JAVNE NABAVKE I LAKE ZARADE, DOK NOSIOCI KRIMINALNIH RADNJI SEDE U KOMERCIJALNOM SEKTORU KOLUBARE

 

Grupa zaposlenih u Rudarskom basenu Kolubara, priprema krivičnu prijavu protiv rukovodilaca ovog energetskog kompleksa, Branka Milojevića, Aleksandra Milićevića, i Milorada Grčića, za zloupotrebu službenog položaja, jer su njih trojica oštetili R.B. Kolubaru za više od 160 miliona dinara. Naime, zloupotreba je učinjena tako što su nezakonito omogućili firmi Sekuriton da naplati neizvedene i izmišljene radove na Sistemu 5, za protivpožarnu zaštitu u preduzeću Kolubara prerada, i to po Ugovoru o dodatnim radovima. Sve ovo je urađeno, i pored pismenog obaveštenja direktora komercijalnog sektora, da je plaćanje nemoguće izvršiti i izveštaja stručne komisije iz Prerade o brojnim nepravilnostima.

               

                  Insajder K- 9

 

Aleksandar Milićević, direktor i Dejan Mijatović, tehnički direktor preduzeća Kolubara Prerada, uz pomoć Branka Milojevića, bivšeg policajca i šefa Sektora unutrašnje kontrole Kolubare, i Milorada Grčića direktora RB Kolubara, oštetili su RB Kolubaru za 152.491.909,09 dinara, omogućivši firmi Sekuriton da naplati neizvedene i nezavršene radove na protivpožarnom sistemu u Preradi, koji od 2012. godine, nikada nije proradio, niti je proban, niti je završen, niti je izvršena primopredaja sistema, da bi postao vlasništvo Kolubare, a plaćen je i po osnovnom ugovoru 125.138.143,91 dinara i po dodatnom ugovoru 27.491.909,09 dinara.

Ova grupa je lažnim izveštajima o stanju i izvedenim radovima, zanemarila i degradirala rad i mišljenje dve stručne inženjerske komisije na nivou Kolubare, i njihove Primedbe na izvršene radove, neslaganje u količini ugrađene opreme, bez atesta i garancije, bez validne dokumentacije na preko 60 strana, i okarakterisali nalaz kao nebitan.

Uzgred, pismenim putem su tražili od direktora za komercijalne poslove Igora Smiljkovića da Sekuritonu plati 26.897.869,10 dinara navodno izvedene, a neugovorene dodatne radove, što je on, naravno, odbio i pismeno ih obavestio da komercijala ne može retroaktivno da potpisuje ugovore i plaća neke radove, za koje nije potpisan ugovor, da se uopšte izvode.

Istim dopisom, i po istom modelu je odbio i plaćanje dodatnih radova firmi Feromont u vrednosti oko 16 miliona dinara, koja je izvodila radove na Toplani, takođe bez potpisanog ugovora na insistiranje Milićevića.

Oni su omogućili Sekuritonu i Feromontu da nezakonito naplate neugovorene radove, što će u narednom periodu biti predmet interesovanja Tužilaštva i MUP-a. Međutim, njihovoj bahatosti nema kraja, pa pored svega ovoga, teraju inženjere iz Prerade da naručuju rezervne delove za taj sistem (u vrednosti od 3.900.000 dinara, bez PDV-a), iako on od 2012. godine nije ni počeo sa radom, niti je izvršena primopredaja u vrednosti od 31.139,00 evra bez PDV-a, i da ugovore redovno održavanje sistema, koji ne radi i koji nije Kolubarin. Kako je ovo moguće?

 

      Kafanska svako (dnevnica) Grčića i njegov šofera Badže

 

Javna nabavka br. R-014/11-2BN (osnovni ugovor) pokrenuta je kao nabavka radova, a ustvari se radi o isporuci opreme sa ugradnjom, jer je vrednost opreme mnogo veća od vrednosti radova.

Ugovoreno je fakturisanje izvedenih radova a plaćana je oprema pre ugradnje (odmah po isporuci, što nije po ugovoru). Prva i druga privremena situacija nemaju adekvatnu podlogu u Građevinskoj knjizi, više puta su vraćane pre plaćanja.

Predmet i predračun potrebnog materijala za ugradnju nije odgovarao stvarnim potrebama ustanovljenim u toku izvođenja radova. Osnov za Ugovor o dodatnim radovima nastaje tokom realizacije Osnovnog ugovora a ovde su radovi po Osnovnom ugovoru završeni 31.07.2012. Takođe, nigde u Građevinskom dnevniku nisu iskazane potrebe za dodatnim radovima već se naknadno posle gotovo godinu dana 16.05.2013. navodno ukazuje potreba za dodatnim radovima koji su izvedeni pre donošenja Odluke o sprovođenju pregovaračkog postupka.

Sprovodi se pregovarački postupak i donosi odluka o izboru najpovoljnije ponude za dodatne radove ali se ugovor za te radove ne zaključuje te 2012. godine (verovatno oni tadašnji nisu imali petlju da uđu u ovako kriminalnu radnju), već se Ugovor potpisuje 25.08.2014. gotovo dve godine kasnije!

Primopredaja radova nije izvršena niti dokaz kapaciteta, što je obaveza po Ugovoru, ni za osnovni niti za dodatni ugovor, a plaćanje je izvršeno za oba ugovora i to po ugovoru iz 2014. godine. Dodatni radovi su izvođeni bez validne tehničke dokumentacije.

Vrsta količina i kvalitet naknadno ugrađene opreme nije evidentirana kroz građevinski dnevnik niti potvrđena od strane prijemne tehničke kontrole. Funkcionalnost sistema kao obaveza izvođača radova (Sekuriton) po osnovnom ugovoru nije dokazana i nije je moguće dokazati jer…

Optički sistem za ranu detekciju požara ne može da funkcioniše automatski zbog znatno veće zaprašenosti u pogonu od nivoa koji je dat u podlogama za izračunavanje požarne opasnosti. Funkcionalnost nije moguće dokazati bez rezervoara od 500 metara kubnih čiste vode prema projektu (a rezervoar ne postoji) i odgovarajuće pumpne stanice sposobne da tako veliku količinu vode izbace na svaku kotu pogona u kratkom vremenskom periodu.

Troškovi reprezantacije u RB Kolubara su u okviru plana, ali gospodin Grčić često, gotovo svaki dan ili svaki drugi dan koristi ugostiteljske usluge u restoranima sa svojim vozačem Badžom, tako da su računi za jedan obrok u visini do 5 hiljada dinara (restorani Srbijančica, Bajka i Barel Petrol- Zavičaj).

Znatno veći računi su pri korišćenju poslovne platne kartice u beogradskim i obrenovačkim restoranima (Kafe Novak, Mika Alas od 10 do 20 hiljada dinara) a u Kolubari nema elektroda, zavrtnjeva, masti, ulja, radnici ginu zbog neispravnih mašina…

Grčić nema zaduženja za službeni auto, ali svakog meseca koristi službenu platnu karticu za plaćanje goriva (NIS karticom ). Sekretarica je odbila da upisuje na računima plaćenim poslovnom (biznis) karticom registarski broj vozila, što ukazuje da Grčić koristi poslovnu karticu u privatne svrhe tako da je potrošio preko milion dinara i to 600. 000 din za gorivo sipajući sve vrste goriva (benzin, dizel i gas) samo ne znamo u čija vozila i preko 400. 000 dinara za provod po Beogradskim splavovima i elitnim restoranima.

"Pošteni policajac" Milojević, umesto da sprečava te zloupotrebe, ispituje odakle cure informacije o njihovim mahinacijama. Potrošnja goriva Grčićevih kola (preko 500 litara mesečno). Isto čine i vozači koji voze pravnicu, finansijskog direktora i savetnika direktora Vladimira Markovića.

Grčić je svog vozača Badžu vodio na službeni put u Nemačku iako je išao avionom i to košta Kolubaru preko 2.000 evra.

 

      Spasić "sredio" Kolubaru na svoj način

 

Vladimir Marković u početku je plaćan po ugovoru o dopunskom radu (130.000,00 dinara-neto). Preko komercijanog sektora mu je namešten ugovor za konsultanske usluge preko firme Ambrela i par drugih firmi. Kako za sledeći ugovor niko iz komercijalnog sektora nije smeo da sprovede protivzakonito postupak javnih nabavki, Marković je svoju nagradu od Grčića dobijao dalje preko ugovora o privremeno povremenim poslovima.

Niko u RB Kolubara ne sme da progovori o ovome. Marković je savetnik za medije ili za šta još, to samo Grčić zna, a uživa sve pogodnosti: vozač, mobilni, česta službena putovanja, a preduzeće Ambrela se ne plaća više preko Kolubare, već preko medijskih kuća GEM, KISS radio, Palež, Fleš Aranđelovac (ovo je podatak iz poreske uprave ) kojima prodaje maglu. Vlasnik je preduzeća Primus iz Obrenovca, pa se postavlja pitanje- kako je Vladimir Marković zaključio ugovor o privremeno-povremenim poslovima kada je u stalnom radnom odnosu u Primusu. Za PP ugovor prima 110.000,00 dinara., a ostali radnici na PP primaju do 25.000,00 dinara.

Šef unutrašnje kontrole Branko Milojević, svakodnevno koristi službeni auto za prevoz iz Šapca do Lazarevaca, jer tamo živi i tamo je iz Kolubare premestio i svoju novu ženu. Istu je sa mesta kafe kuvarice, zaposlene u preduzeću Kolubara Ugostiteljstvo, prvo zaposlio u Kolubaru u Komercijani sektor, a u toku njenog porodiljskog odustva je zaposlio u ED Šabac. Branko Milojević se isključivo bavi prostim policajskim poslom, praćenjem radnika i isključivo procesuira radnike koji mu nisu simpatični.

Diči se sprečavanjem krađe goriva, a on i njegovi bliski saradnici ne izlaze iz službenih automobila. Podatak o potrošnji goriva se lažira.On je zadužen za sve nečasne radnje u Kolubari (uzimanje para od firme Sekuriton oko 23 miliona din. zajedno sa direktorom Prerade Milićević Aleksandrom i Dejanom Mijatovićem slučaj predat MUPu i Tužilaštvu kao slučaj dodatnih radova na kotlovima u Toplani sa firmom Feromont gde je pronevereno oko 16 miliona dinara takođe tandem Aleksandar Milićević i kum Dejan Mijatović).

Svi gore pomenuti su jako bliski i predstavljaju nosioce svih kriminalnih radnji u Komercijalnom sektoru. Od 10.oktobra 2012. Do danas Grčić je očistio Komercijalni sektor od svih zaposlenih koji njemu, Smiljkoviću, Markoviću i Milojeviću bilo kako zasmetali. Na rukovodeća mesta je postavio priučene i polupismene ljude, bez iskustva, pa čak je držao upražnjena radna mesta da bi se sačekalo da zaposlenom prođe pripravnički da bi ga odmah postavio za rukovodioca (Danijela Nikolić i Snežana Arsenijević).

Nemanja Simić koji je evidentirani lečeni narkoman iz Valjeva sa mesta referenta napredovao je u zamenika rukovodioca sektora, pa je jedno vreme bio sklonjen, da bi ga Grčić vratio za nove radnje za koje mu je potreban i podoban.

Krajem oktobra 2014. godine iz TENT-a (odakle je najuren zbog pronevera) je u Komercijalni sektor RB Kolubara doveden Zoran Spasić. Reputacija mu je da je dobar znalac ZJN i da će „srediti" Kolubaru kao što je „sredio" i TENT.

 

      Namešta tendere, zapošljava nesposobne, sprečava uviđaje…

 

Još jedno u nizu kršenja zakonskih propisa od strane Milorada Grčića, direktora RB Kolubara, odnosi se i na postavljanje novih rukovodilaca i ostalih radnika na nova radna mesta. Naime, Grčić ni u čemu ne poštuje postojeću sistematizaciju po kojoj je predviđeno potrebno radno iskustvo u struci. Radi kako on hoće: postavlja ljude bez iskustva i znanja, jer su mu takvi slepo poslušni.

Tendere koji su raspisivani za nabavku mašina pomoćne mehanizacije (vrednost jednog od njih je blizu milijardu dinara bez PDV) Grčić je poverio referentu Jadranki Gerasimović, koju je nagradio Aneksom ugovora o radu sa uvećenjim koeficijentom. Tu je i neizbežni Smiljković koji je diktirao tehničke karakteristike svake mašine i pri tome je koristio "zvučnu izolaciju", da ne bi bio sniman.

Prema tim javnim nabavkama, sklopljeni ugovori su išli isključivo na štetu Kolubare, a u korist dobavljača, Grčića i Smiljkovića. Sve je namešteno: predmet nabavke, konkursna komisija, referent, izbor dobavljača , komisija za prijem. Sklopljeni ugovori su nezakoniti, a oni koji su ukazivali na nezakonitost postupka pod hitno su sklanjani iz Komercijalnog sektora (npr. Gospođa Paunović i Saša Milovanović).

Tender je bio „uspešan" jer je Igor Smiljković "obrađivao" svakog ponuđača pre tendera, a bio je zadužen i za uzimanje provizije za koju je, kako je sam govorio dobavljačima, znao Grčić(Agroprogres, Korkovado, Bomis, Rudnap Global Trejd, Tehnogrup, Lipher i drugi).

Kako bi radnicima stvorili predstavu da su u sukobu, Grčić i Smiljković izigravaju da su stalno u konfliktu, ali nisu! Na taj način njih dvojica uspešno vode nezakonite poslove u komercijalnom sektoru.

Po nalogu Milorada Grčića za preduzeće Kolubara Građevinar je izvršen prenos sredstva u visini preko jedne milijarde dinara, koji je kasnije pretvoren u zajam bez kamate, sa rokom otplate na nekoliko godina.

To je nezakonita radnja, jer nije dozvoljeno pozajmljivanje novca između privrednih društava koja nisu zavisna. RB Kolubara je istom preduzeću reprogramirala dug za ugalj u visini preko 200 miliona dinara, bez kamate na nekoliko godina i dala zajam od 40 miliona dinara u svrhu otkupa krečane IGM Ćelije. Sve je to učinjeno na štetu RB Kolubara, ona pozajmljuje KGL, a sama duguje državi preko 20 miliona EUR bez kamate!

Kada su uvideli da se digla prašina oko ovih nezakonitih radnji pod hitno su dali nalog Internoj banci da retroaktivno obračunava kamatu misleći da će ih to spasiti odgovornosti.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

MOĆNA KRUŠEVAČKA POLICIJSKO-PRAVOSUDNA HOBOTNICA

 

Neposredni povod za naše obraćanje je to što su previranja između dva klana unutar policijsko-pravosudne narko mafije u Kruševcu, dramatično ugrozile bezbednost jedne porodice, koja je na putu da postane kolateralna šteta, u situaciji gde se klanovi bore među sobom, kada krupni narko mafijaši imaju sve manje novca, a navike su im veoma skupe, piše u pismu policijskih službenika iz Kruševca.

 

 

 

Radi se o porodici povratnika iz SAD, dr diplomiranog inženjera Dragana Marića i njegove supruge dr Aleksandre-Natalije Marić rođene Dejvidson. Ova porodica intelektualaca sa troje male dece (srednje dete ćerka veoma bolesno) vratila se iz SAD-a, jer je dr. Marić dobio priliku da firmu iz Silikonske doline zastupa na području istočne Evrope i Austrije.

Marići su američki državljani. Bili su u mogućnosti da odaberu bilo koji grad, ali pošto se posao u prodaji radi stalnim putovanjima od kuće, izabrali su Kruševac, rodni grad Dr. Marića.

Mi smo po službenoj dužnosti dobili zadatak da od prvog dana njihovog dolaska pratimo njihovo kretanje. Rečeno nam je da je to zbog osiguranja bezbednosti porodice Marić, a u kontekstu viših nacionalnih interesa. Nismo znali da će i naš rad biti zaludan, a metode nedovoljne kada je kruševačka hobotnica u pitanju.

U svojstvu stanara u zgradi "Panorama" (Majke Jugovića 81), našli su se ni krivi ni dužni na udaru narko kartela. Pošto smo po prirodi posla u predmetu obrade "porodica Marić" došli do svih podataka, ali pošto smo nemoćni da bilo šta uradimo osim da pretpostavljenima pišemo izveštaje, a isti ih redovno guraju u fijoku, rešili smo da Vam se obratimo.

Samo zato što su tražili da se u Srbiji koja teži da postane "uređena i normalna zemlja" poštuje zakon prilikom izdavanja građevinske dozvole za nadogradnju etaže u objektu "Panorama", našli su se na udaru kartela koji je želeo da opere ogromnu količinu prljavog novca, bez ikakve zadrške i bez poštovanja procedura za izdavanje dozvola.

Praćenjem porodice Marić, došli smo do sledećih činjenica, a objavljujemo ih, jer su oba automobila porodice Marić uništena, a dr Marić jedva preživeo nameštenu saobraćajku 24. juna kod Smedereva.

O ovome su svi mediji ćutali po nalogu policijsko-pravosudne hobotnice. Mi kao profesionalci ne možemo da ćutimo. Marići su naša porodica, ali i američki državljani. Ono što Srbiji sada najmanje treba je da banda i mafijaši kreiraju slučaj još gori po Srbiju nego braća Bitići, tako što će razulareni kartel sa hobotnicom likvidirati Mariće, a o mogućoj likvidaciji ima i operativnih saznanja, koja se kriju od vrha MUP i BIA.

Vlasnik objekta je Ristić Radiša, vlasnik SZR Victory u blokadi. Poznat je obaveštajno-policijskim krugovima kao deo hobotnice koja pere novac za narko-kartel, čiji su komandni kadar među dilerima izvesni Deja Bosanac i Suša, za koje se niko ne usuđuje da postavi pitanje porekla luksuznih kuća, automobila, lokala.

Dotični su s druge strane preko porodičnog klana Mijačića povezani i sa nekadašnjim mitrovačkim, a sada kruševačko-kosovopoljskim srpsko-albanskim krupnim igračima, koji transportuju ogromne količine droge preko Kruševca.

Po potpisivanju briselskog sporazuma, "ekipe" su učinile sve da još jednom upotrebe nesreću nedužnih Srba sa Kosmeta, a kada im to nije uspelo, mafijaške operacije (i porodice) preselili su se sa Severa KiM u Kruševac.

Klan Mijačića čine penzionisani inspektor za privredni kriminal Mijačić, koji poslove vodi iz Starog Trstenika, kao i njegova dva sina, Ivan Mijačić Konsiljere i Miljan Mijačić, viši inspektor saobraćajne policije u Beogradu. Konsiljere je u postupku prelaska u SNS iz mafijaškog krila DSS-a, pošto je pod njegovim vođstvom okružnog odbora DSS ostvario najgori rezultat u istoriji na poslednjim izborima.

Konsiljere se najavom preleta u SNS uvukao pod kožu drugom čoveku SNS-a Kruševac, nekadašnjoj "legendi" SPS-a Kruševac Miletu Medi.

Dakle preletač preletaču oči ne vadi, već svi završavaju u SNS-u. Nekako je cela operacija izvedena iza leđa ministra Gašića. Dok je Bata Santos bio preokupiran selidbom u Ministarstvo odbrane, praktično iza njegovih leđa, Konsiljere i Mile Meda su odradili pripremu skorog preleta i pozicioniranje Konsiljerea na mesto visokog rukovodioca u Gradu Kruševcu, i to sa zaduženjem za urbanizam!

Konsiljere je dakle pravni savetnik Raše Ristića još od pre 6-7 godina, kada je ekspresno pribavio diplomu u Kosovskoj Mitrovici. Konsiljere je i ključna karika u spajanju krpunih mafijaša iz kruševačko kosmetskog kartela i lokalnih dilera i perača novca.

U novembru, kada su pokušali da iskoriste užasnu situaciju nesrećnih kosmetskih Srba kako bi nastavili svoje mafijaške aktivnosti na Severu KiM, svi ključni sastanci održavani su pod dirigentskom palicom upravo Konsiljerea upravo u nedovršenoj armirano betonskoj garaži-suterenu u objektu "Panorama".

Treća osoba klana Mijačića je Miljan, koji je inspektor za teške saobraćajke i ostale probleme u Beogradu vezane za vozila. U Kruševcu provodi neverovanto mnogo vremena za nekoga ko je inspektor u Beogradu.

Vozi luksuzni crveni Alfa Romeo, a niko ne sme da ga pita za poreklo novca za kupovinu istog, kao ni kako je "uštedeo" da "kupi" stan u objektu "Panorama", a u kome privremeno boravi njegov brat. A u ostalom, niko ne pita ni njegovog brata gde je našao novac da kupi crnu Insigniju raških tablica koju parkira redovno ispred narko kafića kod bazena i to u sred radnog vremena….

Klan Mijačića je navodno omražen od načelnika policije Miljana Petrovića, ali u praksi je situacija sasvim drugačija. Miljan, kao i uvek, ne kontroliše ništa, već samo radi ono što mu naredi Miloš Perović. Uz to klima mu se stolica, na udaru je suparničkog tabora koji želi da instalira “kalifa umesto kalifa”, pa Miljan "vešto balansira" ugledajući sa na svog mentora, direktora Veljovića.

Elem, u aprilu dr Marić pokreće upravne i krivične postupke protiv osoba koje su falsifikovale isprave neophodne za dobijanje lokacijske i građevinske dozvole, a u svojstvu pravno zainteresovane strane, kao stanaru zgradi. Odmah po podnošenju prijava, dr Marić se našao na udaru kartela i hobotnice.

Od verbalnih pretnji izdvojili bismo napad preko telefona, koji je uredno snimljen ali ga niko ne koristi od nadležnih. Ristić je pretio porodici Marić i rečima "u policiji su sve sami moji ljudi. Miljan Petrović ne zna šta mu se radi po SUPu, mi sve kontrolišemo."

Ristićeva tvrdnja je sasvim utemeljena. Informacije cure na sve strane iz PU Kruševac, i zato niko nije uhapšen u Vučićevim ćorcima koje je on zvao Grom i Grom1.

Na primer, momak koji je u Gromu prijavio krupnog dilera iz sela Jasika odmah je oko novogodišnjih praznika unakažen, i jedva preživeo na splavu na Moravi u Jasici, jer je neko iz PU Kruševac odao mafiji njegovo ime. Vrhunac svega je što je nedavno vrh kruševačkog kartela instalirao rođenu sestru Ristić Radiše kao inspektorku za privredni kriminal!

Dotična nema nikakve kvalifikacije, kupila je za jednu noć nekakvu diplomu, u čemu je učestvovao i Konsiljere, a zahvaljujući svojim nespornim oralnim sposobnostima, postala je inspektorka preko noći!

Miljan je opet balansirajući, dok mu se stolica klima, iako sam nije imao prilike da se uveri u njene oralne sposobnosti, poslušno aminovao njeno "unapređenje" od nižeg službenika u inspektorku za privredni kriminal, i to u vreme dok isto Odeljenje vodi više postupaka po nalogu tužioca protiv njenog brata Radiše! Unutrašnja kontrola MUP Srbije je dobila prijavu, ali ne radi ništa po pitanju oralne inspektorke Ristić!

Klan Mijačića poznat je u Kurševcu i po porodičnim skandalima. Otac i sinovi su ostavili samu da se muči u garsonjeri u Kruševcu suprugu i majku obolelu od Alzheimer bolesti. Penzionisani Mijačić se preselio u tazbinu u Stari Trstenik gde je prebijao i konačno do smrti pijan prebio tasta, a Petrovićeva PU nije smela ili nije htela ni uviđaj da odradi. Kada se zanemarivanje majke pročulo po Kruševcu, vrh kartela nije želeo takvu "pažnju" javnosti, pa su Mijačićima naložili da zaposle jednu bivšu službenicu centra za socijalni rad da je obilazi.

Gume na automobilima porodice Marić su više puta imale udenute male ekserčiće kako bi došlo do mogućeg prevrtanja automobila pri većim brzinama na redovnim dugim putovanjima dr Marića. Poslednji ekserčić, kako smo pročitali u prijavi dr Marića, udenut je 13. juna pred polazak na more petočlane porodice. Samo pukim čudom izbegnuta je tragedija.

Ali 24. juna dr Marić kreće na put za Rumuniju i Mađarsku. Posle Velike Plane, dolazi do naglog zanošenja oko desnog prednjeg točka pri 120km na sat. Dolazi do višestrukog dramatičnog prevrtanja skoro novog automobila Toyota Avensis koji završava preko ograde u njivama ispod autoputa.

Automobil je uništen, ali neuništivi dr Marić izlazi na zaprepašćenje saobraćajne policije, samo blago ugruvan! Sve svoje sumnje Marić prenosi zameniku višeg tužioca Surle, gospodinu Simiću. Surla, kao jedan od ključnih pipaka hobotnice, nalaže Simiću, svom potrčku, da "loptu" prebaci na Osnovno tužilaštvo, jer očigledno ne želi da istražuje pokušaj ubistva koji je izveo njegov kartel.

Očajni Marić prijavljuje sve Osnovnom tužiocu i danima moli da se uradi veštačenje na automobilu na kome je očigledno urađena "intervencija" na sistemu za vešanje prednjeg desnog točka. Tužilaštvo danima ništa nije uradilo….

Paralelno s tim, u upravnom postupku dokazuje se falsifikat isprave, a i revnosni “kalif umesto kalifa”, inspektor Popović prikuplja sve informacije i dokaze u krivičnoj istrazi za falsifikat isprave protiv Ivana Mijačića i Radiše Ristića. Pošto pokušaj ubistva (osmišljen u klanu Mijači)nije uspeo, Ristić u više navrata zove, Marića i nudi mu "sastanak nasamo u kafiću" kako bi "SVE RAZJASNILI", ali je on odbio.

I dok se Marić rve sa policijsko-pravosudnom hobotnicom koja danima odbija da veštači automobil, na scenu stupa Konsiljere u svojoj ulozi u Gradskoj upravi. Još jedan čovek kartela, Bjelanović, načelnik gradske uprave, na nagovor Kosiljerea i Ristića odobrava lokacijsku dozvolu, i bez dokumenata koji su falsifikovani a obavezni, čak i ne pozivajući stranke u postupku na usmenu raspravu koja je obavezna! To se dešava 2. jula kada policija vraća olupinu dr Mariću bez urađenog veštačenja….

3. i 4. jula dr Marić najavljuje upravnu žalbu i krivičnu prijavu protiv Bjelanovića i odlazi na sastanke sa osnovnim tužiocem i Miljanom Petrovićem. Marić ih je molio da mu zaštite porodicu i da pogledaju slike poluosovine zasečene dijamantskom žicom…Ove to nije baš mnogo interesovalo, izgleda i sve su ostavili za ponedeljak 7. juli.

U noći 6. na 7. juli, 0:45 časova prema zapisniku koji nam je dostavljen, zapaljen je i drugi automobil porodice Marić, neposredno ispred objekta "Pamorama"…. Policija je odbila da obezbedi mesto zločina i odbila da razgovara sa Miljanom Mijačićem i Stevanom Daskalovićem koji su se "slučajno" našli u inače neuseljenom stanu 21 iznad zapaljenog automobila, a i posmatrali s parkinga kako automobil gori.

Na smrt preplašena, dr Aleksandra Marić rođena Dejvidson zove dežurnog oficira američke ambasade, koji zove MUP a iz MUP-a bude Miljana Petrovića, koji sa velikim zakašnjenjem obezbeđuje mesto paljevine.

Odmah po svanuću, PPZ inspektor, kako piše u njegovom izveštaju, ustanovio je nedvosmisleno da je požar podmetnut. PU Kruševac konačno nešto ozbiljnije, barem prividno, shvata da je situacija ozbiljna.

Inače, pomenuti Stevan Daskalović je operativac kruševačkog kartela. U višestrukim imovinsko-ortačkim je odnosima sa Radišom Ristićem i drugom iz odeljenja u srednjoj školi, Miljanom Mijačićem. Bio je jako dobar đak u srednjoj školi.

Ali pošto mu otac naprasno umire, umesto da bude dobar student on odlazi u Italiju. Pod objašnjenjem da "je morao da se snalazi za pare", postaje ulični vojnik italijanske mafije gde je i naučio kako se rade paljevine i slična "kažnjavanja" svih koji se nađu na putu mafije.

Po povratku u Kruševac, naše službe u rasulu više ne vode računa o "povratnicima" poput Daskalovića. Ali su nam zato iz Beograda odmah naložili da pratimo sve komunikacije Marića, jedne primerne porodice visokih intelektualaca samo zato što je dr. Marić rođena Dejvidson nekada radila u Stejt dipartmentu….

Odmah po uništenju drugog automobila, vrh PU Kruševac je naložio da u interesu hobotnice i poljuljanih fotelja sve treba zataškati. Niti jedan medij nije obavešten.

(Članovi zabranjenog nezavisnog sindikata policije)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

FIKTIVNI UGOVORI ZA PLJAČKU FIRMI I ULOGA POLITIČKE VOLJE ZA RASTURANJE DRŽAVNIH PREDUZEĆA

 

Nekada je Želvoz bio jedno od najuspešnijih preduzeća u Srbiji. Čak je i u vreme sankcija uspevao da posluje i prehrani svoje radnike kojih je bilo daleko više nego danas. Preživeo je ratove, okupacije, bombardovanja i sankcije, ali nije preživeo demokratsku vlast koja ga je opljačkala do gole kože i onda utrapila strancima da ga dokusure. Pošto su odneli šta su mogli, i stranci se povlače, vraćajući preduzeće državi čija vlast danas na gladi radnika želi da ušićari još neki glas na predstojećim izborima, navode insajderi.

 

          Insajderi Ž -2 i Ž-3

 

Od svog osnivanja ratne 1916. godine smederevsko preduzeće Želvoz nije bilo u težoj situaciji nego danas. Naše mišljenje je da razlog leži u činjenici što je fabrika danas u državnom vlasništvu i, možda i više, u činjenici što vlasnik nije u stanju da se brine ni o sebi, a kamoli o svojoj svojini i privredi za koju je nadležan.

Kontinuiranim radom i vanrednim trudom svih zaposlenih Želvoz je do kraja 80-ih izrastao u najvećeg remontera šinskih vozila u bivšoj Jugoslaviji, sposobnog da proširi delatnost i na druge oblasti metalske industrije.

Onda je došao rat, sankcije i raspad tržišta za koje je Želvoz bio projektovan. Ratne 90-e su preživljene snalažljivošću rukovodstva i zaposlenih, kao i poslovnim manevrom da se ceo kapital fabrike prebaci u vlasništvo srpskih železnica. Na taj način Želvoz je svoju sudbinu vezao za železnicu čime je preživeo ovaj turbulentan period. To rešenje je bilo od koristi u datom trenutku, ali nije moglo da traje na duži rok.

Nakon 5. oktobra 2000.god. sve je izraženija težnja novih vlasti da svaki privredni subjekat mora da nađe mesta na tržištu i bude ekonomski opravdan. Želvoz je to mogao da bude s tim što mu je trebalo malo vremena da se konsoliduje i od fabrike koja je sebe žrtvovala da bi železnica funkcionisala postane konkurentna ostalim remonterima, ne samo u regionu već i šire.

To je bila i jedna od ideja vodilja Duška Tešanovića koji je postao direktor krajem 2001.godine. Bio je to poslednji direktor koji je izabran na javnom konkursu zahvaljujući najboljem biznis planu, a ne direktnim postavljenjem. Njegovim angažovanjem Želvoz je sa svojih 2.200 radnika počeo polako da jača, iako je višak radnika bio više nego očigledan.

Do 2004. Želvoz je ojačao toliko da je od nekadašnjeg gubitaša došao u situaciju da mu preduzeće Železnice Srbije, koje su u svim narudžbinama učestvovale sa 83 odsto, duguje 140 miliona dinara.

Političkom voljom i iz ekonomskih razloga lokalnih tajkuna, generalni direktor ŽTP Beograd Milanko Šarančić smenjuje generalnog direktora i ukazom postavlja svog čoveka. Cilj je jasan: svesti Želvoz na običnu lokalnu radionicu koja će otpustiti sve radnike, a zainteresovani će se namiriti izuzetno povoljnim položajem preduzeća i njegovom velikom površinom (25 hektara, od toga 7 hektara pod halama, u strogom centru grada, gde je Dunav na manje od petsto metara, pruga prolazi kroz fabriku, a ni autoput nije daleko).

Kako je to moglo da rezultira videlo se par godina kasnije kada je cela Srbija mogla da čuje da je uhapšen brat Milanka Šarančića, jer je sa sindikalno-poslovnim rukovodstvom Želvoza ojadio ovu fabriku za tadašnjih milion evra. Taj proces ni do danas nije završen jer se klupko umešanih u ovu aferu završava visoko u državnom rukovodstvu.

U to vreme se pojavljuje i afera 1.000 teretnih vagona. Naime, 2005. godine ŽTP, Želvoz i Šinvoz sklapaju posao za remont 1.000 teretnih vagona čiji ugovor nikada nije pravno rastumačen, ali je zato služio za pljačku ove tri firme od strane njihovih rukovodstava. Ni ta afera nije imala pravni epilog.

Iscrpljen nedomaćinskim poslovanjem Želvoz 2007. ulazi u proces privatizacije sa 15 miliona evra duga. Zainteresovanih je bilo više, ali Želvoz je doveden u situaciju da nema nijedan ozbiljan poslovni ugovor, da su mu isključeni struja i gas i da nema šta da ponudi svojim radnicima kojih je u tom trenutku bilo oko 1.700.

Zato su samo četiri firme otkupile tendersku dokumentaciju, a samo je rumunski Grampet verovao da od Želvoza ponovo može da bude uspešna firma. Velikim nerazumevanjem od strane države po pitanju starih dugova, kupoprodajni ugovor je raskinut i to uz pomoć određenih sindikata (onih istih koji u bili upleteni u aferu sa Šarančićem), a briga o Želvozu prelazi ponovo na Agenciju za privatizaciju. Iako je situacija bila katastrofalna u vreme kada je Želvozom upravljala rumunska firma, posle poništenja privatizacije ona postaje još gora – neizdrživa.

Vođa sindikalnog protesta postaje član Upravnog odbora, njemu bliski ljudi dolaze na najodgovornije funkcije, a pri tome se zaboravlja da je on još uvek pod istragom zbog učešća u proneveri Želvozovih milion evra.

Za direktora dolazi čovek „kontroverznih" osobina Novica Davidović iz subotičkog Bratstva, sumnjive stručne spreme (viša bosanska večernja, ili tako nešto, tačan naziv nije ni bitan). Vlasnik je više firmi koje se bave istom delatnošću kao i Želvoz, ali niko od nadležnih ne vidi sukob interesa.

U isto vreme u Bratstvu radi Smederevac Duško Tešanović sa daleko većim kvalitetima od Davidovićevih, ali obrazovani spasavaju privatne firme, a državne uništavaju neškolovani politički podobni kadrovi.

Fabrika u to vreme ulazi u restrukturiranje, stanje u kome je malo toga definisano i što daje prostora mnogima za razne mahinacije. Želvoz je ponovo krava muzara. Ono što država nije htela da uradi pre i za vreme privatizacije (a na šta se obavezala kupoprodajnim ugovorom), uradila je posle raskida privatizacije – povezala je radni staž zaposlenima i kozmetičkim potezima održava Želvoz u životu.

Kroz njegov račun prošlo je preko 12 miliona evra, a da se stanje u fabrici gotovo nimalo nije promenilo niti je nađen novi kupac, iako je svima jasno da Želvoz u državnom vlasništvu ne može da opstane. Pri tome, sa vrlo bednim otpremninama iz fabrike je oterano oko 500 radnika, tako da ih sada ima samo 853.

U vreme direktorovanja u Želvozu, Novica Davidović dobija krivičnu prijavu za krađu para i otpadnog gvožđa iz preduzeća kojim upravlja. Pošto su njegove političke veze jake na svim stranama, sve se završilo običnim informativnim razgovorom u smederevskoj policiji, tako da ni ova krađa nema sudski epilog.

Uzevši sve napred navedeno (a to je samo deo onoga što je opterećivalo Želvoz u proteklih par decenija), uopšte nije čudno što su gotovo svi radnici na plaćenom odsustvu, fabrika ponovo nema posla, radnicima nisu overene zdravstvene knjižice, zarade im se ne isplaćuju, staž im nije uplaćen za poslednje tri godine pa stoga i ne čudi da su u ovom trenutku u sali smederevske skupštine gde očajnički čekaju da im neko pomogne u rešavanju njihovih problema.

Njihovo beznađe je tim veće što i kada se promeni politička garnitura na vlasti njihovi problemi ostaju, a svi se proglašavaju nenadležnim za njihov problem. Jedna od tih je i gradonačelnica Smedereva Jasna Avramović koja je do skora bila pred svakim protestnim radničkim skupom, ali od kako je gradonačelnica radnicima suprotstavlja policiju.

Koliko se pogubila u razumevanju problema svojih građana vidi se i po tome što je čak i komunalnu policiju izvodila na svoje sugrađane. Može se reći da je zastrašujući primer doskorašnjeg ministra privrede Saše Radulovića koji ne samo da nije imao sluha za probleme ljudi iz Želvoza, nego se nije držao kako-tako postignutih dogovora i zaključaka Vlade Republike Srbije čiji je bio član.

Davljenik se i za slamku hvata pa tako i Želvozovi radnici ne mogu ništa drugo nego da veruju da će koordinator (?!) Ministarstva za privredu Igor Mirović imati više sluha za njihove probleme i da će poštovati dogovoreno, što do danas nije bio slučaj.

Tako je koordinator (nekada se to zvalo komesar) Ministarstva nedavno obećao da će svaki radnik dobiti po dva minimalna dohotka do 10. februara. Kako Mirović nije precizirao koje godine će se to desiti, radnici i dalje uzaludno čekaju da država ispuni svoje obećanje. Verovatno će pred same izbore vlast da se doseti kako deljenjem mrvica radnicima može da namakne još koji glas za sebe, pa će onda i da podeli ono što odavno duguje.

Radnici nemaju šta da izgube, jer većina njih ionako nema više od čega da živi. Prvi ovogodišnji protest oni su počeli 15. januara nasilnim ulaskom u gradsku skupštinu u kojoj je spavalo oko 300 radnika, a četvoro je izvesno vreme štrajkovalo glađu, mada se to nije mnogo razlikovalo od običnog života u kome su na glad prinuđeni.

Radnici Želvoza bili su u skupštinskoj sali i tokom protesta u martu 2012. kada su spavali u zgradi lokalne uprave, a štrajkovali su i u februaru 2011. kada je većinski vlasnik Želvoza bio konzorcijum Grampet, koji je napustio fabriku krajem marta te godine.

Pre toga su štrajkovali i u vreme privatizacije ukazujući na pogubne posledice koje su se i obistinile narednih godina. Da je država onda pravilno reagovala, Želvoz bi i danas bio jedna od privrednih perjanica Smedereva.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

SAUČESNIŠTVO GRADONAČELNIKOVIH LJUDI U ZLOČINU DALJEG RASTURANJA GRADA

 

Na isteku druge godine autistične vladavine, nazadnjaci na plodnoj zemlji srednjeg Banata seju i gaje kaktuse i bodljikavu prasad. Bahato i nezainteresovano pokazuju apsolutnu nemoć, a od urlajućih predizbornih obećanja "brda" investicija, Zrenjanin je "overen" retko viđenom partokratijom i poremećenim odnosima u gradskoj upravi, javnim preduzećima i ustanovama.

 

          Zoltan Horvat

 

"Opelo" Zrenjaninu se poje na kadrovskim lumperajkama u stranačkim kafićima i restoranima gde je jedino važno zapošljavanje novopečenih nazadnjaka i međustranačka trange-frange trgovina po ukusu Gorana Kneževića (iz milošte Regionalni Isus) i njegovih utreniranih satelita (Džegera, Bađoka, Dače Dimkića, novopridošlog, al’ proverenog menjača stranačkih obeležja Staniše Banjanina…).

"Heroji" ovdašnjeg nazadnjaštva sprovode 2013. godinu na smetlište istorijskog beznađa. Ove godine su svi zrenjaninski dani bukvalno potrošeni na razmeštanje podobnih kadrova i grubo sprečavanje bilo kakvog pomaka napred.

Gradska uprava je "prebogata" retko nesposobnim kadrovima koje svih 365 dana u godini "pažljivo" razmešta "novi večiti" prvi izvršilac, novopečeni nazadnjak, Jasmina Malinić, načelnik gradske uprave.

Potrošena silna energija na proizvodnju nazadnjačkog biračkog tela isterala je iz Zrenjanina sve dobro, investitore, obilaznicu, fabriku vode, pa su kancelarije guzonja koje se međusobno očima ne mogu videti postala mesta za trgovinu ljudima.

Na udaru je sve dobro u pokušaju, a za svoju sudbinu strepi i gradonačelnik, mr Ivan Bošnjak kojeg „njegovi" posilni miniraju na svakom koraku. Mimo njegovog znanja zakazaju se i sednice gradskog veća gde se donose nebulozne odluke od kojih jedinu korist imaju uterivači para sugrađana u sopstvene džepove.

Tako je od aprila ove godine, inače pažljivo sakrivena od očiju javnosti, profunkcionisala i „preko potrebna" nova komisija za izradu godišnjeg programa zaštite, uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta gde je 13 privilegovanih za 8 meseci klasičnog zamlaćivanja sugrađana dobilo 4,11 miliona dinara?!?

Na čelu komisije Stojan Kralj, rođak Čeda Janjića, zamenika gradonačelnika, Prvog Favorita Regionalnog Isusa, a zamenik predsednika komisije je Svetozar Stefanov, po potrebi nazadnjak. Svaki član komisije je do sada nagrađen sa po tri hiljade evra za ukupno dva sastančenja, pa im redovne plate dođu ko bakšiš. Vrhuška nazadnjaka u gradskoj kući nije mutava, ima tu još podosta komisija sa milionskim apanažama za podobne (ćuti, k…, i brzine menjaj).

U javnim preduzećima će 2013. ostati upamćena kao godina idealnog sprovođenja diletantizma. Direkcija od šefa stranke kupuje polovni Porshe lizing automobil, usput se u milionski posao "ugrađuje" privatna firma Točak, pa tim povodom David Dimkić, šef gradskih finansija pažljivo prepravlja fakture.

U Direkciji sem dugova do guše, unapređivanja nesposobnih i vožnji službenim automobilom (baš) lepih sekretarica, nema ništa novo, ako izuzmemo "briljantan" stav direktora Gorana Kravarušića da je za trenutnu katastrofu u firmi kriva opozicija zbog, kako je naveo, nerada u prethodnoj deceniji.

U Vodovodu rukovodeći organ još uvek nije namirio svoje finansijsko predizborno učešće, pa se došlo na ideju da direktor iznajmi sopstveni automobil sopstvenom preduzeću. Time se stvaraju uslovi da "genijalni" direktor Bojan Putić ima osigurana milionska sredstva za lično, al’ stručno usavršavanje odnosno doškolovavanje (da sav teret porodičnog budžeta ne padne na suprugu mu, zamenika tužioca).

Izgradnja Fabrike vode je, nakon ozbiljnog interesovanja nemačke državne firme Wassertechnick naravno, ukalkulisana, ali i odložena za neka buduća pokolenja. Trenutno je jedini problem što ova dobra i proverena investicija potiče od omražene opozicije i bivšeg direktora Milorada Bjelogrlića, retko uglednog privrednika, al smaknutog i oteranog u penziju od strane Prvog Favorita. Sugrađanima je i dalje zagarantovana česmuša, na koju se ne žale samo svinje i preostalo malo stoke po gradskim oborima.

Bušna gradska kasa pod budnim okom Dače ipak je dovoljna da podmiri neutažive potrebe krkanluka nazadnjaka, cirka 13 hiljada dinara dnevno. Uglavnom se biraju firme koje ne izdaju fiskalni račun, pa je tako SUR Mali pasaž Plus jednom prilikom za usluge keteringa naplatio, sitnica, 276 hiljada dinara.

Ovdašnji mediji, nemajući opravdanja za saučesništvo u zločinu daljeg rasturanja grada, bespomoćno tumaraju od funkcionera do funkcionera tražeći milostinju za lagarije od izveštavanja.

Izbor novog v.d. direktora Radio Zrenjanina u podobnom liku i još podobnijem delu Nedeljka Golušina je potaman za gradske guzonje, ali sugrađani pamte i crtanje rogova na glavi partijarha. Desetine miliona dinara je samo ove godine ulupano u ovaj gradski med(ij) i mleko o aktuelnoj vlasti.

Privatni elektronski mediji, konkretno KTV, poslednjih dana "seje baražnu vatru" na adresu Regionalnog Isusa i njegovih satelita objavljivanjem (najzad) istinitih podataka o korumpiranoj i kriminogenoj vlasti u Zrenjaninu. Da li se iza napada krije lova koja već dugi niz meseci "ne putuje" na relaciji gradska kasa – žiro račun KTV (Santos "ćuti", valjda legla lova), tek, većina ovdašnjih novinara ima bedan status honoraraca sa zavidnom mesečnom apanažom od dve do deset hiljada dinara (beogradski dnevni list Danas je tu principijelniji, njegovi dopisnici imaju "zacementiranih" dve hiljade dinara mesečno).

Sem zaraznog i neizlečivog politikanstva, u Zrenjaninu uspeva i primopredaja koverti u svim oblastima. U ovdašnjoj Regionalnoj bolnici u večitoj izgradnji, žena ne može da se porodi ako se prethodno ne izbroji 200 evra na ginekološkom odeljenju.

Može li na račun bolnice, platićemo, ne može, može samo keš, bez priznanice, uz uveravanje da će osoblje bolnice od trenutka primopredaje evrića voditi računa o trudnici kao o najrođenijem. Pokušali smo da kontaktiramo dr Ilić i njene kolege na Ginekološkom odeljenju, ali je nepodobnim novinarima ulaz jednostavno zabranjen. Tek do Domaćice Gordana Kozlovački, direktorice bolnice nismo mogli, jer se još sa vrata dolepotpisanom saopštava: jes’ da nas vidiš, al’ nismo tu.

Godina koja je prošla pamti se i po mladim ljudima koji ličnom hrabrošću pokazuju da za Zrenjanin ima nade. Jovana Ljljak, direktorica stambene agencije energično se prihvatila svog posla, naterala zaposlene da zarađuju plate aktivnim radom i sudski potražuje sva milionska dugovanja za neplaćeni zakup poslovnog prostora od ovdašnjih nazadnjačkih guzonja. Žestoki zahtevi za njenu smenu ne jenjavaju iz kabineta Regionalnog Isusa, što je još jedan prilog za ovdašnju Deja Vu biografiju, mladi čovek protiv slepačke stranačke poslušnosti.

Umesto pohvale i nagrade lepoj mladoj dami Jovani, danas u Zrenjaninu "šnjur" odnose samo oni koji sami sebi dodeljuju godišnje i sve druge nagr(a)de. Tako u Palati (ne)pravde šefovi sami sebi udeljuju priznanja dok im potčinjeni kurtoazno aplaudiraju na recimo "fenomenalnom" odnosu starešina suda – Centar za socijalni rad – starešina prekršajnog suda.

Nagr(a)đeni akteri su se istakli u kažnjavanju golja i sirotinje, dok su istovremeno "ugledni i dobrostojeći" oslobođeni bilo kakve odgovornosti (uprkos "peglanjima" bivših supruga i maltretiranju dece). Bilo bi još fenomenalnije, a neke ovdašnje guzonje zalegle, da se ovogodišnja nagrada Zrenjanina dodeli i najvrednijem stečajnom upravniku, gde stečajisanje u desetak firmi prvo naplaćuje u desetinama hiljada evra, dozvoljavajući da bude reketiran od svojih gradskih gazda.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DA LI ĆE POJEDINCI IZ POKRAJINSKOG ODBORA DS OPET IZBEĆI ODGOVORNOST ZBOG EKONOMSKOG ZASTOJA VOJVODINE??

 

 

U pokrajinskoj skupštini u Novom Sadu, odbornici Demokratske stranke i Srpske napredne stranke do sada su vodili duge debate da bi zavarali narod i prikrili kako su i jedni i drugi krivi za ekonomski sunovrat Vojvodine. Nekada najrazvijenija oblast Srbije, Vojvodina se danas pre uračunava u nerazvijena područja. O tome vodeće stranke ćute, isto kao i o novom pokušaju pokrajinske vlasti da protivustavno prigrabi ingerencije Republike.

 

          Đorđe Višekruna

 

Nakon poraza Miodraga Rakića i Borisa Tadića na sednici Glavnog odbora Demokratske stranke, za očekivati je da se i u pokrajinskoj skupštini pojavi istinska opozicija, jer osnivačima DS ne pada na pamet da prave bilo kakve koalicije sa Srpskom naprednom strankom. Može li to pomoći Vojvodini da se podigne iz pepela? Slika dosadašnjeg stanja bila je takva da nije bilo mesta za optimizam. Hoće li ga sada biti?

Trenutno stanje u Vojvodini je isto kao na jugu Srbije, a teške posledice su osetili svi građani pokrajine, pre svega po svom sve nižem standardu.Objektivne analize su pokazale svu pogubnost ovakve vlasti: AP Vojvodina je trenutno po prvi put i zvanično nedovoljno razvijen region.

Više desetina hiljada preduzeća je likvidirano, a bez posla je za četiri godine ostalo preko 200.000 radnika. I poljoprivreda je pred kolapsom: stotine hiljada hektara stoji neobrađeno i bez navodnjavanja, subvencija ili podrške od strane države, 20.000 seoskih kuća je zvanično napušteno (mada je broj znatno veći).

Infrastruktura je zapuštena, putevi i pruge su u izuzetnom lošem tehničkom stanju. U APV, nekadašnjoj žitnici Srbije, danas gladuje 180.000 građana, a svako treće dete nema tri obroka dnevno.

U pokrajini je najveća stopa mortaliteta i najmanji prirodni priraštaj u regionu. Više stotina bolesnih čeka na listama smrti zbog nedovoljnog broja aparata za zračenje, ili magnetnu rezonancu, mnogi, nažalost, nikada ne dočekaju svoj red za lečenje. Obećanja data u javnosti predsednika Izvršnog veća APV Bojana Pajtića su posebna priča ispričana u jeku predizborne kampanje poput: "Do 2013. u APV će biti iskorenjena nezaposlenost", "Svi putevi u APV do 2012. će biti izgrađeni i sanirani" (40 odsto puteva je u tehnički lošem stanju), "Do 2012. godine će sva naselja u APV imati kanalizacionu mrežu" (Danas samo 10 odsto naselja u pokrajini ima kompletnu kanalizacionu mrežu)…

Na 22. Sednici Skupštine APV održanoj dana 8. novembra 2013. godine, vođena je rasprava oko predloga platforme za Zakon o finansiranju APV koju je kreirala DS.

U višečasovnoj raspravi, poslanici opozicije su se potpuno nestručno i neargumentovano suprotstavili još jednom pokušaju političke manipulacije u režiji pokrajinske vlade.

DS-a i SNS-a vode mrtvu trku ko će više da manipuliše sa gladnim narodom, stvarajući lažne sukobe i produbljujući podele, po sistemu : "Da se Vlasi ne dosete."

Naime, sama platforma predviđa za Vojvodinu nekoliko značajnih elemenata državnosti i nezavisnosti od centralne vlasti u Beogradu, a posebno je važan deo koji predviđa da pokrajinski novoformirani organi prikupljaju porez od PDV, ali i akcize. To je isključivo u nadležnosti Republike, te nesumnjivo protivustavno.

Srpska napredna stranka je na republičkom nivou po pitanju usvajanja Zakona o finansiranju APV izrazila pozitivan stav, a koji podrazumeva izradu nacrta kroz mešovitu radnu grupu, zatim i usvajanje u Skupštini Srbije. Očigledno je da je saradnja DS-a i SNS-a veoma dobra, da su im iste gazde, te da se kao i u slučaju Kosova i Metohije izvršavaju svi nalozi Zapada, dok je Ustav Srbije samo još jedan papir koji će vetar odneti u Dunav.

Žalopojke i neuverljivi stavovi Demokratske stranke i njenih partnera da je nepostojanje zakona o finansiranju razlog propadanja pokrajine, pucanje je u nogu sebi samima, jer upravo je DS od 2006. pa do 2012. godine mogla i morala da donese ovaj zakon, s obzirom da je bila nosilac i kreator politike u Republici i u Pokrajini.

Tako SNS i DS teorijama zavere i budalaštinama kupuju vreme dok narod po običaju dobija hleba i igara, a u poslednje vreme nema čak ni hleba. Demokrate se ovim stavom praktično samooptužuje i priznaje sopstvenu odgovornost, te otkriva prave razloge zbog kojih su građani APV ostali uskraćeni na desetine milijardi dinara upravo za vreme vlasti DS-a.

Česta pisanja deklaracija, nacrta i platformi od strane DS-a u poslednjih godinu dana potpuno i nedvosmisleno pokazuju da se ovim očajničkim potezima želi da izazove sukob sa republičkom vladom, sačuvaju stečene privilegije, prikrije gubitak legitimiteta DS-a u pokrajini, a pre svega skrene pažnja javnosti sa brojnih zloupotreba i nenamenskog trošenja para građana APV iza kojih stoje pojedinci koji su uvek bili i DS i SNS sponzori i finansijeri i kao takvi nikad neće biti u zatvoru.

Demokrtska stranka, kao nosilac vlasti u APV, već punih 13 godina je zato dužna da građanima pokrajine objasni nekoliko ključnih stvari, a na prvom mestu da odgovori na ono čuveno pitanje Nenada Čanka: di su naši novci?

Zašto DS nije od 2006. pa do 2012. donela Zakon o finansiranju APV, a koji bi obezbedio ustavom zagarantovan prihod pokrajine i samim tim i brži privredni i ekonomski razvoj? Zašto su milionska sredstva građana APV umesto u razvojne projekte odlazila u propale finansijske projekte poput Razvojne banke, Tesla banke, razne takozvane razvojne fondove, a čime je naneta šteta od više stotina miliona evra?

Zašto je danas APV nedovoljno razvijen region i sinonim za siromaštvo, a Demokratska stranka je bila punih 13 godina na vlasti u pokrajini?

Na ova pitanja su na neki način već odgovorili članovi i osnivači Demokratske stranke, koji su na poslednjoj sednici Glavnog odbora, baš u Novom Sadu, rekli klanu Rakić-Tadić šta misle o njima i njihovoj odgovornosti za dugogodišnju devastaciju Pokrajine. Bez obzira na smene i "čišćenja" koja će se desiti posle poraza Rakićeve i Tadićeve grupe, to još uvek nije sve. Sleduje i krivično gonjenje pojedinaca iz pokrajinskog odbora DS-a, koji su i najodgovorniji za privredni i ekonomski sunovrat nekada najrazvijenijeg regiona u Srbiji.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije