić svojevremeno morao da ode sa ministarskog mesta, a ubrzo je ovo preduzeće otpustilo nekoliko stotina radnika. Smatra se da je samo u pogonu u Valjevu otpušteno između 600 i 700 zaposlenih.

Italijanski "investitor" dobio je po 2.000 evra da bi zaposlio nove radnike u valjevskoj fabrici Vali, a početkom ove godine je otpustio njih 250.

Najdrastičniji primer je južnokorejske Jure koja je dobila 10.000 evra za svakog novozaposlenog kome su, zatim, davali plate ispod zakonom propisanog minimalca, bez prava na plaćeno bolovanje ili godišnji odmor.

 

    A 1. Vlada Srbije poklanja 4 miliona evra jednoj od najbogatijih kompanija na svetu

Korporacija NCR ima nekoliko delatnosti: proizvodi samouslužne mašine, bankomate, fiskalne kase, reguliše njihovu prodaju, instalaciju, održavanje i slično. Radi se o ogromnoj kompaniji sa 26.000 zaposlenih širom sveta, koja ostvaruje profit putem ofšor poslovanja, odnosno izmeštanjem svoje proizvodnje u zemlje sa jeftinom radnom snagom. NCR svoje usluge i proizvode pruža drugim velikim svetskim kompanijama poput Simensa, BlackBerryija, McDonald’sa i Walmarta.

Njena poslovnica u Srbiji sastoji se od timova koji pružaju IT usluge i podršku u vidu nabavke delova, popravke tih aparata, projektovanja i logistike.

U Beogradu se nalazi deo NCR-a koji služi kao informatički i korisnički servis za druge firme širom sveta. Operateri povezuju kupce i ponuđače usluga u 180 zemalja, od Azije, preko Evrope do Amerike.

Servis koji posluje u Beogradu nekada je bio u Budimpešti, gde je plata po operateru iznosila 1.000 evra i to bez bilo kakvih državnih subvencija. Isti radnik, uprkos subvencijama srpske države, u Beogradu za isti posao dobija 500 evra.

Upućeni tvrde kako NCR direktno ne zapošljava radnike, već ih iznajmljuje preko drugih preduzeća na koje prebacuje odgovornost za plaćanje plata, doprinosa i poreza na plate, kao i postupanje u okviru zakona. Ako je tako, a evidentno je da se NCR pod svojim imenom ne nalazi u Agenciji za privredne registre, pitanje je kome i za šta se uplaćuju milioni evra za zapošljavanje novih radnika?

Koliko zaista vrede četiri miliona evra koje će NCR ove godine dobiti od Srbije, pokazuje podatak Uprave za agrarna plaćanja Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine Srbije kako je za premiju za mleko za četvrti kvartal 2014. svim proizvođačima ovih dana isplaćeno 464,4 miliona dinara, odnosno nešto manje od četiri miliona evra. Za koliko bi BDP uvećalo 800 poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji da je, kojim slučajem, njima umesto NCR-u srpska Vlada poklonila po 5.000 evra?

Potpuno je, zato, apsurdno pričati o nekom poboljšanju standarda u Srbiji kada upravo zbog nikakvih subvencija agraru plaćamo najskuplju hranu u Evropi, pri čemu ni poljoprivrednici nemaju nikakvu zaradu. Kajmak kupe oni na vlasti.

 

    A 2. Jedno radi MMF, drugo priča Vučićeva vlada

Veliko je pitanje da li je zaista ostvareno smanjenje budžetskog deficita u meri kako to Vlada tvrdi i čime obrazlaže ponovno davanje novčanih subvencija stranim "investitorima".

Sa Međunarodnim monetarnim fondom dogovoren je deficit od 55 milijardi dinara za prva tri meseca, a vlast tvrdi kako je minus između 20 i 25 milijardi, mada je stvarni deficit 40 milijardi. Apsurdno je misliti da je smanjenje budžetskog deficita usledilo usled povećanih fiskalnih prihoda zbog povećanja realne proizvodnje. Ako opada proizvodnja, opadaju i prihodi od poreza na promet, plate, akcize i slično.

 

©Geto Srbijia

materijal: List protiv mafije

FANTOMSKE DRŽAVNE AGENCIJE I USLUŽNI POSLOVI MINISTRA VERBIĆA

15. априла 2015. Коментари су искључени

 

Iako su prosvetari mesecima u štrajku i dovode ovu školsku godinu u pitanje, ministar prosvete Srđan Verbić, poput "stene" čuva svoj položaj, jer ima zaleđinu don Aleksandra Vučića. Glavni posao Verbiću je da organizuje preraspodelu plena u vidu budžetskih i preostalih kreditnih para preko fantomskih državnih agencija ili javnih preduzeća.

 

                  Nađa Andrejević Keleri

PROSVETA VERBIC-10

Predsednik Srpske radikalne stranke dr Vojislav Šešelj i naučni savetnik Instituta "Vinča" dr Filip Vukajlović, na nedavnoj konferenciji za štampu (26.03. 2015.), izneli su razloge za smenu ministra prosvete Srđana Verbića. Oni su istakli da se Verbić i njegovi saradnici ne bave problemima prosvete, već traganjem za načinom da otmu ogroman novac iz budžeta i pružili su nedvosmislenu podršku svim prosvetnim radnicima.

„Ministar Srđan Verbić je u Ministarstvu zadržao i vratio skoro sve kompromitovane i nesposobne kadrove nekadašnjeg ministra prosvete Gaše Kneževića, koji su jedino sposobni da opljačkaju sopstvenu državu i narod.

Oni samo tragaju za načinima da što lakše i bezbolnije otmu ogromne količine novca iz budžeta i to preko nekih agencija, koje zapravo niko ne može definisati u pravnom smislu reči i koje nemaju nikakvu stvarnu ulogu u našem naučnom i prosvetnom životu. To su fantomska agencija Nuklearni objekti Srbije, Jedinica za upravljanje projektima, istraživanje i razvoj, Centar za promociju nauke i Fond za inovacionu delatnost" naveo je Vojislav Šešelj.

Na pitanje zašto smenjivati ministra prosvete, naučni savetnik Instituta Vinča dr Filip Vukajlović za Redakciju kaže da su kadrovi Gaše Kneževića ponovo glavni u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja (MPNT), i dodaje da oni nikad od 2001. godine pa nadalje i nisu otuda odlazili (uvek su bili bar šesta, ako ne očevidna peta kolona – u terminologiji Aleksandra Dugina).

Sada su se totalno povampirili na čelu sa mlađanim Verbićem, čaušom petničarskog ‘dona’ za srpsko „naučno obrazovanje" (‘don Majića od Hrvatske’, nekadašnjeg zamenika ministra prosvete Gaše Kneževića u vladi Zorana Đinđića, za koga (Vigora Majića) nema dokaza da je završio ijedan fakultet – mada je neku diplomu u međuvremenu možda i pribavio). U međuvremenu je Majić do savršenstva razradio „tehnike i tehnogije" za ‘čišćenje’ srpskih fondova obrazovanja. Imao je vremena, jer to čini duže od četvrt veka.

Umesto da bude ministar prosvetara i ljudi sa univerziteta, Verbić sa svojom ekipom prevashodno obavlja uslužne poslove u korist svojih gospodara. A kako bi nešto i uradio za one zbog kojih ministarstvo postoji, kad ni Verbić (1970) ni glavnina njegove ekipe nemaju ni jednog radnog dana u normalnim prosvetnim ustanovama države Srbije, niti su ikad te poslove radili pomoćnik za visoko obrazovanje Milovan Šuvakov (1979) i šef kabineta, umetnik Nemanja Đorđević (1984) kome je ovo prvi nehonorarni posao.

Glavni posao Verbiću je da organizuje preraspodelu plena u vidu budžetskih i preostalih kreditnih para preko fantomskih državnih agencija ili javnih preduzeća tipa: Nuklearni objekti Srbije (NOS, 150,000,000 din.), Jedinica za upravljanje projektima (JUP „Istraživanje i razvoj", 110,000,000 din.), Centar za promociju nauke (CPN, 90,000,000 din.), Fond za inovacionu delatnost (FID 65,000,000 din.) sa podrškom realizaciji interesa u inovacionoj delatnosti, gde je za „specijalizovane usluge" predviđeno više od pedeset miliona dinara (50,002,000 din.), istakao je dr Filip Vukajlović.

Ne zaboravljaju oni nikako svoje leglo, nevladinu organizaciju Istraživačku stanicu „Petnica" (ISP), kojoj nameniše iznos od 30.000.000 dinara. Srpski budžet i dalje pomaže ove privatnike, uz besplatni poklon iz Đelićevog kredita od preko deset miliona evra za izgradnju mnogih novih objekata, detaljno sređivanje i opremanje.

Tu "našu" opremu i kapacitete ne može da koristi niko, ni stručna društva ni fakulteti, već samo odabrani. Posle ministra Krstića, Sonjinu i Soroševu ‘petničarsku sektu’ više ništa ne može da zaustavi.

Ministar Verbić se još uvek pojavljuje, kako se može videti na sajtu ISP, kao član UO ISP ispred kolektiva:

Savet IS Petnica imenuje članove Upravnog odbora kao operativnog upravnog i nadzornog organa. Upravni odbor ima devet članova. U ovom momentu članovi Upravnog odbora su: ing. Milojko Lazić (predsednik), prof. dr Jovan Radunović (zamenik predsednika), prof. dr Vojislav Andrić (obrazovanje), mr Zorana Gajić (pravna i finansijska pitanja), mr Zorica Mulić (obrazovni rad), mr Žarko Stepanović (organizaciona pitanja) i, ispred kolektiva IS Petnica, ing. Radisav Golubović, ing. Srđan Janev i mr Srđan Verbić."

Znači li to da je on sam sebi pare iz budžeta dodelio? Pogotovo, što je doskora bio i član najvažnijeg tela ove privatne institucije, Saveta Istraživačke stanice „Petnica", zajedno sa Sonjom Liht i svojim sadašnjim državnim sekretarom za nauku i visoko školstvo – Aleksandrom Belićem iz tzv. Zemunskog naučnog klana baziranog u Institutu za fiziku u Zemunu.

Nije ovo sve! Glavno šišanje (pljačka) će se obavljati preko daljeg trošenja (Đelićevog) kredita uzetog navodno za nauku, od koga je ostalo da se potroši još skoro 250 miliona evra.

Nova ekipa za otimanje se ovih dana konsolidovala i počinje ubrzano da radi da slupa što se još slupati može. U Skupštinu Društva sa ograničenom odgovornošću „JUP Istraživanje i razvoj" Vlada je nedavno odredila za predstavnika Republike Srbije kao osnivača, između ostalih, i Verbićevog državnog sekretara, već pomenutog Aleksandra Belića.

Dugački i lepljivi Belićevi prsti su odranije poznati. Na njegove sklonosti da lako poseže za tuđim novcem, upozoreno je MPNT još pre njegovog postavljenja za državnog sekretara. Učinio je to jedan veoma cenjen naučni savetnik, žaleći se na rad svog tadašnjeg direktora. No, ministar Verbić je to ignorisao. Kako i ne bi, kad se on o suštini pita ‘ko bula s gaćama’.

Velike pare se takođe izvlače i otimaju preko navodne popularizacije nauke u okviru Festivala nauke i Noći istraživača. Tu se kao glavni organizator javlja još jedna nevladina organizacija "Noć muzeja", čiji su saradnici sadašnje perjanice ministarstva. Beogradski Festival nauke je jedina manifestacija takvog tipa u Srbija koja deci naplaćuje ulaz, a pri tome služi za pranje para ‘popularizatora nauke’. Postoji i tendencija da se što više ljudi koji rade u nekim privatnim firmama nakače na projekte MPNT. Petnica je svoje ljude često tako zapošljavala.

Umesto da Verbić podrži kompromisni predlog sindikata prosvetnih radnika da se sredstva predviđena za navodno usavršavanje nastavnika i učitelja opredele u fond za plate, i tako spreči smanjivanje i onako mršavih nastavničkih plata, on grudima brani svima već ogađeno prinudno „usavršavanje" koje sprovode većinom „psihološkinje" i „pedagoškinje" iz MPNT i oko njega. To „usavršavanje" nastavnicima i učiteljima teško da će prijati dok im ‘krče prazni stomaci’. Verbić, boga mi, i preti. Najavljuje otpuštanje 10.000 ljudi iz prosvete.

Grabež i haos su naročito izraženi posle uzimanja deviznog kredita u visini od oko trista miliona evra, navodno za nauku i obrazovanje. Svi pokušaji kritičnog sagledavanja problema, ili predloga kako da se pojedini očigledni problemi u ovim oblastima počnu rešavati, nailaze na muk i potpuno ignorisanje od strane visokih državnih činovnika, kaže dr Filip Vukajlović i dodaje da je dužnost svih onih kojima je ova zemlja na srcu da na takve probleme javno ukazuju i pokušaju da nadležne nateraju da nešto na njihovom rešavanju preduzmu.

U poslednje vreme, a naročito u toku i posle ‘dramatične’ rekonstrukcije srpske vlade, često su se u medijima pojavljivale veoma afirmativne informacije o Istraživačkoj stanici Petnica. Dosta neobičan događaj zbio se avgusta 2011. godine u Petnici. Evo šta o tome pišu sami petničari:

„U sveže iskopane temelje novog objekta petničkih laboratorija, polaznici i saradnici Stanice su, bez prisustva političara, 13. avgusta 2011. godine uz skromnu svečanost postavili vremensku kapsulu.

Prohromski cilindar (hm… kineski termos, da budemo pošteni) napunjen je simbolima vremena, porukama, željama i nadama petničkih saradnika i radnika i duboko uronjen u armirano-betonske zidove buduće zgrade…".

Prema rečima dr Filipa Vukajlovića, atmosfera i patos ovakavih sektaških rituala oduvek su mu bili strani.

S obzirom da se gradnja ISP finansirala novcem građana Republike Srbije, da li je ovaj skup, koji te svoje finansijere doživljava kao neuke, nezagledane u budućnost i sa ‘senzorima i vijugama zasićenim mitovima prošlosti’, baš „bez prisustva političara" prošao?

Većinski Pravoslavni srpski narod, glavni finansijer ovih petničarskih radova, drži se vekovima ustanovljene tradicije kad svoje poslove izgradnje činom osvećenja hoće da obeleži.

Ako već "petničarski" političari preziru i ne uvažavaju ovu tradiciju i primenjuju svoje sektaške obrede (istina još uvek bez prigodnih keceljica), velika je drskost kad sebi dozvoljavaju da uz ovakve rituale ubacuju teške i uvredljive kvalifikacije na račun ljudi, koji će strane kredite za ovu gradnju godinama vraćati. Osim ako "petničari" svoju budućnost sa budućnošću svog naroda baš i ne vezuju.

Nelogično je da svoju dragocenu budućnost vezuju za tako zaostao, mitovima prošlosti opterećen, narod. Ipak, zapitajmo se, koliko je prihvatljivo javno ružiti one koji podigoše kredit da bi obezbedili vrhunske uslove života i rada, samo u budućnost zagledanim sadašnjim i budućim "petničarima", od kojih će mnogi najverovatnije odlepršati širom kugle zemaljske? Ili će ih, u ovoj novoj u Evropu zagledanoj ISP, današnji učitelji podučavati da samo o svojoj, svetloj i svetoj, budućnosti brinu?

Stari „petničar" Lazar Krstić, (iz vremena kad rekonstrukcija srpske Vlade još ni pominjana nije bila), izložio je tada svoje misli u tekstu "Kako biti siromašan ali seksi" (Godišnjak ISP broj 27, strana 50-51). To je bila verovatno najbolja preporuka njihovog Laze za "našu novu rekonstruisanu glavatu vladu":

"Prolazio sam pre par nedelja opasno blizu Berlina. Kad god me put nanese tamo, prevari me neka neuhvatljiva euforična nostalgija. To je moćno sećanje na par produženih trenutaka iz prošle decenije u kojima se moje tadašnje mladalačko buntovništvo ukrstilo sa plodnim tlem okruženja da stvori veru u neko sasvim drugačije, izvanredno sutra. Pored Berlina, još me jedino za Petnicu vezuju takva sećanja – na trenutke u kojima mi se pred očima, sasvim neočekivano isplela čitava jedna neslućena životna priča. Slučajnost ili … ?"

Ovaj euforično – somnabulni početak sa ‘plodnim tlem’ je samo inicijacija čitaocu da Lazarov tekst pročita do kraja.

Koliko je naučnika javno ustalo protiv više od trideset miliona evra predviđenih za idiotski Centar za promociju nauke shvaćene kao igraonica za decu i dokone majke i očeve, koji vodi bivša Đelićeva sekretarica iz ministarstva finansija Đinđićeve vlade (pravnik po struci)?

Koliko se njih pobunilo protiv ulaganja preko šest miliona evra da bi u novosagrađenom prirodnjačkom muzeju u Svilajncu mogle da se šepure makete Srbiji tako važnih dinosaurusa?

Ili je velika većina samo iz prikrajka očekivala svoje mrvice sa te obilate lopovske trpeze? Ko se to pobunio zbog toga što se novac kredita, navodno namenjenog nauci, najpre daje za izgradnju Petnice, koja je tada bila u privatnom vlasništvu grupe građana?

Od milja nazvani "Petničari", dobiše više para nego najveći srpski naučni Institut u Vinči! Sada deca, koja će se možda nekad baviti naukom imaju mnogo bolje uslove rada nego aktivni naučnici. Nisu li im u tome pomagali članovi saveta Istraživačke stanice "Petnica" Sonja Liht i sveprisutni i nezamenljivi akademik Zoran Petrović (član mnogih komisija, saveta, zajednica i društava kojekakvog prijateljstva).

Da ne nabrajamo i sve ostale građevinske poduhvate koji su sprovođeni pod kontrolom monstrum Jedinice za upravljanje projektima, sve popunjene (kao i Centra za promociju nauke) "žutim-da žući biti ne mogu" Đelićevim kadrovima. Ne može se istovremeno biti članom izabranika-odličnika ovog naroda i biti apsolutno indolentan prema posledicama neodgovornih, ili čak kriminalnih, odluka njegovih državnih činovnika.

I ministarka Zorana Mihajlović je dobila zadatak od svog predsednika stranke da se posebno pozabavi Petnicom!?

Da li zahvaljujući ovom mladom članu mnogih nevladinih organizacija, ekonomisti i energetičaru – političaru, koja sa naukom ama baš nikada nikakve veze nikad nije imala, ili nekom ozbiljnijem iz drugih centara vidljive i nevidljive moći, tek Vlada Srbije je odlučila da Petnicu pomogne sa približno 250.000,00 (dvesta pedeset hiljada) evra.

Svako razuman, pre nego što odvoji tolike pare, trebalo bi da se zapita: Kome daje novac? Zašto daje taj novac? Kakve koristi konkretno od toga ima država? Da li danas u nauci i prosveti Srbije ima prečih potreba od Petnice i "petničara"?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POZADINA IZBORA NOVOG SAZIVA NACIONALNOG SAVETA VLAHA

9. марта 2015. Коментари су искључени

 

Rumunija veoma aktivno radi na tome da Vlahe iz Srbije prevede u Rumune. Nesposobni i podmićeni političari iz Srbije joj u tome rado pomažu. Zato se seminari za predavače vlaškog jezika održavaju na rumunskom, a udžbenike za vlaški jezik i kulturu piše devojka koja ima samo 25 godina i nikakvo adekvatno obrazovanje.

 

                     Mersiha Hadžić

SAVET VLASI

 

U utorak, 18. novembra 2014. godine, u Petrovcu na Mlavi je konstituisan Nacionalni savet Vlaha u novom sazivu. Na konstitutivnoj sednici verifikovani su mandati novoizabranim članovima Saveta, a na prvoj radnoj sednici koja je potom održana, izabrano je i najuže rukovodstvo ovog tela.

Za predsednika Nacionalnog saveta Vlaha ponovo je izabran diplomirani politikolog Radiša Dragojević sa liste "Vlasi za Srbiju – Srbija za Vlahe" iz Petrovca na Mlavi, koji je ovu funkciju obavljao i u prethodnom mandatu, dok je za zamenika predsednika izabran Dalibor Orsovanović iz Bora. Za sekretara Saveta imenovan je Bojan Modrlanović, diplomirani pravnik iz Petrovca na Mlavi.

Među prioritetnim ciljevima Saveta, Dragojević je na sednici istakao nastavak programa uvođenja vlaškog govora sa elementima nacionalne kulture Vlaha u sistem osnovnog obrazovanja, dalje usavršavanje, normiranje jezika do njegovog uvođenja u službenu upotrebu tamo gde za to budu postojali zakonski uslovi, kao i negovanje kulturnog nasleđa i tradicionalnih kulturnih manifestacija Vlaha.

Posle toga 17. decembra 2014. godine, u Boru je održana druga sednica Nacionalnog saveta Vlaha i usvojen je novi Statut. Usvojeni su predlozi da naziv Nacionalnog saveta Vlaha bude ispisan na pečatu i u Statutu na vlaškom jeziku i pismu („Savjetu Vlahilor").

Izabran je prvi potpredsednik savetaNovica Janošević, kao i potresednici: Dragi Damjanović, Miodrag Marković, Miletić Mihajlović i Neli Đorđević.

Izabran je i Izvršni odbor Nacionalnog saveta, koji čine: predsednik Radiša Dragojević, zamenik Dalibor Orsovanović, pet potpredsednika, kao i Siniša Čelojević sa liste Gergina i Miodrag Kokelić, sa liste Pokret vlaškog ujedinjenja.

Imenovani su i predsednici odbora: predsednik Odbora za kulturu, Vesna Stanković, predsednik Odbora za obrazovanje Slobodan Golubović, predsednik Odbora za službenu upotrebu jezika i pisma Slobodan Perić.

Koga ovi ljudi predstavljaju? Kampanju za izbore NSV-a su radile vladajuće SNS i SPS, odnosno njihovi opštinski odbori u Petrovcu na Mlavi i Kučevu. Za učenje vlaškog govora na teritoriji opštine Kučevo izjasnio se samo jedan učenik, pa je i on odustao.

Istovremeno, u opštini Kučevo za učenje rumunskog jezika prijavilo se 12 učenika u srednjoj školi i 12 učenika u osnovnoj školi. U celom Braničevskom okrugu za učenje vlaškog govora sa elementima kulture prijavilo se 56 učenika i to jedino u osnovnoj školi u Laznici, opština Žagubica. S druge, strane za učenje rumunskog u opštinama Veliko Gradište, Golubac, Malo Crniće i Žabari prijavio se veliki broj učenika. Sada će deca učiti rumunski.

Nauka je odavno rešila pitanje samostalnosti Vlaha kao naroda, ali to nisu i naši političari. Vlasi nisu Rumuni, ali snažnom agitacijom potkrepljenom parama, Rumunija uspeva da za svoj plan rumunizacije stanovnika istočne Srbije pridobije sve veći broj ljudi, posebno podmitljivih političara.

Vlaška narodna stranka koju predvodi doktor Predrag Balašević ovaj put nije izašla na izbore i pozivala je na njihov bojkot. Ako pogledamo izlaznost može se reći da je bojkot uspeo.

Održana je i konferencija u Medija centru u Beogradu. Zapaženo je bilo komentarisanje Dragomira Dragića o napisanom udžbeniku "Vlaški govor sa elementima nacionalne kulture ". Dragić se pitao ko je autor koji je na tako nestručan način predstavio Vlahe i njihove običaje. Čak je pozvao i na krivičnu odgovornost autora i ekipe oko njega. Stvarno, ko to piše udžbenike ?

Autor većine njih je dPasujoni, to mu je književno ime. Iza pseudonima se krije Slobodan Golubović iz Beograda, profesor fizike!? Sva izdanja finansiralo je udruženje Gergina iz Negotina i Nacionalni savet Vlaha. Ništa ne bi moglo ni bez pomoći Soroš fondacije. Poznato je da je Soroš finansirao sve projekte na razbijanju Jugoslavije, a sada Srbije.

Kada je dPasujoni video da je preterao, objavio je da ključni udžbenik piše njegova ćerka, rođena 1989. godine ?!

Održana su dva seminara za nastavnike Vlaškog govora. Naravno, predavači su bili dPasujoni, njegova ćerka i još neki članovi udruženja Gergina iz Negotina. Na tim seminarima nije se uopšte govorilo vlaškim govorom.

I prvi saziv NSV, pod vođstvom Dragojevića, spremao se za uvođenje rumunskog jezika u nastavu. Bio je i jedan seminar na kojem su predavači bili profesori rumunskog jezika sa novosadskog filozofskog fakulteta. Čak su održali i polaganje. Tako su naši Vlasi dobili sertifikate o poznavanju rumunskog jezika u nivou maternjeg !

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

 

BANATSKI LIKOVI KAO DRUŽINA DUGOGODIŠNJIH VLASTODRŽACA U ZRENJANINU

10. фебруара 2015. Коментари су искључени

 

Srednji Banat je od najrazvijenijeg regiona postao najveći prosjački region u Vojvodini. Svi iz budžeta očekuju neki dinar. U lokalnim strankama vlada rasulo i haos, dok narod jedva preživljava i na ivici je opstanka.

 

               Mersiha Hadžić

BANATSKI LIKOVI2

 

Gradonačelnik Zrenjanina Čedomir Janjić je ekspresno diplomirani ekonomista privatnog fakulteta, nije bio nosilac liste ni jedne stranke niti je podržavao listu SNS Pokrenimo Zrenjanin.

On je kao predsednik GO DSS ušao u koaliciju tek kada mu je ponuđeno mesto zamenika gradonačelnika. Mesto gradonačelnika je pre njega imao Goran Knežević i to mesto je zamenio mestom ministra poljoprivrede sa kog je u rekordnom roku smenjen.

Drugi gradonačelnik je bio mr. Ivan Bošnjak, ničim izazvan za to mesto, jer veterinaru nekako sleduje sasvim druga pozicija, ako je pameti. Posle dokaza da ume da misli i da neće pokorno da odrađuje zapovesti Kneževićevog kuma Nenada Karapandže biva udomljen kao državni sekretar kod Kori Udovički, a žena u Centru za socijalni rad.

Gradonačelnik je obećao građanima da će grad dobiti „šnel štrase". Naredne godine će se napraviti plan, pronaći investitori i projekat, a onda tenderi, pa izvođači pa onda ta „šnel štrase" do Beograda. Investitorima su date ponude koje su ponižavajuće za Zrenjanin, ali ni to ne donosi rezultate.

Kinezi najavljuju kargo centar, a vlast oduševljeno to objavljuje iako od toga nema ništa, a i velika većina gradskih čelnika ne zna šta znači kargo. Najbolja izjava je izjava pomoćnika gradonačelnika Ivana Devića koji je sportski pilot i koji se bolesno zalaže da se praistorijski sportski aerodrom iz vremena SFRJ pretvori u moderan, jer „to je gradu koji ima železnicu, plovnu reku i šnelštrase poslednji korak za evropske standarde".

Reka je umrla davnih godina kada je umesto Begeja grad dobio tri jezera, železnicu je pravila Marija Terezija i niko se nije posle toga setio da je modernizuje, a šnel štrase će se pretvoriti u šne nokle.

Gradska ministarka za resore prosvete, kulture i medije Dubravka Bengin Bulovan ne zna da razlikuje ni sopstveno srednjoškolsko obrazovanje od onog koje joj je zapalo za oko, pa umesto matematičkog tehničara (srednja pozivno -usmereno, „šuvarica") sebe promoviše kao diplomiranog matematičara.

Odbornici više nisu vozači ili šoferi, nego tehničari drumskog saobraćaja, a direktori JP su nekadašnji vozači dotadašnjih direktora. Aktivni policijski doušnik, registrovani narkoman i privatni kafedžija koji je SPS aktivista, završio je srednju medicinsku školu.

Odjednom čovek donosi neku sklepanu diplomu ekonomskog tehničara i tvrdi da u medicinsku školu nikada nije išao. Dobija mesto savetnika direktora JP „Čistoća i zelenilo". Dobio je i preporuku da se ne pojavljuje na radnom mestu, jer skreće pažnju. Tako je Duško Rađenović, „ekspert ekonomije" organizovan od vlasti da telepatski savetuje direktora Zeca koji je ,usput, i zet predsednika skupštine Radovana Bulajića.

Drugi savetnik istom direktoru istog JP Darko Bađok, pokrajinski poslanik SNS, perjanica bivšeg ministra, samozvani vođa nekadašnjih navijača fudbalera „Proletera", koji osim toga u svojoj biografiji nema šta da dopiše, nema dana radnog staža, nevenčanu suprugu, kuvaricu, je zaposlio u galeriji slika kao nekog kustosa.

On je kupio veliki objekat u najužem centru grada koji je nekada bio restoran i zove se„Tisa". Nikad nije bio zaposlen, bez ikakve garancije u imovini uzeo je kredit i otkupio objekat. Prošle godine je pokušao da ga proda i tražio je 350.000 evra. Po gradu se govorilo da mu David Dimkić, pomoćnik gradonačelnika za finansije i prijatelj Kneževića (zajedno su robijali) prebacuje novac iz budžeta.

Sada je neka pomoć stigla u iznosu od 2.000.000. dinara za sanaciju kuće Živojina Stajića koju je urušila loše odrađena i nelegalno podignuta zgrada u kojoj stan ima doskorašnji gradonačelnik Ivan Bošnjak, a dva stana su vlasništvo načelnika komunalne policije konobara po obrazovanju, a nekog magistra po diplomi, Igora Virijevića. Priča se da je Bađok dobio deo para.

Interesantan lik koji radi po principima stranke kojoj pripada (SNS) je načelniк srednjebanatskog okruga Dušan Šijan. Apsolutno zaboravlja da bi trebalo da bude neko ko je načelnik svih građana, a ne samo članovima koalicije na vlasti. Više od godinu je pokušavao da nametne bratimljenje sa ruskim gradom Noginskom i Zrenjaninom, a kada je skupština to izglasala, osim turističkih odlazaka u Rusiju nikakvog pomaka nije bilo u saradnji.

Nakon diplomiranja i sina je poveo u Rusiju da dete razmeni zastave u službenom protokolu. Pulen načelnika, izvesni Simo Batinica, trgovac sa pijačnih tezgi, a zatim organizator takmičenja u malom fudbalu, postaje šef ekspoziture „Telekoma" u gradu. Toliko o stručnosti kadrova.

Zrenjanin se bratimio i sa Vojnićem, odakle je tokom „Oluje" pobegao i sadašnji odbornik Mukobrad Milan. On je bratimljenje shvatio kao mogućnost da meštanima rodnog mesta pokaže svoje stepenice uspona u Banatu, pa je poveo u Vojnić i Krnjak KUD iz Perleza, pokrajinsku poslanicu za sva pitanja i odgovore Stojanku Lekić i još po kojeg dokonog aktivistu SNS.

Koordinatoru JP „Rezervati prirode", koje ima 2 zaposlena (koordinatora i direktora) dato je kao predsedniku nekog udruženja građana da prebroji rode u Taroškom ataru i za to zadovoljstvo je dobio 340.000 dinara.

Predsednik GO SPS Željko Malušić ima svoju ergelu konja, a vlast mu je donela 42 kamiona i kompletno preduzeće koje je nekada bilo JP za transport i međunarodni saobraćaj. U neposrednoj blizini je skladište cevi „Srbijagasa" za čije skladištenje Malušić dobija mesečnu apanažu od 17.000 evra.

Nikola Novaković, kum predsednika skupštine Bulajića, želi da postavi splav kafanu na delu jezera u gradu. Splav na jezeru bi bio kao kada bi neko u Dunavskom parku pored labudova postavio talpu sa šipkom, igračicama, šankom i estradnom muzikom.

Dozvolu u „Vojvodini vodama" izdao je lično Mirko Adžić, direktor tog preduzeća, zet Ljubiše Janjića (člana zrenjaninskog SPS-a i ličnog prijatelja Novakovića).

Predsednik GO SNS-a je trebao da se bira još oktobra 2011, ali zbog dolazećih izbora pomereno je i nikad posle toga odrađeno. Nema više četiri, nego tri potpredsednika.

Milenko Vujović, koji je iz SRS prešao u tek osnovanu SNS i postao poverenik, čiju je poziciju narušio Kneževićev izlazak iz zatvora, više nije na poziciji potpredsednika. Nikada i nije bio. Izabran je da se zadovolji formalnost i da se ne pobune ljudi koje je on doveo u stranku u osnivanju. Drugi zamenik je dr Predrag Matejin, šef poslaničke grupe u Pokrajini, neeksponirani tihi pratilac vođe.

Mirko Krlić ima najneverovatniju biografiju u gradu. Od odvođenja dobrovoljaca u rat u Liku, pa do šetanja kroz sve stranke i partije patriotske osnove… Kao potpredsednik GO postao je poslanik u republičkoj skupštini i dobio mesto u kancelariji za KiM kod Vulina.

On je nasilno uselio ćerku u atelje koji pripada JP „Savremena galerija", koristi neograničeno automobil gradske uprave i neverovatan broj svojih sledbenica zaposlio je na raznim mestima. Jedna od pomoćnica načelnice gradske uprave je i Olivera Lisica, velika prijateljica pomenutog gospodina.

DS je apsolutna mrtvaja. Nekoliko pretendenata za presto, ali ni jedan realan, ni jedan mudar. Standardno jak hrvatski lobi preko gospodina Kaurića, samopozvana predsednica MO DS iz vremeplova gospođa Dragojlo, pa njen rođak Popov koji ni sam ne zna želi li da uđe u trku i jedan mladi gospodin koji ima podršku bivše načelnice okruga. Poverenik za Zrenjanin je čovek iz Bečeja i koga ne interesuje stranačko previranje u GO DS u gradu.

LSV je u raspadanju. Ostalo je nekoliko perjanica koji bi da utrče u vlast, ali kome su sada potrebni? Većina odbornika u skupštini grada je u koaliciji sa SNS, iako sam SNS ima samo 18 odbornika, 28 odbornika čini opoziciju, a 39 koaliciju. Ligaški odbornici ne učestvuju u radu skupštine, prisutni su, ali apsolutno pasivni.

SRS se delimično oporavila nakon napuštanja odborničke grupe, tačnije prelaskom u SNS. Tako je odbornik Goran Tajdić osvojio mesto direktora JP „Vodovod i kanalizacija".

Dragan Vidaković, čovek koji je na vrlo sumnjiv način stekao bogatstvo, godinama ugrožava male preduzetnike i siromašna taksi udruženja, određujući startnu cenu prevoza.

Cilj mu je potpuni monopol nad taksi prevozom u Zrenjaninu, kao i nad svim kioscima u gradu! Pripada grupi ZREPOK (Zrenjaninski pokret) koja je savršeno bliska vlastima, donacijama baca pesak u oči građanima, a kroz mnoge beneficije i gledanje kroz prste ubira veliku dobit.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SRBIJA I PROJEKAT „FAS“: UZ POMOĆ BELOSVETSKIH MEŠETARA IZVUĆI ŠTO VIŠE PARA I OTIĆI IZ SRBIJE SA PROFITOM!!!

21. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Nije pitanje da li će „Fiat“ da napusti Srbiju, već kada će to da se desi. Pitanje je i koliko će do kraja da iznosi ukupan ceh koji će srpski poreski obveznici imati da plate za ovu avanturu. Ugovor Srbije i „Fiat“ grupe iz Torina je državna tajna, ali su pojedini strani mediji objavili neke njegove delove. Iz toga proizilazi da je Srbija do sad platila preko 1,2 milijardi evra, da je, iako oslobođen skoro svih fiskalnih nameta, „Fiat“ u ovom trenutku našoj državi dužan 2,4 milijarde dinara i da je on u ukupnoj dubiozi od oko 1,3 milijarde evra. Uz sve to, Srbija ovoj fabrici u Kragujevcu novčano i dalje pomaže sa oko 200 miliona evra godišnje.

 

 

 

 

 

              Milan Malenović, Bernadro Vitulano

FIAT U ODLASKU2

      

Pred sam kraj 2014. godine pronele su se glasine, kako „Fiat“ planira da napusti Srbiju i proizvodnju sadašnjih modela iz Kragujevca preseli na neku drugu lokaciju, najverovatnije u Brazil. Ova vest nije potpuno neočekivana, jer italijanski koncern već uveliko proizvodnju seli u oblasti u kojima planira povećanje prodaje.

Generalni direktor koncerna „Fiat“ S.p.A. iz Torina (većinskog vlasnika fabrike u Kragujevcu) Serđio Markione još je u januaru 2014. najavio kako će sedište kompanije, radi poreske uštede, iz Italije preći ili u Veliku Britaniju ili u Holandiju. Ako može da se preseli sedište firme osnovane još 1899. godine u Torinu, i to ne bilo koje firme već jedne koja je zaštitni znak Italije, zašto ne bi mogla da se iseli i proizvodnja iz fabrike koja je pokrenuta tek 2008. godine?

Celokupna italijanska privreda se poslednjih godina, a posebno od 2008. godine, kada je izbila globalna ekonomska kriza, okreće latino-američkom tržištu. „Fiat“ je u Brazilu neprekidno prisutan od 1973. godine i tamo u međuvremenu proizvodi više od deset različitih modela svojih vozila. Osim toga, „Fiat“ u Južnoj Americi ima i fabrike u Argentini (od 1995.) i u Meksiku (od 1968. godine).

Prema poslednjim podacima, najveća proizvodnja „Fiatovih“ modela u Evropi (izvan Italije) bila je u Poljskoj, 640.000 vozila godišnje, što desetostruko premašuje najbolji učinak kragujevačke fabrike. „Fiat Auto Poland“ s.a. je u stoprocentnom vlasništvu „Fiat grupe“ iz Torina, za razliku od „Fiat automobila Srbija“ doo (FAS), u kome Srbija, iako je najviše investirala, zvanično učestvuje samo sa trećinom kapitala.

Koliko je FAS u planovima torinskih direktora bio skrajnut u zapećak govori podatak da je on proizvodio samo dva modela „Fiatovih“ vozila, dok se, recimo, u pogonu u Turskoj (oko 400.000 automobila godišnje) proizvodi tri puta više modela, dok fabrika u Poljskoj od 2015. preuzima i proizvodnju modela 500 koji se sklapa u Kragujevcu, pored već nekoliko različitih modela, od kojih neki ne pripadaju „Fiatu“ (na primer „Ford Ka“).

Ni planirani bescarinski izvoz u Rusiju ne bi značajnije promenio ovu turobnu statistiku, jer je u najboljem slučaju tamo moglo da se izveze samo 10.000 vozila.

FAS, očigledno, nikada nije ni bio ozbiljno zamišljena italijanska investicija, pa će njegov odlazak iz Srbije pogoditi najviše same radnike u toj fabrici, dok će, sa druge strane, rasteretiti ovdašnji budžet.

 

 

      Težina „tranzicionog fonda“

 

 

Nekadašnji ministar privrede Saša Radulović svojevremeno je izjavio kako je imao priliku da vidi osnovni ugovor sklopljen između Srbije i „Fiat“ S.p.A, ali ne i eventualne anekse. O sadržaju osnovnog ugovora nije smeo ništa da saopšti javnosti, jer je bio vezan obavezom čuvanja državne tajne, a ugovor upravo to jeste – najstrože čuvana državna tajna.

Ipak, na svom blogu Radulović je objavio jedan veoma interesantan članak, preuzet iz hrvatskih medija, koji odlično oslikava u šta se Srbija upustila na nagovor Mlađana Dinkića.

U članku, koji je originalno objavio list „7-dnevno“, između ostalog stoji kako je po nezavisnom revizorskom izveštaju agencije „Ernst&Young“ samo u 2012. FAS iskazao poslovni gubitak od 45 miliona evra, dok je u 2011. gubitak bio 54,5 miliona evra. Do kraja 2013. akumulirani gubici FAS-a iznosili su 8.863.505.000 dinara.

Gubici bi bili daleko veći da veštački nije prikazan dobitak, koga, u stvari, nema. Radi se o kratkoročnim zaduživanjima koja su zatim knjigovodstvenim slalomom prikazani kao poslovni prihod, tvrdi „7-dnevno“, a prenosi Radulović na svom blogu.

Prema ugovoru čiji sadržaj Radulović ne sme da iznese javnosti, ali zato to smeju hrvatski novinari, FAS je oslobođen skoro svih obaveza prema Srbiji! Ovo preduzeće ne plaća porez idućih deset godina, ne plaća komunalne naknade, ne plaća doprinose na plate radnika (radnicima zdravstveno i sve ostalo plaća država Srbija), struju dobija po privilegovanoj ceni, određene saobraćajnice je morala da sagradi Srbija o svom trošku, a na strani 17 izveštaja „Ernst&Young“ piše : „Kredit koji garantuje vlada Republike Srbije po kamatnoj stopi nižoj od tržišne tretira se kao državno davanje“. Uz sve to, država je subvencionisala svaki auto koji se proda u Srbiji sa tri hiljade evra, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo drugih proizvođača koji svoje automobile prodaju u Srbiji.

I za tekuću godinu Vlada premijera Aleksandra Vučića već je planirala subvencije FAS-u u visini od 174 miliona evra. Ali, ni to ne mora da bude sve.

U budžetu za 2015. planirano je još milijardu evra koje članovi kabineta mogu da podele po svom diskrecionom pravu, odnosno – kome hoće. Za FAS bi zato u obzir došlo i još 130 miliona evra dodeljenih ministarstvu na čijem je čelu Aleksandar Vulin, a za navodnu isplatu „tranzicionog fonda“, odnosno nedefinisanih otpremnina za nepoznate radnike.

Takođe, može da se zagrabi i iz kase „Subvencije privatnim investitorima“ koja je „teška“ 55 miliona evra, a tu je i budžetska rezerva od oko 10 miliona evra. Ministarstvo privrede ima čak 14,5 milijardi dinara za podsticanje privrede, od čega 6,5 milijardi za podsticaje investitorima i još tri milijarde dinara za subvencionisanje kamata za kredite privredi.

Mogućnosti za odlivanje para su, dakle, velike.

 

Uprkos činjenici da je FAS oslobođen gotovo svih fiskalnih davanja, njegovi dugovi prema Republici Srbiji do kraja 2014. narasli su na čak 2,4 milijarde dinara. Očigledno je da nisu redovno plaćani ni subvencionisani računi za struju!

Zauzvrat su Italijani preko naduvanih računa za materijal od koga se u Kragujevcu samo sklapaju (zašrafljuju) automobili, kao i za navodne konsultantske usluge iz Srbije do sada izvukli stotine miliona evra profita.

 

      Bačeno najmanje pola milijarde evra

 

Koliko je tačno otvaranje fabrike u Kragujevcu koštalo Srbiju, niko ne može danas sa sigurnošću da kaže. Samo za otplatu ranijih dugova „Zastave“ i za socijalni program, Srbija je svojevremeno platila oko pola milijarde evra.

Ovome treba dodati i subvencije za svako novootvoreno radno mesto, koje su dosezale i 15.000 evra po radniku (za 3.000 radnika to je 45 miliona evra), izgradnju infrastrukture, subvencije za svako prodato vozilo u Srbiji… Sve u svemu, hrvatski mediji su tvrdili kako je za otvaranje FAS-a plaćeno preko 1,2 milijarde evra i da su to, navodno, podaci dobijeni iz samog „Fiata“ S.p.A iz Torina.

Prema trenutnim procenama, FAS je u dubiozi od skoro 1,3 milijarde evra, a to će sve morati da plate srpski poreski obveznici kada „Fiat“ pobegne iz Srbije, kao što nas je sa dugovima svojevremeno ostavio „Ju Es Stil“.

Najinteresantnije je to što niko javnosti ne sme da objasni koje su garancije da „Fiat“ S.p.A. po isteku desetogodišnjeg aranžmana, ako ne i pre, neće napustiti Srbiju koja će u ovaj sumanuti investicioni projekat do tada uložiti više od dve milijarde evra. Niko javnost ne sme da obavesti ni koje su garancije date da će dvotrećinski vlasnik, a to je torinski „Fiat„, namiriti sve poverioce, među kojima je i država Srbija, odnosno, solidarno, svi njeni građani.

Odgovor je jednostavan: takve garancije niti su tražene, niti su date.

Celokupni aranžman je zamišljen po ugledu na nekadašnji „Sartid„, odnosno tako da se uz pomoć belosvetskih mešetara izvuče i poslednji cent iz Srbije.

Priča o velikom izvozu u Rusiju, kojom je naivnom narodu trebalo da bude obrazloženo enormno investiranje u kragujevačko Potemkinovo selo, samo je bila dimna zavesa. Sa ili bez carinskih olakšica izvoz FAS-a u Rusiju je mizerno mali: u Rusiju je 2012. iz Kragujevca otišlo samo 215 Fiata 500!?

Modeli koji se proizvode u Kragujevcu nisu nimalo interesantni ruskim kupcima, pa makar ih delili za džabe, kao svojevremeno „Yugo“ u Americi.

Ovo se znalo od samog početka, jer je „Fiat“ decenijama prisutan na ruskom tržištu i odlično poznaje ukus tamošnjih kupaca.

Ideja je 2008. bila da se pod firmom raznoraznih subvencija i plaćanja naduvanih faktura iz Srbije izvuče još nekoliko milijardi evra koje će međusobno da podele rukovodioci i akcionari „Fiat“ S.p.A. sa jedne strane i srpski vlastodršci sa druge strane.

Siguran odlazak italijanskog proizvođača automobila još tada je bio planiran za 2018. godiu i to će se najkasnije tada i desiti, osim ako nekim čudom na političkoj sceni ne vaskrsne Mlađan Dinkić ili neki njegov klon i sklopi novi pljačkaški ugovor sa Italijanima.

Do tada će Srbija, uz već investiranih preko milijardu evra, godišnje u FAS ubacivati još po više od dve stotine miliona evra, a trpeće i dugove koje je prema njoj napravilo ovo preduzeće. Najmanje još milijardu evra će na taj način da se odlije u Italiju, odnosno preko te zemlje u džepove ljudi na vlasti. To je jednako vrednosti jednogodišnjeg roda žitarica u Srbiji.

Sve će to na kraju platiti građani Srbije, a sa plaćanjem će početi već ove, 2015. godine. Budžetski deficit za ovu godinu bi trebao da bude 191,3 milijarde dinara. Tako je zamišljeno. Da bi se finansirali rashodi koji obično brže stižu od prihoda, planirano je dalje zaduživanje Srbije i to za daleko više nego što iznosi projektovani deficit. Ukupno će se ove godina Srbija zadužiti za 450 milijardi dinara, a to je skoro polovina celokupnih budžetskih prihoda.

Najveći deo novca država će osigurati emitovanjem vrednosnih papira na domaćem finansijskom tržištu u domaćoj i stranoj valuti. Emitovanjem evroobveznica na međunarodnom tržištu Vlada Srbije namerava da osigura do 180 milijardi dinara.

Planirano je da se do 79,3 milijarde dinara osigura iz zajmova kod domaćih i međunarodnih komercijalnih i multilateralnih finansijskih institucija i stranih vlada.

Oko pet odsto celokupne sume za koju će Srbija da se zaduži potrebno je samo za ovogodišnje „subvencije“ FAS-u, knjižene pod različitim imenima. Čak i kada bi se svi ti krediti otplatili realnim budžetskim prihodina (što je malo verovatno), a ne novim zaduživanjem (što je verovatnije), Srbija mora da plaća kamate, a to će biti teret za sledeće generacije.

Ako je i tačno da je „projekat FAS“ smislio Mlađan Dinkić kako bi sa tadašnjim vlastodršcima pokrao novac, ostaje opravdano pitanje zašto sadašnja vlast još uvek sprovodi ovaj kriminalni ugovor i zbog čega ne hapsi aktere? Verovatno zato što i ona sama dobija dobar deo kolača.

 

      A 1. Neka bude-šta bude

„Fiat“ je skraćenica od Fabbrica ItalianaAutomobili Torino (Italijanska fabrika automobila Torino). Ta reč ima značenje i u latinskom gde znači „neka bude“. Fabriku je 11. jula 1899. osnovao Đovani Anjeli stariji, deda kod nas daleko čuvenijeg Đovani Anjelija mlađeg, sa još sedam kompanjona.

Prvi model bio je 3,5 HP (imao je samo 3,5 konjskih snaga) koji je do kraja 1900. napravljen u 20 primeraka. Model se dalje razvijao i 1903. je postao 12 HP koji je proizveden u 134 primerka.

Od 1960. „Fiat“ je klasični mešoviti koncern, koji osim proizvodnje drumskih vozila ima i proizvodnju lokomotiva, vozova, avionskih motora i ostalo.

U 2013. je ovaj koncern zapošljavao 225.587 radnika u celom svetu (od toga 3.668 u Srbiji) i ostvario promet od 86,816 milijardi evra uz prihod od 1,951 milijardu evra (u Srbiji 1.131.301.000 dinara, odnosno oko deset miliona evra).

Koncernu danas pripadaju sledeće marke: Fiat, Alfa Romeo, Lancia, Abarth S.p.A. & Co, Maserati S.p.A, Ferrari S.p.A. (sprema se delimična prodaja) i Chrysler Group LLC (koji obuhvata marke: Chrysler, Jeep, Dodge, Ram, SRT i Mopar).

„Fiat“ je prvu fabriku u Srbiji otvorio 1955. u Kragujevcu i to u zajedničkom poduhvatu sa tadašnjom „Zastavom“.

U Poljskoj je prvi model „Fiata“ proizveden 1920. godine. Proizvodnja je posle Drugog svetskog rata obnovljena 1965. poznatim modelom Fiat 125.

U nekadašnji SSSR „Fiat“ stiže 1966. godine kada državnom preduzeću „AvtoVAZ“ pomaže da izgradi fabriku na Volgi. Grad koji je nikao oko te fabrike dobija ime Toljatigrad, po Palmiru Toljatiju, vođi italijanskih komunista.

U Španiji je „Fiat“ proizvodio automobile u periodu od 1950. do 1981. kada se povukao zbog optužbi za raniju saradnju sa fašističkim režimom Franciska Franka. Njegov tamošnji pogon, SEAT, dospeva u većinsko vlasništvo nemačke „Folksvagen“ grupe, pošto je prethodno bio nacionalizovan od strane španske države. Manjinski akcionari su godinama bezuspešno vodili sporove oko oduzete imovine, a jedan od njih, (kasniji poslanik u Evropskom Parlamentu) Rues Mateos, je sredinom osamdesetih godina tražio azil u Nemačkoj tvrdeći da je politički progonjen u Španiji.

I u Severnoj Koreji se od 2002. proizvode dva modela po licenci „Fiata“ i to bazirana na modelima Siena i Doblo.

 

 

 

 

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SUDIJE REŽIMSKE, KAZNE DRAKONSKE, A PRAVOSUĐEM HARA OPASNA KRIMINALNA GRUPA!!!

25. новембра 2014. 3 коментара

 

Advokati u Srbiji ušli su u treći mesec štrajka – potpunom obustavom rada. Najborbenija društvena sila – advokati – odlučili su da se pobune zbog poniženja koje im namenjuje aktuelna vlast, prvo pljačkanjem preko poreskih osnovica, a zatim i oduzimanjem posla, preko Zakona o javnim beležnicima, koje je izabrao aktuelni ministar pravde Nikolica Selaković, dajući im ove unosne poslove za naknadu od po 5o hiljada evra po beležniku, plus deo od ubranih prihoda.

 

              Milan Glamočanin

 

Ministar Selaković je nadmašio i zloglasnu Snežanu Malović, bivšu ministarku pravde, i stvorio je opasnu kriminalnu grupu koja hara srpskim pravosuđem, rasprodajući pravdu za velike pare.

I dok Selaković, pod punom zaštitom premijera Vučića mešetari Srbijom, njegov brat Dragan- Dejvid Selaković je pod teškom optužbom da je u SAD-u, piraterijom softverskih programa, zajedno sa svojim kompanjonom, zaradio preko 300 miliona dolara! Federalni sudija zabranio je Nikolicinom bratu da prilazi svojim kompjuterima, kancelariji i poslovnoj zgradi, dok mu se ne presudi.

Predsedniku srpske vlade Aleksandru Vučiću ministar Selaković, ciju ostavku traže srpski advokati, prirastao je za srce, jer su milionski prilozi njegovog brata koje je stavio u svoj džep i obavezujući.

Kolika je stvarna šteta od višemesečnog štrajka advokata teško da se može, za sada, izračunati. Sudovi su prazni, ne naplaćuje se sudska taksa, tako da su i plate zaposlenih u pravosuđu pod znakom pitanja!

Ali, veći broj sudija i tužilaca, koji su organizovani u mafijaške grupe, koje su pod zaštitom ministra pravde i predsednika Vlade Srbije, zarađuju stotine hiljada evra, rasprodajom pravde, otimajući od gradana stanove, imovinu, a privatna preduzeća, kompanije, banke i ustanove, raznim blokadama, ostavljaju u bankrotu.

Apelacioni sud u Beogradu, kao žalbeni sud donosi dakle odluke, a protiv najvećeg broja nije dozvoljena revizija! Dolaskom DOS-a na vlast, a naročito kada je ministarstvo pravde preuzela Demokratska stranka i njena ministarka Snežana Malovic, reizborom sudija ostavljene su stranački obojene sudije, koje su počele da životinjski služe interesima mafije Borisa Tadića.

Apelacioni sud u Beogradu presuduje, tako da svaki sudija samostalno može da ide u pljačku. Naime, isto veće, samo su sudije izvestioci različiti, po istom pravnom osnovu donosi često i tri različite presude. Zavisi koliko je sudija plaćen, ili je reč o potpunom neznanju, jer se biraju podobni i poslušni.

Treba, i ovom prilikom, crnim slovima zabeležiti imena sudija koji presuduju gradanskom odeljenju, dakle, donose pravnosnažne presude. A to su: Begović Pantić Svetlana, Boljević Dragana, Bosiljković Branislav, Bulajić Zorica, Vukčević Milanka, Delibašić Zorana, Dražic Branka, Đorđević Aleksandra, Jašarević Zorica,Matković Vesna, Negić Ivan, dr Popesku Dragica, Romčević Nevenka, Santovać Melanija, Sokić Olga, Subić Vesna i Milica Popovic Đuričković.

Vlasti su posebno odane sudije krivičnog odeljenja Apelacionog suda u Beogradu, koje uvek znaju kakvu vlast od njih očekuje odluku i presudu, i spremni su da ih takve i donose. I donose ih.

U pritvoru su spremni da drže građane i po dve-tri godine, dok vlast ne proceni da je pritvorenik slomljen, ili da je pristao da “sarađuje“, da plati velike iznose “onome kome treba“. Posebno zlo srpskog pravosuđa su privredni sudovi, a naročito, crnim slovima treba upisati Privredni sud u Beogradu i Privredni apelacioni sud u Beogradu. Većina sudija ovih sudova su bez ikakvog morala, i bave se suđenjem kao biznisom. O tome u narednim brojevima.

 

      A 1.

   Posledice uvođenja nakaradnog notarstva u pravni sistem Srbije

 

Da bi se nezakonito uvođenje notarstva bolje shvatilo, treba istaći da je prvobitno Zakon o javnom beležništvu donet 2011.godine, a da je izmenjen 2013.godine, tako što su uvedene odredbe koje isključivo daju pravo notarima da sastavljaju i overavaju ugovore o prometu nepokretnosti.

U uredenim državama zakoni se donose brižljivo sa povećanom pažnjom i urađenim analizama o tome kakve efekte donosi uvođenje nekog Zakona. Analiziraju se efekti na građane, na državu , kao i na međunarodni faktor. Nacrti Zakona idu na javnu raspravu koja traje nekada i do dve godine, a obično je to oko 6 meseci, a nakon toga uzimaju se u obzir osnovane primedbe i sugestije, i onda se, ukoliko pretežu pozitivni razlozi uvođenja Zakona, isti se daje na usvajanje.

Da vidimo kako je to uradila Srbija…

Prvo, Srbija nikada nije imala uvedeno notarstvo na celoj svojoj teritoriji i sa tom . vrstom pravne pomoći nije imala nikakvog iskustva. Sve zemlje u okruženju su uvele notarstvo, neke pre više od 20 godina (Slovenija, Hrvatska i dr.). Srbija je to učinila poslednja u Evropi. I to na najgori mogući način.

Javna rasprava povodom tog Zakona u Srbiji nije vođena, a Zakon je , inače shodno našoj praksi od 2011. pet puta menjan (Sl.Glasnik RS br.31/2011 br.85/2012.,br. 19/2013,br.55/2014,93/2014 i 121/2014). I to suštinski.

U osnovnoj verziji ( Zakon iz 2011.) notari nisu imali ekskluzivitet. Izmenama Zakona iz 2013 su dobili ekskluzivitet. Sada poslednjim izmenama samo delimično im se oduzima ekskluzivitet i to tako , što iako ne sastavljaju ugovor isti solemnizuju.

Solemnizacija znači da privatni Ugovor (npr. izmedu oca i sina koji su sami sastavili ili je isti sastavio advokat) pregleda notar i nakon pregleda odlučuje da li će isti overiti, odnosno dati mu status javne isprave. Znači, da od volje notara zavisi da li će jedan privatni Ugovor dobiti javnu snagu.

Napravljeno je samo delimično poboljšanje. Ono što advokati traže je da se u domenu privatnog prava ostavi potpuna sloboda ugovornim stranama, a da notar može da overava samo potpise ne upuštajući se u sadržinu privatnog akta. Tako je bilo u proteklih 150 godina.

Da je država postupila kako je navedeno, odnosno da je Zakon išao na javnu raspravu, ne bi se dogodilo da se u prva dva meseca važenja notarstva vrše izmene propisa koji tu materiju regulišu. Prvo je smanjena cena hipotekarnih izjava datih kod notara na 60%, a zatim je od notara uzeto 30% od njihove zarade za finansiranje sudova. Pritom se, što je interesantno, ali objašnjivo- notari uopšte ne bune.

Zašto ? Kao prvo, zarade notara su enormne i kreću se u rasponu od 50.000- 180.000 Eura po notarskoj kancelariji, a drugo, prihod od sudskih taksi je višestruko smanjen. I na kraju, očigledna je sprega notara sa Ministarstvom pravde. E, sad se tu postavlja još jedno pitanje.

Ako je tačno da je cilj advokatskog protesta spašavanje Miškovica i drugih tajkuna, zašto je država delimično izašla u susret tajkunima ? Odgovor je jasan . Miškovic i tajkuni sa protestom advokata nemaju ništa.

I još jedno pitanje i to krucijalno, zašto država ne izađe u susret opravdanim zahtevima advokata i dozvoli legalizaciju pravnog prometa nepokretnosti od strane notara?

Legalizacija je samo overa potpisa od strane notara. Zašto se država grčevito opire tom zahtevu advokata ? Dva su razloga.

Pošto od obećanja da će Miškoviću biti presudeno do kraja 2014. godine nema ništa, za to će se optužiti advokati . I drugo, niko ne bi išao kod notara da mu sastavi javnobeležnicki zapis ili izvrši solemnizaciju Ugovora, čme bi se prihodi notara višestruko umanjili.

Zašto država ne prizna da je pogrešila i ostavi notaru pored ostalog i mogucnost sastavljanja javnobeležnickog zapisa, zatim solemnizaciju javnih poslova, a i uvede ono što traže advokati da notari samo overe potpis stranaka (legalizacija).

Tako se ostavlja svakome mogucnost izbora da za svoj novac bira pravni put, ali u sva tri slučaja notar bi sastavljao ili javnobeležnicki zapis ili vršio solemnizaciju privatne isprave ili legalizaciju iste (samo overa potpisa).

Kad bi država prihvatila zahtev za legalizacijom, štrajk bi bio obustavljen i Miškoviću i ostalim tajkunima sudenje bi moglo odmah da počne, ali očigledno država nema interes da suđenje Miškoviću ponovo započne.

Inace, notari u ovom momentu rade samo poslove koji se odnose na promet nepokretnosti, a druge poslove iz njihove nadležnosti po Zakonu o javnom beležništvu i dalje rade sudovi i to u svim opštinama u kojima je notarstvo uvedeno.

Dovoljno je otići u Viši sud u Timočkoj ulici ili sud u Ustaničkoj ulici, kao i u sud na Novom Beogradu (bivši Četvrti opštinski sud) i videti da sudovi i dalje vrše poslove iz nadležnosti notara.

U pitanju su poslovi iz clana 83, 86, 87,88,90,91,93,95,96,98 Zakona o javnom beležništvu, odnosno saslušanje svedoka, utvrdivanje sadržine isprava, overe potpisa i prepisa, uzimanje izjava i drugi poslovi koji nisu u vezi sa prometom nepokretnosti.

Postavlja se pitanje, zbog čega su notari uopšte uvedeni u pravni sistem kad ne rade poslove propisane Zakonom o javnom beležništvu. U ovom momentu , imajući u vidu da radi 92 notara u Srbiji, očigledno je da jedan notar, a to je prosta matematika dolazi na 76.000 stanovnika.

U Beogradu jedan notar dolazi na više od 41.000 stanovnika. Komora ne želi da raspiše novi konkurs za prijem novih javnih beležnika koji imaju položen ispit, već ubrzano organizuje ispite u oktobarskom i novembarskom ispitnom roku, kada se ocekuje da njihovi kandidati polože ispit i kad to bude ucinjeno raspisace konkurs i njih primiti. O tome je već pisano.

Znaju se i imena buducih notara.S druge strane, pošto je više nego jasno da ce legalizacija morati da se uvede država oteže da to ucini odmah, jer omogućava da notari uzmu što više para od čega velike koristi imaju Nikola Selaković, Dejan Đurđević, Biljana Pavlović i još neka lica, a s druge strane država će za to što nema snage da osudi Miškovića svoju nesposobnost pripisati advokatima i njihovom štrajku.

U oktobarskom ispitnom roku 2014. od 48 kandidata koji su položili pismeni deo ispita, više od polovine dobilo je ocene 8, 9 i 10, ali se na sajtu Ministarstva pravde, te ocene sada ne objavljuju, upravo zbog toga da bi se prikrile ocene. Primenjena je ista matrica kao i u aprilskom, majskom i junskom roku 2014. pre raspisivanja konkursa.

Kandidatima su dati zadaci iz pismenog dela ispita, na kojima su njihovi kandidati dobili visoke ocene i oni će onda imati prednost prilikom novog izbora koji se planira za iduću godinu.

Inače notarima se, kako je poznato , oduzima 30% od zarade za poboljšanje rada sudova. I zamislite, ni jedan od notara se nije pobunio. Na taj način država želi da kompenzuje enormno smanjenje sudskih taksi od overa u sudovima za septembar, oktobar, novembar 2014.godine.

Da bi se koliko toliko kompenziralo smanjenje sudskih taksi , Selakovic i drugi su smislili da od notara uzmu 30 %. Naravno, njihovi notari su odmah na to pristali. Ni jedan od notara u Srbiji se nije pobunio jer su to njihovi notari, a prihodi su im i bez tih uzetih 30 % enormni. Država misli, "svako čudo za tri dana". Ali, ovoga puta neće biti tako.

Pored neznanja koje ministar Selaković pokazuje tvrdeći da je javnobeležnicki zapis izvršna isprava, što naravno nije tačno, on tvrdi da notari odgovaraju svojom ličnom imovinom, što takode nije tačno,sve ukazuje na produbljivanje problema, a ne njegovo rešavanje.

Pritom, pošto se ne raspisuje novi konkurs za prijem novih notara, omogućava se nesmetana pljačka građana Srbije još jedno izvesno vreme, a zahtevi advokata će morati na kraju da budu uvaženi. Nakon toga, Selakovic će biti sklonjen sa mesta ministra pravde, ali će otici na novu dužnost,uradio je posao za koji je izabran, uzeo je novac za sebe i za stranku, notari su zaradili, narod je opljačkan, notarstvo je samo produbilo probleme u pogledu pravne sigurnosti i naravno pokazali smo kao država smisao za pljačku gradana, a ne za jačanje njihove pravne sigurnosti.

Naravno, i međunarodne institucije koje su dale novac ne za pljačku gradana, već za uvođenje notarstva sa ciljem poboljšanja pravnog sistema Srbije, treba da se zainteresuju gde je otišao njihov novac, zašto je izvršena obuka notara kandidata za notare u protekle dve godine koji nisu imali nikakve šanse za izbor, jer ne pripadaju vlasti, odnosno, treba da se zapitaju , gde je otišao njihov novac ?

Odgovor na ovo pitanje će neminovno dovesti do poništenja ovako nakaradnog uvođenja notarstva u pravni sistem Srbije, tim pre što je i evropska komisija u izveštaju o napretku Srbije 2014.godine zauzela stav da….postoji zabrinutost u pogledu postupka izbora i imenovanja javnih beležnika koji treba poboljšati i da Zakon treba sprovoditi , uzimajući u obzir potrebu da se obezbede kvalitetne usluge i pristup pravdi.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

BANKARSKO MULJANJE I PRIKRIVANJE PUTEVA NOVCA OPLJAČKANOG OD GRAĐANA SRBIJE

13. новембра 2014. Коментари су искључени

 

Banke, prvenstveno one u većinskom državnom vlasništvu, poslednjih dve decenije su jedan od važnih izvora para za vladajuće slojeve Srbije. ,,Srpska banka" iz Beograda je desetine miliona evra svojih para dala tajkunima bliskim vlastima, koji za te kredite nisu položili nikakve valjane garancije. Na primer, „Srpska banka" je u 2013. godini, uprkos tome što je bila na pragu blokade i uvodenja prinudne uprave, košarkaškom klubu „Crvena zvezda" donirala čak 26.528.884,73 dinara. U to vreme, potpredsednik ovog kluba bio je Andrej Vučić, a na funkciji je bio i Predrag Mali, brat sadašnjeg gradonačelnika Beograda, Siniše Malog.

 

                    Milan Malenović

 

Sada se razmišlja o pripajanju "Srpske banke", „Jubmes banci", u kojoj država na razlicite nacine poseduje trecinu akcija. Planirano je i da gubitke preuzme Narodna banka Srbije, odnosno republicki budžet. Ukratko, platice narod!

Srpske banke stoje na staklenim nogama i to je svima poznata činjenica. Posebno su ugrožene banke u kojima država ima većinski paket akcija. Jedna od njih je „Srpska banka" a.d. u kojoj je država Srbija vlasnik cak 99,1 odsto akcija.

„Srpska banka" (berzanska skraćenica SRBN) iz Beograda nastala je iz nekadašnjeg Vojnog servisa Narodne banke Jugoslavije, koji je opsluživao kompletnu namensku industriju tadašnje Jugoslavije. U pocetku je poslovala pod imenom „Yu garant banka", a 2003. se preimenovala u „Srpsku banku" a.d.

Po konačnom izveštaju za 2013. godinu, ova banka je sa kapitalom od 4.311.687.000 dinara i 436 zaposlenih ostvarila poslovni prihod od 3.586.406.000 dinara i iskazala gubitak od 340.285.000 dinara.

Iz ovih brojeva se, medutim, ne vidi pravo stanje „Srpske banke" a.d. Prema izveštaju Narodne banke Srbije obelodanjenom u jesen 2013. godineSrpska banka" je imala čak 29 milijardi dinara uloženih u rizične kredite, koji su, uglavnom, nenaplativi!

U isto vreme, ona je na svojim računima imala samo 26 miliona evra koje su joj gradani poverili na štednju, a njena ukupna aktiva je po izveštaju za celu 2013. godinu iznosila svega 28.056.533.000 dinara.

Banka je, oćigledno u prošloj godini bila nesolventna ili na samoj granici. U trenutku kada je Narodna banka izdala svoj izveštaj o stanju bankarskog sektora u Srbiji na kraju prvog polugodišta 2013. godine, i kada se upalila crvena lampica za uzbunu, „Srpska banka" je kod osam povezanih lica i 14 pravnih lica imala preko deset odsto svog kapitala.

Njima je praktično plasirala 8,2 milijarde dinara. Na spisku su bile kompanije "Simpo","Farmakom" u vlasništvu Miroslava Bogićevića (grobara srpskih banaka), "Interkomerc" u vlasništvu Gorana Percevica, pirotski "Tigar", "Banini", "Interkop", „Jugoimport SDPR", požeški "Inmold"…

Još godinu dana ranije, odnosno u septembru 2012. godine, "Srpska banka" je dospela pod lupu nadzornih organa Narodne banke Srbije, ali i istražih organa MUP-a Srbije. U to vreme je istraživan rad „Agrobanke" koja je otišla u stečaj upravo zbog nenaplativih kredita deljenih šakom i kapom finansijerima tadašnje partije na vlasti – Demokratske stranke. Trag od tih tajkuna je vodio i do „Srpske banke".

Medu pomenutim finansijerima su bile i mnoge od kompanija koje su uzimale i kredite od „Srpske banke" u kojoj je država vodila glavnu rec, zbog čega se opravdano sumnjalo na takozvano „burazersko" poslovanje. U to vreme je direktor banke bio Ivan Maričić, koji je na tu funkciju, došao sa mesta direktora Uprave za trezor koja posluje u okviru Narodne banke Srbije.

Iz „Srpske banke" Maričić (u meduvremenu smenjen sa direktorskog mesta i postavljen za savetnika novog direktora) definitivno odlazi u oktobru 2013. i postaje savetnik za restruktuiranje upravo Miroslava Bogicevica, najveceg dužnika banke. Sa sobom je poveo i bivše saradnike: vozača Miodraga Miloševića i službenicu iz sektora za privredu Danku Božić.

 

      Jalovinom iz rudnika, garantovao za kredit

 

O specijalnim odnosima Bogićevića i „Srpske banke", odnosno Maričića, marta meseca ove godine javno je progovorio nekadašnji rukovodilac rizika te banke, Branko Vučetić, koji je posao u njoj izgubio samo zato što je ukazivao na mahinacije oko dodele kredita pomenutom šabackom tajkunu. Izmedu ostalog, Bogićević je jednom hipotekom garantovao za više kredita, a desetine miliona evra zajma je dobio i garantujući jalovinom iz svojih rudnika.

Po prvim rezultatima istrage, najvažniji učesnici akcije izvlačenja para iz „Srpske banke" i njihovog prebacivanja Bogićeviću i ostalima bliskim ljudima Demokratske stranke bili su, osim direktora Maričića, još i tadašnja potpredsednica Upravnog odbora Vidosava Džagić i tadašnja predsednica UO Biljana Janjić iz brokerske kuce „Mediolanum".

U okviru pridobijanja finansijera Demokratske stranke za sebe koje je sprovodio pretnjama hapšenjem ako ne pristanu, Aleksandar Vučić je početkom septembra 2013. ponovo pokrenuo akciju borbe protiv korupcije i tada se na meti istražnih organa opet našla i „Srpska banka".

Već sredinom oktobra su iz Narodne banke Srbije stigle nezvanične informacije kako će ova banka biti pripojena „Jubmes banci" da bi se na taj način omogućio nastavak poslovanja i sprečio bankrot.

U meduvremenu niti je došlo do najavljenog spajanja, niti je istraga o dodeli sumnjivih kredita otišla dalje od pocetka. U prilog spajanju „Srpske banke" i „Jubmes banke" iznosile su se činjenice da „Jubmes banka" posluje veoma uspešno, da je veoma oprezna u plasmanima, ali da joj je potrebno širenje koje bi mogla da postigne pomenutom fuzijom. Nasuprot tome je stajala činjenica kako je „Jubmes", iako uspešna, ipak daleko manja banka od „Srpske banke" i da ne bi mogla na svoja pleca da preuzme ovo spajanje.

Kada je u pitanju dalji tok istrage, veoma je jasno šta se desilo pa da ona bude momentalno zaustavljena. „Srpska banka" je u 2013. godini, uprkos tome što je bila na pragu blokade računa i uvodenja prinudne uprave, Košarkaškom klubu „Crvena zvezda" donirala čak 26.528.884,73 dinara.

U to vreme, potpredsednik ovog kluba bio je Andrej Vučić. Prema saznanjima istraživača iz tima "Internet andergraund" Srbijom upravlja Aleksandar Vučić sa bratom Andrejom i još trojicom drugara i sva je moć u njihovim rukama – vlast je istrgnuta iz institucija i uzurpirana od strane ove grupe. Davanje pomenute „donacije" bilo je, u suštini, kupovina indulgencije (oproštajnice) za ranije grehe.

U KK „Crvenoj zvezdi" je tada na funkciji bio i Predrag Mali, brat Siniše Malog (koga je upravo Andrej preporučio svom bratu), još jedan akter juriša na kordon žandarmerije tokom nedavne gay parade u Beogradu.

Da bi bio siguran da će novcem moći da otkupe slobodu, direktor „Srpske banke" i njegovi saučesnici iste godine, u vremenu teške besparice, doniraju 18 miliona dinara još jednom članu vladajuće koalicije.

Ovaj novac je otišao gradu Jagodini gde je na vlasti Jedinstvena Srbija na čijem je čelu Dragan Marković Palma, koalicioni partner SNS-a u republickoj Vladi. Ukupno je ova banka u 2012. i 2013. na razna „sponzorstva" i „donacije" potrošila cak 133,5 miliona dinara, od čega je 40 miliona plaćeno za sponzorstva, i tako svoje rukovodstvo sačuvala od sigurnog hapšenja. Veza sa naprednjacima nikako nije slucajna, vec dobro smišljena i unapred planirana.

Umesto Maričića, koji je očigledno sakupljao novac za Demokratsku stranku, u maju 2013. na čelo „Srpske banke" dolazi Zlatan Peručić, dotadašnji savetnik direktora „Srbijagasa" Dušana Bajatovica i direktor „Beobanke" u vreme dok su devedesetih godina prošlog veka milijarde tadašnjih nemackih maraka, uštedevine gradana, netragom nestale. Na mesto prvog čoveka „Srpske banke" dospeo je kao kadar Srpske napredne stranke kojoj se u meduvremenu priklonio.

 

       Dobro plaćeni državni funkcioneri garantuju…

 

Još jedan čovek koga su naprednjaci "amnestrirali" je i stari Miloševićev kadar, Zoran Lilić, bivši predsednik SR Jugoslavije, koji je dospeo na funkciju predsednika Upravnog odbora „Jubmes" banke, sa kojom je „Srpska banka" pod vodstvom Peručića trebalo da se spoji i da se tako u potpunosti prikriju tragovi ranije pljačke para.

U martu mesecu ove godine Peručić je otišao sa mesta direktora na kome ga zamenjuje Vesna Jokanović. Da se od stare prakse neće odustati i da će sve biti, kao i ranije, obavijeno gustom maglom, garantuje i član sadašnjeg Upravnog odbora „Srpske banke" Vidosava Džagic, već spominjana u aferi dodele kredita nelikvidnim preduzecima, koja je istovremeno i državni sekretar Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave, na koje mesto je došla pošto je prethodno bila predsednica saveta u Ministarstvu prosvete i nauke. Garanti su i drugi funkcioneri banke koji su istovremeno i dobro plaćeni visoko pozicionirani službenici Vlade Srbije.

Članovi Izvršnog odbora (direktori) „Srpske banke" sada su: Vesna Jokanović, Srdan Nikolić i Milan Lučić. U Upravnom odboru banke sede: Nada Popović (predsednik), Ljubomir Đurović, Zoran Tubić, Vidosava Džagić i Slobodan Čikarić.

Kao predsednica UO „Srpske banke" Nada Popović prihoduje mesećno 170.000 dinara, a kao načelnik u Ministarstvu odbrane zaraduje još 92.000 svakog meseca. Zoran Tubić je pomoćnik ministra prosvete i tu zaraduje 150.021,74 dinara, dok kao član UO mesečno dobija samo 1.000 dinara, koliko za isti posao prihoduje i Ljubomir Đurović, koji tvrdi da mu je to, navodno, jedini izvor prihoda.

Iz Ministarstva odbrane dolazi i Slobodan Čikarić koji tamo zauzima neimenovanu funkciju na kojoj mu je plata 77.900 dinara, dok u „Srpskoj banci" za članstvo u UO i još jednom odboru dobija 1.250 dinara.

Slučaj Vidosave Džagić je posebno interesantan, jer se u Agenciji za privredne registre vodi još uvek kao član Upravnog odbora „Srpske banke", ali po izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije ona to, navodno, nije još od 19. avgusta 2014. godine?! Dok je uredno prijavljivala prihode i funkcije, ona je kao član UO mesecno zaradivala 96.166,50 dinara, a još 24.041,50 dinara je dobijala kao clan jednog odbora banke, dok je u Ministarstvu prosvete, kako tvrdi, volontirala.

„Srpska banka" je tako jedan od najočiglednijih primera kako se novac uzima od gradana i privrede i prebacuje u džepove vlastodržaca i tajkuna bliskih vlastima. Srbija je od svojih osiromašenih i gladnih gradana već uzela preko 100 miliona evra da bi platila štetu na istovetni način nacinjenu "Agrobanci", a sada, kada se smanjuju penzije i ukidaju socijalni dodaci, morače da izdvoji još nekoliko desetina miliona evra da bi sanirala "Srpsku banku".

 

      A 1.

    I bivši predsednik je shvatio da se od penzije ne živi

Trenutno je nejasan status bivšeg predsednika Savezne republike Jugoslavije, Zorana Lilica, iz „Jubmes banke" (kojoj bi trebalo da se pripoji „Srpska banka"), koji je po podacima iz Agencije za privredne registre predsednik Upravnog odbora te banke, dok je po izveštaju Agencije za borbu protiv korupcije samo njegov član.

U svakom slucaju, Lilić se odrekao penzije koja mu je pripadala kao bivšem predsedniku Jugoslavije i danas na ime rada u „Jubmes banci" dobija 336.371 dinar, a još 51.466 dinara mesecno prihoduje kao predsednik Upravnog odbora JP „Putevi Srbije". U „Srpskoj banci" a.d. Republika Srbija je vlasnik 99,10436 odsto akcija, drugi po velicini akcionar je „Sloboda" iz Čačka sa 0,16384 odsto.

U „Jubmes banci" Republika Srbija ima 20,07595 odsto akcija, drugi po veličini akcionar je „Beobanka" u stecaju (6,62158 odsto), a treći je kastodi račun „NLB banke" (6,57129 odsto).

U ovoj banci akcije imaju i bivša SFRJ (5,32792), Ministarstvo finansija i trezora BiH (3,59033 odsto), kao i Ministarstvo finansija Republike Makedonije (1,73759 odsto), dok „Jugoimport SDPR" poseduje 3,43391 odsto akcija ove banke.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

POSLOVANJE MARKA BLAGOJEVIĆA: TEMELJI NA KOJIMA SE NIŠTA NE RADI, I DA LI JE SAV NOVAC NAMENJEN OBRENOVCU TAMO I ZAVRŠIO!!??

23. октобра 2014. Коментари су искључени

 

Mada je prošlo više od pet meseci od kako su stravične poplave skoro prebrisale Obrenovac sa mape, preživeli građani koji su ostali bez kuća, imovine i bez nade u budućnost, još uvek nisu dobili od države novčana sredstva koja su im stigla na račun takozvane vladine Kancelarije za obnovu i pomoć poplavljenim područjima. U međuvremenu, Vučićev režim napravio je čitav sistem za pljačku i pranje pristiglih para. Kako to u stvarnosti izgleda među ojađenim građanima Obrenovca???

 

                  Vuk Stanić

 

Velikom novcu, namenjenom žrtvama ovogodišnjih poplava, više niko ne može da uđe u trag. Sigurno je samo to da se on troši nenamenski. Sve češće, umesto na račune oštećenih, ta sredstva se prelivaju u džepove onih koji novcem upravljaju. Srpskim jezikom rečeno, ovlašćeni državni funkcioneri kradu pare namenjene žrtvama poplava!

Direktor Kancelarije za obnovu i pomoć (Kancelarija) poplavljenim područjima, Marko Blagojević, odbio je da omogući na uvid javnosti, kopije dokumenata o prometu na računima na kojima se prikuplja novac za poplavljena područja. Zašto kancelarija ne da građanima uvid u promet računa, ako se novac ne krade?

Na sajtu Kancelarije za obnovu i pomoć poplavljenim područjima, navedene su hiljade imena kojima je pomoć isplaćena, a istraživački tim Redakcije, našao je više desetina građana koji su dobili rešenja, mada im novac mesecima nije isplaćen.

Tačan iznos uplaćenog novca se ne zna, javnost nema uvid ni u to da li se sa računa rade i druge nenamenske isplate. Sve to omogućava da se novac namenjen žrtvama poplava ne primećeno krade! I

nisu to jedine indicije da sa Kancelarijom nije sve u redu. Naime, reporteri su obišli Obrenovac i lokacije na kojima su se predsednik Vlade i ministri slikali pored temelja kuća, čija je gradnja započeta pre više meseci. Predsednika Vlade i ministre nismo sreli, ali smo videli da od njihovog slikanja do današnjeg dana, nije ništa urađeno.

Jednom od naših reportera prišla je i besna žena, verovatno aktivista neke od vladajućih stranaka i preteći saopštila da novinari tu nemaju šta da traže.

-Kad meni trebaju novinari ja zovem novinare, vi ovde nemate šta da tražite, rekla je.

Temelji kuća na kojima se ništa ne radi, dokaz su da od Vučićevog obećanja da će "svi dobiti krov nad glavom do oktobra" nema ništa. Jedino što sada preostaje je da se na teren pošalju besni aktivisti i da rasteruju nepodobne novinare.

Na pitanje upućeno Ministarstvu finansija, da dostave spisak svih donacija za poplavljena područja, na kome bi se videlo koliki su prihodi od sms poruka, (posebno od pravnih, a posebno od fizičkih lica), dobijen je odgovor, da "niko u ovoj državi nema takav podatak"!

Rečeno je da oni raspolažu jedino sa cifrom ukupno uplaćenih donacija, a da sa traženim podatkom niko u državi ne raspolaže, osim Kancelarije. Primera radi, Uprava za trezor raspolaže jedino podatkom o tome koliko je bilo deviznih uplata!?

Za razliku od Kancelarije koju vodi Marko Blagojević, oni su, dostavili sve podatke, na preko 250 strana. Uredno su naveli svaku uplatu. Datum svake uplate, uplatioca, iznos stranu valutu u kojoj je plaćeno.

Uz pomoć tog spiska moguće je pratiti koliko je novca iz koje zemlje donirano, dok listing o tome ko je u zemlji kako i na šta taj novac trošio nije moguće dobiti.

-Pogledajte ovde: Uprava za trezor je dala nalog da se uplati ovih sedam miliona evra, i to je i uplaćeno. Kasnije se to knjiži kao pomoć javnom sektoru na računima Ministarstva finansija, oni ga proslede Kancelariji, on postaje deo ukupne mase na računu Kancelarije i nemoguće je ući u trag kako se troši, objašnjava sagovornik Redakcije koji je proteklih meseci uspeo da obezbedi deo dokumentacije o protoku novca od pomoći za poplavljena područja.

Pretražujući po datumima kada je koja uplata legla na račune za donacije iz inostranstva, deluje da se novac prvo mesecima prikupljao na računima, gde je mesecima služio za poboljšanje likvidnosti države i bankarskog sektora, umesto da se prosleđuje ljudima iz poplavljenih područja.

Mehanizam "skidanja kajmaka" je vrlo prost: ukoliko nekoj banci obećate da ćete kod nje na računima držati sedam miliona evra nekoliko meseci, možete od banke da očekujete ozbiljnu proviziju.

Lepo ćete zaraditi, a niko neće moći da kaže da ste potrošili deo novca doniranog za poplave. Na žalost, oni koji taj novac čekaju, dočekaće zimu kao podstanari, u šatorima i u nezavršenim kućama, zbog nečije provizije.

Odavno je zaboravljen i u praksi suspendovan predlog Vlade Srbije, da se svima koji su ugroženi, odmah uplati deo novca, a da se kasnije to odbije od ukupne cifre koja je dodeljena rešenjem.

Od tog predloga se brzo odustalo, i počelo se sa gomilanjem novca i odlaganjem isplata. Trezor i Ministarstvo finansija skupljaju novac i prosleđuju ga Kancelariji. Istovremeno, Kancelarija ne odgovara na tražene podatke (kolika je visina zahteva po rešenjima). Na taj način, svi putevi novca od donacija vode do Marka Blagojevića, čije poslovanje niko u ovoj državi ne sme da stavi pod lupu. On drži novac i vrši opstrukciju isplata ugroženim građanima. Umesto toga, uredno "servisira" nezajažljive potrebe Vučićevog režima.

Sa druge strane, sebi daje za pravo i na agresivne izjave poput one: "…Ne dam pare! Ja ne dam!", koju je dao nakon što su ga novinari pitali zašto se kasni sa isplatama. U poplavama maja meseca ove godine, život je u Obrenovcu zvanično izgubilo 27 ljudi, ali građani nikada neće poverovati u ovu "istinu". Nezvanično, ta brojka je mnogo veća. Podsećanja radi, Obrenovac je toliko brzo potopljen, sa tolikom količinom vode, da se broj 27 koji se odnosi na a celu Srbiju čini nerealno malim.

Zvanična verzija i statistički deluje nemoguće, pogotovo ako se u obzir uzme da nije oglašavana uzbuna, odnosno nisu uključivane sirene, kada je voda dolazila. Sve se dešavalo noću dok narod spava, a uzbunjivanje naroda svelo na kajron koji je išao na TV ekranima.

Od tog događaja, mesecima po lokalnim medijima traje razračunavanje ovdašnjih političara. Direktor RB "Kolubara", Milorad Grčić napada gradonačelnika Miroslava Čučkovića, a ovaj mu uzvraća. Dozvoljeno je i da se izveštava o uspesima lokalne vlasti, ali ako krenete da se bavite pitanjem zašto je Obrenovac potopljen, koliko je ljudi nastradalo i kako se krade novac od donacija naići ćete na probleme. Zid ćutanja, a verovatno i gubitak posla, u poverenju nam je objasnila koleginica iz jednog lokalnog medija.

Što se tiče utvrđivanja krivične odgovornosti, naprednjaci su prvobitno sve svaljivali na predsednika opštine, Miroslava Čučkovića, koj je iz URS-a. Istraga je i počela od Čučkovića, ali je činjenica da je Obrenovac opština koja pripada gradu Beogradu, značila da on ne može biti prvi i jedini odgovorni.

Glavni krivci za smrt ljudi po komandnoj odgovornosti zbog propusta po hijerarhiji bi morali da budu bivši gradonačelnik Dragan Đilas ili aktuelni Siniša Mali. Dalja istraga je pokazala da je brana minirana u Koceljevi van Obrenovca, gde prestaje svaka Čučkovićeva nadležnost. Od javnosti se krije ko je branu i po čijem naređenju minirao! Na teret je Čučkoviću kasnije stavljeno, da nije oglasio sirene.

Na kraju je Čučković pozvan da sa naprednjacima zajedno formira vlast u Obrenovcu, a sa traganjem za generalnim krivcem se prestalo. Tako je on "amnestiran", kako se u lancu odgovornosti ne bi našle krupnije ribe od njega.

Prema podacima koji su Redakciji bili dostupni, razlozi što je Obrenovac potopljen od strane Kolubare su ispust velike količine vode na brani Rovni iznad Valjeva, i miniranje nasipa u Koceljevi. Ove dve činjenice ne mogu biti krivica lokalne vlasti. Ne uzbunjivanje jeste lokalni propust, ali se odgovornost deli opet sa gradskim vlastima. Ipak, potapanje Obrenovca iz reke Tamnave, je definitivno lokalni propust.

Ne zna se tačno da li je Tamnava, greškom ljudi iz aktuelne ili neke druge vlasti na lokalu, bukvalno zatrpana, dok je protok vode regulisan betonskim cevima. Cevi su toliko malog kapaciteta da je i pre nekoliko dana Tamnava izgledala kao pregrađena.

Na dan poplava, deo ljudi iz Opštine, ne zna se po čijem nalogu, pokušao je da dodatno podigne nasip na Tamnavi iznad pijace, kod parkirališta za kamione, koje se koristi i kao kvantaš.

Voda je nadolazila i nije mogla da prođe kroz usku propusnu cev. Kamionima je doterana zemlja bez džakova i tokom nespretnog pokušaja postavljanja nasipa, zemlja se survala u korito i u potpunosti začepila protok Tamanve.

Rečica je potom podivljala i krenula da plavi deo Obrenovca oko pijace, Jugopetrolove pumpe i firme Bora Kečić. Taj deo poplava nije imao veze sa miniranjem brane u Koceljevi i krivac za taj incident se nalazi u Obrenovcu.

 

©Geto Srbija

materijal: LIst protiv mafije

 

%d bloggers like this: