Архива

Posts Tagged ‘dos’

VUČIĆEV TRON NA KLIMAVIM NOGAMA A ROK TRAJANJA NA VLASTI ISTIČE…

30. септембра 2015. 1 коментар

 

Dok je bio velikosrpski radikal, Aleksandar Vučić je govore ulepšavao citatima kneza Lazara, vladike Nikolaja i, naravno, Vojislava Šešelja. Transformisan u evroatlantskog naprednjaka počeo je da se oslanja na strane autoritete poput Maksa Vebera, Vinstona Čerčila i stare kineske mudrace. Posebno mu se svidela deviza legendarnog vojnog stratega Sun Cua: „Ako dovoljno dugo sediš na obali, dočekaćeš da reka pronese telo tvog neprijatelja".

Vučić se na ličnom primeru uverio u tačnost tog saveta. Strpljenje mu se isplatilo, jednog po jednog, bukvalno ili u političkom smislu, reka je odnela sve njegove protivnike: Miloševića, Đinđića, Šešelja, Đilasa, a i Nikolić beznadno tone. Ali, i Vučićev slučaj je iscrpljen, i pitanje je dana kada će i njega “prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“.

 

                   Predrag Popović

VREME JE ZA ODLAZAK-11

 

U aprilu, dok je usamljen i očajan šetao obalom vašingtonske reke Potomak, Vučić je jasno video kako voda nosi njega. S vlasti, pravo na dno prošlosti. Prizor ga nije iznenadio. Vučić je znao šta ga čeka u Americi.

Znao je da će u Beloj kući biti primljen na nivou balkanskog turiste i da će umesto poziranja s uticajnim političarima imati priliku samo da se suoči s njihovim staferima, koji će mu preneti spisak novih zahteva. To se i dogodilo. Osim slučajnog susreta na hodniku, daleko od Ovalnog kabineta, sa republikanskim senatorom Džonom Mekejnom, imao je samo dva značajna sastanka, i to s Viktorijom Nuland, pomoćnicom državnog sekretara za Evropu i Evroaziju i sa Suzan Rajs, savetnicom za nacionalnu bezbednost predsednika Obame.

Sve što je čuo, svodilo se na – gotov si, Vučiću.

Pored starog i dobro poznatog zahteva da se kazne krivci za smrt braće Bitići, američkih državljana i istaknutih terorista UČK-a, srpski premijer je suočen s još tri značajna problema: 1. slučaj Miroslava Miškovića, 2. reketiranje američke kompanije „Kontinental Vind Partners" (CWP)  i 3. distanca Srbije od Rusije.

Vučić je znao da se Mišković obratio američkim lobistima za pomoć, prikazujući svoj sudski postupak kao zloupotrebu pravosuđa od strane izvršne vlasti. Međutim, ni Vučićev zaštitnik Majkl Kirbi, američki ambasador u Beogradu, nije imao informacije o tome da je u Stejt Departmentu već procenjeno da je tužba protiv Miškovića neosnovana.

Drugi problem je kompleksniji, pošto je u njega involvirana američka kompanija koju vodi Mark Krendal, muž Lidije Zilme Udovički, čija sestra Kori je aktuelna ministarka u Vladi Srbije.

U izgradnju vetroparka u Banatu CWP je investirala oko 300.000.000 evra, ali posao kasni jer neko iz Vučićevog okruženja traži dva miliona evra, kako bi omogućio dozvole za priključenje u sistem Elektorprivrede Srbije.

Bez otvaranja diskusije na te teme, Vučiću je izdato naređenje da hitno nađe rešenje. Pravosudni progon Miškovića mora da se zaustavi, a CWP-u mora da bude omogućeno normalno poslovanje i, naravno, reketaš mora biti otkriven i kažnjen. Vučiću je ostalo da samo muca, sleže ramenima i prediše nad sudbinom.

Treće naređenje je glasiloSrbija mora odlučno da se distancira od Rusije, samo takvim postupkom može da dokaže rešenost da nastavi proces priključenja Evropskoj uniji. Taj zahtev nije iznenadio Vučića.

Svaki put kad bi mu neki zapadni diplomata pomenuo taj uslov, srpski premijer bi odrecitovao tra-la-la bajku o nesvrstavanju ni na jednu stranu i, kao dokaz podrške evroatlantskoj antiruskoj kampanji, odluku Srbije da ne prizna otcepljenje Krima od Ukrajine.

No, to više ne zadovoljava Amerikance. Ne zanimaju ih priče o rusofilstvu Tomislava Nikolića i Ivice Dačića. Odlično obavešteni vašingtonski moćnici dobro znaju da Nikolićevi stavovi nisu bitni, a da Dačić bespogovorno izvršava sve američke naloge jer dobro zna da mu opastanak na slobodi i političkoj sceni zavisi od toga da li će i kada će CIA i DEA otvoriti dosijea Darka Šarića i Rodoljuba Radulovića, zvanog Miša Banana.

Bez uvijanja, Amerikanci su Vučiću otkrili da imaju saznanja o tome kako upravo on dotura Rusima poverljive informacije. Vučić je bio oprezan, ruskim diplomatama uvek je preko posrednika plasirao sva značajnija obaveštenja. Uzalud. Majstori iz CIA su lako ušli u trag informacija koje su dali samo Vučiću, tako da su njegovi pokušaji da odgovornost svali na Nikolića i Dačića izgledali kao detinjasta igra.

Još dok je leteo iznad Atlantika, na povratku u svoj kalifat, Aleksandar Vučić je shvatio da su ga Amerikanci pustili niz vodu. Brzo se uverio i kako će porinuće izgledati u praksi.

Kao što su pažljivo isplanirali Vučićevo instaliranje na vlast, eksperti iz Lenglija su detaljno pripremili projekat „postvučićevske Srbije". Nezainteresovani za njegove marketinške trikove i lažna ili iskrena obećanja, njima svejedno, pokrenuli su proces rušenja diktatora.

Odmah po povratku iz SAD, Vučić je obavešten da je ambasador Kirbi jednom od kolega, pred nekoliko svedoka, postavio pitanje: „Šta mislite o Miodragu Kostiću kao potencijalnom budućem premijeru Srbije?"

Ne čekajući odgovor, Kirbi je s osmehom i naglašenom podrškom toj ideji nahvalio Kostića kao uspešnog biznismena koji odlično razume političke procese, što je dokazao odnosom prema Ukrajini, u kojoj je razvio krupne poslove.

Da li Amerikanci zaista žele da na mestu premijera vide Kostića ili ga tom pričom samo da testiraju, Vučiću nije ni bitno. Šokirala ga je već činjenica da se uopšte pominje mogućnost da ga neko nasledi. I to sad, kad je najjači, bar u svojim očima, na „Pinku" i u „Informeru".

Vučić još nije stigao ni da se osveži infuzijom, a stigla ga je nova nevolja. Na sednici Vlade Srbije, održanoj u četvrtak 18. juna, glasalo se o predlogu britanske rezolucije o Srebrenici, koja je trebalo da se usvoji na sledećoj sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, ali je to sprečio ruski veto!!!!

Iako stav Srbije niko nije ni tražio, niti ima ikakav značaj, osim za unutrašnje političke i propagandne potrebe, Vučić je hteo da proveri raspoloženje članova svog kabineta i dokaže da u državnom vrhu vlada idilično jedinstvo.

Bolje da nije. Troje ministara dalo je podršku rezoluciji koja na najteži način optužuje Srbe i Srbiju za genocid nad Bošnjacima u Srebrenici. Prema neproverenim informacijama, za rezoluciju su glasali Zorana Mihajlović, Kori Udovički i Dušan Vujović.

Uostalom, nije ni bitno ko je odbio da slepo sledi premijerov politički avanturizam, američka poruka je bila sasvim jasna – uvek i po svakom pitanju može da se politički uzdrma Vučićev tron.

Pored prezentacije političke moći, Amerikanci su izvršili i neku vrstu čistke u srpskoj Bezbednosno-informativnoj agenciji. S mesta savetnika šefa BIA smenjeni su Radivoje Mičić i Duško Bobić. Oni su osumnjičeni da pripadaju tvrdoj proruskoj grupi i da su, kao takvi, nepodobni za vršenje funkcija u vrhu tajne policije.

Mičić i Bobić su iskusni obaveštajci. Iako su imali dug staž u Službi, nisu bili politički kompromitovani, ali smenjivani su i u vreme režima Tadić-Dačić. U BIA ih je vratio Nebojša Rodić, prvi Vučićev kadar na čelu tajne policije. Međutim, mimo Vučića, sada ih je penzionisao direktor Aleksandar Đorđević – tvrdi za Tabloid izvor iz BIA.

Đorđević je istovremeno kad i Vučić, ali u nezavisnom aranžmanu, putovao u Sjedinjene Države. Kao dokaz lojalnosti, poneo je rešenja o uklanjanju dvojice „ruskih špijuna" iz BIA. Nije poznato kakva uputstva za dalje delovanje je Đorđević dobio od šefova iz CIA.

Veliki Vučićev poraz predstavlja i imenovanje Dragana Bujoševića za direktora Radio-televizije Srbije. Iako Bujošević, u skladu sa svojim karakterom i profesionalnim kvalitetima, neće predstavljati neku ozbiljniju prepreku režimskim medijskim kombinacijama, Vučić je tu kadrovsku igru, kao i sve ostalo, shvatio kao ličnu diskreditaciju i značajno ograničenje moći.

I na ovaj način Amerikanci su premijeru pokazali ko vuče konce. Vučiću je ostalo samo da upregne Dragana J. Vučićevića i preko „Informera" pokrene kampanju kompromitacije „žutog Bujketa".

Amerikanci disciplinuju Vučića na sve načine. Uz političke pritiske i kadrovske vrteške život mu zagorčavaju strateškim spletkama poput puštanja, pa vraćanja Šešelja u Hag, hapšenjem i oslobađanjem Haradinaja i, naročito, pritvaranjem Nasera Orića, s kojim Vučić ne zna šta da radi.

Uporedo s tim, sve su glasniji prigovori srpskom režimu zbog medijske cenzure, kao i podrška pojedincima koji su izloženi progonu kakav već mesecima trpi Saša Janković. Da stvar bude gora, Vučić je suočen i s brutalnim finansijskim ucenama i to ne samo od Međunarodnog monetarnog fonda. Snažan udar ga čeka na susretu s Angelom Merkel, koja će zahtevati da Srbija hitno podmiri 190 miliona evra duga „Velefarma" prema „Štadi".

Od osnivanja Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić pokušava da se predstavi kao prvi srpski lider koji ima apsolutnu podršku SAD i EU. Sa stranim predstavnicima uspostavio je harmoničan odnos, kako oni drmaju, tako se on trese. Odradio je dobar posao.

Stvorio je sve uslove za zaokruženje državnosti albanske republike Kosovo, pristao na promene Ustava koje će ozvaničiti trajni gubitak južne srpske pokrajine, stavio je celu Srbiju na uslugu NATO i zatezanjem odnosa s Rusijom naneo nenadoknadivu štetu našim političkim i privrednim interesima.

Međutim, uplašen činjenicom da mu je istekao rok trajanja na vlasti, počeo je da razmišlja taktički – malo glavom, malo dupetom.

– Znam da bi to mnogi jedva dočekali, ali moraću da ih razočaram, ja neću završiti kao Slobodan Milošević ili Zoran Đinđić. Njih dvojica su oboreni uz pomoć svojih najbližih saradnika. Za sve što se dešavalo pre 5. oktobra, za sve pljačke, ratove, inflaciju i sankcije, za sve je kriv samo Milošević.

Za sve zlo koje je Srbiju snašlo dolaskom DOS-a na vlast, kriv je samo Đinđić. Pa, neće da može… Ko misli da mu je korisno da krene protiv mene, neka to radi, ali mora da bude svestan da se neću predati tek tako, bez borbe.

Kad sam javno zahtevao da u ovim teškim danima budemo jedinstveni nisam se šalio. Ili ćemo zajedno da prođemo kroz ovu krizu ili ćemo zajedno da padnemo – rekao je Vučić na prvom sastanku s najbližim saradnicima po povratku iz Vašingtona.

Tek da pretnja bude jasnija, naglasio je kako o svima zna sve i poseduje dokazeza koje bi bilo bolje da se nikada ne pojave u medijima".

– Vučićeve pretnje svi su shvatili krajnje ozbiljno. U vrhu SNS-a i naročito u Vladi nastala je panika. Neko je pustio glas da Vučić ima dosijea svih saradnika i da, osim njega, samo Andrej zna od koga i kako dobija informacije iz BIA.

Navodno, na „crnoj listi" nalaze se Zorana Mihajlović, Zlatibor Lončar, Nikola Selaković, Maja Gojković, Radomir Nikolić, pa čak i Nikola Petrović i Petar Panić Pana. Tu su i ministri koji se javno zaklinju u lojalnost premijeru Nebojša Stefanović i Aleksandar Vulin.

Vučić se potrudio da raširi paranoju. Neko je, verovatno uz njegovu saglasnost, među naprednjacima proturio priču kako je Vučić, nezadovoljan tonom s kojim mu se obratila, skresao ministarki Jadranki Joksimović da pazi kako priča s njim, jer, kako je rekao, „na snimcima presretnutih razgovora koje je vodila s problematičnim likovima ima mnogo spornih stvari".

Možda je Vučić, po običaju, lagao, ali ostvario je cilj. Sada svi njegovi saradnici strepe jedni od drugih, dobro vagaju svaku reč i još otvorenije se ulaguju opasnom šefu – kaže za Tabloid izvor iz SNS-a,

Paranoja je uzela maha, a kako i ne bi kad svi znaju s kakvom lakoćom se Vučić odrekao Šešelja, Đilasa, Nikolića, Kosova... Posle toga, neće mu biti problem da, čim proceni da je vreme, odbaci Nikolu Petrovića ili bilo kojeg drugog saradnika u čiju lojalnost posumnja.

U Vučićevom ludilu ima sistema. Pošto je svoju piramidu vlasti formirao po sistemu kakav je video u svom omiljenom filmu „Kum", jasno mu je da će ga napasti neko blizak, u koga ima poverenja.

Ako je sebi odredio ulogu Majkla Korleonea, a bratu Andreju, Sonija, najozbiljniji kandidati za Freda su Petrović i Lončar. Suviše su autonomni, imaju svoje poslove i ambicije, ne zavise od volje vođe, uvek mogu da zadovoljenje interesa potraže na nekoj drugoj strani.

Poznato je da je Petroviću mnogo važniji partner Stanko Subotić nego Vučić. Lončar je oslonjen na dugogodišnjeg ortaka Aleksandra Đorđevića, koji BIA vodi prema uputstvima koje ne dobija od Vučića, nego od Amerikanaca. Za njih dvojicu premijer nema rešenja, može samo da se nada da ga neće prodati.

Nema rešenja ni za Zoranu Mihajlović. Zahvaljujući davno stečenoj čvrstoj podršci stranaca, Mihajlovićeva je dovoljno sposobna i odlučna da, u određenom trenutku, izazove podele u SNS-u i suprotstavi se Vučićevoj samovolji. Kad dođe do haosa, a taj trenutak je sve bliži, ona može da predvodi grupu nezadovoljnih naprednjaka, koji nisu zadovoljili apetite.

Zbog svih problema, Vučić je odustao od rekonstrukcije Vlade i sređivanja stanja u svojoj stranci. Na raspuštanje Vlade i raspisivanje vanrednih republičkih izbora, koje je planirao da veže s vojvođanskim, krajem decembra, odlučiće se samo ako uspe da preko leta konsoliduje stanje u SNS-u i izgladi odnose sa Amerikancima. Da bi ispunio tu nemoguću misiju moraće da se, kako zna i ume, izvuče iz sudske afere s Miškovićem.

Ne sme da prizna propast slučaja na kome je, još pre tri godine, gradio autoritet bespoštednog borca protiv kriminala i korupcije, a ne može ni da odbije zahtev da se okonča ta pravosudna predstava.

I da bi ispunio drugi američki uslov – omogućavanje kompaniji CWP normalno poslovanje – mora da smisli neki hudinijevski trik, pa da kazni reketaše iz svog okruženja, ali tako da ih ne naljuti i ne okrene protiv sebe. Neće mu biti lako ni da se distancira od Rusa. Svidelo mu se da sedi na obe klupe, iako ni na jednoj nije rado viđen.

Vučićeva borba za opstanak na vlasti osuđena je na neuspeh. Tron mu je ozbiljno poljuljan, to više ne može da sakrije od svih kojima se zamerio, a koji raspolažu kvalitetnijim informacijama od onih koje nudi „Pink".

Vučić je dokazao da nema pojma o politici. Dok on vodi marketinšku kampanju i brine za trenutni rejting, krupni igrači na mnogo realniji način štite svoje interese. Da je biznis važniji od populizma Vučić će se uveriti kad bude prekasno.

Mnogima se zamerio, jedva su dočekali da vide kako mu brod tone. Čim je procurela vest da je Miodrag Kostić pretendent na mesto premijera, obradovali su se i oni koji o njemu ne misle dobro.

Naprosto, raposloženje je takvo da je svako dobrodošao, samo neka Vučić ode. Ne znam da li je tačno, ali prepričava se kako je Kostić, kad je upitan da li je tačno da će postati premijer, rekao: „Što se tiče ove Vlade, veliki sam optimista, neće dugo". Taj optimizam dele i mnogi građani – kaže za naš magazin odlično obavešten izvor iz SNS-a.

Kad je prvi put pao s vlasti, kao radikalski ministar protiv informisanja, Aleksandar Vučić je potonuo u duboku depresiju. Iako je i tada činio stravične zločine prema demokratiji, medijima i nepodobnim pojedincima, mogao je da alibi traži u činjenici da je bio samo jedan od šrafova u crno-crvenom mehanizmu zla.

Pad s ovog nivoa vlasti, svojstvenog samo diktatorima, boleće mnogo više. To zna i Vučić, zato će tron braniti svim sredstvima. Kao neprijatelje etiketiraće sve: Amerikance, svoje saradnike, tajkune, opozicionare, sve građane koje je pretvorio u taoce svog politikantskog avanturizma. No, sve mu je uzalud. I Hitler je 1943. bio opasan protivnik, pa su i tada svi znali da ga čeka poraz. Kao danas Vučića.

 

 ©Geto Srbija

materijal: List protiv mafije

A gde se izgubio rezultat ovog dokumenta????

 

Srbi, kao pametan narod, ali sklon da sporo pamti i jos brze zaboravlja, uvek se seti marta i po medijima ga razvlači kao značajan mesec za događaje iz bliske prošlosti, (a do duše nismo naučili ništa ni iz dalje prošlosti).

 

dos (2)

 

Zaboravlja da se marta 1991. god. Srbija podelila na dva dela , a da toga nije bila svesna, pa preko ratova i stradanja svih naroda na ovim prostorima, sa manje ili više strasti pominje dešavanja u martu od 2000-te do danas.

A među tim martovskim događajima se nikako ne pominje:

 

Platforma demokratske opozicije Srbije, od 03.marta 2000.

 

„Demokratska opozicija Srbije je uverena da je, posle izborne smene autoritarnog režima, neophodno, bez ikakvog političkog revanšizma, preduzeti korake potrebne za demokratsko preuređenje države, i to:

1. Rešenje državnog statusa:

Donošenje novog republičkog ustava kojim će Srbija biti određena kao demokratska država sa razgraničenom zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlašću, u kojoj parlament ima posebno naglašenu ulogu, a građanima su zajamčena sva prava i slobode. Srbija će biti ustrojena kao demokratska i decentralizovana država, sa snažnom lokalnom i regionalnom samoupravom (naprimer Sandžak, odnosno Raška oblast), uz uvažavanje istorijski formiranih vidova autonomije, Vojvodine i Kosova i Metohije.

Suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i SRJ na Kosovu i Metohiji ne može biti samo nominalni, kao što je danas. Neophodno je da se u potpunosti ispune odredbe rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244, u kojoj je naznačeno da će međunarodno civilno i bezbednosno prisustvo osigurati uslove za povratak svih lica izbeglih sa Kosova i Metohije. Tek kada se omogući povratak nealbanskog, pre svega srpskog stanovništva, steći će se uslovi za uspostavljanje demokratskih, multietničkih institucija na tom prostoru.

Redefinisati odnose Srbije i Crne Gore, prema volji naroda u obema federalnim jedinicama.

Nova, demokratski izabrana vlast u Srbiji, zajedno sa vlašću Crne Gore i novoizabranom saveznom vlašću, težiće uzajamnom normalizovanju odnosa sa svim državama, obuhvatajući i države sa prostora bivše Jugoslavije i što skorijem uključivanju SRJ u međunarodne institucije i evropske integracije.

 

2. Definisanje nacionalnog interesa i nacionalne politike:

Kroz demokratske institucije i javni život mora se odrediti nacionalni interes Srba i, u skladu sa njim i političkim okolnostima, odredivati kratkoročna i dugoročna nacionalna politika. Iako svi delovi srpskog nacionalnog korpusa nisu u istoj državnoj tvorevini, oni treba da grade zajednički kulturni i duhovni prostor, o čemu je dužna da se stara matična država.

Država mora rešiti pitanje izbeglica i raseljenih, ne samo kroz instrumente socijalne politike, već kroz čitav program koji će početi rešavanjem njihovog statusa.

Manjinskim zajednicama biće zajamčena sva prava koja im pripadaju prema najvišim standardima UN, OEBS-a i Saveta Evrope, uključujući i pravo nacionalnih zajednica na samoorganizovanje u očuvanju i razvoju svog identiteta, posebno u oblastima obrazovanja, informisanja i kulture.

U naglašeno višenacionalnim sredinama biće uspostavljeni mehanizmi pozitivne diskriminacije, kako bi se obezbedilo da pokrajinske, regionalne i lokalne institucije odražavaju nacionalni sastav sredine.

Sa susednim državama, u kojima postoji srpska manjinska zajednica i koje u našoj zemlji imaju svoje manjine, treba sklopiti posebne sporazume o uzajamnoj zaštiti manjinskih zajednica.

 

3. Pravna država:

Nova vlast radiće javno i odgovorno. Ona će se odlučno boriti protiv organizovanog kriminala, korupcije i svih vidova zloupotreba. Nova vlast će obezbediti vladavinu prava, pravnu jednakost građana, nezavisno sudstvo i slobodne medije. Samo takva vlast moći će da prekine spregu države i kriminala, šverc koji organizuje ili podstiče država i špekulacije sa deviznim i žiralnim kursom. Jednom rečju, Srbija i SRJ će u svim aspektima, od izbornog procesa do vršenja i kontrole vlasti, biti pravna država.

 

4. Ekonomija:

Privredni život Srbije počivaće na slobodnom preduzetništvu, slobodnom sindikalnom organizovanju i privatnoj svojini, uz mogućnost postojanja državne svojine u strateškim sektorima. Dosadašnja privatizacija biće poništena gde god je izvođena tajno i protivzakonito, štetno po opšti društveni interes. Zakonski propisi će biti posebno podsticajni za domaće i strane investitore. Gde god je to mogućno biće sprovedena denacionalizacija.

 

5. Socijalna politika:

Odgovarajućom poreskom i budžetskom politikom država će obezbediti posebna socijalna davanja za dve najugroženije kategorije – penzionere i nezaposlene i sačiniće specijalni program obnove sistema zdravstvene zaštite.

Demokratska alternativa, Nebojša Čović

Demokratska stranka Srbije, Vojislav Koštunica

Demokratski centar, Dragoljub Mićunović

Koalicja Sandžak, Rasim Ljajić

Koalicija Vojvodina, Dragan Vesilinov

Liga socijaldemokrata Vojvodine, Emil Fejzulahi

Nova demokratija, Dušan Mihajlović

Pokret za demokratsku Srbiju, Momčilo Perišić

Reformska demokratska stranka Vojvodine, Mile Isakov

Savez vojvođanskih Mađara, Jožef Kasa

Savez za promene, Vladan Batić

Socijaldemokratska unija, Žarko Korać

Socijaldemokratija, Vuk Obradović

Srpski pokret obnove, Ognjen Pribićević

Srpsko nacionalno veće Kosova i Metohije, Momčilo Trajković“.

 

Dakle, od ovakve zvučne platforme tadašnjeg DOS-a, (koja je izvršila projekciju svog rada u vođenju države Srbije), dogurali smo do stvarnosti u kojoj smo mnogo izgubili, a koju će narod da ’’proguta“  kao i mnogo puta pred izbore…

 

DOS i vrlo zanimljivi likovi2

 

#Geto Srbija

Creative Commons лиценца

RUŠILI SMO MILOŠEVIĆA, A DANAS SMO OGUGLALI!

11. фебруара 2012. Коментари су искључени

 

Ovog vikenda navršiće se tačno 12 godina od početka uličnih protesta u Srbiji, koji će, osam meseci kasnije, 5. oktobra 2000. godine, dovesti do svrgavanja režima Slobodana Miloševića. Od tada je urađeno premalo.

 

 

Miloševića je sa vlasti srušila koalicija čak 17 opozicionih stranaka – Demokratska opozicija Srbije (DOS) – koja je formirana januara 2000. godine, nakon silnih muka i čitave decenije opozicionih svađa koje su išle u korist režimu.
DOS su podržavale i pojedine nevladine organizacije, poput grupe ekonomskih eksperata G17 plus koja će kasnije prerasti u političku partiju. Podržavali su ih i pojedini sindikati, ali DOS su pre svega podržavali mladi aktivisti iz antimiloševićevog pokreta Otpor, koji su imali bogato iskustvo u borbi protiv režima.
Želeli smo da stvorimo slobodnu zemlju…


Vladimir Ješić bio je jedan od najistaknutijih i najviše puta hapšenih Otporaša. Za razliku od pojedinih, koji su iz Otpora nakon smene vlasti prešli u politiku ili u diplomatiju, Ješiću nije bilo do toga. Počeo se baviti novinarstvom, a danas pokušava da se bavi biznisom. „Tamo 1998. i 1999. godine, kada smo bili hapšeni od strane Miloševićevog režima, velikom broju prijatelja sam govorio da ne odlaze iz Srbije, misleći da ćemo svi zajedno moći da stvorimo zemlju u kojoj ćemo normalno živeti. Da se konačno obistini ona naša parola: ‘Doći će i zima, pravićemo sneška, biće i Srbija slobodna ko Češka!’ Očigledno, mi te godine nismo doživeli“, smatra Ješić.
…a danas smo otupeli?

Prema Ješićevim rečima, silna građanska energija iz 2000. godine potrošena je jer se u Srbiji zapravo nikada nisu desile stvarne promene, odnosno nikada se posle 5. nije desio 6. oktobar. „Čovek koji nas je hapsio, sada je čovek koji je proglašen ‘evropejcem’, što je potpuni apsurd! Kada pričate nekom iz drugih zemalja da je Miloševićev čovek na čelu policije, oni ne mogu da veruju. Nama je to potpuno normalno i to je ono što je najopasnije. Mi smo jednostavno oguglali i otupeli…“, ocenjuje Vladimir Ješić.

Elita ne želi promene

 

Miodrag Isakov bio je jedan od 17 lidera DOS-a, jedno vreme i potpredsednik Vlade Srbije, a potom i ambasador u Izraelu. Isakov je već godinama van politike i kaže da svoja uverenja nije promenio. „Ja sam i dalje ubeđen da ne može ništa da se pomeri na bolje bez obračuna sa prljavim kapitalom, stečenim na propasti države i građana, jer taj kapital i dalje podstiče korupciju i kontroliše sve društvene i ekonomske tokove. Elita – i politička, i ekonomska, i kulturna – ne želi suštinske i stvarne promene, ne želi uređenu državu, jer u takvoj državi oni ne bi mogli biti elita“, smatra Isakov.

Normalnost kao (ne)moguća misija

Isakov smatra da nije bila iluzija ideja iz 2000. godine koja je pokrenula građane na bunt protiv režima da se od Srbije može napraviti pristojno mesto za život. „Nije bila iluzija da se može od ove zemlje napraviti ozbiljna pravna država i pravedno društvo. To se može i danas, ali, naravno mora se razjuriti sve ovo što sada čini elitu u ovoj zemlji. I to većina od njih bi morala biti uhapšena! Nema demokratije u Srbiji dok većina političara i privrednika ne bude uhapšena“, oštro ocenjuje Miodrag Isakov.

Bolja budućnost je negde drugde

Vladimir Ješić je, s druge strane, pesimista u pogledu budućnosti. „Bilo bi dobro da svi oni koji mogu nađu izlaz iz ove zemlje, da nađu neku bolju budućnost sebi u nekim drugim zemljama, koje će im ponuditi da se školuju, da žive i rade u nekom normalnom okruženju, u kojima se neće ugrožavati osnovna egzistencija, u kojima ih političari neće smatrati najobičnijim biračkim telom. Na žalost, ovde nema budućnosti“, smatra Ješić.

Teškom mukom sastavljeni DOS počeo se raspadati praktično odmah nakon svrgavanja Miloševića s vlasti, a sve je kulminiralo ubistvom premijera i glavnog pokretača promena Zorana Đinđića 2003. godine.

Od lidera DOS-a u politici su danas aktivni još samo njih šestorica: Dragoljub Mićunović, Vojislav Koštunica, Velimir Ilić, Nenad Čanak, Žarko Korać i Rasim Ljajić. Trojica su umrli, a jedan od lidera, general Momčilo Perišić, završio je u Hagu.

Izvor: Deutsche Welle

#Geto Srbija

%d bloggers like this: