Архива

Posts Tagged ‘praznik’

DRUGA PLJAČKA ŽELEZARE SMEDEREVO PREKO VLADE SRBIJE DO AMERIČKIH AMBASADORA!!!

13. априла 2015. Коментари су искључени

 

Iznenadno pomirenje Aleksandra Vučića i Aleksandra Vlahovića, koga premijer sada javno naziva "prijatelj Aca", znak je da je srpski premijer ozvaničio svoju saradnju sa najvećim pljačkašima ove zemlje i naroda, i da ne teži daljem približavanju Evropskoj Uniji. Plan po kome se danas postupa u vezi Železare Smederevo na jednoj "neformalnoj" večeri 2002. je u prisustvu tadašnjeg američkog ambasadora u Beogradu Vilijama Montgomerija, Vlahoviću izdiktirao Džon Gudiš, tadašnji mozak US Steel-a za operacije u Srbiji, a današnji suvlasnik preduzeća koje preuzima menadžment Železare. Posle te večere srpski budžet je bio olakšan za više od 600 miliona evra. Koliko je iznosila zarada učesnika ove zavere? A pitanje je za koliko stotina miliona evra će budžet biti lakši posle najnovijeg komplota u režiji Vlahovića i Gudiša.

 

                 Milan Malenović

PRODAJA ZELEZARE-2

 

Evropska unija je, svojevremeno, postavila uslov Srbiji da preispita 24 sporne privatizacije velikih kompanija, čiju prodaju je osporio Savet za borbu protiv korupcije Vlade Srbije, na čijem je čelu bila, sada pokojna Verica Barać. Još dok je bio u statusu kandidata za budućeg prvog potpredsednika Vlade Srbije, čiji mandatar je bio Ivica Dačić, Aleksandar Vučić se u junu 2012. svečano obavezivao da će istrajati u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije.

Prošle, 2014. godine, Aleksandar Vučić je odbio da ide na Kopaonik biznis forum, ili kako ga zovu Srpski Davos, jer je domaćin i prvi govornik bio Aleksandar Vlahović. Ceo prošlogodišnji skup je više nego skromno propraćen u medijima, upravo zbog odsustva političke elite.

Godinu dana kasnije političari su se utrkivali da bi rame uz rame sa Aleksandrom Vučićem prodefilovali po Kopaoniku i srdačno se pozdravili sa Aleksandrom Vlahovićem.

Pažljivi posmatrači dešavanja na dvoru Vučića odmah su razumeli ove signale.

Vlahović je početkom 2014. još uvek glasio za nepoželjnu osobu, jer se tada vodila istraga o 24 sporne privatizacije i to na zahtev Evropske Unije, a njegovo saučesništvo u bar jednoj od njih (ako ne i u skoro svima) bilo je nesporno.

Godinu dana kasnije, istraga je obustavljena bez ikakvih konkretnih razloga, istražitelji su poslati na nove zadatke, dok je prikupljeni materijal predat Aleksandru Vučiću kako bi mogao da ucenjuje kriminalce koji su se obogatili kupujući u bescenje srpske firme. Među njima je bio i Vlahović koji je, za razliku od nekih drugih, bez pogovora i bez otezanja platio traženu putarinu i tako preko noći postao jedan od najomiljenijih premijerovih savetnika.

Na ovogodišnjem Biznis forumu na Kopaoniku Vučić je pred novinarima Vlahovića čak nazvao "prijatelj Aca". Novac je najjači ljubavni eliksir.

"Nije sve u novcu, nešto je i u idejama", rekao je Vlahović Vučiću kupujući svoju slobodu. Dobar deo svog kriminalnog staža ovaj bivši ministar privatizacije je potrošio proučavajući metodologiju pljačke smederevske Železare, a upravo su saveti iz te oblasti u tom trenutku bili potrebni Vučiću.

U periodu od leta 2012. godine, kada je obrađen najveći deo materijala vezanih za poklanjanje SARTID-a američkom US Steel-u, do leta 2014, kada je došlo do otopljavanja odnosa između Vlahovića i Vučića, postojali su intenzivni kontakti između njih dvojice. U tom vremenu je izrađen i plan nove pljačke budžeta pomoću ovog posrnulog privrednog giganta, a Vlahović je posedovao više nego dragocena iskustva u tom pogledu.

Direktor srpske policije, nesmenjivi Milorad Veljović, koji za mesec dana slavi desetogodišnjicu u rukovođenju srpskom piolicijom, a nije još ni na polovini svog drugog mandata, izjavio je da policija nema dokaze za sud, u većini spornih privatizacija, čije preispitivanje i dalje zahteva Evropska unija! On je, zna se, izgovarao Vučićeve reči.

 

      A ovako je počelo…

 

“…Aleksandar Vulin tvrdi da će se iza rešetaka naći i bivši ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović, i to zbog ‘neustavnog Zakona o privatizaciji’ “ preneli su njegovu izjavu od 7. avgusta 2012. godine svi srpski mediji.

“…Policija je završila istražne radnje u slučaju privatizacije smederevske železare ‘Sartid’ i nezakonito prisvojenih šest miliona dolara prilikom njene prodaje američkom ‘Ju-Es stilu’, tako da će, kako ‘Alo!’ ekskluzivno saznaje, za nedelju dana početi prva privođenja umešanih u malverzacije. Među onima koji bi do kraja meseca trebalo da završe iza rešetaka su bivši ministar privatizacije Aleksandar Vlahović, šef radne grupe za prodaju Sartida NemanjaKolesar i biznismen Danko Đunić, koji je radio procenu vrednosti Sartida". – objavio je dnevni list Alo, 2013. godine. Ali..

Govoreći o slučaju Sartid, Vučić je istakao da su krivične prijave podnete za četiri lica, a među njima nije nekadašnji ministar Aleksandar Vlahović, jer ne postoje nikakvi dokazi! (28. decembar 2013. TV Pančevo)

Aleksandar Vlahović je bio ministar za privatizaciju u Đinđićevoj vladi. Zajedno sa Dankom Đunićem, u vreme tranzicije, rasprodao je fabrike, javna preduzeća, cementare, pivare, i zgazio srpsku privredu. Silno se obogatio, kupujući za male pare uspešna preduzeća i robne kuće, koje je kasnije preprodavao.

Vlahović je Rom iz beogradske opštine Sopot. Njegova supruga je učiteljica, danas je direktor te škole. Pogazila je pre deset godina dete na putu, ali nije oglašena krivom. Šta znaju deca o saobraćaju, pogotovu ako vozi Vlahovićeva žena…

Bivši američki ambasador, autor Statuta Srpske napredne stranke

Američki novinar iz Pitsburga (sedište US Steel) dolazi do knjigovodstvenog izveštaja US Steel-a. U njemu nalazi senzacionalan podatak da je plaćen porez na proviziju od 12 miliona dolara za transakciju kupovine Sartida! Uzgred, prema američkom zakonu, sva preduzeća su dužna da posebno naznače sredstva koja su utrošena za proviziju u cilju suzbijanja korupcije.

Dalje istraživanje kretalo se u pravcu vrednosti transakcije. Kada je saznao da je njena ukupna vrednost bila 23 miliona dolara, novinar je objavio šokantan tekst u lokalnim novinama da je provizija bila umesto uobičajenih dva do tri odsto – čak 50 odsto! Pogađate, proviziju su primili Miroljub Labus, tadašnji potpredsednik srpske vlade, ministar Aleksandar Vlahović i Danko Đunić.

U aprilu 2004. u izjavi listu Pittsburgh Post-Gazete, Ivan Vujačić, naš ambasador u Vašingtonu, izjavio je da je SARTID kupljen za 33 miliona dolara, od kojih 23 miliona u gotovini, šest miliona za transakcije-provizije i četiri miliona za zbrinjavanje nezaposlenih."

Koliko je stvarno SARTID plaćen, kolike su bile provizije igračima Prve i Druge lige, šta je sve bila imovina stečajnog dužnika, koji su sve poverioci oštećeni i kakvi su bili dugoročni politički efekti operacije SARTID, znaju samo oni kojima je to u opisu posla.

Naravno, šest miliona dolara provizije u ovako velikom poslu samo je sitniš za moćnike iz Prve lige. Postoje dokazi da je u godišnjem poslovnom izveštaju U.S. Steel kupovinu srpskog SARTID-a uknjižio kao trošak od preko 550 miliona dolara, što odgovara realnoj ceni Železare u trenutku kupovine.

Američka akvizicija SARTID-a je izgleda omogućila da ogromna razlika u ceni od 527 miliona dolara, posle niza finansijskih transakcija preko zavisnih preduzeća na ostrvima poreskih rajeva, završi u džepovima nekolicine američkih i srpskih političara i biznismena. Jedino ovo objašnjava zašto su, već sledeće godine po prodaji SARTID-a, otišli u penziju ambasador SAD-a u Beogradu Wilijem Bil Montgomeri i Thomas J. Usher, predsednik U.S. Steel Corp.

Tadašnji američki ambasador u Beogradu Montgomeri bio je jedan od najvećih mešetara u istoriji američke diplomatije, koji je, sa svojom suprugom Lin, inače britanskom državljanskom, sakupljao novac za svoje potrebe. On je, štiteći se kapom Stejt Departmenta, opasno pretio vlastima u Hrvatskoj, u Crnoj Gori i regionu, i naplaćivao “zaštitu“. Hrvatska vlada mu je, kao “mali znak pažnje“ poklonila vilu u Cavtatu, koju je on kasnije prodao za veliku svotu novca, ne plaćajući porez.

I nakon penzionisanja, on je ostao da živi u Beogradu. Kada je osnovana Srpska napredna stranka, Montgomeri je postao njen plaćeni savetnik, koji je stranci, na engleskom jeziku, napisao Statut. U Ambasadi SAD-a u Beogradu podržavao ga je doskora njen ekonomski savetnik Metju Palmer, koji je navodio Vučića, i njim upravljao kao sa malim majmunom.

Montgomeri je danas ovejani kriminalac, ali je veliki, kao Avala, u očima Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.

Prilikom kupovine neke firme najvažnije je odstraniti konkurenciju. U.S. Steel je u borbi za SARTID imao opasnog konkurenta u kompaniji LNM Holdings, koja je u periodu od marta 2002. do marta 2003. godine uputila niz pisama najodgovornijima u srpskoj vladi – premijeru Đinđiću i ministrima Vlahoviću i Pitiću, o svojoj nameri da kupi smederevsku železaru, investira novac u razvoj i tržište i značajno poveća njen izvoz.

Ali, LNM Holdings je ponudio i dve bitne stvari o kojima U.S. Steel nije hteo ni da razgovarapreuzimanje stečajnih dugova SARTID-a i realizovanje socijalnog programa za zaposlene. Srpski i američki gangsteri su zato odmah pokrenuli operaciju SARTID.

Malverzacije otpočinju 8. marta 2002. godine, Pismom o namerama o strateškom partnerstvu srpskog metalurškog koncerna i američkog giganta, koje potpisuju direktor SARTID-a Novaković, predsednik U.S. Steel Košice Džon Gudiš i ministar Aleksandar Vlahović, a svečanosti prisustvuju premijer Đinđić i ambasador Montgomeri.

U.S. Steel Košice ovim ugovorom stiče ekskluzivno pravo da pet godina upravlja proizvodnjom SARTID-a, ubira dobit i pri tome ne snosi nikakvu odgovornost za eventualno loše poslovanje. Takođe, slovačka kompanija je dobila i pravo da u slučaju prodaje SARTID-a nekom drugom još sedam godina upravlja Železarom, odnosno eventualni kupac bi morao da čeka 12 godina pre nego što uđe u SARTID.

 

      Jasna strategija: kupiti Železaru što jeftinije

 

Sledeći potez povlači Trgovinski sud donoseći 30. jula 2002. rešenje o stečaju SARTID-a, pri čemu DS mafija, preko glasnogovornika Vlahovića, poručuje da je "blokada od strane ZOP iz 1998. bila brža" od namere Vlade da SARTID restrukturira kroz privatizaciju.

Blebetanje o munjevitoj brzini blokade žiro računa iz 1998, koja u korenu saseca nameru da se SARTID privatizuje na uobičajen način, putem tendera, pokazuje drskost zvaničnika tadašnje Vlade, svesnih da pred onima koji rade za interese Imperije ne postoje prepreke.

Stečajni upravnik SARTID-a postaje B. Ignjatović, koji u trenutku postavljanja na dužnost nema niti jedan dan radnog staža i kome je glavna poslovna referenca kumstvo sa Nemanjom Kolesarom, šefom kabineta premijera Đinđića.

Ignjatović kasnije postaje mudrac koji će predložiti Stečajnom veću da se SARTID proda neposrednom pogodbom sa U.S. Steel-om. Ali, iza ove mahinacije, kao i bezbroj drugih u vezi sa SARTID-om, stajao je Kolesar, što potvrđuje ministar G. Pitić juna 2004. izjavom za "Danas" da je "cela priča oko SARTID-a vođena iz kabineta premijera".

Uvođenjem SARTID-a u stečaj, konkurencija je eliminisana i prelazi se na drugu fazu operacije – smanjenje kupovne cene. U ovoj fazi neophodno je medijski pokazati da SARTID katastrofalno posluje, odnosno da su im dugovi očajno veliki, proizvodnja nikakva i višak radnika ogroman, kako bi srpska javnost zaključila da je najracionalnije smederevski proizvodni krš prodati ma kom kupcu, pa makar i za dolar.

U tom cilju se dug SARTID-a naduvava od strane Amerikanaca, koji barataju cifrom od 1,7 milijardi dolara. Oni u dug računaju sve – glavnicu od 800 miliona dolara, 400 miliona kamata, 400 miliona duga prema ugašenim srpskim razvojnim bankama, 120 miliona duga inodobavljačima i slično.

Već tada se znalo da će biti otpisana sva domaća dugovanja, kao i sve strane kamate, kao da će verovatno biti otpisan i deo inostrane glavnice, što se i dogodilo. Propagandna bajka o 1,7 milijardi dolara teškom dugu bila je neophodna za U.S. Steel da bi se snizila prodajna cena SARTID-a.

Naime, u civilizovanom svetu je princip da kupovinom zaduženog preduzeća novi vlasnik preuzima dugove i za njih umanjuje konačnu cenu. Tako je U.S. Steel čeličanu u slovačkim Košicama platio 60 miliona dolara, ali uz obavezu da plati i njihov ukupni dug od 325 miliona dolara.

Takođe, Džon Gudiš je naširoko objašnjavao da u SARTID-u "gotovo uopšte nema proizvodnje". A činjenice su da je SARTID 1998. godine proizvodio 100.000 tona čelika mesečno, pa je, čak i posle bombardovanja, sve do kraja 2000. godine, proizvodnja dostizala 50.000 tona. Istina, kada je DOS preuzeo železaru proizvodnja se naglo smanjila, da bi u julu 2001. za 61 odsto bila manja nego u julu 2000. godine, što sigurno nije bilo slučajno.

U mnogobrojnim izjavama Gudiš se žalio i da je za isti proizvodni kapacitet u Americi dovoljno 2.000 radnika, dok u SARTID-u ima 10.000 zaposlenih, ne pominjući pri tome da radnik u Americi košta U.S. Steel 16.98 dolara na sat, dok je satnica radnika SARTID-a samo 0.30 dolara. To znači da za sat rada 10.000 zaposlenih u SARTID-u dobijaju 3.000 dolara – novac dovoljan za isplatu satnice samo 177 radnika u Pitsburgu.

Prodaja Sartida izazvala je žestok protest ostalih zainteresovanih za kupovinu smederevske Železare. Protest tadašnjeg nemačkog saveznog ministra za privredu Volfanga Klementa, poslat premijeru Đinđiću, hladnokrvno odbija šef njegovog kabineta Kolesar, što je poseban primer nepoštovanja međunarodnih protokola.

Volfgang Klement u pismu tadašnjem premijeru Zoranu Đinđiću navodi „da iz perspektive njegove vlade može zbog postupanja u slučaju Sartid doći do negativnih posledica po privredne odnose (tadašnje) SRJ i Nemačke".

I NewYorkTimes je o tome pisao 26. juna 2003, navodeći da je grupa stranih kreditora SARTID-a, na čelu sa nemačkim West LB i HVB Group, francuskim BNP Paribas, belgijskim KBC i britanskim Standard Bank, osporila prodaju SARTID-a i zatražila od srpske vlade "novi javni tender", u cilju zaštite njihovog zahteva za plaćanjem 100 miliona dolara (kredit iz 1997. sa kamatama).

U konkurenciji dva svetska proizvođača čelika, svakako bi cena Sartida bila veća.Čak pet pisama o namerama poslala je firma LNM na adresu Vlade Srbije, tražeći da im se pruži fer šansa za kupovinu Sartida, ali od toga nije bilo ništa.

Tadašnji ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović dao je izjavu tim povodom operativcima UBPOK-a. On je objasnio kako ni u jednom trenutku LNM nije bio na bilo koji način sprečavan da aktivno učestvuje u stečajnom postupku nad Sartidom!

Amerikanci su došli u SARTID da ga kupe što je moguće jeftinije, da prave u njemu što je moguće veću zaradu, i da taj profit, po mogućstvu u celosti, iznesu iz Srbije. To su surova pravila modernog kapitalizma i biznisa i ona se moraju poštovati – uvek i na svakom mestu.

Sve ostalo su isključivo medijske izmišljotine, manipulacije, bajke i šarene laže. Zato tako imbecilno je zvučila izjava ranije pominjanog Džona Gudiša, izvršnog potpredsednika U.S. Steel-a, data časopisu "Danas" juna 2004. godine: "Mi smo odličan primer šta privatni investitori mogu da učine za ekonomiju jedne zemlje… Mi pomažemo Vladi Srbije, jer zapošljavamo ljude, tako da Vlada može da se koncentriše na neke druge probleme, a ne da brine o tome kako da obezbedi plate zaposlenima. To je sada briga privatnog investitora."

Gudiš u stvari hoće da nam kaže da U.S. Steel nije došao u Smederevo da pokupi profit, već iz čisto humanitarnih razloga – da jadnoj radničkoj klasi Srbije omogući posao i mesečnu platu. To je isto tako komično kao kada bi neki srpski seljak rekao da dolazi svako jutro na pijacu da bi svoj kajmak poklanjao prvim kupcima koji nalete na njegovu tezgu.

 

      Istraga

 

Procenjuje se da je Srbija ukupno investirala u SARTID oko tri milijarde dolara, da bi ga prodala za 23 miliona dolara. I pored toga ministar za privredu Vlahović se usuđuje da u aprilu 2003. maksimalno drsko i bezobrazno izjavi: "Taj kompletan paket je vrlo isplativ. Naročito kada se poredi sa ugovorima koji su zaključivani sa drugim čeličanama, …na primer ‘Košice’ u Slovačkoj".

To je, naravno, laž dostojna barona Minhauzena. Košice su plaćene 60 miliona dolara, ali je tom prilikom prihvaćeno da se plati i njihov ukupan dug od 325 miliona dolara. Smederevska železara je plaćena samo 23 miliona dolara, bez obaveze plaćanja njenih dugova.

Takođe, U.S. Steel je imao obavezu da tokom 10 godina u Košice uloži 700 miliona dolara i da za to vreme ne otpušta radnike, dok se u Smederevu obavezao na ulaganje od 150 miliona dolara, ali je zabrana otpuštanja radnika u trajanju od samo tri godine.

Po sklanjanju Demokratske stranke sa vlasti, islednici Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala – UBPOK, verovatno po nalogu iz kabineta premijera Koštunice, maja 2004. ulaze u smederevski U.S. Steel i otpočinju sa saslušavanjem aktera operacije SARTID – Vlahovića, Kolesara, Ignjatovića i drugih.

Istragu oko prodaje Sartida američkoj firmi Ju-Es Stilu, zvanično je iniciralo tužilaštvo. Policija je saslušala gotovo sve umešane u privatizaciju, prisluškivala umešane u prodaju, nakon čega je sastavljen izveštaj na 60 stranica.

Utvrđeno je kako su Sartid A.D. i firme u njegovom vlasništvu prodate za mnogo manju cenu od realne.Međutim, Amerikanci reaguju munjevito, započinjući sinhronizovanu akciju u takozvanim reformskim medijima, koji uz zastrašujuću halabuku počinju da napadaju pokušaj Koštunice da rasvetli kriminalne radnje učinjene u SARTID-u. I zvanični Vašington snažno staje na stranu U.S. Steel-a, prisiljavajući Koštunicu i UBPOK da odustanu.

Novoizabrani američki ambasador Majkl Polt, odmah po dolasku u Srbiju posećuje Smederevo i U.S. Steel, stavljajući time do znanja da i posle Montgomerija važi Montgomeri. Ali, to nije čudno. Istorijsko je pravilo da Imperija ima pravo na greške, gangsterizme i zločine, a ljudima koji su to činili za državni ili neki lični interes, ne sme da fali ni dlaka sa glave. Sve dotle dok Imperija vlada.

Zamenik Okružnog javnog tužioca u Beogradu Radivoje Gvozdenović, koji je primio izveštaj o prodaju Sartida, koji su na 60 stranica sačinili inspektori UBPOK-a morao je da ga “fijokira“.

Tako je i zahtev Evropske komisije da se preispitaju sporne 24 privatizacije, a sve ih je sproveo Aleksandar Vlahović, odbačen od strane Aleksandra Vučića! Taj zahtev iz EU je i dalje na snazi, ali ne obavezuje premijera. On se nada zaštiti.

I mafija, koju još predvodi Wilijem Bil Montgomeri, nakon što je u smederevskoj Železari istopila sve otpisane tenkove Vojske Srbije i Crne Gore, haubice, topove, pontonske mostove i oružje, koje je besplatno dobila, i pretvorila u najkvalitetniji čelik, zadužila je Železaru, kod svojih kćerki firmi za još 750 miliona dolara, koje je platila Srbija iz svog budžeta, opet se vraća na mesto zločina. Da nastavi s pljačkom. Ovog puta sa istim likovima, na drugi način. Koliko će i ovim špekulativnim platiti američkoj diplomatskoj mafiji srpski građani, preko budžeta, teško je i izračunati.

Srpski premijer Aleksandar Vučić podastire se pred američkim mafijašima, a naročito pred diplomatama, koji, najčešće, gledaju svoj lični, a ne i američki interes.

A 25. jula ove godine, ministar privrede Dušan Vujović i premijer Vučić pojavili su se u udarnim vestima, nasmejani, zajedno sa Aleksandrom Vlahovićem, novim savetnikom Vlade Srbije! Čovek koji je prodao nezakonito sve srpske cementare, pivare, strateška preduzeća i sebi u džep stavio najmanje 550 miliona evra, umesto u zatvoru, ponovo je u prilici da pljačka. Njegov kompanjon, i idejni otac, Danko Đunić, svestan je koliko su on i Aleksandar ojadili Srbiju. On danas živi u vili u Grčkoj. Nije se usudio da dođe ni na sahranu majke.

I sadašnji ambasador SAD-a u Beogradu Majkl Kirbi otvoreno je pretio Vučiću da mora predati Železaru sadašnjim “upravljačima". Urednici Redakcije dobili su u Stejt Departmentu odgovor da u misiji njihovih ambasadora nije sadržano pravo da učestvuju u privatnim poslovima privatnih kompanija, i da učestvuju u korupciji, i da takvo ponašanje izlazi iz mandata koji imaju od svoje države. Predložili su nam da sva saznanja uputimo Stejt departmentu, koji će biti ustupljeni Obaveštajnom odeljenju.

Američki ambasadori u Beogradu, počev od Wilijema Montgomerija do Majkla Polta, sve do sadašnjeg, Majkla Kirbija, opasni su kriminalci i zločinci, koji surovo pljačkaju Srbiju, ali srozavaju do dna i ugled svoje zemlje.

Aleksandar Vlahović i Aleksandar Vučić moraju biti u rukama srpskih građana i njene pravde. Na ovaj, ili onaj način.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KRATAK OSVRT NA DEO ZLOUPOTREBA I STANJU U POJEDINIM ZATVORIMA U SRBIJI

23. фебруара 2015. Коментари су искључени

 

Srpskom pravosuđu više nema spasa. Sudije u Srbiji mogu, nekažnjeno, da tumače zakone, a ne da ih primenjuju, i od njihovog “slobodnog sudijskog uverenja“ zavisi sudbina građanina, koji nije platežno sposoban, ili, ako se zamerio nekom lokalnom parajliji.

Da bi ostali u “sedlu“, sudije i tužioci moraju da postaju aktivisti političkih stranaka, uglavnom onih koje su na vlasti, i da slepo izvršavaju naređenja koja stižu “odozgo“.

 

                  Milan Glamočanin

UPRAVNICA ZATVORA

 

Veliki broj sudija, naročito u apelacionim i u Vrhovnom kasacionom sudu, čekajući odlazak u penziju, iz petnih žila se trude da se “obezbede“, i zarade za sigurnu starost. Privredni sudovi u Srbiji su stecište sudija maloprivrednika!

S druge strane i tužioci su “slobodni“ u tumačenju zakona. Od njih zavisi rešavanje najtežih krivičnih dela, jer ako tužilac sabotira izdavanje naloga i saglasnosti policiji, onda od tog posla nema ništa.

Trenutno, Vučićeva mafija pokušava da smeni tužioca za organizovani kriminal Miljka Radisavljevića, i da na to mesto postavi sadašnjeg direktora BIA-a Aleksandra Đorđevića, bivšeg advokata, kako bi mogla da potpuno kontroliše sudske postupke i ubira reket.

Prošle nedelje iz pritvora je pušten biznismen Goran Perčević, pod optužbom da je podstrekivao direktora Union banke Dragana Tomića da njegovom Interkomercu i drugim kćerkama firmi odobri milionske iznose kredita. Perčevićeva firma iskazala je stotine miliona gubitka, jer joj je glavne poslove preoteo Andrej Vučić.

Magazin Tabloid je, svojevremeno, opisao da je gospodin Perčević morao da otputuje u inostranstvo i donese deset miliona evra u kešu Nikoli Petrović. Kupio je slobodu, ali je ipak, krajem godine uhapšen.

Izgleda da je zapretio da će da propeva, pa su ga brzo, nakon brzopotezno podignute optužnice pustili da se brani sa slobode. Zato i smeta tužilac Radisavljević, jer ima i on svoj biznis.

Upućeni tvrde da je na meti nove pljačke i Darko Šarić. Njega reketira Nikola Petrović. Gospodinu Šariću je obećana kazna od sedam godina, s tim da odmah po izricanju bude prebačen u zatvor u Sremskoj Mitrovici, gde su uslovi za izdržavanje i život mnogo humaniji.

List Informer prenosi kako je poznati crnogorski biznismen, navodno, zapretio Miloradu Veljoviću, zbog Šarićevog statusa i odugovlačenja postupka. Verovatno tu vest pušta Nikola Petrović, da bi sa sebe skinuo odgovornost, jer mu, očigledno, ne polazi za rukom da sve kontroliše u pravosuđu.

A život u zatvorima je zaista nesnošljiv. O tome govore i ove dve priče…

 

      Pakao u "Padinjaku"

 

U najskupljem srpskom zatvoru, takozvanoj Novoj Skeli, pacovi trče po sobama i ujedaju osuđenike. Ali su zato cene u kantini paprene. Deo zarade koji se na taj način skupi od zatvorenika, ide u budžet Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i Ministarstva pravde.

Ako se zatvorenici slučajno požale na uslove u ovoj "ustanovi", osuđenici dobijaju batine od stražara, koji biju ne samo i pacijente u bolnici, već se često i međusobno fizički obračunavaju. Upravu za izvršenje krivičnih sankcija i Ministarstva pravde sve ovo ne interesuje, dokle god dobija novac od mita i deo od enormnih prihoda koje ostvaruje kantina

U Padinskoj Skeli, malom mestu na obodima Beograda, od 2011. godine, nalazi se zatvor najvišeg stepena bezbednosti, u kome bi trebalo da budu smešteni osuđenici sa kaznama zatvora od najmanje 15 godina. Upravnik ovog zatvora je Milan Pavlović koji je na ovo mesto došao sa mesta upravnika KPZ Sremska Mitrovica.

U ovaj zatvor je uloženo više desetina miliona evra, a ono što je država dobila za te pare ni izdaleka ne odgovara plaćenoj ceni. Zatvor je projektovan za 150 osuđenih lica, ali ih uobičajeno ima oko dve stotine.

Sobe imaju površinu od samo deset kvadratnih metara, a u svakoj od njih se nalaze dve osobe. U okviru sobe je i kabina za toalet koja nema vrata, tako da osuđenici moraju da gledaju jedan drugog prilikom vršenja fizoloških potreba.

Isti uslovi, ako ne još i gori, vladaju u bolničkom odeljenju zatvora, smeštenom u prizemlju zgrade. Više osuđenika se već žalilo kako po bolnici trče miševi i pacovi, a jednog bolesnika je oko Nove godine ujeo jedan od ovih glodara. Osoblje se, čast izuzecima, nije preterano uzbudilo zbog ovoga. Jedna od ravnodušnih prema patnjama osuđenika je i načelnica bolnice dr Jasna Milekić.

U bolničkim sobama, projektovanim za jednog pacijenta, obavezno su smeštena po dvojica. Ni ovde toalet nema vrata, a ni ventilacija ne radi. Hrana je užasna, pričaju svi osuđenici koji i u ovim hladnim, zimskim danima moraju da nose letnju uniformu. Zabranjeno im je korišćenje sopstvene garderobe, pa se smrzavaju.

Stražari i u bolnici nemilosrdno biju osuđenike. Neke prethodno vežu, pa se onda nad njima iživljavaju. Prema rečima brojnih svedoka, čak ni medicinsko osoblje ne može u tome da ih spreči.

Kada stražari nemaju dovoljno osuđenika nad kojima bi mogli da se iskale, dešava se da se potuku međusobno! Tako su se dve grupe straže potukle 23. januara 2015. na bloku E1. Palaje i krv, a posle su lekari imali pune ruke posla. Načelnika obezbeđenja zatvora Kristijana Đujića ovaj događaj kao da ne interesuje.

Jedan od osuđenih lica smeštenih u bolnici KPZ Padinska Skela je i D.P. (puno ime poznato redakciji) kome je avgusta meseca 2013. godine dijagnostifikovana neuropatia. Njegova nesreća je bila ta što mu je kao lekarka određena dr Ivana Janković.

Ova doktorka je poznata po tome što se samo prošeta odeljenjem bez želje da se posveti pacijentima. Jedan bolesni osuđenik, smešten na lečenje u bolnicu, dobio je epileptični napad kada mu je dr Janković rekla da će ga vratiti u zatvorski deo, gde tek ne bi imao nikakve uslove za lečenje.

Iako očigledno bolestan, D.P. je mesec i po dana čekao da mu doktorka izda uput za KPD Bolnicu koja se nalazi u zgradi beogradskog Centralnog zatvora (C.Z.), udaljenog svega desetinu kilometara od Padinske Skele. Tek je jedna druga doktorka, koristeći odsustvo doktorke Janković, napisala dugo očekivani uput.

Posle povratka sa lečenja u KPD Bolnici, D.P. je trebalo da bude poslat na dalje analize na VMA, ali doktorka Janković nije htela da mu napiše uput! Čula je da joj neće biti produžen radni ugovor, pa se još manje nego obično interesovala za pacijente. Tek posle dva meseca čekanja, D.P. odlazi na VMA i to zato što je druga lekarka, dr Slavica Pejović, potpisala uput.

Krajem 2014. na rad u bolnici se vraća dr Ivana Janković i od tada je stanje isto, ako ne i gore nego što je bilo pre njenog odlaska. Više osuđenih lica je pisalo prijave protiv nje, ali se ništa nije desilo. D.P. je još 4. novembra 2014. godine, poslao dopis zameniku zaštitnika građana za prava lica lišenih slobode Milošu Jankoviću, ali do danas nije dobio nikakav odgovor.

Redakcija "Tabloida" je pokušala od gospodina Jankovića da sazna da li mu je pomenuta pritužba uopšte uručena, s obzirom da je Milan Pavlović poznat po tome što ne voli ni medije ni zaštitnike građana. Do zaključenja ovog broja nismo dobili nikakav odgovor.

Onaj ko želi bolji tretman mora da plati između 500 i 1.000 evra svom vaspitaču, koji zatim deo novca predaje načelnici prevaspitne službe Daliborki Kujačić, a deo načelniku Đujiću.

Upravniku Pavloviću deo od tih para nije preko potreban, jer on zarađuje mnogo više na drugoj strani. Kantina u zatvoru je papreno skupa, ali osuđenici nemaju gde drugde da kupuju. Pola litra mleka u njoj košta čak 96 dinara, što je duplo skuplje nego u gradskim prodavnicama. Pri tome se ne izdaju fiskalni računi, tako da se izbegava i plaćanje PDV-a.

Deo od tih para ide funkcionerima Uprave za izvršenje krivičnih sankcija i Ministarstva pravde i upravniku Milanu Pavloviću.

 

     A 2. Upravnica u kratkoj suknji

Grupa zaposlenih u Okružnom zatvoru u Prokuplju obratila se redakciji „Tabloida" povodom u prethodnom broju objavljenog pisma osuđenog Roberta Selmanovića. U pismu oni navode:

„…To je samo jedna ispričana priča, a takvih priča, verujte nam, u prokupačkom zatvoru ima mnogo. Sličnu sudbinu kao Robert doživeo je i Dejan Kovačević iz Prokuplja koji je na izdržavanju kazne zatvora proveo više dana nego što je osuđen. Ima i obrnutih primera kada su lica bez odluke suda ili drugog nadležnog organa otpuštani ranije, a sve to uz blagoslov upravnice zatvora.

Nama zaposlenima u Zatvoru nije čudno što se sve to dešava, jer je na mesto upravnika dovedena osoba nesposobna i neupotrebljiva za obavljanje bilo kog posla u državnoj službi, a kamoli da rukovodi ozbiljnom ustanovom kao što je jedan okružni zatvor.

Pre oko dve godine na mesto upravnika Okružnog zatvora u Prokuplju, u koji dovode osuđenike i pritvorenike iz pet topličkih opština, biva postavljena Jasmina Mirović Jovanović iz Prokuplja.

Do tada je bila zaposlena na sporednim poslovima u računovodstvu Policijske uprave u Prokuplju. Od stručne spreme ima završenu višu školu, mada se u Prokuplju sprdaju sa njenom diplomom. Jedina ‘kvalifikacija’ za mesto upravnika bila joj je bliska rodbinska veza sa visokim kadrom Srpske napredne stranke Igorom Mirovićem.

Jasmina biva postavljena bez ikakvih provera. Posebno se nikada nisu proveravali njeni stručni kvaliteti, kojih ni nema, posebno ne za ovako odgovorno mesto.

Od prvog dana rada ona je počela da zavađa i razdvaja ljude. Oni koji je slepo slušaju su njeni miljenici i mogu da rade šta hoće. Oni koji se drže zakona i Kućnog reda zatvora bivaju proganjani. Tako je radnika Predraga Milića suspendovala i pokrenula protiv njega disciplinski postupak samo dva meseca pred njegovo penzionisanje.

Predrag jeste počinio teži disciplinski prekršaj, ali su ih činili i miljenici upravnice, pa ih niko nikada nije kaznio. Niko nije pokrenuo ni postupak protiv lica odgovornog za to što je Selmanović bez presude u zatvoru proveo 20 dana. Niko nije pokrenuo postupak utvrđivanja krivice službenika odgovornog za to što je Kovačević duže proveo u zatvoru nego što je bio osuđen.

I Selmanović i Kovačević će tužiti državu i tražiti odštetu, ali upravnica Jasmina uporno štiti svog ljubimca krivog za ove propuste.

Pre oko 15 godina odlukom Vlade Okružnom zatvoru je pripojena Poljoprivredna zadruga ‘Donja Trnava‘, tako da Zatvor sada raspolaže sa oko 100 hektara obradive zemlje. Postoje i dve plantaže voća: jedna je pod višnjama, a druga pod šljivama. Niko ne zna šta se desilo sa rodom šljiva. Poznato je da su one odnete u jednu privatnu sušaru, a tu im se gubi svaki trag.

Po odredbama Kodeksa o ponašanju državnih službenika propisano je da oni ne smeju da konzumiraju alkohol na radnom mestu, niti da na posao dolaze u alkoholisanom stanju. Sa upravnicom Jasminom je normalna komunikacija moguća samo od njenog dolaska na posao, pa najkasnije do 10 časova pre podne. Tada se ona povlači u svoj kabinet i sa sumnjivim osobama od kojih neka imaju sudski i policijski dosije, pije žestoka alkoholna pića.

Najradije pije viski, ali uzima i druga pića. Često se toliko napije da službeno vozilo mora da je vraća kući, jer nije sposobna da pređe 200 do 300 metara kolika je razdaljina. Neretko napušta radno mesto za vreme radnog vremena i sa gostima odlazi u obližnje kafiće da tamo nesmetano nastavi sa opijanjem.

Pomenutim Kodeksom je propisano da ženski državni službenici na posao moraju da dolaze pristojno obučeni i zabranjuje im se nošenje mini suknji i bluza sa dubokim dekolteom. Jasmina najčešće jutarnji raport prima u mini suknji, a nosi i majice sa izraženim dekolteom, što sve izaziva ne samo negodovanje zaposlenih, već i čuđenje kod lica lišenih slobode.

Sve ovo se odavno zna u Prokuplju, ali osim Vašeg lista niko drugi to ne sme da objavi."

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DEMOKRATIJA JE POKAZALA SVOJE GRANICE: MEHANIZMI ISKORIŠĆAVANJA MASE DO PLANETARNE DAĆE

15. јануара 2015. Коментари су искључени

 

Francuska je zemlja slobode, a to je danas luksuz i plaća se veoma skupo, keš u ljudskim glavama . Nebrojeno atentata i pobuna se dešavalo na njenom tlu. Samo 1995. godine u Parizu je bilo osam atentata, a onda se stvar malo smirila. Efikasna tajna služba i tajni pregovori učinili su da se sve do 2012. godine relativno malo reskirala glava u zemlji slobode. Onda je Muhamed Merah u Tuluzu pobio sedam nevinih žrtava. Nastupila je psihoza i devet godina iščekivanja da negde ponovo pukne. I puklo je baš na Božić ove godine! Tako je 7. januar postao francuski 11. septembar. Francuska i svet su minutima ćutanja ušli u novo doba gde reč sigurnost ništa više ne znači. Dva atentata i dvostruko uzimanje talaca su kao dva aviona koji su pogodili kule bliznakinje, napadnut je jedan način života i jedan mentalitet.

 

            Mile Urošević

ISKORISCAVANJE MASE

 

Tri islamska fanatika, članovi jemenske sekcije Al Kaide, i to Francuzi arapskog i afričkog porekla, napala su petu silu sveta, i izazvali planetarnu reakciju u stilu Ja sam Šarli. Užas atentata i ljudske žrtve su šokirali stanovnike zemlje ljudskih prava i slobode, koji su navikli da se ljudi ubijaju tamo daleko, u Dombasu, Siriji, Iraku, ali ne i u Parizu.

Doduše, i Šarli Ebdo i Pariz su očekivali neki atentat, s obzirom na pretnje i broj mladih Francuza koji se dobrovoljno bore i obučavaju u Islamskoj državi ili Siriji. Čak i sam urednik lista Šarli Ebdo je na dan svoje smrti objavio karikaturu u kojoj najavljuje mogući atentat do kraja januara.

I pored svega toga ipak se nije slutilo da to može biti ovako drsko, jednostavno lako i toliko pogubno. Tako se Francuska na prepad suočila ne sa jednim već sa dva atentata, što se nije dogodilo u posednjih pola veka. I to atentat na slobodu misli i štampe.

Najvažnija obeležja demokratije, podvlači se u francuskim medijima i dodaje da se nikada i nigde u istoriji novinarstva nije dogodila slična stvar, čak ni u ratnim uslovima nacizma, tvrde oni. Doduše mada ljudi stvarno nisu čuli za ubistvo 16 novinara RTS-a, jer se to dogodilo u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. Povrh svega to nije bilo delo Al Kaide nego NATO- a. što menja stvar za zapad, mada ne mnogo i za pobijene novinare.

Tada se taj isti zapad radovao za pun pogodak u srpsku propagandu kao što su se islamisti radovali za atentat na bogohuljenje Šarlija, kome je to jedan od razloga postojanja. Drugi je borba protiv nacionalističke desnice Marine Le Pen, koja je najveći neprijatelj islamizacije u Francuskoj.

Priča se da je Miteran lično finansirao kreaciju Šarlija baš u tu svrhu. Ajde, sad, budi pametan pa razumi nešto ako se zna da je taj isti Šarli stao na stranu Muslimana i Albanaca za vreme naše bolne tragedije građanskog rata.

Treba samo pogledati udarne stranice Šarlijevog kupusovog lista iz tog vremena, pa se setiti koliko su nam bili bolni ti udarci ispod pojasa. Naravno, sve ovo je već daleka i prežaljena prošlost, i zločin u Parizu nema opravdanja, niti može da raduje normalno ljudsko biće.

Ali način na koji su ronile krokodilske suze i cela simbolika koja je ščepala tragediju da je pretvori u propagandu je takođe bila tragična. Još se tela nisu ohladila kada su počela paljenja sveća po trotoarima, recitacije i pevanje Marseljeze na trgovima, busanje u prsa uz već sto puta upotrebljene parole, No Pasaran.

Ko će više i brže da oda počasti žrtvama. Izlivi žalosti i osude terorizma (naročito odstrane političara i novinara lešinara) pljušte na svim kanalima. Oportunisti uskaču u TV Dnevnik koji se emituje non stop, kao i radio emisije. Manje važni koriste društvene mreže, knjige žalosti i sav ostali arsenal planetarne daće za sve one koje su do juče časopis Šarli nazivali perverznim provokatorima papirom.

Televizija je postala kuća velikog brata, realiti medija koja traži senzacije na sve strane i ponavlja iste vesti dok kamerama juri za specijalcima. Ulaze ljudima u stanove, traže svedoke i mole boga da iskrsne koja senzacionalna scena.

Sve do poslednjeg čina i likvidacije trojke koja je posejala smrt po Parizu feljton je u stilu CNN, prednost direktnom prenosu. Žalosna je ljudska psiha, tragično žalosna i neverovatno prevrtljiva. Ono što je najčudnije je činjenica da su se najviše angažovali baš oni koji nisu pročitali ni jedan broj streljanog časopisa. Do juče nazivan kupusov list i odvratna perverzna novina Šarli Ebdo je preko noći postao simbol slobode. Možda opet iz prostog razloga da se o mrtvima priča sve najbolje.

Samo onaj ko nikada nije video naslovnu stranicu ovog bezbožnog i uvredljivog časopisa smatra da je Šarli genije i sebe naziva Šarli. Svi smo mi Šarli, kao što smo bili Target! Pariska atmosfera pomalo podsećala na vreme humanitarnog bombardovanja Beograda. Vesti bez veze pune kontradikcija, panika pa retorika, evo ih jurišaju na Pariz, ne, sad su pobegli i kriju se u šumi, ne ušli su zgrade i uzeli taoce, svi u skloništa, Demokratija je jača od kalašnjikova i slično. Kabinet francuskog premijera Valsa autoritativno diže uzbunu na jarko crveno, najviši nivo.

Pista aerodroma CDG zatvorena, nikad se ne zna, ljudi blokirani na obližnjem autoputu oko Pariza, zastave spuštene na pola koplja. Ministar policije pojačava kontrolu na svim raskrsnicama i javnim mestima. Pariz je pao u komu i sve su mu se arterije začepile, grad se blokirao, zatarabio, svi se skamenili ispred TV-a, čekajući kraj uzbune, GOTOVO!

Predsednik Oland oblači uniformu maršala i uzima stvar u svoje ruke. Naređuje tri dana žalosti i poziva Sarkozija u svoj dvorac da u četiri oka prouče situaciju koju su sami izazvali svojim intervencijama po islamskom svetu. Zvanično nema informacije, nezvanično sprema se neki francuski Patriot akt? Manje slobode za malo više sigurnosti ! Pa zar ovo nije francuski 11. septembar?

 

      Najavljena tragedija

 

Od dvanaest prvih žrtava u redakciji, dve su se ubrzo izdvojile kao super žrtve važnije od ostalih, kojima ni imena nisu mnogo pominjana. Pre svega Šarbi, kao glavna meta nazvan francuski Ruždi, jer je direktor redakcije.

Drugi je bio ikona karikaturista, čuveni Kabu za kojim su prolivene najkrupnije suze i izrečeno najviše pohvala i ličnih uspomena. Pojedini su isticali svoje prijateljstvo sa pokojnikom i pokazivali slike i snimke emisija u kojima su učestvovali. Petnaest ostalih žrtava je ostalo u senci genijalnog karikaturiste sa bitls šiškama. O pokojnicima sve najbolje, to je hrišćanski običaj, ali ipak treba podsetiti ljude i na ovosvetski život Kabua.

Ovaj talentovani crtač je nama postao poznat po svojoj zašiljenoj olovci kojom je nabadao Srbe kao na kolac za vreme celog rata i naročito za vreme poslednje kosovske bitke. Naravno nije bio usamljen jer su nas i svi ostali predstavljali kao glavoseče sa nožem u čeljustima i uvek spremnim da silujemo nešto ili opljačkamo nekog. Bio je to zvanični stav međunarodne zajednice, kako zapad voli da tepa sam sebi.

Novinari i karikaturisti ovog anarhističko-bezbožnog časopisa, koji ne liči ni na jedan poznati format medija su dugo bili u nemilosti istih onih koji ih danas hvale i dižu u nebesa. Pre samo nekoliko meseci govorilo se da stranice ove crtane novine više liče na zidove školskih klozeta nego na inteligentni izraz demokratije. I na zidovima se takođe slobodno izražavaju misli i opsesije uz pomoć svima razumljivog jezika Kamasutre. Da nije ovako tragično bilo bi smešno.

Ipak, ono što je nerazumljivo to je suluda hrabrost onih koji se na tuđe bogove osipaju drvljem i kamenjem, a znaju da je u Islamu bogohuljenje smrtni greh. Oni su se zezali i kao sa strelicama gađali Alaha i druge bogove, pljuvali u duše svih vernika a sve to nikoga nije zasmejavalo.

Zar je to vokacija satire? Karikature koje je objavljivao Šarli su crteži koje su sve druge novine odbijale da puste u štampu jer su više zlobne nego smešne i vrlo opasne za nezaštićene redakcije. A fanatici su fanatici, sama reč to kaže.

Čemu onda pljuvanje po tuđim svetinjama, malo li je ratova bilo u ime nebesa? Dokaz je bolan. Zlo je kao bumerang stiglo odande gde se nekada gazdovalo a sada se bezrazložno čačka. Preko pet miliona muslimana živi u Francuskoj i mnogima je vera jaka, prejaka možda.

 

      Ja nisam Šarli

 

Kada su novinari jedne redakcije rafalno pokošeni u otvorenom gradu Parizu, svet je zanemeo. Zapad je počeo da shvata šta je učinio i u kakav su osinjak šutnuli. Demokratija je pokazala svoje granice.

Tako je i Francuska uvidela da joj je potrebno nešto bolje i jače da bi se izborili sa nasiljem koje preti. U Americi je stvar rešena vrlo prosto, na kaubojski način. Uveden je Patriot akt, zakon koji dozvoljava preventivno hapšenje bilo koga, u prevodu: batine pre nego što se krčag razbije.

Tako su neki komentatori (i to značajni) počeli su da analiziraju situaciju kao prvi akt stvaranja povoljne klime za početak građanskog rata.

Oni u ovim atentatima vide prste nekih stranih sila kojima bi unutrašnja eksplozija Francuske išla u prilog, drugim rečima ne radi se o osveti za crteže od pre deset godina, već je to pokušaj nametanja mržnje i razdora koja treba da okoti građansko-verski rat.

Ovu reč zvanično niko na medijima ne sme da pomene, jer je upravo to verzija koje se vlada najviši i plaši. Sa druge strane, nacionalisti i grupe anonimusa obećavaju osvetu za masakr u redakciji Šarli Ebda i napade na džamije.

E, pa kad počnu krvne osvete i skrnavljenja hramova tu ni jugoslovenski scenario na kvadrat nije daleko. Možda se zato stalno ponavlja na medijima i u školski program uvode zvanična objašnjenja da nema ama baš nikakve veze Islam i islamisti, muslimani i atentati…Svi smo mi isti- sve Šarli do Šarlija…

Pariz slavi svoje junake u crkvi Notr Dam, islamisti svoje na Youtube. Gotovo da je nestvarno ovo jako i dugo udaranje zvona katedrale koje dopire do mog stana. Udaraju silno kao ono nekada 1389. kad su Srbi pobedili Turke na Kosovu ili kao u leto 1944. kad su Ameri oslobodili Pariz.

Ja sam Šarli, dižu se mini bilbordi mondijalizma, na sve strane kače na revere i lepe na izloge. Ne razumem, jer ja nisam Šarli, ja razmišljam sam. Povrh toga, Šarli je jedna nova religija, a ja već imam svoju, i ne bih je menjao.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

DEO SPISKA NEZAKONITIH RADNJI U POJEDINIM POLICIJSKIM UPRAVAMA U UNUTRAŠNJOSTI SRBIJE

 

Gledano očima običnog čoveka, policiju uvek gledamo kroz prizmu represije i polugu Države, sve do onog momenta kada je nekom od nas neophodna pomoć policajca. Nikada nam na pamet ne padne niti imamo želju da steknemo uvid u uslove u kojima oni žive i rade, i sa kojim problemima se sreću u obavljanju svojih dužnosti. Ovde objavljujemo nekoliko pisama koja su poslali policijski službenici iz Kruševca, Niša i Čačka, a koja govore o deliću problema i nepravdi sa kojima se oni sreću pri obavljajnju svojih poslova.

 

 

 

      Kruševac: Saopštenje za javnost Sindikata srpske policije

U prostorijama PU Kruševac u ranim jutarnjim satima 9. 12.2014.g., prilikom ispraćaja na smenu, komandir SPI Kruševac Momir Minić u svojoj kancelariji, ščepao rukama za revere od uniforme policijskog službenika Rašić Ljubišu, koji je inače član Sindikata srpske policije i uz pogrdne reči brutalno izbacio iz kancelarije. Usled gubljenja ravnoteže Rašić se zateturao, udario o vrata susedne kancelarije i pao u istu, nakon čega se javio u bolnicu, radi ukazivanja pomoći.

Ovaj incident je dodatno izazvao uznemirenje, kako zaposlenih u PU Kruševac, tako i rukovodstva i članove Sindikata srpske policije, tim pre što je naš kolega Rašić Ljubiša juče zvanično počeo da radi, posle 103 dana provedenih na bolovanju, a na kojem se nalazio zbog posledica zlostavljanja na radu od strane istog komandira u avgustu mesecu ove godine.

Razlog ovakvog postupka komandira SPI Kruševac je jer naš kolega Rašić Ljubiša je dana 25. 8. 2014.g., podneo zahtev za pokretanje postupka sprečavanja od zlostavljanja na radu. U svom zahtevu on se pritužuje na ponašanje i postupanje svog komandira u odnosu prema njemu, a koji predstavljaju mobing jer je vikao na njega, zatim uskraćivao istom korišćenjem zakonite obaveze za korišćenjem pauze za topli obrok za vreme smene. Pritom se prema njemu odnosio, na ponižavajući način ispred većeg dela kolektiva, i na najgrublji mogući način naređivao da učini nešto za šta nije bio obavezan.

U svom nastojanju da naškodi našem kolegi i članu Sindikata srpske policije, načelnik PU Kruševac Miljan Petrović, pismeno traži izjašnjenje MUP-a Srbije, da li je još uvek na snazi Pravilnik iz 1977.g., kako bi po istom sproveli disciplinski postupak protiv Rašić Ljubiše, i na taj način zaštitili komandira SPI Kruševac, a samim time našeg kolegu zastrašili i odvratili od namere da istraje u zaštiti svog dostojanstva i ljudskih prava. Ovim postupkom se želelo po ko zna koji put da se žrtva predstavi krivcem.

Nakon sprovedenog postupka medijacije dana 08.09.14.g., lice za podršku donosi odluku, da postupak mirenja nije uspeo i istu potpisuje u svojstvu posrednika, što je nedopustivo, jer nije posrednik u postupku. Zbog ovog događaja Rašić Ljubiša je protiv komandira podneo prekršajnu prijavu za učinjeni prekršaj iz oblasti JRM, tužbu za zlostavljanje na radu i krivičnu prijavu za KD iz čl.357 st.1 KZ R.Srbije.

Mi u Sindikatu smatramo da je nedopustivo ovakvo ponašanje komandira SPI Kruševac, Momira Minića i svakog drugog rukovodioca, koji želi da se fizički obračuna sa potčinjenim a koji nisu po njihovoj meri i na taj način obračunavaju sa „neposlušnima". Zbog ovakvog čina najoštrije osuđujemo svaki oblik nasilja i ovaj pojedinačni nasilnički poduhvat komandira.

Ovo je očiti pokazatelj i rezultat, loše kadrovske politike u PU Kruševac, u smislu da se na rukovodeća mesta postavljaju ljudi loših moralnih, stručnih i profesionalnih kvaliteta.

Upravo zato ne čudi ovakvo ponašanje pojedinih rukovodnih radnika ako uzmemo u obzir činjenica da se postavljenja i imenovanja vrše po osnovu rođačke, poznaničke i partijske veze ili neke druge moćne zaleđine, od kojih se očekuje samo lojalnost i ništa drugo.

Diskreciono pravo načelnika u ovakvim slučajevima gubi na značaju jer se svodi samo na samovolju tog suverena koji imenuje rukovodioce i starešine, deleći pritom radna mesta po svom ličnom nahođenju, zloupotrebljavajući tako termine kao što su potreba službe i bezbednosna provera, praveći pritom namerne razlike kod zaposlenih i time narušavajući međuljudske odnose i gazeći po pravima zaposlenih, a da za te postupke nikada i nikome ne odgovara za svoje postupke.

Predsednik RC SSP za Kruševac

Zvonko Lazarević

…………

      Apel iz Policijske uprave Niš

Poštovani, obraćamo Vam se u vezi nezakonitog i kriminalnog rada pripadnika Policije u Nišu, i to grupe za suzbijanje krijumčarenja i narkomanije, tačnije kako samih radnika, tako i njihovog šefa Dejana Jovanovića, i načelnika Službe kriminala Dejana Anđelkovića. Širok je spisak nezakonitih radnji kao i kršenja propisa, počev od nezakonitog hapšenja i pritvaranja ljudi bez ikakvih dokaza, podmetanja dokaza, prebijanja ljudi

Negde aprila meseca 2014.g. pomenuta dvojica šefova u PU Niš, sa ostalim inspektorima za narkotike su u Leskovcu uhapsili Momčilović Dejana i Jovanović Nenada iz okoline Leskovca, zbog prodaje droge.

Inspektori niške policije su naveli Momčilović Dejana i Jovanović Nenada da nabave opojnu drogu, i to tako što su im tražili da istu kupe, kako bi je prodali na teritoriji Niša. Samu ovu delatnost policajci iz Niša su izveli bez saglasnosti, kako samog vrha MUP-a tako i PU Niš, a i odobrenja tužioca i suda za takvo postupanje.

Inspektori sa nadimcima Dule i Riči, a po usmenom odobrenju načelnika Dejana Anđelkovića i šefa Dejana Jovanovića našli su se nadomak Leskovca sa uhapšenim Momčilović Dejanom i Jovanović Nenadom, kojom prilikom su od njih tražili opojnu drogu.

Kako isti nisu imali, inspektori su im rekli da nabave i da će im oni dobro platiti. Nakon toga Momčilović i Nenad Jovanović nabavljaju oko 4 kilograma droge, koju daju inspektorima iz Niša, i to nadomak Leskovca.

Tu bivaju pretučeni i privedeni u PU Leskovac, gde su i pritvoreni. Od 4 kg. droge; na samom auto putu inspektori Dejan Jovanović, Riči i Dule odvajaju 2 kg, koje prijavljuju kao da su je oduzeli od uhapšenih, dok se za ostala 2 kg. gubi svaki trag.

Sve ovo je urađeno bez odobrenja i saglasnosti, kako tužilaštva, tako i suda. Da je bio obavešten sud i tužilaštvo, cela akcija bi bila snimljena, tako da se ne bi moglo ukrasti 2 kg. droge, a i policajci koji su kupili drogu bi imali odobrenje suda za kupovinu, te bi se pojavili kao svedoci na suđenju u Leskovcu.

Da je sve ovo istina. može se lako utvrditi, kako u samo Leskovcu od leskovačkih inspektora, tako i što će se poligrafski testirati inspektori za narkotike u policiji u Nišu.

(Unapred zahvalni službenici PU Niš)

…………

      ČAČAK: Kako je kriminalizovana kriminalistička policija

Na načelničko mesto u čačanskoj kriminalističkoj policiji 2012. dolazi Predrag Pavlović, dotadašnji šef Odseka krim.policije. Na svoje bivše mesto postavlja Acu Jaćimovića, svog pulena koji se godinama bavio prisluškivanjem pomoću neovlašćeno instalirane opreme za prisluškivanje, koja se i danas koristi u PU Čačak, a nije odobrena iz vrha MUPa.

Predrag Pavlović, odmah svom pulenu daje službeno vozilo na korišćenje, iako mestu šefa Odseka isto ne pripada. Aca vozilo Fiat Grande punto, sada ČA 034-PN, a pre i druga, koristi za svoje privatne potrebe, prevoz radnika, materijala za gradnju kuće, vozi decu u školu, trening, ide u švaleraciju, prodavnicu, poseduje službeni auto 24 časa dnevno.

Protiv zakona je zatamnio stakla na Puntu ČA 034PN, koji je od skoro uzeo, malo za promenu, da ne vozi isti auto, kako bi sakrio tragove. Aca oko 9 sati ode sa posla, završi privatne poslove, prevoz dece u školu, treninge, oko 15h se vrati na posao da održi nekakve sastanke. Popodne ostane duže, kao nešto radi, kako bi pisao prekovremene sate koje će mu Predrag odobriti, ipak su ista ekipa. Sve to isto radi i načelnik OKP Pavlović.

Radni dan Pavlovića izgleda kao u bajci. U 7 h odveze ćerku na posao u Dom zdravlja, vrati se kući, pa oko pola osam dođe u SUP, do 9 časova krstari internetom sedeći u tuđoj kancelariji, u 9 odlazi na sastanak kod načelnika, od 10 službenim autom odlazi kod ljubavnice, koja ima cvećaru preko puta autobuske stanice u Čačku, vozi je gde treba, obave privatne poslove, oko 14 časova se vrati, pročita novine, odveze ćerku sa posla kući, pa oko 15 i 30 ode i sam kući, službenim autom. Popodne službenim autom ode do ljubavnice, teretane, kući, pa opet u grad, naravno službenim autom. Vikendom voza službeni auto po želji, oko Čačka, Kraljeva, sve sa ljubavnicom…

Formiranje mreže pulena i uvlakača: Aca i Predrag su izvršili niz promena u kriminalističkoj policiji, na dobra i dobro plaćena mesta postavili su svoje pulene. Dejan Marjanović, Acin čovek od poverenja, postavljen na radno mesto potražne delatnosti, ne slučajno, pre toga sklonjen Vojo Radoičić, vođen i disciplinski postupak kako bi se Vojo sklonio.

Na potražnoj delatnosti se zna ko se od krimosa traži, da li ga traži neki drugi sud, ili policija, i te se informacije prodaju čačanskim krimosima. Radojica Milikić, postavljen za Acovog zamenika, u zamenu za cinkarenja, kao nagradu dobija da „radi" za praznike.

Na radnim mestima provere vozila, postavio je svoju ekipu kako bi pojedinim švercerima vozila gledali kroz prste. Niko se ne nalazi na radnom mestu kao pre 2012.g. Aco će to tumačiti zasićenošću istim poslom. Napominjemo da se rad za praznike u policiji plaća dvostruko više nego normalan rad.

Primer, za Vaskrs 2014. Radojica sedi kući, a Aco mu piše da radi, i tako tri dana, po dve i po dnevnice, oko 10.000 dinara dodatne nagrade. Svi puleni pišu prekovremene sate, dežurstva, sve se to debelo plaća. Plata poraste i za 30 posto mesečno, plus nagrade za navodne aktivnosti.

Da ne poverujete koliko se zaradi tako. Deo ide i Aci. To isto radi i Aco, pa ga Predrag nagradi. Takođe, svoje pulene stavi da dežuraju noću za praznike, a ako imaju aktivnosti u noći, to se plaća i tri puta više po satu, tako da sat rada noću dođe oko 1.000 dinara. Naravno on im prizna koliko napišu, do maksimalno dozvoljenog broja sati.

Drugi način formiranja mreže odanih ljudi: Milošević Mileta i Dragan Savić. 26.1. 2012. intervenišu na autoplacu u Mrčevcima, pucaju na lica koja su zategli u krađi, prijave to Peđi i Acu, oni im kažu da je sve uredi, ida ćute o tome, oni će to srediti.

Tako ih drže u šaci, da bi za njih obavljali prljave poslove, evo i koje. Ubrzo nakon toga, specijalno tužilaštvo najavljuje Aci i Predragu da će doći u Čačak u pretres kod Simović Maria, zelenaša, preko koga Aco i Predrag daju novac na kamatu.

Predrag i Aco šalju svoje dužnike, Draganu i Miletu, da Mariu pošalju poruku da skloni dokaze, laptop, beležnice. Poruka je službeni poziv kao građaninu, za neko bezvezno delo, ali to znači, sakrivaj dokaze. Sutradan, u pretresu, specijalni tužilac ne nalazi laptop niti dokaze, Mario je osuđen na osnovu izjava dužnika, a ne na osnovu dokaza iz kuće.

Kada je pre godinu dana inspektor Šaponjić pokušao da ukrade Samsonajt kofer iz policije, u večernjim satima, uočavaju ga Aco i Predrag, ne prijavljuju tu krađu, a sada Šaponjić ima dug prema njima, za prljave poslove.

Aco Jaćimović je na putu ka Guči sa bratom, napravio kuću od preko 300 kvadrata, i to sve od kada je postavljen za šefa Odseka krimin. policije, kakva slučajnost. Supruga mu ne radi, jedna plata i kuća niče.

Pravi akrobata. Po gradu kruži priča da mu je prozore kupio narkodiler Grujo, i naravno, nikada nije ni priveden, od kada je Aco postao šef, on se u svim akcijama zaobilazi, čak ni u akciji Grom nije rađen..

Za vreme akcija MUP-a, u Čačku su privedeni sitni uživaoci, ni jedan krupniji diler. Svi oni krupniji plaćaju zaštitu Acu i Predragu. Inspektori narkomanije su zaplenili više od 100 kg. marihuane, ali na magistrali, sve je to išlo za Beograd, ništa nisu uradili u Čačku, pa svi su pod zaštitom vodećih ljudi krim.policije.

Posebna priča je oprema za prisluškivanje koja je postavljena u Čačku, iako nije predviđena sistematizacijom MUP-a. Pogađate, pod direktnom kontrolom je Jaćimovića, i tu je postavio svoju ljubavnicu, Milu Rajković, ima poverenja u nju, i ona je uvek ta koja prisluškuje .kada nema naredbe suda.

Aco se sa svojom suprugom Slavicom bavi i ilegalnom prodajom srebrnog nakita i satova, toliko se bezbedno oseća da sve drži u kući, na putu za Guču. Imaju Facebook profil „Srebro na poklon Čačak", uzmeš šifru nakita, sata, pošalješ sms na broj 060.3333645, daš adresu i stigne ti pouzećem, nigde se ne pojavljuju kao prodavci. Ovo lako možete proveriti na Facebook.u i slanjem poruke poručite nešto.

(Radnici PU Čačak)

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

U SRBIJI JE SVE UTIHNULO DOK REŽIM NA POZORNICI I DELU, VRŠI RECIKLIRANJE ISTORIJE SRBIJE I SRBSKOG NARODA!!!

22. децембра 2014. Коментари су искључени

 

Ljudska prava i građanske slobode, odavno su postavljena kao temeljna pitanja, na kojima počiva savremeni, civilizovani svet. Ali, ova veličanstvena tekovina, kao da se ne tiče savremene Srbije u kojoj haraju institucionalno divljaštvo, kriminal i estrada. U zemlji koja grca u gladi i nemaštini, zavladali su strah, poniznost i poslušnost koji su mnogima već ušli i u gene. Da li gubimo obeležja slobodnih ljudskih bića? A pre samo nešto više od tri decenije, iz Beograda su u svet odlazile najbolje slobodarske misli i ideje, u našem glavnom gradu snimani su kultni filmovi, serije, izlazile najslobodnije novine, časopisi, bilo je i sudskih zabrana, ali i otpora, tribina, i od Srba su se slobodi učila politička elita današnje Nemačke, Francuske. Danas se toga više mlađe generacije uopšte ne sećaju, niti ima ko da ih podseti.

 

                   Nikola Vlahović

 

Poslednjih godina, smišljeno, sistematski, traje zastrašivanje i psihološko ubijanje građana Srbije. Međunarodni tutori ovde postavljaju i smenjuju svoje marionetske vlade, kojima je glavni zadatak slamanje duha novim generacijama, promena njihovog načina mišljenja, širenje osećaja kolektivne krivice, favorizovanje manjina na štetu većine, ubijanje osećanja nacionalnog ponosa i brisanje iz kolektivnog sećanja čitavih epoha iz prošlosti koje dokazuju da su Srbija i srpski narod dali u dva svetska rata ogromne žrtve za prosperitet savremene Evrope.

Srbima se danas reciklira istorija, kulturno nasleđe, nacionalni identitet i vera!

Ukratko, promovisan je strah kao način života. Srbi se danas boje sebe i svoga postojanja. Svaki građanin, duboko u sebi, strepi za svoju svakidašnjicu i spreman je da se sagne pred svakim šalterom, ispred svake političke gnjide koja je sebi uzela za pravo da sebe smatra božanstvom.

Pred kraj 2014. godine, Evropski parlament zatražio je od Srbije da napravi "akcioni plan" za sprovođenje ljudskih prava "u praksi". Kao da zakona u Srbiji i nema.

Na kraju svake godine, američka ambasada iz Beograda šalje svojoj vladi u Vašington Izveštaj o stanju ljudskih prava u Srbiji. U njemu, već godinama, taj Izveštaj počinje rečenicom: "…U godini na koju se izveštaj odnosi, najozbiljniji problemi u domenu ljudskih prava bili su diskriminacija i društveno nasilje nad manjinskim grupama kao što su Romi.

Što se Srba tiče, u Izveštaju se govori isključivo u kontekstu zatvorskih kapaciteta, pa se, između ostalog, citira sličan Izveštaj Saveta Evrope, u kome se kaže da je broj zatvorenika u Srbiji veći od deset hiljada, a da su smeštajni kapaciteti oko šest i po hiljada.

To je sve čime se veliki zagovornici ljudskih prava i građanskih sloboda sa Zapada bave kad je u pitanju najsiromašnija zemlja savremene Evrope, u kojoj haraju bolesti, glad, politički i svaki drugi kriminal, narkomanija, porodično nasilje i, povrh svega, teror jednog čoveka i njegove partijske mafije.

Nigde, ni na jednom mestu ne piše, da je srpskom narodu, zbog nasilja američke imperije i njenih domaćih pomagača, oduzeto sve što drugi civilizovani narodi na svetu imaju: pravo na rad, slobodu i dostojanstvo, pravo na pravične sudove, pravo na kvalitetno školstvo, besplatnu osnovnu zdravstvenu zaštitu…

Od kako je sebe za vladara proglasio Aleksandar Vučić, teror nad zdravim razumom zavladao je na svakoj televizijskoj stanici i u svakoj njegovoj novini-biltenu, sa čijih naslovnih strana zastrašuje i preti, likvidira i osuđuje, brani se od zavera i zaverenika…

Zastrašeno je građanstvo, ukočeno od straha pred nasiljem koje se sprovodi sa najviših mesta u državi. Srbija se danas pretvorila, kao nikada u njenoj prošlosti, u neverovatan cirkuski šator, ispod koga ima samo droge, prostitucije, promocije travestije i takmičenja pevača u udarnim večernjim terminima. Režim koji slepo sprovodi ideju ubijanja svega ljudskog, deo je ove užasne pozornice.

Pevačica koja donosi hiljadu evra donacije svojoj nekadašnjoj osnovnoj školi u okolini Požarevca, predstavlja simbol celokupnog dna u kome se Srbija danas nalazi. Perverzni scenario Prve televizije, u kojoj se muškarci svake nedelje uveče presvlače u žene, a žene u muškarce, smišljen je sa idejom "relaksacije" Srba i njihovog udaljavanja od "patrijahalnosti".

Bolesni "Informer" Aleksandra Vučića, koji preti milionima građana da će im oduzeti i ono malo imovine koju imaju, deo je mašinerije koja se bavi ubijanjem slobode. A, kad nema slobode, nema ni pomena o pravu i zakonima.

Srbi danas, sto godina od početka Prvog svetskog rata, imaju problem da dokažu da su izgubili jednu trećinu svoga stanovništva u borbi za slobodu. Kako u inostranstvu, tako i u vlastitoj zemlji. Kao pobednici u oba rata, Srbi se danas optužuju da su krivci za Velik rat, jer je navodno, ubistvom prestolonaslednika Ferdinanda, Srbija od Austrougarske morala biti napadnuta!

Srbima je nametnut osećaj potpune krivice, pa i krivice što ih je NATO alijansa besomučno bombardovala, bezmalo četiri meseca! Američka i britanska vlada to postižu podmićivanjem odnarođenih Srba, koji primaju veliku apanažu da laju na svoje sunarodnike.

Širom sveta milioni ljudi, uključujući i SAD-e, Veliku Britaniju, Nemačku, Belgiju, protestvuju da bi zaštitili svoja ljudska i građanska prava. Građani masovno štrajkuju zbog povećenja cena hleba, goriva, ograničenja plata, o penzijama nijedna vlada i ne razmišlja da ih smeni, o merama svojih vlada koja ih ograničavaju u uspostavljenim slobodama.

U Srbiji je sve utihnulo. Gladno i siromašno stanovništvo se sviklo da je podjarmljeno, da ih poslodavci mogu tretirati kao roblje, a da im država ne može priteći u pomoć. Nema posle, nema socijalne i zdravstvene zaštite, i polovina radno sposobnog stanovništva ne uživa nikakva socijalna , radna i sindikalna prava. A o slobodi mogu samo da sanjaju.

Dakle, dvadeset narednih generacija koje će stasavati, ne znaju šta, u stvari, znači reč sloboda.

Pesnik Rastko Zakić se našalio našoj zbilji stihovima – "Uhvaćenu u buretu vodu, pustili su na slobodu. Oh Bože, žuborila je voda, ubi me sloboda".

Naši nacionalni junaci, heroine i kulturni i politički modeli su Jorgovanke Tabaković, Lepa Brena, Saša Popović…

Zaboravili smo da smo samo pre tri decenije imali najjače Udruženje književnika, Diskusije u Francuskoj 7, književne večeri, književne, omladinske i studentske novine, da su snimani kultni filmovi, serije, da se polemisalo, da je pulsirao život, a Srbija, za ostali deo Evrope je bila inspiracija za mnoge intelektualne elite sadašnjih zemalja koje drmaju Evropom.

Da li je za vjeki-vjekov sloboda zatrta u Srbiji?

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

KOD KOGA SU ZAVRŠILI MILIONI EVRA DATI ZA KORUPCIJU OD STRANE „SIMENS“ FIRME U SRBIJI??!

16. фебруара 2014. Коментари су искључени

 

Bez ikakvih, ili preko nameštenih tendera, Simens je u Srbiji već dobio poslove vredne 1,4 milijarde evra, a za podmićivanje je u cenu uračunao između 10 i 25 odsto. Svoje usluge ova kompanija zato može da naplaćuje i tri puta više nego u drugim zemljama. U većini evropskih država i u SAD-u Simens je već osuđen za plaćanje odštete zbog korupcije i naduvanih cena, ali u Srbiji nema ko da ga tuži, jer su svi u vlasti korumpirani.

 

          Mersiha Hadžić

 

Dok 70 odsto nacije gladuje i živi u bedi, Simens naplaćuje 25.000.000 evra održavanje trivijalnih sistema, gde ili nema potrebe za redovnim održavanjem ili je na realnom godišnjem nivou cena 20.000 evra. Primeri su Srpska kovnica novca, Narodna banka, razni objekti EPS-a … Samo za Srpsku kovnicu novca održavanje se plaća 1.000.000 evra godišnje.

Demokratska stranka i URS su ključni Simensovi lobisti, zbog čega su se desetine miliona evra slili na njihove račune. Nemački i austrijski istražni organi imaju sve ove podatke, i istragu privode kraju.

Simens je 90 odsto poslova u Srbiji dobio bez ikakvog tendera, a ukupna vrednost premašuje 1,4 milijarde evra. Prosečna marža sa kojom Simens radi u Srbiji je 200 odsto, a za korupciju izdvaja od 10 do 25 odsto, u šta su upućeni i svi Simensovi rukovodioci.

Glavni pregovarač u slučaju svih aktivnosti je generalni direktor Simens Srbija Tihomir Rajlić.

Dosadašnjii isplaćeni iznosi za korupciju su 75 miliona evra raznim političarima i državnim direktorima, a ukupan iznos za koji je ostećena država u ovim aktivnostima ugovaranja bez tendera je oko 550 miliona evra.

U slučaju sudskog spora Srbija bi mogla bez problema da dobije gotovo pola milijarde evra, s obzirom da su se evropski i američki zvaničnici već dogovorili za obeštećenje od 1,6 milijardi evra od Simensa. U ovaj iznos nisu uključene sume za pojedinačne zemlje, kao što je Grčka koja se nezavisno nagodila, pa je ukupna cifra obeštećenja koji je naplaćen neverovatnih 3,7 milijardi evra.

U Srbiji Simens kroz lažna sponzorstva daje fiktivno novac, da bi dobio posao, kao u slucaju Univerzijade gde je za sponzorstvo dao mizeran iznos, a dobio poslove za 18 miliona evra. "Sponzorstva " se prave da bi se Simens približio domaćim političarima. Iznosi predviđeni za "dobročinstva" su zanemarljivi i oni su farsa za medije i javnost, ali svaka aktivnost u tom smeru nije dobronamerna već ima svoj jasno definisan cilj.

Najočigledniji i ujedno najsmešniji primer korupcije predstavlja fabrika generatora u Subotici. U tu fabriku će Simens navodno investirati 24 miliona evra i zaposliti 150 radnika. Iako već unapred imaju potpisane ugovore sa nemačkim i austrijskim dobavljačima, oni su okupili 250 jadnih srpskih preduzimača, obmanjujući ih da su potencijalni isporučioci, a za tu "humanost"su dobili nagradu od Zorane Mihajlović, ministarke energetike. Prirodno, jer je prema Simensovom biznis planu glavni klijent i krava muzara godinama EPS.

Domaći dobavljači neće dobiti ništa, jer su sistemi i delovi nemačkih dobavljača unapred atestirani da bi mogli da se prodaju, tako da se unapred znalo da je 250 jadnika pozvano radi Simensovog marketinga.

Direktor Železnica Srbije Dragoljub Simonović je potpisao prvi ugovor sa Simensom za rekonstrukciju elektro sistema vredan 11,8 miliona evra. Zapravo, dogovor Rajlića i Simonovića je vredan 35 miliona evra, ali se krenulo od manjeg iznosa, jer su cene naduvane za više od 45 odsto, a i da ne bi upadali u oči.

Jedan od najbližih Simonovićevih saradnika detaljno izveštava jednu stranu sluzbu o njegovim aktivnostima, a ona već ima gomilu kompromitujućih podataka o njemu. Simens je životno zainteresovan da se ne pokrene istraga koja bi ih koštala pola milijarde evra i zabranila im rad, po uzoru na Grčku.

Tender za železničku stanicu Prokop koji su raspisale Železnice, a koji finansira kuvajtska vlada, objavljen je u januaru, ali se već zna pobednik, a to je Simens, jer je to deo dogovora sa Simonovićem.

Koridor 10 je već dogovoren, a Simens se javno hvali da će ugovor biti potpisan neposredno posle izbora. Već je dogovorena farsična donacija, da Simens kao "dobrocinitelj" nesto ulaze.

U Drugom svetskom ratu srpski zarobljenici su radili u Simensovim fabrikama u kojima se proizvodilo oružje i municija koja je na Balkanu lišila života 1.5 miliona Srba. Preko 12.000 Srba radilo je u Simensovoj fabrici "Zyclon" koja je proizvodila gasne komore za holokaust, ali i sam otrovni gas.

Na kraju je 90 odsto Srba iz fabrike završilo u tim gasnim komorama da ne bi bili svedoci rada u Simensovim fabrikama. U Simensovim gasnim komorama je umrlo blizu 5.000.000 Jevreja, Srba i Roma.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

ODLUKA: ČIJE VREME DOLAZI POSLE OTVORENE IZDAJE NACIONALNIH I DRŽAVIH INTERESA, SAMOREKLAMERSTVA, LAŽI, PLJAČKE DRŽAVNE IMOVINE…???

15. фебруара 2014. Коментари су искључени

 

Traje besramna predizborna kampanja Srpske napredne stranke i njenih tužnih satelita. Govore da su oni sudbina Srbije. Da će oni da zaustave nacionalni, državni i ekonomski sunovrat. Puna su im usta obećanja da će arapski šeici popločati Beograd mermerom, da će nemačke kompanije na čelu sa "Mercedesom" da zaposle narod.

Lažu, bestidno, da će pomoći mala i srednja preduzeća, otvoriti vrata najboljima, pomoći najugroženijima…

Nude nam Istok na Zapadu i Zapad na Istoku, traže izlaz na Egejsko more, pune budžet vazduhom, pumpaju ga lažima, pljuju na prošlost u kojoj su učestvovali kao ratni huškači, preporučuju spasenje u Evropskoj uniji…A, sve sa jednim ciljem: da još opljačkaju, unište, satru i razjedine Srbiju, samo da bi oni dobro živeli.

 

          Nikola Vlahović

 

Dobili su naprednjaci i svog demokratskog saveznika, Borisa Tadića, koji očajnički pokušava da u ovom savezu pomogne očuvanju lopovskih tekovina svojih bivših ministara. Ova gadna, odnarođena i na sve spremna družina hoće ponovo da vlada! Ne treba im dati da još jednom zavuku ruke u državnu kasu. U ozbiljnim državama, ostali bi i bez ruke i bez kase!

U televizijskoj emisiji Hrvatske radio televizije (HRT) "Nedjeljom u dva", 28. oktobra 2012. godine, bivši predsednik Srbije Boris Tadić, na pitanje voditelja: "…Zašto ste podržali osnivanje Srpske napredne stranke", odgovara: "…Morao sam, rekli su mi u Briselu da stvorim jaku opoziciju, evropsku desnicu…".

U novembru mesecu 2013. godine, Boris Tadić ponovo šokira javnost objašnjenjem zašto želi u koaliciju sa Srpskom naprednom strankom: "…Velike koalicije potrebne su kada je potrebno doneti velike promene, kao što je Ustav, na primer…".

Ako je u pitanju Ustav, onda je jasno zašto je Boris potreban naprednjacima. Jer, neko će morati da otvori pitanje priznavanja Kosova, a Boris i njegova kamarila su na to spremni, samo da budu u milosti Brisela, koji je pretprošle godine učinio sve da ga svrgne s vlasti.

Petnaest meseci kasnije, 30. januara 2014. godine, nakon bezuspešnog pokušaja njegovog bivšeg šefa kabineta Miodraga Rakića da pretvori Demokratsku stranku u savezničkog satelita razularenih vođa Srpske napredne stranke, Tadić je napustio DS i krenuo u svoju poslednju političku avanturu.

Okupio je oko sebe sve same "otpisane" kadrove, zapravo, grupu neverovatnih štetočina koje su skoro potpuno uništile sopstveno stranačko gnezdo, ali, još gore, i državu i sve njene institucije. Cilj je jasan: koalicija sa Srpskom naprednom strankom! Treba pomoći naprednjačke vođe da još neku godinicu ostanu na vlasti i zaštite kriminalnu elitu iz DS-a, koja je oglodala državne resurse "do kosti" i opljačkala sve što se moglo opljačkati.

Poslednji tango sa Tadićem danas igra i Snežana Malović, bivša ministarka pravde za vreme čijeg mandata je pravosuđe dovedeno do dna i pretvoreno u zbir haotičnih apsurda, posle kojih je morala da interveniše i Evropska unija.

U kolo sa Tadićem uhvatio se i bivši državni sekretar u Ministarstvu pravde, Slobodan Homen, ličnost ludačkog profila koji je bio personifikacija Tadićevog klovnovskog režima.

Pridružila mu se i Jelena Trivan, žena koja je svojim skandaloznim nastupima, verbalnim nasiljem, drskošću i epohalnim glupostima, svakog dana vukla Demokratsku stranku u blato intriga i jednoumlja.

Tu je još nekoliko Tadićevih simpatizera koji idu za svojim vođom opčinjeni idejom povratka na veliku političku scenu.

Ali, avaj, nedostaje "karika koja spaja"! Naime, nema Miodraga Rakića, čoveka koji je i smislio ideju da celu Demokratsku stranku gurne u naprednjačku baruštinu! On je, kako poverljive informacije govore, u inostranstvu, teško bolestan, sa lošim prognozama o ishodu…

Sigurno je samo to da će Tadić, ovako obezglavljen, biti surovo zgažen od građana i birača na martovskim izborima. U panici je i rukovodstvo naprednjaka, kojima je Miodrag Rakić čovek od koga uče kako da se vlada.

Ali, bez obzira na to, grupa "otpisanih", koji su još "mirovanju" u DS, predvođeni Mirkom Cvetkovićem, Božidarom Đelićem i Aleksandrom Vlahovićem, čeka na rezultate izbora. Greje ih nada da će sadašnjih vrh Srpske napredne stranke i dalje da ih štiti od sudskog procesa zbog nezapamćene pljačke Srbije tokom najsurovije privatizacije koja je sprovedena u jugoistočnoj Evropi.

Veruju, valjda, da će se "provući" nekažnjeno tokom još jednog mandata Srpske napredne stranke. Ali, prilike ne govore da će u njihovim rukama biti toliko vlasti…

Zapravo, Srpska napredna stranka je i smišljena kao privremeni projekat, kukavičje jaje i politički provizorijum, podmetnut isključivo sa ciljem da privremeno obavi par prljavih poslova (da preda Kosovo i za to vreme očuva tekovine demokratske pljačke).

U tom smislu, funkcija Srpske napredne stranke je već prestala da postoji!

Istina, od kako je 21. oktobra 2008. godine i zvanično stvoreno ovo političko ruglo, ono se istovremeno nalazi i u nastanku i u nestanku! Kao nekakva prolazna nepogoda posle koje će ostati krš i lom, mutne bare i uništena letina.

Međutim, iskustva iz evroatlanske sudbine susednih zemalja govore da ni ovde niko neće umaći dugoj ruci Brisela: Evropska unija već traži da se uhapse svi oni koji su učestvovali u pljačkaškom pohodu na srpsku privredu. Moraće da odgovaraju i oni koji su opljačkali desetine milijardi evra i dolara, i oni koji su im kriminalnim zakonodavstvom to omogućili.

Odgovaraće onaj ko treba da odgovara, a ne samo oni koji su se zamerili Srpskoj naprednoj stranci ili nisu platili reket njenim vođama.

Naime, u vrlo kratkom vremenskom razdoblju, talas naprednjačke otimačine, korupcije i kriminala se toliko oteo, da nema nikakve razlike između njih i onih koje, o komedije, i Boris Tadić zove "žuti lopovi". Možda je jedina razlika u tome što je naprednjačka pljačka danas masovnija i nije onako "elitistička" kao što je bila u vreme vladavine DS.

Vođe i sledbenici Srpske napredne stranke, predugo su bili na tankom radikalskom budžetu, pa kad su se dokopali vlasti, kao čopor vukova, krenuli su najpre sa "hitnim isplatama".

Ne treba ni podsećati da je armija naprednjaka 2012. godine, u vreme prvog talasa okupacije državnih institucija, otimala gde god je stigla. Stradala je čak i čuvena "budžetska linija 481", preko koje je interventno finansirano vođstvo Srpske napredne stranke, mada je reč o novcu namenjenom takozvanom nevladinom sektoru!

Kad se sabere pljačka Srpske napredne stranke u samo godinu i po dana, to izgleda zastrašujuće. Borski rudnici na čelu sa "prijateljom stranke", direktorom Blagojem Spaskovskim (koji se grlio i ljubio sa svakom vlašću, pa i ovom), očerupani su za celu milijardu evra! Vrh naprednjački je i ovo pozdravio!

Elektrodistribucija Srbije opljačkana, razvaljena, spremna za prodaju na "sitne delove". Ministarka energetike, Zorana Mihajlović, ma koliko da se pravdala, bila je deklarisani kočničar početka izgradnje kraka gasovoda "Južni tok" kroz Srbinju. Tu su i poslednji bastioni kakve-takve slike privrednog sistema, poput "Telekoma", kome je "glava na panju" i može biti prodat u jo lošijim okolnostima nego što su današnje. Doslovno su opljačkana i sva druga državna preduzeća prepuna naprednjačkih "kadrova".

 

     Igra po diktatu iz vrha SNS

 

Tadićeva udvaranja naprednjacima iz novembra 2013. godine, danas postaju jasnija. Pre samo tri meseca, preporučujući sebe naprednjacima, govorio je: "…Ukoliko ne počne izgradnja nacionalnog konsenzusa o strateškim i političkim ciljevima Srbije, i ukoliko SNS ne učini suštinski iskorak u detabloidizaciji srpske stvarnosti, njihova popularnost ostaće samo trenutak. Velika popularnost ne znači i veliku pobedu. Na ovim političkim prostorima pre znači veliku opasnost. Ja sam najbolji svedok toga!".

Dve godine ranije, Boris Tadić ni u noćnoj mori nije hteo da ide u koaliciju sa naprednjacima, čak ni na nivou lokalne samouprave, a to je i zvanično saopštio na zatvorenom delu sednice Glavnog odbora Demokratske stranke (nedelja, 11. decembra 2011. godine). Tadićeva poruka o zabrani koalicije s naprednjacima, bila je više nego jasna: ni po cenu opstanka na vlasti demokrate ne smeju da prave postizborne koalicije sa Srpskom naprednom strankom! I Dragan Đilas je tom prilikom snažno podržao Tadića rečima da je: „…časnije ući s radikalima u koaliciju nego s naprednjacima“.

Ali, čim je uz logistiku svoga šefa kabineta Miodraga Rakića (tadašnjeg korodinatora rada svih službi bezbednosti) "dobio zadatak" da podrži nastanak SNS, tu užasnu frankenštajnsku tvorevinu, Tadić se doslovno preobratio. Rakićevo blisko prijateljstvo sa naprednjačkim vođama, odredilo je njegov politički sunovrat.

Njegov bivši politički istomišljenik Zoran Živković, nedavno ga je nazvao "marionetom SNS", rekavši još i to da Tadić ima redovne i svima znane konsultacije sa SNS, i da to traje u dužem vremenskom periodu, te da se Tadić već dugo nudi kao saveznik Srpske napredne stranke "u ostvarivanju navodnih reformi".

Tadić je, kaže Živković, jedan od osnivača Srpske napredne stranke, jer je ta stranka i osnovana cepanjem Srpske radikalne stranke (SRS) na nezakonit način, a ljudi u SNS su zadržali mandate u Skupštini, što zakon tada nije dozvoljavao.

Potvrdio je Živković i ono što se dugo krilo od javnosti, da je Srpska napredna stranka napravila tajni plan zajedno sa Rakićem, da isključivi zadatak Borisa Tadića bude da napravi političku štetu protivnicima naprednjačkih vođa: "…To znači da formiranjem svoje koalicije okuplja ono što se u Srbiji zove i kuso i repato, i da na takav način pokuša da umanji rezultat SNS oponenata…".

I zaista, svi izvori ove zavereničke igre govore isto: Borisu Tadiću je vrh Srpske napredne stranke ponudio da bude "spoljni momak" njihovoj vlasti. Dogovoreno je i to da, ako uopšte pređe cenzus sa svojom grupom odmetnika iz DS, njemu bude obezbeđeno mesto ministra spoljnih poslova ili da u ime Srbije bude u nekim međunarodnim organizacijama! Konačno, Tadiću je obećan i veliki novac kako bio odigrao sve po diktatu iz vrha SNS, a, u njega su spremni da ulože novac i svi oni tajkuni iz Demokratske stranke koji su opljačkali Srbiju. Naravno, sa ciljem da pomognu Tadića i naprednjake i tako sačuvaju imovinu, poslove i račune.

 

     Ketmanizacija Srpske napredne stranke

 

Upadljivo je i to da je dobar deo osnivača Srpske napredne stranke, odstranjen "gvozdenom metlom", najuren, marginalizovan ili javno linčovan preko plaćenih i strogo kontrolisanih medija. Za poslednjih godinu dana, u poslu "kadrovskog čišćenja" istakao se predsednik Izvršnog odbora SNS, Radomir Nikolić, koji je "na terenu" utvrđivao "ko radi a ko ne radi".

Iza ove fraze krila se akcija pravljenja terena za ulazak odbeglih članova Demokratske stranke, ali i prebega iz svih drugih stranaka. Jer, Srpska napredna stranka, još uvek nastaje, sa tendencijom brzog nestanka, što je fenomen u istoriji političke prakse.

Činjenica je da vanredni izbori 2014. godine, ne idu onako kako je vrh naprednjaka zamislio. Neopisive gluposti, laži, nasilje, samoreklamerstvo, pljačka i otvorena izdaja nacionalnih i državnih interesa, to je danas slika Srpske napredne stranke. Kao takva, neće proći ni kod onih birača koji su 2012. glasali za njih. Ne treba smetnuti s uma da su ti izbori bili više plebiscit protiv Borisa Tadića, a ne žudnja za naprednjacima!

Dolazi loše vreme po SNS. Posle pada Miodraga Rakića i provale njegovog monstruoznog plana, da Demokratsku stranku stavi u službu SNS, vrh naprednjaka je ostao bez svog glavnog ideologa! Nestala je ključna tačka oslonca.

Istina, dosadašnja vladavina Srpske napredne stranke je bila samo precrtani kliše kojim je Vojislav Šešelj vladao Srpskom radikalnom strankom. Po toj "matrici", u SNS je najpre stvoren kult ličnosti, kreirana je atmosfera straha, slepe poslušnosti, a onda je u praksi, na primeru nekoliko "neposlušnih", demonstrirano kako će proći svi koji drukčije misle od vrhovnih vođa. Radomir Nikolić je, "čisteći" opštinske odbore, samo ponovio praksu diktatorskog rukovođenje strankom, koja je odlikovala Šešelja, a danas odlikuje i one koji su ga izdali i narugali mu se.

Umesto stvaranja najbolje kadrovske baze, posebno u Beogradu gde je među onima koji su prišli stranci bilo dosta uglednih advokata, lekara, inženjera i stručnjaka raznih profila, krenuo je pravi "cunami" balavih, nedoraslih početnika, ali i raznih diletanata, priučenih majstora, estradnih protuva, starleta, šofera…Čak je za predsednika opštine Zemun postavljen bivši šofer Tomislava Nikolića, ali, takvih ima u svim ministarstvima, državnoj upravi, lokalnoj samoupravi…Jedna prava armija lumpenrpoletera, dojučerašnjih zgubidana koji ne znaju razgovetno ni jednu rečenicu da izgovore, a često ni da se potpišu kako treba.

Šta li bi se tek desilo da nekim neverovatnim čudom Srpska napredna stranka, ovakva kakva je danas, osvoji apsolutnu većinu na izborima i krene samostalno da pravi vladu? Kojim kadrovima bi popunila ključna mesta u državi?

Srećom, ovakav scenario je nemoguć. Srpska napredna stranka biće uskoro samo ostatak jednog ružnog vremena. U tome će joj pomoći davno otpisani klovnovi srpske političke scene na čelu sa Borisom Tadićem, koji, udružen sa nekoliko političkih mrtvaca poput Vuka Draškovića. Takav "tim" može da potopi svaki Titanik. Znatno brže nego što bi realno potonuo.

 

©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

%d bloggers like this: